Rabindranat Tagore

Rabindrant Tagore je rodjen 6. maja 1861. godine u Kalkuti u Indiji. Do 17. godine zivota se obrazovao kuci, a zatim je poslat u Englesku da bi stekao formalno obrazovanje. Studije u Engleskoj nije dovrsio, vec se vratio u Indiju. Ubrzo je postao uspesan i poznat pisac u Bengalu. Posle prevodjenja nekih njegovih pesama, postaje poznat i na Zapadu. Osnovao je eksperimentalnu skolu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je ucestvovao u Indijskom nacionalistickom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem. 1913. godine je dobio Nobelovu Nagradu za knjizevnost.
1915. godine je proglasen za viteza od strane britanske vlade. Par godina nakon toga se odrekao titule u znak protesta prema britanskoj politici u Indiji. Neke od njegovih najpoznatijih zbirki pesama su:


Idealna (1890);
Zlatni cun (1894);
Gradinar (1913);
Venac pesama (1914);

Tagore je takodje pisao i price, romane, pozorisne komade, eseje, mjuzikle, putpise i memoare. Takodje, bavio se i slikanjem i komponovanjem. Tagorin deda je izgradio ogromno finansijsko carstvo i pomogao mnoge javne indijske ustanove, poput Medicinskog fakulteta u Kalkuti. Dosledno vaspitavan u duhu bengalske kulture Rabindranat u svojim ”Sećanjima" navodi kako je prvi put obuo čarape i cipele tek u 10. godini. Prve stihove napisao je sa svega osam godina, da bi mu već u 17. jedan od prijatelja štampao knjigu sabranih pesama. Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu, dok je Pravni fakultet u Londonu napustio nakon samo godinu dana, jer mu se nije dopadala ostrvska klima. Britanski dvor mu 1915. dodelio titulu viteza, koju je vratio četiri godine kasnije u znak protesta zbog masakra u Amristaru, kad su kolonijalne trupe ubile oko 400 indijskih demonstranata. Pored Kalkute je osnovao prvu školu u Indiji koja je negovala prožimanje zapadne i indijske filozofije, a koja je 1921. prerasla u univerzitet. Kad je već imao punih 70 godina predano se posvetio i slikarstvu. Komponovao je muziku za nekoliko stotina svojih pesama, a Tagorin ”Naš zlatni Bengal" je postao nacionalna himna Bangladeša. Samo nekoliko sati pre smrti 7. avgusta 1941. izdiktirao je svoju poslednju pesmu.




Izvor: Korisnaknjiga.com




Iz "Gradinara"

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Pevačeve žrtve


U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračas tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš stražu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi - jeli to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kisa je beskrajna.
ne znam sta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oči i stišavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prožela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svežina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.

Gradinar

Neverni osmeh preleće ti preko očiju
kada dođem tebi da ti kažem: zbogom!
Činio sam to tako često da misliš opet ću se vratiti.
Priznaću ti, istu sumnju osećam i ja.
Jer proletnji dani opet idu; pun mesec
uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se
ponovo vraća i rumeni na granama iz
godine u godinu, tako se i ja možda rastah
od tebe da se opet vratim.
Ali čuvaj varljivu sliku neko vreme; ne
goni je neljubaznom žurbom.
Pa, kada kažem: ostavljam te zauvek,
primi to za istinu, i pusti bar za trenutak
da magla suza pojača mračni okvir tvojih očiju.
A kada se ponovo vratim,osmehni se, lukavo,
kako ti je drago.

Držim joj ruke i stežem je na svoje grudi.
Pokušavam
da ispunim svoje naručje njenom ljupkošću, da poljupcima opljačkam njen
sladak osmeh, da očima svojim ispijem njene tamne poglede.

Ali, avaj, gde je to sve? Ko može lišiti nebo njegova plavetnila?
Pokušavam da shvatim lepotu, ali mi ona izmiče i ostavlja mi na rukama samo telo.

Prevaren i umoran, vraćam se.
Kako može telo dotaći cvet koji sme da dodirne jedino duša?

...Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja
mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji. ..

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
usamljenim snovima!

Sjenkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje,
stalna gošćo u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke...

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
besmrtnim snovima...

Čini mi se da sam te morao voljeti

Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

Rabirdanath Tagore

Bezimena pesma


Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Rabindranat Tagore

Svetlosti moja

O, svetlosti, svetlosti moja,
koja celivaš oči i stišavaš srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
Nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izašla je iz korita,
potop radosti se razlio.

Moje srce, ptica divljine ,
naslo je svoje nebo u tvojim ocima.
One su kolevka jutra.
One su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njegovo bespuce.
Pusti me samo da delim njegove oblake,
da sirim krila u sjaju njegovoga sunca.


Rabindranath Tagore

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

Ruke nam se obavijaju,oci nam se upijaju:
Tako pocinje povest nasih srca.
To je igra davanja i odricanja,
Otkrivanja i ponovnog skrivanja,
Nesto osmeha i sasvim malo
Stidljivosti i poneka tek besciljna svadja….
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma.
Nikakve tajne izvan danasnjice,
Nikakve borbe oko nemoguceg,
nikakve senke iza ljupkosti
Nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma.
Mi ne lutamo iz reci u vecito cutanje
Ne podizemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade
Zadovoljni smo onim sto dajemo
I onim sto dobijamo.
Nismo iscedili i poslednju kap radosti da iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma...

Tagore

TI SI MOJA


Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Ceznjama svoje ljubavi dajem ti boju i oblik.
Ti si moja,moja ,ti koja obitavas u mojim beskrajnim snovima...
Tvoje su usne gorko-slatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja,moja ,ti koja obitavas u mojim usamljenim snovima.
Senkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje,
Stalna gosco u dubinama mojih pogleda.
Vezao sam te,dragana,i uhvatio u mrezu svoje svirke.
Ti si moja,moja,ti koja obitavas u mojim besmrtnim snovima....

Tagore

Rabindranat Tagore

PRVA BEZIMENA

Gazeći travu na stazi začuh: "Poznaješ li me?"
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:"Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: "Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Zaćutah trenitak, a zatim zapitah: "Jesi li iscrpla sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
"Nekada" prošapta ona: "govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen rekoh:"Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

DRUGA BEZIMENA

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

TREĆA BEZIMENA

Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

Dopusti da tvoja ljubav
odjekuje mojim glasom
i spusti se na moju šutnju..

Dopusti joj neka udje
preko moga srca
u sve moje pokrete..

Zablistaj svojom ljubavlju
kao zvijezda
u tami moga srca
i učini da zarudi
moje budjenje..

Učini da izgori
u vatri mojih želja
i poteče u sve snage
moje ljubavi..

Dopusti mi da ponesem
tvoju ljubav u svoj život
kao što harfa nosi svoju melodiju
i dopusti da ti je vratim na kraju
zajedno s mojim životom...

Tagore

Pevačeve žrtve


U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračas tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš stražu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi - jeli to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kisa je beskrajna.
ne znam sta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oči i stišavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prožela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svežina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.

Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

PRVA BEZIMENA

Gazeći travu na stazi začuh":Poznaješ li me? "
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…