Mitovi i legende

Odin: Vatra severnog neba

Duge nordijske noći su bile najveći neprijatelj ljudi, tako mlade i slabe vrste, koja je, činilo se, bila osuđena na propast u surovoj Skandinaviji. Kako ići protiv kandži džinovskog medveda, kako se suprotstaviti zubima velikih mačaka, kako uloviti mamuta, velikog poput planine? Kako preživeti ledeni dah šuma i tihu jezu večne beline, kad su preci ljudi došli iz toplih krajeva gde uvek sija sunce?

Mnogo su puta ljudi bili skoro uništeni, mnogo ih je izginulo na putu do severnih zemalja, a još više je svoje kosti ostavilo na snegu koji se nikad ne topi. Pa ipak, neka sila je vukla narode na sever, neka iskra je palila pećinske vatre koje su topile gvožđe, pržile meso i davale snagu mišićima.

U očima onih koji su vekovima preživljavali na najsurovijem od svih mesta tinjao je plamen koji će ih jednom učiniti gospodarima zemalja... Uskoro su pred vatrom pali runasti nosorozi, džinovski oriksi, veličanstveni mamuti i mačke dugih zuba; čovek je bio na vrhu. Poštovao je samo svoju vatru, svog boga, Onog koji pobeđuje zveri, jednookog, premudrog gospodara - Odina.

Odin, sin Bora i Bestle, poznat je među narodima i kao Alfadir - Sveotac, bog bogova, Vodin, Votan, Ig ili Otin. Sa Frig je izrodio Baldera, Hoda i Helmoda; sa boginjom Jord stvorio je silovitog Tora gromovnika; a sa džinovskom Grid postao je otac Vidar. Odin je bog rata i smrti, mudrosti i poezije. Ono što ljudi vide kao suprotnost - zaista je jedno.

Odin je, nabijen na sopstveno koplje, devet dana visio na Igdrasilu - Drvetu sveta, i tamo je naučio devet Pesama moći i osamnaest Runa. Odin je onaj koji tera mrtve da govore; on sedi na dva prestola, tronu Hlidskjalf u dvorani Valaskjalf u Asgardu, sa kojeg uz svoje gavranove Hugina (znanje) i Munina (sećanje) posmatra sve što se zbiva u svih devet svetova. Takođe, on je gospodar Valhale, gde mu dovode ubijene ratnike.

Bog bogova nosi koplje Gungnir, koje nikad ne promašuje metu; prsten Dropnir, koji svake devete noći rađa osam novih prstenova moći; jaše osmonogog ždrepca Sleipnira, a pored njega trče vukovi Freki i Geri, kojima daje hranu koju ulovi, pošto se sam hrani samo vinom.

Ipak, Odin je večito namršten i ljutit. Jedino oko koje ima, oko koje sija poput Sunca, uvek je okrenuto nebesima, a pogled pun neizrecivih kletvi. Pijući na Mimirovom bunaru mudrosti, svoje drugo oko je menjao za Sveznanje, i od tog dana kao najveći teret na duši nosi saznanje o svojoj sudbini: vuk Fenrir, kojeg je mnogo puta pobeđivao, uzdići će se još jednom, na dan Ragnaroka - poslednje bitke, i presudiće Bogu bogova. Taj crni, zli, užasni vuk će preklati grlo Premudrog, slomiti Kosti sveta, progutati bogove i zdrobiti narode. Zemljom će tada zavladati večiti mrak, beskrajna Noć vuka Fenrira. Zato je Odin namršten, i kune svoju sudbinu. Divne Valkire, severne vile koje su ga tako verno služile, neće čak stići ni da mu otpevaju pesmu tuge i oproštaja.

Kraj će biti od vuka: surov, brz i konačan. Pa ipak, Odin će, iako svestan neminovnosti svog poraza, na dan Ragnaroka poslednji put uzjahati Sleipnira i krenuti na Fenrira silinom kakvu svet više nikada neće videti.

Za neupućene: Silmarilion > Gospodar prstenova > Hobit.

____________

Tolkienov Pjev Ainura

Inspiriran starim legendama sjeverne Europe, keltskom mitologijom, drevnim nordijskim sagama, predajama o vikinškim putovanjima te općenito starim jezicima, pismom i simbolima sjevernih naroda, J. R. R. Tolkien još je u mladosti počeo stvarati obrise velikog proznog epa koji će puno kasnije dobiti naziv Silmarillion.

Prvotne verzije mitoloških priča dorađivao je cijeli život i one su postupno prerasle u složeno, živo tkivo isprepletenih predaja i pjesama te postale okosnica njegovim poznatijim djelima Hobit i Gospodar prstenova koja su nastala nekoliko desetljeća poslije. Pri tome je osmislio čitava rodoslovlja, karte vezane uz pojedina doba i vladare te nekoliko grupa jezika i pisama, a način kojim pripovijeda priziva minule vjekove i daleka prostranstava. Skromno je rezimirao svoj rad riječima: Imam osjećaj da se rukovodim nečim što već negdje postoji, a ne da sam stvaram.

Silmarillion je ipak ostao nedovršen, nadrastajući svojom višedimenzionalnošću i samog autora koji mu se nikada nije prestajao vraćati, a poslije njegove smrti mnogobrojne je rukopise za izdavanje priredio njegov sin Christopher, nakon nekoliko godina strpljivog uredničkog rada.

Djelo Silmarillion osim središnje Priče o silmarilima, priče o sudbini triju veličanstvenih dragulja koji čuvaju prvotnu božansku svjetlost, sadrži još i četiri kraća, autoru jako važna djela. Ovdje donosimo izvatke iz uvodnog pjeva Ainulindalë koji opisuju nastanak svijeta u velikoj Muzici Ainura kada je objavljena vizija slave njegova početka i divote njegova kraja…


Bje Eru, Jedini, kojega na Ardi zazivlju imenom Ilúvatar; a on ponajprije stvori Ainure, Blažene, koji bijahu izdanci njegove misli i postojahu s njime prije nego je išta drugo bilo stvoreno. On im se obrati, predlažući im glazbene napjeve; a oni zapjevaše pred njim, na radost njegovu. (…) Uto dođe čas u kojem Ilúvatar okupi sve Ainure i objavi im silovit i moćan napjev, u kojem im ukaza krasnije i veličajnije stvari nego ikad dotada; a slava je njegova početka i divota njegova kraja zadivila Ainure, pa su se oni poklonili pred Ilúvatarom i ušutjeli.


Tad im Ilúvatar reče:


– Od ovog napjeva koji sam vam razotkrio, želja mi je da skladnim jedinstvom načinite velebnu glazbu. A kako sam u svakom od vas raspirio Oganj neugasivi, na vama je da ga svojim moćima ukrasite, svaki prema vlastitom znanju i umijeću i kako držite da je pravo…


Nato glasovi Ainura (…) stadoše oblikovati Iluvatarov napjev u divotnu glazbu; a zvuk se bezbrojnih, skladno isprepletenih melodija vinu u vis, prekorači uhom čujne dubine i visine i preplavi Ilúvatarov nastan, a glazba i njezin odjek dospješe u Prazninu i ispuniše je cijelu. Nikad više nisu Ainuri složili glazbu sličnu ovoj, iako je rečeno da će još krasniju pred Ilúvatarom zapjevati zborovi Ainura i Ilúvatarove djece po svršetku svijeta. Tad će svaki Ilúvatarov napjev pravo otpjevati, a kako im koji preko usana prijeđe, umah će se ostvariti, jer svi će do kraja spoznati kakav im je udio namijenio, a znat će i smisao ostalih, a Ilúvatar će, zadovoljan, njihove misli pozlatiti tajnim plamom.


Sad je, međutim, Ilúvatar sjeo i slušao i dugo mu se činilo da je dobro, jer je glazba bila bez mane. No netom se napjev stao razvijati, kadli se Melkor dosjeti uplesti u glazbu neke od svojih zamisli koje se nisu slagale s Ilúvatarovim napjevom, jer je htio povećati moć i slavu svog udjela. Melkoru su pak od svih Ainura bili darovani najveća snaga i znanje, jer je od svake moći u svoje braće posjedovao po djelić…


Ilúvatar tad prozbori i kaza:


– Silni su Ainuri, a najsilniji među njima Melkor jest; no ipak, neka znade i on i svi Ainuri da ja sam Ilúvatar i sve ono o čemu do maločas pjevali ste pretvorit ću u djelo da na oči svoje ugledate što ste načinili. A ti ćeš, o Melkore, spoznati da se nijedan napjev otpjevati ne može, a da nema svoj izvor najdublji u meni i nitko protiv moje volje ne može glazbu izmijeniti. A onaj koji pokuša, postaje oruđe u mojim rukama kojim ću veća čudesa stvoriti nego što ih ovaj može zamisliti…


Kad dospješe u Prazninu, Iluvatar im se obrati i kaza:


– Evo vaše Pjesme!


I ukaza im sliku, darovavši im vid kao onomad sluh, te su pred sobom ugledali novi Svijet, vidljiv i sav zaokružen sred Praznine u kojoj je postojao, a da nije bio dio nje. I dok su u čudu zurili, povijest se tog Svijeta stade otkrivati te im se činilo da on živi i raste…


– Evo Pjesme vaše! Evo Poja vašeg, u kojem će svaki od vas, unutar moje zamisli prvotne, pronaći sve ono što mu se činilo da je sam smislio i pridodao. I ti ćeš, Melkore, u njemu pronaći sve zamisli svoje potajne i spoznati da su one tek čestice cjeline i pritoci njezinoj slavi.

(…) Tako Ainuri znadu mnogo štošta što je prošlo, i što jest, i što će tek biti i malo je toga pred njima skriveno. No postoje stvari koje ni oni ne mogu raspoznati, (…) jer jedino je samom sebi Ilúvatar razotkrio cijeli svoj naum te se tako u svakom novom dobu zgodi nešto novo i nepredvidivo koje nema uzroka u prošlosti. Još se slika mladog Svijeta pred njima opijevala, kadli Ainuri opaziše u njoj i ono čega se nisu bili dosjetili. I ugledaše, zadivljeni, dolazak Ilúvatarove djece i boravište za njih načinjeno, te umah spoznaše da su i sami imali udjela u njegovoj pripravi onomad dok su glazbu skladali, ali mu nisu znali druge svrhe doli njegove krasote… Stoga kad su ih ugledali, još su ih silnije zavoljeli, jer su bili bića drugačija od njih, neobična i slobodna, u kojima su svaki put iznova nazirali odsjaj Ilúvatarova uma i tako upoznali još ponešto od njegove mudrosti koja je njima bila skrivena…


Ilúvatarova djeca su vilenjaci i ljudi, Prvorođeni i Sljedbenici. Sred svakojakih divota što ih je onomad na Svijetu bilo, sred golemih dvorana njegovih, dalekih pustošija i kružećih vatri, Ilúvatar odabra mjesto njihova boravišta u Osvit vremena, među nebrojenim zvijezdama…
– Znam za čim žude vaša srca; da ono što vidjeste uistinu i bude, ne jedino u vašim mislima, već stvarno poput vas, a ipak drugačije. Zaista, kažem vam: Ea! Neka bude tako! Odaslat ću u Prazninu Oganj neugasivi, da se nastani u srcu Svijeta i Svijet će Biti, a oni od vas koji to požele, moći će na nj sići…


I umah Ainuri opaziše u daljini neku svjetlost što je bila nalik na oblak sa srcem od živog plamena i spoznaše da ono nije vizija, već nova Ilúvatarova tvorevina: Ea, svijet koji postoji.


Tako se zgodi da su jedni od Ainura ostali uz Ilúvatara, izvan granica Svijeta, a drugi, među kojima bijahu i oni najkrasniji i najsilniji, od Ilúvatara se otputili i spustili na Svijet. No jedno im je uvjetovao Ilúvatar, ili pak ljubav što su je nosili u srcima: da svojim moćima Svijet otada ispune i svežu te da zauvijek ostanu na njemu, sve do njegova svršetka i da on živi u njima, a oni u njemu. Upravo im zbog toga nadjenuše ime Valari, Sile Svijeta…

Iz knjige: Silmarillion, J.R.R. Tolkien, Algoritam, Zagreb 2002.
Priredila: Nataša Žaja

nova-akropola.com

Rusalke

Rusalke su ženski vodeni demoni. Obično su zamišljane kao lepe devojke, duge, riđe, raspletene kose.  Nisu nosile nikakvu odeću. Rusalka postaje devojka koja je utopljena, a u nekim oblastima se smatra da su to devojke utopljene pred svoju svadbu ili one koje nisu imale pogrebni obred. Boravile su u blizini reka i to samo za vreme takozvane Rusalne nedelje – Trojičke nedelje.
      Rusalke su ziveli pod vodom, u dvorcima. Bile su pod vlašću Vodenog Duha. Rusalke su imale svoju caricu, koja ih je predvodila na put na kopno i koja se vozila u zlatnim kočijama. Prizivala je ostale rusalke trubom. Kraljica se zvala Diva,Divka, Divšina i Dana. To je bila carska kći koju je maćeha utopila. Izlaze iz vode samo za vreme Rusalne nedelje i to na nedelju dana. Bile su predane muzici, prevanju i igranju. Loše su raspoložene prema ljudima, a naročito ne vole žene. Ukoliko bi neko video rusalke, mogao bi ostati nem ili dobiti zanos igranja, koji se smatrao najgorom kaznom od rusalki. Pri ovom igranju bi dolazio zamor do smrti. Zanos igrom i pesmom bi trajao sve dok su rusalke na kopnu. O ovakvim zanosima svedoče i pisani dokumenti iz 14. veka. Takođe, smatralo se da rusalke donose mnoge neizlečive bolesti.  U vreme Rusalne nedelje ljudi su se držali određenih zabrana, kako ne bi uvredili rusalke ili došli s njima u dodir i tako dobili od njih neku kaznu. Bilo je zabranjeno peti se na drveće, jer se smatralo da dok su rusalke na kopnu da često borave u krošnjama drveća. Zabranjeno je bilo raditi u vinogradima ili raditi bilo kakav posao vezan za zamljoradnju. Rusalke su dolazile u vreme Rusalne nedelje da daju potrebnu vlagu poljima, tako da bi taj rad mogao da omete rusalke. Ovo je vazilo pogotovu za sredu u Rusalnoj nedelji. Smatralo se da tamo gde su rusalke igrale kolosve raste bujnije nego na drugim mestima. Zabranjeno je bilo ženama da peru i prosipaju vodu na bilo koji drugi način, jer bi to moglo uvrediti rusalke i one bi udavili te žene. Zabranjeno je bilo spavati na podu. Ova zabrana je vezana za verovanje da duša u toku sna napušta telo, pa bi u toku sna telo mogla zauzeti rusalka ili neki drugi duh. Tada bi ljudi postali opsednuti i kroz njih bi govorila rusalka. Nije trebalo u Rusalnoj nedelji šišati ovce jer bi ovce ,,ošantavile“ a ljude bi napala bolest zvana rusa. A i za druge bolesti koje su se dešavale u Rusalnoj nedelji se govorilo da je obolelog čoveka ,,uhvatila rusalija“. Ukoliko bi se sadila paprika ili paradajz u Rusalnoj nedelji verovalo se da će im opasti cvet i neće uspeti.
    Ukoliko bi neko morao da prekrši zbog nečeg zabrane, kao efikasno sredstvo protiv dejstva rusalki se smatrala trava pelin. U tom slučaju čovek bi sa sobom nosio pelin, koga su se rusalke plašile. Takođe, ukoliko čovek jede beli luk, se smatralo da neće moći doći pod dejstvo rusalki. U nekim krajevima su svaki dan tokom Rusalne nedelje ljudi jeli pelin. Takođe, kao zaštita je mogao da posluži magijski krug iscrtan nožem. Ukoliko bi neko video rusalke, a ne bi imao pelin kod sebe mogao je nožen na zemlji iscrtati krug, koji rusalke ne bi smele da pređu. Verovalo se da se rusalke plaše i noža.
    Rusalke su dolazile u utorak, čime je počinjala rusalna nedelja i povlačile su se sledećeg utorka. Priređivali su se obredi dočekivanja i izgnanja rusalki. Obično su u ovim obredima učestvovale žene, koje su u ritualne svrhe poistovećavane s rusalkama. Obredi u Rusalnoj nedelju su se zvali rusalje i kranjice. Sreda u Rusalnoj nedelji se nazivala kriva sreda. Verovalo se da sve što se zasadi te nedelje će rasti krivo i da će kasnije zakržljati. Četvrtak u rusalnoj nedelji se nazivao zeleni četvrtak. On se strogo praznovao i nije smelo ništa da se radi. U hrišćanstvu Rusalna nedelja je postala praznik Duhovi, odnosno konkretno praznik rusalije je preimenovan u duhovi. Duhovi su praznik koji ima mnogo paganske zaostavštvine, ali taj praznik ne traje čitavu nedelju. Rusalna (duhovska) nedelja predstavlja simbiozu hrišćanstva i paganizma. Praznovanje rusalija u Srbiji je prvi opisao Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homitijan kad je zabranjivao ovaj praznik.Po mestu stanovanja vile su se delile na primorkinje i zagorkinje, a rusalke kao vodeni demoni ili vile su dobile svoje ime od slovenskog ruslo – reka. Takođe one su imale riđu kosu, a za riđokose se i danas kaže da imaju rusu kosu. Kao što se ženama prema boji kose kaže da su plavuše ili crnke, rusalke su mogle biti mitska bića ruse kose.
    Kako su u matrijarhatu žene bili nosioci poslova u zemljoradnji, samo žene su mogle biti zadužene za plodnost zaseva. Tako su rusalke, po tradiciji, napuštale svoje vodena skrovišta i obilazile useve i škropile ih vlagom da bi usevi bili bolji. O tome svedoči i verovanje da je bilje bolje raslo na mestima gde su rusalke igrale.

Autor:Nikola Milošević

Vilinski pohodi
Hijerarhija koja vlada u vilinskom carstvu veoma je slicna monarhistickom uredjenju kao kod ljudi.Najarisokratijske vile,poznate kao Vile pratilje ili kao Otmene vile,obitavaju na prekrasnim dvorovima,kao sto su dvor Sili u Skotskoj ili dvor plemena Tina Shi u Irskoj.Te dvorske svite provode dane obavljajuci aristokratske duznosti,od kojih je najuobicajnija,a svakako I najipresivnija,jahanje u svecanoj povorci.To se naziva Vilinskim pohodom.Jahanje I konji dvorana Tina Shi,sto se toga tice,uzivaju svetski ugled,sto se verovstno moze objasniti poreklom ovih vila,za koje se veruje da su ostaci koji nestaju legendarnog Tuata De Danan,koji je nekad vladao Irskom ali koji je,posto su ga porazili Malezani,bio sateran pod zemlju.Vilinske konje plemena Tute de Danan je Ledi Vajld,us vojim Drevnim Irskim legendama,opisala na sledeci nacin:
“Rasa konja koje su oni uzgajali nije imalapremca u svetu – zustri poput vihora,sa povijenim vratovima I krupnim ocima,koje su pokazivale da su sacinjene od vatre I plamena,a neod bezivotne,gnjecave zemlje.Tute de Danan su za njih gradili stale u velikim pecinama u brdima I pokrivale ih srebrom I zauzdavali zlatom,a robovima nije bilo dozvoljeno da ih jasu.Povorka vitezova plemena Tuata de Danan predstavljala je divan prizor.Cetrnaest desetina paripa,svaki sa draguljem poput zvezde na celu,cetrnaest desetina konjanika,svi sinovi kraljeva,u zelenim ogrtacima orubljenim zlatom I sa zlatnim kacigama na glavi I zlatnim stitnicima na rukama I nogamam,I svaki vitez sa zlatnim kopljem u ruci.”
Ledi Vajld nam jos pripoveda da su ti konji mogli da zive preko 100 godina,pa I vise.Poslednje grlo iz ovog odgoja pripadalo je mocnom vlastelinu iz Konota,ali posle njegove smrti je prodato na licitaciji,zajedno sa svom njegovom imovinom.Tog ata je kupio jedan predstavnik iz britanske vlade,ali konjusar pokuso da uzjase zustru zivotinju,ona se prope I zbaci nikogovica zestoko na tle,ubivsi ga na mestu.

Po narodnim verovanjima, vile su naseljavale prirodu sa kojom je čovek dugo živeo u miru i uzajamnom poštovanju. One su zamišljane kao bića ženskog pola, a narodna predanja ih opisuju kao mlade žene izuzetne lepote, visokog i vitkog rasta, ukrašene zlatnom kosom, koja im je pokrivala cela leđa (nešto nalk na Kejt Blanšet u ulozi Galadrijele u ekranizaciji kultne Tolkinove triologije ‚‚Gospodar prstenova”). U njihovom izgledu, pored ljudskih, postojale su i neke životinjske karakteristike. Pre svega, verovalo se da vile imaju krila i da mogu da lete, a u nekim krajevima bila je rasprostranjena ideja da ova čudna bića umesto nogu, imaju konjske kopite koje narušavaju njihovu lepotu. Ovo verovanje nije izvorno pagansko, već se u njemu vidi uticaj prodora hrišćanstva u primorske krajeve koje je htelo da se davna vila naruži.
Vile su se oblačile u duge, bele haljine, a često su bile i nage. Pored krila, u nekim narodnim pesmama, pominje se okrilje, veo kojim su vile pokrivale glavu i krila i u kome je ležala njihova moć.
Ova magična bića živela su daleko od ljudi, najčešće u planinskim vencima, rekama, potocima, izvorima i stoletnim šumama, ali su, istovremeno, nastojale da uspostave neki kontakt sa ljudskim društvom.
Iako su stupale u ljabvne odnose sa ljudima, vile nikako nisu želele da sa njima zasnivaju i brak. Naime, one su, iznad svega cenile svoju slobodu, koja bi im, brakom, bila uskraćena. Ipak, onaj ko bi uspeo da se domogne vilinog okrilja, mogao je da je primora da stupi u brak sa njim, jer je, bez okrilja, vila gubila većinu svojih moći.
Po predanju, vile su bile dobre supruge, slušale su muža, vodile domaćinstvo i odgajale decu na najbolji mogući način. Pored toga, verovalo se da se iz braka vile i čoveka rađaju ljudi velike snage, moći i junačkog srca, pa je, shodno svemu tome, vila bila vrlo cenjena i tražena supruga. No, sve je to bilo na labavim nogama. Ako bi uspela da se domogne okrilja, vila je napuštala muža i decu i vraćala se u strao društvo, sastavljeno, naravno, od vila - devojaka.
Pored vila koje žive u prirodi, postoje i gradske vile. Nalik klasičnim vilama one donose sreću, bezbrižnost i veselje ljudima sa kojima druguju. Veoma su slične ljudima - razlikuju se od devojaka, devojčica i devojčuraka jedino po tome što ispod odeće kriju dva mala krila. Zato dobro pogledajte oko sebe; možda se počašćeni druženjem sa jednom vilom, a da to niste ni znali?

Sve srpske vile na okupu,Piše Milorad Bošnjak

Vile su, verovatno, najpoznatija i najpopularnija srpska mitološka bića. I nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska odnosno slovenska. Neki se i danas kunu da su ih nedavno sreli i rođenim očima videli. Koji nisu, uglavnom bi voleli da im se taj susret posreći!
U sve ovo je uveren Janko Levnaić, istraživač drevne srpske i slovenske mitologije i verovanja. Autor je neobične, dvotomne knjige „Trava od devet mrakova“, leksikona, od svima znane Ravijojle do manje poznatih, za običan svet anonimnih vila, ali svih koje su ostavile tragove u narodu. Sve srpske vile na „okupu“! Uz njih su i istorijske ličnosti kojima narod vekovima pripisuje vezu sa vilama, a po izvorima, i oni sami sebi. Suizdavači su „LIO“ iz Gornjeg Milanovca i „Kontekst“ iz Valjeva.
- Katkad je vila uzor-biće, bela dobrica i milosnica, svemoguća i milosrdna, bogata i pitoma, te uz nju idu prijatna osećanja. Ponekad je crna i rđava, pa jad i čemer životni za sobom vije. Međutim, uvek je ženskog pola - počinje Levnaić.
Davni kazivači su vile tumačili kao božanstva i duhove prirode, šuma, voda... Potom su se u te duhove „smestile“ i duše predaka. Gde bi, inače, u ta davna strašna vremena išle duše devojačke, svilene i čedne, posle nasilne smrti? Na „okupu“ su stotine vila, svaka sa svojom jedinstvenom osobinom i uticajem. Svakoj je Levnaić opširno istražio biografiju, lik i delo i sve to sledimo u skraćenoj verziji. Od svih tih vila, izabrali smo najupečatljivije. Dobrice i zlice.
Ravijojla, najpoznatija srpska vila, nekad je živela u pećini na Goloj planini i gajila mlade vilenice, decu koje su se roditelji odrekli. Prelepog glasa, dobra brodarica i nenadmašiva biljarica. Mnogim junacima je pomogla da rane izvidaju i vodu prebrode. Najviše je poznata po odanosti i pomoći Kraljeviću Marku. Ona i dve njene sestre, Janojla i Dragojla, u doba staroslavno, čule su vapaj siromašnog sela. Janojla je podarila obilat izvor od koga se selo obogatilo, a Dragojla crkvu za jednu noć. Ali, zavladali su obest i oholost. Ravijojla je zato izvor presušila, bogomolju srušila i - sve tri odoše.
Alkima živi u samoći, u pećini na liticama lovćenskog “vrna“ više Kotora, skrivenoj od pogleda i namernika, i štiti mornare. Andesila je dična i stasita, mimo svih drugih vila. Skita uvalama i provalijama. Katkad za sobom cveće prosipa, katkad krvave tragove ostavlja. Hajduk je, borac i kavgadžija. Andre su čarobna ženska bića, preretko dostupna ljudskom očinjem vidu, ali su im tragovi uočljivi, ako su se gde zadržale. Kao vetar su, koji ima osetnu snagu, u kovitlac duva. Anđa je prva oblakinja, zbija, češlja oblake i uči ih. Šalje ih kud treba. Bele vile su po svemu lepe, drage volje pomažu nevoljnicima, posestrime su junacima, naročito izdašne ako od njih pomoć traže zaljubljeni momci i devojke. Začas razluče pravdu od krivde i kazne nepravdu. Jedina im je mana što imaju magareće noge.
Danica je možda vila, ili im je posestrima, nastala od devojke poginule u svatovima. Možda najlepša među svim vilama. Đurđa samovila ne da se ukrotiti, ponosita je, durljiva, jogunasta. Ali, kad se posla prihvati, pouzdana je, tačna, pravdoljubiva. Smeta joj rulja, pa živi u osami. Nekada davno, dok su planine bile puste, mnogi su natrapali na vilu Etoviju, koja bi obdan po trnju spavala a noću izazivala ružne snove.
Žaba-devojka je retka vila: obdan ružna žabetina, noću sija devojačkom krasotom. Lepo je živeti s njom, no nije lako. Jana je vila hitroprelja, lepa ognjena oblakinja, na oblaku vek vekuje. Jerina vila (nije to ona vlastelinka Grkinja, žena despota Đurđa Smederevca, u narodu zvana Prokleta Jerina) triput se udavala: „Prvi put je za Milošem bila, drugi put za vojvodom Jankom, a treći sa carem gospodinom“. Svaki put svojom voljom. Lena samovila je spora, troma, mlitava ali se lako pretvara u pseto, đavola, kozu, čoveka. Morina se na Jahorini zaljubila u pastira frulaša, ali joj je ovaj posle odrekao ljubav, a ona mu se svetila tako što je morila po jednu devojku iz njegovog kraja, kako se on ne bi mogao oženiti. On je, jadan, od tuge za najlepšom presvisnuo.
Nadanojla je starešina vilinska, najstarija. Pomoćnica usamljeno peva za svoju dušu, ljudima u nevolji pomaže: i u velikim i silnim delima i u trivijalnim stvarima, čuvajući ovce, decu pazeći...Ostavlja im lekove. Vila zna biti i Provodadžija, onda kad je dobrica. Njenom budnom oku ništa što se tiče ljubavi ne promiče. Za Ružicom, prekrasnom zlatokosom, raste trava koju pase zlatan konj. Njen sjaj i lepota izazivaju ljubomoru drugih vila koje joj i oči vade, ali ona vid vraća malenim biserom. Suđaje ili Suđenice su tri vile krasotice, nevidljive, kosa im je do zemlje. U prva tri, ređe do sedmog dana života, novorođenče o ponoći posećuju. U njihovim rukama mu je sudbina. Šta odluče, nije moguće promeniti.

Teke Teke-ske urbane legende
Njeh duh se vuče okolo noseći testeru ili kosu i naleće na žrtve koje nisu dovoljno brze da ga izbegnu. Ubije ih sečući ih na pola da ne bi bio samo on takav.

Lutka Okiku
[You must be registered and logged in to see this image.]

Od 1938. lutka se nalazi u hramu Manendži u gradu Ivamizava, a prema tvrdnji iz tog hrama, kosa koja je prvo bila kratka narasla je na 25 centimetara dužine do lutkinih kolena i nastavlja da raste iako je s vremena na vreme šišaju.

Kaže se da je lutku 1918. kupio 17-godišnji Eikiči Suzuki za svoju 2-godišnju sestru Okiku prilikom posete Saporu. Devojčica je volela lutku i igrala se njome, ali je naredne godine iznenada umrla od prehlade.

Porodica je lutku položila na kućni oltar i molila joj se svaki dan, da bi zapazila da je posle nekog vremena kosa lutke počela da raste, To je za njih bio znak da se neupokojeni duh nastanio u lutki. Porodica Suzuki se 1838. preselila na Sahalin i predala lutku hramu Manendži.

Aka Manto
[You must be registered and logged in to see this image.]
Prema podacima sa Vikipedije, radi se o duhu koji pohodi poslednji toalet u redu i dok sedite na šolji pita vas da li želite crveni ili plavi toalet papir. Ako kažete crveni, seći će vas sve dok vaša odeća ne postane crvena, a ako kažete plavi zadaviće vas da vam lice poplavi.

Svaki pokušaj da nadmudrite Aka Mantoa traženjem neke druge boje za posledicu ima to da vas odvuče u podzemni svet. Izgleda je jedini pravi način da se spasete da kažete "Nikakav papir" i ostaviće vas na miru.

Hitobašira
[You must be registered and logged in to see this image.]
Poznati slučaj hitobašire odnosi se na zamak Macue u prefekturi Šimane. Građen je tokom 17. veka, ali je tokom gradnje palo nekoliko zidova, pa je odlučeno da se struktura ojača ljudskom žrtvom.

U to vreme je u gradu održavan festival Bon, pa je dvorska garda sišla tu, uhvatila najlepšu plesačicu koju su potom ubili i ugradili joj leš u zidove. Gradnja je nastavljena bez problema, ali se, otkad je zamak izgrađen, svaki put kada bi mlada devojka zaigrala na ulicama Macuea,dešavalo da se ceo zamak zaljulja. Zbog toga je zabranjen ples na ulicama grada.

Tominov pakao
[You must be registered and logged in to see this image.]
Tominov pakao" je napisao Jamota Inuhiko u knjizi naziva "Srce je poput kotrljajućeg kamena" i uvrštena je 27. kolekciju pesama Saizo Jaso 1919. Nije jasno kada je počela priča oko nje, ali stoji upozorenje "Ako naglas pročitate ovu pesmu, tragične stvari će se dogoditi"

Kušisake Ona
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ova žena će vas zaustaviti (pre svega decu koja su joj većinom žrtve) i pitati "Jesam li lepa?" Ako odgovorite "Ne", izvući će makazice i odsćei vam glavu, a ako kažete "Da", ukloniće masku i pokazati usta razrezana od uveta do uveta i pitati ponovo "A sada?"

Ako odgovorite "Ne", iseći će vas na pola, a ako kažete "Da" raseći će vam usta kao kod nje. Nemoguće joj je pobeći, pošto će se opet pojaviti pred vama. Izvor ove urbane legende je navodni policijski izveštaj iz 70-ih godina prošlog veka o ženi koju je, dok je jurila za decom, udario auto i policija je pronašla mrtvu sa ustima razrezanim od uveta do uveta.