Mitovi i legende

Mitovi I legende Kmera

Bili nekada demon po imenu Rimisou i nebeska princeza Meklia. U ta davna vremena služili su kod jednog veoma moćnog čarobnjaka i učili magijske nauke. Služili su oni revnosno, ne iz straha, već po savesti, takmičeći se ko će biti bolji i ko će da osvoji srce učitelja. Ali kako su po pameti i obdarenosti bili savršeno jednaki, veliki čarobnjak ih je podjednako voleo, nikoga nije izdvajao. Tako se pak i završilo njihovo službovanje i učenje. Došlo je vreme kada se čarobnjak morao izjasniti te reći ko je od njih dvoje bio bolji učenik. Rekao im je tada: - Uzmite po jedan bokal i napunite ga rosom.Pretvoriću tu rosu u čaroban kamen. Onome ko ga poseduje ispuniće se svaka želja. Rimisou je počeo da sakuplja rosu sa lišća drveća i vlati trave. Svakoga je jutra išao kroz šume i livade, ali se bokal sporo punio. Meklia je odmah znala šta joj valja činiti. Otišla je u šumu, našla suvo drvo, odlomila mu srčevinu i služeći se njom kao sunđerom za samo jedno jutro sakupila puno rose. Iscedila je rosu iz srčevine u bokal i on već beše pun. Sutradan ga je poslala učitelju. Pohvalio je čarobnjak njen bistri um i pretvorio rosu u čarobni kamen. Zatim joj reče: - Uzmi ovaj kamen, tvoj je! Znaj da je moć njegova ogromna. Kada nešto poželiš baci ga u visine i želja će ti se ispuniti. Možeš da letiš po nebu, zaroniš u oblake da se krećeš ispod zemlje lako poput crva.. Likovala je Meklia, bacila kamen i poletela iznad oblaka. Za to vreme Rimisou, uporan i vredan, i dalje je sakupljao rosu i nakraju napunio bokal. Kada je pristupio učitejlu ovaj mu reče : - Nesrečniće, zakasnio si. Čarobni kristal pripao je Meklii. Ja ne smem dva puta rosu u kamen pretvarati! Rimisou je bio očajan. Ridao je i valjao se po zemlji. Videvši koliko je njegovo očajanje, čarobnjak se sažali i reče mu: - Ne očajavaj, nije sve izgubljeno. Dozvoljavam ti da probaš da otmeš kamen Meklii. Evo ti sekira, trebaće ti. Meklia leti nebom i kupa se u kišnim oblacima. Gađaj je sekirom. Ispustiće kamen i ti treba samo da ga zgrabiš. Svetlost kamena je jaka, ne zaboravi da zatvoriš oči kada baciš sekiru. Uzeo je Rimisou sekiru, podigao je u vazduh i počeo da traži Mekliu.Nebeska princeza letela je iznad samog nebeskog svoda.Zaslepljen bleskom kristala koji je princeza imala, demon je zažmurio i bacio sekiru. Proletela je sekira parajući vazduh uz strašan prasak ali cilj nije pogodila. Prošlo je mnogo vremena od tada a Rimisou i dalje progoni Mekliu. Kad na tamnom oblačnom nebu bljesne munja i prasne grom setimo se da to blješti magijski kristal u rukama nebeske princeze i grmi sekira koju je bacio neutešni demon. Možda se baš zbog toga svaki kamen oblikom na oštricu sekire zove * ronteh* - munja!


[You must be registered and logged in to see this image.]

Pronasao sam ovaj tekst,.. nisam znao gde da ga stavim pa sam nasao ovde mesto ...Mesto Kalas postoji bas kao sto je opisano...ostalo svako moze tumaciti kako zeli iz teksta.
Po meni legenda je sacuvala svoje tragove negde izmedju planinskim masivima planina Hiknadusa. U sakrivenoj dolini od ociju sveta i civilizacija koje su prohujale, nalazi se mesto Kalas ciji su stanovnici lepih crta lica, svetlih ociju ..Veruju u stare Bogove i Vile iz okolnih planinskih masiva. Veruje se da su potomci Aleksandra Makedonskog ili...ko zna .......``usnula dolina``.....

„Kada je veliki heroj i general Aleksandar, veliki kao i sami bogovi Zevs i Apolon, ostavio ovde svoje trupe, zamolio ih je da ostanu na ovoj zemlji i nikada ne promene svoju tradiciju i verovanja, kulturu i zakone, dokle god se on ne vrati iz ratnih pohoda sa Istoka...:“

Ne, ovo nije priča iz nekog grčkog sela, već priča sa obronaka Hindu Kuša.

Pre više od 2000 godina Aleksandar III prelazio je preko planina severnog Pakistana osvajajući i, prema nekim legendama sejući seme naroda koji opstaje do danas. To su živi heroji, koji su stigli do 21. veka živeći živote na isti način kao i njihovi čukundedovi.

Pričajući na srpskom sa svojom sestrom ispred jednog kolege Pakistanca, iznenada nas je prekinuo i upitao:

„What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“
„Baš tako - ništa!“-odgovorila sam. „Hm, imaš vrlo izoštren sluh za strane jezike.“
„Ah hvala! A šta to znači?“
„Znači nothing, zero..:“
„Baš kao i na jednom od jezika kraja odakle sam!“-rekao je.
„Misliš na Urdu jezik (pakistanski) ?“ – upitala sam znatiželjno.
„Recimo, ali jedan specifičan dijalekat, koji se potpuno razlikuje od tipičnog urdu jezika kojim govori većina. U pitanju je jezik naroda Kalaš. Da li si ikada čula za njih?“
„Da budem iskrena ne....“-odgovorila sam stidljivo, razmišljajući o tome čega sve zanimljivog na svetu ima, a da o tome nikada niste čuli...
„To je narod planinskog venca Hindu Kuš, jedna od provincija Pakistana, za njih se veruje da su potomci vojske Aleksandra Velikog. Imaju specifičan jezik, običaje i razlikuju se od ostalog stanovništva u svemu, pa čak i fizički.Uglavnom imaju prelepe plave ili zelene oči i svetlu kosu...“
„Vrlo zanimljivo...a moje pitanje je opet, kao i svaki put, zašto u mom i tvom jeziku ima toliko sličnih reči, a da ja i ti pojma o tome nemamo?“
„Ah da, kao ono zimstan, sombol, azdaha i ostalo“ – nasmejao se nakon što me je podsetio na neke naše prethodne usputne razgovore.
„Pa zato smo valjda tu, da podelimo jedni s drugima ono što znamo iz ličnih iskustava i naučimo nešto čega nema u knjigama...“

Kalaši – „ljudi koji nose crno“ - žive u severo-zapadnom Pakistanu, blizu avganistanske granice, a muslimani ih zovu „kafiri“ ili „nevernici“.U regiji zvanoj Kafiristan leži Brir, jedno od poslednjih naselja Kalaša. 3500 duša su poslednja enklava paganskih plemena u čitavom regionu. Oni se nisu mnogo izmenili već vekovima. Prave svoje vino, uzdižu životinje do božanskog statusa i veruju u vile planinskih vrhova. Njihovi bogovi, slični onima iz antičke Grčke, podeljeni su na muška i ženska božanstva i tvrde da su nekada davno pripadali visoko obrazovanoj kulturi, sve dok njihove knjige nisu spalila varvarska plemena. Trude se da očuvaju svoj identitet od zadirućih islamskih pravila, krčenja šuma, preduzetnika koji iskorišćavaju njihovu jednostavnu prirodu i karakter, da odole iskušenjima modernog sveta.

Njihova religija doseže do drevnih kultova plodnosti. Neki od njih praktikuju godišnji obred pod nazivom „budalak“, kada se izabira tinejdžer da ide u duboke šume i tamo sam provede godinu dana. Kada se vrati nakon uspešno završenog obreda, može da izabere bilo koju i koliko god poželi žena sa kojima će provoditi noći u ljubavi.

Jedan od njihovih rituala proslavlja se u avgustu pod nazivom „Dan preobraženja“. Tada se bogu Dionisu iznosi grožđe kako bi se osigurali rodni usevi. Olimpija, majka Aleksandra III Velikog, koja nije bila grčkog porekla, praktikovala je kultove vezane za boga Dionisa.

Kalaši su jedini na Istoku koji i dan danas ukrašavaju svoje domove stolicama i hoklicama koje se ne mogu naći nigde više u tom regionu osim kod njih. Ukrašavaju ih rogovima ovna koji simbolizuje rogove sa šlema Aleksandra Velikog ili pak scenama bitaka koje prikazuju vojnike, a slični crteži nađeni su na arheološkim iskopinama širom Grčke.

Njihove proslave uvek su propraćene pesmom i igrom. Igraju u krugu, a muškarci zvižde na poseban način.

A evo šta o njima kaže reporter britanskog „Telegrafa“ Johnatan Foreman:

“……Many of the Kalash claim descent from the armies of Alexander the Great, and indeed their faces do look strikingly similar to those you would encounter in Croatia or Montenegro……” (Published: 12:01AM BST 28 Jul 2007)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Povedena onim dijalogom sa Pakistancem, a isto tako i činjencom da je, kada sam našu norodnu nošnju pokazala jednoj koleginici takođe iz Pakistana, ona istog trenutka imala asocijaciju na pleme Kalaš i pokazala mi linkove na internetu, nisam mogla a da se ne zapitam otkud te asocijacije ljudima koji prvi put vide nekog iz Srbije, a o mojoj zemlji nisu znali ama baš ništa pre nego što su mene upoznali?

Možda zato što se Aleksandar prezivao Karanović i nije bio Grk? Ili zato što Dionis ili Dionizus znači Bog iz Nize (Niša)? Ili zato što su pre njega istim putevima hodali njegovi preci Nino Belov i Serbon Makaridov? Ne znam, čula sam neke priče o tome....

Svi Indusi i Pakistanci, koji su inače nekada davno bili jedan narod, a i danas pričaju istim jezikom, ali se ne podnose, koje je podelila religija, baš kao i nas u našem regionu, ipak znaju nešto što mi ne znamo. Mi nikada u školi nismo učili o Arijevcima, narodu koji je oko 1200 godine pne pohodio Indiju i sa sobom doneo vede, pismo, kulturu i običaje. To su bili ljudi plave (ili riđe) kose, svetlih očiju, visoki, bele puti....„ljudi svetlosti“...U Indiji su zatekli Dravide, lokalno stanovništvo, tamne kože, kojima su vladali i kojima su ostavili mnogo toga u amanet. A to je bilo mnogo pre Aleksandra Velikog...

Mog oca su, pre 30 godina u Libiji Indusi sa kojima je radio nekoliko puta zapitkivali o našoj istoriji, a on nije mogao da im odgovori na neka pitanja – jednostavno zato što nije znao. Odrastao je i učio u komunističkom sistemu, gde se o istoriji znalo ne dalje od II svetskog rata i ofanziva. A da li se danas zna više? Mnoge je stvari povezao kasnije, kada su mu pod ruku dolazile knjige i članci koje je onda povezivao sa svojim prethodnim iskustvima i pitao se, baš kao i ja danas – da li je moguće da u ovome ipak ima neke istine?Mozaik se sklapa, kocku po kocku, možda je slika potpuno pogrešna, ali ipak.....

Indusi sa čalmama (Siki) su ga jednom pitali da li je ikada čuo za Arijevce. Bio je začuđen ovim pitanjem i odgovorio:

„Naravno da jesam! Hitler je hteo da pravi arijevsku rasu, jer je......“

„ Ne Ser, ne to, ja vas pitam za one Arijevce koji su pre par hiljada godina dolazili iz vaših krajeva u Indiju.“

Bio je zatečen pitanjem. Kakvi bre Arijevci iz naših krajeva?!? A kada je na zidnom kalendaru u kancelariji jednog od njih ugledao kukasti krst, ništa mu tek nije bilo jasno. Pitao se od kad Indusi podržavaju nacističke teorije, a nije bio svestan da indijska stara kultura nema ama baš nikakve veze sa nacistima. To nije bio kukasti krst, već svastika, koja je obrnuta u odnosu na njega i obeležje je drevnog indijskog božanstva sunca, koje su u Indiju doneli – Arijevci.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kalaša obredna posuda

Njegovo ime „Marjan“ bilo im je krajnje zanimljivo, jer su tvrdili da potiče iz njihovih krajeva, a između ostalog u sebi sadrži reč „Arijan“. Kada sam došla u Emirate, zaprepastila sam se kada sam naišla na natpis prodavnice „Marjan Plaza“, a kasnije saznala da je ovo ime iranskog, avganistanskog, pa i arapskog porekla, koje se izgovara Mardžan ili Morgan (egipatski dijalekat izgovara g umesto dž – nailazila na ovo ime u Egiptu, ali nisam povezivala), a ekvivalent mu je žensko ime Marjana – Mardžana- Morgana. Šta više, mom oduševljenju nije bilo kraja kad sam na natu nabasala na sledeće:

Pashto Names for Boys

Mairanay
Maiwand
Malyar
Manan
Marjan
Marwand
Mashal
Mateen

Paštun (Patan) je pleme iz severo-istočne provincije Pakistana (mnogi od njih su danas nadaleko čuveni Talibani), kao i južnih i istočnih delova susednog Avganistana. Oni su islamizirani, zato ih ima znatno više, oko 200 000, ali pripadaju istom genetskom tipu kao Kalaši…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada sam na kraju srednje škole pisala diplomski iz engleskog jezika, igrom slučaja mi je nastavnica predložila da pišem o Indiji, kao britanskoj koloniji. Zarad ovog zadatka otišla sam u Indijsku ambasadu u Beogradu, na sastanak sa atešeom kulture, koji mi je, oduševljen mojom temom, napakovao punu kesu magazina i brošura za moj rad. Na jednoj od brošura, na naslovnoj strani, ugledala sam sliku Arijevaca….Otac mi je ukazao na njihove svetle oči i oblik cipela – zavijene na gore, baš kao i naši opanci...

Možda je onda Aleksandar III Karanović, Lesandar ili Sikander ili Iskender ili Aleksandar Makedonski ili Veliki bio jedan od tih Arijevaca – koji god narod oni bili? Kažu da je na svom osvajanju sveta išao stopama svoja dva arijevska pretka Nina Belova koji je u Mesopotamiji izgardio Ninivu I bio prikazivan kao bik na svim crtežima I statuama (otud rogovi na Aleksandrovom šlemu) i Serbona Makeridova koga su Grci kasnije preimenovali u Herkula. Ljudi baš vole da iste stvari nazivaju različitim imenom….

Baš kao što kaže ono lepo indijsko verovanje da se kad-tad nađete na mestu na kojem su nekada bili vaši preci, tako je i Aleksandar hodao ovim svetom i ostavio traga u skoro svim narodima, trag obavijen velom misterije, baš kao što je i izgubljeno pleme Kalaš

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trojan, Trajan



Trajan je bio mitsko biće iz folklora starih Slovena koje se ponekad smatralo i božanstvom. Njegov kult bio je vezan za ruševine zamkova i utvrđenja rimsakog cara Trajana zbog čega se smatra da je slovenki bog Trajan zapravo samo deifikovani rimski car. Ovu tezu ipak ne treba prihvatiti zdravo za gotovo jer se za Trajanovo ime vezuju mnoge legende koje nisu ni u kakvoj vezi sa rimskm carem Trajanom.

Postoje brojni istorijski izvori koji nam pružaju saznanje o slovenskom bogu tj. demonu Trajanu. O Trajanu saznajemo iz hrišćanskih srednjevekovnih spisa Otkriće Svete Marije božje o paklui Apokalipsis apostolakoji Trajana, Peruna, Horza i Velesa proglašavaju lažnim bogovima, odnosno deifikovanim istorijskim ličnostima. Trajan se opisuje kao rimski car koji je proglašen božanstvom dok se Perun i Horz vezuju za Grčku i Krit. Slovo o polku Igorovu spominje Trajana četiri puta, a Rusiju zove zemljom Trajanovom. Pored pisanih izvora iz kojih saznajemo o postojanju Trajana, širom teritorije koju su naseljavali Sloveni mogu se naći brojni spomenici koji su podignuti u čast rismkog cara Trajana, ili se na neki drugi način vezuju uz njegovo ime. Ovakva mesta sedište su Trajanovog kulta i za njih se vezuju brojne legende.

U kijevskoj guberniji se, recimo, nalazi mesto poznato kao Trojanov Val   dok  brojni toponimi i mesta oko kojih kruže legende o Trajanu postoje i u Bugarskoj i Rumuniji. Rumunska mesta koja u sebi sadrže Trajanovo ime su Valul lui Trajan, calea lui Trajan, masa lui Trajan  i pratul lui Trajan  a ovakvih toponima ima i u Bugarskoj: Trajanov drum i  Trajanov grad, varoš Ulpia augusta Trajanai mnogi drugi. Što se tiče teritorije bivše Jugoslavije, u Mostaru postoji jedan most koji se naziva Trajanovim mostom, dok se u Dalmaciji nalaze ruševine Trajanovog zamka. Na reci Dunav nalazi se, pak, spomenik poznat pod nazivom Trajanova tabla.

Pored brojnih spomenika posvećenih rimskom caru Trajanu na teritoriji bivše Jugoslavije nalazimo i na legende o mitskom biću po imenu Trajan. Srbima je poznata bajka o caru Trajanu koji je  od naroda krio svoj neobičan fizički izgled. Naime, on je imao kozje uši koje je video samo njegov berberin. Tu je i legenda o demonu  Trajanu koju je Vuk Karadžić a koja govori o tome kako je ovaj demon izlazio svake noći iz svoje trvđeve blizu Šapca da bi imao odnose sa lepim seoskim devojkama. Trajan je veoma pazio da se vrati u tvrđavu pre izlaska sunca koje bi ga svojim zracima spžilo. Ipak, ovakvu sudbinu Trajan nije mogao da izbegne. Nakon što su seljaci odsekli jezike petlovima koji su Trajana upozoravali na dolazak zore, Trajan je, nemajući vremena da se vrati u tvrđavu pre izlasla sunca, bio spržen. Ova legenda veoma podseća na neku od priča o vamprima kao i na legendu o ukrajinskom knezu Višeslavu koji je žurio da dođe do svog zamka na Krimu pre izlaska sunca. Još jedna od srpskih legendi govori o troglavom demonu po imenu Trojan koji je živeo planini Cer. Jedna Trojanova glava gutala je životinje, druga ljude a treće ribe. Kao i Trajan iz priče koji je zabeležio Vuk Karadžić i cerski Trojan bio je kažnjen na isti način- zraci sunca spžili su ga dok je pokušavao da pobegne u svoje utvrđenje.

Spomenuli smo već da mnogi istraživači smatraju da Trajanov kult nastao na osnovu verovanja u ukletost mesta koja se na neki način povezuju sa rimskim imperatorom Trajanom. Istraživač Jagić smatra da su Sloveni sve ruševine počeli postepeno povezivati sa carem Trajanom zbog čega je on postao demon ruševina, odnosno, biće koje naseljava ostatke nekadašnjih zamkova i utvrđenja. Na ovaj način, Trajan je stekao i status božanstva pa se smatrao jednakim Perunu, Horzu, Velesu i ostalim bogovima koje spominje Apokalipsis apostola. Autori ovog spisa zapravo su iskoristili činjenicu o ljudskom poreklu boga Trajana i na osnovu ove činjenice proglasili i ostale slovenske bogove lažnim. Ipak, treba imati u vidu da nisu sve legende o Trajanu povezane sa nekadašnjim rimskim carem. Njegovo drugo ime, Trojan, sugeriše da se ovde radi o entitetu čije je jedna od odlika trostrukost. U srpskom jeziki postoji, štaviše, epitet trojan koji upravo označavo nešto što je trostruko. U Trojanovom slučaju, trostrukost je vezana za njegove tri glave koje su nanosile zlo ljudima i životinjama.

Velesova knjiga takođe spominje Trojana, i to u kontekstu slovenske religioznosti, naime, ovde se ime Trojan odnosi na jednog od slovenskih patrijarha. Trojan iz Velesove knjige bio je, dakle, jedan od magova, odnosno, sveštenika a iz poštovanja prema ovoj ličnosti jedan period slovenske istorije nazvan je Trojanovim vekovima. Spomenuli smo već da Slovo o polku Igorovu naziva Rusiju Trajanovim zemljom. Velika verovatnoća je da se ovde radi o patrijarhu Trojanu a ne o rimskom caru Trajanu koji je, doduše, dolazio u kontkakt sa Rusima i Skitima ali nikad nije zašao u njihovu zemlju.

Kako god shvatili Trojana moramo uzeti u obzir da se ovde radi o jednom posebnom biću koje ni na koji način nije povezano sa rimskim carem sličnog imena već da je najverovatnije da je kult ovog bića, bio on mag ili demon predstavljao osnovu kulta rimskog cara Trajana. Jer i kao demon, Trajan je morao postojati u ljudskoj svesti nezavisno od postojanja imperatora Trajana, a u prilog ovoj tezi govore sledeće činjenice. Bića muškog pola koja pod okrijem noći imaju odnose sa ženama postoje u legendama mnogih naroda pa nije ni čudo što se ovakav entitet pojavljuje i u mitovima Slovena. Jedno od imena ovakvog entiteta je inkubus dok je ženski obik ovog demona, koji ima odnose sa muškarcima sukubus. Da je Trajan na neki način povezan sa seksualnom energijom govori i činjenica da se on opisuje na sličan način kao i Pan, pohotno biće iz rimskog folklora. Demon je  delimično čovek a delimično jarac budući da ga srpske legende opisuju kao čoveka sa kozjim ušima.

Rimski car koji je živeo u prvom i drugom veku nove ere nije, dakle, sam od sebe mogao da postane objekat obožavanja, da se u slovenskoj mitologiji već nije nalazilo biće sičnog ili istog imena. Deluje krajnje neobično da se jedna slovenska zemlja, Rusija, naziva zemljom rimskog cara koji je u svojim osvajačkim pohodima otišao najdalje do obale Dunava. Čak i da je imperator Trajan na ovaj način deifikovan ostaje pitanje zašto nisu i ostali rimski carevi takođe proglašeni bogovima ili demonima od strane Slovena.

starisloveni.com

Kameni Ljudi – Mit Indijanaca sa Anda

U noći vremena Kon–Tiki Virakoča, bog koji je stvorio svet, beše stvorio i narod divova. Divovi su bili strahovito snažni, mogli su čak uvis podizati planine i skretati reke s njihovog toka. Međutim oni malo–po malo postadoše oholi  zbog svoje snage, pa se okrenuše i protiv samoga Kon–Tikija. Pobuniše se protiv njega sa ciljem da  ga proteraju, ali Kon–Tiki se rasrdi i sve ih pretvori u kamene kipove, a onda se povuče u vode jezera Titikaka.


Mnogo godina zemlja ostade mračna i pusta, ali onda jednoga dana Kon–Tiki, zajedno sa svojim pratiocima, izađe iz jezera i reče:

“Ovo je mesto već predugo tužno i nenastanjeno. Želim da se opet ispuni životom.”

Na početku  stvori Sunce i Mesec da i dan i noć imaju primerenu svetlost, potom sva mesta na zemlji ispuni biljkama i životinjama. Kada je s time završio, uze razno kamenje i stade ga klesati dajući mu ljudski oblik.

Svaki je kip bio obučen na način koji je odgovarao ulozi koja mu bijaše namenjena: kao poglavica, kao vojnik i kao seljak ili kao kneginja, tkalja, kuvarica, dečak ili devojčica…

Isklesavši dovoljno kipova, Kon–Tiki se obrati svojim pratiocima: “Sada ću na glas izgovoriti ime svakoga od ovih kipova, a vi ćete ih redom nositi do izvora, pećina i šuma te do svakoga drugog mesta gde vas uputim.”

Kon–Tiki je svakome od kipova dao ime, a njegovi ih pratioci razneše posvuda uokolo, onako  kako bi bog svaki put odredio. Kada se svi kipovi nađoše na svom mestu, Kon–Tiki povika: “Izađite!”. Istoga se časa, tamo gde do maločas beše samo hladan kamen, pojaviše muškarci, žene i deca.

Kon–Tiki pogleda svoja stvorenja i zadovoljno se nasmeši:  obavio je dobar posao! Tada bog, zajedno sa svojim pratiocima, krenu na put i uputi se prema severu, usput se tu i tamo zaustavljajući. Na tim mjestima ljudi zapališe vatre i podigoše svetišta.

Jednoga dana, međutim, Kon–Tiki Virakoča nestade i nitko ga nije mogao naći. Od onda mnogi misle da se vratio u svoje boravište u vodama jezera Titikaka!


“Virakoča se često prikazuje sa donjim delom tela pokrivenim ribljom krljušti”



hramezoterije.com

Kineska legenda o prstenu

Kineska legenda veoma uverljivo objašnjava zašto se prilikom sklapanja braka stavlja prstenje na četvrti ili domali prst. Naime, svaki ponasob prst na ruci simbolizuje ljude u našem životu.

- palci predstavljaju naše roditelje;
- kažiprsti predstavljaju našu braću, sestre i prijatelje;
- srednji prsti predstvaljaju nas same;
- domali prst predstavlja partnera;
- mali prsti predstavljaju decu.

Ako sada sklopite ruke dlanom o dlan i savijete srednje prste put unutra. Pokušajte razdvojiti palčeve – roditelje, videćete da se razdvajaju iz razloga, jer oni ne bi trebali živeti sa nama večno, ponovo ih spojite; pokušajte razdvojiti kažiprste – sestre, braću i prijatelje, otvaraju se jer oni odlaze, imaju svoje životne puteve, naši putevi se ukrštaju i razilaze; pokušajte razdvojiti male prste – decu, otvaraju se jer deca rastu i odlaze svojom životnom stazom, ponovo ih spojte; konačno, pokušajte razdvojiti domale prste – partnere… to je nemoguće učiniti… par je sudbinski vezan, i u dobru i u zlu, do zadnjeg dana života i zato ljudi na venčanju prstenuju baš domali prst.




hramezoterije.com

Aleksandar i divljenje heroini iz Tebe

Makedonskim vojnicima koji su osvojili Tebu, bilo je dozvoljeno da pljačkaju, siluju i ubijaju. Stanovnici Tebe nisu mogli da se odupru zaprepašćeni makedonskom vojnom silom i nisu mogli ništa da učine da svoja stradanja spriječe. Jedna od žrtava je bila žena po imenu Timokleja, koju je napao jedan vojnik kada joj je upao u kuću. Ali, za razliku od ostalih građana ona mu se oduprla. Prezirala je tiraniju makedonske vojske pa mu je rekla;"Dođi da ti pokažem gdje su moje dragocjenosti" i odvela ga do ivice bunara. Kada je vojnik pogledao u bunar, gurnula ga je unutra. Bunar je bio dubok, pa je vojnik pozvao u pomoć, ali je žena bacala kamenje na njega sve dok ga nije ubila. Makedonska vojska je ubrzo saznala za to, a Timokleja je uhvaćena i dovedena pred Aleksandra..
Timokleja je očekivala smrtnu kaznu. Bez ustručavanja je odgovarala Aleksandru na njegova pitanja i pokazala mu da ga se nimalo ne boji, što je velikog vojskovođu zadivilo, pa je načinio izuzetak kao rijetko kada i poštedio život ovoj hrabroj ženi. Može biti da je Aleksandar , koji od trenutka kada je stupio na prijesto nikada nije oklijevao da pogubi pobunjenike, poštovao hrabrost ove žene, poredeći je sa hrabrošću heroja kojima se divio i koju je i sam želio da dokaže.

Aleksandrov omiljeni konj Bukefal

Aleksandar je imao svog omiljenog konja Bukefala. Prvi put ga je vidio kao djete, Jedan trgovac je kralju pokazivao crno punokrvno grčko ždrijebe. Filip, Aleksandrov otac je pokušavao par puta da se popne na konja, ali je ovaj bio toliko divlji da Filip nikako nije uspio da se održi na njemu. I mnogi njegovi generali su pokušavali da savladaju konja, ali nisu uspjeli čak ni da mu pridju a kamoli da ga uzjašu.
Zatim je Aleksandar nakon pomnog posmatranja samog ponašanja konja, zatražio od oca da i on pokuša. Povukao je konju uzde i okrenuo ga ka suncu.Konj se iznenadio i nije mogao da vidi više svoju sjenku koja je i bila razlog njegovog straha, pa je Aleksandar bez problema uspio da ga uzjaše. Elegantno je prodefilovao ispred oduševljene publike. Tako je mladi pastuv postao Aleksandrov konj, nerazdvojan i u svim njegovim bitkama i osvajanjima. Za Bukefala govore da je rođen iste godine kada i njegov gospodar, ali za to ne postoje istorijski dokazi. Ovo je, uostalom, još samo jedna priča.
Aleksandar je toliko bio privržen svom konju, kao uostalom i ovaj njemu da ga je ukrasio zlatnim rogom kako bi ličio na jednoroga. U bitkama je znao jahati i druge konje, ali je u važnim trenucima osvajanja i teških bitaka, jahao samo Bukefala.
Konj je stradao podlegavši povredama koje su mu nanijete u bici protiv Pora. Aleksandar je oplakao smrt svog konja i jednom gradu nadjenuo njegovo ime, gradu koji je izgradio na sjeveru Indije.

Tužna legenda badema.....

[You must be registered and logged in to see this image.]


Na talijanskim svadbama i danas je običaj da gosti dobiju 5 badema uvaljani u šećeru, kao simbol zdravlja, plodnosti, bogatstva, sreće i dugog života. Na pitanje zašto gosti dobijaju baš badem, odgovor nam daje jedna Grčka legenda:

... Živeo je jednom jedan mladić koji se zvao Demophon. On se zaljubio u jednu djevojku, koja se zvala Phulissei i bila je princeza Tračanina. Već je počela svadba kada je mladić saznao da mu je otac umro i morao je da ide u Atinu. Obećao je da će se vratiti za nekoliko dana, međutim, bio je zadržan, i vratio se tek za tri mjeseca. U međuvremenu je djevojka bila ubeđena da neće nikada više da vidi svog muža, pa se obesila. Bogove je dirnula njena ljubav i pretvorili su je u drvo badema. Mladi muž je na iskazao svoju ljubav i poštovanje na način da je predložio drvetu žrtvu. Tada je drvo badema iznenada procvetalo. Iz tog razloga se smatra de je badem simbol mladalačke požudnosti i besmrtne ljubavi.

ORFEJ I EURIDIKA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Орфеј и Еуридика је антички мит о трагичној љубави. Орфеј је био митски певач и песник, по неким верзијама син Еагра и једне од Муза. Према миту, када би засвирао на својој лири, чак ни природа није остајала равнодушна: дрвеће би се повијало према њему, рибе би искакале из мора га боље чују, а шумске животиње би му без страха прилазиле. Иако се брзо прославио, није имао много среће у љубави. Његова жена, нимфа Еуридика, умрла је од уједа змије недуго пошто су се узели. Орфеј је био толико скрхан да је одлучио да сиђе у доњи свет не би ли успео да је врати. Звук његове лире као да је зачарао становнике подземља: Кербер је постао умиљато куче, Харон је зауставио свој чамац, Сизиф је сео на свој камен, Тантал на кратко није осетио глад ни жеђ. Његова тужна песма дотакла је чак и хладна срца Хада и Персефоне. Дозволили су му да Еуридикину душу изведе на светлост дана и тако је оживи, али под условом да се ниједном не окрене за њом пре него што изађу. Збуњен и под притиском, не препознајући Еуридику у саблазни чије је кретање осетио иза себе, ипак се окренуо и тако други и последњи пут изгубио своју вољену. Након тога седам дана је гладовао, седам месеци непрестано плакао, а затим је три године провео у самоћи.

Ahilej – (grč. Akhileus, lat. Achilles, sin je fitijskog kralja Peleja i morske božice Tetide)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Najveći je od sto tisuća Ahejaca (Grka) pod Trojom, nitko mu ravan po snazi nije, niti ga itko mogao nadmašiti u odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi ravna mu bilo nije, bio je muževan i lijep (možda ljepši i d samog boga Apolona, pa su se zato i njih dvoje zakačili pod Trojom). Posjedovao je sve vrline koje trebaju krasiti muškarca i velikog ratnika, sudbina mu je dala sve, ali samo jedno ne. Nije imao sreću. Rodio se u braku koji su njezinoj majci nametnuli bogovi. Mitologija je zapamtila da je on trebao biti Zeusov sin koji ga je trebao nadvisiti, no, kada je to Prometej u zamjenu za slobodu otkrio Zeusu, stari ženskar se silno uplašio i uredio da se Tetida prekrasna morska božica uda za smrtnog čovjeka. Kada se rodio, Tetida je Ahila uronila u vode podzemne rijeke Stiksa, pa mu je cijelo tijelo, osim pete za koju ga držala majka, prekrio nevidljiv i neprobojan oklop. Već kao desetogodišnji dječak golim je rukama zadavio vepra i dostigao jelena u punom trku. Do svoje mladenačke zrelosti naučio je sve što je tadašnjem ratniku i junaku bilo potrebito. Ponašao se kao pravi muškarac, prijateljski i naklono prema prijateljima, s poštovanjem i dubokom uvaženosti prema ženama, te s velikom hrabrosti i dostojanstvom prema neprijateljima. Znalački i vješto rukovao je oružjem, vidao je bojne rane svojim suborcima, svirao je liru, pjevao je i plesao… Njegova majka Tetida znala je za proročanstvo da će pred njezinog sina biti stavljen strašan izbor sudbine (sudbini nitko pobjeći nije mogao ni ljudi, ali ni bogovi). Naime, sudbina mu je odredili dugi život bez slave, ili kratki i vrlo slavan život. Iako mu je silno kao majka željela slavu i uspjeh u životu, Tetida se ipak, opet kao i svaka brižna majka, odlučila za dug život svoga sina. Kada je doznala da se ahejski (grčki) kraljevi spremaju u pohod na Troju, sakrila je Ahila kod kralja Likomeda na otoku Skira. Na dvoru kralja Likomeda koji je imao samo kćeri, Ahil je bio obučen u ženske haljine i po cijele dane provodio je u vrtu s prekrasnim kraljevim kćerima. Agamemnon, glavni zapovjednik grčke vojske u pohodu na Troju, uz pomoć vrača Kalhanta saznao je gdje se skriva najveći ratnik. U namjeri da ga dovedu krenuli su kralj Itake Odisej i kralj Arga Diomed. Njih dvoje prerušili su se u trgovce i zatražili su prijam kod kralja Likomeda. Pred njegove kćeri rasprostrli su silne nakite, skupocjene tkanine i tisuću sitnica koje su ženama potrebite, a kao slučajno tu se našao i jedan mač. Po dogovoru, jedan od Odisejevih ratnika uletio je u dvoranu i povikao da neprijatelj napada kraljev dvor. Sve Likomedove kćerke u strahu i panici stale su vrištati i razbježale su se, no, jedna od njih dohvatila je čvrsto mač, riješena da se bori. Bio je to Ahil veličanstveni ratnik. Bez dugog nagovaranja Ahil je pristao da se pridruži Ahejcima na pohodu protiv Troje, a time je i izabrao kratak, ali slavan život. Od njegova nauma nitko ga više nije mogao odvratiti, ni majka Tetida, a ni Dejdamija Likomedova najstarija kćer koja mu je otkrila da očekuje njegovo dijete. Ahil je skupio pet tisuća svojih Mirmidonaca. (Mirmidonci su potomci mitskih hrabrih ratnika, prema mitologiji nastali su od mrava, a jedino su se na Ahilov poziv odazivali i jedino su s njim na čelu pristali poći u pohod na Troju

Apolon
(Grc. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, bog svetla i sunca, cuvar zivota i poretka, nepogresiv strelac i vrac)

[You must be registered and logged in to see this image.]


Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bezeći pred Pitonom, strasnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna zena Hera. Delos je tada bilo plovece ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utociste. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nadje ni komadic cvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Cim je stala na tlo ostrva, dogodilo se cudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprecila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kcer Artemidu i sina Apolona.

Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oruzjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je ziveo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Nasao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kisom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadasnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetiliste i prorociste da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.

Iako je Piton bio odvratna neman, bio je bozansko bice i Apolon je morao da ispasta, tj. da se ocisti od krivice za njegovo ubistvo, inace nije mogao da se prihvati svojih bozanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, posao u Tesaliju i tamo osam godina sluzio kod kralja Admeta kao obican pastir. Posle ocisćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najvise voleo. Kad se blizila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada vecno prolece. To je cinio svake godine: prolece i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima vecnog proleca, ako nije boravio medju bogovima na visokom Olimpu.

Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspolozenje. Dolazio je na celu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vodja. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi cesto su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga postovali iz vise razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo zivota, zatim zacetnik harmonije i lepote, a bez njih zivot ne bi imao smisla. Stitio je ljude u ratu i opasnostima, lecio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagradjivao dobro, a kaznjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promasile. Kao osvetnice nepogresivo su pogadjale donoseci kugu. Jednako su neumitna bila i njegova prorocanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom prorocica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih prorocista. (Ako se Apolonova prorocanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumace.)

U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih dogadjaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kozom. Prilikom jednog slicnog nadmetanja s Panom, bogom suma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magarece usi. Slicno je bilo i prilikom Apolonovog nesrecnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je rec o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguce nacine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.

Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije bas imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su cak i dve smrtne zene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najvise se proslavio tracki pevac Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lecnistva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naucio ljude kako da uzgajaju pcele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog zenidbe, pomocnik boginje Afrodite.

Mitološka bića I deo

Kentauri su bili mitski narod polu ljudi polu konja koji je živeo u Tesaliji.
Sa malim izuzecima bila su to stvorenja surova, divlja i neprijateljski raspoložena prema ljudima. Većinom se javljaju u grupi, a po imenu ih znamo jedva dvadeset. Najstariji mitovi ništa ne govore o njihovom poreklu. Pesnik Pindar pripisao im je za oca čoveka po imenu Kentaur, koji je navodno bio sin Lapitskog kralja Iksiona i Nefele, utelovljenja oblaka. Mlada generacija kentaura izgubila je svoju surovost i divljinu i pridružila se Satirima u pratnji boga Dionisa. Iz mase divljih kentaura izdvajala su se samo dvojica: Hiron, sin titana Hronosa i Okeanide Filire, i Fol navodno sin Silena i ninfe Melie.Hiron je bio pravi kontrast, inteligentan, civilizovan i ljubazan. Bio je stručnjak za umetnost, lov i medicinu, a takođe i proricanje. Odgajao je i poučavao brojne grčke junake i bogove - Ahileja, Ajanta, Akteona, Aristeja, Asklepija, Eleja, Herakla, Jazona, Kena, Medeja, Patrokla, Peleja, Telamona, i Tezeja, a prema nekim izvorima i Dionisa. Imao je dar kojim je omogućio svojim učenicima da otkriju svoje najveće potencijale.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Satiri su šumski demoni, poluljudi i poluživotinje koji naseljavaju šume i prate boga Pana ili boga Dionisa.
Satiri su prikazivani na različite načine, ali je njihov uobičajen i najčešći prikaz bio kao stvorenja koja su pola jarac, a pola čovek. Satiri, za razliku od ostalih bogova, nisu besmrtni.
Satiri su prikazivani sa izduženim ušima, malim jarećim rogovima i repom, a ponekad i sa kopitima. Kada su se povezivali sa Panom i Faunom bili su u obličju koze, a imali su dug rep bilo kozji ili konjski. Stariji satiri su bili poznati kao silenoi, a mlađi kao satirisci.
Odrasli su satiri prikazivani s jarećim rogovima, a mlađi s manjim koštanim kvrgama ili rožićima na glavi. Kosa im je često bila kovrčava, uši šiljate, nosovi ravni, a brade velike, a zbog svoje velike ljubavi prema vinu često sa vinovom lozom ili bršljanom koji im je, kao venac bio oko glave, ili sa vrčem vina u ruci. Zbog svog velikog seksualnog apetita često su prikazivani i sa erekcijom ili u raznovrsnim lascivnim položajima. Često su nosili i štap ukrašen listovima vinove loze i bršljanom. Bili su veliki hedonisti.
Kada nisu napasali stoku ili progonili nimfe, satiri su se zabavljali igrom, plesom i muzikom. Omiljeni instrumenti su im bili frula, aulos, cimbalo i gajde, a njihov poseban ples se zvao „sikinis“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Minotaur je mitološko biće koje je polu-bik polu-čovek. On je zapravo sin kraljeve žene Pasifaje i svetog belog bika. Kralj Minos, žaleći zbog njegove ružnoće, pozvao je Dedala da sagradi lavirint iz kojeg je nemoguće izaći. Minotaur je lutao lavirintom i hranio se grčkim mladićima i devojkama koje su mu slali kao taoce, dok ga nije ubio Tezej. Tezeju je pomogla kraljeva ćerka Arijadna, koja mu je rekla da se iz lavirinta može izaći na samo jedan način: da se klupko konca odmotava od početka lavirinta te da se onda po njemu vraća.
Minotaur je grčki za Minoski Bik. Bik je još znan kao Asterius ili Asterion, ime koje je delio sa Minosovim očuhom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hidra je kćerka stoglavog diva Tifona i polužene-poluzmije Ehidne.
Mitološka vodena neman, koja je imala devet zmijskih glava i otrovan zadah.Živela je u močvarama kraj grada Lema na obali Argolskog zaliva i pustošila sve oko sebe. Ljudi su protiv nje bili nemoćni jer bi joj iz svake odsečene glave izrasle dve nove. a jedna od njih je postajala besmrtna. Pa ipak našao se junak koji je ljude oslobodio Hidre.
Jedan od zadataka, koje je dobio Herakle od Euristeja, je bio da ubije lernejsku hidru.
Herakle je stigao do močvare lernejskog jezera gde je živela hidra. Herakle je prekrio usta i nos tkaninom da bi se zaštitio od otrovnih para i ispalio plamene strelice u njezin brlog da bi je namamio napolje, a zatim se suočio s njom. Svaki put kad bi odsekao neku njenu glavu, ona bi opet narasla.
Herakle je shvatio da je ovako neće savladati, te je pozvao svog nećaka Jolaja da mu pomogne. On se dosetio (možda pod uticajem Atine) da spale rane nakon što odseku glavu. To su i učinili pa su na kraju ubili Hidru.
Herakle je jednu njenu besmrtnu glavu postavio ispod velikog kamena na svetom putu između jezera i Eleja, a potom je umočio strelice u hidrinu otrovnu krv i tako uspešno završio zadatak.
Druga verzija priče govori da je, nakon što bi odsekao svaku glavu, umočio mač u Hidrinu krv i koristio njen otrov da joj glave ne bi ponovno narasle.
Hera nije htela da prizna zadatak, jer mu je nećak pomogao.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kerber je u grčkoj mitologiji bio pas - čuvar Hadovog podzemnog carstva.
Ovo čudovišno stvorenje imalo je tri glave i zmiju na repu. Bio je potomak Ehidne i Tifona, sestre su mu bile Himera i Hidra, a brat Ortar. Njegov zastrašujući izgled odlično je odgovarao dužnosti koju je Kerber obavljao u podzemnom svetu Hada. Bio je strog stražar na ulazu i još stroži na izlazu. Mrtve je u podzemni svet puštao prilično blagonaklono, ali napolje nije puštao nikoga. Po svojoj stražarskoj budnosti i dužnosti, Kerber je postao poslovičan, ali mu se ipak događalo da ga neko i prevari.
Nekoliko puta su ga savladali različiti junaci:
-Herakle u svom poslednjem zadatku
-Orfej ga je uspavao pomoću svojih muzičkih sposobnosti
-Hermes ga je uspavao vodom iz reke Lete
-Psiha ga je uspavala otrovnim medenjacima
-Sibila ga je uspavala otrovnim medenjacima da bi Eneja mogao ući u podzemno carstvo (rimska mitologija)
Heraklov poslednji zadatak bio je hvatanje Kerbera. Morao je da se spusti u mračno Hadovo carstvo i dovede Kerbera. Kraj samih vrata koja vode u Hadovo carstvo, Herakle je ugledao Tezeja i tesalijskog kralja Perifoja koji su bili pričvršćeni za stenu. Bogovi su ih kaznili, jer su Hadu hteli da otmu njegovu ženu Persefonu. Herakle se sažali i odmah oslobodi Tezeja, ali kad je pokušao da oslobodi Perifoja, zemlja se zatrese, i on odmah shvati da bogovi ne žele njegovo oslobođenje. Dugo je lutao podzemnim carstvom gde je naišao na mnoge užasne stvari, ali je konačno stigao do Hadovog prestola. Herkul je od Hada tražio Kerbera, i on mu ga je obećao, pod uslovom da ga uhvati bez oružja. Herakle je dugo tražio Kerbera po podzemnom carsvu, i na kraju ga našao na obalama Aheronta. Herakle ga je ukrotio, i odveo iz carstva mraka u Mikenu. Kerber se silno uplaši svetlosti. Otrovna pena kapaše iz njegovih čeljusti na zemlju. Svuda kud bi kanula makar jedna kap te tečnosti, nicale su otrovne trave. Herakle dovede Kerbera do mikenskih zidina, ali užas obuze plašljivog Euristeja od jednog pogleda strašnog psa. Skoro na kolenima je molio Herakla da ga opet vrati u podzemno carstvo. Herakle ispuni poslednju njegovu molbu, i vrati Hadu njegovog strašnog čuvara.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gorgone,krilata čudovišta sa blještavim očima su kćerke morskog boga Forkija i njegove žene Keto.Po svom izgledu Gorgone su bile na prvom mestu mitskih nakaza.Svojim su izgledom bile mešavina ptica sa metalnim krilima, starih žena sa veoma izboranim licima i spljoštenog, širokog nosa, sa životinjskim ušima, dugim očnjacima i metalnim šakama, a iz glave su im umesto kose rasle zmije otrovnice.
Pri pogledu na njih čovek bi se, od užasa, momentalno skamenio.
Stena i Eurijala su bile besmrtne, a Meduza smrtno biće — „ubio je junak Persej“.
Gorgone su imale i svađalački nastrojene sestre Greje, a brat im je bio nakazni zmaj Ladon, koji je i najvećm junaku antičkih mitova Heraklu ulevao strah.
Najpoznatija od tri Gorgone je bila Meduza. Njenim likom su, antički bogovi i junaci ukrašavali svoje štitove i oklope, da bi neprijatelju uterali strah, i zato, kada se u grčkim mitovima i tekstovima pominje Gorgona, obično se misli na nju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Meduza je bila lepa žena koju je Atina pretvorila u gorgona, zato što ju je uhvatila kako ljubi Posejdona u njenom hramu. Ko god bi je pogledao pretvorio bi se u kamen. Meduzu je uspeo da ubije Persej koristeći se uglačanim štitom koji mu je dala Atina, kao ogledalom, dok joj je odsecao glavu.Nakon ovoga su iz nje izašli Pegaz i div po imenu Hrisaor.
Kasnije je Meduzinu glavu Atina pričvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Himera je kći Tifona i Ehidne, strašno čudovište koje je othranio Amisodar, kralj u Kariji. Po Homeru prednji deo tela joj podseća na lava, srednji na kozu, zadnji na aždaju. Iz usta sipa vatru. Po Hesiodu ima tri glave: lavlju, kozju i aždajsku. Nju je othranio Amisodar iz Karije. Stanovala je u jednoj pećini i pustošila Likiju. Progutala je mnogo ljudi i životinja. Onda je njegov sused, Jobat, plašeći se da ona ne provali u njegovu zemlju, poslao Belerofonta da se s njom bori. On ju je ubio uz pristanak bogova koji su želeli da oslobode zemlju te bede. Vergilije stavlja Himeru sa ostalim čudovištima u prvo Orkovo ždrelo.
Nimfa koju je voleo lepi pastir Dafnid i zbog koje ga je ljubomorna nimfa Nomija (ili Ehenajida ili Ksenija) prvo oslepila, zatim okamenila.
Postoji teorija da su Kimbri ili Kimerci dobili ime po Himeri koju su poštovali. Takođe istoimeno božanstvo se pripisuje i Amazonkama.
Himera je opako i krvožedno stvorenje. Mnogi čarobnjaci su pokušavali da je ubiju, ali je samo jednom to pošlo za rukom. Taj mučenik, premoren od borbe, ubrzo se srušio sa krilatog konja i umro na mestu. Jaja himere su strogo zabranjena za trgovinu, a zločinci mogu završiti i u Askabanu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mitološka bića II deo

Pegaz je bio divlji krilati konj koji je prema mitu iskočio iz Meduzinog vrata kada joj je Persej odsekao glavu, zajedno sa junakom Hrisaorom. Živeo je na brdu Helikon,leteo brzinom vetra, bio je nežan i mudar, čista srca a Muze su ga hranile zimi kad bi sneg prekrio travu.Za postojanje krilatog konja Pegaza, Belerofont je znao još iz svog rodnog grada, jer je Pegaz često doletao na Akrokorint da tamo pije vode, pa je tako i krenuo u potragu za njim. Vrebao je konja danima i noćima i napokn ga je i dočekao. Po savetu vrača Polida, on je zauzdao Pegaza zlatnom uzdom koju mu je dala boginja Atina, a zatim je na Pegazu odleteo u Lakiju.
Belerofont se sa Pegazom spustio u duboku dolinu, nad stenoviti procep gde je živela Himera, i čekao je da ona izmili iz svoje jazbine. Kada se Himera pojavila, on je pogodio sa strelom, ali je samo ranio tako da ga je ona napala sa tri svoja plamena jezika, i pokušavajući da ga dohvati svojim otrovnim zmijskim repom. Leteći na Pegazu, Belerofont je uspevao da izbegne udarce repa i na kraju je savladao i ubio Himeru. Ubijenu Himeru je doneo Jobatu.Pegaz je pomogao Belerofontu u borbi protiv Himere i Amazonki, a posle pobede Belerofontse osećao toliko moćnim da je odlučio da uzleti na nebo i da proveri ima li bogova na Olimpu. Pegaz je znao da to nije u redu, ali ga je poslušao i uzleteo. Zevs se toliko naljutio da je poslao besnilo na Pegaza, koji se počeo vrpoljiti te se Belerofont strmoglavio sa njega i poginuo, a zatim se sažalio nad Pegazom i pretvorio ga u sazvežđe Pegaz, a iz pera, koje je iz Pegazovog krila palo na zemlju, nastao grad Tarsus.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Kalidonski vepar,ogromni vepar koga je poslala Artemida da kazni kralja Kalidonike - da mu ubije zemljoradnike i pogazi žitna polja.
Atalantin otac, Shoenej ili Jazije, očajnički je želeo sina. Kad se Atalanta rodila, ostavio ju je usred šume da umre. Artemida je poslala medvedicu da je othrani, a odgajili su je lovci.
Mnogo godina kasnije zver - kalidonski vepar - opsedao je zemlju. Kralj Enej poslao je svog sina Meleagra da okupi junake koji će ga uloviti. Između ostalih, Meleagar je izabrao Atalantu koja je bila mlada žena i vešt lovac. Zaljubio se u nju i ona ga je volela,mada to nije želela da pokažei te je stalno odbijala njegove bračne ponude.
Atalanta je tako učestvovala u lovu i vepru zadala prvu ranu, a Meleagar ga je ubio. Budući da je ona prolila prvu kaplju krvi, Meleagar ju je nagradio veprovom kožom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kiklopi su jednooki divovi iz grčke mitologije.
Prema Homeru bili su narod. Živeli su u zemlji Hisperiji i na obližnjim ostrvima, boravili su u pećinama i bili su surovi i necivilizovani. Nisu znali ni za pismo ni za državu, nisu obrađivali zemlju, nisu poštovali bogove, a nisu bili ni gostoljubivi,već su jeli ljude. Najpoznatiji je bio Polifem sin boga Posejdona i nimfe Toose, koji je pojeo Odisejeve prijatelje
Prema Hesiodu, bila su trojica a zvali su se Sterop, Bront i Arg,deca Urana i Geje, boga neba i boginje zemlje, koje je Uran kao i svoju ostalu decu (Titane i storuke divove Hekatonhire zatvorio u Tartar, podzemni svet koji se nalazi ispod Hada. Titan Hron se oslobađa, beži iz Tartara i uz pomoć kiklopa i svoje majke Geje, uspeva da Urana svrgne sa mesta vrhovnog boga. Međutim, iako su mu pomogli da se domogne mesta vrhovnog boga, Hron kiklope vraća u Tartar. Kada Zevs, Hronov mlađi sin, svrgne svoga oca sa mesta vrhovnog boga, on oslobađa Kiklope, a oni mu u znak zahvalnosti daju grom i munju, Posejdonu daju trozubac, a Hadu Šlem tame, odnosno šlem koji će onog koji ga nosi učiniti nevidljivim. Pošto su bili odlični kovači, Kiklopi su postali Hefestovi pomoćnici, koji su ispod vulkana Etne pravili gromove i munje za Zevsa. Kako bi se osvetio Zevsu zato što mu je ubio sina Asklepija, Apolon je ubio kiklope.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Harpije su u grčkoj mitologiji bile kćerke morskog boga Taumanta i okeanide Elektre.Bile su boginje oštrog i brzog vetra, odnosile su duše mrtvih u Had i veoma retko su se mešale u život bogova i ljudi.
Harpije:Aelo - Okretna poput oluje ili goropadna,Keleno - Tamna, a poznata i kao brzonoga,Okipeta - Brzoleta, kao vihor
Osim Taumanta i Elektre, kao njihovi roditelji se navode i Tifon i Ehidna.
Jedna od Harpija je, po Homeru koji u Ilijadi piše da je ona sa Zefirom, zapadnim vetrom, bila majka Ahilejevih konja.
Najistaknutija uloga im je bila u mitu o kralju i vraču Trakije, Fineju, kojeg su one po želji bogova morale da kazne večnom glađu zbog zločina što ga je on počinio nad sinovima iz prvog braka.Kako bi Finej seo za sto, one bi odmah doletele, pojele mu jelo, a ono što ne bi pojele, izgazile bi i zagadile izmetom. Ovo se svakodnevno nastavljalo sve dok nije stigao Jason s Argonautima na brodu Argo.
Dva junaka Argonauta, Kalais i Zet, sinovi boga severnog vetra Boreja, koji im je podario krila, uspeli su da oteraju Harpije, sve do Sirofadskih ostrva u Jonskom moru. Nisu ih ubili jer im je Irida obećala da Harpije više neće uznemiravati nikoga te su se one vratile u svoju pećinu na Kritu. Zahvalan za njihovu pomoć, Finej je Argonautima pomogao rekavši im kako da prođu Simplegade, začarane stene.
Harpije su, na samom početku bile prikazivane kao ne baš lepa stvorenja, kao odvratne, smrdljive žene sa ptičijim telom, a kako je vreme prolazilo slika Harpija se menjala, pa su počeli da ih prikazuju kao prekrasna stvorenja slična sirenama.
U srednjem veku Harpije su se zvali i device - orlovi.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Sirene-Iako je najrasprostranjenije shvatanje da su sirene mitska bića, stanovnice morskih dubina, do struka vilinski lepe devojke koje umesto nogu imaju riblji rep, izvorno, prema grčkoj mitologiji, one su čudovišta sa ženskom glavom i ptičjim telom - to verovatno niste znali. Sirene su bile kćeri rečnog boga Aheloja, a isticale su se divnim glasovima po kojima su dobile i imena: Aglajofona - Jasnoglasna, Telksepeja - Očaravajuća, Pesinoja - Umiljata i Molpa - Raspevana. Toliko su se ponosile svojim glasovnim mogućnostima, da su se usudile da izazovu na takmičenje i same zaštitnice umetnosti - Muze. Naravno, izgubile su, a njihova sujeta kažnjena je tako što su napola pretvorene u ptice.
Prema drugoj, kasnijoj verziji, ove po rođenju lepe devojke postale su krilate nakaze, ali su zadržale lepo lice i divne glasove, jer su uvredile boginju ljubavi i lepote Afroditu. Naime, ona ih je pretvorila u krilata čudovišta pošto se nisu lako predavale ljubavnom zanosu. Kako god da su dobile svoj izgled, one su ga se jako stidele, pa su utočište potražile daleko od sveta i pronašle ga na stenovitom ostrvu nedaleko od Scile i Haribde. Tamo su svojim zanosnim pevanjem mamile mornare na obalu, gde bi ih davile i iz njihovog tela isisavale krv.
Nakon putovanja u Had,Odisej se opet vratio na Kirkino ostrvo, a Kirka ga je upozorila na Sirene koje bi ga mogle uništiti ali mu je savetovala da ili začepi uši ili, ako baš mora da čuje njihov pev, bude privezan za jarbol, tako da ne može slediti zvuk i postane nepovratno izgubljen.
Njegovi ljudi su začepili uši voskom, a on im je zapovedio da ignorišu njegova zapomaganja. On sam bio je privezan za jarbol - iz znatiželje je želeo da čuje pesmu, a saborcima je rekao kako mu je Kirka kazala da je mora čuti. Tako su uspeli da prođu pored Sirena.
Jasona je upozorio Kentaur Hiron da će Orfej biti nužan u argonautskom putovanju. Naime, kad su začuli pev Sirena, Orfej je uzeo svoju liru i svirao još lepše od Sirena, zaglušujući njihove glasove. Jedan član posade je ipak čuo pesmu i skočio u more, ali ga je spasla Afrodita. Nakon što je brod uspešno prošao pored Sirena, one su se same pobacale u more.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jednorog je beli konj sa rogom na čelu, čijim telom teče srebrna krv. Veruje se da će onaj ko ubije to veličantveno biće i pije njegovu krv, biti zauvek proklet. Osim toga, veruje se da njegova krv spašava čoveka na samrti, ali spašena osoba je tada osuđena na prokletstvo poluživota. Prah napravljen od njegovog roga smatra se čudotvornim lekom za sve bolesti. O njegovom postojanju nema materijalnih dokaza, budući da su navodni jednorogovi rogovi zapravo izduženi prednji zub narvala, retke vrste morskih sisara.
Jednorogov izgled je ranije mnogim prirodnjacima izgledao sasvim moguć; belo ili žuto krzno, vitko mišićavo telo, kratka razigrana griva, brzina pokreta i ono najistaknutije, beli, veliki uvrnuti rog koji raste iznad njegovih očiju. Smatra se da je bio elegantna životinja laganog hoda, vitkog tela, duge grive, ponosno naglašenog vrata i plemenitih krupnih očiju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

CRNA KRALJICA

Priča, legenda, činjenice...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prekrasna žena ljepote rijetke sva u crnom stoji, razmišlja. Vjetar joj mrsi crne kose, a crne oči gledaju mrko sve oko sebe. Uzjaše konja što se propinje i krene iz grada svog. Dvorjani što ostadoše strepe, krste se i proklinju. Strah je njihov strašan kao i ta žena što ju crnom kraljicom zovu.

Gustom šumom podno Medvedgrada odjekuje topot konja. Na izvor je stigla, siđe i sjedne, pa se napi vode hladne što izvire tu u gori. Za život se boji, da je ne otruju, jer zloći njenoj nema kraja i svi se nje boje. Da li je zla ili možda zloćom svojom prikriva srce ranjeno? Na izvoru sjedi dok joj voda teče kroz prste što ih je ispružila, umiva lice i tiho uzdiše. Može li zloća pustiti uzdah tako bolan?

Za mnoga zlodjela osuđuju nju. Pričaju mnogi... gavran crni, ljubimac njen, iskopa oči, kanđama dere svakoga kome ona ga šalje i tako dok nesretnik ne umre. Ljubavnike svoje baca u smrt s kule visoke u zamku svom. Uz sve to i čaranjem se bavi.

Cijeli dan sjedi na izvoru svom, misli joj odsutne, odlutale. Predvečer, naglo se trgne, digne, uzjaše konja i krene u tamu guste šume.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mnoge su legende o toj crnoj kraljici. Pretpostavlja se da se radilo o Barbari Celjskoj. U svim mjestima gdje je imala svoje posjede pričaju se priče o njenoj zloći i okrutnosti. Da li je bila zla ili nesretna, tko zna. Možda jedno i drugo. U svakom slučaju razbuđuje maštu.



Barbara Celjska ( 1392. — 11. srpnja 1451. ), carica Svetog Rimskog Carstva i kraljica Ugarske i Češke, bila je druga supruga Žigmunda Luksemburškog .

Barbara je bila kćerka grofa Hermana II Celjskog i grofice Ane od Schaunberga .

Već 1406 . godine spominje se kao žena kralja Žigmunda Luksemburškog i ugarska kraljica , iako je njihov brak sklopljen tek kasnije u 1408 . godini. Njihovo vjenčanje dalo je Žigmundu podlogu za zahtjev da nastavi vladati kraljevstvima koja je dobio brakom sa svojom prvom ženom, Marijom Anžuvinskom , budući da je Barbara držala jaka nasljedna prava na ugarski tron. Iz istog razloga se Barbarina rodica Ana udala za Vladislava Jagela , udovca Marijine sestre Jadvige . Žigmund je Barbaru uskoro uveo u državne poslove, pa ga je tako u vladanju zamjenjivala kao regent za vrijeme njegovih izbivanja iz Ugarske u periodu između 1412 . i 1414 . godine, te 1416 . i 1418 . godine.

Barbara je Žigmundu rodila njegovo jedino dijete, kćerku Elizabetu, koja se kasnije udala za Alberta II Habsburškog. Za njemačku kraljicu okrunjena je 1414 . godine. Već 1419 . žestoko se sukobila sa Žigmundom, koji je nju i njihovu kćer Elizabetu prognao na više od godine dana. Nakon pomirbe, Barbara od 1420 . nosi titulu češke kraljice, a 1437 . je okrunjena za češku kraljicu. Od 1433 . godine, odnosno od izbora njenog muža za cara, Barabara je nosila titulu carice Svetog Rimskog Carstva.

Kako bi sebi osigurala vlast, odupirala se inicijativi da se prijestolonasljednikom proglasi Albert II Habsburški , pa je još za života Žigmund zapovjedio da se on zatvori. Novi kralj Albert zatvorio ju je u Bratislavi. Nakon svog oslobođenja i uprkos prividnom pomirenju s kraljem, svojim zetom, Barbara je pobjegla u Poljsku da kao protukralja u Češkoj podupre mladoga Kazimira Jagelovića. U Češku se vratila nakon Albertove smrti i nastanila u Melniku, gdje je umrla od kuge 11. srpnja 1451 . godine.

Barbarin je suvremenik, Enea Silvio Piccolomini , (poslije papa Pio II) opisivao njen život kao razuzdan i poročan, a historičari su je nazivali spletkaricom, ali je na političkom djelovanju pokazivala oštroumnost i političko umijeće.

[You must be registered and logged in to see this image.]

(izvor povijesnih činjenica: Wikipedia)

Veles (Volos,Vels,Vales,Velinas)

 [You must be registered and logged in to see this image.]  


    Veles je božanstvo koje se pominje u mnogim aspektima. Njemu se pripisuje širok spektar osobina. Naime, Veles je bog stoke, useva, mudrosti, umetnosti, bogatstva, vlasništva, magije,  prevare, trgovine, proricanja, vrlina i vodič duša mrtvih. Veles je zaštitinik pastira i čarobnjaka (volhvov ili volhov). Moguće je da su naučnici greškom Velesu dodelili epitet boga stoke, jer su se oslanjali na Nestorov spis, gde ovaj Velesa pominje u kontektsu skotjeg boga. Naime, zna se da su hrišćanski hroničari često pogrdno govorili o paganskim bogovima, pa je i epitet „skotji” uz reč bog dosta verovatno dodat zbog prezira prema slovenskom paganizmu. Veles je i zaštitnik ugovora i date reči, poput Peruna. U skoro svim hronikama se govori da su se Sloveni zaricali i kleli na poštovanje dogovorenog Perunom i Velesom. Nestorova hronika kaže: „Zaklinjahu se oružjem i Perunom bogom svojim i Volosom skotijim bogom i utvrdiše mir 907. godine.”
  Veles je sin krave Zemun i Roda. Predstavljan je kao rogat, jak mladić (zbog toga sto je sin krave Zemun i jer je bog stoke), ali i kao sedi starac sa belom bradom i pastirskim štapom (ovde predstavlja zaštitinika pastira i mudrosti, ali takođe i muževan, falični simbol plodnosti).
   Poštovanje prema Velesu Sloveni su imali najpre iz razloga što su u njemu videli boga od kog im zavisi preživljavanje. On je bio zadužen i za useve i za polja i za životinje, kako divlje tako i domaće. Kakva god zajednica da je bila, bilo stočarska, bilo lovačka, bilo poljoprivredna, zavislila je od Velesa. Takođe, magija i mudrost su veliku ulogu imali u životu naroda. Magija se povezuje i dan danas sa muzikom u mnogim religijama, pa otud i Velesova uloga kao zaštitnika muzike. Muzika se uvek smatrala tvorevinom i jezikom bogova i nečim magijskim. Muzičari su bili ljudi sa talentom da prenesu božansku inspiraciju i stvore magijske melodije. Veles je po nekim osobinama uporediv sa grčkim Panom i Prijapom. Volhovi su bili slovenski vračevi. U korenu imena za ove vračeve je Volosovo ime, tako da je on sigurno bio zaštitnik i magije i vračeva.
   Veles kao bog zveri bio je predstavljan svojim drugim oblikom, teriomorfnim, u kom je on bio predstavljan kao medved. Medved je kod Slovena predstavljao šumskog cara koji se brinuo o životinjama, šumskim plodovima, kao i o šumi samoj.


   Prema mnogim legendama Veles je zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika. Jedna legenda kaže da je Veles ukrao Perunu stada, žene i podanike, pa je došlo do sukoba. Prema drugoj legendi, Veles je hteo Dodolu, Perunovu ženu. Velesova sklonost da prevari  vidi se upravo iz ova dva mita. Prema trećoj legendi, borba između Peruna i Velesa je metafora za večitu borbu nebesa i zemlje, pošto je Perun na nebesima, a Veles na zemlji. Ova borba nije konačna. Perun pobeđuje, ali Veles se uvek iznova pojavljuje. Prema jednoj legendi, nakon Perunove pobede Veles je proteran u podzemni svet i tu nameće svoju vlast. Za borbu Velesa i Peruna vezano je verovanje o dolazku haosa i pobede nad haosom. Verovalo se da tokom zime Velesova snaga, a time i haos, jača, dok pre leta on biva pobeđen i vraća se u podzemlje. Svetkovina kojom se slavio odlazak haosa bile su Velje Noći. Za vreme ovog praznika mladići, koledari,  oblačili su se u kapute od ovčije vune i nosili groteskne maske, lutali po selima i pevali pesme o tome kako su dugo putovali i kako su mokri i blatnjavi, verovatno zbog toga što je to aluzija na to da dolaze iz podzemnog sveta, i kom obitava Veles i koji su oni zamišljali vlažnim. Glava kuće koji bi ih primio darivao bi ih. Praznik je bio neka vrsta mešavine današnje Noći veštica i karnevala. Ovaj ritual je predstavljen kod nekih autora i kao primer slovenskog šamanizma. Takođe, verovalo se da Perun kada pobedi Velesa pušta kišu u znak triumfa nad Velesom. Vjačeslav Vsevolodovič Ivanov i Vladimir Toporov rekonstruisali su ovu mitsku borbu komparativnom metodom koristeći se spevovima, pričama iz raznih indoevropskih religija. Prema njihovoj priči u svim indoevropskim religijama postoji borba između gromovnika i velikog zmaja ili zmije. Oni su zaključili da je velika zmija upravo Veles, koji obitava kod korena Drveta Sveta i pokušava da ode na vrh, gde obitava Perun i gađa ga gromovima.


[You must be registered and logged in to see this image.]

   Velesova žena je bila Devana, boginja lova i boginja majka, gospodarica šuma i šumskih bića.
   Samo u keltskoj mitologiji postoji božanstvo slično Velesu, a to je Cernunnos, bog druida, prirode, rogatih životinja, a simbol mu je rogata zmija (a tako su prema Vjačeslavu Vsevolodoviču Ivanovu i Vladimiru Toporovu Sloveni nekad doživljavali i Velesa).

[You must be registered and logged in to see this image.]

   U nekim slovenskim plemenima i Veles je doživljavan kao stvaralac sveta (u jednoj poljskoj priči se govori o stvaranju sveta od strane Velesa i Peruna).
   Uticaj Velesa je bio nesumnjivo velik, a njegov kult jak i izražen. On je pored Peruna jedino slovensko božanstvo koje su poštovali svi slovenski narodi. O tome svedoči i veliki broj gradova, koji nose Velesovo ime.
   Dolaskom hrišćanstva, Velesovu ulogu preuzima sveti Vasilije, a kod Srba i sveti Sava, kao zaštitinik pastira. Velesa su često hrišćanski hroničari i sveštenici u srednjem veku poistovećivali sa đavolom, verovatno zbog toga što je bio predstavljan kao rogat mladić.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Vesna Kakaševski

Ија

[You must be registered and logged in to see this image.]

Хера је често трпела увреде свога мужа Зевса. Тако је било и онда када се Зевс заљубио у прелепу Ију. Желећи да је сакрије од своје жене Хере, Зевс ју је претворио у краву. Међутим ни тиме није успео да је заштити. Хера примети снежнобелу краву Ију и затражи је од Зевса на поклон. Зевс није био у стању да је одбије, па је тако Хера добила Ију и дала ју је на чување стооком диву Аргусу. Патила је тако несрећна Ија, а лишена моћи говора, претворена у краву, никоме није могла да повери своје муке. Аргус никада није спавао. Чувао је Ију и она никако није могла да се сакрије од њега. Зевс примети њене муке и позва свог сина Хермеса, који је добио задатак да је отме.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Хермес

Хермес брзо одјури до врха планине где је Аргус чувао Ију. Својим беседама он успава Аргуса и тек што овај склопи својих сто очију, Хермес извади свој савијени мач и једним ударцем му одсече главу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Аргус и Хермес

Ија беше ослобођена, али је ни тим чином Зевс не спасе од Хериног гнева. Хера посла чудовишног обада, који је својом ужасном жаоком гонио из једне земље у другу, од мука избезумљену паћеницу Ију. Она није нигде могла да пронађе мир. Бесно је трчала што даље, а обад је летео за њом, стално јој забадајући жаоку у тело. Многе земље је пројурила несрећна Ија, све док није стигла у земљу Скита, на крајњем северу, до стене на којој беше прикован титан Прометеј.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Прометеј

Он је прорекао несрећници да се може спасити својих мука тек у Египту. Зато Ија одјури тамо, пропативши још много мука док није тамо стигла. На обали Нила, Зевс јој је вратио пређашњи лик и она роди сина Епата, првог египатског краља и родоначелника велике лозе хероја. Тој лози припадао је и највећи грчки херој Херакле.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Херакле

GOG i MAGOG

[You must be registered and logged in to see this image.]

Narodi su, prema biblijskom tumačenju, nazivani po svojim precima. Prvo zajedničko pominjanje ova dva entiteta je u biblijskoj Knjizi proroka Jezekilja. Iz teksta se može zaključiti da je Gog vladar Magoga i zemalja Meseha i Tuvala. Postoje i drugačija tumačenja. Gog je okupio veliku vojsku i, zajedno sa brojnim saveznicima, krenuo da uništi Izrailj odnosno Svetu zemlju. Krenuće u pljačkaški pohod na slabo utvrđena naselja.U Svetom pismu piše i da je Gogova zemlja bila severno od Izraela ali se to ne potkrepljuje podacima.

Bog je uništio Gogovu vojsku. Ta poražena vojska je, zajedno sa Gogom, sahranjena u dolini koja će biti nazvana Harmon-gog ili Dolina mnoštva Gogovog. O Gogu i Magogu se govori i u Novom zavetu. U Otkrovenju Jovanovom kaže se da će, posle hiljadu godina, satana izaći iz svoje ćelije. Prevarom će okupljati narode iz svih delova sveta koji su predvođeni Gogom i Magogom. Oni će opkoliti teritoriju svetih ljudi ali će ih Bog poraziti.

Skoro se sa sigurnošću može reći da je proročanstvo iz Starog zaveta ponovljeno u Novom zavetu, samo je izrečeno na drugačiji način. U doba ranog hrišćanstva, Gog i Magog se često pominju. To se zna zahvaljujući pismima i propovedima svetih otaca, poput svetog Jeronima, poznatog po latinskom prevodu Biblije, zvanom „Vulgata“. Protivnici hrišćanstva koji su se vremenom menjali nazivani su Gogom i Magogom. Različita plemena, u zavisnosti od trenutka kada su bila ozbiljna pretnja, nazivana su tako. Time je pravljena paralela sa biblijskim obračunom dobra i zla.

Skiti su u jednom istorijskom momentu imenovani na isti način od strane svetih otaca. Jevrejski istoričar Josif Flavije (prvi vek nove ere) u svom delu „Jevrejske starine“ izjednačava Skite sa Magogom. U starom veku, to ime je korišćeno za mnoge narode koji su živeli severno od Crnog mora. Marko Polo je Goga i Magoga izjednačavao sa Mongolima. Vremenom opada interesovanje za ova dva biblijska pojma, što je posledica činjenice da je, sve do 17. veka, veliki deo Azije bio nepoznat Evropljanima. Verovali su da je zemlja Goga i Magoga negde na severoistoku. Što su više evropski putnici upoznavali Aziju, uviđali su da ga nema. Samim tim nije se više mnogo pričalo o toj legendi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dobro je poznat mit po kome je, u vreme osvajačkih pohoda, vojska Aleksandra Makedonskog stigla na Kavkaz i tu zatekla trupe Goga i Magoga kako pljačkaju susedna mirna plemena. Preme ovoj legendi, zemlja Goga i Magoga bila je iza dve planine. Aleksandar je skovao kapije od gvožđa i mesinga da bi spojio planine i sprečio prolaz pljačkašima. Kapije je ojačao metalom zvanim asiceton, koji ne postoji u prirodi već je deo mitološke svesti koja mu pripisuje natprirodna svojstva. Asiceton je navodno bio otporan na vatru i čelik. Čelik se, prema mitu, lomio a vatra se trenutno gasila u dodiru sa tim „magičnim“ metalom. Na kraju je Aleksandar izgradio čvrste i dugačke zidine i time zaštitio mirne narode na jugu od Goga i Magoga sa severa Kavkaza. Te zidine neki izjednačavaju sa onima u najjužnijem gradu Rusije, Derbentu, u republici Dagestan. One se nazivaju Kaspijske kapije Derbenta i veruje se da će, kada dođe kraj sveta, one biti otvorene a zidovi srušeni i da će Gog i Magog krenuti da unište svet.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pratilac Aleksandra Makedonskog u njegovom azijskom pohodu, u svojstvu istoričara, bio je Kalisten. On je rano umro a posle njegove smrti nastala su dodatni spisi. Autor tih dela je prozvan pseudo-Kalisten. On opisuje narode izvan Aleksandrovih kapija, odnosno plemena Goga i Magoga kao izuzetno prljave. Navodi da su jeli pse, miševe i leševe svojih umrlih. Ovo se može objasniti običajem starog naroda Baktrijanaca, koji je živeo na području današnjeg severnog Avganistana, koji su bacali stare ljude psima i jeli meso kao deo rituala. Sa tom praksom se prestalo posle Aleksandrovih osvajanja.

Kuran takođe priča o Gogu i Magogu. U centru pažnje je izvesni Dulkarnajn.On je odbio da primi novčanu nadoknadu od plemena kojima je izgradio veliki zaštitni zid. Najverovatnije je Dulkarnajn iz Kurana u stvari Aleksandar Makedonski, pošto su mitovi veoma slični. Dulkarnajn, na arapskom, znači: dvorožni, onaj sa dva roga. Aleksandar je na novcu prikazivan sa rogovima jer se smatralo da je sin rožnatog božanstva Amona.

Značajno delo koje obrađuje ovu temu je i “Apokalipsa pseudo-Metodija” iz 7. veka. Pogrešno je pripisana svetom ocu Metodiju sa Olimpa, iz 4. veka. U njemu se govori o poslednjem rimskom caru koji će uništiti Goga i Magoga uz božju pomoć. Taj poslednji car je eshatološki lik i ne treba ga dovoditi u vezu sa istorijski poslednjim vladarom Zapadnog rimskog carstva Romulom Augustom.

Nekoliko vekova posle Aleksandra Makedonskog, nastaju teze o vezi izgubljenih deset jevrejskih plemena sa ovom tematikom. Ta plemena su izgnana u Mediju, u današnjem Iranu, blizu Kaspijskog mora. Dok je Aleksandar osvajao Persiju, moguće je da je išao kroz prolaz zvan Kaspijska kapija. Persijski vladar Artakserks Ohus naselio je deo pripadnika izgubljenih plemena na južne obale Kaspijskog mora. Moguće ja da su upravo ta plemena bila s druge strane zidina i tako spasena od Goga i Magoga. Izvesni Jakob Rajnegs otkrio je u 18. veku, na centralnom Kavkazu, narod zvan Tiulet koji je živeo među planinama Gef i Gog. Moguće je da ta imena potiču od legendi o Gogu i Magogu koje su vezane upravo za to područje.

Oliver Klajn

Тантал

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тантал, како га је видео Гоја

Тантал' (грч. Τάνταλοςје) био син Зевса, владар области Лидије, краљ града Сипила на малоазиској обали Егејског мора. Уживао је у заштити свога оца који је улагао напора да размажени Тантал живи свој живот у срећи и богатству лишен сваке бриге овог света. Често је посећивао Олимп и уживао у богатим гозбама међу боговима. Због таквог живота је себе почео сматрати натчовеком и постао је обестан, охол, уображен и сујетан. Тајне богова које би чуо на Олимпу би преносио смртном свету, кришом би доносио нектар и амброзију и делио је пријатељима. Делио би смртницима пиће и храну који би их чинили бесмртнима. Игнорисао је Зевсове опомене.

Да би тестирао божанство богова са Олимпа, Тантал је починио суров злочин – убио је свог сина Пелопа, исекао његово тело и послужио га на гозби боговима са Олимпа да би видео да ли ће богови приметити.

Богови су, уочивши злочин, поново оживели Пелопа а Тантала за своје злочине сурово казнили. Био је осуђен на троструке муке: да буде вечно гладан, да буде вечно жедан и да буде у вечном страху. Зевс је Тантала бацио у Хад, подземни свет и осудио га да стоји у бистрој води до врата, а сваки пут када би Тантал покушао да је пије, вода би се повлачила. Над главом су му висиле гране пуне најлепших плодова воћа. али сваки пут када би он покушао да их убере оне би се подизале. Над главом му је стално висила огромна стена, претећи да се сурва на њега због чега се он вечно бојао.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Танталове муке или тантализам

Из грчког мита о Танталу је проистекао израз "Танталове муке" или "тантализам" чиме се описује фрустрација особе којој је циљ надохват руке али ипак стално измиче.

PERZEJ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Perzej je bio sin najvišeg boga Zeusa i Danaje, kćeri Akrisija, kralja Arga. Bio je jedan od rijetkih mitskih junaka koji nije imao niti jednu lošu osobinu. Time je kao primjer prednjačio čak Heraklu ili Ahileju. Ljepotom je Perzej bio ravan bogovima, isticao se snagom i spretnošću, bio je hrabar i u svemu uspješan, što je osobina koju ljudi obično najviše cijene. Rodio se pod neobičnim okolnostima. Njegov djed Akrisije doznao je za proročanstvo da će poginuti od ruke svog unuka. Da bi izbjegao takvu sudbinu, sagradio je svojoj kćeri Danaji podzemnu odaju od kamena i bronce i zatočio je, kako bi spriječio njezin dodir s ljudima. Ali najviši bog Zeus nadmudrio je Akrisija. Budući da mu se Danaja sviđala, došao je do nje kroz strop u obliku kapi zlatne kiše. Nakon određenog vremena rodio se Danajin sin, kojemu je dala ime Perzej. Njegovo božansko podrijetlo nije tajila, al unatoč tome Akrisije se odlučio riješiti Perzeja. Naredio je da se načini velika škrinja,zatvorio je u nju Danaju i Perzeja, vlastitom ju je rukom zakovao i uz pomoć slugu bacio u more.Zeusovu sinu nije bilo suđeno da se utopi kao novorođenče. Valovi su odnijeli škrinju daleko prema otoku Serifu. Tamo ju je svojom mrežom ulovio ribar Diktije, brat tamošnjega kralja Polidekta. Doveo je Danaju i Perzeja u kraljevsku palaču i Polidekt ih je susretljivo ugostio. Krasnu ženu u koju se zaljubio i najviši bog ni jedan smrtnik, dakako,nije prezreo. Danaji i njezinu sinu Polidekt je pružio gostoprimstvo i okružio ih prevelikom brigom i pažnjom. Time, nije uspio steći njezinu naklonost. Kad je Polidekt odlučio napasti Danaju, Perzej je tada bio već dovoljno star da obrani majku.Kralj je shvatio da se mora ubiti Perzeja ako želi postići svoj cilj. Nije se usudio protiv njega istupiti otvoreno jer se bojao Zeusa, ali nakon duga razmišljanja dosjetio se odlične zamisli. Izrazio je pred Perzejem sumnju u njegovo božansko podrijetlo i pozvao mladića da dokaže svoje božanske sposobnosti. Kad je Perzej pristao na iskušenje,Polidekt mu je dao zadatak da ubije Gorgonu Meduzu i donese mu njezinu glavu. To je zaista bio izuzetan zadatak koji je nadilazio moć ljudske snage. Prvo, bilo je poznato da se svatko tko pogleda Meduzu s dugim očnjacima i zmijama umjesto kose odmah skameni, a kao drugo, nitko nije znao gdje Meduza sa svojim dvjema sestrama zapravo živi. Perzej je mogao izvršiti zadatak jedino uz pomoć bogova. Bog Hermes dao mu je zakrivljeni čarobni mač čiji udarci nikad ne promašuju svoj cilj, a božica Atena poklonila mu je blistavi mjedeni štit koji je bio sjajan poput ogledala. Tako naoružan, Perzej je krenuo naput.Putovao je s jednakom sigurnošću kao i odlučnošću. Prošao je mnoga kraljevstva,upoznao mnoge narode i svladao mnoge zapreke što ih ljudima na putu postavljaju razbojnici i vladari. Napokon je dospio do zemlje gdje su živjele starice Greje, sestre Gorgona, koje su znale kako se do Gorgonovo prebivalište. Postojl su tri Greje sa samo jednim okom i zubom. Kad je jedna imala mogućnost posjedovanja oka, druge dvije bilesu slijepe, i ta koja je u tom trnutku imala sposobnost vida morala ih je voditi. Perzej je pričekao trenutak dok su one poigravajući se njime predavale jedna drugoj oko. Stoga im je Perzej oduzeo oko i zaprijetivši da im ga neće vratiti, prisilio je Greje na suradnju. Onesu mu pokazale put do Gorgona. Taj je put vodio kroz područje u kojem su živjele dobronamjerne nimfe koje su Perzeju dale tri korisna dara: šljem Hada, vladara podzemnog svijeta, koji je imao mogućnost učiniti čovjeka nevidljivim, sandale s krilima,pomoću kojih se moglo letjeti, i čarobnu torbu koja se smanjivala i povećavala ovisno osadržaju. Perzej je obuo sandale i sa svim svojim naoružanjem poletio je prema zapadu do otoka Gorgona. Takav let bio je i u mitska vremena nešto nadnaravno, i već je sam let osigurao Perzeju vječnu slavu. Perzej je potom ugledao Gorgone iz velike visine. Sve tri ležale su na trbuhu, pokrivene svojim blještavim krilima, i spavale na obali mora. Dvije od njih bile su besmrtne, a samo je jedna, Meduza, bila smrtna. Pitanje je bilo koja je Meduza?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Perzej je podigao svoj sjajni štit gledajući u njega kao u ogledalo. Izravno nije smio pogledati Gorgone jer bi se svatko, čim bi izravno prema njemu okrenuo licem, pretvorio u kamen. Dok je razmišljao koju da napadne, kraj njega se pojavio bog Hermes i pokazao na krajnju u koja je ležala najbliže moru, a pritom je i ohrabrio mladića u izvršenju svoje nakane. Perzej je oborio Meduzu. Morao je iskoristiti trenutak kad su Gorgone spavale.Zmije na Meduzinoj glavi osjetile su približavanje neprijatelja i počele siktati. Ali Perzej se nije uplašio ni kad su se uskomešale i probudile Meduzu. Prije nego je dospjela otvoriti oči, sijevnuo je njegov mač i jednim joj udarcem odrubio glavu. Munjevitom brzinom bacio je Meduzinu glavu u čarobnu torbu i uzletio u visine. Iz Meduzina tijela siknuo je mlaz crne krvi, a iz nje su izronili div Hrisaor i krilati konj Pegaz. U taj su čas poletjele za Perzejem i dvije besmrtne Gorgone da osvete smrt svoje sestre, no nisu ga dostigle jer je nevidljiv, s Hadovim šljemom na glavi, nestao kraj prostrana mora prema istoku gdje je ležao otok Serif.Krilate sandale nisu mogle donijeti Perzeja na cilj. Stigao je do sjeverozapadne obale Afrike, gdje je živio titan Atlant. Zbog pobune protiv bogova bio je osuđen da vječno nosi nebeski svod. Atlant je bio nepovjerljiv prema strancima jer je znao za proročanstvo odolasku Zeusova sin koji će mu donijeti nesreću. Kad mu se Perzej predstavio kao Zeusov sin i pobjednik nad Meduzom, Atlant ga je umjesto pozdrava nazvao lašcem i otjerao ga pogrdnim riječima. Perzej se, dakako, nije dao nekažnjeno vrijeđati: odvratio je pogled i izvukao iz torbe Meduzinu glavu kao dokaz svoje pobjede. Čim ju je Atlant ugledao,pretvorio se u kamenu goru. Tako okamenjen još i danas leži široko protegnut između Maroka i Tunisa. Kad se Perzej odmorio, obuo je sandale i nastavio put. U užarenu zraku sjeverne Afrike torba je propustila krv koja je tekla iz Meduzine glave. Čim su njezine teške kaplje dotakle zemlju, izlegle su se iz njih zmije otrovnice, koje su se s vremenom toliko namnožile da su u cijeloj toj zemlji uništile život i pretvorile je u pješčanu pustinju.Ali kad se to dogodilo, Perzej je već bio daleko, na samom kraju tada poznatoga svijeta - u Etiopiji. U toj je zemlji vladao kralj Kefej i Perzej ga je odlučio posjetiti. Kad je letio iznad obale na kojoj se nalazila kraljeva palača, ugledao je nevjerojatan prizor: na stijeni kraj mora bila je prikovana krasna djevojka. Perzej je doletio do nje, doznao da se zove Andromeda i da je kći kralja Kefeja i njegove žene, kraljice Kasiopeje. Prikovana je da bi svojim životom otkupila domovinu od morske nemani koju je u zemlju njezina oca poslao bog mora Posejdon da se osveti jer je njezina majka svojom hvalisavošću uvrijedila morske nimfe. Tek što je to Perzeju ispričala, iz mora je izronila golema neman. Djevojka je kriknula tražeći pogledom oca i majku, i oni su prestravljeni dotrčali da se od nje oproste. U taj je čas Perzej izvadio svoj čarobni zakrivljeni mač i povikao da će spasiti djevojku ako je dobije za ženu. Roditelji i djevojka radosno su na to pristali iako su sumnjali u uspjeh njegova nauma. Perzej je uzletio u visinu i strelimice se okomio na neman, slično kao i u slučaju Meduzu. Nakon teške borbe smrtno ju je ranio, a kad se neman dovukla do obale ne bi li posljednjim snagama ubila Andromedu, Perzej ju je uništio. Tako je Perzejev posjet kralju Kefeju završio svadbenom svečanošću. Veselje je vladalo ne samo u palači nego i u cijeloj oslobođenoj zemlji. Kad je gozba bila na vrhuncu,odjeknuli su kroz gostinjsku dvoranu koraci naoružanih junaka i kroz otvorena vrata prostorije upao je odred vojnika što ih je predvodio bivši Andromedin zaručnik – Finej.Bijesno se okomio na Perzeja, nazvao ga kradljivcem nevjesta i pozvao kralja da mu preda Andromedu. Kefej je stao na Perzejevu stranu: mladi junak nije ukrao djevojku,nego ju je stekao u borbi kad se Finej nje već bio odrekao. Finej nije želio miroljubivim putem razmjenjivati argumente već je na Perzeja bacio koplje, ali ga je ono promašilo izabilo se u zid. Perzej ga je dohvatio i bacio na Fineja, ali je ovaj odskočio u stranu pa je koplje pogodilo jednog njegovog pratioca. U gostinjskoj dvorani razbuktala se nemilosrdna borba. Finej je bio nadmoćan zbog moćnog oružja, a svatovi su, dakako,došli na svečanost nenaoružani. U najkritičnijem trenutku Perzej je upozorio prijatelje da odvrate poglede i izvukao iz torbe Meduzinu glavu. Naoružani ljudi počeli su se jedan za drugim pretvarati u stijene. Na kraju se u kameni kip pretvorio i Finej.Nakon svadbe Perzej se s Andromedom uputio na Serif, gdje je stigao u pravi čas.Polidekt je već čekao vojnike da mu dovedu Danaju kad napusti Zeusov hram u kojemu je pred njim potražila utočište. Ali umjesto Danaje na vratima se pojavio njezin sin. Kralj nije vjerovao vlastitim očima. Bio je uvjeren da je Perzej poginuo u borbi s Gorgonama. Kad mu je mladi junak rekao da je po njegovoj zapovijedi ubio Meduzu, Polidekt je prasnuo usmijeh i nazvao ga hvalisavcem i lažljivcem. Izvadivši Meduzinu glavu iz torbe, Perzej je Polidektu dokazao izvršeno djelo. Polidekt je pogledao Meduzinu glavu i pretvorio se ukamen. Budući da Perzej nikada nije niti težio za vladavinom nad Serifom, prepustio ju je Polidektovu bratu Diktiju i vratio se s majkom i ženom u rodni Arg. Njegov djed Akrisije pobjegao je pred njim bojeći se ispunjenja starog proročanstva i tako je Perzej preuzeo vlast.Šljem koji gaje činio nevidljivim vratio je Hadu, krilate sandale Hermesu, a čarobnu torbu nimfama. Meduzinu glavu, poklonio je boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj prsni oklop.Perzej je u Argu vladao dugo, sretno i u miru.Kad se Akrisije uvjerio da mu od Danajina sina ne prijeti opasnost, vratio se u Arg. Ali svojoj sudbini nije umakao. Na svečanim sportskim igrama Perzejev disk, koji je mladi junak bacio svom snagom,promijenio je smjer, udario Akrisija u glavu i na mjestu ga usmrtio. U dubokoj tuzi zbog djedove smrti Perzej je odlučio napustiti Arg, ustupivši ga svome prijatelju Megapentu,koji je zauzvrat njemu prepustio Tirint. U njegovoj blizini Perzej je sagradio velike i poznate gradove Mideju i Mikenu, čije ruševine i danas dominiraju dolinom Arga. Perzej i Andromeda pretvorili su se poslije smrti voljom bogova u sjajna zviježđa, koja na nebu možemo jasno vidjeti golim okom. Alkej, njihov najstariji sin, postao je kralj Tirinta i otac kralja Amfitriona. Njihovi sinovi Elektrion i Stenel postali su kraljevi u Mikeni. Najslavniji unuk Perzeja i Andromede bio je junak Heraklo.

TEZEJ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tezej je u grčkoj mitologiji legendarni atenski kralj. Majka mu je bila trezenska kraljica Etra. Tezej je jedan od najvećih junaka grčkih mitova i s pravom se svrstava odmah uz Herakla. Proslavio se mnoštvom sličnih djela, bio mu je ravan hrabrošću junaštvom i njegov vjerni prijatelj. Često je ratovao na njegovoj strani protiv zajedničkog neprijatelja. Kao Jonjanin, svojim prijateljstvom s Doraninom Heraklom simbolizirao je jedinstvo Grka, i grčki su umjetnici to rado napominjali svojim zemljacima, posebno političarima iz gradova-država koje su postale jedne drugima neprijatelji. Od brojnih primjera dovoljno je spomenuti samo Fidijin reljef s prizorima iz Tezejeve i Heraklove zajedničke borbe protiv Amazonki, koji je krasio prijestolje Zeusova kipa u Olimpiji,četvrtog od sedam svjetskih čuda.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Egej, jedan od prvih atenskih kraljeva, oženio se Etrom. Za vrijeme njihove prve bračne noći, Etra je pobjegla morem do otoka gdje je prema nekim izvorima bila s Posejdonom. Mješavina Egejeva i Posejdonova gena dala je Tezeju božanske i smrtne karakteristike. Kad je Etra zatrudnjela, Egej se odlučio vratiti u Atenu. Ali prije nego što je otišao, zakopao je svoje sandale i mač ispod velika kamena. Etri je rekao da bi jednog dana njihov sin trebao sam pomaknuti kamen, a ako bi bio velik junak, uzeo bi oružje za sebe, kao dokaz svoga kraljevskoga roda. U Ateni je Egej bio s Medejom koja je pobjegla iz Korinta nakon što je ubila Jazonovu i svoju djecu zbog ljubomore. Tezej je bio odgojen u majčinu rodnome kraju. Nakon šesnaest godina Tezej se razvio u snažna mladića koji je svojom snagom, odvažnošću, ljepotom i kraljevskim držanjem nadmašio svoje vršnjake.Kad je odrastao, pomaknuo je kamen i otkrio oružje. Majka mu je rekla istinu o identitetu njegova oca te da mora odnijeti oružje svome ocu i tražiti svoje pravo. Prema zakonu trebao je postati nasljednikom kraljevske krune u Ateni.Da bi stigao do Atene, Tezej je mogao ići morem, sigurnijim putem, ili pak kopnom, opasnijim putem. Također htio je i malo razgledati svijet, a po mogućnosti i pokušati izvesti neko slavno djelo da zadivi oca. Tezej je odlučio ići kopnenim putem. Na njemu je postojao opasan put do Saronskog zaljeva gdje je susreo niz od šest ulaza u podzemni svijet, a sve su ulaze čuvali opasni razbojnici.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U Epidauru, Apolonovu i Asklepijevu svetištu, Tezej je naišao na Perifeta,Hefestova sina. Perifet je bio hrom poput svoga oca, imao je moćne ruke i ogromno tijelo. Bio je grozan, svakog je putnika ubio svojom željeznom palicom. Tezej ga je lako pobijedio, a kao znak te pobjede uzeo je sa sobom njegovu palicu.

Kod Istmanskog zaljeva Tezej se našao u šumi posvećenoj bogu Posejdonu. Ondje je susreo Sinisa,savijača borova. On bi putnike podvrgao mukama - savio bi dva bora da im se vrhovi dodiruju, privezao putnika za borove i pustio ih. Borovi bi se velikom silom ispravili i rastrgali putnikovo tijelo. Tezej je dohvatio oba bora rukama, privezao Sinisa za njih i ubio ga na isti način kao što je i on svoje žrtve. U tom je kraju Tezej ustanovio istamske igre kao znak svoje pobjede.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tezej je stigao u Kromion gdje je, na molbu seljaka, ubio divovsku sivu svinju Feju, Tifonova i Ehidnina potomka. Tezej je sustigao svinju i probo je svojim mačem.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na granici s Megarom, Tezej se susreo s razbojnikom Skironom. On bi putnike natjerao da mu operu noge ispod stijene nadvijene nad more. Kad bi se tkogod sagnuo da to učini, Skiron bi ga udario nogom i zbacio sa stijene u more gdje bi se putnici ubili o oštrome stijenju ili bi ih pojela čudovišna kornjača. Kad ga je Skiron htio gurnuti, Tezej je njega uhvatio za nogu i bacio ga u more.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kod Eleuzine Tezej se morao boriti s Kerkionom. On bi putnike izazvao na hrvanje,a potom bi ih ubio. Tezej ga je uhvatio rukama i stegnuo te ga tako ubio, a ujedno i oslobodio njegovu kćer Alopu, a vlast predao Alopinu i Posejdonovu sinu Hipotontu.

Tezej je zatim u samoj Atici, kod rijeke Kefisa susreo razbojnika Damasta kojeg su nazivali Prokrust ("Rastezač"). On je imao krevet na koji bi polegao svoju žrtvu.Ako bi krevet bio prevelik, Prokrust bi putnika rastezao sve dok mu noge ne bi dotakle rub, a ako je bio prekratak, odrezao bi mu noge. Tezej ga je svladao i polegao na krevet. Budući da je bio div, ležaj mu je bio prekratak te ga je Tezej ubio onako kako je on ubijao svoje žrtve. Tezejev običaj kažnjavanja zločinaca na isti način na koji su oni činili zlodjela, postao je zastrašujućom prijetnjom. Stoga je put između Peloponeza i Atike bio od njegova vremena ne samo slobodan nego i siguran put putnicima i trgovcima. Nakon tih podviga, Tezej nije htio ući u Atenu okaljan krvlju svojih žrtava. Molio je Filatide da ga očiste na Zeusovu oltaru. Filatide su mu ispunile molbu i očistile ga od prolivene krvi te je krenuo u Atenu svome ocu Egeju. Kad je Tezej stigao u Atenu, nije se odmah razotkrio. Dočekao ga je Egej zajedno sa svojom ženom Medejom koja ga je odmah prepoznala. Medeja je bila čarobnica koja je stekla Egejevu naklonost obećanjem da će mu, ako se njome oženi,svojim čarolijama vratiti mladost. Brinula je zbog mogućnosti da Tezej umjesto njezina sina Meda preuzme prijestolje. Medeja je nagovorila Egeja, koji nije prepoznao Tezeja, da ga otruje. Za vrijeme gozbe Egej je slučajno bacio pogled na Tezejev mač prepoznavši u njemu svoj dar, a kad je uočio i njegove sandale, prevrnuo je čašu s otrovanim vinom.Zagrlivši Tezeja, predstavio ga je narodu kao svog nasljednika, a Medeju je prokleo i prognao. Na putu za Maraton, Tezej se sklonio od oluje u kolibu starice zvane Hekala. Ona se zavjetovala Zeusu da će prinijeti žrtvu ako uspije uhvatiti bika. Tezej je to i učinio, ali kad se vratio u kolibu, ona je već bila umrla. U njezinu je čast osnovao provinciju koja je nosila njezino ime. Kad se pobjedonosno vratio u Atenu da žrtvuje bika, Medeja ga je pokušala otrovati davši mu pehar otrovanog vina. No, u posljednjem je trenutku Egej prepoznao svoje sandale, štit i oružje te mu je izmaknuo pehar iz ruku. Otac i sin tako su ponovno sretno združeni.Androgeja, Minosova sina, ubili su Atenjani, ljubomorni na njegove pobjede na Panatenskom festivalu, Egejovim igrama, gdje je svaki put pobijedio. Druga inačica mita govori da ga je ubio kretski bik na Maratonu, na Egejovu zapovijed. Da bi osvetio sinovu smrt, Minos je zaratio s Atenom. Zahtijevao je da se sedam atenskih djevojaka i mladića(izabranih izvlačenjem slamki) žrtvuje Minotauru svakih devet godina (ili prema nekim izvorima svake godine; prema kretskoj astronomiji, pun je Mjesec bio u ekvinociju svakih osam godina). Kad se treće žrtvovanje bližilo, Tezej se dobrovoljno javio da će ubiti čudovište. Obećao je svome ocu Egeju da će postaviti bijela jedra ako pohod bude uspješan.Arijadna, Minosova kći, zaljubila se u Tezeja i pomogla mu da izađe iz Labirinta davši mu klupko vune kojim je slijedio vlastiti trag. Tezej je ubio Minotaura magičnim mačem koji mu je dala Arijadna te je pustio ostale Atenjane iz labirinta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

No, Tezej jezaboravio promijeniti crna jedra tugovanja na brodu s bijelima, te je njegov otac Egej shrvan počinio samoubojstvo. Naime, danima je gledao na pučinu, i kad je vidio crna jedna, od tuge se bacio u more koje je po njemu nazvano Egejsko more. Minos je bio ljut što je Tezej uspio pobjeći te je zatvorio Dedala i njegova sina Ikara u Labirint ili, prema nekim izvorima, u toranj. Uspjeli su pobjeći tako što su napravili krila. No, Ikar je letio previsoko te se vosak na krilima otopio, a on je pao u more.Ono što je slijedilo odigralo se u nekoliko trenutaka. Tezej je naredio da njegova lađa zaplovi. Izvan luke dao je podići jedra. Kad su Krećani otkrili njihov bijeg, Tezejeva je lađa već bila na moru, a kad su uspjeli popraviti svoje lađe i krenuti u potjeru, nestala je iza modrog horizonta. Zaustavio se samo kod otoka Naksa da dopuni zalihe vode i da se okrijepi kratkim snom. U zoru je nastavio plovidbu, ali – bez Arijadne. Njoj se, naime, u snu javio bog Dioniz i naredio joj da ostane na otoku jer je kani oženiti. Prema drugoj verziji, Tezej ju je u žurbi zaboravio. Prema trećoj verziji, htio se osloboditi Arijadne kako se ne bi morao oženiti njome, a i zbog toga što mu se svidjela njezina sestra Fedra, koja mu, doduše, nije pomogla, ali je bila nekoliko godina mlađa. Bilo ovako ili onako, Arijadna je zaista postala žena boga Dioniza, a Tezej se oženio Fedrom. Kad je otplovio s Naksa, Tezej je usmjerio lađu ravno na sjever, prema Ateni. U neprekidnoj žurbi i strahu od kretskih brodova zaboravio je zamijeniti crna jedra na jarbolu svoje lađe bijelima. Kad je kralj Egej s visoke stjenovite obale ugledao lađu, pomislio je da je Tezej poginuo i u očajanju bacio se s visoke litice u more, koje je po njemu dobilo ime Egejsko.
Nakon Egejeve smrti Tezej je postao atenski kralj. Vladao je mudro i pravedno, ali nije živio zadovoljno i spokojno. Čeznuo je za novim pustolovinama i junačkim djelima i nije propustio ni jednu priliku da se odlikuje. S junakom Jazonom krenuo je tražiti zlatno runo u Kolhidu (prema nekim autorima, u tom je pohodu sudjelovao puno prije), s junakom Meleagrom sudjelovao je u lovu na opasnog kalidonskog vepra, a s Heraklom u ratu protiv Amazonki. Sa svih pohoda vratio se ovjenčan slavom, a s posljednjeg i sa ženom. Oženio se Antiopom, krasnom i hrabrom predvodnicom Amazonki, koju je dobio od Herakla prigodom podjele plijena. Antiopa se zaljubila u njega i kad su njezine bivše ratnice u ratnom pohodu došle pod Atenu da je oslobode, stala je na Tezejevu stranu i poginula u borbi. Tugu zbog ženine smrti Tezej je nastojao prevladati radom: ojačao je Atenu bedemima, ukrasio je novim građevinama, dao atenskom narodu zakone u njegovu vlastitu interesu i vodio ga do toga da uzmogne sam sobom vladati. Nastojao je svome gradu sačuvati mir i nije htio sudjelovati u osvajačkim ratovima.

Tezejev je najbolji prijatelj bio Pirit, lapitski princ. On je čuo priče o Tezejovoj hrabrosti, ali je želio dokaz,stoga je sjurio Tezejovu stoku s Maratona, a Tezej se zaputio u potjeru. Potom su se susreli i borili jedan s drugim. Na posljetku su bili zadivljeni borbenim umijećem onog drugog te su se zavjetovali na prijateljstvo. Fedra, Tezejeva druga žena, rodila mu je dva sina - Demofona i Akama. Dok su oni još bili djeca, Fedra se zaljubila u Hipolita, Tezejeva sina kojeg je imao s Hipolitom. Hipolit je ismijao Afroditu te je ona za kaznu natjerala Fedru da se zaljubi u njega.

Druga, Euripidova inačica mita govori da je Fedrina dadilja rekla Hipolitu da se Fedra zaljubila u nj, ali da on ne smije odati tko mu je to rekao. Kako bi se osigurala da će dostojanstveno umrijeti, Fedra je pisala Tezeju da ju je Hipolit silovao prije nego što se objesio. Tezej joj je povjerovao te je iskoristio jednu od svoje tri želje koje je dobio od Posejdona. Kletva je uzrokovala da se Hipolitovi konji uplaše morskog čudovišta i da odvedu svog jahača u smrt. Artemida je poslije Tezeju rekla istinu.

Treća inačica mita govori da je Fedra rekla Tezeju da ju je Hipolit silovao, a Tezej ga je potom ubio. Fedra je zatim počinila samoubojstvo zbog grižnje savjesti jer nije htjela da Hipolit umre.

U posljednjoj inačici, Fedra je rekla Tezeju da ju je Hipolit silovao, ali se nije ubila, Dioniz je poslao divljeg bika koji je preplašio Hipolitove konje. Tezeju je kocka bila sklona, dobio je i odveo Helenu u Atenu. Piritoj ga je na to zamolio da mu pomogne dobiti za ženu Perzefonu, ženu vladara podzemnog svijeta –Hada. Uzalud ga je Tezej odvraćao od drska nauma. Piritoj je ustrajao pri svome i tako je Tezej krenuo s njim po Perzefonu. Bog Had ih je, začudo, primio ljubazno, a kad je Piritoj iznio svoju molbu, odgovorio je da će o tome razmisliti. Rekao im je da u međuvremenu sjednu na sjedala u predvorju i pričekaju njegovu odluku. Čim su Piritoj i Tezej sjeli na kamene klupe, ukočili su se i ostali uz njih prikovani kao da su za njih prirasli. Piritoj sa svog kamenog prijestolja nikad više nije ni ustao, a Tezeja je nakon mnogih godina oslobodio Heraklo. Kad je Heraklo došao u Had da obavi posljednji zadatak, oslobodio je Tezeja, ali kad je pokušao osloboditi Pirita, zatresla se zemlja te je on morao vječno ostati u Hadu. Mit govori da je Tezej, nakon što ga je Heraklo oslobodio, okrznuo bedro što je objašnjavalo takozvana slaba bedra Atenjana. Helenu su u međuvremenu iz Atene odvela njezina braća Kastor i Polideuk. I ne samo to: za kaznu su srušili atenske bedeme, a vladavinu nad gradom predali Tezejevu najljućem neprijatelju, Menesteju. Vrativši se iz podzemnog svijeta, najveći atenski junak postao je ubogi prognanik. Budući da se nije smio vratiti u Atenu, otišao je na otok Eubeju gdje je imao posjed. Nadao se da će tamo naći svoje sinove Demofonta i Akamanta i da će uz njihovu pomoć opet doći na atensko prijestolje. Prijašnja mu sreća, nakon uvrede nanesene bratu najvišeg boga Zeusa, nije više bila sklona. Ništa mu nije koristila ni njegova hrabrost, a ni snaga. Ostalo mu je jedino da se rastane od svijeta. Poginuo je neslavno: skirski kralj Likomed počeo je polagati pravo na Tezejeve posjede na Eubeji i pozvao je Tezeja na Skir da riješe spor. Tamo ga je poveo u šetnju na visoku stijenu i u trenutku Tezejeve nepažnje bacio ga umore. Tako je Tezej usmrćen u morskim valovima. Ipak, ostao je živ u mitovima, ali ne samo u mitovima: živ je i u sjećanju Grka, od najstarijih vremena do danas, a živi i u umjetničkim djelima staroga i novoga vijeka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

DEDAL I IKAR

[You must be registered and logged in to see this image.]


Dedal je jedan od najvećih heroja grčkih mitova. On je prvi čovjek koji se sa Zemlje uzdigao na krilima izrađenim ljudskom rukom, a zatim se na nju sretno spustio. Njegov pronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasjenilo sve što je Dedal do tada izumio,između ostalog polugu i svrdlo. Atenjanin, sin slavnog slikara Epulama, gradio je takve građevine da je od njihove ljepote svima zastajao dah, klesao takve kipove da su ih prolaznici brkali sa živim bićima, a na njegovim slikama činilo se da životinje trče i da ribe plivaju od jednog ruba do drugog. Na nesreću, bio je silno zavidan svom učeniku Talosu,pa kad je ovaj uspio naslikati dupina koji je pjevao na kamenim valovima, kako to već dupini rade, Dedal ga je u nastupu ljubomore ubio i zakopao pod zidinama Atene. No njegovo je zlodjelo otkriveno i atenski narodni sud, usprkos Dedalovoj umjetnosti i zaslugama, osudio ga je na smrt. Ali bogovi zaštićuju umjetnike i katkad im opraštaju i kad krše temeljne ljudske zakone. Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice i omogućili mu da sa sinom Ikarom stigne na Kretu.

Ondje mu je utočište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohoda protiv Atene. I nije mu samo pružio utočište, nego je naručio i nekoliko poslova primjerenih Dedalovim sposobnostima.Minos je davno prije bio zamolio Zeusa da mu daruje svetog bika kojeg se zavjetovao žrtvovati u njegovu čast, no prevrtljiv kakav je bio, nije održao obećanje nego ga je čuvao u zlatnim štalama kao utjelovljenje svoje vladavine. Zato se Zeus osvetio.Odmah je opčinio Minosovu ženu Pasifaju i ona se smrtno zaljubila u Zeusova bika,gonjena silnom tjelesnom žudnjom. Tada je Pasifaja zamolila Dedala da je preobuče u kravu i budući da je umjetnik sašio tako uvjerljiv kostim, sveti ju je bik oplodio. Iz tog strašnog strasnog čina rodio se Minotaur, čovjek s bikovskom glavom koji se hranio ljudskim mesom. Kralj Minos, sasvim neupućen u podrijetlo čudovišnog stvora,protumačio njegovo rođenje kao božji znak i nagovorio je Dedala da za Minotaura sagradi golemi labirint u kojemu je on vrebao žrtve koje mu je slao krećanski kralj. Time se htio zaštititi od ljudskih pogled i pričanja o preljubu njegove žene. Dedal je svoju nakanu proveo u djelo. Sagradio je građevinu koja je postala jedno od sedam svjetskih čuda.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu je novi posao, nakon njega idući, a kad je Dedal sa svime bio gotov, predložio mu je sigurnu budućnost pod uvjetom da Dedal nigdje ne otkrije tajnu o Labirintu ili ne sagradi sličnu građevinu. Međutim, Dedal je umjesto sigurnosti odabrao slobodu i odbio kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratio zabranom da napusti Kretu. Obala je bila pod jakom stražom, a Minosovo brodovlje neograničen gospodar mora. Dedal je osmislio plan bijega. Za sebe i Ikara od voska i perja oblikovao je dva para krila i oni poletješe sa zidina palače i umakoše nezahvalnom Minosu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Cilj im je bila Atena. U mitovima je smjer Dedalova i Ikarova leta točno naznačen.Iz Knososa su poletjeli na sjever prema otoku Parosu, a zatim naglo skrenuli na sjeveroistok. Dedal je tada shvatio da ga u Ateni čeka smrtna kazna, međutim teže je bilo podnijeti smrt vlastita sina.Kad su već stigli do otoka Parosa, mladić je počeo uzlaziti prema Suncu. Uzalud ga je njegov otac Dedal upozoravao, molio da se spusti bliže moru; ništa nije spriječilo mladenačko oduševljenje. Ikar je uzletio sve do Eterova omotača u zabranjene i svete dijelove Neba i sunce mu je rastopilo vosak i spržilo perje na krilima te se nesretnik sunovratio u more i mrtav odmah potonuo. Nesmotreni se mladić zahvaljujući Afroditi i Tetidi, koje su se sažalile zbog njegove smionosti, pretvorio u dvije potpuno različite ribe.Budući da se drznuo dotaknuti Nebo, jedna je zauvijek osuđena da pliva i gmiže po samom morskom dnu, očiju izokrenutih prema svjetlu sa površine, a druga, krilata i pticolika, stalno pokušava uzletjeti s površine i vratiti se u visine koje su tako opčinile Ikara. Pa ipak, list i lastavica kako ih danas nazivaju, zbog njihove naravi i oblika tijela,često znaju iz Egeja, jedna po dnu, slijedeći onu koja leprša uz površinu, zaplivati prema Siciliji i grobu svog oca Dedala, a onda skrenuti u Hadrijski zaljev. Nesretni Dedal promijenio tada je smjer leta i poput leptira odletio za svjetlom Sunca na zapadu. Nakon tisuću kilometara leta sretno je doletio na Siciliju i ondje zatražio utočište kod kralja Kokala. On je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio veličanstvenu palaču koju je ukrasio kipovima i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji i od Kokala zatražio da mu izruči Dedala kao bjegunca. Kokal se nije usudio odbiti Minosov zahtjev jer je kretska mornarica tada bila najjača na svijetu, ali ga nije kanio ni ispuniti.Predložio je da se nastali spor riješi diplomatskim putem. Minos se zaputio na Siciliju, a da bi njegovi argumenti bili opravdani poveo je kao pratnju cjelokupnu svoju ratnu mornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da mogućnost obrane. U kraljevoj kupaonici vješto je montirao tajni cjevovod, zagrijao vodu u kotlovima, i kad je Minos, po svom običaju, došao navečer s namjerom da se okupa, pustio je na njega kipuću vodu. Kokal je krio ubojstvo kretskoga kralja, ali su Atenjani ipak doznali za Dedalov čin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu prije počinjen zločin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kojem je, nakon mnogih godina, ispunjenih radom, umro sretan i spokojan.

Heraklo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Heraklo je bio poznati grčki junak, sin Zeusa i Alkmene, i praunuk i polubrat Perzeja po očevoj strani. Među mnogim Heraklovim pustolovinama, posebno se izdvaja dvanaest njegovih dužnosti koje mu je nametnuo mikenski kralj Euristej. One su potkrijepljene slikama u Zeusovu hramu u Olimpiji iz približno 56O. godine prije nove ere.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Euristej i Zeus su bili bratići i pripovijest kaže da je prije njihova rođenja Hera molila Zeusa da se zakune kako će mlađi od njih dvojice biti podložan starijem. Zeus je mislio da će se Heraklo, njegov sin, roditi prvi, ali ljubomorna Hera požuri Euristejevo rođenje pa se on prvi rodio. Euristej se bojao i zavidio Heraklu nadajući se da će ga uništiti ako mu nametne dvanaest nesavladivih i opasnih zadataka. Heraklo ih je, međutim, sve uspješno obavio. Hera je bila neumoljivi Heraklov neprijatelj u njegovim pothvatima, a Atena njegov stalni saveznik.
Zapravo je Heraklo zbog Herine varke bio podložen Euristeju sve dok nije obavio svoje teške zadatke. Ona mu je čak u doba njegove mladosti poslala dvije zmije da ga ubiju dok je ležao u kolijevci. Heraklo je zadavio svaku zmiju jednom rukom, a potom ga je njegova dadilja pronašla da se igra njima kao da su igračke. Jedan od mitova također povezuje nastanak Mliječne staze. Naime, govori da je Zeus prevario Heru da doji Herakla. Kad je ona otkrila tko je dijete, bacila ga je sa svojih grudi, a mlijeko se prolilo nebom i stvorilo Mliječnu stazu. Nakon što je ubio svog učitelja lirske glazbe, poslan je na čuvanje stoke na planinu sa svojim očuhom Amfitrionom. Ondje su ga posjetile dvije nimfe - Užitak i Vrlina i ponudile mu težak, ali slavan život. Jedan od predstojećih izazova postavio mu je kralj Tespije koji je htio da ubije kiteronskog lava. Kao nagradu, kralj mu je ponudio priliku da oplodi njegovih 50 kćeri. Mitološki gledajući on je to učinio u jednoj noći. Poslije je u Tebi oženio njegovu kćer Megaru. No, Hera je prouzročila Heraklovu mahnitost čija je posljedica ubojstvo vlastite djece. Nakon što je shvatio što je učinio,pobjegao je delfijskoj proročici. Hera je svojim moćima utjecala na proročicu koja mu je naredila da služi kralju Euristeju dvanaest godina i izvršava sve njegove zadatke. Heraklo je kao uvjet za dolazak na Olimp time i dobivanja besmrtnosti trebao izvršiti dvanaest zadataka.

Izvršeni zadaci:

Nemejski lav

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zadatak koji je Heraklo trebao izvršiti je bio ubiti nemejskog lava i kao dokaz donijeti njegovu kožu kralju Euristeju. Koža lava bila je tako debela da je nijedno oružje nije moglo probiti, a mogla ga je ubiti samo ljudska ruka. Heraklo je pokušao lukom istrijelom te toljagom, brončanim mačem, ali nije uspio. Heraklo je potom odbacio sve svoje oružje i hrvao se s lavom na tlu. Na kraju ga je zadavio i ubio ugušivši ga. Nakon njegove smrti, Heraklo mu je satima pokušavao oderati kožu. Bio je bijesan zbog svoje nemogućnosti i neostvarenog cilja. Ubrzo je Atena došla prerušena u staricu i pomogla mu da shvati da su lavlje pandže najbolje oruđe kojim bi mogao razderati lavlju kožu.Uspješno je odradio zadatak i nosio je neprobojnu kožu kao svoj oklop. Kralj Euristej,vidjevši ga tako prekrivenog, od straha se sakrio u veliku brončanu posudu.



Lernejska hidra

[You must be registered and logged in to see this image.]

Heraklo je stigao do močvare lernejskog jezera gdje je živjela Hidra. Prekrio je usta i nos tkaninom da bi se zaštitio od otrovnih para i ispalio plamene strelice u njezin brlog da bi je namamio. Zatim se suočio s njom. Svaki put kad bi odsjekao neku njezinu glavu,ona bi opet narasla. Apolodor govori da je Heraklo shvatio kako je ovako neće moći svladati te je pozvao svog nećaka Jolaja da mu pomogne. On se dosjetio (možda pod utjecajem Atene) da spale rane nakon što odsjeku glavu. To su i učinili te su na posljetku ubili Hidru. Jednu njezinu besmrtnu glavu postavio je ispod velika kamena na svetom putu između jezera i Eleja, a potom je umočio strelice u Hidrinu otrovnu krv i tako uspješno izvršio i ovaj zadatak. Druga inačica priče govori da je, nakon što bi osjekao svaku glavu,umočio mač u Hidrinu krv i koristio njezin otrov da glave ne bi ponovno narasle.

Kerinejska košuta

[You must be registered and logged in to see this image.]

Euristej je bio bijesan zbog Heraklova uspjeha u prethodna dva zadatka te je potrošio više vremena razmišljajući o sljedećem zadatku. Treći zadatak bio je uhvatit ikerinejsku košutu koja je bila posvećena Artemidi. Kerinejska košuta imala je brončana kopita i zlatne rogove, prema opisima bila je brža od strijele. Heraklo ju je smio pokazati samo Euristeju neozlijeđenu pa ju je lovio godinu dana kroz Grčku, Trakiju i Istru. Nakon što ju je izmorio, odlučio je odapeti jednu strijelu i pogodio je u nogu, ali između mišića i kosti, bez kapi prolivene krvi. Tako ju je zavezao i krenuo Euristeju. Susreo je Artemidu i njezina brata Apolona te joj je objasnio da mu je to zadatak i molio je za oprost rekavši da će košutu brzo vratiti. Artemida mu je dopustila, a Heraklo je košutu odnio Euristeju. On je naredio da košuta postane dijelom kraljeva zvjerinjaka. Heraklo je znao da mora vratiti košutu te je rekao da će mu je predati ako je sam Euristej uzme. Kralj je krenuo po nju, a Heraklo ju je pustio, a ona je, brža od strijele, pobjegla svojoj gospodarici Artemidi.Heraklo je potom svom protivniku prebacio da nije bio dovoljno brz i tako je uspio završiti i ovaj zadatak.


Erimantski vepar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Erimantski vepar predstavljao je problem seljacima u Erimantu zbog uništavanja usjeva i goveda. Heraklo također nije smio ubiti svoj plijen. Kentaur Hiron (njegov učitelj)rekao mu je da ga namami u dubok snijeg. Heraklo je uplašio vepra, zbunio ga i natjerao u snijeg gdje ga je zavezao i odnio do Euristeja. Kralj se uplašio i rekao mu da se riješi te zvijeri, Heraklo ga je poslušao. Time je još jednom u nizu uspio nadvladati svog protivnika.


Augijine staje

[You must be registered and logged in to see this image.]

Augija je bio Helijev sin pa je time i njegovo stado bilo blagoslovljeno. Imao je 300 crnih bikova, 200 plodnih bikova i 12 srebrno bijelih bikova koji su branili cijelo stado.Njegove staje nisu bile očišćene dugo vremena, a Heraklo ih je morao isprazniti i očistiti u jednome danu. Prvo je razbio dva zida, a onda preusmjerio rijeke Alfej i Penej prema stajama. U roku od nekoliko sati, posao je bio gotov. Augija nije htio dati dogovorenu desetinu stoke pa ga je Heraklo ubio, a njegovo je kraljevstvo dao njegovu sinu Fileju.

Stimfalske ptice

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šesti Heraklov zadatak bilo je istrebljivanje ptica koje su se razmnožile na obalama stimfalskog jezera. Bile su posvećene bogu Aresu i prehranjivale su se ljudima. Prema opisu imale su brončane kljunove, pandže i oštra, metalna pera kojim su mogle napadati žrtve. Budući da je sve bilo mračno, Atena i Hefest pomogli su Heraklu davši mu čegrtaljku kojom je uplašio ptice i nagnao ih na let. Zmiju je bacio a ptice dok su pokušavale pobjeći, gađao strijelama i poubijao. U drugoj verziji priče gađao ih je katapultom. Ptice koje su preživjele nikad se nisu vratile u Grčku.

Kretski bik

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na Kreti je bio bik kojeg Minos nije htio žrtvovati Posejdonu. Bio je to vjerojatno onaj bik s kojim je Pasifaja začela Minotaura. Iako je Minos ponudio Heraklu pomoć, on ju je ljubazno odbio i odlučio obaviti posao goloruk. Taj je bik bljuvao vatru, pa je borba potrajala. Na koncu ga je nadjačao i zarobio bika te ga odnio u Mikenu. Nakon što ga je Euristej vidio, htio ga je posvetiti Heri, ali je ona to odbila jer je bik odražavao Heraklovu snagu.

Diomedovi konji



U pokrajini Trakiji pomahnitao kralj Diomed posjedovao je četiri konja: Podarga,Lampona, Ksanta i Dena koje je hranio ljudskim mesom. Heraklo je morao ukrasti navedene konje. On je to učinio s velikom lakoćom, a onda ih je nahranio Diomedom zbog njegove zloće i okrutnosti. Druga inačica priče govori da je došao sa svojim ljubavnikom Abderom koji je čuvao konje dok se Heraklo borio s Diomedom. No, Abdera su konji pojeli,a za osvetu je Heraklo dao Diomeda njegovim konjima. Nakon što su se najeli, konji su postali mirniji te ih je odnio u Mikenu da kralj Euristej odluči o njihovoj sudbini. Euristej je naredio da se odvedu na Olimp i budu žrtvovani Zeusu, ali je to Zeus odbio i poslao vukove, lavove i medvjede da ih ubiju. Druga verzija priče govori da ih je Heraklo pustio da slobodno lutaju Argom budući da su postali trajno mirni.


Hipolitin pojas

[You must be registered and logged in to see this image.]

Heraklo je morao Euristejevoj kćeri pribaviti pojas Hipolite, kraljice ženskog ratničkog naroda Amazonki kojoj je pojas dao njezin otac bog Ares. One su onesposobljavale mušku djecu i muškarce kako bi morali raditi kućne poslove. Koristile su se brončanim oružjem i prve su osnovale konjaničke redove. Hera je općinila Amazonke protiv Herakla, pa je on bio prisiljen na izvršenje njihovih ubojstva i prisilno uzimanje kraljevskog pojasa. Heraklo je silovao Hipolitu i potom je dao Tezeju za ženu. U drugoj inačici priče, Hipolita se zaljubila u Herakla i svojevoljno mu je dala pojas.

Gerionovo stado

[You must be registered and logged in to see this image.]

Heraklov deseti zadatak bilo je hvatanje Gerionova stada iz Eriteje, ali bez mogućnosti otkupljanja i tuđe pomoći. Gerion, sin Hrisoara i Kaliroje, kćeri Titana Okeana,bio je troglavi div, uvijek moćno naoružan.Na putu do Eriteje, Heraklo je prešao libijsku pustinju i bijesan zbog vrućine ispalio je strelicu na boga Sunca – Helija. Helije ga je molio da prestane, a Heraklo je zahtijevao veliki zlatni pehar koji je potom koristio da bi plovio morem. Tako je stigao do Eriteje gdje se suočio s dvoglavim psom Ortom kojeg je ubio svojom toljagom. Eurition koji je čuvao stado došao je pomoći Ortu, ali ga je Heraklo ubio.Čuvši komešanje, Gerion je došao naoružan sa tri štita, tri koplja i tri kacige. Na posljetku ga je Heraklo ubio strijelom koju je umočio u otrovnu krv lernejske Hidre.Heraklo je potom morao odvesti stoku Euristeju. Da bi mu otežala, Hera je poslala obada na stoku koji je iritirao i ugrožavao stado. Također je poslala poplavu koja je uzdigla rijeku, a Heraklo nije mogao proći sa stokom. Heraklo je podigao dva velika kamena smanjivši razinu vode i spriječivši dolazak morskih čudovišta i nemani. Ti se stupovi kod Gibraltara i danas nazivaju Heraklovi stupovi. Potom je odveo stoku Euristeju,a ona je posvećena Heri.


Hesperidine jabuke

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon što je 10 zadataka završio za 8 godina i mjesec dan, Heraklo je došao do Euristeja tražeći nagradu. No, kao što je Hera prije naumila, moralo je biti 10 zadataka, pa Euristej nije priznao drugi i peti zadatak te je Heraklo morao izvršiti još dva. Sljedeći zadatak bio je zahtjevan. Morao je donijeti Hesperidine zlatne jabuke, ali to nije učinio sam. Nerej iz rijeke Po savjetovao je Heraklu da zamoli Atlanta - diva koji drži nebeski svod da ubere te jabuke. Ovaj bi učinio sve da se malo odmori od svog teškog posla, ali se bojao Ladona bića sa stotinu glava koje je čuvalo jabuke. Heraklo ga ustrijeli iz velike udaljenosti pa je div u konačnici pribavio plodove. No, on se nije htio vratiti starom poslu pa ga je Heraklo morao nadmudriti, zamolio ga da pridrži svod dok stavi podmetač za glavu. Atlant je podlegao prijevari pa se Heraklo s jabukama zaputio prema Euristeju. Na putu je osnovao Tebu – grad sa stotinu vrata. Euristej se bojao jabuka pa ih je Heraklo dao Ateni koja ih je poslije vratila.

Kerber

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posljednji i najteži zadatak bio je Kerber. Heraklo je morao otići do vrata gospodara podzemnog svijeta - Hada i tamo se obračunati s tim troglavim psom koji je imao rep zmije, a slina koja je padala na pod stvarala je otrovnu biljku akonitu. Dok je bio u podzemlju, Heraklo je oslobodio Tezeja koji je tamo bio zatvoren jer je pokušao oteti Hadovu Perzefonu. Heraklo je otišao do Hada i Perzefone i tražio njihovo dopuštenje zam Kerbera. Bogovi su se složili pod uvjetom da ga ne ozlijedi. Neki kažu da je Perzefona pristala jer je Heraklo bio njezin brat. Heraklo je potom uhvatio Kerbera oko vrata i izvukao na svjetlo dana. Čim je izišao iz sjene, Kerber je počeo bijesno lajati i stenjati.Euristej se uplašio čim je vidio Kerbera pa ga je Heraklo brzo vratio u Had.Nakon što je završio zadatke, Heraklo se pridružio Argonautima u potrazi za zlatnim runom. Spasili su junakinje, osvojili Troju i pomogli bogovima u ratu protiv Giganata. Također se zaljubio u princezu Jolu od Ehalije. Kralj i njegovi sinovi s prijezirom su gledali na Heraklove pothvate, svi osim Jolina brata Ifita koji je postao Heraklov najbolji prijatelj. Euristej je ponudio ruku svoje kćeri onome tko ga pobijedi u streljačkome natjecanju. Kad je to učinio, Euristej naravno nije održao obećanje te je Heraklo ubio njega i njegove sinove, osim Ifrita, a Jolu je oteo. No, Hera je još jednom Herakla natjerala na pomahnitalost te je bacio Ifita s gradskih zidina. Heraklo se morao iskupiti i očistiti služenjem lidijskoj kraljici Omfali. Morao je raditi ženske poslove i nositi žensku odjeću, a ona je nosila njegovu lavlju kožu i toljagu. Nakon nekog vremena oslobodila ga je te su se vjenčali.

Što se tiče Heraklovih ljubavnih priča, oženio se četiri puta. Prvi put s Megarom koju je zajedno s djecom ubio u napadu bijesa i pomahnitalosti kojeg je uzrokovala Hera.Sljedeća mu je žena bila Omfala, lidijska kraljica, kojoj je isprva bio rob. Treća žena bila je Dejanira za koju se borio s riječnim bogom Ahelojem. U konačnici, nakon uznesenja na Olimp Heraklo se prema izvorima oženio Hebom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пигмалион

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пигмалион и Галатеја

Пигмалион (грч. Pygmlion) је легендарни кипарски вајар чијем је кипу богиња Афродита подарила живот.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Због свеопште неморалности тадашњих жена Пигмалион није хтео да се жени и живео је само за своју уметност. Међутим, чезнуо је за идеалном женом, па ју је према сопственој представи начинио од слонове кости. То је урадио тако савршено да јој ни једна од смртних жена није била равна. У својој самоћи Пигмалион се у њу толико заљубио да јој је доносио поклоне, украшавао је накитом и облачио као да је жива. Кад је богиња Афродита славила свој празник, принео јој је у храму сјајну жртву и пред жртвеником изговорио бојажљиву молбу да му од тог кипа створи жену. Она му је испунила жељу и кад се вратио кући кип је био жив. У браку оживелог кипа и Пигмалиона родила се Пафа.

Прича о вајару Пигмалиону инспирисала је многе античке и модерне уметнике. Своју верзију овог мита дао је Овидије у свом делу Метаморфозе. Као сценску мелодраму обрадио га је Жан Жак Русо, а јавиле су се и многобројне опере, оперете и комедије које су се бавиле овом темом. У једној песми из 1899. Афродита, за разлику од античке традиције, не оживљава кип и Пигмалион због тога полуди. Основа свих модерних обрада мита о кипарском вајару Пигмалиону је Овидијева верзија дата у Метаморфозама.

Игра светлости и сенке

ЗАЉУБЉЕНИ ДИВ И ТАЈНА


[You must be registered and logged in to see this image.]

Две легенде из Доломита говоре о томе како је настала планина Антелао и на који начин су девојке, близнакиње, уз помоћ чаробног камена снежне краљице училе људе да разликују светлост од сенке

3нате када се за некога каже како не уме да разликује светлост од таме? То је као да не распознаје разлику између црног и белог! А црно је обично симбол нечег мрачног. Због тога се обично слути да би таква особа могла да упадне у велику невољу.
Посебна је вештина разликовати светлост од сенке. Јер, сенка није исто што и мрак! Напротив, некада може да одигра важну улогу и спасе човека. Понекад светлост – коју сматрају симболом крајњег одговора на свако питање – воли да се поигра управо са сенком. И тада живот може да се претвори у загонетку. Укратко, сенке су варљиве. Отприлике о томе, и још понечем, говоре две древне алпске легенде. Једна о настанку љубави и планине Антелао, а друга о краљици овог украса Доломита.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Настао је из љубави

У древна времена испод моћних планина у Доломитима живела је лепотица, девојка по имену Помаурија. Бака јој је причала о запањујућем постојању ћудљивог дива Антелаа који је заправо био зачарани лепотан. Чаролија је требало да се до краја оствари оног тренутка када нека девојка буде успела да отопи његово залеђено срце.
Међутим, тада му се не би вратило обличје некадашњег лепотана! Не, та чаролија није имала потпуно срећно решење. Претворио би се у стену, али би заузврат добио вечни живот. Као што претпостављате, за ову чаролију била је заслужна зла вештица којој младић није узвратио љубав, а она му срдашце претворила у лед.
Помаурија је примала просце, али увек са зрном сумње, спремна да се одважно упусти у љубавни окршај са дивом из бакине приче. Нешто у тој причи неодољиво је привлачило, иако прича није могла да има срећан крај. Данима је шетала шумом у подножју планина тражећи дива али без нарочитог успеха. Имала је утисак да је већ добро савладала језик животиња и да разуме шта оне говоре. Кад ето, једнога дана, пред њу искочи див главом и брадом. Леденим гласом упитао је девојку:
„Баш ми реци зашто ме већ месецима тражиш? Моје срце је ледено, па ни твоје трептање неће помоћи. Бежи! Бежи што пре!”
Помаурија се уплашила, али је ипак успела нешто да изусти:
„Ти ме ипак нећеш заборавити! Немој, молим те, да ме заборавиш!”
Затим је побегла. Наредних дана снег је почео да се топи. Идући кроз шуму, див је угледао како у шуми расте споменак. Није га само цвет подсетио на девојку која га је тако упорно тражила. Он је већ знао да не може да је заборави. Нажалост, то је знала и зла вештица. Његово срце почело је да се топи. Кренуо је у потрагу за Помауријом. Напослетку је нашао у врту њене куће. Она га је погледала још једном својим предивним очима. Тај поглед пун љубави доспео је као муња до дивовог срца. Шта је могао да учини осим да јој пошаље пољубац?
Истовремено срећан и очајан, отрчао је даље. Према планинском венцу. Чаролија се остварила исте ноћи када се див претворио у стену. Заправо у огромну планину. Помаурија која је узалудно трчала за њим стигла га је у зору. Уместо вољеног, пред собом је угледала велику планину са плавим врхом чија је боја подсећала на споменак. Тако је наводно настао Антелао.

Брижне близнакиње

Као што вероватно знате, живот у планинама, некада давно, посебно у време зиме, није био нимало лагодан. Опасности су вребале на сваком кораку. Санке и коњи нису били од нарочите користи када би пао велики снег, а температура се спустила. Лавине и мећаве смењивале су се готово без прекида. Тешко је било спасти живу главу.
Од планине Антелао у Долмитима сви су зазирали. С врха овог планинског дива спуштале су се застрашујуће лавине, долазиле су моћне снежне мећаве, клизишта, све до самог подножја. Више пута снег би поклопио читаво село у подножју. Већ почетком јесени, сељани би се клонили пењања уз планину да их не би затрпао први снег.
Међутим, увек је у планинским селима постојао неко ко је упозоравао остале шта спрема природа. У близини села испод планине Антелао живеле су две девојке, близнакиње. Оне би се у јесен појавиле међу мештанима и обавештавале су их о доласку хладноће, мећава и непогода. Некада би трчећи и куцајући на прозоре јављале како се приближава злослутни тамни густи облак који клизи низ обронке планине тихо и нечујно... А онда би из њега одједном бљеснула светлост и убила овцу или самог пастира. Близнакиње су, стога, обавештавале и пастире да ли да крену или остану у кући или им указивале на места где би могли да се сакрију са стадом.
Неустрашиве близнакиње су, осим храбрости, свакако имале и посебне моћи. Рецимо, својим вриском успевале су да разбију облак. Сем ако није био заиста велики. Другом приликом би из скута вадиле ножеве које би упериле у последњи зрак светлост гледајући право у Сунце – самоуверено и без страха. Знале су да је око пуно светлости као и Сунце, звезда која шаље светлост на Земљу. Спој Сунца и ока управо је показивао светлосно савршенство. Онај који посматра и онај који је посматран спајали би се у потпуном складу који је испуњавао бездан и унедоглед померао зидове постојања...

Неустрашиве чуварке рајете

Како су се мештани захваљивали девојкама? Једноставно. Брали су им јагоде и малине и остављали пуне корпице на местима крај којих су у пролеће пролазиле, не силазивши у село. Знали су да обожавају дивље јагоде и малине! Близнакиње су заправо биле гласоноше Самблане, владарке планине Антелао. Самблана је била ледена краљица и изабрала је врх Антелаа као омиљено пребивалиште. Њена раскошна светлуцајућа бела хаљина прекривала је стене и обронке. Душе умрлих држале су тешке те скуте, чекајући стрпљиво да буду позване у царство благословених и блажених које се налазило баш ту горе, између снегом засутих врхова Антелаа. А Антелао је изгледао тако моћно парајући облаке, да се људима из подножја чинило да дотиче само небо.
Дакле, Самблана је држала те душе испод своје ледене хаљине, односно огртача. Доласком пролећа ослобађала их је тешког задатка држања плашта и тада би пуштале неке да у облику светлости, налик маленој свећи, крену пут царства блажених. И тако је Самбланина свечана одежда с доласком топлијих дана постајала све краћа. У лето, хаљина више није дотицала земљу. Уместо ње, могли су да се виде зелени пашњаци и пастири са стадима на њима.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Планина Антелао

Онo што је врло важно за ову легенду јесте да је Самблана, моћна ледена краљица, имала нешто што је било још моћније од ње. Био је то тајанствени светлуцави плави камен назван – рајета. Помоћу тог камена она је, као неким магичним огледалом, сакупљала слабашне зимске сунчеве зраке, како би их слала управо у најмрачније кутке планине и долине под њом. Тако су, уз помоћ тајанственог камена, становници планинских села могли да имају бар мало светлости. Или сенке. У сваком случају, нису знали за потпуну таму.

[You must be registered and logged in to see this image.]

У подножју Самблана је имала и своје мало језеро по имену Луковица, где је растао чудотворни лук, Самбланин лук. Према истој легенди, лук је лечио сваку могућу болест.
Једнога дана када Самбланин огртач, односно хаљина, не буде више постојао, када се буде „потрошио”, доћи ће Обећано време – време потпуне среће. Тада ће се краљица планине Антелао попети изнад облака и придружити блаженима. Али пре него што куцне тај час, близнакиње ће морати и даље да иду кроз шуме, веру се уз опасне стене и саветују становнике планинских села. Није то једини задатак које имају. Самблана им понекад позајмљује на чување магични камен – рајету. Даје им извор плавичастог светлуцања да би људима донеле светлост и тако им објасниле на који начин да разликују светлост од сенке.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Олимп

[You must be registered and logged in to see this image.]

На Олимпу су живели сви богови, са својим владарем Зевсом. Ту су били Хера, његова жена, златокоси Аполон са својом сестром Артемидом, Афродита и моћна Зевсова кћи Атена Палада као и многи други богови. Улаз су чувале три прелепе оре. Врата заклања густ облак који се подиже онда кад богови силазе на Земљу или се успињу у своје дворе. Са неба се ширила златна сетлост. У Зевсовом царству нема ни кише ни снега. Тамо је вечно светло, радосно лето, а доле се ковитлају облаци, прекривајући понекад далеку Земљу. Као и људи, и богови знају за тугу, али она брзо пролази и на Олимпу поново настаје радост и весеље.

Богови пирују у својим златним одајама које је направио Зевсов син Хефест. Краљ Зевс седи на високом златном престолу, а његово мушко, прелепо божанско лице одише величином и поносно-спокојним сазнањем власти и моћи. Крај његовог престола су богиња мира Ејрена и стална Зевсова пратилица Нике; крилата богиња победе.

Своју жену Херу, Зевс јако поштује. Поштују је и сви богови на Олимпу. Када богиња брака, улази у дворану сви богови устају да би јој одали почаст. Она сва поносна на своју моћ, тада иде полако према свом златном престолу и седа поред краља богова и људи, великог Зевса. Крај ње стоји њена изасланица, богиња дуге, крилата Ирида, спремна да увек јурне крилима од дуге и у најудаљеније пределе Земље, како би извршила Херина наређења.

Док богови пирују, Зевсова кћи Хеба и син тројанског краља Ганимед, његов љубимац који је од Зевса добио бесмртност, служе их амброзијом и нектаром, храном и пићем богова. Док богови уживају у храни и пићу, веселе их прелепе харите и музе, својим песмама и играма. Док оне играју, богови их гледају и диве се њиховим лаганим покретима и вечно младој лепоти. На овим веселим гозбама, богови Олимпљани решавају о свему и одређују судбину људи и богова.

Зевс са Олимпа шаље људима своје поклоне и успоставља поредак и законе на Земљи. У његовим рукама је судбина свих људи. На вратима његовог дворца налазе се два велика ћупа, у једном су дарови добра, у другом дарови зла. Из њих Зевс црпе дарове и шаље их људима. Онај коме Зевс шаље само дарове из ћупа зла, неће се лепо провести, баш као и они који нарушавају поредак који је Зевс успсотавио на Земљи и који не поштују његове законе. Тада се Зевс разљути, а црни облаци прекрију небо. Његове се црне густе обрве саставе, коса на глави накостреши, а очи запламте нестрпљивим блеском. Тад замахне својом десницом а удари грома се разлежу по читавом небу. Пламена муња блесне и затресе се цео Олимп.

Али није Зевс једини који се брине да закони буду поштовани. Покрај Зевсовог престола стоји и богиња Темида, која чува законе. На захтев господара она сазива већање богова на Олимпу и народна већања на Земљи, пазећи да се притом не наруши закон и поредак.

Темида

[You must be registered and logged in to see this image.]

Темида

На Олимпу је и Зевсова кћи богиња Дике, која пази на правосуђе. Ако она Зевсу јави да је неки судија неправедан и да се не придржава закона које је господар Олимп издао, такав судија одмах буде кажњен од стране Зевса. Ова богиња је заштитница истине и непријатељ лажи.

Дике

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дике

Иако је Зевс тај који људима шаље срећу и несрећу, судбину људи ипак одређују мојре, неумољиве богиње судбне, које такође живе на Олимпу. Чак је и судбина самог Зевса у њиховим рукама. Ту судбину нико не може избећи нити изменити. Једино јој се може покорно поклонити и потчинити јој се. Једино мојре знају одредити судбину. Мојра Клото преде човекову животну нит, која одређује његов животни век. Када се нит прекине, живот се завршава. Мојра Лахесис не гледајући, вади коцку која човеку у животу пада у део. Трећа мојра Атропос, у дугачак свитак уноси све оно што су човеку у животу предодредиле њене сестре. Оно што је записано у тај свитак, нико не може да промени и то постаје неизбежно.

На Олимпу постоји још једна богиња судбине, Тјухе – богиња среће и благостања. Из рога изобиља, рога божанске козе Амалтеје, чијим је млеком отхрањен и сам Зевс, она просипа дарове људима. Срећан је онај ко на свом путу сретне Тјухе, то се ретко дешава и врло је несрећан онај човек од кога се окрене богиња Тјухе.

Тако на Олимпу, окружен свим боговима влада велики краљ богова и људи, громовник Зевс, чувајући поредак и истину у целом свету.