Istorija bilja

BILJKE SREDNJEG VEKA



Tokom ranog srednjeg veka stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana



Nakon pada Rimskog carstva, zvanična medicina kretala se više u pravcu religioznih verovanja i narodne tradicije nego saznanja zasnovanih na nauci. Univerziteti su školovali veoma malo lekara i gotovo da nisu postojala nikakva medicinska istraživanja. Ipak, obučeni medicinari bili su dobro plaćeni, pa su zato njihove usluge mogli da koriste samo dobrostojeći slojevi stanovništva. Tokom ranog srednjeg veka (500. do 1100. godine) stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana. Tokom ovog perioda u manastirima su se prepisivali medicinski spisi iz doba stare Grčke i Rima, a ova mesta su bila centar medicinskog znanja sve do 12. veka i doba renesanse. Za razliku od profesionalnih lekara, koji su svoj rad zasnivali na principu četiri životna elementa - zemlja, vazduh, voda i vatra, narodna medicina se oslanjala na biljne lekove, ali i na sujeverje i misticizam, koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Medicinska znanja, kombinovana sa praznoverjem, sakupljali su lokalni iscelitelji - mahom žene, šamani, pa čak i veštice. Lekovite biljke, napici i melemi, zajedno sa činima i ritualima, bili su osnove tretmana za lečenje.



Srednjevekovna herbalna medicina oslanjala se uglavnom na grčke i rimske spise, u kojima je zabeleženo dejstvo više od 500 lekovitih biljaka. Neki evropski narodi smatrali su pojedine biljke posebno svetim. Tako su, na primer, Kelti magijsku moć pridavali kantarionu, nani, timijanu, vrbi... Biljni lekovi spravljani su od svih delova biljaka: koren, list, cvet - sve je imalo upotrebnu vrednost. Načini korišćenja takođe su bili brojni - od jednostavnog konzumiranja sveže ili suve biljke, do spravljanja čajeva, alkoholnih rastvora, mešavina sa voćem i medom, potapanja biljaka u sirće, pravljenja obloga, ulja, inhaliranja parom... Neke od najčešće korišćenih biljaka su: Anđelika - korišćena kod oboljenja disajnih organa i za lečenje kuge. Verovalo se da pruža i zaštitu od veštičarenja. Bosiljak - kod stomačnih problema i protiv ujeda škorpija. Jak afrodizijak. Kupus - kod dijareje, problema sa bubrezima i organima za varenje, kod bolesti očiju. Magijsko delovanje - štiti od mamurluka i pijanstva. Detelina - leči kugu. Magijsko delovanje - kao afrodizijak. Korijander - kod grčeva, kuge, magijsko delovanje - pojačava memoriju. Barska kukuta (Cicuta virosa) - otrovna biljka, korišćena protiv grčeva, epilepsije, za ublažavanje bolova. Omiljena biljka srednjevekovnih veštica. Beladona - otrovna biljka, korišćena za lečenje glavobolja i protiv bolova, takođe omiljen veštičji alat. Komorač - davan je kod groznica, stomačnih problema, očnih bolesti i za zaštitu od veštičjeg delovanja. Magijsko delovanje - štiti od urokljivih pogleda, kuge i sprečava vile da ukradu novorođenče. Verbena - korišćena za lečenje prehlada, groznice, dijareje kožnih infekcija, kostobolje. Magijski ljubavni napitak, koji uz to i anulira veštičje čini. Ren - kod groznica, protiv parazita, respiratornih bolesti, stomačnih problema, kašlja, kostobolje. Verovalo se da onaj ko u novogodišnjoj noći sa sobom nosi komad rena, u novoj godini neće patiti zbog siromaštva. Šimšir - opšti lek za sve bolesti, magijski jedna od najpopularnijih biljaka. Kamilica - često korišćena kod groznice, protiv zmijskih ujeda, za olakšavanje porođajnih bolova. Kantarion - kod povreda, infekcija, porođajnih bolova. Sok štiti knjige od miševa i insekata. Kleka - žvakanje semena, uz dodatak belog vina, smanjuje bolove. Inhaliranjem dima zapaljene kleke leči se kašalj i ubijaju paraziti, a verovalo se da se na ovaj način može odbraniti od kuge i drugih epidemija. Dobra za uganuća. Mandragola - anestetik. Specijalni napitak za anesteziju od ove biljke napravljen je u Bolonji tokom 13. veka, a sadržao je mak, mandragolu i sirće. Peršun - protiv parazita i za izbacivanje otrova. Povezivan je sa đavolom, jer se smatralo da, pošto sporo klija i raste, seme mora sedam puta da ode do pakla i traži dozvolu da poraste. Ako posejano seme ne nikne, onoga ko ga je sadio u sledećoj godini čeka sigurna smrt. Osim korišćenja biljaka, ovaj period karakteriše i mnoštvo lekova životinjskog porekla. Tako je, na primer, u slučaju da nekoga ujede pas, povređenom savetovano da pojede malo krzna sa tog psa, a za lakše gutanje i bolje delovanje pseće dlake treba skuvati sa malo ruzmarina. Kod bolova u zglobovima korišćena je magična kukuta u miksu sa bunikom: nanete na bolno mesto, olakšavaju život. Za glavobolju preporučuje se kuvan vres koji se stavlja kao oblog. Za izbacivanje toksina (posle hirurške intervencije pod biljnom anestezijom) preporučuju se oblozi od luka, koji se stavljaju na stomak i ispod pazuha. Prevencija od bolesti koju su stanovnici Evrope primenjivali po maštovitosti ne zaostaje za magijskim lekovima. Venac belog luka štitio je kuću od bolesti, a nana omotana oko ručnog zgloba štiti od infekcija i bolesti. Ko sa sobom nosi malo pepela od drveta, neće se udaviti. Narukvica od sušenog korena božura oteraće demone, a sa njima i bolesti koje oni donose. Ako ništa od ovoga ne upali, ostaje zovino lišće koje, razbacano po vetru, štiti od svakog zla. Sa jačanjem uticaja hrišćanstva i crkve, narodna medicina postala je sve manje zastupljena - primat je preuzela molitva, a delovanje biljaka, bilo mistično ili medicinsko, objašnjavano je hrišćanskom doktrinom. Renesansa u 12. veku donela je ponovo posvećenost tradicionalnoj biljnoj medicini, ali ovog puta prožetoj sve većim islamskim uticajem.

S. S.

Biljke kroz istoriju - Indija





Hiljade godina bavljenja her balnom medicinom u Indiji dovele su znanja i terapije gotovo do savršenstva. Neka teška stanja i bolesti sa kojima moderna medicina teško izlazi na kraj mogu se relativno lako pobediti primenom biljnih lekova ove tradicionalne medicine. Poznata širom sveta pod imenom ajurveda, u mnogim oblastima Indije i danas je najzastupljeniji a negde je i jedini način lečenja. Prvi pisani tragovi o ajurvedi potiču iz vremena hiljadu godina pre Hrista, a sam taj pojam označava nauku o životu koja proučava sav živi svet - biljke, životinje i ljude. Gotu kola - (Centella asiatica) U medicinske svrhe koristi se koren i list. Pojačava moždane funkcije, uključujući pamćenje, usporava starenje, deluje i spolja i iznutra - stimuliše kolagen i obezbeđuje mladalački izgled kože, jača krv, nerve i kosti. Odličan je diuretik i atioksidans, pomaže kod nervnih problema, reumatizma, urinarnih infekcija, epilepsije, demencije, poboljšava pamćenje, čisti krv, uravnotežava krvni pritisak, pomaže kod polnih bolesti, kancera, hermoroida, tuberkuloze, kožnih bolesti... Zimska trešnja - (AŠVAGANDA - Withania somnifera) Delovi koji se koriste: koren i listovi. Tradicionalna ajurvedska primena: Prehranjuje nerve i poboljšava nervni sistem kako bi se tokom stresnih situacija zadržala smirenost. Takođe je dobar za ljude koji se bave fizičkim radom ili koji puno vežbaju. Deluje kao tonik za bolju vitalnost i dugovečnost. Poseduje afrodizijska svojstva, naročito za muškarce, jača imunitet... Ašvagandu bi uvek trebalo koristiti sa drugim biljkama - kao što je sladić - kako bi se uravnotežili mogući efekti (naročito za srce). Beli slez - (BALA - Sida cordifolia) Delovi koji se koriste: koren, listovi, seme i stabljika. Tradicionalna ajurvedska primena: Bala je pre svega poznata po davanju otpornosti ili unutrašnje snage. Pomaže u balansiranju količina muških hormona, testosterona, i povećava seksualnu želju Ogrozd – (AMALAKI - Emblica officinalis Gaertn) Delovi koji se koriste: zrelo voće, suvo voće, semenke, lišće, koren, kora i cvetovi. Amalaki voće zahteva pedantan proces pripreme za korišćenje, koji se sastoji od 21 koraka (kuvanja?) na tihoj vatri, radi održavanja snage vitamina i minerala kao i biološke inteligencije ove izuzetne biljke. Tradicionalna ajurvedska primena: Podmlađuje, često se koristi bez dodataka drugih biljaka. Odličan je izvor vitamina C, koji je u ovom plodu vezan za tanine koji ga štite od toplote i svetlosti. Pojačava apsorpciju kalcijuma, pa je odličan za zdravije kostiju, zube, kosu i nokte. Jača krv, posebno hranljiv je za oči, jača srce i sve mišiće, reguliše varenje. Maslačak - (Tarxacum officinale) Koristi se kod urinarnih i problema sa jetrom. Listovi su često korišćeni kao diuretik, jer podstiču izbacivanje soli i vode iz bubrega, čime se sprečavaju urinarne infekcije. Koren pozitivno deluje na jetru i žuč. Za dobre diuretičke efekte preporučuje se 500 mg maslačka u prahu do triput dnevno ili 5-10 ml tinkture tri puta dnevno. Za jetru i detoksikaciju bubrega: 2-8 grama suvog korena maslačka tri puta dnevno. Bosiljak Bosiljak se koristi i u svežem i u suvom obliku. U ajurvedi se bosiljak koristi za održavanje i zdravlje respiratornog trakta. Čaj od bosiljka može pomoći u čišćenju pluća i respiratornih organa. Takođe se koristi za smirivanje stomačnih poremećaja i za poboljšanje varenja. Kao blaga prirodna pomoć za spavanje, bosiljak povećava kvalitet sna. Ulje od bosiljka podstiče mentalnu bistrinu i često je deo stimulativnih preparata. Bosiljak koji gajite u svojoj kući oslobađa od toksina u okolini. Suvi bosiljak je aromatičan i koristi se kao dodatak supama i čorbama. Karanfilić U ajurvedi se smatra da karanfilić poboljšava cirkulaciju, varenje i metabolizam, a pomaže i u savladavanju stomačnih poremećaja kao što su gasovi, nadimanje i mučnina. Esencijalno ulje karanfilića koristi se kao sastojak u proizvodima za oralnu higijenu za zdrave zube i svež dah. Lovorov list Lovorov list koristi se u čajevima za ublažavanje respiratornih problema i varenja. Korijander Seme korijandera dobro je za varenje, podsticanje apetita, kao pomoć u borbi protiv alergija i u čišćenju krvi. Može se kombinovati sa ostalim ajurvedskim biljkama kao što su kurkuma u prahu, kumin, paprika, čili i morač. Obuhvaćen je u mnogim formulama zbog njegovih lekovitih svojstava. Koristan je kod varenja, povećavanja apetita, umirivanja stomačnih poremećaja i za održavanje zdravlja zglobova i respiratornog sistema. Oraščić Prirodna pomoć za bolji san, koji se obično uzima zajedno sa toplim mlekom pre odlaska u krevet. Stimuliše apetit Cimet Kora cimeta često se koristi u ajurvedskim herbalnim preparatima za povećanje biosposobnosti ostalih biljaka. Koristi za balansiranje varenja i ublažavanje stomačnih poremećaja. Od kombinacije sa ostalim biljkama i začinima, kao što su đumbir i crni biber, može se skuvati herbalni čaj za ublažavanje nelagodnosti povezanih sa hladnoćom. Njegovo ulje se koristi za ublažavanje glavobolja i za zdrave zglobove. Crni biber Crni biber se u ajurvedi smatra lekovitim začinom. Ima pročišćavajuće i antioksidantno svojstvo i povećava biosposobnost - pomaže u transportu korisnih sastojaka ostalih biljaka u različite delove tela. Pomaže u slobodnom protoku kiseonika u mozak, boljem varenju i cirkulaciji, pojačava apetit i pomaže u održavanju zdravog respiratornog sistema i zdravih zglobova. Kurkuma Poseduje antizapaljenjska svojstva, pomaže u detoksikaciji jetre, uravnotežava nivoe holesterola, dobra je protiv alergija, podstiče varenje, povećava imunitet i pojačava ten. Odličan antioksidant. Kardamom Kardamom se smatra odličnim digestivom, naročito je koristan za ublažavanje nadimanja i crevnih gasova. Za svežiji dah mogu se žvakati njegove semenke.

magicnobilje.

ISTORIJA BILJA - BIBLIJA

Matičnjak, smokve i ulje su lekovi, a druge biljke se pominju u obredima, opisima mesta događanja ili kao svakodnevna hrana




Iako su biljke bili jedini lekovi koji postoje od postanka ljudske civilizacije, u Bibliji se kao lekovite pominju samo matičnjak, smokve i maslinovo ulje. To ne znači da se i druge biljke nisu koristile za lečenje, ali se one u ne pominju često, verovatno da se ne bi ugrozilo verovanje u Boga. Sa druge strane, Talmud navodi čak 70 biljaka sa medicinskim delovanjem i lekove za konkretna stanja - povišen pritisak, probleme sa kožom i jetrom, bolesti očiju, groznice... Biljke, lekovite i ostale, koje se pominju u Bibliji, uglavnom potiču sa područja Egipta i Palestine. Druge su pak stizale iz Arabije, Cejlona i Indije, ustaljenim trgovačkim putevima. Pošto se klimatske prilike u ovim oblastima nisu značajnije menjale od biblijskih vremena, mnoge od tih biljaka i danas postoje. Ipak, utvrditi koje se vrste pominju u Bibliji bio je težak zadatak za botaničare. U tekstu, čiji izvorni oblik ne postoji, pominju se neodređeni nazivi: na primer, đurđevak označava i iris i zumbul, a ponekad i anemonu i šafran. Neka imena su korišćena i za označavanje više različitih vrsta biljaka - kedar može biti i običan kedar, ali i bor i kleka, dok su druge biljke dobijale više od jednog imena. Srednjovekovna tumačenja, nadopunjavanja i slobodne interpretacije stvorile su pometnju koju treba raščistiti. Na primer, generacije su odgajane u uverenju da je Adam zagrizao jabuku. Međutim, u Bibliji nigde nije napisano da je zabranjeno voće bila jabuka! Biblija govori o drvetu života, odnosno drvetu spoznaje. Stare jevrejske legende govore da se radilo o voćki nar (šipak). Drugi autori su uvereni da se radilo o kajsiji. Egipatska menta (Mentha niliaca) Cenjena je zbog sveže arome i slatkastog ukusa kojim je poboljšavan kvalitet pripremanog mesa. Veoma je značajna i kao biljka za dezinfikovanje prostora - grančice su kačene na vrata, a usitnjena je posipana po podovima prostorija. Ne postoji saglasnost oko toga koja se vrsta mente konkretno pominje u Bibliji, a najverovatnije je korišćen niz varijeteta koji uspevaju na ovom području. Maslina (lat.Olea europea) U Bibliji se pominje više od hiljadu puta! Simbol je Božje brige za ljude. Ona je dugovečna, a kada se staro stablo isuši iz korijena izbijaju mladice i na posnoj zemlji, gotovo bez vode. Golubica koja se nakon potopa vratila na Nojevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Mojsije je oslobađao ratovanja ljude koji su uzgajali masline. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, krst na kom je razapet napravljen je od drva masline i kedra. U Bibliji se pominje i kao hrana i kao lek za mazanje. Smokva (Ficus carica L.) Adam i Eva su od listova smokve načinili sebi kecelje. Smokva simbolizuje život, mir, blagostanje i plodnost. Smokva je hrana pustinjaka i sveto drvo mnogih predanja. Prema rimskom verovanju, pod smokvom su rođeni Romul i Rem. Budisti smokvu smatraju svetim drvetom jer je pod krošnjom smokvinog drveta Buda doživeo prosvetljenje. Vinova loza (Vitis vinifera) Stari i Novi zavet obiluju simbolikom o lozi i vinu. Hršćanska simbolika u lozi vidi čoveka, odnosno nje-govu dušu. Isus je takođe loza, pa njegova krv postaje vino. U najsvečanijem činu hršćanskog kulta - obredu pričesti - hleb i vino simbolički se pretvaraju u telo i krv Isusovu. Isusove reči izrečene za vreme poslednje večere: „Uzmite i pijte, ovo je krv moja...“, ostale su nepromenjene do danas. Limunova trava (Cymbopogon citratus) Jedna od slatkastih aromatičnih trava pomenutih u Bibliji. Gospod je dao instrukcije Mojsiju kako da na odgovarajući način spravlja sveto ulje od ove trave. Danas je limunova trava osnovni dodatak u mnogim azijskim kuhinjama. Beli deo stabljike daje oštru aromu supama i prženim jelima.

S.S.

ISTORIJA BILJA - RIM

Vojnici Rimskog carstva boljke ublažavali nevenom, belim slezom, estragonom, miloduhom...



Najpoznatiji herbalisti - ali i lekari - dolazili su u drevni Rim uglavnom sa grčke teritorije, a svoja znanja usavršavali su služeći u vojsci. Rimski legionari su koristili benefite herbalne medicine, ali istovremeno su trpeli sumnjive i neefikasne metode lečenja (koje nisu imale ni placebo efekat!). Svoja zapažanja herbalisti su beležili, a neka od njihovih otkrića preživela su vekove i milenijume i danas se smatraju osnovama herbalne medicine. Hajdučka trava U Homerovoj Ilijadi postoji scena u kojoj Ahilej tretira rane svog prijatelja hajdučkom travom. Danas se ova biljka - osim za lečenje rana i zaustavljanje krvarenja - koristi i protiv upala, za brz oporavak bolesnika... Beli luk Galen je pisao da beli luk leči sve - deluje protiv bakterija, virusa, upala... Beli slez Polen belog sleza pronađen je u tvrđavama starog Rima. Plinije je preporučivao da se ova biljka koristi za spravljanje masti, ali i sirupa protiv kašlja. Smatran je i delikatesom na trpezi. Neven Ime potiče od latinske reči koja označava prvi dan u mesecu. Upotrebljavan je protiv groznice, i kod kožnih tegoba. Korišćen je i kao jefitna zamena za skupi šafran. Estragon Preporučivan je kod opšte iscrpljenosti i psihičkih tegoba nastalih zbog zamora. Rimski vojnici, iscrpljeni dugim marševima, brže su se oporavljali uz estragon. Uva Galen je preporučivao listove ove biljke za tretiranje rana i za zaustavljanje krvarenja Kamilica Preporučivana je protiv glavobolja, za lečenje bubrega, jetre i problema sa bešikom... Badem Smatralo se da uzimanje gorkog badema pre alkohola sprečava pijanstvo - ako se pretera u vinu. Očajnica Među ostacima zidina rimskog utvrđenja u Škotskoj pronađena je amfora sa natpisom imena ove biljke na grčkom jeziku. Medicinsko vino sa očajnicom korišćeno je u lečenju kašlja. Peršun Mnogi zapisi ukazuju da su gladijatori jeli peršun pre odlaska u borbu. Neki napominju da su isti običaj imali i rimski vojnici. Rimljani su ga prvi upotrebljavali kao hranu. Jagorčevina Rimski herbalisti su preporučivali jagorčevinu za lečenje groznice, respiratornih i problema sa varenjem. Moderna medicina je potvrdila blage protivupalne efekte ove biljke. Jagorčevina je širom antičkog sveta korišćena kako hrana za bolesne konje i stoku. Neki savremeni veterinari koriste ovu biljku kao dodatak za ishranu obolelih životinja. Ruzmarin Zahvaljujući antiseptičkim svojstvima, ruzmarin je korišćen za konzervisanje hrane. Postojao je i običaj da se preminuli ispraćaju stavljanjem grančice ruzmarina u njihovu ruku. Lovor Svima je poznat venac od lovorovog lišća, koji je krasio glave rimskih imperatora. Korišćen kao blagi narkotik, simbol u graditeljstvu, jer se verovalo da stanare štiti od bolesti, loših čini i munja. Korišćen je i kao zaštita od kuge. Artičoka Ako je neko sanjao artičoku, to je značilo lošu sreću. Smatrana je hranom siromašnih, koja simbolički predstavlja bol i patnju. Timijan Lečenje melanholije spavanjem na listićima i cvetovima timijana (majčina dušica) verovatno je bilo čist placebo efekat. Ono što je, ipak, delovalo je lečenje kašlja i organa za varenje. Bokvica Leči rane, a deluje i kao protivotrov. Nar Koren nara je kuvan i upotrebljavan kao sredstvo protiv glista. Kora je korišćena kod smetnji u varenju. Mnoštvo semenja koje ovaj plod poseduje povezivano je sa boginjom Venerom, a Grci su smatrali da boja soka potiče od Dionsove krvi. Cikorija Korišćena kod stomačnih preoblema. Galen je preporučivao za probleme sa jetrom. Kupus Pred senatom je branjena vrednost kupusa u odnosu na druge biljke uvožene sa Orijenta. Siromašni su jeli cele glavice, a bogataši samo mlade listove. Citrusi Citrusi kao štu su pomorandže i limun, nisu bili naročito poznati ali na jednom zidu u Pompeji nacrtane su voćke slične pomorandžama. Verovatno je ovo bila egzotična voćka dostupna samo najbogatijima. Kesten pitomi Pečen pitomi kesten sveštenici su jeli umesto hleba. Pominje se i u Homerovim delima. Ljubičica Korišćena kao sredstvo protiv mamurluka ali i za probleme sa očima. Maslačak Maslačak je dobio ime po soku koji sadrži (lactuca - bogata mlekom), a korišćen je kod reumatizma i prehlada. cenjen i u svakodnevnoj ishrani. U doba Republike služen je na kraju obeda, kasnije je prebačen na mesto predjela jer je ustanovljeno da pojačava apetit. Trešnja Galen je preproučivao za lečenje problema sa varenjem, i kamena u žuči. Koštice su korišćene u lečenju artritisa i akni. Plod je dodavan u vino kao zaštita od prehlade i za pojačanje apetita. Galenova osnovna krema 120 ml osnovnog ulja (bademovo ili slično) 15 g pčelinjeg voska 50 ml destilisane vode 4-6 kapi eteričnog ulja (može i više) Vosak istopiti na pari, dodati ulje, uz mešanje, kap po kap vode. Na kraju umešati eterično ulje (ruže, lavande...)

S. S.

ISTORIJA BILJA - GRČKA

BILJKE KROZ ISTORIJU - STARA GRČKA




Antički Grci su uglavnom bili vegetarijanci, i njihova svakodnevna ishrana bazirala se uglavnom na žitaricama, povrću, mahunarkama, voću i ribi. Oni su kao i drugi drevni narodi, poznavali mnoštvo biljaka i začina. Za neke od njih postojao je detaljni opis karakteristika kako sa medicinskog tako i sa stanovištva kulinarstva. Čak je i Homer u svojim delima pominjao biljke - 36 u Ilijadi a 44 u Odiseji. Među njima su šafran, praziluk, divlja šargarepa, mahovina, mak, slez... Svaka kuća u drevnoj Grčkoj bila je snabdevena solju, origanom, sirćetom, susamom, timijanom, kaprom, smokvama, maslinama i maslinovim uljem, potočarkom ali i jajima usoljenom ribom... Grci su u hleb i pite dodavali začine -najčešće su to bili nana, origano, mirođija i muskatni orah. Jedan od drevnih recepata za pripremu ribe glasio je: kuvanu ribu preliti sosom sačinjenim od bibera, majčine dušice, luka, urmi, meda sirćeta, maslinovog ulja i slačice. Aromatizovano maslinovo ulje korišćeno je prilikom verskih ceremonija ali i prilikom redovne nege. Parfemi su mirisali na semenke nara i žalfiju. Vekovima je medicinska upotreba biljaka svođena gotovo isključivo na lečenje rana dok su tretiranja ozbiljnih bolesti prepuštana bogovima. Ova praksa prekinuta je Hipokratovom zaslugom. Njegov rad koji je preživeo vekovna iskušenja uključuje preporuke za korišćenje 237 biljaka i začina klasifikovanih po njihovim medicinskim svojstvima. Po njegovim preporukama šafran se koristi za lečenje rana, slez za obloge za vene, origano kod problema sa menstruacijom, nar za obolelu jetru, žalfija za ženske bolesti i smetnje u varenju, dunja za ublažavanje bolova u materici... Neke od biljaka korišćene u staroj Grčkoj Komorač Pomaže kod kašlja, za razređivanje sekreta. Korišćen je i za mršavljenje, ublažavanje grčeva i bolova. Beli slez Koristi se i danas u Grčkoj kao što je to činjeno hiljadama godina unazad - kod zubobolje i ujeda insekata. Sirup od sleza služio je za grgoljenje kod prehlada i bolnih upala grla. Divlji pelin Korišćen širom planete u mnogim kulturama, divlji pelin (Artemisia vulgaris) dobio je ime u čast grčke boginje meseca. Korišćen je prvenstveno za ženske probleme - regulaciju menstrualnog ciklusa, ublažavanje menopauze. Ipak delotvoran je i kod ublažavanja bolova a i kao sredstvo za odbijanje isekata. Volujsko uho Drevni Grci uzimali su volujsko uho (Borago officinalis) za poboljšanje raspoloženja. Ako je korišćen kao čaj ili u vinu (nekoliko listova ubacivalo se u čašu vina) verovalo se da smanjuje osećaj nespokojstva i nervoze. Grčki origano Mnogi Grci su verovali da ako u toplu vodu za kupanje stave listove grčkog origana (Dictamus origanus), ostave ih 30 minuta, odmah po izlasku iz kade pružiće partneru žestok seks. Grčki origano takođe produžava seksualnu moć muškaraca. Zabeleženo je da su divlje koze ranjene tokom lova jele divlji origano da bi se brže izlečile. U medicini osim za komprese za rane ova biljka se koristi i za probleme sa kožom, kod lečenja čireva, protiv bolova u stomaku... Nana U staroj Grčkoj postojao je običaj da se listovima sveže nane istrlja sto pre nego se posluži obrok. Korišćena je i kod problema sa varenjem, za smanjenje bolova u stomaku, lečenje dijareje. Čajem je lako izbacivan višak tečnosti. Odlično sredstvo protiv glodara - neće prići hrani koja miriše na nanu. Timijan Jedna od najpopularnijih biljaka korišćenih u drevnoj i savremenoj medicini. Rimski vojnici su se kupali u vodi u koju je dodat timijan, verujući da će na taj način postati vitalniji i zdraviji. Srednjevekovne dame su iz istog razloga vitezove darivale grančicama ove biljke. S.Stefanović

ISTORIJA BILJA - JEVREJSKE BILJKE

ISTORIJA BILJA - BILJKE U TALMUDU



Za razliku od Biblije koja veoma malo govori o medicinskom aspektu korišćenja biljaka, u drevnim jevrejskim spisima pominje se mnoštvo biljaka - neke se koriste kao lekovi druge kao preventiva protiv mnogih stanja i bolesti. U medicinske svrhe ali i kao hrana koja pomaže očuvanju zdravlja pominje se više od 70 biljaka i začina - masline, urme, nar, beli luk, cvekla, miloduh, kim, urme, nar... Čak je i opijum pomenut, ali samo jednom uz savet da ga ne treba kupovati od nevernika. Drevni rabini morali su da se dovijaju na razne načine i da nauče da sa malo postignu mnogo. Uz pravila svakodnevnog ponašanja mogu se naći i konkretni recepti kojima su pribegavali u lečenju nekih bolesti: - za astmu su preporučivali komorač, nanu i pelen. - za lečenje groznice - uzeti sedam zrna groždja iz sedam vinograda i sedam zrna kima, napraviti oblogu i - držati je na vratu. - skrobut je tretiran preparatom sačinjenim od kvasca, vode, maslinovog ulja i soli. - za oboljenja jetre - korišćena je paprat viline vlasi. - za očna oboljenja, skrobut i protiv glista - rukola - za crevne parazite - lorber i miloduh - kod bolesti organa za varenje - zelena salata - za kožne bolesti - spanać (konkretan recept glasio je - čorba od spanaća je blagotvorna za srce, dobra za oči, a izdašna je i ostaće je dovoljno u činiji, što je ukazivalo i na to da je spanać osim što je lekovit vrlo ekonomična namirnica) - protiv pritiska - šipak - protiv groznice - kim i seme maline - protiv mučnine - kupus, cvekla, med, - protiv dijareje - šafran - kod impotencije i za plodnost - šafranika skuvana u vinu. Verovalo se da beli luk greje telo iznutra, hrani, osvežava ten, pojačava potenciju i deluje protiv raka. Za jačanje memorije preporučuje se hleb pečen na uglju, rovito kuvana jaja bez soli, stalno korišćenje maslinovog ulja, kuvano vino. O pogrešnom shvatanju uzroka i posledice govori i sledeći savet - previše maslina učinilo je da jedan čovek zaboravi događaje kojih se sećao godinama, tako da će maslinovo ulje vratiti njegovo sećanje. Ipak ulje se savetuje kao odlično sredstvo za rane. Cimet i mirta korićeni su kao dezodoransi ali i sredstvo za balsamovanje. Bol u ušima zalivan je toplim uljem, a zubobolja otklanjana pastom od belog luka. Biberom je eliminisan zadah. Verovalo se u lekovitu moć vina - tri čaše tokom večere osiguravaju dobro varenje, a upalu oka smanjuje samo jedna kapljica. Postoji šezdeset vrsta vina najbolje je crveno mirisno vino a najgore loše belo. Jedna šolja je dobra za ženu, dve su sramotne, a tri nedopustive. Redovno uzimanje sočiva štiti grlo od angine, ali ako se pretera i uzima svakodnevno izazvaće pojavu neprijatnog zadaha iz usta. Da ni u čemu ne treba preterivati govori i savet po kome će uzimanje slačice jednom mesečno oterati svaku bolest, ali ako se koristi svakodnevno loše će uticati na srce. Hemorodi se smanjuju ako se jede lišće trske i vinove loze, a ulje karanfilića odlično je sredstvo za depilaciju i hidriranje kože. Ipak bolja od svake kozmetike je hladna voda - ujutro i uveče. I uopšte tuširanje i kupke dobre su za opuštanje posle napornog dana, a pomažu i kod raznih dijeta. Organima za varenje prija praziluk ali je zato loš za zube. Srce lubenice je zdravije ako se jede kombinovano sa cveklom... Nažalost ni biljke ni specifični metodi lečenja pominjani u ovom spisu nisu bili predmet ozbiljnijeg istraživanja koje bi na naučnoj osnovi potvrdilo ili opovrglo njihova dejstva. Ipak, nesporno je da su neki od ovih metoda lečenja opstali i do danas, a korene savremene homeopatije nalazimo u receptu po kome se onaj koga je ujeo besan pas leči delovima jetre obolelog psa. S.S.

ISTORIJA BILJA - SEVERNOAMERIČKI INDIJANCI

Biljke kroz istoriju - Severnoamerički Indijanci



U knjizi „Istorija i mitovi Čiroki Indijanaca“, Džejms Muni kroz legendu objašnjava kako i zašto su indijanska plemena počela da obolevaju. Ono što i danas znamo a često zanemarujemo bilo je poznato ovom indijanskom plemenu pre mnogo godina - nesklad čoveka i prirode umnogome ugrožava zdravlje, a ta ista priroda nudi rešenja za mnoga bolna stanja. Legenda kaže da su nekada davno životinje i ljudi živeli zajedno u miru. Ali, kada je čovečanstvo počelo da se umnožava, životinje su proterane u šume i pustinje. Čovek je počeo da ubija životinje ne samo zbog neophodne hrane, već i zbog njihove kože i krzna. Životinje su se naljutile zbog takvog ponašanja donedavnih prijatelja i odlučile da kazne ljude. Pleme medveda sazvalo je veće. Nekoliko medveda je pričalo protiv ljudskog krvožednog ponašanja i rat je bio na pomolu. Ali, koje oružje da koriste medvedi? Poglavica Stari Beli Medved je predložio oružje koje koriste ljudi - luk i strele. Svi članovi veća su se složili. Jedan od medveda je ponudio da svoje kandže žrtvuje za izradu vrhova strela, ali se poglavica nije s tim složio jer medved bez kandži ne može da se popne na drvo u slučaju opasnosti. Dok su medvedi pokušavali da pronađu rešenje, pleme jelena se takođe skupilo i odlučilo je da ljudima uzvrati udarac na drugačiji način. Poglavica jelena Mali Jelen poslao je poruku ljudima u okolini - Čiroki Indijancima - da od tog trenutka svaki lovac može da ubije jelena samo ako je gladan i pri tom zatraži izvinjenje od jelenskog plemena. U suprotnom, dobiće užasnu bolest - reuma će stići kao kazna i sprečiti ga da više ikada ubije bilo koju životinju. I druge životinje učinile su slično, a ljudska vrsta počela je da poboleva. Kada su biljke čule šta su životinje namenile ljudskom rodu, odlučile su da se i one uključe u sukob. Svako drvo, travka, biljka, ili lišaj složili su se da obezbede lek za jednu od bolesti koje su životinje namenile ljudima. Posle ovog događaja, kad god su Čiroki Indijanci posećivali svog šamana zbog bolesti, a on bio u sumnji na koji način da leči, odgovor su davali duhovi biljaka predlažući odgovarajući lek. I tako je nastala herbalna medicina Čiroki Indijanaca - pre mnogo, mnogo godina... Fitoterapija koju su primenjivala indijanska plemena donekle je koristila opštepoznate biljke, neke čak na isti način kao što su ih koristili i evropski narodi. Nažalost, nauka se nije preterano bavila delotvornošću indijanske herbalne medicine, tako da biljne pripravke navedene u ovom tekstu treba shvatiti samo kao upoznavanje sa medicinskom kulturom jednog naroda, a nikako kao terapiju. Divizma - Usitnjen suvi koren korišćen je kao duvan - dim je ublažavao respiratorne infekcije. Neka plemena su koristila suvo lišće na isti način ali za ublažavanje astme. Zaslađen sirup od kuvanog korena davan je deci protiv kašlja. Arnika - Čajem od arnike ublažavan je bol u leđima. Arnika može da bude opasna ako se unosi u organizam, čak može da dođe do fatalnog trovanja. Spoljna primena odnosila se i na modrice i istegnuća mišića. Hrast - Unutrašnja kora je kuvana, a kad se masa ohladi gornji sloj je skidan i stavljan direktno na opečenu kožu bez dodatnog previjanja. Kuvana kora belog hrasta korišćena je i za lečenje dijareje i kod hemoroida. Srčanik - Oljušten, usitnjen i prokuvan koren korišćen je kao čaj protiv groznice Divlja trešnja - Čaj od divlje trešnje korišćen je kod prehlada, dijareje i problema sa plućima, kod hroničnog štucanja, a koren je korišćen za pripremu čaja za umirenje. Neka plemena su ostavljala divlje crne trešnje da prirodno fermentiraju u posudama oko godinu dana, a sok je korišćen u lečenju dizenterije. Beli bor - Unutrašnja kora korišćena je za pripremu čaja kojim su lečili prehladu i kašalj. Divlji kesten - Unutrašnja kora korišćena je na isti način i u istu svrhu kao i kora belog bora i divlja trešnja. Divlja šargarepa - Izgnječen cvet divlje šargarepe potapan je u vrelu vodu za lečenje dijabetesa. Kupina - Kuvani omotač korena kupine korišćen je za lečenje dizenterije. Maslačak - Čaj od korena korišćen je kod gorušice, a čaj od listova kao tonik za zdravlje. Vrba - Unutrašnja kora korena kuvana je i uzimana u jakim dozama kod groznica. Neka plemena su koristila koru drveta u istu svrhu. Prah od unutrašnjeg sloja kore stabla, umešen sa malo vode, olakšavao je glavobolju. Ehinacea - Univerzalno sredstvo protiv ujeda insekata, naročito onih koji imaju žaoke. Orlovi nokti - Lišće usitnjeno žvakanjem stavljano je na kožu na mestu uboda pčele. Duvan - Omiljen lek protiv pčelinje žaoke je vlažni list duvana. Hmelj - Pripreman je sedativ od šišarkica hmelja, a ponekad je zagrejani cvet biljke korišćen za ublažavanje zubobolje. Čaj od šišarkica ublažavao je bolove u stomaku, a neka plemena su smatrala hmelj opštim lekom za sve bolesti. Divlja salata - Korišćena je kao sedativ, ali i kod ozbiljnijih nervnih oboljenja. Divlji iris - Kao čaj ili kaša, korišćen je za bolne upale sluzokože usta. Bukva - Čaj od kore bukve bio je tonik za slučaj mučnine. S.S.

ISTORIJA BILJA - FILIPINI

ISTORIJA BILJA - FILIPINI - Stanovnici ove daleke zemlje imaju pri tome i privilegiju da žive u jednoj od retkih zemalja u kojoj je moderna medicina ravnopravno zastupljena sa tradicionalnom



Na Filipinima je registrovano više od 1500 lekovitih biljaka. Za mnoge od njih postoje dokazi o delotvornosti u lečenju mnogih bolesti, uključujući srčana oboljenja i rak. Stanovnici ove daleke zemlje imaju pri tome i privilegiju da žive u jednoj od retkih zemalja u kojoj je moderna medicina ravnopravno zastupljena sa tradicionalnom. Stanovništvo može da bira hoće li svoje zdravlje poveriti obrazovanim lekarima u savremenim bolnicama ili će ukazati poverenje nekoj od tradicionalnih metoda lečenja. Obično se kombinuje najbolje od oba sistema. Naučnici veruju da postoje na stotine biljaka koje su vekovima korišćene na ovim prostorima, a koje čekaju da ih savremena medicina prouči i prizna kao lekove za mnoge bolesti. Za sada je kliničku potvrdu dejstava i dozvolu da budu deo zvanične terapije nekih oboljenja, odlukom ministarstva zdravlja ove zemlje, dobilo deset biljaka. Njihova delotvornost i bezbednost za primenu potvrđena je kliničkim istraživanjima. Neke od tih biljaka su: Ampalaya (Momordica charantia) je voćka koja liči na krastavac, a preporučuju je i kineska i filipinska tradicionalna medicina. Sok od ove biljke koristi se u terapiji dijabetesa, problema sa jetrom i kod HIV-a. Pansit-panistant (Peperomia pellucida Linn) je biljka čiji se listovi i stabljike koriste za pripremu čaja i za obloge. Čaj je dobar za giht i artritis, a oblogama se tretiraju povrede kože. Lišće se uzima sveže kao salata ili u obliku čaja. Beli luk (Allium sativum) koristi se u borbi sa bakterijskim infekcijama i za snižavanje holesterola. Niyog-niyogan (Quisqualis indica L.), kineski orlovi nokti, koristi se protiv crevnih parazita. Herbalisti preporučuju uzimanje suvog semena biljke dva sata posle jela. Bayabas (Psidium guajava) - "guava" prvenstveno se koristi kao antiseptik, ali i za ispiranje usta i kod zububolje. Tsaang Gubat - Divlji čaj (Ehretia microphylla Lam.) Jedna od deset biljaka čije je dejstvo klinički dokazano. Olakšava bolove u abdomenu. Divlji čaj je malo drvo koje ne raste više od pet metara uvis. U tradicionalnoj medicini njegovo lišće se koristi za pripremu kupke kojom se kupa novorođenče - da bi ga štitilo od infekcija. Koriste ga i za lečenje dijareje i za ispiranje usta (jer sadrži fluor). Jednu šolju listova divljeg čaja dobro oprati tekućom vodom, iseći i kuvati 15-30 minuta u dve šolje vode. Uzimati punu šolju čaja svaka četiri sata kod dijareje, gastritisa i stomačnih bolova. Za jačanje zuba i prevenciju upala ispirati usta, a piti svakog dana ovaj čaj za poboljšanje opšteg zdravlja. Akapulko (Cassia alata, engleski ringworm bush) se koristi za tretiranje gljivičnih infekcija kože. Mnoge biljke nisu registrovane kao lekovi, ali su prisutne u filipinskoj tradicionalnoj medicini. Hibiskus Koriste se cvet, list i koren: kao diuretik, protiv infekcija, protiv upala, za ublažavanje bola. Može da se upotrebljava kao sveža ali i osušena biljka. Za sušenje skupljaju se list, cvet i koren. Dobro oprani i isečeni na komadiće, suše se na suncu. Za pripremu esencije 1/2 šolje suvog hibiskusa kuva se u šolji vode. Esencija od sveže biljke pravi se od 1/3 šolje cveta i lista i čaše vode. Pije se ohlađeno. Za obloge koriste se i suva i sveža biljka, zgnječena ili mlevena, zagreje se (kratko prokuva da omekša) i prohlađena se direktno nanese na kožu. Može se učvrstiti čistom gazom. Koristi se kod bronhitisa, bolnog grla, groznice - za snižavanje temperature, kod dizenterije, urinarnih infekcija, visokog pritiska, glavobolja, bubuljica, za bolje varenje, kod otoka... Aloja vera Upotrebljava se kod akni, psorijaze, bubuljica, za smanjenje upala na koži, pomaže u smanjenju pritiska, kod uboda insekata, manjih opekotina, artritisa, dijabetesa, kao prevencija kancera, za bolje varenje, protiv peruti, za negu suve kose, ima antivirusno dejstvo, deluje protiv starenja... Kod iritirane kože, akni, ujeda insekata, presečen list naneti direktno na kožu. Protiv peruti iscediti sok (može se pomešati sa kokosovim uljem), utrljati u kožu glave i ostaviti da stoji najmanje 30 minuta, a zatim isprati. Kod artritisa, dijabetesa, hipertenzije, zatvora, uzima se sok - gel biljke koji se može, nekoliko minuta posle ceđenja, pomešati sa drugim napicima. Mangostin Istraživanja su dokazala antioksidantsko, antibakterijsko i antiupalno dejstvo mangostina. Odlično je sredstvo za prevenciju infekcija. Sušena i samlevena ljuska koristi se protiv dizenterije. Prah može da se dodaje u neutralnu kremu i nanese na kožu za tretiranje ekcema i sličnih problema. Esencija kore pomaže kod gonoreje i cistitisa. Proizvodi se i esencija od ploda, grana i lista biljke. Origano Olakšava simptome prehlade, pomaže u prevenciji artritisa, protiv starenja, olakšava reumatizam i artritis, uzima se kod bronhitisa, astme, smiruje stomak, pomaže kod urinarnih problema, rana, ujeda insekata, bolnog grla, za opšte dobro zdravlje. Kuvati šolju svežeg lišća u tri šolje vode 10-15 minuta. Popiti pola šolje tri puta dnevno za ublažavanje prehlade. Kod reumatizma, bronhitisa, astme i lošeg varenja, piti kašiku svežeg soka od listova svakog sata. Kod ujeda insekata naneti list direktno na mesto uboda. Kod upaljenog grla skuvati dve kašike suvog lišća origana u šolji vode i piti dva sata posle ili pre jela. Bosiljak U južnoj Africi i Indiji koren bosiljka koristi se kod ujeda komaraca. Koristi za ublažavanje glavobolje, grčeva, kod uganuća - ekstrakt bosiljka uz dodatak alkohola nanosi se na bolna mesta. Primenjuje se i kod grčeva, za prevenciju kancera, dijabetesa, čira, a postoje indicije i da pomaže kod pojačane izloženosti radijaciji. Za regulisanje menstruacije, skuvati 100 grama listova u litru vode. Piti četiri šolje nekoliko dana pre očekivane menstruacije. Ili: 10 grama listova sa 100 grama vode kuvati i piti čašu ovog čaja ujutru pre jela. S. S.

Kako su Indijanci koristili lekovito bilje?

Profesor farmakologije u okolini Los Anđelesa proučava kako su američki Indijanci koristili lokalna rastinja za lečenje



Mnogi moderni lekovi imaju svoje korene u prirodnim preparatima. A, pojedini istraživači kažu da tradicionalni biljni lekovi sadrže naznake za dalja medicinska unapređenja. Novinar "Glasa Amerike" Majk O'Saliven prenosi iz Los Anđelesa priču o jednom profesoru farmakologije koji je proučavao lekove Indijanaca, o kojima prenosi svoja iskustva.

Planinari često istražuju podnožje nacionalnog parka u okolini Los Anđelesa ali ova grupa tu je sa posebnom svrhom. Oni uče kako su američki Indijanci koristili lokalno rastinje za lečenje. Planinarsku ekspediciju predvodi Džejms Adams koji predaje farmakologiju na univerzitetu Južne Kalifornije.

„Farmakološka nauka na početku je bila nauka gde izađete napolje, razgovarate sa tradicionalnim lekarima, saznajete koje biljke su oni koristili za lečenje i zatim te biljke odnesete u laboratoriju kako bi ustanovili zašto imaju dejstvo.“

Aspirin je, na primer, izdvojen u 19.veku iz salicilne kiseline, odavno poznatog prirodnog sastojka protiv bolova i povišene temperature koji se može naći u kori vrbe, medunike i u drugim biljkama. Adams ističe da su tradicionalne zajednice razvile sopstvene lekove na biljnoj bazi. On kaže da je kalifornijsko pleme Čumaš učilo kroz iskustvo koje biljke deluju na određene bolesti.

„Imamo, naravno, američku komoljiku od koje se dobija veoma jak preparat protiv bolova, za koji mislim da bi trebalo svi da znamo kako da koristimo zato što je mnogo bezbedniji nego nesteroidni sastojci protiv upala. Takođe je mnogo beznedniji od lekova baziranih na opijatima.“

Američka komoljika može da se koristi ne samo protiv bolova, kaže Adams. Ona ima prijatan miris koji pomaže ljudima da se opuste. Drugi preparati drevnih Indijanaca uključuju cvetove zove koji su bili korišćeni protiv prehlade. Biljka pod nazivom šamis može da se koristi u melemu koji pomaže kod problema sa kožom. Adams kaže da kalifornijski lovor ima anestetičke kvalitete koji pomažu pri zubobolji.

Adams kaže da su biljku nazvanu Španski bajonet Indijanci koristili kao hranu. Listovi i koren proizvode neku vrstu sapuna, a vlakna iz stabljike mogu da se koriste kao tampon za pritiskanje rana kao i pri izradi odeće. On upozorava da su neke biljke otrovne i da je poznavanje vegetacije neophodno. Adams ističe da su moderni farmaceutski preparati veoma važni u medicini ali da se često previše upotrebljavaju i da mogu da budu veoma škodljivi.

„Naravno, ako vam je potreban lek koji može da vam pomogne, trebalo bi da ga koristite. Ali ono što zaboravljamo je pre svega da treba da balansiramo sopstveno zdravlje. Vratite svoje telo u ravnotežu tako da ono može samo da se izleči.“

Adams naglašava da su kvalitetna ishrana i vežbanje dve najvažnije stvari za zdrav život i da je, na primer, studijsko planinarenje po podnožju planina u okolini Los Anđelesa, još jedan dobar način da održite svoje telo zdravim.

Primena lekovitog bilja kroz istoriju

Mnoga arheološka istraživanja pokazuju da su Vavilonci i Asirci koristili lekovite biljke u medicinske svrhe. Mnogo toga što znamo o lekovitom bilju potiče iz Asirije (dp mas si stogča šrelp Egipta). Najveći staroegipatski papirus - EBERSOV PAPIRUS (datira iz 1550. godine pre n.e.) predstavlja neku vrstu prve farmakopeje. Egipćani su najpoznatiji po veštini balsamovanja, destilovanju mirisnih voda i izradi parfema od aromatičnog bilja, U te svrhe koristili su mnoge lekovite biljke koje su i danas u upotrebi (aloja, nana, bokvica, mak, bunika, anis...).

U kineskoj narodnoj medicini, prvi pisani podaci o korišćenju lekovitog bilja potiču iz trećeg milenijuma pre n.e. Legenda kaže da je Shen Nung stalno pio vruću vodu verujući da će ga ona zaštititi od bolesti. Jednog dana obilazeći neku svoju provinciju naredio je slugama da mu pripreme ključalu vodu. Vatra je potpaljivana granama kamelije i nekoliko listova je upalo u ključalu vodu i obojilo je. Probao je, i znao je da je otkrio nešto veoma važno - ČAJ. Davne 2600. godine pre n.e. u Kini se pojavila knjiga pod nazivom Nej Czin sa opisom čak oko 900 vrsta lekovitih biljaka.

U davna vremena, poznavanje lekovitog bilja i njegove upotrebe bilo je povezano sa misticizmom i verskim obredima. Vračevi i sveštenici (koji su obavljali ove obrede) uživali su najviše privilegije i počasti. Spravljanje lekovitih napitaka i melema čuvano je kao najveća tajna. Tek u Staroj Grčkoj, farmacija se posmatra na nov način lečenja bez misticizma. Filozofi Platon (427-327 pre n.e.) i Aristotel (384-322 pre n.e.) bili su takođe lekari i znali za delovanje opijuma, kičice, pelina.

Hipokrat (460-377 pre n.e.) - najslavniji antički lekar i nosi ime "oca medicine". O njegovom životu ima malo sačuvanih podataka. Njegova dela sadrže podatke o 300 lekovitih biljaka podeljenih po farmakološkom delovanju. Pripisuje mu se preko 60 medicinskih spisa, tzv. Hipokratovi zapisi koji predstavljaju zbir različitih dela brojnih autora, tako da se ne može sa sigurnošću reći koje je od njih napisao sam Hipokrat. Imao je izvanredne uspehe u lečenju što mu je proširilo slavu i preko granica Grčke - izlečio je makedonskog kralja Filipa, kao i filozofa Demokrita, uspešno suzbio kugu u Atini. Umro je u dubokoj starosti.

Jedan od najznačajnijih i najuticajnijih antičkih botaničara je Teofrast (371-286 god. pre n.e.). Bio je Aristotelov učenik, nasledi je njegovu bogatu biblioteku i neobjavljene radove na kojima je nastavio rad. Zajedno sa svojim učenicima osnovao je prvu botaničku baštu u Atini.

Najpoznatiji i najznačajniji poznavalac lekovitog bilja i lečenja biljem u Starom veku bio je Grk Pedanius Dioscorides - Dioskorid (40-90). Pratio je rimske trupe kao vojni lekar. Proučavao je osobine i upotrebu mnogih lekovitih biljaka. Odlični opisi, oko 600 biljaka, uključujući žalfiju, korijander, majoran, nanu, mrazovac i mnoge druge nalaze se u njegovom delu De materia medica, napisano je u 5 knjiga, oko 77 godine. U petoj knjizi dela, Dioskorid po prvi put detaljno opisuje sva lekovita sredstva biljnog i životinjskog porekla, koja su se u to vreme koristila. U tom delu se navodi oko 800 vrsta lekovitih biljaka, a njihova lekovita svojstva opisuju vrlo detaljno. Ovo originalno delo prevedeno je na mnoge jezike i više od 15 vekova je predstavljalo osnovu farmakologije i medicinske prakse.

Čuveni rimski lekar Galen (129-210) opisuje način spravljanja lekova od lekovitog bilja. Rođen je u maloazijskom mestu Pergamu. Dugo je radio u Rimu kao lični lekar cara, a proslavio se pošto je izlečio filozofa Eudema. U svojim delima (od kojih je veliki deo izgubljen u požaru), za razliku od Hipokrata, on je tvrdio da se u biljkama pored korisnih nalaze i štetne materije koje je neophodno odstranjivati. Prvi je uveo u praksu primenu ekstrakcije lekovitih biljaka, a ti proizvodi dobili su naziv „Galenski preparati". Galenovi recepti i uputstva najčešće zahtevaju korišćenje većeg broja različitih jedinjenja, koja tek pomešana daju zajedničko dejstvo. Njegova uputstva za korišćenje lekovitih biljaka zadržala su se u medicini preko hiljadu godina.

U srednjem veku, pod uticajem religije, gajenje i upotreba lekovitog bilja povlači se u manastire, gde se i danas čuvaju izuzetno vredni zapisi iskustava u lečenju biljem, koji datiraju iz Antičkog doba. I u ovom za nauku pogubnom dobu bilo je pojedinaca koji su ipak doprineli učenju o lekovitim biljakama. Ime "kralj lekara" zaslužno je dobio Ibn Sina koji je oko 1000. godine napisao detaljan medicinski udžbenik Сапоп medicinae koji je predstavljao najbolju knjigu iz područja medicine do kraja XV veka.

Kaluđerica, Hildegard Von Bin-Gen (1098-1179), izuzetna žena koja je, u vreme izrazite diskriminacije među polovimaa, bila savetodavac mnogih kraljeva, biskupa i ostalih crkvenih velikodostojnika. Smatrala je da se konzumiranjem odabranih biljaka koje poseduju lekovitu moć može ponovo uspostaviti ravnoteža zdravlja. U svojoj knjizi Physica verovatno je prva navela recept za korišćenje hmelja kod kuvanja piva u farmakognoziji. Sakupila je znanje i iskustva stanovnika širom Srednje Evrope; ovo je bilo od velikog značaja pošto mnoge biljke iz Srednje i Zapadne Evrope nisu bile ranije opisane.

Otkriće štampe doprinelo je većem broju knjiga, posebno medicinskih knjiga.

Početak XVI veka obeležavaju brojna putovanja i otkrića novih svetova, kada su upoznate mnoge nove lekovite biljke, sirovine, biljni lekovi i začini (Kristofer Kolumbo). U XVIII veku, profesor anatomije i medicine, kasnije profesor botanike na Univerzitetu u Upsah (Švedska), Carl Von Linne (1707-1778) izvršio je sistematizaciju u botanici. U delu Systema Naturae (1735) uvodi binomnu nomenklaturu (svakoj biljci daje naziv roda i naziv vrste na latinskom) i botanički sistem za određivanje vrsta, koji se zbog svoje preglednosti održao do današnjih dana.

Nakon Francuske revolucije počinje razvoj naučne farmacije, a sa njom i razvoj nauke o lekovitom bilju. Treba pomenuti poznate farmaceute kao što su: Lavoisier u Francuskoj, Schoole u Švedskoj i Priestly u Engleskoj. Nemački apotekar Wilhelm Serturner (1783-1841) izolovao je morfin iz opijuma, tako da je time obeležen početak naučne farmakognozije, na hemijskoj osnovi. Slede značajna otkrića u vezi sa izolovanjem alkaloida, čiji su autori bili: J.H. Pelletier, J.B. Caventou i P.J. Robiquet.

Tokom XIX i XX veka mnogi poznati farmakognosti, kao D. Planchon, R. Wasicky i V.A. Tihomirov, proučavali su biljne lekovite sirovine, pa tako značajno doprineli boljem poznavanju aktivnih sastojaka u njima, što je bitan uslov za njihovu primenu u terapiji.

Istorija upotrebe bilja u svrhu lecenja

Lekovito bilje je oduvek privlačilo pažnju čoveka. Istorija lekovitog bilja je deo kulturne istorije čovečanstva.

Istorija-lekovitog-bilja-1Ne zna se kako i kada su ljudi shvatili da se biljke mogu upotrebljavati za lečenje bolesti, ali se lečenje biljem verovatno razvilo iz upotrebe biljaka u ishrani, delom metodom pokušaja i greške, a delom iz znanja koje su ljudi stekli živeći u bliskom dodiru s prirodom.

Svako pleme, svaki narod i kraj imaju svoje svojstveno lekovito bilje. Upotreba lekovitog bilja u svrhe lečenja je stara koliko i samo čovečanstvo.

Prvi počeci upotrebe vezuju se za najranije životne zajednice kada je čovek u borbi za goli život slučajno probao biljke i sticao dragocena iskustva.
Ta iskustva gomilana kroz vekove su naše najveće blago.

Tako je čovek upoznao lekovitost, ali i otrovnost bilja. Prema otrovnom bilju se odnosio sa strahopoštovanjem. Otrovnost bilja je spoznao hraneći životinje. Domaće životinje ne jedu otrovnu hranu, ali isto tako mnoge divlje životinje jedu otrovno bilje bez ikakvih posledica, a da su one u isto vreme smrtonosne za čoveka.

Ipak upotreba lekovitog bilja u svrhe lečenja vezuje se za vreme velikih epidemija koje je čovečanstvo preživelo. Muka čoveka natera da napravi najveća otkrića. Tako čovek biljem previjao rane, smanjivao bol, ublažavao groznicu… Bile su to preteče lekara i apotekara.

Otrovno bilje je korišćeno za mazanje strela korišćenih u lovu ili ratovanju. Tom bilju je naš narod dao imena koja asociraju na odvratnost: bunika, čemerika, ljutić, besnik, pasije grožđe, burjan…

Istorija-lekovitog-bilja-2Za razliku od otrovnog mirisnom ilekovitom bilju čovek je davao nazive sa puno ljubavi: majčina dušica, krasuljak, dobričica, miloduh, ljubičica, matičnjak…

U tropskim i vlažnim predelima Afrike (dolina Nila) na prvim crtežima Egipćana i Asiraca nalazimo crteže biljaka: vinove loze, perunike, ricinusa i lokvanja. Poznavanje lekovitog bilja smatralo se posebnom veštinom koja se prenosila skolena na koleno. Uglavno su je posedovali starešine plemena ili vračevi. Lečenje je obično obavljano uz rituale praćene molitvama, pesmom i igrom.

Prvi pisani spomenici o upotrebi lekovitog bilja u svrhu lečenja potiču sa istoka (južna Azija). Kineski narod se smatra najstarijim kulturnim narodom, pa u Kini nalazimo najstarije spise i spomenike o lečenju lekovitim biljem iz 3000 god. p.n.e, a imperator Šen Nung spominje cimet i njegova lekovita svojstva još 2700god.p.n.e. Pent Sao – medicinsko delo od 52 knjige napisano 2500god. p.n.e. ima dve knjige koje govore o lekovitom bilju.





Kinezi i indijci se vekovima prepiru oko porekla čaja. Po Kinezima pronalazač je Šen Nung, kome je, prema priči, nekoliko listića biljke čaja donešeno vetrom, upalo u posudu sa ključalom vodom. Voda je dobila izuzetan ukus, a imperator je svoje otkriće velikodušno poklonio narodu. Indijci pak tvrde da se u Bengalu znalo za čaj vekovima ranije i da su listovi biljke čaj u Kinu stigli zajedno sa budističkim monasima.

Istorija-lekovitog-bilja-3Indija je kako ranije tako i danas nabogatija zemlja, jer zbog bujne flore i faune predstavlja glavnu zemlju proizvodnje lekovitog bilja i začina. Zbog indije tj. tražeći put do nje je i Kolumbo otkrio Ameriku. Zbog nje su vođeni mnogi kolonijelni ratovi. U induskim svetim knjigama – Vedama zapisani su prvi biljni lekovi.

Egipat je u dollni Nila imao proizvodnju začina i mirisa (parfema). U Eberovim papirusima (1550god, pn.n.e) spominje se lekovito bilje. Egipćani su razvili tehniku prerade bilja: balzamovanje i destilaciju.

I drugi stari narodi Feničani, vavilonci, Jevreji, Persijanci poznavali su veštinu lečenja lekovitim biljem. Savremena istraživanja govore da nije bilo upotrebe lekovitog bilja ne bi bila moguća izgradnja piramida, jer bi zarazne bolesti pokosile radnike. Jevreji su molitvu stavljali ispred upotrebe leka smatrajući da će semolitvom bolest – zao duh isterati iz tela.

Do pojave Grka upotreba lekovitog bilja vezivana za religiju. Hipokrat (459-370) u svojim delima nam pruža podatke o 300 lekovitih biljaka podeljenih prema fiziološkom dejstvu: protiv groznice, crevnih parazita, narkotika… Najvažniji pisac o lekovitom bilju toga vremena je bio Padenije Dioskoridis.Delo De Materna Medica  pisano 77god. I veka bilo je ugled i uzor Rimljanima i Arapima 15 vekova. U delu je sa crtežima, načinom branja, čuvanja i upotrebe opisano 500 biljaka. Slavni Galenus (131-200) je otac galenske farmacije, pa po njemu i nauka o izradi lekova se zove galenska farmacija.

Nakon antičkog doba, veština lečenja i priprema lekova prelazi u manastire, gde su se lekovi spravljali uglavnom od malog broja biljaka (obično 16 biljaka). U to vreme su cenjeni bili čudni lekovi: zmijsko mleko, mast od besnog bika, krokodilske suze itd.

Arapski svet je dao značajan doprinos napretku farmacije i upotrebi lekovitog bilja, jer su  povezali lekovito bilje sa hemijom. Kao gospodari mora i trgovine stalno su donosili nove biljke i začine. Putovanja Marka Pola (1254-1324) donose Evropi veliki broj biljaka, pa niču botanički vrtovi. Alhemičari vekovima traže „eliksir mladosti“, “kamen mudrosti“. Sa Francuskom revolucijom je došlo i novo doba za farmaciju, formiranje posebnog pravca – fitohemije. Još uvek su biljke glavni izvori i sirovina za proizvodnju glikozida. Nauka o alkaloidima i glikozidima je najveća moć farmaceutske nauke.

U našoj zemlji Srbiji upotreba lekovitog bilja datira od davnina. Naša zemlja spada među zemlje bogate lekoviti biljem. Samoniklo i kultivisano lekovito bilje je rudnik zdravlja naše zemlje koji još nije dooljno ispitan,i zbog toga slabo korišćen. Hilandarski medicinski kodeks br.517 koji je otkriven 1951 god. U biblioteci manastira Hilandara navodi upotrebu kamfora, perunike i kukureka. Taj kodeks  prema rečima stručne javnosti predtstavlja najdragoceniji spomenik medicinske kuture, a delo potiče iz XV ili XVI veka.

Razvoj nauke je omogućio da se iz biljaka izdvoje pojedini sastojci i da se otkrije za koju je hemijsku materiju iz biljke vezano određeno delovanje. Tako se došlo do saznanja zašto biljke deluju na čovekov organizam. Ali i danas je jako malo biljaka kemijski detaljno ispitano, naročito u našoj zemlji, pa je to polje nauke koje će se tek razvijati. Zašto biljke deluju na čovekov organizam tako kako deluju, šta je to što iz njih leči, koja je najbolja doza i kombinacija bilja za koje bolesti su pitanja na koja ćemo uvek tražiti odgovor u budućnost.

Lekovite biljke (u literaturi se može sresti i termin medicinske biljke) se koriste u zvaničnoj ili narodnoj medicini za lečenje bolesti ili očuvanje zdravlja ljudi. Danas se koristi oko 10 000 vrsta biljaka i posvećuje im se velika pažnja upravo u cilju pronalaženja boljih lekova koji bi po organizam čoveka bili što je moguće manje štetni.

Mnoge farmakopeje u svetu koriste biljke za dobijanje lekova (u Rusiji se oko 170 vrsta biljaka koristi u te svrhe) jer su bogate sadržajem alkaloida, glikozida, smole, etarskih ulja i dr. Nauka koja se bavi izučavanjem lekovitog bilja, odnosno drogama biološkog porekla naziva se farmakognozija.

Istorija upotrebe biljaka u lečenju tesno je povezana sa istorijom i razvojem ljudskog društva. Najstariji pisani dokumenti potiču iz Kine 3000 godina pre n.e. kada se znalo za više od stotinu lekovitih biljaka među kojima se neke i danas koriste, kao npr. reum i cimet. Godina 1806. obeležena je zaslugom nemačkog apotekara Fridriha Vilhelma Sertinera (nem. Friedrich Wilhelm Sertürner 1783—1841), koji je prvi izolovao morfin iz opijuma, kao početak stručne farmakognozije.
Prvi pisani dokumenti o upotrebi biljaka u lečenju, fitoterapiji, sadržani su u manastirskim kodeksima Hodoškom (XIV vek) i Hilandarski (XV i XVI vek).

U XVIII veku Zaharije Stefanović Orfelin u svom delu Veliki srpski travnik 1783. g. opisao je na desetine biljaka i način njihove upotrebe. Vuk Stefanović Karadžić je 1818.g. u Srpskom riječniku objavio veliki broj podataka o upotrebi biljaka u narodnoj medicini.

U XIX veku posebno mesto u izučavanju fitoterapije zauzimaju Josif Pančić, svojim delom Botanika(1868) i Sava Petrović koji je napisao prvu kljigu o rasprostranjenju i upotrebi lekovitog bilja kod nas, Lekovito bilje Srbije (1883). U isto vreme Vladan Đorđević objavljuje Narodna medicina u Srba i Vasa Pelagić priručnik Stvarni narodni učitelj. Ova dela su dosta pomogla popularisanju upotrebe lekovitog bilja.

Početkom XX veka počinje i novo poglavlje u razvoju fitoterapije obeleženo radom Jovana Tucakova (1905-1978) i njegovih saradnika, učenika i sledbenika. Višegodišnji rad u prikupljanju podataka o rasprostranjenju lekovitih biljaka, njihovoj upotrebi u narodnoj medicini kao i laboratorijska ispitivanja njihovih sastojaka postavili su temelje naše fitoterapije. Među mnogobrojnim naučnim i stručnim radovima izdvajaju se Farmakognozija (1948) i Lečenje biljem (1971). Ovaj vrsni naučnik je osnivač Instituta za proučavanje lekovitog bilja Josif Pančić u Beogradu.

Ako volite sveže začine u svojoj hrani, možete ih imati pri ruci ako ih uzgajate sami u kuhinji. Postoji iznenađujući broj začinskih biljaka koji može da uspeva kao kućna biljka. Sve što je potrebno je svetlost, dobar odabir i avanturistički duh.
Da biste osigurali uspeh, najbolje je početi sa zdravim biljkama, nego sa semenom, posebno u ovo doba godine. Formirane biljke vam daju višemesečnu prednost (nekad čak i godinu), u poređenju sa biljkama koje su započete iz semena, plus dobijate širi spektar opcija kada ih gajite unutra.

Kako početi?

Potrebno vam je dobro osvetljeno mesto kao što je sunčani prozor, zimska terasa ili soba sa krovnim prozorima. Odaberite prostoriju sa temperaturom između 19 i 22 stepeni Celzijusa sa dobrim strujanjem vazduha. Zona pored prozora može da bude previše hladna za neke biljke, bar tokom zime.
Većina začinskih biljaka najbolje uspeva sa najmanje 5-6 sati direktnog svetla; nana, peršun i vlašac zadovoljiće se i sa 4-5. Imajte u vidu da je prirodno svetlo ograničeno i manje intenzivno zimi.
Drugi faktori koje treba uzeti u obzir kada birate lokaciju su, na primer, stabla koja rastu oko prozora koja mogu „baciti“ senku na biljku, zatim, nadstrešnice ili krov. Ako biljke izgledaju „krakato“ možda ćete morati da ih premestite na lokaciju sa više svetla ili da dodate fluorescentna svetla.

Odabir saksije i zemlje

Skoro svaka posuda koja je najmanje 12cm u prečniku može da se koristi za uzgajanje začinskih biljaka dokle god ima rupe za drenažu. Odaberite najveću moguću posudu da bi korenje imalo što više mesta, jer ćete na taj način dobiti veću biljku za korišćenje.
Koristite drenažni miks za sađenje jer će baštenska zemlja biti previše kompaktna pa će zagušiti korenje. Potražite premium miks sa sastojcima kao što su perlit ili vermikulit koji pomažu da zemlja bude rastresita i vazdušasta.

Saveti za uzgajanje
Zacinsko biljeZalivanje će zavisiti od veličine i vrste biljke, veličine i tipa saksije kao i doba godine. Biljke su uspavane ili rastu manje aktivno tokom zime kada je nivo svetlosti niži i zbog toga zahtevaju i manje vode. Dopustite zemlji da se malo osuši za većinu začinskog bilja; zemlju držite blago vlažnom za bosiljak, vlašac, nanu i peršun. Najbolji način da odredite da li je biljci potrebna voda je da uronite prst oko 2cm u zemlju. Ako imate osećaj da je zemlja suva, neophodno je zalivanje. Jednom kada biljke počnu aktivno da rastu na proleće će biti neophodno prehranjivati ih tečnom prehranom svake četiri nedelje ili granulama koje se ubace u površinu svaki drugi mesec.

Postarajte se da vam sobna bašta dobro raste tako što ćete svake godine proveravati biljke i menjati one koje su uginule ili se udrvenile. Ne zaboravite najbolji deo – korišćenje svežih začina!

13 začina koje vredi uzgajati unutra
Začinsko bilje uzgajano kao sobno je uglavnom manje produktivno, ali vam i dalje pružaju mnogo ukusa u svežoj hrani koju pripremate.

Bosiljak (Ocimum basilicum): Uzgajajte kao godišnju ili cvetnicu kratkog veka. Probajte „Đenoveze“ za klasičnu aromu, „Limun“ za trag citrusa ili „Sijamsku kraljicu“ za jedinstveni, začinski ukus

Lovor (Laurus nobilis): U početku raste polako ali će na kraju formirati žbun ili malo drvo koje se lako može oblikovati. Da ne bi dugo čekali, kupite mlado drvo od pedesetak santimetarara.

Francuski peršun (Anthriscus cerefolium): Jednogodišnja biljka slična po izgledu i ukusu peršunu, sa diskretnim tonom anisa. Da bi ga koristili, otkinite spoljno lišće i stabljike ili uhvatite nekoliko stabljika i odsecite 3-6 cm iznad zemlje.
Vlašac (Allium schoenoprasum): Višegodišnja biljka koja liči na travu sa delikatnim ukusom luka. Groleau vlašac je fantastičan za uzgoj na prozoru dok Allium tuberosum ima blag ukus belog luka. Isecite svežanj lišća do nivoa zemlje kako bi tasle nove.

Koriander (Coriandrum sativum): Poznat i kao kineski peršun, ova jednogodišnja biljka kratkog životnog veka ima interesantan ukus koji je mešavina peršuna, žalfije i citrusa. Najbolje je da se rasadi iz semena. Brzo raste, ali kada se ubere, ne obnavlja se. Produžite rasad tako što ćete u svakom trenutku u tri saksije imati različite faze – seme, srednja faza i spremna za branje.

Mirođija (Anethum graveolens): Aromatična jednogodišnja biljka sa najboljom upotrebom lišća kada se uzgaja unutra. Posadite nekoliko posuda u različitim fazama (kao korijander) za stalnu dostupnost.

Marjoram (Origanum spp.): Ova mediteranska biljka spada u porodicu origana, ali je ukus osetno slađi i delikatniji. Slatki majoram marjoram (O. majorana) se često gaji unutra. Italijanski majoram (O. x majoricum) je sličan, ali ima izuzetnu kombinaciju slatkoće i pikantnosti.

Nana (Mentha spp.): Peppermint (M. x piperita) i spearmint (M. spicata) su dobre za uzgajanje u saksiji. Engleska menta se takođe dobro ponaša. Obezbedite im posebnu saksiju jer lako „istisnu“ druge biljke.

Origano (Origanum vulgare ssp. hirtum): Grčki origano daje autentični origano ukus, raste i do 25cm.Kaliter’ (O. vulgare ‘Kaliteri’) je grčka vrsta koja nije gorka, ali je pikantnija. Često berite lišće kako bi obezbedili novi rast. Origano raste i do dve godine i treba da se zameni kada se biljka udrveni.

Peršun (Petroselinum spp.): Italijanski i pljosnati (P. crispum var. neapolitanum) kao i kovrdžavi (P. crispum) fantastično uspevaju unutra. Italijanska verzija ove dvogodišnje biljke često je favorit zbog svog ukusa. Odsecite spoljne listove po potrebi. Ovo će inicirati novi rast iz sredine i naterati peršun da nastavi da proizvodi narednih nekoliko meseci ili više.

Ruzmarin (Rosmarinus officinalis): Višegodišnja biljka koja dolazi u obliku puzavice ili žbuna. Za najbolji ukus odaberite kompakniju, uspravnu verziju. Iako ruzmarinu prijaju suvlji uslovi, imperativ je da ne dozvolite da se zemlja potpuno osuši jer će biljka uginuti.
Žalfija (Salvia officinalis): Za uzgajanje u saksiji, pokučajte patuljastu žalfiju (oko 25cm, S. officinalis minimus), ili necvetajuću ‘Berggarten,’ kompaktnu, nisku sortu. Patuljasta baštenska žalfija (S. officinalis ‘Compacta’) ima isti ukus ali raste samo dvadesetak santimetara.

Timijan (Thymus spp.): Limun timijan (T. x citriodorus) i francuski timijan (T. vulgaris) su odlične kulinarske sorte. Zanimljiva je i vrsta origano timijana, sa fantastičnim ukusom i nijansama origana.

Začini se od pamtivjeka dodaju hrani kako bi pojačali i sakrili njen okus i miris, olakšali probavu i potaknuli apetit; u hladnim krajevima dodaju se začini koji griju, u vrućim oni koji potiču znojenje i hlade. Gotovo svi začini su i ljekovite biljke, ali ovdje ćemo se baviti samo njihovim utjecajem na okus i miris hrane, načinom kako nam obogaćuju doživljaj hrane i užitak za stolom.

ANIS, sjeme Pimpinella anisum (slatki januš)

Anis potječe iz Egipta, a danas se najviše uzgaja u Španjolskoj. Miriše slatkasto i svježe, a takav mu je i okus. Kao začin se koristi sjeme i nema veze sa zvjezdastim anisom koji dolazi iz Kine i ima slična svojstva, ali nisu srodnici.

Sjemenke anisa dodaju se kruhu, kolačima, kompotima i pekmezima, slatkišima (daju miris bronhi bonbonima) te likerima i rakijama. Primjerice, poznate rakije-likeri: yeni raki (Turska), pastis (Francuska), mastika (Makedonija), anisette (Francuska, Španjolska), sambuca (Italija), ouzo (Grčka).

U sjevernoj Europi dodaje se raženom kruhu, varivima od svinjetine i mrkvi; na Mediteranu jelima sa rakovima, školjkama, ribljoj juhi ili majonezi koja se služi uz kuhanu ribu ili rakove; u Indiji se pržene sjemenke anisa dodaju jelima s lećom.

BORAČ Borago officinalis (boražina)

Lišće borača je aromatično s nijansom mirisa po luku, a okus podsjeća na krastavac. Svježi, usitnjeni listovi upotebljavaju se kao dodatak salatama, a može se posipati i po kuhanim jelima od gljiva i kelja.

BOROVICA Juniperus communis (kleka, brin)

Borovice su okrugle plavičastocrne bobice, okus im je pikantan, gorkasto smolast i slatkast. Raste kao divlje žbunje po šumama, na kamenim obroncima. Beru se od rujna do kasne jeseni, a u kuhinji se koriste sušene – kao cijelo zrno ili se smrvi u mužaru.

Bobice borovica se dodaje u rakiju (klekovača, gin), u koktele. Obavezno se dodaje za mariniranje divljači, posebno fazana, a u Skandinaviji govedini i sobovini. Kod pripreme zimnice koristi se kao dodatak zelju kojeg kiselimo, i u salamuru (pac) svinjetine koja se priprema za dimljenje odnosno sušenje.

Bobice usitnjene u mužaru pomiješane sa krupnom soli i češnjakom i utrljavaju u svinjetinu, gusku ili patku koju pripremamo za pečenje, također i za veće komade masnije janjetine (ne za otočku).

BOSILJAK Ocimum basilicum

Za dodatak jelima koristimo svježe listove, koje beremo stalno, kako nam ustrebaju, pa i izvan sezone kada možemo držati teglicu sa svježim bosiljkom u kuhinji. Sušeni bosiljak preintenzivnog je, pomalo paprastog okusa, pa se u kulinarstvu primjenjuje na drugačiji način od svježih listova, primjerice, u poznatoj provansalskoj mješavini sušenih trava (Herbes de Provence) u kojoj su uz bosiljak još i ružmarin, kadulja, lavanda, timjan, čubar… U kulinarskoj primjeni jedna čajna žličica sušenog zamijenit će jednu jušnu žlicu svježeg bosiljka.

U zemljama Mediterana glavni je začin osvježavajućih ljetnih jela, posebno onima od paradajza bilo da je riječ o juhama, pizzama, salatama ili bruschettama, a oplemenit će i varivo od mahuna i musaku sa patlidžanima. Natrgani listići dodaju se omletu s tikvicama, hladnoj ljetnoj salati od rajčice i mozzarele. U Italiji je aromatični sastojak zelenog preljeva za tjesteninu pesto i čuvenog octa Aceto Basillico di Modena. Kinezi ga svježeg ili sušenog dodaju juhama, na Tajvanu uz prženu piletinu poslužuju pržene listove bosiljka. Tajlandski bosiljak dodaje se u vrhnje ili mlijeko od kojeg se rade posebni sladoledi i čokolade, a za jelo se koriste i pupoljci cvjetova bosiljka.

CELER Apium graveolens

Celer možemo uzgojiti u vrtu, a tijekom cijele godine u trgovinama su svježi dostupni i celer korjenaš i celer listaš. Kao začin se koriste i sušene sjemenke celera, a posebno je cijenjena i aromatizirana, celerova sol koja se dodaje kod pripreme raznih juha i variva, u pripremi američkog hot-doga, a odlična je i za slani rub na čaši u kojoj poslužujemo Bloody Mary koktel.

List celera može se koristiti kao peršin – svježi i sitno sjeckan umiješa se u jelo pred kraj kuhanja ili kod posluživanja. Odličan je i sirov, dodaje se zelenim smoothijima. List i korijen koriste se kao začin koji kuhamo u za juhu i varivajuhi i varivima. U Belgiji ga dodaju riječnim jeguljama u zelenom umaku, u Grčkoj složencima od ribe i mesa, u Jugoistočnoj Aziji pirjanim jelima, riži i rezancima. Rusi i Skandinavci sjemenke celera dodaju juhama i toploj krumpir salati, a Indijci rajčicama u curryjima.

CIMET Cinnamomum zeylanicum (verum)

Cejlonski cimet je unutarnji sloj kore biljke slične lovoru Cinnnamomum verum, koja raste u Šri Lanki (Ceylon). Od davnina slovi kao dragocjeni lijek, jedan je od začina koji se spominju u Bibliji: Mojsije ga je prema Božjim uputama dodao u ulje za sveto pomazanje. Kod nabavke cimeta obavezno pročitajte podrijetlo – u dućanima se uglavnom prodaje jeftiniji i manje kvalitetni kineski cimet ili burmanski kasija-cimet.

Prah cejlonskog cimeta je snažnog okusa i veoma aromatičan i jedan je od sastojaka curry-praška, koji se dodaje brojnim slanim jelima indijske kuhinje. Cimetov prah uobičajen je dodatak pecivima (ružice s cimetom) i kolačima, naročito voćnima. Njime ćemo obilato posuti knedle sa šljivama, zdjelicu mislija sa jogurtom, zobene pahuljice… U Meksiku se koristi kao začin toploj čokoladi i kavi. Cimet u kori se se dodaje kod pripreme toplih pića – punču, grogu i kuhanom vinu, te voćnim kompotima.

U indijskoj, iranskoj i arapskoj kuhinji cimet dodaju slanim jelima s janjetinom, piletinom, patlidžanima te u umacima za rižu i kus-kus.

CRNA TRUBAČA Craterellus cornucopioides

Crna trubača je gljiva koja se bere najesen, suši i melje te koristi kao začin za juhe, umake, gulaše. Dobro je rasprostranjena u našim šumama, i sigurna za branje jer nema otrovnih dvojnika. Nakon berbe se očiste pa ostave sušiti na prozračnom, tamnom mjestu ili u pećnici na 40 stupnjeva. Kad se osuše, usitnite ih u mužaru i pospremite u staklenku. Pojačat će i dati “šumski” okus i aromu jelima sa uzgojenim gljivama šampinjonima i bukovačama, rižotima s teletinom i piletinom, junećem i gulašu od divljači, piletini u umaku od vrhnja.

CRVENA PAPRIKA Capsicum annuum

Crveni prašak koji se koristi kao začin dobiva se mljevenjem sušenih zrelih crvenm paprika. Boja, okus i ljutina crvene paprike ovisi o vrsti paprike – primjerice, mađarska paprika ima slatkast okus, a španjolska paprika je ljuta. U ponudi su tri osnovna stupnja ljutine: slatka, poluslatka i ljuta. U delikatesnim dućanima u ponudi je i prah dimljene crvene paprike. Paprika nakon mljevenja brzo gubi aromu, pa je bolje nabavljati ju manjim količinama. Da bi sačuvala svježu boju u jelu crvenu papriku dodajemo pred kraj kuhanja.

Koristi se kao dodatak umacima, varivima, gulašima i paprikašima, a u Španjolskoj se dodaje i jelima od riba i školjakama. Tradicionalno se koristi u pripremi kobasica, kulena i tlačenica (švargli), ili za posipanje kruha sa domaćom masti i češnjakom, te kao dodatak siru i vrhnju, uz sol i češnjak ili mladi luk.

CRVENI LUK Allium cepa
Miris luka je prodoran, okus mu je ljut, a tijekom kuhanja postaje sladak. Luk je jadan od naraširenijih začina, a rabi se i kao povrće – sastavni je dio većine kuhanih obroka. Pirjanjem luka započinjemo pripremu povrtnih i mesnih juha, variva i gulaša. Pržene ili karamelizirane komadiće luka možemo dodati pečenim odrescima i različitim pireima, ubaciti u složence i pite. Jedemo ga sirovog, mariniramo uz pomoć začinskih trava i ulja, te kiselimo octom. Razlikujemo i razičito upotreblavamo više vrsta luka. Primjerice, lišćem mladog luka posipaju se salate, luk srebrenac je hrskav i ima svjež i blaži miris i okus, žuti luk idealan je za začinjanje juha, mesnih složenaca, marinada, nadjeva, variva i jela kuhanih na pari, a ljubičasti luk je slađi, najbolji je svjež u salatama i u pečenim jelima te umacima.