Da bi vidjeli neprijateljevu propast, neki su spremni i na vlastitu.

Gdje riječi ne vrijede, glazba progovara.

Biti rođen u pačijem gnijezdu i nije toliko loše osim ako ste se izlegli iz labuđeg jajeta.

Hrabar vojnik se nikada ne plaši, iako mu je smrt vrlo blizu.

Ja se samo pretvaram da sam mrtav.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo koristiti svoje srce, moj um je dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Ne treba vjerovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili, a koji pokazuju da smo im draži od njihovih starih prijatelja; tako će se ponašati i s nama kada steknu nove prijatelje.

Lijepa je noć čovjeku koji zna da će svanuti dan.

Sam život je najljepša bajka.

Život je kao lijepa melodija, samo su riječi malo pomiješane.

U nevolji se i vrag Bogu moli.

Његово прво дело „Пут пешке од Холменског канала до историјског краја Амагера“, објављено 1829, слабо је прихваћено, али му је омогућило пут у Немачку и Италију, који је имао велики значај за његов даљи рад. Писао је много, али је постао познат тек пошто је написао роман “Импровизатор”, за који га је инспирисала управо Италија. Након објављивања тог романа обишао је целу Европу, а свуда су га примали са нескривеним симпатијама. Тада је Хансов живот почео да личи на најлепшу бајку.

Затим је почео да пише романе, путописе, драме, аутобиографије и поезију. Следе романи „О. Т.“ и „Само гуслач“ који су били слаби. Од 1835. године па све до смрти у малим свицима је писао „Приче и згоде“, које су временом постигле велики успех.

Први свезак бајки је објавио 1835. године. Своја прва искуства, из беде и сиромаштва, као и каснија са путовања, оживео је на чудан начин, у том свету бајки, које су биле по први пут лишене суровости. Те приче јесу помало тужне, али никада песимистичне. Увек изражавају нада у боље сутра и истичу вредност доброте, која на крају неминовно доноси срећу.

Тешко да данас, скоро два века од кад су писане, можемо упознати дете које није чуло за бајке Ханса Кристијана Андерсена. Мала сирена, Ружно паче, Царево ново одело, Принцеза на зрну грашка, Цвеће мале Иде, Оловни војник, Палчица, Девојчица са шибицама, Свињар, Кресиво, Снежна краљица… су бајке уз које су одрастале генерације, које су се читале из књига, сликовница, које су игране у позориштима, филмоване, које су нам дочарали цртани филмови. У својим бајкама развијао је мотиве из народних бајки, али је стварао нове и оригиналне приче.

У своје бајке уносио је многе ликове из стварног живота, што је помало нетипично за бајке. Писао је и о животињама које се до тада у бајкама нису појављивале (пужеви, мишеви, роде, лабудови, патке…), али и о биљкама, увидевши и њихову сличност са људима, према боји, цвету, држању и сл. Оживљавао је и многе предмете: играчке, фигуре, старе куће, свакодневне предмете…

Његове бајке преведене су на велики број језика, више него било која друга литература изузев Библије.

Многи сматрају да је његова аутобиографија бајка „Ружно паче“. Андерсен је рекао: „Ништа не смета што се неко родио у пачијем гнезду, само кад се излегао из лабуђег јајета.“ Његов живот је на крају личио на најлепшу бајку. Завршио је свој богат и срећан живот, о којем је само могао да машта у свом сиромашном и тешком детињству, у седамдесетој години, 4. августа 1875.