“Razmislila sam i oslobodila se nekih zabluda. Volim te, ali ti ne verujem, nemam u tebe poverenja. Pošto ovo među nama nije stvarnost, znači da je igra. A pošto je igra, potrebna su pravila…

Razmislila sam i smatram da je to najbolje rešenje: da radim isto što i ti, da živim za svoj račun i da te volim, ali izdaleka. Ne želim da čekam tvoje telefonske pozive, ne želim da sebe sprečim da se zaljubim…. Ja sam drugačije gledala na stvari. Ali, na kraju krajeva, zašto da ne? Želim da pokušam. Šta, uostalom, imam da izgubim? Jednog muškarca kukavicu? A šta mogu da dobijem? Zadovoljstvo da ponekad spavam u tvom zagrljaju… Razmislila sam, želim da probam. Na tebi je da odlučiš. Uzmi ili ostavi…”



Voleo sam je, Ana Gavalda

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"




Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

malena72 ::"Jednom sam šetajući čuo kako jedan stari čovjek govori drugom: Bio sam zaljubljen u istu ženu 50 godina. 
Bio sam dirnut onim što sam čuo, dok nije završio rečenicom: Voleo bih da je to znala".

Da nije znala nebi bila s'njim 50 godina. Kad se o ljubavi ,priča,onda to i nije ljubav. Ljubav se oseća!

malena72 ::“I have lived through much, and now I think I have found what is needed for happiness. A quiet secluded life in the country, with the possibility of being useful to people to whom it is easy to do good, and who are not accustomed to have it done to them; then work which one hopes may be of some use; then rest, nature, books, music, love for one’s neighbor—such is my idea of happiness. And then, on top of all that, you for a mate, and children perhaps—what can more the heart of man desire?”


—  Leo Tolstoy, Family Happiness

Pitam se zašto pišeš na engleskom, da malo vežbaš, ili da nas malo zekiš?

Probudim se ujutru i ne znam da li sam se probudila.
dan je takav, da nisam sigurna ni da li je svanulo od jutros. i tako svaki dan.
dan je imao planove za mene, kao i svaki dan. sve obaveze su jasno bile raspoređene u mojoj glavi, i uprkos tome što se srce borilo protiv njih, razum je znao raspored napamet.

A onda plan propada ne mojom krivicom, i ja ostanem zatečena, bez obaveze.
ne mogu tako. ne znam. zaboravila sam kako se to radi.

I uhvatim sebe kako stojim na sred ulice i grčevito razmišljam, šta bih mogla da radim. koga da pozovem. gde da odem. da se vidim sa nekim. da odem negde sama. kako da ispunim plan, drugim planom. šta da radim?
i stojim tako i razmišljam, i puknu me ogromna neonska slova u mojoj glavi, koja preteći postaju sve veća i veća. slovima piše – idem kući.

Idem kući da namažem nokte bordo lakom. ovaj zeleni na mojim noktima se već ofucao, bordo će biti sasvim lep i njemu će se dopasti kad dođe.
idem kući da operem sudove koji stoje u sudoperi , i da ih lepo složim da on kad dođe kući vidi kako sam se trudila, jer inače ne znam da slažem sudove, ali ću sad baš da se potrudim..
idem kući da čitam knjigu, jer mi knjiga stoji nepročitana od letos, i on kad dođe kuće i pita me šta sam radila ja ću moći da mu kažem da sam čitala knjigu i pričaću mu o toj knjizi koju sam čitala.
idem kući da mu spremim neki fini ručak, da kad dođe kući da se iznenadi.
idem kući da operem kosu, i stavim neku finu masku koju sam kupila, da kad dođe kući primeti kako mi je kosa lepršava i kako lepo miriše.
idem kući jer tamo nema ljudi.
idem kući jer tamo nema tuđih života, samo moj život.
idem kući jer je tamo najveći problem da li je rekao da mu se više sviđa crveni ili beli krompir.
idem kući da pustim glasno muziku.
idem kući jer sam tamo sama, ne i usamljena.
idem kući da ga čekam da dođe.

idem kući. jer imam gde i kome.

idem kući.

Autorka: Julija Dukić

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"



"Od svih perverzija najčudniji je celibat: želja da se potre svaka žudnja i mrzi svaka žudnja. A ona ne dopušta da je jednom zasvagda uklonimo. Žudnja, kao i pokojnici, ili obrok koji ne prija - stalno se vraća - dok ne postane potpuno nesvarljiva. Za takve ljude užitak je vrtlog i ambis - ono što istovremeno prizivamo i čega se plašimo. Uživati znači isprljati ruke i misli i stajati ogoljen. To je strah, gadjenje, samoprezir i moralni pad. Uživati znači dobro se pomučiti, pa dosezanje užitka ne mogu podneti svi, čak možda ni većina nas."

"Tahir, moj prvi psihoanalitičar znao je da kaže: ljudi govore jer postoji nešto što ne žele da čuju; slušaju jer postoji nešto što ne žele da kažu."

"Jednom jedinom prilikom kada je otišao kod Frojda, Andre Breton se nepovratno razočarao u ovog velikog čoveka: u njegovu zgradu, njegove antikvitete, kancelariju, njegov krupni stas. Mnogi posetioci su se razočarali atmosferom u stilu Žaka Lakana - izlizani tepih, falusne naplavine na stočiću u čekaonici. U takvom okruženju čovek očekuje da će zateći nekog madjioničara ili maga, a dočeka vas običan čovek. Analiza je, u najmanju ruku, vežba razbijanja iluzija."

"Protiv smrti i autoritarizma postoji samo jedan lek", izjavio je jednom. "Ljubav?" nagadjao sam. "Ne, kultura! Daleko važnije. Svaki pajac može da se zaljubi i vodi ljubav, ali napisati dramu, naslikati jednog Rotkoa, ili dokučiti nesvesno - zar to nisu vanredni praznici mašte - jedino što u čoveku potire želju da ubija."

"Pacijenti su nesvesno stvaraoci sopstvene nesreće, a ono što nazivaju simptomom svoje bolesti zapravo čini njihov život i najbolje je da u njemu uživaju!"

"Ono što kod normalnosti zapanjuje jeste da u njoj nema ničeg normalnog: normalnost je fasada za uobičajeno ludilo. To me je podsetilo na priču o Prustu, koji je pred kraj svog života mahnito pretraživao stranice svoga dela "U traganju za izgubljenim vremenom", kada je u očajanju shvatio koliko su hiroviti, ako ne i nenormalni svi njegovi likovi. Kao da je moguće sačiniti roman, pa tako i društvo, samo od konvencionalnog i dosadnog."

"Telesna strast je najsavršenija manifestacija želje za životom!"

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"



Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac.
Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka** ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava.
U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:

- Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.

Kamo idete, Gospodine?



   “Ne idite tamo gdje bi vas put mogao odvesti, idite tamo gdje puta još nema, i ostavite iza  sebe trag.” Ralph Waldo Emerson

Idem svojim putem, gledam svoja posla. I sretnem svog Demona koji me pita: „Quo vadis, Domine?“ „Idem što dalje od Vas“ – odgovaram.

Zaobiđem ga, nastavim dalje. A on, kao veseli pas, skakuće za mnom, maše repom, pa opet skoči ispred mene: „Quo vadis, Domine?“ „Idem u nepoznato“, sa osmjehom odgovaram. „Zar se ne bojite nepoznatog, gospodine?“ Pita me. „Ne, zašto bih se bojao nepoznatog. Pa nisam nikad bio tamo pa da znam šta me čeka. Možda je to mjesto gdje Vama nije dozvoljen ulaz…“ I ne izgovorim rečenicu do kraja, a on me prekine: „A možda je to mjesto u kojem ja vladam!“

Ne obazirem se na njegov pokušaj da me zastraši, zaustavi i natjera da se vratim istim putem kojim sam i pošao. Nastavljam dalje. Za trenutak mi se učini da sam ga se oslobodio, a on, iskoči iz mraka pa opet pita: „Quo vadis, Domine?“ „Idem sam ovom mračnom šumom i krčim sam sebi put. Borim se sa vukovima, zaobilazim zmije.“ „Znate, gospodine…“, nastavlja demon, „mogao bih da Vam pomognem!“ –„Ne trebam vašu pomoć.“ Klimnem glavom, kao da mu se zahvaljujem na ponudi. Izgubi se u tami, nestane među drvećem.

Nastavljam dalje. A prokletnik nikako da popusti, pa opet počne: „Quo vadis, Domine?“ Pokažem prstom pravo, u daljinu. „Da li vidite onu planinu?“ Pitam ga. „E, tamo idem. Idem na sami vrh. Čak, gledajući iz ove daljine, ne znam da li je vrh uopšte tamo, ne vidi se od sivih oblaka koji ga okružuju, ali ja sam odlučio da idem tamo.“ „Ali… gospodine… to je jako visoko. Taj put je jako naporan… mnogi su odustali… uključujući i mene – Velikog Demona.“

„Znam“, odgovaram, „Zato i idem tamo, jer znam da ste Vi, poštovani Demone odustali. Znam da se Vi nikada nećete popeti gore. Znam da ćete me napustit na pola puta. Sve do tada ćete skakutati za mnom kao majmunčić, radovati se kad padnem, i pokušavati da me ubjedite da se vratim nazad. Ali, gospodine Demone, da vam kažem. Odlučio sam i ne bojim se. Vukovi me neće pojesti, jer sam mudriji od njih. Oni imaju snagu i krvoločni su, a ja sam čovjek, ja imam misao. Njihovu snagu ću upotrijebiti protiv njih. A i za zmije imam rješenje. Od njihovog otrova ću napraviti lijek. Vidite, gospodine Demone, ja neću dozvoliti da me zaustavite, ma koliko Vi to pokušavali. Evo i dok sa Vama ćaskam, ja i dalje hodam prema onoj planini, a Vi, Vi skakućete za mnom. Kezite se, krivite usne, ljutite se, režite. Ali ja Vas se ne bojim, gospodine. Pitate me kuda idem, pa evo da vam odgovorim. Idem na onu planinu jer znam da vi niste dovoljno hrabri da pođete za mnom.“


Nedim Bajramović
Preuzeto sa bloga autora:
Quo vadis, domine?.

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.

Mika Antic

Najlepša odeća na ženinom telu su ruke muškarca kojeg voli...
Zato ...obuci me...po svojoj želji...
Odakle ćeš krenuti?To prepuštam samo tebi...
Želim da budem lepa, da se svidim i tebi, i sebi...

Obuci mi haljinu prstima
nek bude neki smeo kroj...
usnama zakopčaj je
da lako ne sklizne na pod...

i čarape mi odaberi,
evo stopalo izvijam,kreni ka meni
Lagano samo,
da ne pukne nijedan šav
kada zakoračim ka tebi...

prošetaću haljinu svoju
kroz postelju našu vrelu
nek tako obučena
dočekam s tobom i zoru belu...


DUNJA W

Previše ljudi strahuje od promjena u životu jer se boje da neće postići željeni rezultat i da će zažaliti što su se uopće upuštali u nešto. Na taj način propuštaju uzbuđenje koje donosi iskustvo jednog bogatog i potpunog života. Ako želite biti uistinu živi, pripremite se na poduz
imanje rizika tako što ćete živjeti život zvan "NEMA OPRAVDANJA!".

Jay Rifenbary - Nema opravdanja

Nasir Udin i učenjak

Nasir Udin je bio veoma pobožan kralj. Nije hteo da uzima novac iz državne blagajne za svoje lične potrebe. Da bi zaradio dodatni novac, prepisivao je Koran sopstvenom rukom, a onda prodavao te knjige. Pravio je i neke druge stvari za prodaju, pa je tako zarađivao za lične troškove.
Jednog dana jedan veliki učenjak dođe u njegovu palatu da ga poseti. Nasir Udin je upravo prepisivao Koran, pa ga je učenjak neko vreme posmatrao. U jednom trenutku kralj prestade da piše i poče da razgovara sa svojim gostom. Učenjak mu reče: „Vaše Veličanstvo, nažalost, pogrešili ste u reči koju prepisujete“.
Nasir Udin zaokruži tu reč koju je učenjak hteo da ispravi. Onda je izbrisa, pa napisa reč koju je učenjak predložio. Učenjak je bio zadovoljan što ga je kralj poslušao. Ali, kad je učenjak otišao iz palate, kralj je izbrisao tu reč i zamenio je rečju koju je prvobitno bio napisao.
Njegovi gardisti ga upitaše: „Zašto to činite? Ako je prvobitna reč bila tačna, zašto ste je izbrisali?“
Kralj odgovori: „Iako sam ja možda kralj, on je učen i zna mnogo više od mene u toj oblasti. Na nesreću, u ovom slučaju se prevario. Ali, da sam mu rekao da nije u pravu, njegov ponos bi bio povređen. Napisao sam netačnu reč da ga ne bih postideo. Ali, ja neću da ostavim netačnu reč na tom mestu. Kad bih to učinio, onaj ko kupi ovu knjigu imao bi netačnu verziju.
Nema smisla vređati ljude, čak i ako smo mi sami u pravu. Meni uopšte nije teško da postanem ponizan, posebno kad se tiče knjiškog znanja. Da me je savetovao o vladanju mojim kraljvestvom, mislite li da bih ga slušao? Vladanje kraljevstvom je druga priča. Ali uvek je dobro ukazati poštovanje znanju drugih u njihovoj oblasti.“

Šri Činmoj, (iz zbirke pripovedaka Vrt duše)

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči:
"Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo.
Stojim na obali, očekujuci pomoć. Požurite. Ovde sam!"

– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.

– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.

– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.

Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.


("Priča", Vislava Šimborska)

HAJDE

Hajde,
da se menjamo,
zamenimo mesta
u ovoj ludosti,
Eto,
ti mene malo voli,
a ja tebe da ne volim,
Pa da vidiš
kako je to,
koliko boli,
kada ti ne uzvrate osmeh,
odbiju pogled,
odgurnu iz misli…
Hajde,
nije to teško,
nesrećan biti…
Zamišljati
kako si voljen,
veslati sam
u ovom dvojcu,
bez kormilara…
U ovoj buri
od samotnih misli…
Kako je biti usamljen,
pored voljene osobe,
i zamišljati,
kako je ljubav lepa…
Hajde…
Valjda možeš
toliko da mi učiniš…

…Gorki…

Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema. Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put. Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gde neće smetati nikome osim nama samima. Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost. Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke slobodne!
Milena Jesenska “Put do jednostavnosti”