Kao kada na praznik...

Kako kada na praznik da polje vidi
Izlazi ratar, izjutra, posle vrele
Noći iz koje munje osvežavajuće
Padahu stalno, a daljinom još tutnji grom,
Među obale svoje opet ulazi reka,
Svežinom tle se zeleni
A od nebesne kiše radosnice
Čokot prokapljuje i blistaju
Na mirnom suncu drveta gaja:

Tako u naklonom podneblju stoje
Oni koje ne učitelj samo, koje čudesno
Sveprisutna, zagrljajem lakim izobražava
Moćna, božanski lepa Priroda.
Pa kad u neko doba godine ko da spava
Na nebu ona, ili među biljkama il narodima
I lica pesnika kada su u tuzi;
Čini se da su sami, al uvek slute.
Jer sluteći miruje i ona.

Ali sad sviće! Čekah i videh da stiže,
A to što videh, svetinja, nek mi je reč
Jer ona, ona sama, starija od vremena,
I nad bogovima zapada i istoka što je,
Ona, Priroda, sad se zveketom oružja budi,
I sa eterskog visa do u bezdan dole
Po zakonu čvrstom, ko nekad, iz haosa svetog rođeno,
Nadahnuće svestvaralačko
Oseća sebe s nova.

I kao što vatra sja u oku čoveka, kada
Veliko nešto zasnuje, tako
Snova je znamenima, delima sveta sada
Vatra užežena u dušama pesnika.
I što se dogodi pre, no oseti se jedva,
Tek sad je objavljeno.
A oni što nam uz osmeh obrađivahu polje
U liku sluge, sada su prepoznati
Ko sveživotne snage bogova.

Pitaš li ko su? Pesmom veje njihov duh
Kada iz sunca dana i tople zemlje ona
Izrasta, i oluja vazdušnih, i drugih
Koje sazrelije u dubinama vremena
I smislom punije i razaznatljivije nam
Hode između neba i zemlje i sred naroda.
To su misli zajedničkog duha
Što mirno se u duši pesnika dovrše,
Da ona zgođena naglo, beskonačnom
Davno znana, od osećanja uzdrhti,
I pesma, plod u ljubavi začet,
Svetim zrakom užežen, bogova i ljudi delo,
Posreći se, oboje da posvedoči.
Tako udari, pesnici kažu, munja u kuću
Semele kada vidljivog zažele boga,
Te ona bogom zgođena porodi plod oluje, svetog Baha.

I zato sada nebesku vatru piju
Bez opasnosti sinovi zemlje.
No nama je dano, o pesnici, otkrite glave
Pod olujama božjim da stojimo,
I munju Očevu samu, sopstvenom rukom,
Hvatamo i narodu pružamo
Pesmom zaogrnut nebeski dar.
Jer samo neka čista smo srca
Kao deca, i nevine nek su nam ruke.
I čista Očeva munja neće da oprlji,
A srce duboko potreseno, sapatničko
Patnjama jačeg, u olujama božjim što se ruše
S visina kad On se približi, ostaje čvrsto....


....
Fridrih Helderlin (1770-1843) (pesma je ostala nedovršena)

Kamo noci, kamo dani

prosanjani, promastani,

pronadani, projadani, 

kamo noci, kamo dani?