|
| |
Autor | Poruka |
---|
Unforgettable Master
Poruka : 8537
Godina : 37
Lokacija : Na dlanu.
Učlanjen : 12.09.2017
Raspoloženje : Do neba.
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 18 Maj - 19:53 | |
| Volio bi da sam te sreo ranije. Prije nego što si uz usput pokupila sve te navike koje niko osim mene nije mogao da shvati i zavoli. U svemu sebe dajes. U porukama koje pišeš Ostavljas. U sve pokušavaš dušu da udahneš. Svemu ljubavi da daš. Fotografišeš... Igrališta Djecu Nepoznate Neznane Sebe Osmijehe Ti, tako odlično umijes da nestajes. Iskljucis telefon. Odbijes pozive. Znane i neznane. Ti tako savršeno nedostaješ. Svima Sebi Tako te u svemu ima, a tako si ničija. Volio bi da sam te sreo ranije. Kad si znala da ostaješ Kad si znala da slutiš da svu ljubav koju daješ Može neko da ti uzvrati. Pisao sam ti. Jedino sam to mogao. Na računima od kafe u omiljenom kafiću gdje uz jutarnje navike uzivas sama. Pisao sam ti gdje sam stigao... I ništa nisam postigao Uvijek si mi za jedan korak bježala. Uvijek ćeš da bježiš. Džaba što sam sadio najljepše ruže betonom kojim hodaš. Džaba sto je svaka zbog tebe nikla Kad si se ti navikla... Da te svugdje ima, a niko nema. Da budeš ona koja ne ostajes Nego uvijek nedostaješ.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Svašta po nešto Čet 23 Maj - 21:34 | |
| Oda životu
Shvati čoveče, shvati dok si mlad, da si pepeo i već davna prošlost, da si večnost i svetla budućnost.
Spoznaj svoju suštinu i videćeš istinu. Putnik si na večnoj stazi, zato pravim putem gazi.
Ljubi roditelje, suprugu svoju, decu izrodi u što većem broju. Grli prijatelje, pevaj iz sveg glasa, a zalutalom pruži ruku spasa.
Zavoli celim svojim bićem život večni, brata svoga, sestru milu, živog Boga. Nemaš razlog da te brige more, večnost nije ovde, već je gore.
Ako si se na zlo dao i u njemu smiso našo, tvoja smrt te više mori i od nje ti srce strepi. Sreći tvojoj kraj već gori, jer su ti večni puti slepi.
Dragan Đurašinović
|
| | | Lilith Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 25 Maj - 21:10 | |
| I want to be in love with you
the same way i am in love with the moon
with the light shining out of its soul.
~ Sanober Khan |
| | | Unforgettable Master
Poruka : 8537
Godina : 37
Lokacija : Na dlanu.
Učlanjen : 12.09.2017
Raspoloženje : Do neba.
| Naslov: Re: Svašta po nešto Ned 26 Maj - 22:25 | |
| - malena72 ::
- Ne, nikako nisam mogao da znam šta je nosila duboko u sebi. Ali polako sam pronalazio uporišta. Kad bi je povredilo nešto što sam rekao ili uradio, ili češće što nisam uradio ili rekao, odjednom bi postala prijateljski nastrojena, iako je to bilo nekakvo glazirano prijateljstvo, prijateljstvo dvoje ljudi koji su se zadesili jedno kraj drugoga na dugom putovanju autobusom na koje se samo jedno od njih setilo da ponese hranu. Nekoliko dana kasnije desila bi se neka sitnica - zaboravio bih da vratim kutiju s čajem na policu, ili bih ostavio čarape na podu, i ona bi eksplodirala. Silina i raspon njenog gneva bili su šokantni, i jedina moguća odbrana bila je da ostanem potpuno nepomičan, i uporno ćutim sve dok najjači udar ne prođe i ona ne počne da se povlači u sebe. U tom trenutku nastupio bi slom ili otvaranje. Trenutak prerano, i umirujući gest samo bi dolio ulje na vatru; trenutak prekasno, i već bi otpuzala u sebe i zalupila vrata, nastanivši se u toj mračnoj odaji u kojoj je mogla da preživi danima ili čak nedeljama razmenivši sa mnom samo poneku reč. Trebale su mi godine da ubodem taj trenutak, da naučim da ga ugledam kad nailazi i zgrabim ga, spasavajući nas oboje te tišine koja kažnjava.
Bolelo me je što nije osećala da može sa mnom to da podeli, ali znao sam da bi je zabolelo još više kad bi znala da sam otkrio ono što joj nije bila namera da pronađem. Mislim da je fundamentalno odbijala da je iko upozna. Ili se gnušala toga koliko je i žudela za tim. To je vređalo njen osećaj slobode. Ali prosto nije moguće samo spokojno gledati osobu koju voliš i zadovoljiti se time da je posmatraš nimalo je neshvatajući. Osim onome koga čini srećnim da se divi i obožava, ali ja nisam taj. U srcu svakog naučnog rada jeste potraga za obrascima. Pomisližete da je bezdušno priznati da sam naučnički pristupio sopstvenoj ženi, ali mislim da onda ne razumete šta pokreće pravog naučnika: tu i tamo osećam kao da hodam po ivici.. nečega, što jedva da mogu da izgovorim a da ne zvučim smešno, samo da bi se potom okliznuo i našao u rupi dublje nego ikad, i tek tamo u mraku, iznova bih u sebi pronalazio divljenje za sve što je tako dosledno mrvilo moje samopouzdanje."
Nikol Kraus "Velika kuća" Nista bolje odavno ne procitah:) Sacuvala sam |
| | | Lilith Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
| Naslov: Re: Svašta po nešto Uto 28 Maj - 20:41 | |
| Da se načini portret jedne ptice. Pre svega naslikati kavez sa otvorenim vratima naslikati zatim nešto lepo nešto prosto nešto divno nešto korisno… A potom za pticu postaviti platno uz neko drvo u nekoj bašti u nekom gaju u nekoj šumi i sakriti se iza drveta ne govoreći ništa i bez ijednog pokreta Neki put ptica dolazi brzo a mogu proći i duge godine pre no što se reši da dođe Ali ne obeshrabljivati se već čekati uporno čekati ako treba i godinama tu brzinu ili laganost dolaska ptice pošto to nema nikakve veze sa uspehom slike A kad ptica dođe ako dođe u najvećoj tišini sačekati da ptica uđe u kavez pa kad je ušla zatvoriti tiho vrata kičicom a zatim izbrisati jednu po jednu sve prečage pazeći dobro da se ne dodirne ni jedno perce ptice Zatim načiniti portret drveta izabravši najlepšu od njegovih grana za pticu naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra sunčanu prašinu šum životinja i trave u vrelini leta najzad čekati da se ptica reši da peva Tada iščupajte sasvim lagano jedno pero iz krila ptice i ispišite svoje ime u uglu platna. Divni Prever |
| | | Lutajuće Srce Master
Poruka : 8629
Godina : 49
Lokacija : Pored vode
Učlanjen : 04.01.2014
Raspoloženje : Do kraja.
| Naslov: Re: Svašta po nešto Uto 28 Maj - 23:14 | |
| https://www.youtube.com/watch?v=7aMCYPDU84U |
| | | Unforgettable Master
Poruka : 8537
Godina : 37
Lokacija : Na dlanu.
Učlanjen : 12.09.2017
Raspoloženje : Do neba.
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sre 5 Jun - 22:45 | |
| |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Svašta po nešto Čet 6 Jun - 14:16 | |
| Suza i osmeh
Ne bih menjao tuge srca moga za radosti koje osecaju mnogi. Niti bih suze,koje pecal u svakom delu moga bica izaziva,pretvorio u smeh. Zelim da moj zivot ostane jedna suza i jedan osmeh. Suza da procisti moje srce i pruzi mi razumevanje zivotnih tajni i skritih stvari. Osmeh da me ucini blizim mojoj braci i da simbolise moje velicanje bogova. Suza da me sjedini sa ljudima slomljenih srca, osmeh da bude znak moje radosti sto postojim.
Halil Dzubran |
| | | Lilith Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
| Naslov: Re: Svašta po nešto Pet 7 Jun - 18:56 | |
| Umeš li da izgovoriš reč ljubav ćutanjem? I svojim nesigurnim prstima da je dotakneš, a da je ne pokvariš, ne polomiš, slučajno razbiješ tu kristalnu kuglu od najlepših snova? Da je čuvaš, kao zenicu oka, i da se u nju kuneš?
Umeš li? |
| | | Lilith Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
| Naslov: Re: Svašta po nešto Ned 9 Jun - 22:00 | |
| Budi mi... Nedelja Ali nedelja ujutru Podseti me da nigde ne moram da žurim Da je sve u redu I da će biti u redu Nek slobodno pomislim Da nikad nećeš proći... |
| | | Lilith Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sre 19 Jun - 20:14 | |
| Ako kao slučajno dođeš U ovaj grad I ako se kao slučajno sretnemo I ako kao slučajno popijemo kafu I ako nam se kao nenamerno prsti prepletu I ako ti se kao nespretno zagledam u oči I ako nam se kao slučajno dodirnu usne Možda ovo i bude dobar dan Možda ovo bude i dobar život. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Svašta po nešto Pet 21 Jun - 15:11 | |
| |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| | | | Gost Gost
| Naslov: Re: Svašta po nešto Pet 21 Jun - 20:24 | |
| |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Svašta po nešto Pet 21 Jun - 21:10 | |
| Mogu sve da mi uzmu, ali moje sećanje, snove i karakter, niko ne može da uzme... Moje suze i moju tajnu, moju tvrdoglavost i moj nemir, držim zakopano duboko i samo pogled, izraz lica i uzdah, otkriće vam sve... Nema laži, nema dvolicnosti, ali verujte, ta iskrenost se plaća i ponekad ostanem povredjen, jer ne umem sakriti, ne umem slagati, jer ne naučih biti neko drugi...
Ž.Lausević |
| | | vinka Član
Poruka : 309
Učlanjen : 13.06.2019
| Naslov: Re: Svašta po nešto Pet 21 Jun - 21:20 | |
| Lepota ostaje samo skica...
Karakter će napraviti od osobe remek-delo. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Svašta po nešto Pet 28 Jun - 20:38 | |
| Bele košulje
Majka me je naučila da peglam košulje. Bele, puplinske, sa uštirkanom kragnom i manžetnama. Bez daske i pegle na paru ali sa ljubavlju. Govorila je, kad peglaš košulju to je kao da dodiruješ svog muškarca, maziš mu prsa, miluješ vrat. Moraš je peglati pažljivo, letnju - bez, zimsku - dugih rukava sa crtom.
I peglala sam ih. Puno. Prvo ocu da bih naučila, potom mužu, zatim sinovima. I nikada mi nije bilo teško.
Moj otac ih je nosio kao deo uniforme. Smoking i bela košulja deo su scenskog efekta svih filharmoničara na svetu. Danas se to moderno kaže dress code. Kako god, nikada nije otišao na koncert bez sveže opeglane košulje i maramice, platnene.
Muž, već odavno bivši, nosio ih je bahato, nemarno, nije razumeo da meni znači da ga makar i tako dodirujem, ugađam, mirišem. On ih je prljao po beogradskim kafanama, gužvao i flekao ne vodeći računa koliko mi je vremena, umešnosti, truda i ljubavi trebalo da u danima oskudice i nemanja praška, omekšivača a vrlo često i struje, uvek spremim čistu belu košulju.Za njega. Nije ga bilo briga, nije mu bilo stalo….. Zato i jeste bivši.
Sin, talentovan na dedu, od mladih dana nosio je crne pantalone i belu košulju. Svi javni časovi, takmičenja , radionice i letnji kampovi koje posećuju mladi muzičari bili su obeleženi pakovanjem belih košulja. Od dede je nasledio ne samo talenat već i poseban neseser za košulje. Stari je proputovao ceo svet, donosio razne korisne stvari i tako ga se sećamo…
Dok su njegovi vršnjaci nosili trenerke sa uvučenim gornjim delom, ja sam mome sinu peglala košulje. Gladeći sjajnu svilenu tkaninu zamišljala sam ga kao bebu dok sam ga mazala i brisala pre povijanja.
Košulje su svetinja, dodir puplina, satena, svile uvek prija. I podseća na nekog. To je ljubav. Prsti koji klize niz rukave vežbaju za pravi dodir. Milovanje, lahoraste nežne poljupce….
Zato devojke, žene, peglajte košulje vašim muškarcima. Uvek i samo vi. Da ne počne neko drugi da ih gužva. I pegla…..
Sladjana Belko |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Svašta po nešto Ned 30 Jun - 16:54 | |
| Tužna priča
Priča o njoj
Posljednji put smo se srele prije skoro deceniju. Sasvim slučajno, u frizerskom salonu u koji dolaze gotovo sve žene iz mog starog naselja. Majka mi je predložila da pođem tamo: bio je u blizini njene zgrade, a i frizerka je bila dobra. I dok bih čekala da dođem na red (frizerka je uvijek imala mnogo mušterija, samim tim i pretrpan raspored, i nikad nismo počinjali u zakazano vrijeme), mogla sam sjedjeti na terasi, pijuckati kafu i gledati djecu kako se igraju na istom onom mjestu gdje sam se i ja igrala kao dijete. Prisjećajući se tako svog djetinjstva i uživajući u igri djece, potpuno zanesena trenucima koji bi me obuzimali, zaobilazile bi me priče žena, vjernih mušterija naše frizerke, o svemu i svačemu.
Tog dana sam je srela, nasmijanu i spokojnu. Bila je oduševljena što me vidi. Rekla mi je da dobro izgledam iako sam se ugojila. Rekla mi je da ima dobro plaćen posao u struci. Da je još uvijek sama. Da je spustila svoje visoke kriterijume kada su muškarci u pitanju, ali da je i dalje teško naći pravu ljubav. Čak bilo kakvu ljubav. Da se ponovo druži s Anom, našom drugaricom iz osnovne. Postaće kume, Ana će je krstiti. Zbunila sam se na trenutak, ali nisam rekla ništa. Pomislila sam samo kako, iako je naše prijateljstvo trajalo više od 20 godina, nikada nismo pričale o toj temi. Valjda ona nije mogla doći na red od toliko drugih stvari koje su nam tih godina bile prioritet. Nisam znala ni da li je religiozna, ali da me neko pitao, rekla bih da je… agnostik. Najblaže rečeno. Rekla mi je da joj nedostajem, da bi željela da obnovimo kontakt, da se viđamo barem jednom mjesečno. Željela sam isto. Najiskrenije. To se, ipak, nije dogodilo. Žalim zbog toga, ali tih godina su mi se dešavale nevjerovatne stvari. Tih godina sam konačno morala raščistiti sa sobom i sa drugima i donijeti neke važne životne odluke. Tih godina život mi je bio na prekretnici. Tih godina sam konačno počela gledati onim očima koje sam dugo držala zatvorene i svakim treptajem kidala sam paučinu straha i sve sigurnije, bez skrivanja pogleda, odbacujući tuđa mišljenja koja sam gajila kao da su moja, prestala sam da bježim od sebe i sa leđa skinula tuđe predrasude koje su mi lomile kičmu i uspravno zakoračila na put koji vodi slobodi. Tih godina moj su život obogatila dva divna bića i naučila me bezuslovnoj ljubavi i praštanju. I opet, poslije dugo vremena, razgrnula sam tamne zavjese i pustila u svoj život snopove svjetla pod čijim sam mlazom stajala i skidala sa sebe sve laži i prljavštinu, sloj po sloj, spirala sav mrak koji me je obavijao, dok sam gazila svoje crne misli, a strašne slike nastanjene u mojoj glavi čupala iz korijena i puštala niz vjetar. Zato nisam imala vremena za nju. A nije da nisam mislila.
Sjetim je se uvijek kada, dok vozim magistralom prema moru, prolazim pored njene velike žute kuće. Tu sam jela najbolji pomfrit, pušila najskuplje cigarete, slušala Azru i EKV i dobijala najbolje savjete. Tu smo pravile razne životne planove i ljubavne strategije. Tu smo donosile najvažnije odluke. Mnogo se smijale i samo ponekad plakale. Tu smo bile djevojčice, pa djevojke i na kraju mlade žene i zidovi te kuće čuli su mnogo raznih priča: lijepih, ružnih, tužnih, srećnih i onih sa manje srećnim krajem. Ne mogu da vjerujem da više neću ući u tu kuću čija bi toplina svaki moj problem učinila beznačajnim i lako rješivim; gdje bi me njena vlasnica dočekala s onim posebnim smiješkom koji čuva samo za mene i rekla mi da sam kraljica drame i da od miša napravim slona. A onda bi moj problem predstavila onakvim kakvim ga ona vidi, usput mi nudeći rješenje, a ja sam vjerovala svakoj njenoj riječi više nego svojim osjećanjima i svom mišljenju. I više nikad neću vidjeti njeno zadovoljno lice kad shvati da je ponovo uspjela da me ubijedi da uradim po njenom. Kad god bih je poslušala, sve bi ispalo sjajno; kad bih uradila po svom, bila bi katastrofa. To bi je posebno radovalo.
I nakon tog kratkog susreta, od prije deset godina, nisam je nikad više srela. Osim što često mislim na nju i sve godine našeg druženja. Jednoga dana, dok sam autom prolazila pored njene kuće, baš u trenutku kad sam okrenula glavu prema dvorištu koje je, po prvi put bilo mračno a kuća neosvijetljena, i baš kad sam htjela da svojim saputnicima pričam o toj žutoj kući i prijateljici koju volim, jedan od njih, koji je sasvim slučajno poznavao, me prekide i saopšti strašne vijesti. O njoj. O njenom životu koji se pretvorio u pakao. Mučenje, kojeg ona vjerovatno nije svjesna. Bila je jedna od najjačih osoba koje sam znala. Jedna od najzrelijih. Najinteligentnijih. Najobrazovanijih. Najsposobnijih da izađe na kraj sa svim što joj se nađe na putu. I onda se nešto desilo. Nešto s čime nije mogla da se izbori. Šta, kako i kada – niko ne zna da kaže. Njena duša je samo odjednom odlutala i onda se bespovratno izgubila. Sama nije mogla da nađe put nazad jer na njemu izgleda nije bilo nijednog svjetionika. Niti u njenoj glavi odjednom su se rasplele, pokidale, otkačile, um je izgubio oštrinu i lucidnost koje su ga krasile, oči su izgubile sjaj, a lice onu klasičnu ljepotu kojom se ponosila. Kažu, izgubila je sebe. Nesvjesna novog dana, muzike i knjiga koje je toliko voljela, svojih prijatelja koje više ne prepoznaje, života koji pored nje prolazi, sunca, kiše i mirisa štrudle od jabuka koju niko nije pravio bolje od nje. Rekoše mi da ne mislim više na nju, da je bolje tako. Jer sve i da jednom stanem pred nju, ona neće znati ko sam. A ja ne mogu da je zaboravim. Zamišljam je kako sjedi prekrštenih ruku i nogu i kako mi se smije. Pita me primjećujem li nešto na njoj. Kažem da ne primjećujem. Onda skida traku sa kose dok vrti glavom lijevo-desno i pokazuje svoju novu boju koja je od njene prirodne svjetlija samo za nijansu. Prevrćem očima dok kritikuje moju nesposobnost uočavanja sitnica, poput nove boje kose (koja je gotovo identična staroj). Smijemo se zajedno i hodamo ruku pod ruku. Kao i svake subote, idemo na rok svirku. Ja pričam s nekim momkom, nižim od mene za pola glave, koji piše i objavljuje pod nekim smiješnim pseudonimom, o poeziji i smislu života. Ona me vuče za ruku i šapuće: „Samo preko mene mrtve!”, dok pokušavam da je ubijedim da tip uopšte nije loš.
Pita me da li je glupo što očekuje da nađe momka koji svira kad ona uopšte nije muzikalna. Kažem joj da to ima smisla. Ubjeđujem je da sve što želimo ima smisla dok god to stvarno želimo. – A onda – pita me ona – kad prestanemo da želimo? Šta onda? – Onda nas baš briga. Zašto bismo mislili na nešto što je prošlo, na nešto što smo odbacili ili nas više ne zanima? TO nema smisla! A onda je vidim kako suzne oči briše papirnom maramicom. Ne, nije baš toliko osjetljiva. Samo ima neki problem s očima, to je sve. Ne mogu je rasplakati ni knjige s tužnim krajem, ni filmovi uz koje ja prolijem more suza, ni muzika koja dira. Dijete je nekog hladnog vjetra s planine i mokre zemlje. Sunce joj je poklonilo jedan zrak koji je čuvala u očima iz kojih su se slivale kiše, ali ne spolja, niz njeno lice, već niz njenu uplašenu dušu koju je krila iza svog sarkazma, hladnoće i grubosti koju je pokazivala gotovo u svakom trenutku. Slomila me njena sudbina. Mene, krhku i ranjivu, preosjetljivu i nespremnu da podnesem toliko loših stvari. Rastužila me do srži. Utihnulo je nešto u meni kao i svaki put kad iz mog života ode neko koga sam voljela. To što je ona fizički prisutna ne čini je više živom od onih koji to nisu. Jer njeno tijelo je tu, a ono drugo – njena svijest, osjećaj za život i ljubav, sve ono što je živjelo u njenoj duši – mrtvo je. Kažu mi da uzalud mislim na nju, da uzalud plačem i tražim način da joj pomognem. Ona me se neće sjetiti. Ne sjeća se ni sebe, kakva je nekad bila, ni života koji je vodila… ona je samo žena od slame koja će jednom potpuno izgoreti… prazna, nevoljena, zaboravljena… Možda od drugih, ali od mene nikad.
Valentina Šuković-Šaranović |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 6 Jul - 10:27 | |
| |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 6 Jul - 10:27 | |
| |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 6 Jul - 10:29 | |
| |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 6 Jul - 10:30 | |
| |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 6 Jul - 16:02 | |
| DA SAM MUŠKO Da sam muško pustila bih brkove i pila bih mnogo piva razdevičila bih jednu devojku, znam i koju, i uživala bih gledajući je kako me gleda začarano. Da sam muško, terala bih je da za mene umesi kolač komplikovan, sa mnogo sastojaka, i uživala bih gledajući je kako secka, melje i muti. Da sam muško napisala bih joj dugačko pismo u kome bih priznala da neću nikad da se ženim i uživala bih gledajući je kako neutešno plače i otire suze pazeći da ne razmaže nijednu moju reč. Da sam muško, potom bi otišla u svet noseći u unutrašnjosti sakoa njenu sliku i uživala bih gledajući kako si njene oči večno plave i sjajne a svim drugim ženama govorila da joj nisu ni za mali prst. Jelena Lengold |
| | | Lilith Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
| Naslov: Re: Svašta po nešto Sub 6 Jul - 19:36 | |
| ...ne treba mi niko... ČINI MI SE Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji, neko ko nije niko, neko ko pali insens, zatim čisti svakodnevnu pozornicu (ali ne veruje u rituale), neko ko udiše vazduh i zatim ga drži u plućima... u stvari, NE TREBA MI NIKO Međutim, treba mi neko ko sriče azbuku... neko neporušen godinama, neko izbrušenog stila, koketno biće sa svilenim maramama, neko odeven u crno a lagodan u svojoj koži, neko ko voli da putuje sam po svetu, u stvari... NIKO MI NE TREBA Treba mi neko ko voli decu (ali nije pedofil), neko ko pravi umetnost, ali za nju - nema uvek vremena... neko ko se budi posle podne i pali džoint, ko roni na dubinu od 1 000 metara i tu ajkuli glanca zube, ali ko ni mrava zgazio ne bi, treba mi neko ko poznaje bolnice, ko pravi stolice, ko tuca anđele, ko sa đavolom tikve sadi, u stvari, NE TREBA MI NIKO Treba mi neko ko je pročitao aleksandrijsku biblioteku, spasio je od požara i instalirao u svoj kompjuterski program, neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru, Tunisu, u Aino plemenu u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku u Rimu u Kazablanki, neko od svetle misli i sjajna oka, neko ko počinje pokret u istoriji ili ga završava, u stvari, NE TREBA MI NIKO Treba mi neko nežan kao meko praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar, razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar, neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum ko me pred zoru sastavlja i rastavlja kao sat, neko ko hoda kao mačka i otvara žute zenice u ponoć, neko ko ne kaže ništa čak ko ne postoji, u stvari i zaista, NIKO MI NE TREBA Treba mi kamikaza uzdignutih krila, neko ko poklanja cvet, ko ne mrzi svet i ko se smeje smrti u lice... Neko ko plače usred autobusa... na sredini koncerta na polovini razgovora i dok seče luk, Treba mi neko koga nisam srela, zavela, ponela, omela, obezglavila, navela, zanela, ranila... Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari, NE TREBA MI NIKO Treba mi neko ko pravi muziku, ko pravi sranja, ko donosi odluke, neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci, ko čisti slivnik, spava na kiši, ko glanca kavez u zoološkom vrtu, neko ko guta asid, predaje etiku, pegla veš, razmišlja o sutonu, pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade, neko ko je završio sa meditacijom i izašao iz neuroze, neko iz pećine, iz loše porodice, neki prosjak koji voli da se smeje, princ koji krade vazduh iz nozdrve, orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose, knjige iz biblioteke, ko snima film o beskrajnim oblacima i napuklim ogledalima, ikona mudrosti i ludosti, znanja i neznanja, u stvari NE TREBA MI NIKO kome mnogo trebam... Treba mi neko ko čisti cipele, seče nokte, slaže posuđe, posmatra planete, voli nauku, ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude, ko nema kičmu ali ima auru na mestu gde hoda uspravno... u stvari, NE TREBA MI NIKO Treba mi neko ko razmišlja u bojama, ko oseća prstima i ko sanja budan, treba mi neko vešt, a nesiguran poput akrobate, učitelj džiu-džica na električnoj stolici punoj vate, magnetna plazma u bolnici, krvno zrnce u plaštu sena, perverzna princeza na zrnu graška, ulični diler sa dosta praška, pustinjski vetar bez jednog daška, u stvari... u stvari, NIKO MI NE TREBA... niko baš toliko, toliko toliko kao Ti... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Svašta po nešto Ned 7 Jul - 10:34 | |
| Duboko vjerujem da samo jednom u svom životu nađeš ljude koji su u stanju da cijeli tvoj svijet okrenu naopačke.
Reći ćeš im stvari koje nikad nisi podijelio ni sa jednom dušom i oni će upiti sve što kažeš i zapravo poželiti da čuju još toga.
Dijelit ćete nade u budućnost, snove , ciljeve... Ne možeš izdržati da im ne kažeš kad ti se nešto divno desi, jer znaš da će s tobom podijeliti tvoje uzbuđenje.
Nije ih sramota da plaču s tobom kada si povrijeđen ili da se smiju s tobom kada praviš budalu od sebe.
Oni nikad ne povrijede tvoja osećanja niti se zbog njih osjećaš manje vrijednim, već te podižu i pokazuju ti stvari o tebi koje te čine posebnim pa čak i lijepim.
Kada su oni u blizini nema nikad pritiska, zavisti ili takmičenja, već samo tiha smirenost. Možeš biti ono što jesi i ne brinuti o tome šta će oni misliti o tebi jer te vole zbog onoga što jesi.
Stvari koje izgledaju beznačajno većini ljudi kao što je porukica, pjesma ili šetnja postaju neprocjenjivo bogatstvo koje se čuvaju u srcima na sigurnom do kraja vijeka. Sjećanja o tvom detinjstvu se vraćaju i osjećaš da su tako jasna da ti se čini kako ste ponovo mladi. Boje izgledaju svjetlije i sjajnije.
Iako nije bio česta pojava ili ga uopšte nije bilo, smijeh postaje kao dio svakodnevnog života.
Jedan ili dva telefonska poziva tokom dana pomažu ti da preguraš radni dan i uvijek ti vrate osmjeh na lice. U njihovom prisustvu ne osjećaš potrebu za neprekidnom pričom, već se osjećaš zadovoljnim što su u blizini.
Stvari koje te nikad prije nisu zanimale postaju fascinantne jer znaš da su toliko važne toj osobi koja vam je posebna. Misliš o toj osobi u svakoj prilici i u svemu što radiš. Prisjećaš ih se uz proste stvari kao što su blijedo plavo nebo, nježan vjetar pa čak i olujni oblak na horizontu.
Otvaraš svoje srce iako znaš da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavaš ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio da je moguće. Uviđaš da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućiš da osjeti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plaši.
Pronalaziš snagu u spoznaji da imaš pravog prijatelja i vjerovatno srodnu dušu koja će ti ostati vjerna do kraja života. Život ti izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiv i vrijedan življenja. Tvoja jedina nada i sigurnost je u uvjerenju da su oni dio tvog života.
Ako si pronašao/pronašla takvu osobu čuvaj je, jer ona samo jednom dolazi.
Bob Marley |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Svašta po nešto | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 14 od 17 | Idi na stranu : 1 ... 8 ... 13, 14, 15, 16, 17 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 688 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 688 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|