Poezija

ljubavna poezija Steve Manojlovica
« Odgovor #52 poslato: 16-07-2016, 03:13:44 »

Jutro u dvoje

jutro dolazi prepuno čežnje
a ti me voliš, ja volim tebe
jesmo li noćas dotakli zvezde
il smo dotakli suštinu sebe

ljubavi tvoje, ljubavi moje
puno je ovo jutro u dvoje

ako te nikad ne taknem više
sudbinu takvu žaliti neću
neka te život još lepše njiše
ja ovog jutra slavit ću sreću

ljubavi tvoje, ljubavi moje
puno je ovo jutro u dvoje

Stevo Manojlović

Odgovor

poljubih ti usne
toga vedrog dana
o božice moja
medenoga tela

da mi budeš večno
luka i dragana
pitao sam dal bi
za me poći htela

sklopila si oči
kao bela vila
nisam čuo uvom
odgovora tvoga

već si glavu moju
na srce stavila
pre pedeset leta
sećaš li se toga

Stevo Manojlović

ОРДЕН ЗА ЉУБАВ

ја добро познам сва лица твоја
свако шта хоће свако шта носи
љубавне мисли видим, без броја
за белим челом у мекој коси

из тебе зрачи љубави снага
орден за љубав дат ћу ти, драга

гледам те душо дивне ти очи
и знам шта кажу и знам шта крију
букте у њима љубави моћи
знам усне твоје шта љубе, пију

из тебе зрачи љубави снага
орден за љубав ти дајем, драга

Стево Манојловић (дует са Давичом)

СВЕТ ЉУБАВИ

свет љубави без борбе и свађе
ко у њему не би био рађе
свет љубави али ту - на јави
нека свако сваког часа прави

љубав бог је нек се љубав слави
свет је поље цветова љубави

свет љубави среће и милине
како људи овде да начине:
само љубав свет ће да поправи
свет љубави с љубави се прави

љубав бог је закон јој је кратак:
љубав свима први је задатак

Стево Манојловић

Jednostavno, volim te - Phil Bosmans
Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer:
ja te jednostavno volim.

Ljubavna pesma - Rajner Marija Rilke
Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

Ne budim te tek tako - Rade Šerbedžija
Nocas je ulicama nasega grada
Prolazila kocija bijela,
I bijela mecava vije
Mutan dan...
Do u tajne sobe nase stare ljubavi
Trpim svoje i tudje sto me bije,
I mrzlo mi je u srcu...
Ne treba rakije - ne grije!
Za tebe ljubavi govorim ove rijeci.
Za tebe koju nosim u mozgu,
Kao uzarenu kuglu djetinjstva,
Kao ranu koju sam bolovao toliko puta.
Za tebe koja si dio mene
Duboko ukopana skoljka u kamenu.
Miris borovine zauvijek zaboden u krv moju prokletu.
Za tebe, zbog tebe, zbog sebe.
Predlazem da saberemo nase siromastvo
U dodir koji lijeci nasa srca,
U koja je rdja pala sa bijelom igrom u samoci.
Moj kriz placa racun ove noci.
Ne kuni me imenom na koje je moja krv postala imuna
Oguli narandzu, operi lice.
Otvori se utjeho
Zagrli me jako
I probudi se
Ne budim te tek tako.
Za tebe ljubavi govorim ovu pjesmu,
Za tebe koja si dio mene
Duboko ukopana skoljka u kamenu,
Za tebe sto u toplim rukama nosis ruze nijeme,
I prosipas ih u suhu fontanu.
Za tebe, zbog tebe, zbog Prevera,
Zbog svih pjesnika ljubavnih stihova,
I uprkos njima...
Ne budim te tek tako.
Otvori oci ljubavi i pogledaj kroz prozor
Vani su zasijale gorcine,
Tumaraju pomrcine i studen
I bijela mecava u gradu vije
Mutan dan...
Pa i srce je pocelo sumjeti: "Divljak - ovdje je kvar!"
Ne treba rakije - ne grije.
Dok bije u njedrima dobro nam je.
Gledaj!
Nemoj da ti trazim oci
Primakni se blize...jos blize
Zagrli me ljubavi, zagrli me jako,
probudi se Dragana,
Ne budim te tek tako...

Ako hoćeš...
Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

(1889.)Aleksa Šantić

Sonata od sna - Enes Kišević
Od čega žive oči tvoje
Kad stalno iz njih isijava san?
O što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.

Tvoje su oči u meni zasle.
Taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,
satkana sva si od sna,
latico sniježna zgusnuta svjetla,
sva si ko cvijeta prah.

- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi, zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.

Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krvi nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,
znaš što ja vidim:
Dva križa koja se grle.

A međ' njima diše
još nerođen Bog,
prikovan poljupcima...

A što ako boginja neka
pod mojom usnom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina,
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
A ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope.

O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.

Ne budi daleko od mene - Pablo Neruda
Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.

Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko

da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Prolećne pesme - Desanka Maksimović
II

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Pismo jedne zene - Kerolin Ris
Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu

U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao

Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljam dane kad cuvas svoje zdravlje

Ponavljam sve nezne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju

Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam
umorna srca tromih nogu

To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala...

Slovo o ljubavi - Desanka Maksimović
Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.

I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge - i osetimo se nesrećni i krivi.

Zaljubljena - Pol Elijar
Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.

Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

Ne vjeruj - Aleksa Šantić
Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim,
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi -

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem.

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Ruke tvoje i moje - Mak Dizdar
Ruke su dvije molitve što ištu svoje nebo
To su dvije prijetnje što traže svoga boga.
One su dva druga što često idu u raskorak
Ruke su dva duga pitanja koja
Nemaju kome da se
Povjere.
Ruke bez ruku su siromasi ubogi
Prebacimo ruke s dvije suprotne obale
Njihova sjena u ogledalu voda biće
Virovima radost,
Prebacimo dlanove, prebacimo prste, prebacimo jagodice.

Za most čvršći od stakla, od cementa, od čelika.

Neka preko njega prelaze
Bez ikakve carine
Dragocjenosti

Daha

Pogleda

Poljubaca

I onih krhkih riječi koje se
Mogu reći
Šapatom
Samo.

Kajanje - Konstantin Kavafi
Reci tom kajanju da se umjeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.

Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.

Vrlina koja ti je donijela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sjećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.

Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio - razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.

I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.

Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umjeri kajanje koje je uvijek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Milan Drašković
ZVEZDANI SONET



Rođenoj usred pene utrobe zvezda,
zvezdanoj sestri naši brodovi plove –
žderač stvarnosti uvek nađe svetove
što ih još samo mag snova zna da sazda.

Noćas krademo zvezde – zvezdu siroče.
Moć u auri u plesu androida,
vremenska petlja koja se naglo kida –
zaplet što liči na požutele priče.

Šapat kamena usred zvezdane jeze
prazni tišinu nasmejanih himera
i ukrašava tajnoviti bruj sfera.

Obruč samoće za svete simbioze
koje brode ka neumitnoj sudbini:
kraju puta svog i zvezdanoj prašini.

Miroljub Todorović
BALADA O ZVEZDAREVOJ SMRTI



Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

Radioaktivne kiše u junu nad Zvezdgradom
Dalekozorima tražim Zemlju-dom
Svetlosne godine, ravnodušni Prostori
Cvetovi u očima pogođeni gromom

Čovek ili zver u nervnoj ćeliji jutra
Opkoljeni dimljivim vatrama vazduha
Ustupiće nam svoje reči i svoju krv
Sa zelenim lišćem na jeziku

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

U žlezdi polarne noći spava
Ševa na čijim je krilima poljubac olujnog mora
Sa crnim plaštom sverazorne večeri
Njena smrt ulazi očiju otvorenih

Znao sam da će doći u ponoć, u ponoć
U ružičastoj haljini, lepršava, sa okom sivim
U grlu grč mi i krik neizgovorljivi
Dok prilazi i nežno u čelo me celiva

I žena i magla i avgust i krv
Poznanstva s Galaksijama, planetni kardiogram
Po mome licu gmizaće gnojni crv
Ko po licu jabuke sunčani požar

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

Govorim u ime onoga što sanjam
Nauci o Energiji i njenim pretvaranjima
Sloju užarenih sunaca u semevodu
Zakonima ovlaženog zrnevlja zemlje

A vi ćete doploviti u ogromnoj lađi
Po burnom moru sa otrovnim bodežima
Vaša sićušna čula oštra kao čula insekata
Osetiće primamljive pozive moga mesa

I ugalj pod peščarom i školjka u Okeanu
Pišu u vremenu svoju istoriju
Sa zelenog pupoljka i grudvice belančevine
Nemoćna ptica uzleće ka ponoru

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

Kroz bdenje vode osećam gordost vrela
Let pogođenog zvezdopteriksa u visini
Lobanja prska iz zemlje niču maslačci
Moja suza se gasi kao šumski plamen

Onaj koji će doći biće sam
Kao drvo u pustinji kao vetar u maju
Začuđen, sa strašnim mačem u rukama
Nad licem izvora bistre vode

Opevaćemo ugljenik koji tvori svet
Tišine Svemira, šumna munjo iz grla
Slično jauku ranjenog soka u stablu
Molekuli će u krugovima lutati našim telom

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

Sada ste skupa ljudi i zvezdosauri
Pod neugasivim voštanicama večeri
Ko predznake oluje u drveću
Osluškujete glasove mesečeve utrobe

U peščanom gradu razorenom severnim vetrovima
Zlatni skafandri jezera, hidrokrilci
Kao šuma crvenim maglama oktobarskim
Moje čelo obasjano svetlošću silicijuma

Začaran beskrajnim menama Materije
Proričem pad mora i pad Kristalne planine
Pred zatrnjene oči budućih fosila
Pred zverove i ptice neznane vašoj glavi

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

U žaoci otrovnih pčela, u snežnom suncu
Granitna grmljavina moje krvi, limfa zemlje
Kao pupoljak otkinut mrazevima, kao tajfun
Ruše se srebrne mašine, cvetovi i zvezdodromi

Planeta juri Svemirom, dodirujem je rukom
Zelene vatre ljubičice u peni crnoj
Glavo moja nagrižena oksidacijom
Vodonik u sazvežđima, u srcu sunčev trn

Iz tame dolazi Ona sa zlatnim lukom
Ptica peva: ženo u tami, u tami
O kako bi da se još jednom raspomami
Zvezdana zver u mojim mošnicama

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

Iza sedam gora, iza sedam izvora
Začarana princeza u dvorcu plavih ruža spava
Moja gorljiva ruka brža od svetlosti
Sutra u zoru iščupaće joj srce

U gradove silaze ljudi sa metalnim glavama
Poslednje čestice tela pretvaraju se u Energiju
Šumska jagoda ima nevino oko komete
Reke rastopljenog bakra teku u pravcu severa

Ležim pred vama nag i nem
Sa zagonetkom na licu dok noćni vetar svira
Da li su ove reči svešto smem
Kamenu, drvetu, Prostoru ozvezdanom

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

(Iz zbirke pesama Putovanje u Zvezdaliju

Zoran Pešić Sigma
DALEKI ŽEDNI SVETOVI



Zveri pаsu po krovovimа sirаkle-mаhovinu
u kućаmа dole drhte decа
zubljodlаki riču nа obа noćnа mesecа
ove jeseni kroz Šumu neće proći stаdа
lopticа-rose

ostаće pusti rezervoаri snovа
žeđ će dа mori rаtаre i
pitomu živinu kojа prede
nestаlne zvučne tаlаse
oko kućnog prаgа

staro telo ne peva

ređaju se samo:
bezbojno sintaksičko kamenje
sklerotične reči
bezvučni suglasnici

staro telo ne peva
ono izbacuje škripave i ravne redove proze

Ne spavam!
Ne spavam.
Uđi slobodno
Nisam budna.
Odjekuju koraci praznog sna.
Nepomična zavesa je nepomična
Sve dok je oluja ne razigra
(nadam joj se,
priželjkujem)
Iz mašine nečujno izlaze prazne trake sna
Jer - mašina je prazna.

odmori se sada malo

dok spavaš pozajmiću tvoj lik

odmori se od sebe malo
a ja ću tebi dati ovaj moj
stari
istrošeni
ili neki novi
ako želiš
treći
nepostojeći

Malo ja - malo ti
Travestija je igra sjajna

Alisa u sivom balonu

* odlomak*

Nisam čak ni pospana,
A eno me na kauču – spavam. (po vas dan)
Sivi se baloni s mukom i nesigurno uzdižu.
Drhteći prozeblo.
U jednom od njih sam ja.
Tumaram praznim hodnicima osnovne škole.
Iza odškrinutih vrata viri jezičak svetlosti.
Otvorim usta sobe i uđem.
Moja mala drugarica važno sedi u prvoj klupi.
Lepa je i pametna, pa joj se divim, divim.
Studenti u strahu gutaju svoje poštovanje
I nečujno se dave. Gutaju se, dave se, dave.
Profesor mi kaže:
„Ako misliš - padaš na dno bunara, zato požuri, ne čujem te, požuri, čeka me debelo društvo u kafani!“
Moja mala drugarica odlazi kući bez mene.
Iza odškrinutih vrata pevuši žuta svetlost.
Ja se smanjim i uđem.
Tu mi jesenje lišće šušti pod nogama.
Nisam još uvek stara, ne! Nisam!
Rođena sam kao starac.
Majka je iz sebe s mukom istisnula smežurano lice starca i iznenadila se.
Okrenula je glavu : „ Kako se voli nešto toliko ružno? Ružno i staro...“
Beba- starac nije znala šta će sa sobom, pa je čekala.
Čekala i spavala, kao i svaka beba.
U sivom balonu koji se bez vetra njiše po trotoaru beba starac pripoveda.
Ona voli da priča priče svojim mladim roditeljima koji je zbunjeno gledaju:
„ Kakva je sad to priča? O kakvoj ljubavi ti govoriš? O kakvoj budućnosti – znak pitanja. Pa ti si na kraju. Početak je kraj. Ti spavaš na kraju početka...“
„Nije istina!“ odgovaram ja smelo. „Balon nije okrugao i ume da leti. Balon ima pupak...“
Istina je. Balon ima pupak.
Ali, balon nije sačekao zeleno na semaforu.
Autobus ga je odneo.
Ja se čvrsto uhvatim za dršku u autobusu.
Sidjem na sledećoj stanici i odem kuci.