Bravo Dala,divna tema.Jako si me iznenadila.

ISPUNIŠ MI OČI

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne da nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.

Goran Tadić

Grad u noci

Ovo je grad sa prigušenim svetlima.
Nadaleko kao da nikog nema.
Jesi li videla razbijače
kako razbijaju zgrade,
ruše mostove, zasipaju lomom reke?

Rekli su da je opasno njime tumarati,
ali mi ćemo poći kud nam se prohte.
Jer ništa drugo i nemamo sem slobode
da tumaramo i da ništa nemamo.

Ovo je naš grad sa svojim trgovima i ulicama.
Ovde ništa ne raste; ovde je smrt.
Zastani pored mene. Uberi moje suze.


Novica Tadić

FATAMORGANA

Ti si iluzija na mome putu.
Ti si lažna voda
i senka u pustinji.
Moje oči te gledaju
i ne veruju ti.
Nisi na mom horizontu, ne svetliš,
iako to činiš svetlošću vode.
Ne gorčiš, iako zagorčavaš život.
Ne stižeš, iako si tu.
Refleks u tvojim očima
lažna je voda.
Kroz njih stvaraš iluziju
o srebrnom gradu,
zelenilu koje ne postoji,
svežini bez vetra,
vatrenoj reči koju niko
i nikada nije napisao na zidu.
I sama sam bila
projekcija noći u mome snu.
Ne zračiš, iako se to čini.
Tvoj poljubac ne ljubi.

Dulse Marija Lojnaz

"... Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe
Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata
Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove
U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu
U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje
Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

Eva Zonenberg

"Tamo gde se sva smirenja
vežu u sreću misli,
Tamo se tek začinje
najistinskiji i najodvažniji
od večno čežnjivih smislova,
smisao nazvan tobom. "

Čovek i žena
gledaju se bez reči
Ni jedno ni drugo
ne ćuti
ali ne mogu se čuti.

"Čovek i žena", Prever

Ponekad bih vernošću nazvala one reči
Kojima je dozvoljeno umreti
U dostojanstvu trenutka koji ih je rodio.

"Vernost", Monika Anna Gasiorek

Došao sam u samoću
ne bih li pronašao reku
zaborava.

Ali ovde nema ničega
osim samoće bez reke.

Kada je čovek jednom video krv,
u samoći nema reke
zaborava.

I da je ima,
nikada to ne bi bila
reka zaborava.

Rafael Alberti

Još jedan kraj se neprimetno uvukao u kosti i tera ih da plaču od bola. Vuku se već poznate reči oko nogu...cvile, kao napušteni februarski mačak. Čak je i pesma ranjena. Svitanja su izgubila smisao. Ni pismo više ne ume da pokaže naklonost i tugu. Zgužvano jauče iz dna korpe za đubre, kao da nikada ništa značilo nije. Jedno Zauvek je ubijeno. Ostaje samo da se ćuti i time mu se očita pošta, na hrabrosti koju je imalo da postoji. Samo Očaj jeca na glas i lomi tišinu. Poslednji pozdrav ljubavi, čija je nevinost bezočno ukaljana.

Jutros, dok se dan borio sa snom, zatekla je svoju sreću na plafonu. Čučala je tamo, sasvim bezbrižna i rugala se kao dete. Sjajnih očiju, veselih usana i čiste duše. Sad nema smisla odustati. Nema smisla uništiti to sićušno stvorenje koje je toliko nesvesno svog postojanja. Previše je teško vratiti ga nazad na ono skrovito mesto, gde je tako samo, gde pati i gde će nakon dugog mučenja nestati. Toplina je preplavila obraze. Traženje smisla po vrtlogu nemira. Ponovno zaljubljivanje u život, kroz obrise njegovog imena. Snaga morskih talasa širi pluća i budi zenice. I kada telo umre, duh neće klonuti. Znam.

A, kada bih ga slikala, portret bi morao biti u tamnim bojama. Ali ne sumorno mracnim, nego tamno grimiznim ,protkanim pokojom zlatnom niti sa odsjajem plamena u tami ..plamena koji mami i koji preti da lizne ili opece kad se najmanje nadas.

Zagonetno postavljen u poluprofil, ociju tamnosmedjih,kose upadljivo slicne ocima.Ne krupan, ne atletske gradje..srednje visine, sa onom unutrasnjom silinom i potrebom za laznom skromnoscu kojom vesto manipulise svestan sebe i sopstvene vrednosti, koja ne podrazumeva fizicku snagu, vec osecaj aure koja dominira u precniku od nekoliko metara.To ne bi bila poza koju bi on rado odabrao. On bi verovatno zeleo da ga naslikam kao popart heroja Ili nihilistu u vremenu ratova i stradanja. Ali, za mene je on Andjeo i Lucifer,crveno i crno,mir i haos,neznost i snaga, ljubav..strast..izazov..

Stalno razmisljam o njegovim rukama. Najteza i najveca dilema. Njegov svet - tehnika.Moraju biti pazljive, strpljive, odmerene, ali uporne do krajnjeg uspeha.Njegov svet-muzika.Moraju biti nezne i osetljive,razigrane i radoznale.Vec ih vidim-malo koscati zglobovi sa uredno podrezanim noktima..Mozda je malo i maljaviji po prstima?

Kazu da portret uvek odrazava interakciju umetnika i modela. To onda mora da bude samo onaj jedinstveni momenat od par sekundi dok se nemo gledamo na udaljenosti od par metara ,a osecam kao da me klestima drzi u zagrljaju koji neobicno prija, dok oboje cujemo samo otkucaje moga srca koje bije nekako cudno..bez ritma i reda.Onaj moment kada me hipnoticki nezno mami u svoj svet , a ne trazi nista i ne nudi nista.Onaj moment kada oboje znamo da sam nesposobna da se oduprem njegovom decackom sharmu tako neodoljivom u potrebi da se nikada ne odraste.Onaj momenat kada su nam se duse srele i prepoznale, kad teturamo kroz nepoznato, maglom obvijenim sumskim puteljcima Dok izbegavamo neizbezno… njegovu strast ili moj strah..

Najtopliji dan u godini, to su i meteorolozi potvrdili. Prethodna noć besana,što zbog vrućine i komaraca, što od uzbuđenja zbog sutrašnjeg viđenja. To nikako nije mogao biti običan dan, zato sam preskočila svakodnevne aktivnosti, doručak i kafu, moj organizam nije hteo baš ništa,ne funkcionišem, kao u ranoj mladosti kada sam bila zaljubljena, ali šta mi je sad?
Našli smo se tačno u podne. Pričala sam o običnim stvarima i glumila uzdržanost.
Priča je presušila, ostali su samo nemi pogledi, ali taj njegov pogled nisam mogla dugo da izdržim. Tako oprezno je dodirnuo moju kosu, kao dete koje prvi put stoji pred harfom i plaši se da će je pokvariti, njegovi prsti su se lagano oslobađali i sa posebnom pažnjom dodirivali moje pramenove, čula sam tu
muziku, za tren je stvorio harfu. Naglo sam naslonila glavu na njegovo rame, kao da sam tražila da me zaštiti od sebe same i njega. Posle par sekundi podigla sam upitni pogled i odgovor je pao, ali bez reči.
Ono što mi se kod njega posebno dopada je to što ne koristi puno reči. Njegove rečenice su kratke, jasne, bez reči kojima se opisuju osećanja, a to je dobro, jer ako se osećanja mnogo prepričavaju izližu se i reči i osećanja. On ne govori mnogo, njegove ruke i oči govore za njega. Ja sam shvatila da ne volim reči još pre nekoliko meseci, kada sam se zaljubila u balet i sada sam to potvrdila. Volim muziku i pokret, reči opterećuju. Pišem da bih se oslobodila reči.
Nikad nisam videla Jelisejska polja, ali po zvučnosti bih rekla da odgovaraju njegovim očima. Dok sam se gubila u tim poljima, u prostranstvu zelenog i tihog, njegova ruka me je stegla, znala sam da sam na sigurnom.
Dva sata je došlo nešto brže nego običnim danima, ja sam morala nazad u stvarnost, a on na posao.
Čovek koji korača mojim snovima mesecima unazad, čovek koji sada te iste snove ostvaruje, zato nisam mogla biti sigurna da li se sve zaista zbilo.
Uveče sam se vratila u stan, miris njegovog parfema prisutan, da, bio je ovde.

"Svi su ljuti na mene što sam ti se vratio, ali oni nas ne razumeju. Osećam da jedino sa tobom mogu da uradim bilo šta. Da popravim uništeni život, a onda će i naše prijateljstvo i ljubav imati drugi smisao za okolinu. Kamo sreće da se, kad smo se sreli u Ruanu, nikad nismo rastavljali. Velika je provalija između nas, i vremenska i prostorna. Ali mi se volimo.”

Frida Kalo Dijegu Riveri