„Samoća me prati kroz ceo život. Samoća izgrađuje moju samostalnost… Samoća produbljuje, u njoj se razmišlja i izgrađuje se duh, razgovara sa samom sobom, nagrađuju se postupci, usavršava se. Svaki treba da proživi izvesno vreme u samoći da bi upoznao sebe. Mnogi se žale na samoću, a ne shvataju koliko je lepote u tom životu kad je jedini drug knjiga, a lepota prirode horizont života”.



MILICA Jakovljević, kasnije Mir Jam, rođena je u Jagodini 1887. godine u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Vreme je bilo nemirno, ali kad je u Srbiji bilo mirno vreme?! Pobune i političke borbe potresale su malu kraljevinu, a vlastodržac, kralj Milan Obrenović, „prvi srpski kralj posle Kosova“ se razvodio sa suprugom Natalijom, na radost evropskih bulevarskih listova, koji su često pisali o njegovim skandalima.

Jakova - Jašu Jakovljevića kraljevske bračne zađevice,političke borbe i drugi neredi zanimali su onoliko koliko su mogli da utiču na njegovu službu i visinu plate. Imao je on svojih, porodičnih briga, bio je udovac sa osmoro dece. Deci je bila potrebna majka, ili zamena za majku. Rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. Kad u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece, neće ih imati ni u ubuduće, dovoljno je bilo onih osmoro. Ali, nije tako bilo, već posle prve godine braka rodila je Milicu. Državne činovnike su često premeštali, selili su se iz mesta, u Knjaževcu je Simka 1890. godine rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru.
U Kragujevcu je Jaša Jakovljević u službi veoma „avanzovao“, kako se tada govorilo, dobio je visok činovnički položaj, postao je načelnik okruga kragujevačkog, na tom položaju je ostao do penzije. Zahvaljujući ocu i njegovom statusu, porodica je bila u vrhu gradske elite.

Vreme rata

MILICA je u Kragujevcu provela detinjstvo, godine školovanja i rane mladosti. Završila je Učiteljsku školu i 1907. otišla u selo Krivi Vir, ispod Rtnja, da tamo bude seoska učiteljica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima“, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama“. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Govorila je ruski i francuski. Imala je reputaciju lepe, smerne, vredne devojke iz dobre kuće. Postoje glasine da je imala dosta prosaca, ali ona nije htela da se udaje. U to vreme su se građanske devojke „na vreme" udavale, osnivale porodicu i imale decu, kao što su nalagali red i običaj. U prestonicu je došla sa bratom i sestrama, koje su se u Beogradu poudavale, jedna za muzičara ruskog emigranta, a druga za crnogorskog vajara. Njen brat Stevan Jakovljević (pisac dela Srpska trilogija), takođe se oženio, i samo ona je ostala „usedelica". Novinarsku karijeru započinje u beogradskim Novostima i nastavlja u Nedeljnim ilustracijama.


Tajna strasna ljubav

Tridesetih godina 20. veka šetala je beogradskim ulicama u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, i pomalo ekscentrična. Prosto je bilo nemoguće da poznata i lepa spisateljica nema udvarača. Radoznale čitateljke pisale su i pitale je s kim se druži i kako živi. Ona je odgovarala da mnogo radi i da nema vremena za druženje, ali da jednom nedeljno priređuje žureve za sestre, brata i njihove porodice i da joj je to jedini provod. Čini se, ipak, da ovo nije bila potpuna istina. Njene komšije su primetile da je iz njene kuće jednom prilikom izašao Boža Nikolić, jedan od najpoznatijih, najpopularnijih i najprivlačnijih glumaca u to vreme. Mir-Jam je bila fanatičan obožavalac pozorišta i odlazila je na sve premijere. Oni koji vole sve da znaju o pozorištu i oko njega, brzo su primetili da se posle Božinih premijera na scenu donosi jedna neobična korpa od pruća sa drškom u obliku srca, sa crvenim ružama. Saznali su da ih šalje Mir-Jam. Ovo je bio znak da između njih ima nešto. Ipak, to je bilo sve što su saznali. U Beogradu se nigde nisu zajedno pojavili. Kako se kasnije saznalo, on je svojim prijateljima govorio da želi da se venčaju, ali ona nije htela. Bili su u zrelim godinama, ona je imala već četrdeset, a on pet godina više. Komšije su i dalje govorile da primećuju kako on povremeno posećuje Mir-Jam, ali nikada iz kuće nisu izašli zajedno, niti je on ostajao da prespava kod nje. Iako je u Beogradu njihova veza bila tajna, na putovanja su išli zajedno, odsedali u najboljim hotelima, a njihovu intimu su znale samo hotelske sobe. Ova tajna ljubav je potrajala desetak godina. Ne zna se zašto su se razišli, jedino je poznato da se on posle izvesnog vremena oženio, osnovao porodicu i svoju bivšu dragu, iako je od nje bio malo stariji, nadživeo šesnaest godina. Ona je nastavila da piše. Beograd je između dva svetska rata živeo svoje najbolje dane. Junaci romana Mir-Jam su se kretali u tom ambijentu, ponašali se po bontonu i trudili da izgledaju lepo, ali je, ipak, sve nestalo u jednom danu. Počeo je rat.

Godine bede i siromaštva

Za Mir-Jam su ratne godine bile period siromaštva, gladi i bede. Njen jedini prihod bio je honorar iz Nedeljnih ilustracija i isplata za objavljene romane. Nije imala ušteđevine, a ni vrednosti za prodaju, od kojih su mnogi živeli za vreme rata. Njen brat Stevan je bio u zarobljeništvu, a sestre su imale decu i porodice, pa je ona brinula i o njima. Događalo se da posle posete neke bogate prijateljice ili bogate čitateljke, srećne što je upoznala slavnu književnicu, ispod pepeljare ili vaze nađe koverat sa novcem. U početku je novac ljutito vraćala, a kasnije je bez reči prihvatala ovu pažnju. Mir-Jam nije morala tako da živi jer su joj listovi Obnova i Novo vreme nudili da piše za njih za dobru platu. Ipak, ona je verovala da iz ovog rata mora da izađe neokaljanog obraza. Odbila je poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima, pod izgovorom da je umorna i stara. Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, dakle još umornija i starija, ipak je pokušala da piše u Glasu, koji je nastavio da izlazi u Beogradu. Tada su Politika i Borba imale status saveznih glasila, a Glas je bio republički list. Redakcija se nalazila u Vlajkovićevoj 8. Nažalost, Milica Jakovljević je izgubila svoju šestomesečnu borbu da ostane u novinarstvu 1945. godine. Po tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji je šest meseci bez posla gubi status novinara.

Posleratne godine

Doživela je već jedan rat posle koga je došao mir, radost i njeni uspesi u književnosti. Čekala je da i ovaj prođe, a u njenom čekanju je nekom advokatu prodala svoja autorska prava na romane, što autori rade samo ako su u velikoj bedi. Ali, prodala je prava na objavljene romane, a ne i na one koje će napisati jer je bila ubeđena da će posle rata još mnogo i dugo pisati. Kada je najzad stigla sloboda, mnogi pisci, slikari i glumci koji nisu bili u partizanima proglašeni su za „buržujsko đubre", a u toj gomili se našla i Mir-Jam. Neki su brzo skinuli ljagu, pisci su pisali o novom poretku, slikari slikali partizanske bitke, ali Mir-Jam nije uradila ništa od toga. Nova vlast je volela dodvoravanja, a kako ona nije imala nameru nikome da se dodvorava, bez objašnjenja je ubrzo odjeknula ružna etiketa za lošeg pisca da piše kao Mir-Jam. Ta etiketa se održala do danas. Prijatelji i poznanici su je izbegavali jer je bilo opasno vreme, a ona označena kao politički neprijatelj. Svi njeni prijatelji iz građanske društvene klase bili su uplašeni, odricali su se mnogih opasnih prijatelja, među kojima je bila i Mir-Jam.
Sve to, naravno, nije bilo lako i ostavilo je traga na njoj. Nisu joj bili potrebni ni pomoć i zaštita rođenog brata Stevana Jakovljevića, proslavljenog solunca i pisca čuvene Srpske trilogije, koji je posle rata bio narodni poslanik i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine. Jer, ona je imala svoje dostojanstvo i činjenice koje su dovoljno govorile o njoj.

Molba za penziju

Pred kraj života, Milica Jakovljević bila je u velikoj oskudici i nevolji, tako da je zakucala na vrata svoga udruženja, na čiju je adresu stiglo ovo njeno, svojeručno napisano, pismo:
„Počela sam novinarsku karijeru 1. juna 1921. g. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. g. u dnevnom listu Novosti (prvih pet godina) i Nedeljnim ilustracijama (15 godina). Moj lični rad počinje sa učiteljskim pozivom od 1906. do 1919. g. i sa godinama novinarskog rada navršila sam 33 godine službe 1941. i time stekla pravo na punu penziju. Za sve vreme bila sam član Udruženja novinara. Molim Udruženje novinara da mi izda uverenje o godinama mog novinarskog rada radi regulisanja penzije".
Udruženje joj je odmah izdalo uverenje o priznavanju novinarskog staža (19 godina, 10 meseci i 24 dana) „u svrhu regulisanja penzije". Ali, nema podataka o daljem toku zahteva. S obzirom na to da je već sledeće, 1952. godine umrla usamljena i zaboravljena, može se pretpostaviti da je nije dobila ili, bar, da je nije dugo uživala. Ipak, kada su svođeni računi za dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević Mir-Jam.

Usamljena u smrt

Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne tadašnje novine. Oni koji su je dobro poznavali tvrde da je njena smrt došla mnogo ranije, kada je prestala da piše priče o svom svetu, koji je imao mnogo vrlina i mana, ali je bio ispunjen lepotom.


Književni rad

Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost. Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.


wikipedija

Iako su ljubav i brak obavezna tema svih njenih dela - romana, pripovedaka i drama - nikad se nije udavala, ali nije ni bežala od ljubavi.
Kad je već bila u poznim godinama, građanski Beograd je bdio nad njenom vezom sa glumcem Božom Nikolićem sa istom pažnjom s kojom je dočekivao njene ljubavne epopeje. Ta veza je potrajala čitavu deceniju, a da je nastupio kraj saznalo se kada glumca, posle premijere, više nije čekala vrlika korpa cveća sa crvenim ružama, koje mu je sve do tada slala Milica Jakovljević.

Ni muškarci nisu imuni

Za knjige Mir Jam se uobičajeno govori da pripadaju ženskoj literaturi, ali ni u vreme njene najveće popularnosti, i danas, kada se ponovo štampaju i čitaju, ni muškarci im nisu odolevali.

NJihova glavna karakteristika, sentimentalnost, privlači oba pola.
To potvrđuje i izuzetna popularnost televizijske serije "Ranjeni orao", za koju, kao i za njene junake, i muškarci i žene priznaju da ih privlači, jer je to "prava melodrama, kao melem za dušu".


Bio je to, godinama, veliki beogradski trač, pošto se za ljubavnu priču Milice, lepe spisateljice, i Bože, markantnog glumca pet godina starijeg od nje, saznalo sasvim slučajno.

Susede je, jednog tihog letnjeg popodneva, zaprepastila žučna prepirka u Miličinom stanu, u Molerovoj ulici, iznad Slavije, a kad su kroz prozor poletele neke šolje, kako su pričali jedni, i šerpe, kako su tvrdili drugi, oni najradoznaliji su se pobojali da se ne dogodi neko zlo i - pozvali uličnog žandarma.
Taj slučaj opisuje književnica Miljana Luketić u biografskoj knjizi o Mir Jam.

Pozvani žandarm je, dakle, da savesno obavi dužnost, zakucao na vrata stana i video da se ništa neobično ne događa. Zatekao je gospođu Milicu i poznatog glumca vrlo smirene - kao da nije ni bilo grmljavine koja je zabrinula radoznale susede - i oboje su mu rekli da su, u stvari, uvežbavali jednu scenu dramskog komada.

Teško da su komšije poverovale tu verziju, pa je otada počelo i dugo trajalo svakodnevno bdenje nad dolascima i odlascima glumca Bože Nikolića iz stana Mir Jam. Nisu sumnjali da je u pitanju ljubavna veza, ali su se veoma čudili zašto on nikad nije ostao da noći.

I u romanima Mir Jam će se često sretati slični motivi, koji su, po pravilu, obuhvatali potresne sudbine njenih junakinja, koje će stradati bez sopstvene krivice, ali će neka igra slučaja uvek dovesti do srećnog preokreta - kad će se pojaviti muškarac koji će biti njena istinska sudbina.

Za takav obrt je karakterističan roman "Greh njene mame" o miloj Nedi, koja će posle smrti i majke i oca, bogatog bankara, ostati "potpuno sama u tuđem svetu". Zbog spleta mučnih okolnosti, morala je da napusti roditeljsku kuću u kojoj je bila okružena ljubavlju i ušuškana u bogatstvu. Iz takvog bezbrižnog života upala je u svet u kojem su vladala nemilosrdna pravila, ali će se njeno potucanje kroz mnoge događaje i susrete ipak završiti voljom spisateljice jer će se obelodaniti zavet njene majke za koji nije ni znala... Naravno, kraj je srećan.

Kao i "Ranjenog orla", uostalom i svih ostalih romana.

Iako je, međutim, bila najčitaniji ženski pisac svog vremena, Milica Jakovljević - Mir Jam je bilai osporavana. Svejedno što su te knjige obeležile srpsku književnost između dva svetska rata, njenom štivu sa večitom temom ljubavi zamerano je da je površno i odveć lepršavo, daleko od života kako su ga slikali njen brat ili drugi njeni savremenici, muški pisci, Bora Stanković, na primer. Ali je to bilo štivo lepo za čitanje koje su karakterisale široka lepeza likova i uzbudljiv razvoj događaja.

Uostalom, i onda, kao i sada, čitaocima je bilo dosta svakodnevnih muka i potresa, i više su voleli romantične priče koje su mamile suze saučešća od surove stvarnosti, i sopstvene i u romanima.
U nenametljivom i suptilnom stilu, za neke i sladunjavom, sa izrazitim osećajem za lepo, Mirjam je upućivala mlade devojke u tajne ljubavi i bračnog života, mada sama nije iskusila stege braka. Istovremeno, njena dela su i presek zbivanja u Srbiji tog doba, a kritičari joj priznaju da stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji.

U novoj Jugoslaviji, međutim, za takve pisce, kao i za celu građansku klasu više nije bilo mesta, iako ona za vreme okupacije nije ništa objavljivala. Ali, ona se nije predavala. U opštoj nemaštini, na ulicama se pojavljivala "doterana i negovana, sa kosom u dugim loknama, ekscentrična, kao fatamorgana prošlog vremena". Tada su se uz njeno ime, posebno pseudonim, prilepili nelepi epiteti, koji traju do naših dana.

Kad bi se za nekog pisca htelo reći da samo umišlja da je pisac, reklo bi se da "piše kao Mir Jam".
Ali, ma šta se mislilo o njenim knjigama, sve su imale nebrojeno mnogo čitalaca i obožavalaca. I danas, 56 godina posle njene smrti - umrla je 1952, u Beogradu - one ostaju dokaz da je i ta literatura neprolazna - inače Danijela Stil ne bi u naše vreme postala rekorder bestselera na svim meridijanima.


srpskadijaspora.info

Milica Jakovljević MIR-JAM - Samac u braku

Mirna palanačka ulica razlila se kao reka, opervažena sivim i zelenkastim zgradama, prizemnim fasadama i ponekom dvospratnicom. Iza ograde zelene se šimširi, poneka tuja i kržljavi bor. Nigde buke automobila. Tek zaškripe ili zatandrču kola, vikne đevregdžija, kokičar, salebdžija, ili seljak opsuje stoku.
Najednom se začu larma, kao da jato ptica prhnu sa strehe.
Raspuštao se viši razred gimnazije. Zagasiti berei samo što ne slete sa nestašnih glavica kudrave kose, koketno nakrivljeni čak do uva. Žagor ispuni ulicu. Razgovaralo se o pismenom iz matematike. Strepnje ispuniše mnoge glavice ispod tih naherenih berea. Rešenje zadataka nije se slagalo, ali odlične učenice su išle pobedonosno, verujući u svoj uspeh.
Žagor se malo stiša ispred jedne advokatske kancelarije kroz čije se široke prozore u prizemlju moglo pogledati unutra. Napolju je stajala bela tabla sa crnim slovima

RADMILO TOMIć, advokat

Dvadeset pari nestašnih, naivnih, koketnih i radoznalih očica jurnuše na prozor.
Eno Abisinca!
Za časak se to nestašno jato umiri i pogleda crnomanjastog mladića za pisaćim stolom, ompuraste kože, visoka i inteligentna čela, koje je uokviravala kovrdžava kosa gusta, puna talasa i preliva.
Što je sladak! prošaputa jedna garavuša. Muvale su se pod prozorom, ali kad spaziše da jedan drugi mladić priđe prozoru, privučen njihovom pažnjom, prasnuše u smeh i pobegoše, okrećući se onom drugom, koji je stajao do prozora i smešio se na njih.

Ti i ne gledaš ovu dečicu, Radmilo, prebaci mu njegov drug, inženjer. A znaš kako su te prozvale?
Kako?
Abisinac!
Zar ja ličim na Abisitinca?
To i udovica kaže.
Mami je! Ta mi stalno piše pisma.
Rekao sam joj da si zaljubljen i da se ženiš. Ti si me i zvao da mi to kažeš.
Jeste. Dobio sam povoljan odgovor iz Beograda.
Od nje?
Ne, od njene tetke. Pristaju i devojka i njeni roditelji. Prekosutra putujem da je isprosim.
Šta, prekosutra? Pa što odmah ne kažeš? Zar ti, zbilja, hoćeš da se oženiš tom Beograđankom?
Ja je volim. Ona je već nekoliko godina san moga života.
Da to kaže neka žena, bilo bi mi razumljivo. Ali da se zanosiš snovima ti, čiji je ceo život bio borba, to ne razumem. Kod ovolikih devojaka u našoj varoši, gde ima i miraždžika, ti tražiš devojku po Beogradu. Bogami, pokajaćeš se.

Mladi advokat je rasejano šarao po belom tabaku Ljiljana... Ljiljana! Podiže glavu i pogleda svoga druga
Ja se nikad u životu nisam jagmio za novac i zarekao sam se da ću se, kad osiguram advokatski položaj, oženiti devojkom koju volim. Mučio sam se, ali sam uspeo. Ono što danas želi svaki advokat da ima stalni mesečni prihod ja sam sebi osigurao kao zastupnik banke. U nekoliko većih procesa zaradio sam i kupio kuću.
čak si se i meblirao!
Umesto hoftiorara, od Jankovića sam dobio nameštaj. Njegovo stovarište nameštaja je izgorelo, pa je bio uhapšen i osumnjičen za zlonamernu paljevinu.
Doista, ti si ga vešto odbranio i čim diže od osiguranja pola miliona, a sve što je imao u radnji nije vredelo više od sto pedeset hiljada. Mogao ti je dati nameštaj za pet soba, a ono što ti je dao ne vredi više od dvadeset hiljada.
Vredi više. Pitao sam u Beogradu. Spavaća soba, trpezarija i još moja soba za rad.
Zbilja, sjajno si se opremio. Još samo tvoja plava golubica da uleti u kuću. Ljiljana, je l' se tako zvaše?
Lepo ime, zar ne? A tek nju da vidiš, pravi anđelak!
Pa zar je tebe očarala samo njena lepota?
Ne samo lepota. Ona je dobra devojka, iz dobre porodice otmeni su, ali nisu bogati. Nema nikakav miraz. Imali su kuću, pa su je morali prodati. Bili su dužni.
Pa ti njoj donosiš miraz, umesto ona tebi! A udovica ti nudi kuću, dućane, vinograd, vilu u vinogradu...
Ostavi, molim te, udovicu! To je histerična žena.

Pravi ajgir! Bogami, ja volim takve ženske izlome one tebe, ali izlomiš i ti njih.
Gle, gle! Kako ti to pričaš i uzdišeš, a oženjen si tek dve godine, i to onako lepom ženom! Smeš li pred ženom tako da govoriš?
Što si lud otkud bih smeo pred njom? Ah, to me i ubi. Pred ženom se praviš svetac, a kad god se rukuješ sa udovicom stegneš joj malo ruku.
Ja mislim da ću biti bolji muž od tebe.
Tako mi svi govorimo kad se ženimo. Dok ne isprosiš devojku, za tebe je brak najveća svetinja. Posle godinu dana zbijaš šalu sa brakom, a posle dve godine osećaš se kao pas na lancu i proklinješ brak. Ja sam sada taj pas na lancu. Nisam zao, ali sam ljut što sam vezan.
Ti si bio mangup i kao mladić! Uvek si zbijao šegu s brakom? A ja o braku mislim ozbiljno.
A da li tvoja Ljiljana misli ozbiljno? Znaš li ti kakve sve tajne skrivaju beogradske devojke? Ja ni za jednu ne verujem da je poštena!
Ja pravim razliku. Ljiljana je dobra devojka, a i roditelji su joj prilično staromodni. Ona je mlada, završila je maturu i abiturijentski kurs, ali nije bila činovnica. Znam je još od njene četrnaeste gadine. Video sam je i poslednje godine na univerzitetu. Njen brat od tetke bio mi je drug, zajedno smo spremali ispit.
A ti, matori student, zaljubio se u jedno derište.
Nije to bila prava ljubav, već neko ushićenje. Sećam se kao sad. Sedeli smo u njihovoj bašti i učili. Jedna lepa, plava devojčica upade kao leptir. Duga plava kosa, krupne plave oči kao u deteta, kratka suknjica i divne nožice. Pružila je ruku tako ljupko da sam se sav zbunio i poljubio joj ruku. Ona se detinjasto nasmejala i pogledala me. Taj pogled me prosto opio. Zastideo sam se u tom trenutku zbog izlizanog usijanog kaputa, starih cipela i iskrzanih pantalona. Zaželeo sam da sam gospodičić.

Ti si uvek bio pomalo snob.

Svi smo mi snobovi. Grdimo bogataše, a voleli bismo da smo na njihovom mestu. Kritikujemo otmene devojke, a svi želimo da osetimo miris njihovih ručica. Tako sam i ja, abadžijski sin, zaželeo da me voli lepa, otmena devojka. Ne vidim ništa nepriradno u tome,

Podsećaš me na Napoleona, koji je carskom princezom Marijom Lujzom hteo da oplemeni svoju plebejsku krv.

Ne misliš, valjda, da se oženiim kafedžijinom Darom i da svake večeri svraćam u kafanu kod tasta, da ispijemo po polić rakije?

Ali taj može da ti zvecne. Za njega pričaju da ima dukate i milione.

Hvala mu! Ja dovoljno zarađujem da mogu i sebi i svojoj ženi obezbediti lep i ugodan život. čovek oseća zadovoljstvo kad ne mora da se prodaje za novac.

Otkud to da ti tako omalovažavaš novac, kad si se toliko mučio i gladovao dok si studirao?

Zato što sam iskusio sve gorčine života i sad, kad se ženim, hoću da mi žena donese sve radosti. Žena i brak, to je za mene cilj života.

A poslanički mandat?

To mi osigurava položaj, a sreća u braku zavisi od mene.

I od žene, ne zaboravi! Nije dovoljno šta si ti sve postigao u životu, ako žena ne oseti tvoju vrednost. Ako te ona potceni, ti ćeš i sam posumnjati u svoju vrednost. Na tvome mestu, ja se nikada ne bih ženio otmenom devojkom, osobito ne iz Beograda.

Nego kafedžijinom Darom ili bakalinovom Natom?

Ima ovde i činovničkih kćeri, ima i nastavnica. Sve bi one pošle za tebe. One su ti i bliže i bolje bi te razumele. Ti i tvoja Ljiljana ste dva sveta. Ona će tebe uvek videti sa onim usijanim kaputom i pocepanim cipelama, iako ti umeš da nosiš i frak i cilindar.

E, vidiš, meni se sviđa i ta borba sa ženom. Hoću da joj nametnem sebe, da je uverim da mogu i da joj imponujem. Ja sam inteligentniji od nje.

Kako si naivan! Misliš da žena ceni linteligenciju. Devojke cene samo bogatstvo i položaj.

Dobro, pa ako hoćeš dosta sam i stekao! Misllim jednog dana i auto da kupim. Ako uspem da odbranim onoga što je ubio ženu eto mi auta.

Daj bože da tebe tvoja žena razume. Iz svega vidim da si ludo zaljubljien u nju. A voli i ona tebe?
Verujem da sam joj simpatičan. Zar mora biti obostrano vatrena ljubav? Meni se sviđa da osvajam ženu korak po korak... Hoću, najzad, da vidim da li ću biti pobednik i nad ženom, kad sam uvek u životu pobeđivao.

Da izađeš na megdan s muškarcem, ovako snažan, stasit i visok, verujem da bi pobedio. Ali sa ženom se boriti to je kao da se boriš sa đavolom.
Kakav đavo! Muškarci prave misteriju i od najjednostavnije žene. Tražiš im neke lavirinte u duši, iako imaš samo jednu običnu putanju. Imao sam prilike i na suđenjima da vidim. Nikad žena nije u stanju da se brani kao muškarac. Postaviš li joj nekoliko unakrsnih pitanja, odmah se spetlja. Žena voli Ijubav, nežnost, komplimente, poklone... Ako umeš time da je obaspeš, zadobićeš je... A ja mislim da nisam ni ružan mladić.
Pa za tobom sve ove devojčice u našoj varoši poludeše. Znaš šta kaže udovica?
Ama, šta se neprekidno kačiš za tu udovicu! Slušaj, tužiću te Veri. Rećiću joj da pripazi malo na tebe i tu udovicu.
Da se nisi glavom šalio! lonako je Ijubomorna. Kad dođe udovica, a ja sve navraćam vodu na tebe. đavolsko ženče! Nedavno mi je rekla Bio bi mi i ujed sladak od Radmila... Oni njegovi zubi! Kao u mladog psa!
Advokat se glasno nasmeja, a na njegovom tamnom licu blesnuše dva reda belih zuba.
Napolju se ponovo začu graja ženskih glasova.
Opet ona dečica. Uh, što ih volim! Sve čvrsto i već zrelo za ljubav. Da ga samo prstom pipneš plamen!
Baš si gadan! To su deca. Balavice. Kakva ljubav!
Kakve balavice? čim ono onako zategne suknjicu preko kukova i vrcka se, zna ono svoju vrednost.
Jedna grupa prođe i zagleda se u prozor kancelarije mladog advokata. U prolazu doviknuše nekoj iza sebe Tatjana, Tatjana! Očima su joj pokazivale prozor.
Viču ono tvoje komšiče. Slatko devojče! Prosto te preseče onim krupnim crnim očima. A tek one duge pletenice! Dobijaš volju da ih obaviješ sebi oko vrata i da je ugrizeš.
Konstatujem da si mator. Gledaš decu.
Pogledaj je samo!
Visoka, lepo razvijena devojčica, crnih krupnih očiju pravi južnjački tip išla je zbunjena malena, često se saplićući. Ona baci bojažljiv pogled na Amsinca, koji je rasejano šarao po tabaku ime Ljiljana.
Ovako nešto kad vidim, zažalim što nisam momak! reče inženjer Voja Marković i pogleda na sat. Moram da idem. Moja Verica već dzviruje kroz prozor. Zaračunava mi svaki minut. Hoćeš li i ti?
Čekam pisara. Otišao je u sreski sud da vidi za jedno ročište. Stalno odlažu. A treba i jedan priziv da napišem po onoj presudi gospođi Marković oko testamenta.
Dakle, prekosutra ideš u Beograd? želim ti uspeha! Ako ne budeš srećan, sam ćeš biti kriv. Ovde si mogao dobitl najbolju devojku, ali ti hoćeš otmenu Beograđanku!
Inženjer se udalji.
Uto stiže i advokatski pripravnik.
Suđenje je određeno za 25. mart. Po onoj parnici oko placa neće da čuju da se izravnaju.
Ništa, teraćemo ih. On je zauzeo tuđi plac, čitav metar i po.
Ogromna dosijea, prepuna raznih parnica, stajala su na stolu. Advokat je nešto pregledao.
Sad možemo ići. Obuče svoj crni zimski kaput, stavi šešir na glavu, navuče kožne rukavice i izađe iz kancelarije. Na uglu ulice stajale su gimnazijalke. Advokat se osmehnu u sebi.
Vragolaste očice, spremne da se bace na njega, ljutito blesnuše kad on pređe na drugu stranu ulice.
Uobraženko!
Radmilo im dobaci letimičan pogled. Njegove meke sjajne crne oči na garavom licu kao da ih odobrovoljiše.
Tatjana, evo ti simpatiije! Komšija! Blago tebi, viđaš ga svaki čas.
On se ženi! reče jedna plavuša. Tatjani nešto zastade u grudima.
Šta se mene tiče što se on ženi? odgovori tobož ravnodušno i oprosti se brzo sa drugaricama, s maturantkinjama, bojala se da ne primete njene zamućene oči.
Čekaj, Tatjana, zajedno ćemo zovnu je Olgica. Nekoliko pramenova snega dolete iz vazduha. Najpre la
gano, pa sve brže, sneg poče da pada.
Što je lepa Radmilova kuća! Vidi samo kako su divne zavese! Sve je namestio šapnu Olgica.
A kojom se ženi?
Kažu da voli neku devojku u Beogradu... Jednu otmenu i vanredno lepu devojku. Moj brat zna. Iz ljubavi se ženi.
Zbogom! reče Tatjana, ulete u svoju kapiju, utrča u sobu i baci nervozno knjige. Kako je u tom trenutku mrzela školu, nastavnike, rečnike, lektiru, tu prokletu matematiku i ceo svoj život.
Jesi li odgovarala francuski, Tatjana? brižno je upita mati.
Nisam.
Kako nisi! A gospođa Petrović mi je obećala da će zamoliti Miloševićku da te prozove. Treba da popraviš ocenu iz pismenog. Govorila sam ti da ne kriješ od mene ako nisi znala.
Šta imam da krijem! obrecnu se kći. Uvek samo pitaš jesi li govorila? Kad budem govorila, kazaću ti.
Dobro, pa što se izdireš na mene? Zašto ne kažeš lepo? Šta li je to s tobom u poslednje vreme? Samo plačeš!
Sve ti nešto nije pravo. A ako kome treba da bude krivo i da se sekira, to smo mi, roditelji. Pitam te jer brinem, matura ti je pred nosom. Oh, da mi je samo tu tvoju maturu da skinem jednom s vrata!
Kći dočepa francuski rečnik i ode u svoju sobu.
Ne znam šta je ovoj našoj Tatjani? obrati se mati ocu. Onako krasno i dobro dete, sasvim se izopačilo. Tako je ludo i nervozno, ništa ga ne smeš ni upitati.
Ostavi je! Takvo je danas vreme. Deca su nervoznija od roditelja i više se roditelji plaše dece, nego deca roditelja.
Ne mogu da je ostavim kad je naređala dve jedinice. Po čemu je težak taj francuski? Hajd matematika, još i mogu da razumem, ali jezik je bar lak! Samo da zasedne i nauči. Baš je muka sa tom decom i njihovom školom! uzdahnu.
Tatjana je sedela za stolom i čitala reči, po deseti put čitala je iste reči epruve, la konket, konžedie, kaptiv... I te reči su joj bile tako daleke i nepoznate, kao da nije francuski već kineski. Pred njom su među onim rečima blistale oči advokata Radmila. Već pet meseci joj ne izlazi iz glave. On joj kvari ocene na pismenim zadacima, ne da joj da na miru uči lekcije, uznemirava joj noću san. Otkud da kupi kuću baš do njihove? Pet meseci ga stalno viđa, čeka na prozoru kad će izjutra da izađe, kad će uveče da se vrati. Od najobičnijeg pogleda rasplitala je čitave snove da završi maturu, da se uda za njega... Ona je najlepša devojčica u razredu, svima se dopada, dobacuju joj, mora se i njemu dopadati. Samo, on je gord! Ali to što je gord, još više ju je privlačilo. A njeni roditelji, i ne sluteći kakvo dejstvo imaju njihove reči, stalno su ga hvalili Jedinstven miladić! Kupio kuću. Pravi domaćin! Niti pije niti lumpuje. Najbolji advokat! Mlad, a stekao toliku klijentelu!
Te reči su se uvlačile u njeno srce, zaluđivale je, on je postao njen vitez, princ, ideal. A maločas one strašne reči On se ženi! Bacila se na sofu, zagrizla zubima jastučić da naglas ne zajeca. U tom času su francuski i matematika bili daleko od nje kao kineski zid i ona je verovala da nikad neće položiti maturu.

Nastavak

PLAVA LJILJANA

Zrak sunca provlačio se kroz prozor i osvetljavao jednu lepu plavu glavicu, koja je izvirivala ispod ružičastog pokrivača. Bila je okrenuta zidu, pa joj se lice nije videlo. Video se samo beli vratić, koji se izvlačio iz okovratnika ružičaste pidžame. Linija tela se ocrtavala ispod pokrivača i naslućivala se vitkost mladog tela.
Negde u kući sat iskuca devet. Mati je u drugoj sobi izdavala naredbe
Požurite s pijace! Ja ne znam, Lizo, šta radite na toj pijaci. Nema vas po sat li po. I cenjkajte se. Nemojte kao onomad dva dinara kilo spanaća, a devojka gospođe Jovanović platila dinar kilo!
Plava glava se pomeri na jastuku. Spavalica se okrete na leđa i ukaza se lice mlade devojke. Sanjivo se otvoriše velike plave oči i zagledaše se u sliku na zidu. Fine tanke obrve malo se skupiše, kao da ih napušta neka neprijatna misao. Oči se sklopiše, ali ostade bora na čelu. Setila se svog sinoćnjeg razgovora sa ocem i majkom. Mnogo su joj hvalili tog palanačkog advokata. Da se uda za njega? Ona? Da živi u palanci i da pođe za čoveka koga nije ni pomišljala da voli. Prisećala ga se... Beše ga videla letos. Strašno crnomanjast, gotovo grub. Kosmat! čudna neka kosa! Malo se pribojavala njegovih crnih očiju. Sećala ga se i kad joj je poljubio ruku kao devojčici. čisto se zgadila na taj poljubac. Mladić joj je izgledao tako bedno! Sjajan advokat! seti se očevih reči. Kao da je ženi potreban advokat i njegov govornički talenat, a ne muž?
Skočila je iz kreveta, zabacila glavu i ljutito ponovila u sebi Neću! Neću da se udam za njega! Ja volim Momčila! Zašto me on ne zaprosi? Ne, danas moram sve to da raščistim!
Brzo zbaci pidžamu i ostade naga pred ogledalom. Posmatrala je svoje divno, vitko telo savršenih linija. Stresla se pri pomisli da bi je taj advokat mogao i rukom dodirnuti. Oblačila se, umivala. Uze češalj da razmrsi plave kovrdže. Mali prćasti nos lepo je pristajao uz okrugle detinjaste oči.
Mati uđe u sobu
Ustala si, Ljiljana? Kako si spavala?
Boli me glava.
I meni jutros nije dobro požali se mati. Juče sam sigurno nazebla na onom parastosu. Jesi li, Ljiiljo, razmislila o onome što smo sinoć razgovarali? Bogami, svi kažu da je krasan mladić.
Možda, ja ne sporim, ali ga ja ne volim! A želite li vi da se ja udam za nekog koga niikad neću voleti? Za mene bi takav život bio prava patnja.
Ama, zavolećeš ga, Ljiljo! To je fini mladić. Voli te. Ništa, apsolutno ništa ne traži. Toliko samo posteljne stvari, dušeke i jorgane. Gde da nađeš danas takvog mladića?
Vama je, važnija, vidim, materijalna strana braka, a da li ću ga ja mrzeti, varati, biti nesrećna s njim, to vam je sasvim svejedno. Glavno je da se udam za njega da vas to ne stoji skupo.
Nemoj, sine, tako govoriti. Zar su danas najsrećniji brakovi iz ljubavi? Vole se, ginu jedno za drugim, pa posle dve godine pred konzistoriju. Treba gledati karakter čoveka. A taj mladić je dobar, pošten. Ja nalazim i da je lep, elegantan. Jedna pametna devojka nikakve mu mane ne bi mogla naći.
A pošto ja nisam pametna, nalazim mu mane i za njega je bolje da me ne prosi.
Ti si pametna devojka, naljuti se mati ali ja znam šta je kod tebe. Poludela si za onim Momčilom. On je tebi zavrteo pamet. A što te ne zaprosi? Dve godine se viđate u društvu. Koliko me njih pitalo Je li se vaša Ljilja verila sa njim? A mene stid. Ne znam šta da kažem. Ti se nadaš da ćeš se udati za njega, a ja ti kažem da te on neće uzeti. To je jedna mangupčina! Beogradski sin! Troši očev novac. Kad to proćerda, šta će onda? Tako je nalickan i nakolmovan! Po barovima lumpuje sa varijetkinjama i razbija flaše šampanjca, čuo je tvoj otac sve o njemu. Zar takvog muža želiš?
Nije on takav, to je laž! On mene voli i on je otmen mladić, a ja volim svet u kome mi živimo. Ovde sam odrasla. Navikla sam na ovo društvo. A vi me terate u palanku.
A meni je, vidiš, ovo otmeno beogradsko društvo dojadilo. Svuda samo laž i ogovaranje.
Sad govoriš tako zato što nemamo više novaca i što smo se zadužili. A ranije nisi tako govorila. I ti si volela taj otmeni svet.
Volela sam, ali sam se razočarala.
I hoćeš mene da udaš za palanačkog advokata. Da živim u nekoj palanci, da umirem od dosade! I to za čoveka koga još i ne volim...
Dobro, Ljiljo, neka bude kako ti želiš. Nemoj se udavati za njega, odgovorićemo mu da ga odbijaš. Ali zapamti ovakvu priliku za udaju nećeš više imati. Svaki traži miraz, a ti nemaš ništa. Ne gledaju muškarci samo lepotu. Ti si lepa, pa što ne jure da te prose. Nego, čim čuju da nemaš ništa, odmah se izgube.
Zašto me niste dali da budem činovnica? Ja sam mogla da se zaposlim. Bila bih srećnija.
Jest, a onda bi svi graknuli na nas kako otimamo mesto sirotinji koja nema hleba.
Eto, onu generalovu ćerku su otpustili. I tebe bi otpustili. Zar nije bolje da se udaš. Nemoj, Ljiljo, da budeš takva! govorila je mekše mati. Razmisli, sine. Ne moramo odmah da mu odgovorimo. Treba i ti sama sebe da ispitaš. Ali, ja ti kažem, bićeš srećna s tim mladićem. Ima lepu kuću, baštu. Pa šta ako je palanka? Devojka misli na provod, a kad se uda, onda joj je kuća provod. Pa ćeš biti mati, a ti voliš decu, čim žena postane majka, ona se preobrazi.
Ljiljana je spustila glavu na ruke i tiho zaplakala. Mati ju je milovala po kosi i tešila
Hajde da doručkuješ. Hoćeš jedno rovito jaje?
Neću. Samo belu kafu. Ne mogu. Mati uhvatii za kvaku, zastade i okrete se
Doveče će doći tetka Dragin Dragiša. On je drug toga advokata. Ispričaće ti sve o njemu.
U koliko sati će doći?
Ne znam. Možda posle večere. I Draga će doći s njim. Oni se oboje raduju da se ti udaš za tog mladića.
Mati izađe. Ljiljana je nepomačno sedela na stolici. Najednom se nervozno strese i odlučno ustade S Momčilom se moram danas videti. Sve ću ga pitati.
Uđe u trpezariju, zaviri u spavaću sobu. Majka je bila u kuhinji. Ona brzo priđe telefonu. Nađe broj.
Alo! Ko je tu?... A, baš dobro. Tebe, Momčilo, tražim. Možemo li posle podne da se nađemo?... Tvojoj kući da dođem?.. A gde su tvoji roditelji?... Kad su otputovali?... A ti si sam kao u garsonjeri?... Imam nešto da razgovaram s tobom. Hoćeš li biti sam? Ne sme niko da me vidi... Ti da otvoriš vrata... Čućeš. Nešto vrlo važno.. Dobro. U pola šest.
Glave zagnjunene u krzno kaputa, Ljiljana se brzo pela stepenicama. Osećao se neki prijatan miris na stepeništu, kao da je prošao neko naparfimisan. Brojala je spratove. Dođe do trećeg. Vide mesinganu ploču. Bojažljivo pritisnu zvonce. Razleže se zvuk. Začuše se koraci, vrata se otvoriše i ona uđe.
Ovo je divno iznenađenje, Ljiljana! I tako zgodna prilika. Sami, potpuno sami. Mala moja, ti si jedinstvana! Sad si mi dala dokaz ljubavi, a bogami, počeo sam bio da sumnjam. Skini kaput.
Neću. Ostaću u kaputu.
Šta to znači? Daj, ja ću da ti ga skinem. što me tako gledaš? Nećeš ni da se nasmeješ.
Danas mi nije do smeha. Nisam raspoložena.
Ali kad si sa mnom, ti ćeš se raspoložiti. Srce moje malo!
On je uhvati za bradu, ona se trže, odmače i sede na fotelju.
Plavi mladić, ondulirane kose, bledunjava lica, napudrovan i malo narumenjenih usana, uvek se smešio i zabavljao na pućenje ove male. Uvek je tako u početku. Devojka neće da izgleda kako je došla zbog onoga našta misli mladić, pa voli da se pravi malo važna i gorda. Mislio je da sad ima prava da bude i drzak, pa dočepa Ljiljanu za ramena, da bi je privukao u zagrljaj. Ona naglo ustade, odmače se i bez uvoda otpoče
Momčilo, došla sam nešto da te pitam. Hoćeš li ti sa mnom da se ženiš?
Mladić se trže, iznenađen, ali brzo sakri svoje iznenađenje ispod ironičnog osmeha
Gle, devojčica hoće da se uda! I došla da me zaprosi. Zbilja smo moderni! Devojke prose mladiće. Divno!
Kad se oni ne odlučuju da zaprose devojke, onda moramo mi njih. Dakle, najozbiljnije te pitam hoćeš li sa mnom da se ženiš?
Ovo ispade ultimatum. Šta sleduje zatim?
Sleduje, Momčilo, da ja hoću da učinim kraj ovoj našoj vezi. Ili da budem tvoja žena, ili da se raziđemo.
Gle, gle! Kako je ona samo energična! I to moja mala Ljilja. Da me druga koja devojka prosi, ja bih joj umeo odgovoriti. Ali ti, mala Ljiljana, koja mi je uvek bila baš zato simpatična što nikad nije ni pominjalla brak, a kamoli postavljala ovakav ultimatum, to me zaista iznenađuje. Tebe je neko kod kuće naljutio, pa si kazala Hoću odmah da se udam! Je li tako?
Niko mene nije naljutio, nego ja hoću jednom da budem načisto s tvojim osećanjima.
Zar tek sad? A dve godine nisi znala da si ti jedina devojka koju volim?
I koju neprekidno varaš. Sve ja znam. Toliko sam prepatila za ove dve godine. Ludo te volim, a ti mi neverstvom uzvraćaš ljubav. Jednog dana si mene uveravao da me voliš, a sutradan se drugoj udvarao. Moje prijateljice su se uvek trudiie da mi to dostave i da mi zadaju bol.
Mila moja Ljiljana, ti si danas tako nervozna.
Skini kaput i sedi ovde na divan. Moji poljupci će te umiriti.
Varaš se. Ovoga puta me tvoji poljupci neće umiriti. Uvek si me smatrao derištem koje je dovoljno poljubiti pa ga umiriti. Ali, nikad se nisi trudio da dublje zaviriiš u moju dušu. A da si to učinio, video bi koliko je očaja u mojoj duši.
Sirota moja mala! Kakve tragične reči! Zar ti očajavala? Ti si dete. Šta si ti imala da patiš? Imaš tako divne oči, koje najviše volim kad su nasmejane. Bio sam očaran kad si mi javila telefonom da dolaziš. Svu sam poslugu oterao od kuće da bih bio sam sa tobom.
Nisi morao. Ja ću odmah da idem.
Šta? Da ideš odmah? Kad bih te ja pustio. Dopusti da ti skinem kaput. Neću te odavde tek tako pustiti.
Ostavi me. Da me nisi pipnuo! Dosta je meni tvojih obmana, laži i ironije.
O, kako samo ume da se nakostreši! Ali i to ti lepo stoji. Hoćeš da me ogrebeš. Evo, pružam ti obraz. Ti si moje slatko dete!
Momčilo, slušaj. Nemoj sa mnom da zbijaš šalu. Pitam te još jednom Hoćeš li da me uzmeš za ženu? Da ili ne?
Kad baš hoćeš, onda i da i ne!
Šta to znači?
Oženiću se tobom, ali sad još ne mogu. Prvom prilikom, čim osetim da sam ozbiljan kandidat za ženidbu, oženiću se tobom. Zar moramo žuriti? Tebi je dvadeset godina, a meni dvadeset šest. Imamo vremena još četiri godine. Tada ću ja imati trideset, a tebi će biti dvadeset četvrta. Najbolje godine za brak! Pristaješ? Jesmo li se sporazumeli?
Ona ustade sa fotelje.
Ako misliš da me možeš ubediti tim tvojim šalama, grdno se varaš. Ja sam došla da te pitam zato što ako ti nećeš da me uzmeš za ženu udaću se za drugoga.
Gledala ga je pravo u oči, da bi procenila dejstvo svojih reči.
Mladić se ironično nasmeši i sleže ramenima.
Nemam ništa protiv. Ako si našla dobru priliku, udaj se.
Njene plave oči su ga ukočeno gledale.
Sad si najiskreniji. Iskazao si ono što si uvek mislio. Mogu da se udam. čak bi ti to billo i prijatno, i još bi častio i pričao kako ti se devojka udala.
Glas joj je drhtao. I usne su joj podrhtavale.
Šta ja mogu? Ako si našla boljeg čoveka, ima li smisla da te odvraćam? Naprotiv, udaj se! Time ti dokazujem da nisam sebičan kad te se odričem radi tvoje sreće.
Pravii si lažov! Ne odričeš se ti mene radi moje sreće, nego zato što me ne voliš. Osećam da bi bio čak srećan da se ja udam...
Ne bih pevao, ali možda ne bih ni plakao. Mi muškarci smo navikli da se mirimo sa svim kapricima devojaka. One iz kaprica vole, iz kaprica se udaju. I ti si kapriciozna.
Ti zoveš kapricom moju ljubav i moj bol.
Svakako. Čim hoćeš odmah da se udaš za drugoga, to nije ljubav, već kapric. I ovim tvojim ultimatumom dokazuješ da me manje voliš.
Ti si cinik. Svaku reč izokrećeš u svoju korist, i još me vređaš. Uvek si bio bezdušan. A ja sam bila neiskusna i ludo sam te volela.
A zar ja tebe ne volim? Jesam li ikad pomenuo da ću se oženiti drugom devojkom?
Lažeš! Nisi me voleo. Da me voliš, ti bi me uzeo za ženu. Dopustio si da se ponizim, da te sama pitam. A ja sam to učinila iz očajanja. Moji roditelji ne dopuštaju više da se zanosim tobom. I ja sama sad uviđam koliko si neiskren i sebičan. Svaki dan mi donosi po jedno poniženje i patnju, čemu vodi ova ljubav? Vidim toliko rđavih primera oko sebe. A ja sam zamišljala brak s tobom, sreću da živim za tebe! Da imam kuću, decu! Nisam ni s kim koketovala, ni s kim flertovala. Dve godine svaka moja misao pripada tebi. A ti si se igrao mojim osećanjima. Ja sam za tebe bila samo jedno derište.
Mila moja, kakva je sad to scena? Govoriš kao na pozornici! Šta ti to pričaš. Brak, kuća, deca. Zašto vezuješ našu ljubav za brak? Mi se volimo dve godine, a da smo se uzeli možda bismo se dosad i rastavili. Brak je glupa konvencionalnost. Vredi onda ženiti se i udavati?
Za tebe je možda glupost, ali za rnene je brak nešto najlepše u životu. Hteo bi da se vučem po tvojim garsonjerama, da budem danas tvoja sutra drugoga, da me jednoga dana svi ostave, ismeju.
Ko ti to kaže? Kakvi su to nakaradni pojmovi!

Nastavak

Devojka će osvojiti i zadržati muškarca ako mu pruži i fizičke naslade. Slobodnu ljubav treba izgrađivati, a ne brak. Kroz slobodnu Ijubav dolazi se do potpunog duhovnog zbliženja. Ko li te je zatrovao tim zastarelim pojmovima? Treba biti moderna devojka i shvatiti život novoga društva. A ti se mučiš nekim starinskim predrasudama. Zato si tako nervozna. To je histerija, potreban ti je muškarac.
Varaš se. Nije ovo histerija, nego moja čista idealna ljiubav prema tebi, koju ti, na žalost, nisi umeo da ceniš. Zbogom. Od danas je među nama sve svršeno. Ja sam derište za tebe, ali uverićeš se da umem biti i energična. Kad me ti nećeš, udaću se za drugoga.
Hm, hm, smeškao se. čudna si ti devojka. Pa, udaj se! Samo, neću te pustiti da mi tek tako izletiš iz kuće.
Jedva sam te uhvatio. Dok te poljubim, već ćeš se umiriti.
Ako se usudiš samo da me dotakneš, napraviću uzbunu u celoj kući.
Mladić se namršti.
Sad se pokazuješ u pravoj boji. Dakle, kod svih devojaka svodi se na isto da me uzmeš za žanu, ili ću ti baciti vitriol u oči! Da nisi slučajno ponela i neku flašicu vitriola? Moram biti na oprezu.
Budi spokojan! Moja Ijubav prema tebi bila je suviše velika da bih ti mogla učiniti ikakvo zlo. Zbogom! Više se nikad nećemo videti!
Koješta! Šta to buncaš? Stiže je upravo kad beše uhvatila za kvaku. Steže je u zagrljaj i gotovo baci na sofu.
Da ti samo znaš koliko ja čeznem za tobam! Uvek me uzbuđuješ.
Ona ga odgurnu i izmigolji se iz njegovog naručja. Snažne ruke mladićeve ponovo je dočepaše, ali ona ciknu, gurnu ga i skoči sa divana. Polete vratima, ali joj cipela spade s noge. Hitrim pokretom mladić dohvati cipelu i nasmeja se.
Možeš da ideš, ali cipelicu ti ne dam!
Slušaj, cipelu ćeš mi odmah dati!
Nećeš je dobiti. Skini taj kaput. Došla si samo da me razdražuješ.
Ona je sva drhtala. Kroz staklena vrata ugleda otvoren prozor u drugoj sobi. Jedna strašna misao je zaslepi. Zašto da ne umre? Šta će joj ovakav život. Baciće se kroz prozor.
Mladić joj se približavao.
Milo moje, zašto si takva? Što ne budeš bar jednom pametna i prirodna?...
Nije dovršio. Ona odgurnu staklena vrata i u tren oka nađe se kraj prozora. Već se penjala, ali mladić je bio brz kao munja. Dohvati je oko pojasa, povuče unazad i utrča s njom u sobu.
Još mi samo to treba! Da se baciš kroz prozor. Glupačo mala! Mislio sain da si pametnija, a ti hoćeš skandal. Doista, inteligentna devojka!
Pribra se i umiri, gledajući njeno uzbuđeno lice. Zatim poče da je stišava
Šta sve ovo znači? Dobro, daću ti cipelu, ali smiri se. Zvonce zazvrja.
Oni se trgoše.
Hoću da idem!
Sad ne možeš! Ne znam ko je. Tiše! Nemoj tako glasno!
Ona ućuta. Bila je sva zažarena u licu. Srce joj je lupalo. Pogled joj je bio zamućen od suza. Osećala je da će briznuti u plač.
Zvonce je i dalje zvonilo. Mladić je ćutao. Začu se i kucanje na vratima. Potom se stiša.
Da vidim ko je dolazio. Priđe prozoru i pričeka. Trže se kao oparen.
Ljilljana dohvati cipelu i vide kako se Momčilo trže od prozora, iznenađen. Ona ugrabi taj momenat, izlete u predsoblje, otključa vrata i iziđe.
Ljiljana, nemoj sada da ideš, vrati se!
Ona se i ne osvrnu. Silazila je, a sve joj je bilo mutno pred očima. Opet je osetila parfem. Jedno dete je trčalo ispred nje. Zastade na odmorištu da popravi kosu. Otvori tašnu i pogleda u ogledalce. Oči su joj bile pune suza. U grlu je stezalo. Pođe lagano, da bi se umirila. Noge su joj klecale. Izađe na ulicu. Malo dalje šetkala je neka devojka. Ljiljana osetii kako joj srce jače zalupa. Ona, ona je zvonila! Za nju su pričali da dolazi Momčilu. To je bila jedna od onih devojaka što su stalno na korzou i po garsonjerama.
Devojka odmeri Ljaljanu od glave do pete sa ironičnim osmehom, kao da joj govori To si ti, dakle, bila tamo. Krasna si mi ti devojčica!
Ljiljana brzo pođe. Bila je nesigura na nogama, ali je išla žurno. Nešto je ipak zadrža. Neka nagonska sila. Okrete se. Vide kako ona devojka uđe u Momčilovu kuću. Ona steže pesnice. Idem da vidim! Hoću da se uverim. Hoću samo dve reči da mu dobacim! Pođe trčeći, da se ne bi predomislila. Uđe u kapiju, ali je odjednom obuze malaksalost. Osloni se na mermerne pločice. Sva odlučnost naglo iščeze. Dođe joj sve to gnusno, odvratno? Zar ona da špijunira nevaljalce! Šta još ima da traži? On joj je sve kazao. Njemu je svejedno ona ili ova druga! Hteo je nju da ljubi, a ova će ga zadovoljiti. Kako su devojke jadne! Zadovoljavaju se otpacima osećanja koja im ostaju od života mladića sa svakojakim ženama.
Žurno izađe iz kuće. Išla je brzo, samo da ode što dalje. Jednu sliku nije mogla izbiti iz glave njih dvoje su u onoj sobi sami! Čovek koga ona toliko voli sad grli drugu... Tramvaj protutnja. Dođe joj misao baciti se na šine i umreti! Instinkt samoodržanja je ipak zaustavi. Produži dalje. Luta ulicama, ne vidi nikog. A koliko sveta, mladića, devojaka. Svi je zagledaju, neki dobacuju. Mladi oficiii žure na korzo i bacaju prema njoj vesele sjajne poglede. Iz Devojačke ulice iskaču nestašne glavice gimnazijalki. Zastajkuju, smeju se, okreću...
Ah, i ona je bila tako srećna pre dve godiine! Kako je zamišljala život i ljubav! Posle je na žuru srela Momčila kavaljer, laskavac, slatkorečiv! Umeo je da je zaludi komplimentima, da je steže igrajući tango, da vrele prste pripija uz njen stas. Zavolela ga je. Zašto? To nije znala. Nije misliila na njegovo bogatstvo. Volela je njegove plave oči i fini osmeh. Bila je kao pod hipnozom. Volela ga je iako ju je varao. Obožavala ga je, mada je znala da je nestalan i laskavac. Posle plača i očajanja, do kojeg su je dovodile njene drugarice, pričajući o njegovim flertovima, još ga je više volela. A njemu je sve to laskalo. Sebičnjak! Uživao je u njenoj zaljubljenosti, a nije hteo da bude častan i da kaže Slušaj, mala moja devojčice, nemoj se zanositi ljubavlju prema meni. Ja sam pokvaren, nisam dostojan tvoje čiste ljubavi.
Zašto muškarci tako ne kažu ludim zaljubljenim devojčicama? Zašto i kad znaju da će raskinuti devojačko srce, uživaju očekujući taj trenutak? Njeno je srce zaista smrvljeno. Rekao je poslednju reč. Neće se njome oženiti. Pred njom je drugu primio u kuću. Stezala je zube u očajanju. Mrzela je i sebe i svoju ljubav. I sad treba da se uda za drugoga! Ovako izmučena, duševno bolesna, očajna. Da se uda? Zar je taj bolji? Zar i on nije muškarac? Osetila je želju da se sveti, da na nekome iskali svoje patnje, poniženja i razočarenja. Da, osvetiće se, udaće se za njega! Ali ga neće voleti. Neka i on pati. Neka bar jednom muškarcu ona zada bol!
Uđe u tramvaj. Nije mogla više da ide. Sela je malaksalo. Jedan mladić je sedeo preko puta nje. Sva se stresla, uplašila se od pomisli Tako će mi i onaj biti tuđ, nepoznat. Strašno je crnomanjast, kosmat. Oh, ne mogu, ne volim ga! Kako da budem njegova žena?
Blizu kuće spazi mamu na prozoru. Izvirivala je čudeći se što nema Ljiljane. Devojka pomisli kako zbog roditelja mora da se uda. Ali ne samo zbog njih, već i zbog njega, Momčila. Njemu mora da se osveti. I njemu i tom dragom koji je prosi. Zašto je prisiljavaju da se uda? Zašto je ne ostave da bar zaleči rane. Ona je sad bolesnik, težak bolesnik. Kako će podneti muža? Svaki njegov dodir biće joj odvratan. Oh, to je strašno! Ali neka, udaće se, zadovoljiti roditelje i osvetiti se svima! A posle? Šta će biti posle? Neka bude što god hoće.
Pela se uza stepenice. Klavir na prvom spratu svirao je neki monotoni šlager. Uvek jedno isto. Odnekud se čuo i radio. Stalno sevdalinke! Ti dosadiše sa sevdalinkama. Negde struji vođa u kupatilu. Plače beba. Mirišu šnicle. Koliko raznih mirisa i zvukova u tim višespratnicama. Noge su joj teške. Jedva stiže na treći sprat. Samo da legne, da se isplače.
Gde si bila, Ljiljo? upita je nežno mati.
U bioskopu.
Šta si gledala?
Gledala sam... gledala priseća se šta da slaže.
Je li lepo?
Prilično.
Sad će da dođu Dragiša i Draga. Tata ima nešto lepo da ti kaže on je u trpezariji.
Otac je čitao novine. Njegova lepa proseda glava, s finim profilom, pojavi se iza novina.
Ljiljo, hteo sam ti reći da mi je danas jedan advokat sve najlepše ispričao o Radmilu. Uskoro će biti i narodni poslanik.
Ona je ćutala.
Pa šta si smislila?
Njene detanjaste plave oči zaustaviše se na očevoj lepoj sedoj glavi. Osetila je brižan pogled i nežnost roditeljsku. Nešto se u njoj lomilo. Htela je da vrisne, da poleti tati u najučje, da zajeca Ne mogu! Ne mogu, tata! Ne volim ga! Strašan će mi biti život s njim. Nemojte me udavati. Pustite me da budem činovnica. Nađite mi službu, bicu srećnija. Moje je srce smrvljeno od ljubavi! AH, nešto se otkine od nje, kao da se sav bol sjuri u neki tamni bezdan njene devojačke duše da tu tinja, a ona bledih usana prošaputa
Javite tom advokatu neka dođe da me zaprosi. Udaću se za njega!

Nastavak

ŽRTVA POD MIRTINIM VENCEM


Kad se između dva reda elegantnih ljudi i žena pojaviše mlada i mladoženja, u crkvi se začu komešanje i žubor glasova. Ona je išla oborenih očiju, svečana pod belim velom, kroz koji su se plavile njene oči kao nebo kroz prolećne oblake. Zlatna kosa sijala je kao svileni oblak oko njene glave. Svila divne bele haljine isticala je njene obline, koje su se isticale svežinom mladosti. Pokraj nje je išao mladi advokat visok, utegnut, s belim kamašnama i cilindrom u ruci.
Ljilja je više nego zanosna! prošaputa jedna njena prijateljica.
I on je divan! uzdahnu raspuštenica Jalka. Beše se razvela pre pola godine i već se utešila. Njene sjajne crne oči nisu gledale Ljilju, već ovog snažnog stasitog mladića crne kose, tako guste i kovrdžave da se njeni prsti nesvesno zgrčiše. Taj ne da voli,šaputala je u sebi, gledajući snažni, lepo podšišatii vrat i široka ramena, koja su isticala mušku snagu. Zadrhtala je u sebi od zavisti, pomišljajući na ovu malu Ljiilju, oko čijeg tela će se čvrsto obaviti snažne ruke ovog crnpurastog mladića.
Crkveni obred otpoče. Mlada je stalno gledala preda se, ne želeći da se susretne s pogledima svojih prijateljica.
A gde je Momčilo? šapnu Nena Zorici.
U Beču.
Zna da se Ljilja danas venčava?
Verovatno! Ta on nije ni mislio ozbiljno. A ona verovala da će je uzeti.
Šta joj fali ovaj advokat? Jesi li čula, ima svoju kuću.
I vrlo lepo zarađuje.
Ali živeće u palanci, a Ljilja je dosad obilazila samo rivijere.
Dok su imali para. Svi su mislili da ima miraza, tako se i predstavljala, a posle ništa! Ovaj je zaljubljen u nju. Zgodan rnomak. Vidi kako je elegantan!
Zorica ne odgovori, ali se slagala s tim da je mladić više nego zgodan. Pogleda redom sjajne, briljantinom namazane kose drugih mladića, proređene i prave, pa se i nehotice nasmeši na onu grivu na glavi mladoženjinoj.
Unaokolo su se svi smeškali. Svako je bio sa svojim mislima zavisti, ushićenja, tuge, razočarenja... Mladići su odmeravali stas i grudi nevestine, a devojke snažna ramena i vrat mladoženjin.
Samo su roditeilji, sa stnane, gledali svoju kćer sa velikom ljubavlju i bojazni da li će biti srećna, da li će umeti da oseti kako je ovaj mladić dobar? Smešili su se na nju, da bi je ohrabrili, ulili joj nadu i volju za životom, da bi joj kazali kako su oni uvek tu, neka se ona ničega ne boji, jer će biti srećna.
Radmilo uze ruku svoje lepe neveste. Prsti su mu bili vreli, a njena ruka hladna kao led. On lako steže njene meke prstiće da ih zagreje. Osećao je lepotu njenog tela, nežnost očiju, sjaj njene fine kose. Oči su mu bile strasne, tople, želeo je da zaviri u njene plave oči jedva je čekao da se sve ovo svrši, da sedne u kupe sa ovim nežnim, malim bićem, koje će od sada samo on čuvati i maziti.
Otmene i elegantne devojke radoznalo su posmatrale mladence. Njihov sud o Radmilu bio je vrlo povoljan. Analizirale su ga od glave do pete.
Noge su mu prave kao strela... Mora da je vrlo lepo razvijen mislila je jedna.
Kako su mu blistavi zubi, a usne senzualne! ushićivala se druga i lako grizla svoje usnice.
Mladine oči susretoše mladoženjine. Ona osmotri dva velika sjajna oka puna vatre. Sva zadrhta. Učini joj se da stoji pred nekim kavezom na kome su otvorena vrata, a zver se sprema da je ščepa... Ruke joj se još više ohladiše, a trepavice sakriše njene plave, detinjaste oči.
Venčanje se bližilo kraju. Ljiljanina ruka je već vruća i vlažna od vrelih prstiju Radmilovih. Korača lagano, kao da će da padne. Teško joj je pod vencem... Mamine oči smeše se na nju. Traže njen osmeh. Ona se bolno osmehnu mami, kao da joj govori Umiri se, mama, ja sam se venčala. Želeli ste da se udam, oslobodila sam vas briga oko moje udaje. Mama je ljubi, plače. I ona bi naglas zajecala, ali unaokolo su njene drugarice, zlurade i zavidljive. One su je, možda, i rastavile sa Momčilom, one će mu pričati kako je bila tužna na venčanju. Ne, one to neće opaziti! Neće nikad znati šta se događa u njenoj duši... Podiže glavu gleda ih, smeši im se, ljubi se sa njima. Koliko lažnih poljubaca! Priđe joj i Jelka, zagrli je i kroz poljupce iskreno prošaputa Divan ti je mladoženja! čestitam! Slažem se potpuno sa tvojim ukusom. To je moj tip!
Tip! Njen tip? Ljiljana se osmehnu okrete drugoj. Buket belih ruža miriše tužnim mirisom... Taj miris je podseća na nešto što je prošlo, izgubilo se i nikad se neće vratiti. Podseća je na njene devojačke snove. Oni su bili lepi kao bele ruže.
Mladići joj ljube ruku, čestitaju. Ljiljana htede da krikne Ne, ja ga ne volim! Ovo je sve laž! Ova ceremonija, čestitanja! Sve je neiskreno! Slagala sam, sve sam slagala! Ne volim ovog čoveka, tuđ mi je!
Ali, oseti vrelu ruku muškarca, strese se nesvesno pođe s njim. Neko joj pritrča, poljubi se ponovo s njom, drugi joj opet stegoše ruku, a ona je išla i ne shvatajući ko je sve oko nje. Išla je u neku nepoznatu budućnost, pokraj ovog visokog crnomanjastog mladića sa sjajnim očima tigra.
Kupe prve klase nije bio prazan, na veliko razočarenje mladoženjino. A uzeo je prvu klasu nadajući se da će biti sami... Ljiljana sede kraj prozora, a jedna neobazriva starija žena spusti se pokraj nje. Radmilu niije ostalo ništa drugo nego da sedne preko puta. S prigušenim gnevorn posmatrao je staru ženu čudeći se njenoj neobazrivosti.
Da li biste voleli do prozora, gospođo? zapita je.
Hvala! Ne mogu natraške da se vozim. Odmah mi pripadne muka. Ni u tramvaju ne mogu pričala je dalje, iako je on nije više slušao.
Mladoženja se naže prema Ljiljani i dodinu joj ruku tek nešto da kaže
Je li ti toplo ovde?
Da, vrlo je toplo! odgovori , krijući oči od njegovog sjajnog pogleda koji je neprekidno tražio njene oči.
Skide plavi šešir s glave. Radmilo ga brzo prihvati i spusti u mrežu. Ona iz tašne izvadi češalj i provuče ga kroz svoje guste plave kovrdžave vlasi. Muž joj je posmatrao svaki gest, sa ushićenjem i čežnjom, kao svaki mladi zaljubljeni čovek koji još dobro ne poznaje onu koju voli, pa sad uživa u svakom pokretu, pogledu, liniji tela, drhteći od strasti.
Voz je jurio, promicala su seoca s belim kućama, brežuljci se dizaili i spuštali. Naiđoše na prvi, zatim drugi, treći tunel. U drugom tunelu mlada oseti onu istu vrelu mušku ruku, koja obuhvati njenu, i oseti topao poljubac na svojoj ruci. U pomrčini, pruži drugu ruku, kao da hoće da se odbrani, ali joj ruka pade na gustu kosu mladog čoveka. Ona se trže, kao da je nešto ubolo, povuče se sva i utonu u naslon sedišta, očiju raširenih od straha, od te strasne ljubavi i čežnje koju je osetila u poljupcu svoga muža. Druga njena ruka bila je neprestano u negovoj i ona je osećala vrele usne koje ljube svaki njen prst i penju se više članaka. Tama u kupeu poče da se razređuje, bela sivkasta boja potisnu crnilo, ukazaše se zidovi tunela i voz izlete na svetlost, LjiIjana odahnu. Mladi čovek je imao zamućene, nežne, tople oči. Ona još dublje utonu u sedište, sva prestrašena. Oči su joj preletale preko njiva, po livadama sa svežom prolećnom travom, preko drveća koje je već cvetalo belim, ružičastim žutim cvetovima. A on je video samo dve boje plavetnilo njenih očiju i lako rumenilo obraza. Nad tom plavom i ružičastom bojom prelivalo se zlato njene kovrdžave kose. Ti mali uvojci, svuda oko lica, davali su joj izraz deteta s divnim, krupniim očima. On oseti kako mu udara u slepoočnicama od uzbuđenja. Skupi se u uglu sedišta i zagleda se u devojku kao da je prvi put vidi.
U stvari, on je i nije mnogo poznavao. To nepoznato u ženi, obavijenoj tajanstvenošću, uzbuđivalo mu je sva čula. Zamišljao je brak kao početak novog života, novih osećanja, strasti, gde svaki dan donosi iznenađenje i radost. Zbog toga ga je obuzimala ona slatka trema radoznalog iščekivanja.
Posmatrao je njena fina kolena ispod mekog plavog štofa, vitki stas na kome su se izdizale dve bujne kupe grudi, mali sedefasti dekolte i obraze, rumene kao breskvin cvet... Njeno lepo lice, sveže i čedno, podseti ga na ogromne bokore ruža u njegovoj bašti, i ta asocijacija mu izaziva reči
U bašti ćemo imati puno majskih ruža.
Ona se trže, začuđeno ga pogleda, ali se seti da treba da se osmehne i nesvesno izgovori
Ja volim cveće. U Beogradu nismo imali gde da ga negujemo.
Bašta nam je velika. čitav voćnjak. Ja sam voleo kuću s baštom.
Ona htede nešto da kaže, ali nije znala šta. Osećala je kako se sva njena prošlost i ljubav prema mladiću koga je volela sklupčala u jedno ogromno klupko tuge, očaja, straha i sad je guši, penje se u grlo, davi.
A voz juri sve brže. To su oni isti pejzaži koje je jednom gledala sa drugaricama kad su pravili ekskurziju. Bio je mesec jun, raskošan, zelen, nabrekao od snage i mirisa. Njena mala duša učenice bila je prepuna čežnje radosti. Život se tek ocrtavao pred njom pun boja i snova. Smejale su se tada do iznemoglosti, pravile stotinu nestašluka u vozu... A sad je pred njom čovek koji je trebalo da bude njen princ na belom konju. Čovek iz snova devojačkih, kome će pokloniti svoj život. A tu, pred njom, sedeo je tuđinac. Nesvesno, kao dete, ona pritisnu rukama čelo.
Boli te glava? brižno je upita mladić, pun strepnje i nežnosti.
Ne, ne boli me! Onako.
Mladić zatvori oči misleći da je i ona uzbuđena kao on, čezne za njim, da joj je krivo što je kupe pun... On pogleda na sat.
Koliko je sati? upita ona.
Pola pet.
A kad ćemo stići?
Oko sedam.
Ona se strese i još dublje utonu u sedište.

Nastavak

NOćAS ćU SE UBITI...


U autu, Radmilo nežno privuče svoju nevestu. Preko mirisnog mekog krzna, u koje je utonula njena ljupka glavica, tražio je njen rumeni obraz i udisao miris plave kose. Prođoše jednom uzanom ulicom od stanice, sa nekim razvaIjenim ogradama i nekoliko jednospratnih kuća. Na drugoj strani, na sivkastom nebu sutona, ocrtavao se dimnjak fabrike ili mlina. Zaviše drugom ulicom, protutnjaše preko mosta i izađoše u lepu, široku ulicu.
Ovo je glavna ulica, čaršija.
Ona je stegnuta srca gledala ovu nepoznatu tuđu varoš.
Vidiš, ima ovde i korzo! govorio je, držeći je za ruku.
Vidim. Svuda šetaju...
Roletne na dućanima su se spuštale. Zadocnele mušterije još su se zadržavale u trgovini. Bioskopski plakati, sa slikama ogromnih glava, visili su pred jednom kafanom.
Dućani, knjižara, jedna modna radnja, apoteka. Nekoliko višespratniih zgrada štrčale su kao osmatračnlice. Uđoše u drugu ulicu. Visoka, lepa crkva s kupolama i velikom portom. Jedna zgrada sa puno anđelčića na fasadi. Kuće sa baštama. Prazan plac. Grnčarska radnja, a nad njom stanovi sa zavesama. Druga jedna fasada od nekoliko prozora. Do nje kućerak, izvučene strehe. Sve je drukčije kuće, fasade, bašte, ljudi... Drugi život. Palanački. Ona uvuče glavu u krzno, da bi pobegla od muževljevih poljubaca. Ali on ume da pronađe njen obraz, njenu kosu, on sav drhti od ljubavi a ona drhti od užasa pred ovim nepoznatim čovekom.
Evo naše kuće!
Auto stade. On iskoči da joj pomogne. Jedna sijalica je osvetljavala kuću. Pet velikih prozora sa ulice. Svetlost je gorela iza svih prozora, ali su zavese bile spuštene. Radmilo je sav uzbuđen. Izvodi je iz auta. Tako bi je uneo u kuću na rukama. Jedan prozor do njihove kuće naglo se otvori. Izviri devojčica krupnih crih očiju. Jedna vitica joj pade niz rame i zanjiha se preko prozora. Radmilo je i ne vide i ne pozdravi. Uhvati ispod ruke mladu nevestu, da je uvede u kapiju. Služavka im je trčala u susret. Preko puta se na prozoru pojavi još jedna ženska glava. Neki par zastade
na ulici, da ih vidi. Otvori se naglo i prozor na kućerku sa strehom. Preko plota izviri čupava glava.
Moja gospođica, moja mala gospođica Ljiljana! uzbuđeno je govorila služavka. Još ne mogu da vam kažem gospođa Ljiljana.
Ljiljana se naže i poljubi u obraz tu dugogodišnju služavku svoje tetke, koju je znala još u detinjstvu, a ona je uvek govorila da će doći da vodi kuću maloj Ljiljani kad se uda.
Uzbuđena nežnom pažnjom mlade, Julija je zagrli, poljubi u obraz, izbrisa suze, rukova se i sa mladim čovekom, pa potrča ispred njih da otvori vrata.
Mlaz svetlosti iz velikog predsoblja, sa garniturom od trske, pade na stepanice i malu verandu sa staklenim krovom. Ljiljana pođe s mužem uza stepenice. On joj obgrli stas i zastade časak na terasi da joj pokaže baštu sa rascvetalim drvećem.
Pogledaj, Ljiljana, baštu. Vrlo je lepa!
Oh, tako je divno, gospođo, u toj bašti! Pravi mali park! divila se i Julija. Ima malina, pitomih jagoda, ribizli, kajsija. Sve sam obišla. Sutra tek da vidite tu lepotu!
Vrlo je lepa! govorila je Ljilja nesvesno, sa onom istom jezom, rasejana, ne videći ništa do ovog crnomanjastog mladića, čija joj je blizina ulivala strah.
Kroz dvorište do njihove kuće dotrča krišom ona ista devojčica s dugim viticama, nasloni se uz ogradu iza jednog žbuna da vidi tu lepu Beograđanku koja joj otela čoveka o kome je isplela svoj najlepšli san. Oči male Tatjane bile su suve, grozničave, pune bola, široko otvorene, u grlu ju je nešto stezalo, bila je očajna, izbezumljena, nesvesna svojih postupaka. Zaboravljala je sve, roditelje, školu, drugarice. Jedna misao je uništavala sve u njoj. Gledajući tu plavu, lepu devojku, gotovo devojčicu, na terasi pokraj njenog Abisinca, tog divnog, gordog, karakterog mladića, šaputala je.. noćas ću se ubiti! Noćas se moram ubiti!
Radmilo obgrli nevesti ramena i uvede je u kuću. Veliki crveni ćilim na podu u predsoblju buktao je u narodnim šarama crvenim, zelenim, plavim pa je sve dobijalo neki veseo i radostan ton.
To je taj ćalim što je mama pričala da si ga dobio od svoje stare tetke. Donela ga je kad je mama tu bila.
Jeste, od moje tetkaStane. Čuvala ga je za mene. Možda se tebi neće dopasti, ali tvoja mama kaže da je lep.
Vrlo je lep! I meni se dopada.
Tek da vidite kako je lepo u sobama! divila se Julija. Danas je hladno, pa sam sve sobe založila da se moja gospođa Ljilja ne nahladi.
Uđoše u veliku trpezariju. Sve je bilo moderno, presvučeno prugastam štofom roze i crveno. Osećao se miris nove kuće, laka, nameštaja, drvenarije. Vrata na spavaćoj sobi bila su otvorena. Devojka spazi dve postelje sa atlasnim jorganima, boje kajsije, ružičastu svilenu pidžamu, a na drugom krevetu mušku pidžamu... Opet se strese. Htede nešto da kaže, ali se zbuni, nije znala šta je muž pita, našta se odnosi njegovo pitanje. Govorila je mehanički Lepo! Vrlo lepo. Mama mi je pričala.
Da vidite ovu sobu! zvala je Julija. To je gospodinova. Ali i tu ima sofa, može da se odmara. Viditi što je lepo ono jastuče. Perunike, ali kao pravo cveće! Mislite, sad su uzabrane.
Divno je, zbilja! govorila je mlada, bledih usnica.
A vi, Julija, i večeru spremili, doneli, sve gotovo! Kako ste vredni! pohvali je Radmilo.
Hladno sam spremila. Nisam znala tačno sat kad ćete stići, pa sam ispohovala jagnjetinu, spremila salatu, pitu od jabuka sam umesila, sećam se da je to moja mala gospođica Ljilja volela. A za vas sam spremila i pitu od sira. Vruću ću je doneti. Da znate, gospođo Ljiljo, što je tu lepo u bašti je kuhinja i jedna sobica. Kao kutija. Vaša mama namestila vam je sobicu kao trpezariju. A gospodin je sve kupio u zelenoj boji. Tu se može ručavati. Moja sofa je u jednom uglu. Uživaću kod vas, a i vi ćete uživati. Idem da skuvam kafu. A nisam vam pokazala ostavu i kupatilo. Zimnice nemamo, ali ću vas iznenaditi skuvala sam slatko od pomorandži. A juče vam je neka gospođa Janković poslala dve tegle slatkog od lubenice i od krupnih jagoda.
Znam, znam. Gospođa Janković, generalica. Pričao sam ti, Ljiljana. Bio sam advokatski pripravnik kod njenog pokojnog brata advokata. Njima imam da zahvalim za svoju advokatsku karijeru. Ona me voli kao majka. Nju i moju tetkaStanu moramo prvo posetiti. One jedva čekaju da te vide.
Gospođo Ljiljo, naložila sam i kupatilo. Ako želite možete se okupati ili umiti.
Hvala, Julija. Vi ste vrlo vredni a znate sve šta treba.
Kako ne bih znala za moju lepu malu Ljilju. Oprostite, idem u kuhinju. Sad nemojite silaziti, a sutra ćete videti. Ah, ovaj beli buket ruža! Da metnemo u vazu? Sve će se povratiti. Kako još miriišu! Vaš venčani buket? Znam da ste bili kao lutka. Žao mi je što vas nisam videla, ali slikali ste se pa ću vas videti na slici.
Kad Julija iznese vazu, mlada nevesta kojoj je bilo prijatnije kad je ona tu oseti kako se muževljeve ruke sklopiše oko njenog stasa. Njegove usne su tražile njene. Ona se instinktivno izvi. U svojoj zaljubljenosti, on ništa nije razumeo. Sav zanesen osećanjem, zbunjenost mlade neveste objašnjavao je njenom čednošću, uzbuđanjem i stidljivošću, što ga je još više uzbuđivalo. Skide joj mantil i iznese ga u predsoblje, čuo je točenje vode u kupatillu. To je Julija nalivala vazu. Pojavi se sa lepim belim ružama.
Vi ste gladni? Idem da donesem vruću pitu od sira i crnu kafu. Hoćete li da se umijete, gospođo Ljiljo?
Donesite mi, Julija, tašnu. Tamo mi je češalj. Julija iziđe, a devojka pusti vodu, poče da se pljuska po licu. Osećala je kako joj čelo gorli. Piljuskala se zaneseno. Kovrdže joj se ukvasiše. Ispra usta i grlo. Bilo joj je gorko u grlu, kao od gorkog badema. Ponovo oseti strah, užasni strah od ovoga čoveka. Julija joj donese tašnu. Ona se očešlja, pa uđe u trpezariju. Posle nje u kupatilo uđe i Radmilo da se umije i opere ruke. Vrati se brzo. Bio je svež, oči su mu gorele. Te oči tigra, crne i sjajne kao ugalj, sasvim je uplašiše. Stajala je naslonjena na orman. On priđe lagano i spusti ruke na njena nežna ramena. Kroz tanku materiju haljine osećala je vrelinu njegovih ruku.
Ljiljo, tako te volim! Toliiko sam srećan! Znaš li, Ljiljo, koliko sam godina snevao o tebi?
Nije mogao više da govori, privukao ju je na grudi, stegao strasno i sa divljom snagom mladog, zaljubljenog i nestrpljiivog čoveka podigao joj glavu i spustio dug, vreo poljubac na njene usne.
Začuše se koraci. Ljiljana se otrže i rukom pritisnu svoje usne, jer htede da vrisne. Zatetura se i prihvati za orman.
Julija donese pitu sa sirom.
Ljiljana zažele da joj pritrči, da je zagrli da joj kaže Julija, ostanite, nemojte ići! Strah me je da ostanem sa ovim čovekom... Ne volim ga! Ali se zastide i sede na divan. Noge su joj klecale.
Ljiljana, sedi za sto! nežno joj se obrati muž. Sav je drhtao i nije osećao glad. Bio je gladan samo svoje lepe male neveste.
Posle ću vam doneti kafu i pokupiti sudove. Nadam se da će vam večera prijati. Julija se brzo udalji, uverena da oni žele da budu sami.
Radmilo sede za sto, ali se ne prihvati jela već uhvati ruku svoje žene, ljubeći joj svaki prstić. Bujan i neobuzdan, naglo ustade da je zagrli, ali ona saže glavu na njegove grudi, sakri lice, usne, i oseti kako joj on ljubi kosu. Vrata predsoblja lupiše i njima se učini da je opet Julija. On se brzo vrati na svoje mesto i primače joj činiju.
Bojažljivo, drhtavih ruku, ona uze jedno parče. Ruke su joj bile malaksale, nož joj ispade iz ruku i zveknu na tanjir. Julija obazrivo kucnu na vrata da ih ne uznemiri.
Uđite, uđite, Julija! pozva je Ljiljana.
Zaboravila sam da metnem slanik. A ovo je sitni šećer za pitu.
Mlada nevesta se obradova što je Julija ušla. Zapita je nešto, da bi je zadržala, a ona se raspriča. Menjala im je tanjire, stavljala na orman, sačeka da pojedu i pitu. Donese kafu.
Vi niišta ne jedete, gospođo Ljiljo? Ne dopada vam se?
Sve je izvrsno! Ta vi ste najbolja kuvarica, ali ja nisam gladna.
I gospodin malo jede. šta biste želeli sutra za ručak?
Što god vi hoćete, Julija. To prepuštam vama.
Ne brinite. Umeću ja vas da zadovoljim. Imam još novca što mi je gospodin ostavio. Ne morate rano ustajatl.
U koliko sati treba da naložim sobe?
Ja ću vam zvoniti, Julija, reče Radmilo.
Zvonite vi meni samo. Ja rano ustajem. Skupila je sve sa stola, očistila mrve, savila čaršav a stavila drugi od čipke.
Laku noć, gospođo! Laku noć, gospodine! reče odnoseći veliki poslužavnik sa sudovirna.
Radmilo izađe u predsoblje da zaključa vrata. Ljiljana ugrabi momenat da uđe u kupatilo. Dugo je kvasila ruke i lice. Vrati se, dođe joj da uleti u spavaću sobu da se zaključa, da pobegne od muža, ali ostade nepomična sedeći na divanu. On joj priđe, sede pokraj nje, privuče je sebi.
Ljiljana! Moja mala, lepa Ljilja! Nije mogao da se savlada, grlio ju je, pritiskao na grudii, ljubio joj oči, kosu, usne... Njene usne su bile hladne, ruke opuštene. Strah joj je prožimao celo telo, svaki nerv. Oseti odvratnost, gađenje na te poljupce, usne, ruke mladog čoveka koje su je stezale. Užas i to gađenje nadvlada u njoj. Ona se strese, izvi i skliznu na pod. Mladi čovek, ne shvatajući ništa, misleći da je to ljubavni nestašluk njegove žene, saže se i snažnim rukama zgrabi je u naručje, kao dete, kao lutku, živu, toplu, zanosnu.
Mala moja, tako sam srećan! Ti ne znaš koliko te volim. Nikoga nemam. Ti ćeš mi biti sve u životu.
Naginjao se da joj vidi oči, a njene ruke se odupreše o njegove grudi, a uplašene oči gledale su ga sa očajanjem.
Ljiljo, šta je tebi? Što me tako gledaš?!
Ne mogu! Ne mogu! jauknu ona. Pusti me!
Jesi li bolesna? šta ti je? Zašto mi ne kažeš? pitao je Radmilo promenjenim, iznenađenim glasom. To je zbog voza. Boli te glava? Sve će to proći. Hodi k meni! nežno je govorio, privlačeći je na grudi. Ali ona se trže, ponovo se izvi da bi izbegla svaki njegov dodiir. Mladi čovek, razdražen i zaljubljen, još ne shvatajući ništa, nasmeši se, naglo je dočepa i posadi na svoja kolena, pa žedan njenih usana zagnjuri svoje vrele usne u njene.
Ona oseti vreo dah, vrele ruke. Užasnu se što taj tuđin hoće da ovlada njome, učinii joj se kao napasnik. Trže se ponovo, kriknu, nemajući više snage da se otme.
Idi, idi od mene! Zašto sam se udala? Neću! Ne mogu! Ne volim te!
On oseti kao da se neka ogromna ledena santa sruči na njega. Poblede, ruke mu klonuše, pusti je i ostade nagnut nad njom, široko otvorenih očiju. Gledao je te očajne, plave uplašene oči ne razumevajući ništa.
Ti me ne voliš? prošaputa kao u snu.
Ona se otrže, pobeže u ugao sobe i nasloni se na zid. Gledala ga je kao nekog ko se sprema da je ubije.
On ustade, polako pođe k njoj, želeći da zaviri u te oči, da ispita šta se u njiima krije. Oseti da ga šiba nešto hladno, ledeno, steže mu mozak, srce. Opet se pribra, stade ispred nje, uhvati je za mišice.
Je li istina to što si kazala? Ti me ne voliš?
Istina je. Ne mogu da lažem, jutros sam u crkvi slagala, pristala, ali ne mogu.
Gnev koji se bio pokrenuo u njemu naglo splasnu, on uguši krik. Hteo je da bude srećan. Ta oni se nisu poznavali, nisu se često viđali. Mogao je pretpostaviti da ona njega ne voli kao on nju. Luda, mala devojčica! Ona će ga zavoleti! On je dobar. Voli je. Nežno joj steže mišice
Ljiljo, ti ćeš me zavoleti! Videćeš kako ću biti dobar i nežan... Nemoj tako da me gledaš. šta si se uplašila? Zar je tebe strah od mene? Hodi da sednemo na divan. Razgovaraćerno.
Ona se još više pribi uza zid nemoćna, ukočena, sva prožeta strahom od onoga što će se dogodiiti.
Njegove ruke pomilovaše njenu kosu. Dodirnuše i obraze, nežne, tople. Taj dodir njegove ruke je opet užasnu. Videla je pred sobom ono isto lice, one vrele crne. oči. Tako je pekao taj pogled. Kad bi samo hteo da je ostavi, da je ne dodiruje. Ali plima osećanja u njemu ponovo izbi. On više niije bio u stanju da vlada sobom. Pred njim je bila lepa, nežna devojka za kojom je toliko čeznuo. U ovom trenutku nije mogao da shvati kako je zagonetna ženska psiha. On je voli. Njegova osećanja probudiće i njena. Ruke mu zadrhtaše, privuče je sebi, podiže je u naručje, ponese na divan.
Ljiljana vrisnu, otrže se i pade na pod. Nemoćna fizički, a osećajući snagu muškarca koji se spremao da ovlada njome, ona je tražila spas u rečima, nije htela da ga uvredi i ponizi, samo da sebe odbrani.

Idi! Idi! Zašto me ne ostaviš? Mrzim te! Odvratan si mi! Ti nisi bio muž za mene! Drugog sam volela! Volim ga i sada! Pobeže, sruši se u ugao sobe kao neka mala nemoćna zver koju gone, i zajeca.
Radmilo poblede, oseti kako ga svaka reč bode kao oštra kama. Nasloni se na orman. Hladan znoj mu orosi čelo. Oči su mu ukočeno gledale to plavo malo čudovište zgrčeno na podu. Disao je teško. Nije mogao da govori. Onda u njemu nešto planu i on lagano, korak po korak, priđe devojci. Ona stavi glavu u ruke, kao da očekuje udarac. On se saže, trže joj ruke sa očiju.
Kad si me mrzela, zašto si se udala za mene? Zašto si to uradila? Da li si znala kakve sve posledice mogu biti?
Naglo je podiže s poda. Držao ju je za mišicu i gledao te plave oči malog čudovišta.
Zašto si igrala komediju? Jesam li te prisilio? Zaprosio sam te kao častan mladić, verujući da bar imaš simpatija za mene. Odgovori, zašto si to učinila?
Prisilili su me moji. Gotovo naterali! Idem, ja idem. Neću ni časa da ostanem u tvojoj kući. Ti si mi tuđ, nepoznat čovek, ne volim te i neću te nikad voleti!
Poletela je u predsoblje, ali brz kao tigar, Radmilo se nađe pokraj nje, ščepa je za ruku, uvuče u sobu, pusti je i ona se sruši na pod.
Njegove oči, do maločas tako sjajne, nežne i pune ljubavi, zamračiše se, a mukli glasovi su mu se otkidali iz grla kao ropac
Zadala si mi udarac, a sad hoćeš još i da me poniziš, da bežiš iz kuće.
Ona jauknu na podu
Ubij me! Ubij! Volela bih da umrem! Ja ne mogu s tobom. Pusti me da idem!
Opet je ustala, pošla vratima, ali se on razgnevi, dohvati je i kao stvar baci na postelju, preko svilenog pokrivača.
Ona zajeca, zari lice u svileni pokrivač, a on pritisnu čelo rukama, kao da hoće da se osvesti. Mislio je da sanja nešto strašno. Lagano uzmače iz sobe, uđe u predsoblje, izvadii ključ iz brave, vrati se u trpezariju i sruši se na divan kao ranjen.
Imao je osećanje kao da mu je nož zariven u grudi, rana je još vruća. A sad, kao da mu neko istrže nož, šiknu krv i on oseti strahovit bol i očajanje.
Zar sam ja o ovoj devojci snevao tolike godine! Zar je ovo čudovište onaj anđeo? Padoše mu na pamet reči njegovog druga inženjera Voje Znaš li ti kakve tajne skrivaju beogradske devojke? Nije znao, bio je glup i naivan. A sad je osetio kako se pred njim otkriva tajanstveni život ove devojke, njemu nepoznat. Ona je volela, voli i sad drugoga, a udala se za njega. Zašto se udala? Zašto su je prisilili? Je li trebalo on da sakrije neki njen greh, da ona muževljevim plaštom pokrije svoju devojačku prošlost? Ustao je naglo, hteo je sve da dozna, da je ispita i natera da mu prizna svoj život. Pošao je u sobu, ali je zastao, vratio se i srušio ponovo na divan.
Zašto? Zašto da je ispitujem? Sve mi je kazala. Ja nisam muž za nju! Da, abadžijin sin je hteo otmenu devojku! Bedno malo stvorenje! Demon sa plavim, detinjastim očima! Ah, neće ni ona biti žena za mene! Svršeno je, sve je svršeno! Ali osećao je da nije svršeno. Trebalo je iščupati ljubav, isisati je iz svakog nerva, iz mozga, srca, a ona je prožela celo njegovo biće, njegov rad, karijeru, uspeh.
Kako nije poznavao žene, kako im je verovao! Osuđivao je uvek mladiće koji izigravajiu devojke, varaju ih, ostaviljaju. Sada je video da je to bolje, da su oni srećniji, ne znaju za dublja osećanja, ne stvaraju od žena idole, lako im je oženiiti se a lako i rastaviti se. A on se korak po korak probijao kroz život i stvarao da bi jednoga dana u svoju kuću mogao uvesti ovu mladu plavu devojčicu. Stisno je zube. Obuzimala ga je želja da lomi, kida, preti, muči. Ali on je bio gospodar svoje volje, nije želeo nasilje. Razočarenje će podneti kao muškarac. Ali, poniženje u varoši pred ovim palanačkim svetom! Šta će palanka reći? Svi će ga ismejati. Nije hteo zbog toga palančankom da se ženi. Nije voleo palanački život. Hteo je devojku iz drugog sveta nežnu, osećajnu, plemenitu.
Nasmejao se gorko u sebi. Koliko su ove palanačke devojke bolje od nje, nežnije, osećajnije. Svaka bi mu se bacila u zagrljaj, a ona, to malo čudovište, pružila je nokte na njega kao zverka. I to je njegova žena! A ovo prva bračna noć! Došlo mu je da zaplače... Ceo život mu je izlazio pred oči
Siroče ostavljeno samo sebi. U drugom razredu gimnazije izgubio je i oca li majku. Služio je po tuđim kućama. Učio i prao sudove, bio je i đak i sluga. Rastao je bez ljubavi roditelja, braće, sestara. Savijao se oko tuđih porodica za hranu i stan i tako prelazio iz razreda u razred. Profesori su ga sažaljevali. Nosio je stara odela bogatijih drugova, njihove cipele, rublje. Dok su njegovi drugovi flertovali, on je mislio kako što pre da završi.
Sirotinja ga je pratiila sve do pred kraj studija. Tada je stupio kao pisar kod advokata, brata gospođe Janković, generalice. Otada je počeo da živi i da oseća radost života. Trudio se da uspe, da stvori karijeru. Na zabavljanje i avanture nije misliio. Nije ni znao da se dopada devojkama. Osetio je to tek kao mlad advokat... Mogao je tada da se upusti u vrtlog života kao drugi, ali on je tražio nešto lepše. Hteo je svoju porodicu, nežnu ženu, decu. Bio je željan domaćeg ognjišta, svoje kuće. Želeo je da u ženi nađe sve ljubavi kojih je bio lišen ljubav majke, oca, sestre, braće... Nosio je kroz život usamljenost mladića koji je ostao bez porodice. Ovaj brak je očekivao kao nešto najlepše u svom životu, ostvarenje onoga što je tinjalo u njemu tolike godine. A jedan dan je bio dovoljan da sve to sruši. On, abadžijin sin, hteo je otmenu devojku! I ona mu je odgovorila da je nije dostojan Ti nisi bio muž za mene!
Pogodila ga je u srce. Koliko svireposti u jednoj maloj ženskoj duši! Koliko neosetljivosti! Ubila je u njemu sve lepo jednim udarcem. A čekala je da se venčaju pa da mu to kaže. Valjda je htela da se nazove gospođom, pa da nastavi život kao raspuštenica. Gnev se digao. Imao je želju da je smrvi. Trgao se i seo. Drugi jedan događaj izađe mu pred oči. Onaj muž što je ubio svoju nevernu ženu i koga on sad treba da brani. Tražio je vezu između tog događaja i svoga, počeo je čak da razjašnjava mnoge činjenice. Analiziirajući to ubistvo, zaboravio se, zaneo i, kao iz teškog sna da se prenuo, setio se da je ovo njegov život, početak njegovog braka onde gde ga je započeo tu će se odmah i završiti.
Glava mu je malaksalo klonula na jastuče. Sati su odmicali. Peći su se pogasile. Spolja se čuo vetar, a kišne kapi su udarale u prozor. Ležao je dugo. Najzad ga je uhvatio san, nemiran, težak san.
Kad je otvorio oči bilo je već svanulo. Prva misao mu je bila Šta je s njom? Ustao je brzo i prišao vratima. Ona je još uvek ležala u onom Istom položaju na svilenom pokrivaču. Snevala je, sa tragovima suza na licu kao u deteta. Cipelice su joj bile spale s nogu. čula je njegove korake, trgla se i naglo sela na postelju, uplašena. Unezvereno ga je pogledala, kao da se priseća svega što je bilo.
On joj se obrati nekim tuđim glasom, govoreći joj vi Lezite u postelju! Pozvaću Juliju da naloži peć. Zatvorio je vrata i otišao u kupatilo da se umije. Ljiljana se diže sa postelje. Udovi su joj bili ukočeni
od hladnoće. Cvokotala je. Počela je da svlači haljinu, pa malaksalo sela na postelju. Nije biila svesna svega što se dogodilo. Brzo je ustala, zbacila haljinu i čarape, i onako u kombinezonu podvukla se pod pokrivač. Naježila se od dodira hladnih čaršava. Sva je drhtala od zime. Noge su joj bile kao led. Prislanjala je prste nogu uz listove, da bi lih zagrejala, i naglo ih odmicala. Sve je bilo hladno pokrivač, soba. Navukla je jorgan preko glave. Osećala je miris novog nameštaja i pokrivača.
Čula je razgovor u trpezariji.
Vi ste već ustalii, gospodine? zacvrkuta Julija veselo. Dobro jutro!
Naložite sobu. Ljiljana će još spavati.
A hoćete li da vama donesem kafu i slatko?
Donesite! Pa posle dođite kad vas budem pozvao. Ljiljanu začudi mirni ton njenog muža.
Julija je pogledala mladog gospodina. Osmehnula se u sebi. Vidi se da cele noći nije spavao. A ko bi i spavao pokraj one moje mile, lepe Ljilje?
Na prstima je ušla u sobu i založila peć. Ljiljana se pravila da spava.
Neka je, neka spava! To će joj prijati. Nije joj sigurno dao mira cele noći! E, tako je to kad devojka hoće mlada da se uda! Ne znaju one šta je brak. A gospodin je baš lep! Mora ga voleti moja Ljilja. Vidi se da je on mnogo zaljubljen u nju. Srećna će biti moja mala lepotica. Kakav je on samo domaćin! Lepše će živeti kod njega nego kod oca. Oni su uvek bili dužni, petljali i pozajmljivali od gospođe Drage. Izašla je na prstima da ne probudi nevestu. Brzo je donela slatko i kafu, i ostavila na stolu u trpezariji.
Hoćete li i trpezariju da naložim?
Naložite.
Tako je jutros zahladnelo! April, a kao da je januar. Samo da ne bude noćas slane. Zbog voća! Ja sam već bila na pijaci. Neću da kažem šta spremam. Hoću da vas iznenadim ručkom... Ako vam što zatreba, vi mi zvonite.
Kao lepo vaspitan čovek, Radmilo joj je ljubazno zahvaliio, trudeći se da sve prikrije.
Ljiljana je osluškivala razgovor i korake svoga muža. Da li će ući? Hoće li je napasti? Da li je toliko grub da uradi tako šta posle svega što mu je kazala. Nije se kajala. Bolje je! Zar bi ga mogla lažno grliti i ljubitii. Rastaviće se. Učinila je pogrešku što je dopustila da je roditelji ubede. Kao da su osećanja žene nešto što za jedan dan niče. Hladno joj je još, ali čuje kako već bukti. Postepeno i ona poče da se zagreva oseti topliji vazduh u sobi. Obrazi joj se zažariše. Smirivala se. Iz druge sobe se ništa nije čulo. Njoj se oči sklapaju, noge su joj tople, stopala zagrejana, pokrivač je tako ututkan oko nje. San je lagano savlada i ona zaspa čvrstim snom.
Bilo je dva sata te iste noći. Mati Tatjanina, u sobi do njene, čula je kako joj kći ustade. Osluškivala je. Tatjana je koračala po sobi. Zastala je, pa opet pošla. Ah, taj francuski, opet je dobila jedinicu na zadatku! Pašće iz tog predmeta grdila ju je mati u sebi. Ne uči! Neće da učii. Što li sad tumara po sobi? Osluškivala je. Ništa se nije čulo. Valjda je pila vode. Odjednom začu kao da nešto lupi. Ustala je brzo. šta joj je? Otvorila je vrata.
Tatjana, što ne spavaš? Šta radiš?
Iz sobe se niko nije odazivao. Mati kroči u sobu i kriknu
Mito, brže! Tatjana se obesila! Ustaj brže! Tatjana.. Otac skoči iz postelje.
Gde je? kriknu i on kad je vide. Šta uradi, pobogu! Nož, da presečem! Još je vruća. Daj nož!
Kao luda, mati joj izdiže telo, da ne visi. Otac je jaukao. Dohvati nož, preseče maramu. Majka se zanese, otac ih obe pridrža i s jaukom spusti Tatjanu na postelju. Lice joj je bilo užasno crveno, nabreklo, oči već iskolačene. Jaukali su oboje, dohvatili vodu, trljali je, davali joj da pije. Ona se povrati, mati pade preko nje i zajauka Tatjana, dušo, šta to uradi? Zar zbog francuskog! Prokleta da sam što sam te grdila. Zar da ubiješ svoje roditelje. Moje lepo dete, kako si mogla to da učiniš?
Jecala je, ljubila ćerku bilo joj je teško. Otac je bio kao lud, plakao je i on.
Tatjana poče da diše, gledala je nepomično svoju jadnu majku.
Neću tii nikad više ništa reći. Proklet da je taj francuski! Pa i da padneš na maturi, ništa to nije! Zar da svoju mamu ovako ucveliš i unesrećiš! Zar ti nije bilo žao tate? Naše milo jedinče! Sta će meni tvoja matura kad tebe nema?
Tatjana ništa nije govonila. I nju obuze bol. Poče da plače. Mati je plakala zbog nje, a ona je plakala zbog svojih izgubljenih snova On je voli, oni su srećni! On nju grli i ljubi, a ja sam ga toliko volela bila bih mu najvernija, najbolja žena! Htela je da vrisne, da sve prizna mami, da je pita zašto je nisu udali za Radmila, zar nisu videli da ona njega voli. Bi je stid, zagrli mamu i kroz suze progrca
Htela sam da se obesim zato što sam dobila jedinicu iz francuskog. Nemoj, mama, nikome da pričaš da sam htela da se ubijem.
Kako da pričam, da sutra cela varoš bruji. Ali onoj tvojoj nastavnici nasamo ću očitati. Reći ću joj Vi dovodite učenice da samoubistva! Ne mislite na to da su one osetljiive, nego im samo ređate jedinice! Prokleta da je i ona i ta škola! Umiri se, Tatjanice! Danas ću napisati da si bolesna. Preklinjem te, nemoj više ovo da pokušaš. Bolje mene da ubiješ nego sebe.
Napiši, mama, ali nemoj da grdiš gospođicu Miloševiić. Nije ona kriva, ja nisam znala prevod... odvraćala je majku dobrotom devojčice koja dobro zna da nastavnica nije bila uzrok njenom jadu.
Što da ne kažem? More, da je tebi nešto bilo, ministru bih je tužila, u novine bih je metnula! Neka svi znaju šta rade nastavnice sa učenicama. To su ubice đaka.
Nemoj, nemoj, mama, moliim te. Ostavi je! Nije ona kriva! briznu Tatjana ponovo u plač da bi kroz suze izlila tugu za svojim lepim izgubljenim Abisincom.

Nastavak Milica Jakovljević MIR-JAM - Samac u braku

OD DANAS ME SMATRAJTE SAMCEM U OVOJ KUćI


Ljiljana otvori oči. Pogleda najpre tavanicu. Sa tavanice skliznu pogled na zidove. Neki čudan moler a nije kao u njenoj devojačkoj sobici. Gde je to ona? Bunovna, nekoliko časaka nije mogla da se orijentiše u prostoru. Bunila ju je i svetlost na sve strane. Dva velika prozora na jednoj strani i jedan na suprotnoj. Začu kako negde kuca sat. Pridiže se i rasani. Blesnu joj sve u svesti. Protrlja rukom čelo, kao da hoće da odagna košmar. Steže slepočnice rukama i uzdahnu. Seti se svih onih sinoćnjih scena. Koliko je to sati? Spazi okrugao satić na stočiću ispred ovalnog ogledala. Jedanaest. Toliko je spavala! Soba je još topla. Pokraj njene postelje druga niska, sa jastukom i muškom pidžamom. Sve nedirnuto kao i sinoć. Ona sede i spusti noge na pod.
Ja sam udata. U kući sam svoga muža! Trže se i uplaši te misli. Šta sam učinila? Zar je moguće da sam udata? Sutra se vraćam ocu! Vraćam se, pa makar me ubili! Iz trpezarije se začu zveket tanjira, noževa viljušaka. To Julija postavlja. Treba da se obučern. Razgledala je sobu. Dva politirana kreveta, blede boje kao lipov med. Ispred prozora dve fotelje. Okruglo ogledalo. Flašice parfema ispred ogledala, jedna pudrijera, prskalica za parfem. Ko je sve to tu stavio? Možda mama? Lupnuše vrata. To je Julija izašla. Ustade. U uglu je bio umivaonik. Biilo je i vode u bokalu. Umivala se, češljala. Htede da se napuderiše, pa odmahnu glavom Za koga? Zašto? šta ima da se udešava? Bila je, ipak, sveža od sna, rumenih obraza. Usne su joj imale prirodnu boju. Julija se opet vraća. Kuca na vrata Gospodine! Ču kako zove Radmila. Je lii gospođa Ljiljana ustala? Uskoro će podne...
Nije još! odgovori Radmilo. Pričekaćemo je.
Mogu ja da čekam. Neka se ona lepo ispava. Idem u kuhinju, a vi mi zvonite kad treba da donesem ručak.
Udalji se, a Ljiljana otvori orman da izabere haljiinu. Citav dugin spektar boja blesnu iz ormana. Nove haljine, i njene devojačke. Jedan penjoar od svile, boje kajsije. Po njemu izvezeni ogromni plavi cvetovi sa dugim grančicama, koje su se protezale niz celu haljinu. Pogleda i uzdahnu. Poklon od tetkaDrage.
Zagleda svoju pidžamu od plavog krepsatena. Blistala je kao morski talasi. Kako bi rado obukla ovu pidžamu za čoveka koga voli? A za ovog tuđina, ima li smisla oblačiti se? Izabra jednu skromnu domaću haljinu od kaše, zelenu kao mlado lišće, sa kragnom od ružičaste svile i širokim rukavima postavljenim istom svilom. Dve izvezene ruže, kao bačene na grudima, i pri dnu haljine. Obuče je brzo, pritegnu pojas, navuče zelene cipelice. Neka vrata su se otvorila, valjda na radnoj sobi njenog muža. čula je i njegove korake. Ona lagano odškrinu vrata. Uđe u sobu, kao neki neželjeni gost u tuđoj kući, gde nikome nije milo što je došla. Zastala je kraj vrata i u okviru prozora videla snažnu visoku siluetu čoveka. On je kroz zavesu gledao na ulicu, s rukama u džepovima. čuo je njene korake, okrenuo se... Oči su mu bile mračne, bez sjaja, kao prevučene maglom. Uokvirene tamnim kolutovima, bile su još veće i cmje. Lice je izražavalo nešto hladno i tamno.
Ona se zagleda u beli buket ruža na ormanu, da bi izbegla njegov pogled.
Julija je spremila ručak. Jeste li gladni? Hoćete li da ručamo?
Kako hoćete...
Ja ću joj zazvoniti. Izvolite, sednite! Pokaza joj rukom mesto, zazvoni i zauze drugo mesto, s njene desne strane. Ljilja je nečujno sela, kao da se boji da će se stolica slomiti. Posmatrala je čaršav, servijete, tanjire. Sve je bilo tako elegantno. Ovaj servis joj je mama kupila.
Jeste li dobro spavali? upita je muž mirnim, učtivim glasom.
Jesam. Bilo je hladno dok Julija nije naložiila. Cudila ju je mirnoća i taktičnost ovog čoveka. Nešto sigurno smišlja. On je advokat. Poznaje zakone. Ali, i ona je donela odluku...
Julija donese poslužavnik sa činijama.
Dobar dan, gospođo Ljiljo. Tako ste lepi! Je li vam bilo toplo? Ušla sam lagano, da ne osetite. Niste me čuli?
Nisam, Julija, slaga Ljiljana. Vi ste zaista vrlo vredni.
Julija je donosila i odnosila jela i sve vreme veselo pričala.
Što ćete imati voća, gospođo Ljiljo! Kajsija je tako zametnula. Imaćemo za slatko i kompot. Pa jabuke što su cvetale! Ima i šljiva, višanja, marela, ribizli. Posle da vidite. Nigde čovek da ne ide, samo u bašti da sedii i uživa.
Odnosila je tanjire i činije, ali čim bi izašla druga misao bi je počela mučiti
Šta lii je ovo s njima? što su se promenili? Da moja mala Ljilja nije imala s nekim posla pre braka? Ah, ove današnje devojke! Ne vode računa o sebi, a posle, kad se udaju, muž neće to da trpi. Žensko mora da bude pošteno. Ne može da skita kao muškarac. Ako je to, onda je bogami zlo! A ko bi verovao? Ovakvo dete. Kao anđeo! Nešto nije u redu. Nešto se dogodilo.
Julija je Ijuta nosi, vraća sudove i grdi u sebi, grdi malu Ljiljanu, a opet je voli kao svoje dete. Svakojake misli joj se vrzmaju po glavi. Ona je bila vrlo srećna kad se udala za njenog Mitu. Bio je bakalin, a sobica uz dućan. Drugog dana po venčanju samo utrčava u kuću da je poljubi. Punu kutiiju žutog šećera ukrao je neko toga dana iz dućana, jer je pola sata ostavio prazan dućan. Neka, ženice, neka se drugi sladi šećerom, a ja ću tobom! Drukčije su devojke tada bile!
Gospođo Ljiljo, hoćete li da vidite kuhinju i sobu dole?
Hoću! prihvati nevesta.
Ogrni se, Ljiljana, hladno je napolju pnimeti muž, govoreći joj pred Julijom ti.
Nju žačudiše te reči.
Izašla je brzo za Julijom. Radmilo uđe u predsoblje. Oči su mu bile tužne. Zapali cigaretu. Pušio je i čekao. Julija je nešto govonila Ljilji, pokazivala joj baštu. Ona je bila zamišljena, kao da nije slušala šta Julija priča.
U susednom dvorištu pojaviše se dve tri žene. Radoznalo su posmatrale lepu Beograđanku. Kako je lepa! Na prozoru kuće u susednom dvorištu ukazaše se jedan oficir i neki mladić u civilu. To su bili poručnik i pravnik, sinovi sudije koji je stanovao do Radmilove kuće. Ljiljana im je bila okrenuta profilom i nije ih mogla videti. Radmiilo je motrio na mladiće. Spazi kako plavi poručnik uze dogled, da što bolje vidi. čekao je da vidi hoće li ona njih spaziiti. Zamišljena i rasejana, Ljiljana je gledala rascvetanu jabuku. Radmilo oseti bol, kao kad rana tišti Koga li je volela? Cigareta mu se pušila u ruci.
Poručnik dade dogled bratu. Ljiljana ih spazi, trže se, okrete im leđa i pođe u kuću. Žene su još stajale u dvorištu. Priđoše bliže ogradi da bolje vide. šta bi ova palanka kazala da dozna kako sam ja srećan muž?, mislio je Radmiilo.
Ušao je brzo u trpezariju i stao kraj prozora. Ljiljana uđe. Nije hteo ništa da je pita. Čekao je hoće li ona Šta reći.
Bašta je vrlo lepa! Ima dosta voća. I ona kućica u avliji, kao paviljon. Julija je sve lepo uredila. Poćuta i dodade žalim što niste srećni, ja nisam kriva...
A jesam li ja kriv?
Niste... Ali, možda i jeste. Niste se uopšte interesovali da li vas volim.
Kad devojka pristane na brak, mislio sam da mora toliko poznavati sebe da oseti može li živeti s tim čovekom, ako ga i ne voli mnogo. To je bar logično. Ali, uverio sam se koliko su žene u stvari nelogične.
Možda više romantične, nego nelogične. Ja vas ne poznajem i vi ste mi tuđi.
Nije to romantizam. Romantične žene su dosledne sebi kad vole one vole kad mrze ne udaju se. Iako
sam vam tuđ, ne morate me mrzeti, ne moram vam biti gnusan.
Možda sam se suviše grubo izrazila. Mogla sam sve to reći blaže.
Zar se te reči mogu izgovoriti blaže? Ljubav je vrlo osetljiva... Ja sam noćas o svemu razmislio. Vi ste mi jasno rekli šta mislite i šta osećate. Nadam se da nećete sada protivurečiti sebi samoj. Bilo bi glupo. Kod vas je simpatično to što ste vrlo iskreni. Prvog dana ste izrekli odvratnost prema meni. Time ste me poštedeli svih laži sa svoje strane samoobmana s moje. Situacija je sasvim jasna. Ja ne tražim milostinju od vas. Toliko sam gord da to ne bih nikada primio i jak da podnesem sva razočarenja. Moja krivica je u tome što vas nisam bolje upoznao pre venčanja. Sinoć sam se uverio da ste i vi meni potpuno nepoznati. Moja greška je u tome što sam zamišljao da ste vi devojka koja neće doneti u brak tragove prošlosti.
Ja nemam loše prošlosti!
Sinoć ste priznali... Voleli ste, volite i sada jednog čoveka. Znači, taj čovek je bio u vašem životu. Koliko i kako, ja ne znam. Ali, on ostaje vaša prošlost, koju ste uvukli u brak, a ta prošlost nije dala da ja potisnem toga čoveka, On je jači od mene. On je, prema tome, između nas, on nas rastavlja.
Ja sam se s njim rastala...
Ali ga još volite. Treba li muž da igra ulogu lekara svojoj ženi, da bi je izlečio od ljubavnih patnji iz devojačkog života? Koliko sam vas ja drukčije zamišljao! Koliko su moja maštanja o vama daleko od onoga što sam sinoć doživeo. Nas dvoje smo se sukobili s ljubavlju i mržnjom. To nikad niisam mogao zamisliti. Koliko vi mene mrzite! Neverovatno...
Ne! Zašto bih vas mrzela? Ali vi ste mi tuđi, nepoznati, morala sam se braniti od vas i baciti vam u lice one reči da bih se zaštitiila. Sinoć sam se osećala kao žena kojoj prilazi čovek sa ulice. Oprostite što tako govorim, ali tako je... Žena sa osećajnom dušom nikad ne može da se daje bez Ijubavi. A ja vas ne volim, nisam se udala iz Ijubavi, i ne mogu da budem vaša.
Jestel vi znali šta je brak kad ste pristali da se udate?
Znala sam... Ali, moji su me saletali da se udam za vas. Kajem se i molim vas da mi oprostite što sam vas vređala. Neću ostati u vašoj kući. Posle svega, naš zajednički život bio bi mučenje i za mene i za vas. Ja sam uniištila sve vaše iluzije... Najzad, bolje je da još danas spakujem svoje stvari, a sutra otputujem.
I moje je mišljenje da mi nismo jedno za drugo. Ja takođe želim razvod sa vama. A biću kavaljer i primiću krivicu na sebe, da biste se vi mogli udati za onoga koga volite... Ali, imam jedan uslov ostaćete tri meseca u ovoj kući kao moja žena.
Kao vaša žena!
Ne bojte se! Samo za svet...
A zašto vam je to potrebno?
Zbog vaše porodice, a i zbog mene. Ako biste otputovali odmah sutra, svi bi pomislili da sam vas oterao. A ja cenim vaše roditelje, posebno vašeg brata od tetke, Dragišu, koji je moj dobar drug i koji vas je isto tako malo poznavao kao i ja. Ne želim da ih izlažem kompromitovanju zbog vas, niti da predstavim sebe u njihovim očima grubim i nevaspitanim.
Mene se ne tiče mnogo šta će oni mislitii. Oni su svemu i krivi. Ja sam želela da budem činovnica.
Ali mene se tiče, jer imam ugled u ovoj varoši i neću da izgubim taj ugled. Pošto ste mi ovakvo razočarenje priredili, verujem da ne želite još i da me izložite podsmehu i ogovaranju palanke. Zaista, to bi za njih bila prvoklasna senzacija! Svu krivicu bi svalili na vas, jer mene vrlo dobro poznaju. Ali, time bih i ja bio izigran. Ozbiljan mladić ženi se tako glupo i uvodi u kuću devojku kao mačku u džaku. Želite li vi sve to?
Ništa ne razumem. Tri meseca takav život... Zašto?
Budite spokojni! Umem da budem vrlo korektan. Vi ćete spavati u spavaćoj sabi, a ja u sobi za rad. Smatrajte me od danas samcem. Kuća vam cela stoji na raspolaganju i vi ste u njoj potpuno slobodni. Taj rok od tri meseca je potreban, jer je moguće da se za to vreme ublaže netrpeljivosti i nepodudarnosti temperamenta. Ne bih želeo raskid naprečac nego logičniji put da bih pripremio i vašu porodicu i vašeg brata. Dakle, pristajete li?
Ako vi želite... pristajem.
Zamislite da ste došli nekom u goste na tri meseca. Iako ste otmena devojka iz Beograda, nastavio je sa ironijom u glasu ipak, tri meseca ćete podneti ovaj glupi palanački život i dosadnu rodbinu, u ovom slučaju to sam ja, koji ne odgovara društvenom rangu i svetu u kome ste živeli.
Molim vas, poštedite me ironije. Priznajem, bila sam gruba. Ostanimo časni neprijatelji.
To je i moja želja. Ali, dopustite, onaj ko je uvređen ima bar toliko prava da vam uzvrati ironijom, kad neće grubošću.
Dobro... Dajem vam reč da ću ostati. Ali, tako kako ste kazali ono je moja soba, a tamo je vaša. Ja vas se ipak plašim! Priznajem da ste mi tuđi.
On se ironično nasmeja
Vi ste doista izuzetak. Koliko mi je poznato, današnje devojke se ne plaše muškaraca... One se boje samo svoje prošlostii!
Ja nemam rđavu prošlost, opet vam ponavljam! Ako to budete još jednom rekli, odmah ću otići.
On steže zube i mračno je pogleda. Njegovo strpljenje je bilo pri kraju
Idite! Idite odmah! Spakujte stvari i putujte. Neću vas zadržavati, jer se bojim da ću na vaš prkos odgovoriti jačim. Toliko sam jak da ću izdržati sva palanačka ismevanja. Imao sam ja i većih nedaća u životu, pa sam ih savladao. Jedna žena je najmanje u stanju da me slomi i sruši.
Ona je ćutala i kroz prozor pratila pogledom jedan beličasti oblak na plavom nebu.
šta ste rešili? Moram da znam. Hoćete li ići?
Ne! Ostaću tri meseca. Neka bude kako smo se dogovorili.
Pogledala ga je pravo u oči. On se trže. Kako su joj oči sada zelene. Ne, plave su kao juče, kao uvek... čudnovato kako se boja njenih očiju menja. Izgledala mu je u tom času lukava, zatvorena, prava mačka.
Nekoliko trenutatka proučavao je zelenkast sjaj njenih očij. Priđe joj
Recite mi nešto. To valjda imam pravo da znam. Te stvari se kriju do venčaiija, a posle venčanja se priznaju... Jeste li bili prijateljica čoveka koga ste voleli?
Ljiljanu uvredi to neočekivano pitanje. Njene fine obrve se skupiše i natuštiše čelo. Poćuta malo, osmehnu se i prkosno mu odgovori
Pošto ćemo se razvesti za tri meseca, mislim da je sasvim izlišno postavljati takvo pitanje. Neka to ostane moja tajna, koja za vas nema važnosti.
On oseti kako mu se grudli nadimaju, a prsti u džepu sakoa grčevito stegnuše. Gnev ispuni mladića sav zadrhta. Bio je kao zver, spreman da kidiše na to nežno stvorenje, da ga zdrobi ili natera da govori. Ali volja, koja je uvek bila gospodar u njegovom životu, savlada ga, ućutka, i on izgovori kroz stegnute zube
Zaista, to je tako beznačajno pitanje u životu modernih devojaka da o tome ne vredi ni govoriti. Smiri se i napravi nekoliko koraka po sobi.
Ona je pratila njegovo kretanje. Posmatrala ga je dok je gledao kroz prozor.

Preko puta, na onoj kući sa više prozora, stajala je neka crnomanjasta devojka, vrlo crnih očiju i crne razdeiljene kose. Svu pažnju bila je koncentrisala na njihovu kuću.
Začu se udaranje konjskih potkovica, kao kad konji čekaju napolju i nervozno udaraju kopitama o kamenje. Malo posle začu se razgovor i konji pokasaše. Artiljerijski poručniik onaj što je gledao Ljiljanu kroz dogled jahao je, držeći se pravo i elegantno u sedlu. Okrete se prema
i nihovoj kući i zaviri redom u sve prozore. Radmilo pogleda Ljiljanu. Bila se zagledala kroz jedan prozor u veliki bokor ruža, čije su grane mladim lišćem dodirivale okno.
Tako zagledana u jednu tačku imala je opet detinjast izraz,
široko otvorene, malo tužne oči. On se seti njenog sinoćnjeg
izraza, na podu u uglu sobe, i opet poče da ga obuzima bes.
Dođoše mu na pamet reči njenog brata od tetke, Dragiše
Ljiljana je divna devojka. Vrlo inteligentna, umiljata, nežna,
osetljiva... Voli kuću i ima ukusa. I što se meni najviše
sviđa kad nje, nikad nije pokazivala želju za luksuzom. Skromna je u svakorn pogledu.
Koliko su samo njega oduševile te reči, koje je govorio brat o sestri. Bio je uveren da je Dragiša poznaje, a sinoć, sve ono onolika mržnja, surovast, uvredljive reči, onaj izraz lica kao u kakve mlade zverke. Mrzela ga je, to je očigledno. A on je nju bezumno voleo. Patio je duhovno i fizički, a sakrivao je to od nje. Dolazilo mu je da joj se baci pred noge, da sakrije glavu u njeno krilo, da plače, da je razneži, da je pita zašto joj je mrzak. Ali se sećao neosetljivosti ženskog srca na sudskim procesima i povlačio se u sebe, da ne bi bio ismejan. Žena je vrlo osećajna kad voli kad mrzi svirepa je. Koliko puta su nesrećni, zaljubljeni i iznevereni muškarci plakali na sudu zbog neosetljivosti žene. Znao je da čovek koji pati izaziva kod nekih žena prezrenje. Žena voli muškarčevu patnju samo kad joj je ta patnja dokaz ljubavi A Ljiljana ne traži ništa od njega. Štaviše, odgurnula ga je sa odvratnošću. I da sad padne pred njom na kolena ona bi ustuknula sa užasom. Ne, malo bedno stvorenje, nećeš ti videti moj bol! Ako si me i ponizila, ja sebe neću poniziti, ali ću ti se osvetiti. Osvetiti svirepo!
Zapalio je cigaretu, prišao radiju i pustio neku melodiju. Pušio je i slušao muziku. Ljiljana ga pogleda. Neprekidno se čudila kako je miran. Kako oholo pati! mislila je u sebi.
Muzika je prosula svoje lepršave tonove među ćutiljive mladence. Slušali su i nisu morali govoriti. Njoj je prijala ova muzika, njega je mučila. Sve mu je u ovom času izazivalo bol, kuća, bašta, svaka stvarčica u kući, ovaj radio.. Za sve je bila vezana misao o njoj, svaku stvar je unosio u kuću misleći da će to ona gledati, njoj će se to dopadati, ona će uživati u tome. A ona je prezrela njegovu ljubav činilo mu se kao da je neko umro, pa ga stvari podsećaju na pokojnika i rastužuju.
Kroz staklena vrata trpezarije videlo se predsoblje ispunjeno zracima sunca, koje je osvetljavalo drugu stranu kuće... Sunce ga je mamilo, zažele da oseti malo toplote. Otvori vrata trpezariije i vrata predsoblja. Zlatni snopovi ispuniše celo predsoblje crvena i žuta boja buknuše sa ćilima, refleks skliznu čak preko praga u trpezariju. Ljiljana ustane, izađe na terasu i poče da posmatra baštu. Sva je treperila od zelenila, od žutih, belih i ružičastih boja. Kroz cvetove i mlado lišće mrsili su se zraci, a beli i žuti cvetovi u travi dizali su svoje krunice, njišući se nežno kad bi pirnuo vetrić. Radmilo ustade, zapali drugu cigaretu, izađe na terasu pa se i sam zagleda u baštu. Ljiljanine dečije oči gledale su visoka tamna brda divnih oblika sa jednim kupastim vrhom. Bašta se protezala daleko! Tamo negde sigurno se spaja s drugom baštom jer je svuda bilo zelenilo, kao neki veliki voćnjak... Sela je na jednu stoličicu od trske. Sunce obasja njenu plavu kosu, svilene trepavice i zelenu haljinu. Sve zablista na njoj kao i na mladom cveću i biljkama. Radmilo opet oseti bol... Gledao ju je mračno. Ona shvati njegov pogled i jedna misao je štrecnu Ovaj čovek bi me mogao ubiti!
Kako je bilo sumorno ovo njihovo ćutanje. Zaželela je da ga prekine. Zašto ćuti? Ako smo napravili ugovor da se razvedemo posle tri meseca, to nas ne sprećava da razgovaramo. Ali, među njima kao da nije bilo nikakvog duhovnog dodira. činilo joj se beznačajnim sve što bi mogia zapitati. Dok su u ljubavi svaka sitnica i detinjarija značajne, sad je trebalo govoriti samo pametno, kao s poznanikom koji ne treba da stekne utisak da si glupa. Ona nije imala ni toliko sujete da se pokaže pred njim pametnom. Pokazala mu je šta misli o njemu i sad joj je svejedno šta će taj tuđin misliti o njoj. Osećala je njegov miris duvana i znala da ***** i da je tu u njenoj blizini.
Nešto malo, šareno poče da skakuće po travi... Mače! Ljiljana mu je pratila pokrete. Oči joj se nasmešiše i njene rumene usnice razvukoše se u osmeh. Radmila iznenadi promena na njenom licu. čemu se smeje? Pođe za njenim pogledom i dođe do mačeta. Njeno raspoloženje još ga više rastuži Mačetu se smeši, a mene gleda sa mržnjom i odvratnošću. Kako je čudnovata ta žena! Ništa što ga je sinoć dovala do afekta u kakvom je čovek stanju i zločm da učini. Vriskala je, plakala, potom zaspala, a jutros se smeje jednom mačetu!
Mac! začu se sa njenih usnica. U njemu nešto uskipe, htede da joj kaže Pogledajte, i vi ste kao ta mačka sa zelenim očima! Uzdrža reči, jer je želeo da prouči svaki detalj njene psihe. Pred njim je bilo jedno sasvim novo biće...
Mače zastade na travi i pogleda u pravcu odakle je dolazio glas. Ona ga ponovo zovnu, ono potrča i dođe na terasu. Njene detinjaste oči umiljato su ga gledale.
Mačence, dođi! Ona pruži ruke. Mače se oprezno približi i skoči joj u krilo.
Kako je lepo! tepala mu je. Je li ovo vaše mače?
Nije, sigumo je došlo iz komšiluka.
Slatko je! Volite li vi mačke?
Ne volim... Lukave su i neiskrene. Nikad ne znate da li vas vole.
Ton mu je bio suv. Ona oseti neki nejasan prekor... Preko glavice šarenog mačeta vide kako je Radmilo posmatra oštrim, hladnim pogledom, natuštenih obrva. Ona spusti mače, znajući zašto, ali ono joj ponovo skoči u krilo.
Jaoj! Ogreblo me! Pritisnu rukom butinu, jer su se noktići zarili kroz haljinu. Idi, neću te. Grebeš!
Radmilo se gorko osmehnu i ništa ne reče.
Lep je ovaj jorgovan! Tako je obilno cvetao. Mogu li da otkinem koju grančicu? upitala je.
Zašto da ne. Bašta vam stoji na raspolaganju kao i kuća.
Ona siđe u baštu. Stajala je kraj jorgovana i brala cvetove. On zapazi kako komšiluk opet izviruje, pa i on priđe jorgovanu. Bio je odviše častoljubiv da bi mogao dopustiti da ga ismeju.
Hoćete li perorez?
Dajte... Što lepo miriše!
Njega je čudilo kako je ona lako prelazila s predmeta na predmet sasvim obično, kao da je sve normalno u njihovom odnosu... A on ni na šta drugo nije mogao da misli, čitav haos osećanja kovitlao se u njemu.
Jedna starija žena prođe tužno kroz dvorište s leve strane njihove bašte. Nije videla njih dvoje iza jorgovana i ograde, ali su oni nju videli.
Živka! Živka! vikala je kao kroz plač.
Druga, mlađa žena, žurno otvori vrata, ona što je došla zakuka.
ćuti! ćuti, mama, nije ništa. Sad je dobro tešila ju je mlađa žena, uvodeći je u kuću.
Šta li se to desilo? začudi se Ljiljana.
Ne znam...
Da im nije neko bolestan? Ko tu stanuje?
Šef finansijske uprave.
Ja bih ovo cveće stavila u vazu...
Uđoše u kuću. Ona nađe vazu, nasu vode, namesti je u predsoblje. On oseti kako ga strašno zabole glava. Zažele da legne, da se odmori, da razmišlja, da prikupi hrabrosti i priguši gnev koji je svaki čas mogao da izbije. Trebalo mu je mnogo snage da se savlada.
Hoćete li novine?
Dajte. Nisam ih čitao već dva dana.
On uze jedne novine i uđe u svoju radnu sobu, a ona ode u spavaću. Sela je kraj prozora i posmatrala ulicu. Njena prividna detinjasta bezbrižnost odlete kao maslačak i sa dna njenog devojačkog srca počeše da izviru uspomene. Sama sa sobom, ona se tek sad mogla ozbiljno zapitati zašto je to uradila. Tek sad je osetila svu ozbiljnost svog položaja. Pogledom je prelazila s predmeta na predmet. Sve ju je rastuživalo. Zar ovde da provede ceo život, u ovoj kući, ovoj sobi, varoši? Da gleda ceo život ovu istu ulicu, kuće, ljude?
Ona devojka crne kose sa razdeljkom opet je bila na prozoru. Jedan stariji čovek sedeo je s naočarima na nosu i novinama u ruci kraj prozora belog kućerka sa izvučenom strehom. Pred bakalskom radnjom sedela je žena u fesu i radila neku čipku. Grupa učenica prođe žagoreći. Prođoše i gimnazijalci.
Tatjana! Tatjana! dozivali su nekoga iz susedne kuće. Neki glas s prozora odgovori
Neće Tatjana u školu... Bolesna je!
Šta joj je? pitale su učenice.
Ima groznicu.
Zašto ili je ona starica kukala? Valjda je ta Tatjana bolesna. Učenica. Kako joj je lepo ime!
Ljiljana uze novine, ali ono što je bilo u njoj potiskivalo je sve spoljne utiske. Kako ću izdržati tri meseca u ovoj kući? Pogrešila sam. Nije trebalo da se udajem. Zašto sam popustila! On pati. Ali, šta? Zar i ja ne patim zbog Momčila? Dve godine voleti jednog čoveka i baciti se u naručje nepoznatom.
Uzela je novine i opet ih spustila. Neka nova misao, koja se sad prvi put javila, kao da joj je šaputala Pogrešila si. Ovaj čovek nije ništa kriv!
Mogla sam biti taktičnija! šapnu sama sebi. Mora da sam strašno izgledala. On je tako bled danas. Dobro me nije sinoć ubio! Pa šta i da me ubije! Sta će mi ovakav život? Jednom sam volela i nikad više u životu neću voleti... A da li će se on zadovoljiti mojom ravnodušnošću. Šta ako zatraži svoja prava?
Digla se sa stolice čisto uplašena. Setila se da se približava veče. Noć. Noć koja pripada mužu. Ako on lupi u vrata. Možda se samo prividno umorio. Onda ću sutra odmah otputovati! Otići ću ma gde. Ne moram u Beograd. Imam novca. Gde mi je novac.
Potraži tašnu. Nađe je kraj ogledala. Otvori je i prebroja novac. Pet hiljada. Njena devojačka ušteđevina od tri hiljade i dve poklon od Dragiše. Sa pet hiljada može živeti bar tri meseca. Otići će u selo. Sakriti se. Videće šta će biti doveče. Ostavi novac u orman, uze opet novine.
Sunce zađe. Oblak natkrili kuću i zamrači ulicu. Dunu vetar. Krupne kapi kiše udariše o prozor. Razmišljala je kako će ovako ceo dan. Setila se da ima započete ručne radove. Sutra će ih uzeti.
Veče se spuštalo. Julija donese večeru. Posle večere Ljilja opet oseti strah. Radmilo ćuti i *****. Kako je sumoran njihov brak, iako sve blista u kući.
Hoćete li da spavate? iznenada je zapita. Gledao ju je pravo u oči. Opet onaj isti sjajni pogled.
Ako želite neku knjigu, možete je uzeti iz biblioteke. Ima i beletristike.
Rado bih čitala. Izaberite mi vi, molim vas. On joj donese jednu knjigu.
Ovo nisam čitala... Hvala!
Ustala je ne gledajući ga. Pošla je u spavaću sobu. Kraj vrata se setila i zastala
Hoćete li jastuk ili pokrivač?
Ne treba! Imam u radnoj sobi momačke posteljne stvari. Sam ću namestiti...
Laku noć! prošaputa ona, ne gledajući ga.
Nije odgovorio. Uplašila se što ćuti. Ušla je u spavaću sobu, okrenula se da zatvori vrata i videla ga kako stoji na istom mestu i gleda za njom. Oči su mu bile još veće, mračne, a onaj sjaj goreo je i dalje u njima.
Zatvorila je vrata i naslonila se na njih, kao da hoće da se odbrani. Osluškivala je njegove korake. Ništa se nije čulo... Kao da je i dalje stajao na istom mestu. Posle je čula težak korak. Srce joj je zalupalo od straha, ali koraci se izgubiše čula je kako se otvaraju i zatvaraju njegova vrata. Zatim je sasvim polako, da se ne čuje, okrenula ključ u bravi.

Nastavak

ZA SREćU U BRAKU POTREBNO JE...

Ljiljana je osluškivala, umivajući se u kupatilu, drugog jutra u muževljevoj kući. Ništa se nije čulo. Na časovniku je bilo osam. Kako je slatko spavala! Sasvim sama u sobi. Nije se ni približio njenim vratima. Spuštena zavesa na prozoru ujutro je bila sva zlatna od sunca. Digla je zavesu najpre na prozoru što gleda u baštu. Sve je treperilo od svežine. Nasmešila se suncu, lišću, travi, cvetovima. Obukla je jutarnju halljinu od mekog flanela, boje zrele lubanice. Lagano je ušla u trpezariju. Opet je osluškivala. Nigde nije čula korake. Sela je na divan i očekivala da njen muž izađe iz radne sobe. Nekoliko minuta je prošlo. Ustala je ponovo, otvorila orman i zalupila vratancima da bi je on čuo. Iz sobe se nije niko javljao. Nije znala šta da radi. Da li da izađe u baštu illi da čeka da se on probudi? A ako je otišao? Bilo joj je vrlo neugodno. Šta će reći Juliji? Rešila se, prišla odlučno njegovim vratima i kucnula. Ništa. Kucnula je jače. Opet ništa. Zovnula je tiho
Radmilo, jeste li ustali? Nije bilo odziva. Ona pritisnu kvaku, lagano otvori vrata i proviri. Nije ga bilo u sobi. Iznenadila se. Sofa je bila bez posteljnih stvari, kao preko dana jastuče s perunikama stajalo je kao juče. Kao da nije tu ni spavao.
Razgledala je sobu zbunjeno.
Ovo nema smisla! Gde je? Šta da kažem? Zašto me nije pričekao? A možda nije ovde ni spavao. Zbilja, divan muž! Od mene traži da tri meseca sediim u ovoj kući da ga palanka ne bi ogovarala, a on druge noći otišao iz kuće...
Bila je Ijuta. Ušla je u predsoblje. Vrata su bila otključana. Ona je, dakle, spavala satima u otključanoj kući.
Izašla je na terasu. Zapahnu je mirisno prolećno jutro. Udisala je svež vazduh kao u polju. Nebo je bilo čisto i sjajno. Kroz njenu duševnu potištanost prolećno jutro se provlačilo kao svetlosni zrak kroz pomrčinu... Pošla je u kuhinju. Julija je ugleda, pa istrča
Gospodin je otišao! Nije hteo da vas budi. Meni je kazao da vas ostavim da spavate. Ustao je u pola sedam, popio ovde kafu, dao mi novac za ručak i zamoliio me da vam kažem da je otišao u kancelariju. Danas ima neko suđenje. Kazao je da će do jedan sat doći na ručak.
Ljiljani laknu.
Ipak je lepo vaspitan. Nije dao ništa da se nasluti.
Jeste, ja sam tako slatko spavala i nisam ni osetila kad je otišao lagala je ne znajući ni sama zašto laže. Oh, što je lepo u bašti!
Odsustvo tog sumornog, ozbiljnog čoveka kao da odnese i njeno neraspoloženje. Zaželela je da razgleda baštu i osetila se slobodnijom, vedrijom. Ona pođe od voćke do voćke, od bokora ruža do bokora jorgovana sve je razgledala, mirisala, saginjala se da vidi jagode, tražila ribizle, uživala u zelenilu bašte. činilo joj se da će joj ova tri meseca ipak biti snošljiva u ovoj bašti, jer on često neće biti kod kuće. Neka ga, neka ide! Bolje je da se ne vidima izjutra. Šta bismo i pričali?
S jednog belog žbuna ubra nekoliko belih grančica. Bilo je hiljade cvetića na žbunu. Otkide dvetri grančice rascvetane breskve. Osećala je žive mirišljave cvetiće, vlažne od kišnih kapi kao detinji obraz posle kupanja. Zastala je pred jabukom punom rascvetalih buketića i prinela lice cveću da ga miriše. Glava joj je bila kao u nekom cvetnom raju. Pogledala je ono kupasto brdo i odjednom se trgla, videći u drugom dvorištu jednog mladića koji ju je gledao zagasito plavim očima. Bio je to onaj isti mladić što ga je videla juče na prozoru, sa onim oficirom. Mladićeve oči su se smešile na nju s jasnim divljenjem. Ona se brzo okrete, uđe u kuću i zapita Juliju ima li pri ruci neku vazu. Ona joj nađe jednu i reče da ima u ormanu još jedna vaza od kristala, kao i duboka činija u koju može da aranžira cveće. Ljiljana nabra još cveća, unese ga u kuću i poče da ga raspoređuje po vazama.
Vi idite u kuhinju, a ja ću namestiti postelje.
Zar vi to da radite? Ne dam ja vama ništa! Ostavite, gospođo Ljiljo, to ću ja začas svršiti.
Zašto da ne radim? Zar sam kod kuće sedela skrštenih ruku? Moje su bile sobe. Ja se, Julija, ne stidim domaćeg posla. I moja mama je uvek radila, a ja sam joj pomagala. Idite vi samo u kuhinju. Otprati je, a ona ostade sama u kući.
Tek sada je mogla sve da razgleda. Gde li je on spavao? Zaključala je predsoblje da bi mogla slobodnije sve da pregleda. Brzo je izvukla fioku od sofe. Ugleda posteljne stvari plavi jorgan, jastuk, čaršav. Bili su još topli. On je ovo sklonio da Julija ne vidi... Sve moram raširiti da se vetri, pa ću sve opet lepo složiti i ostaviti.
Okretaila se po radnoj sobi. Veliki dvokrilni orman u uglu. Lagano je povukla ključić... Otvorilo se krilo sa odelima. Iznenađeno je pogledala garderobu muškarca. Šta je odela! Frak, smoking, svadbeni žaket neka zagasita, jesenja i zimska, druga svetla i letnja... Ta odela kao da su joj otkrivala deo intimnog života mladog čoveka njegov ukus, čistoću, društveni život. Nekoliko pari cipela, uredno poređanih, raznih boja i kombinacija.
Nikad ne bih pomislila da je ovakav kicoš! A kako je samo bio jadan i pohaban kao student!
Otvorila je i drugo krilo. Pitno muško rublje nežnih boja, mnogo mašni, džepnih maramica. Sve je bilo sređeno, kao da ga je slagala ruka uredne domaćice. Osećao se prijatan miris. U uglu spazi veliku flašicu sa zelenkastom tečnošću. Šipr pročita... Gle, on zna da izabere i muški parfem.
U jednoj pregradi bili su čaršavi, navilake, ubrusi... Vidi se da je čistunac! Setila se da rublje njenog tate nije bilo ovako fino. Nije imao ni ovoliko odela...
Rasejano je zatvorila orman. Razgledala je pisaći sto, Velika mastionica od nikla. Jedno stilo. Pepeljara od stakla. Bila je puna pikavaca... Kad li je ovoliko popušio!
Uzela je pepeljaru i prosula pikavce u peć. Velika biblioteka imala je puno knjiga u povezu i mekim koricama. Većinom su to bile naučne i pravničke knjige, ali je bilo i beletristike. Na stolu su stajale i korice za hartiju i pisaća mašina. Ah, bar ću moći kucati! Treba mami i tati da napišem pismo. Iskucaću ga na mašini.
Učini joj se da se kapija otvara i ona žurno istrča u trpezariju. Neka seljanka je vikala Gospođo, imam mlad kajmak i piliće! Vratila se u spavaću sobu i počela da namešta krevet. Kroz prozor je čula kako se Julija cenjka sa seljankom. Ona izviri.
Gospođo Ljiljo, volite li kajmak? Mlad je... Hoćete li da kupim.
Uzmite. Volim kajmak!
Namestiila je sobe, izbrisala prašinu i obukla svoj zeleni penjoar sa ružama... Bilo joj je mnogo prijatnije danas nego juče. Samo, osećala je tugu i samoću... Pomislila je kako je mami i tati bez nje. Rastužila se i zaplakala. Mnogo je volela raditelje. Mazili su je kao pravu mezimicu i jedinicu, jer joj je starija sestra umrla. čudila se kako su se oni mogli rastati sa njom i udati je čak u unutrašnjost. Nije tome bio razlog samo to što je on advokat, što ima svoju kuću, već drugi, jači razlog. Tragedija njene sestre, iako joj o njoj nisu pričali, bila joj je jasna. Kao dete nije mogla ništa da shvati, ali je naslućivala i docnije sebi objasnila čitajući medicinske knjige. Sad je znala otkud one njene česte bolesti u braku, operacije, nedonošenje dece na svet... Mama je često plakala. Vesela, zdrava devojka, najednom uvela u braku. Sećala se kako je jednom čula sestrinu vrisku On me je upropastio! Moj rođeni muž! A udala se iz ljubavi. Ludovala je za mužem, a završila je tragično. Popila morfijum. Ostavila je pismo Ne mogu više bolest da podnasim!
Mnogo kasnije Ljiljana je shvatila sestrinu tragediju. Sad zna zašto je njoj tata, uoči venčanja, govorio onako ubedljivo, razložno Ljiljo, ti si pametna devojka, načitana, i treba da znaš da je za sreću u braku potrebno imati zdravog, karakternog i inteligentnog muža. A ti ćeš sve to naći u Radmilu.
Uzdahnula je. Ipak, bez ljubavi nema braka... Šta vredi kad ga ja ne volim!
Potraži tabak hartije za pisma, da piše roditeljima. Sede za pisaći sto i namesti list u mašnu. Kod prvih reči Najmilija moja mamice i tato... zagrcnu se. Pisala je, a suze su joj mutile pogled. Brisala ih je rukom kao dete pišući i jecajući. Pisala je o bašti, cveću, kući, Julijinom dočeku, ne pominjući ništa o prvoj večeri, o svom očajanju... Reči su joj u pismu bile vedre, nasmejane, a oči pune suza i duša rasplakana. Zanesena kucanjem, nije čula kad su se vrata otvorila i na pragu se pojavio Radmilo. Sva se stresla.
Radmilo ju je video kako piše i plače. Zastao je, ne govoreći ništa. Ona se zbunila kao krivac uhvaćen na delu, pocrvonela i skočila sa stolice
Izvinite, sela sam za vašu pisaću mašinu! Ne ljutite se? Pisala sam mami i tati, pa sam se ražalostila...
Zašto da se ljutim? muklo je odgovorio. Možete uvek pisati na njoj. Ako niste dovršili, dovršite... Ja sam nešto ranije došao. Suđenje je odloženo, nisu svi došli. Pogleda u sat Dvanaest i pet minuta.
Samo još nekoliko redova...
On ode u trpezariju, izvadi novine iz džepa i sede na divan. Prevuče rukom preko čela, steže slepooonice i ostade tako nekoliko trenutaka. Potom odmahnu glavom, namršti se, razvi novine i poče da čita. Bio je sasvim miran kad je Ljilja izašla iz sobe.
Da li imate jedan koverat?
Imam. čekajte da vidim. Znam da su mi koverti u jednoj fioci. Evo! Samo, malo je veći.
Ne mari. Neću zatvoriti pismo. Hoćete li vi da im napišete nekoliko reči?
On je začuđeno pogleda, kao da htede reći šta to ima da znači?
Dobro. Napisaću! reče.
Ona ispisa adresu i ostavi otvoreno pismo na stolu. Htela je da on vidi da o njemu nije ništa rđavo napisala. A i zašto bih ih žalostila. Njeni roditelji su tako divni. Ona ih voli, mora ih pripremiti. Tata je kulturan čovek. Ona u njemu nije cenila pomoćniika ministrovog kabineta, već čoveka koji je napisao nekoliko naučnih knjiga. To je podseti da kaže mužu
Ja sam uvek tatine rukopise kucala na mašini. Od petog razreda gimnazije kucam.
Da, lakše i brže se misli sa mašinom. Ja sam je kupio za ličnu upotrebu. ćesto se služim njome.
Kakvo ste to suđenje imali?
Sude se dva ortaka. Jedan je utajio novac, drugi ga tuži da ga je potkradao. Iznosio je robu krišom i prodavao. Oštetio ga je za nekih sto pedeset hiljada.
A koga vi branite?
Tužioca. Onaj drugi je priznao. Ja utičem na njih da se izmire i izravnaju.
A hoće li i dalje ostati ortaci?
Neće. Ovaj drugi je već otvorio radnju manufakturnom robom.
Razgovarali su, ali ozbiljno. Ni jedan tračak veselosti nije prešao preko lica mladog čoveka. Opet su joj oči zelene pomislio je. Bila je u istoj haljini.
Posle ručka joj pruži novine.
Ja sam ih pročitao. Možete ih uzeti... Imam nešto da pišem. Hteo sam da vas pitam hoćete da danas posle podne odemo u posetu mojoj tetki i gospođi Janković? Ja sam im javio...
Zašto da ne? U koliko sati?
Budite spremni u tri. Lepo je vreme. Do tetke ćemo otići ranije. Ona je patrijarhalna žena. Sirota, stanuje u oronuloj kućici. Nadam se da za vas to neće biti poniženje da je posetite?
Zašto podvlačite te reči? Mislite da ja prezirem sirotinju? Ni mi nismo bili bogati i ja sam više puta znala za oskudicu u kući. Možete mi pripisati druge mane, ali što se tiče sirotinje, nikad je nisam prezirala. Moja najbolja drugarica u školi bila je vrlo siromašna devojka, ja je i danas volim.
On uđe u svoju sobu, taktičan i hladan, uze novine. čudila se zašto se on toliko neprijateljski ponaša. Ona bi sada mogla s njim malo razgovarati. Ako ga ne voli, ne moraju biti neprijatelji. Zar se muž i žena uvek vole, pa opet pričaju, nasmeju se. Ponaša se, zbilja, kao pravi samac. On samac, a ona gazdarica! Pa i sa gazdaricom se porazgovara... Osećala je da on sada čita pismo. Bolje što ga nije zatvorila. Neće valjda ni on ništa rđavo o njoj napisati. Ali koliko je samo gord... Nije ni gord, nego ohol... čitala je novine kraj prozora u spavaćoj sobi. čitala je rasejano... Ruke su mu lepe... odnegovani prsti i vrlo čisti nokti promače joj neočekivana misao kroz rasejano
čitanje.Iz drugog dvorišta čuo se smeh. Videla je oficira
i onog mladića u civilu. Sigurno su braća. Ličili su jedan na drugog. Samo je oficir bio viši rastom. Obojica su imali plave oči i kestenjastu kasu. Gimnastički razboj su imali u dvorištu i mladić u civilu je izvodio neke vežbe. Sad je na razboju bio oficir... S vremena na vreme mlaidići su bacali pogled na Radmilovu kuću.
Gle, i ovi palanački mladići umeju da kibiciju pomisli ona. Braća su bila vrlo nestašna, naročito civil. Dohvati oko pojasa oficira i podiže ga. Ogledali su snagu. Ljilja se smešila gledajući ih... Zagnjurila je opet lice u novine. Najednom joj dođe nešto teško Zar će ovako stalno sedeti u kući, kao u nekom zatočeništvu? Zašto se ovako uzjogunio ovaj Radmilo? Ustade, pođe da ga nađe, da popriča s njim.
Htela mu je reći Gospodine, ako sam pristala da ostanem tri meseca u zatvor kod vas, bar mi pričajte štogod!
Bila je vesela mlada devojka, zdrava i umiljata. Posle ručka uvek je razgovarala sa tatom. Bili su to razgovori o svemu i svačemu. Nju nije zanimala samo četvrta strana novina, već ih je čitala od prve, a završavala romanom i feljtonom... Pošla je pa zastala.
Nema smisla! Ispala bih neozbiljna i smešna. Treba ostati dasledan sebi. Legla je na postelju i zatvorila oči.
Svež vazduh dolazio je kroz otvoren prozor, zavesa se njihala... Bilo joj tako prijatno. Osećala je miris bašte i čula smeh ona dva mladića. Dremež je savlada. Kad se trgla bilo je pola tri. Brzo je počela da se sprema. Obukla je plavu haljinu, stavila plavi šeširić i obula cre cipele od jelenske kože. čula je kako on otvara vrata pa je i ona izašla. Na svetlom prolećnom suncu prosto blesnu njena plava lepota. Oči su joj bile opet plave, nežne i detinjaste. Radmilo je iznenađeno pogleda, začudiše ga njene plave oči... Maločas su bile zelene! Oči joj se menjaju kao i osećanja. Tako je sve promenljivo i nestalno u ženi! pomisli on. Bio je u svetlijem sivom odelu od punijeg engleskog štofa. Ljiljana ga pogleda. Kako se samo udesio... Ja u plavom, a on u sivom. Kao neki srećni par, koji podešava i ton odela!
Izađoše na ulicu. Pred susednom kućom stajao je onaj mladić u civilu i njegov brat, artiljerijski oficir.
Radmilo se javi. Mladići se zagledaše u lepu žanu.
Senzacija! prošaputa civil. Gledaj ti Radmila! Gge li on pronađe ovakvo devojče? Poručnik ne odgovori ništa, ali mu se oči prikovaše na stas lepe plavuše.
Iz dvorišta su izvirivali i dovikivali se da vide Beograđanku. Mlade devojke su se pregibale preko prozora. LjiIjana primeti kako su sve te devojke lepo frizirane. Bilo je među njima i vrlo lepih... Gledala je kuće, dućančiće sa natrpanom prašnjavom robom po izlozima, koja tu stoji bogzna otkad. Pred jednom radnjom su visile kanure vune raznih boja. Bila je to bojadžijska radnja. Iznenadi je jedan veliki izlog sa staklarijom i porculanom. Bilo je posuđa i od kristala. Sa ćepenka pekare osećao se miris vrućeg hleba. U daljini se video park i u njemu visoki kukupasti četinari.
Ono je kuća moje tetke!
Beli kućerak sa dva prozora, malo nakrivljen. U prozoru nekoliko saksija s muškatlama, begonijama i karanfilom.
Tetka čeka! reče Radmilo.
Ljiljana u dvorištu spazi postariju ženu u fesu, odevenu u smeđu haljinu i sa velikom crnom keceljom od satena. Njeno prostosrdačno lice, sa puno žilica na obrazima i sa crnim blagim očima, smešilo se na bratanca i snahu. Pođe
im žurno u susret, zbunjena zbog te otmene devojke iz gospodske kuće, koja joj dolazi u posetu.
Moja snajka! Moja snajka!uzbuđeno je govorila. Blago meni! Ne žalim sad da umrem, samo kad sam videla mog Radu srećnog.
Te njene iskrene reči kosnuše se oštro Ljiljane. Ona se seti svega, pognu glavu smežuranoj ruci stare tetke i spusti svoje nežne usnice na suvu kožu staričine ruke.
Tetka trže ruku postiđena što joj ovo gospodsko devojče ljubi ruku i tronuta do suza poljubi Ljiljanu u oba obraza.
Ljiljana se pribra, pogleda baštu bez pilota, sa lejama luka uveliko izdžikljanim, sa zeljem, drvećem, suncokretima. Na tri stepenice, preko kojih je bila prostrta čista krpara od paranih čarapa, s obe strane su bile poređane saksije sa cvećem, a u kuhinji su se crvenele cigle od firnajsa... Ljilju je sve zanimalo i nije se mogla uzdržati da ne kaže
Kako je sve lepo kad vas! Ova bašta, cveće, krpare..
Prosto, snajka... sve starinski! Samo je čisto. Izvoli, snajka, u kuću! pozove je tetka držeći je oko pojasa, raznežena ovim susretom koji je očekivaila sa tolikim uzbuđenjem.
Uđoše u kuhinju, koja je blistala od čistoće, belih okrečenih zidova, sa usjajenim šparherdom i punim sandučetom cepanica.
Izvoli, snajka! Izvini što je kod mene sve starinsko.
Zašto se izvinjavate, tetka! Šta vredi elegantan nameštaj, ako je nečistoća. A kod vas se odmah vidi da sve blista.
Jeste, snajka, bogami! Ovako stara, a ne mogu da trpim nečistoću. Vučem se nekako po kući, ali sve mora da mi je u redu. Sedi na krevet, na žanilu! I ja tu sedim. Popnem se čak gore, naslonim se na jastuke i gledam kako svet ide u park. Popni se i ti!
Neka, hvala! Meni je i ovde lepo. Ljiljana je pomno razgledala tu starinsku sobicu krevet sa crvenim prekrivačem i mnogo jastuka. Okrugao, starinski orahov sto, hrastovo ormanče sa nekoliko fioka, a odozgo šoljice, tacne, čaše, slavski oirak od nikla u kome je još stajalo pola voštane sveće. Izbledele fotografije u ramovima visile su na zidu, i dve veće, sigurno tetka iz mlađih dana i njen muž sa kapom policijskog pisara.
To je moj pokojni Vlajko objašnjavala je starica primetivši da Ljiljana gleda sliku. Bio je policijiski pisar. Od njega mi je ostala penzija. Da je pokojnik duže poživeo, sad bi bio sreski kapetan ili, kako se ovo sad zove, poglavar. Ali, pogibe u ratu. Šta ćeš? Mnogi su izginuli...
Pa, možete li da živite od te penzije?
Mogu, snajka! Ono, i Rade mi pomaže. Ja nikog nemam, a i on samo mene ima.
I treba da vas pomaže prihvati Ljiljana. Radmilo je ćutke slušao razgovor. Trudio se da mu ne
promakne nijedna Ljiljanina reč.
A imam i dva đaka sa sela nastavi tetka. Držim ih na stanu i hrani, da nisam sama.
Zbilja, gde su Mika i Dušan? upita Radmilo.
Uče u sobi. Stide se da izađu, a jedva čekaju da vide snajku. Bogami, ima šta i da se vidi! Znaš, Rade, na kog mi liči snajka? Na onu glumicu što sam je videla u bioskopu kad si me vodio.
Radmilo i Ljiljana se nasmejaše. Gle kako mu lepo stoji kad se smeje! pomisli Ljiljana.
Vidiš, Ljiljana, kako je tetka pogodila!
A idete li u bioskop, tetka?
More, nisam pre išla, snajka, ali Rade me zaokupi da idem, da idem, pa se ja navikoh. Tako, on me ponekad pozove.
Je li dobar bioskop? okrete se ona mužu.
Vrlo dobar. Sve što gleda Beograd, gledamo i mi.
I ja, tetka, volim bioskop. Onda ćete vi lepo sa nama da idete.
Kako je čudna! mislio je Radmilo. Tako je ljubazna i prirodna sa tetkom, a prema meni je bila onako strašna!
Gde ću ja s tobom, snajka, u fesu i libadetu?
Zašto, tetka? Ja mnogo volim da vidim ženu u starinskoj nošnji. Ima otmenosti u njoj.
Polaskana i oslobođena zbunjenosti, starica se raspriča, sa onom tipičnom detinjom iskrenošću patrijarhalnih žena.
E, da ti vidiš, snajka, kad ja obučem novu haljinu i atlasno libade! To mi je moj Rade kupio. Samo, libade čuvam za veći praznik. Pa se i namirišem! Metnem stručić bosioka u džep od libadeta. Tako me se ne bi zastidela.
I ovako se ja, tetka, ne bil zastidela.
E, Rade, sine, odmah mi je snajka ušla u volju. Razgovara sa mnom kao da se odavno poznajemo. A ovde do naše kuće ima jedan što se oženio Beograđankom... Kad prođe, nikog neće da pogleda, digne nos! A zašto, snajka? Ako i nisam obrazovana, ja sam poštena žena.
Dabome, tetka. Samo glupaci se gorde.
Znala sam ja da će moj Rade ovako nešto da nađe. čekaj da zovnem Miku i Dušana.

Dva gimnazijalca se pojaviše na vratima. U seljačkom odelu, vitki, svetla čela i lepih, začuđujućih očiju, priđoše zbujnjeno Ljiljani i poljubiše joj ruku. Stariji sede na sto licu, a mlađi osta stojeći, naslonjen na vrata.
Koji razred učite? upita Ljiljana.
Ja sam u sedmom, a Mika u petom odgovori stariji gimnazist Dušan.
Jeste li dobri đaci?
Iz nekih predmota smo dobri, ali nismo odlični.
četvorkaši! dodade Radmilo.
Ima i poneka trojka. Glavno da nemamo slabih.
Ja sam rekao da ću te uzeti za pisara kad završiš maturu, ali da budeš oslobođen mature.
E, vi mnogo tražite, gosn Radmilo. Ja se nadam da ćete biti zadovoljni ako prođein načisto i ne padnem. Danas je teško biti odličan đak.
To je tačno! odobri mu Ljiljana. Program je vrlo obiman. Uči se i ono što ti nikad u životu neće biti potrebno. S kakvim si ti uspehom, Radmilo, položio maturu? okrete se mužu, govoreći mu ti.
Bio sam oslobođen. Još u kakvim sam ja materijalnim prilikama živeo... Izdržavao sam se sam.
Jeste, namučio se moj Rade! doviknu iz kuhinje tetka kuvajući kafu. Priđe vratima sa kašičicom u ruci Pa da sam bar ja, snajka, bila ovde da ga prihvatim, nego bestraga, u Knjaževcu. Znaš kako se policijski činovnici seljakaju. Ko čergari. Premeštali su mog čoveka iz Mi
lanovca u Knjaževac, a iz Knjaževca u Užice! Još to beše predratna Srbija, a sad je još gore. Iz Šumadije, pa u Štip ili Tetovo. Tako, odavde jedoog prernestiše čak u Tetovo. A ima troje sitoe dece... Da sam ja ovde bila, ne bi se moj Rade mučio.
A zaboravljaš, tetka, kako si mi uvek u pismo stavljala paneku banku. Koliko je to meni značilo.
Zato se ti, sine, meni sad odužuješ. Dobar mi je, snajka, Rade kao dobar dan! Zima ciča, a ja vidim njegov pisar ide pokraj kola sa vrljikama i seljak istovaruje meni pred kuću.
Lepo je to što je pažljiv! hvađila je Ljiljana muža.
A neće, snajka, svaki. Tu, u komšiluku, rođeni sin pa tuče majku! Sve prokocka, svu platu, i ona još mora da mu daje. Uh, lonče mi pokipe! Kad stojim pored šporeta ono neće da provri, a čim se maknem pokipi. Voliš li ti, snajka, kafu?
Volim.
A sad cu da načnem slatko od lubenica. čuvala sam za snajku... Dušaine, siniko, dohvati onu treću teglu sa šifonjera. Onu od bresaka ću da ti donesem kući, snajka.
Hvala, tetka! Ali, nemajte. Treba i vama.
Šta će meni? Ja to čuvam za goste, a ti i Rade ste mi najmiliji gosti.
Daj, tetkaStano, ja ću da poslužim ponudi se mladi gimnazist Mika.
Evo, sve sam spremila, i kafu i slatko. Uzmi, snajka, to veliko parče!
Kako vas slušaju, tetka, ovi dečaci?
Moram da ih pohvalim. Obojica su vredni. Iscepaju mi drva, iseckaju i za potpalu, trknu do bakalina, do furundžije, a ponekad i na pijac. Mlađe noge imaju, pa im je lakše potrčati.
A ima li dosta đaka sa sela?
Više nego iz varoši.
Otkud to? začudi se Ljilja.
Vidite, gospođa, govorio je stariji moj primer. Mi smo još zadružna kuća, ali novca slabo imamo. Danas se pdljoprivredni proizvodi prodaju u bescenje. Da proda
sve što proizvede, seljak jedva da podmiri porez i kućne potrebe.
Kako onda plaćaju za vas koji se školujete?
Ne plaćaju oni meni, snajka, nego donose džak brašna, pasulja, krompira. Zimi mi doteraju ugojenu svinju... Sve je to para. A ja od moje penzije kupujem bakaluk. Više ih držim da nisam sama. Šalim se sa njima, oni mene zadirkuju, a Mika mi uveče čita priče.
Vi ne znate novosti, gosn Radmilo? ubaci Mika. Tetka Stana uči francuski.
đavoli jedni! Vidiš, snajka, kako me ismevaju! To oni hoće mene da uče, pa mi ispisali kako se kaže dobar dan, izvolite, dajte nii hleba, dajte mi tanjir... Ja, stara žena i francuski!
O, tetka, pa ti onda možeš da razgovaraš francuski sa Ljiljanom, ona vrlo dobro govori dodade Radmilo.
Vidi, snajka, i on me ismeva!
Bogami, tetka Stana je sasvim ozbiljno shvatila učenje, dirao je sad i Dušan.
čekaj, čekaj! Nemoj ti da ja kažem Radmilu i snajki za tebe i za ono. Samo se lioka pred ogledalom, a u komšiluk došlo jedno devojče... Ama, ja ću njoj da podviknem. Svaki čas ga zivka.
Bože, tetkaStano, pa svi đaci vode ljubav! Zar nije i gospodin Radmilo vodio ljubav kao đak! branio se Dušan.
A, moj Rade nije ni s kim vodio ljubav, ni kao đak ni kao advokat, iako sve u varoši pocrkaše za njim. Šta će njemu to, kad je imao ovakvo devojče!
Vidim, dopada ti se Ljiljana? reče Radmilo.
Pravo da ti kažem, nisam mislila da je ovako lepa i dobra. Tetka Stana ustade, pa zagrli i poljubi Ljiljanu. Radmilo uguši u sebi dubok uzdah, dok su gimnazisti kao opčitijeni gutali očima lepu Beograđanku.
Znači, govorite dobro francuski? usudi se da upita Mika.
Mislim nasmeši se Ljiljana.
A što ti to pitaš gospođu? dirnu ga Dušan. Je l' zbog one tvoje lektire?
Šta, nešto teško prevodite?
To je, gospođo, budibogsnama što prevodimo. Zapeli smo na jednom štivu, pa niko da makne. Toliko je teško da sumnjamo da i profesor zna da ga prevede.
Dajte baš da vidim tu vašu budibogsnama lektiru.
To je on i hteo! Ali, ostavi, Miko! Zar gospođa prvi put došla, pa da je gnjavimo reče Dušan.
Mika zastade kod vrata, gledajući molećivo u Ljiljanu.
Donesite, donesite, Miko! Možda ću umeti to da vam prevedem...
Dečak ulete u sobu i odmah istrča sa knjigom. Ljiljana letimično pročita tekst u sebi.
Mogu sve da vam prevedem reče, pa otpoče da prevodi rečenicu po rečenicu... Oči dečaka sijale su ad radosti.
Kad bih ja stigao da to zabeležim?
Što si ti, Miko! Još ćeš naljutiti gospodina Radmila! obrecnu se Dušan na druga.
Što bih se ljutio?
Dajte, Miko, olovku i pisanku, ja ću da prevodim, a vi pišite.
Mika sve brzo ispisa. Bio je sav ozaren.
Veliko vam hvala, gospođo. Sutra sigurno odgovaram. Ovo će me spasti!
Kad god knate nešto što ne možete da razumete, dođite da vam pokažem.
A što ti, Dušane, mene grdiš, kad ni ti nisi znao da mi prevedeš? slobodnije reee Mika.
Zbilja je težak teikst reče Ljiljana. Iz lakih lektira se bolje uči jezik. Kako ti, RadmiHo, stojiš sa jezicima?
Nemački sam prilično savladao. Iskoristio sam to i kao đak. Posluživao sam u jednoj kući gde je gaspođa bila Nemica. Ja sam poučavao njihovog sina iz drugih predmeta, stanovao kod njih i posluživao ih, a oni su u kući govorili samo nemački... Ljiljana, mi bismo sada mogli poći?
Zašto još ne posedite? Još malo pa će svet u park. Samo to da vidiš, snajka muško žensko, muško žensko! Sve po dvoje! Sednem ovde na minderluk, pa gle
dam čuda. Nije ni u palanci kao što je pre bilo... Tek vidiš, dvoje šmugnu u mrak sami. Crna majka mislim u sebi. Ne zna gde joj je ćerka. Da dođeš opet, snajka, pa da sedneš ovde na minderluk kao kod svoje kuće...
Hoću, tetka, ali i vi da dođete k nama.
Kad pođem na pijac onda ti ja najviše volim da svratim na kafu. Ili nedeljom, kad se vraćam iz crkve. Ajde da ti naberem cveća!
Nemoj sada, tetka! Idemo u posetu kod gospođe Janković odvrati je Radmilo.
Dobro, dobro, Rade! Onda ću sutra poslati po Miki i Dušanu, kad pođu u školu. Oćeš, snajka, i neku saksiju muškatli? Kad počnu da cvetaju, teraju celo leto.
Ali, nemojte sebi da umanjujete.
Šta da umanjujem! Pelcujem ja to svake godine. Pošalji mi saksije, pa sve da ti ispelcujem. Da znaš što je ovaj karanfill kad se rascveta! Ovoliki! Miriše mi sva kuća.
Dobro, onda ćemo poslati saksije.
Tetka Stana i gimnazisti ispratiše ih do ispred kapije. Stajali su svi troje i gledali za njima. Sa susednih prozora izvirivale su ženske glave.
Je l' to ta Beograđanka, žena gospodina Tomića? pitale su ljubopitljivo. Jeste, to je moja snaja odgovarala je tetka ponosno.
Kako je lepa! r
Nije samo lepa, nego i dobra! Vidi se, devojka iz dobre kuće! Prvo došla meni, pa mene u ruku... Nije kao ona tamo što se napela ko žaba! Nego me zove u bioskop, na kafu... Mom Miki prevede francuski. Priča sa mnom kao ja s vama... I nije da se stidi što je moja kuća starinska, nego joj se sve dopada... Moj Rade je i zaslužio takvu ženu. Ajde, Miko, uči sad francuski! Obešenjaci jedni, ismevate me!
Radmilo je išao pokraj Ljiljane i sumorno ćutao. Beše ga obuzela neka tuga... Jedna četvorogodišnje devojčica trčala je ulicom u susret njima spotače se, pade i poče da plače, Ljiljana pojuri, diže devojčicu s kaldrme i poče da je miluje i teši
ćuti, dušice! Ništa, ništa. To će proći! Kako imaš lepu kosicu! Evo da ti kupim alve.
Devojčica ućuta. Treptala je da bi rasterala suze. Već su joj se obraščići razvlačili u osmeh kad ugleda šarene šećerleme. Uzmi ovu žutu lušu! Idi sad kući! Nemoj da trčiš. Devojčica je stavila lušu u usta i sisala. Iz jednog dvorišta s puno stanova i niskih malih prozora istrča žena u izbledelom džemperu i pantofnama vičući Nado! Nadice!
Vide devojčicu s lušom i pritrča joj. Dete je pokazivalo gospođu što joj je kupila lušu. Mati se osmehnu ovoj lepoj ženi, poznade advokata. Ljiljana klimnu glavom i produži s mužem. Nadina mama je već rukom pozivala žene iz dvorišta. Nekoliko ih istrča, kloparajući papučama.
To je žena advokata Tomića. Što je lepa! Mojoj Nadi kupila je lušu. Palančanke su radoznalo gledale za Ljiljanom.
Mladi advokat je bk još sumorniji. Ona za sve ima lepu reč, počev od njihove Julije do ovog deteta na ulici. Samo njega mrzi, on joj je odvratan. Vi niste bili za mene muž! Te reči su otrov koji deluje lagano, ali ubistveno. Osetio je neku beskrajnu samoću oko sebe, a u isto vreme i gnev. Bol muškarca se obično pretvara u gnev... Prolazili su pokraj grnčara. Ispred radnje su bile poređane saksije, vaze, testije, tanjirići prevučeni smeđitn i zelenim emajlom.
Hoćete li, Ljiljana, da pošaljete saksije tetki da vam rasadi cveće?
Ne znam prošaputa ona, misleći na rastanak posle tri meseca. Kako vi hoćete?
Izaberite, pa ćemo reći da ih odnesu našoj kući, a sutra ih možemo poslati tetki po Juliji. I ja volim cveće.
Ona se saže, poče da bira.
Hoćete li i ove vaze? Pitao je muž.
Gle, kako su lepe! Slagale bi se sa politirom onog ormana. Samo da uzmem i tanjiriće za saksije, da ne prolazi voda.
Grnčar ih je usrdno usluživao, radujući se dobrom pazaru. Odmah je sve poslagao u korpu da momak odnese njihovoj kući.
Ljiljana zbunjeno. Ja sam dala
Ništa, kad se rastanemo, to će ostati njemu u kući, reče da voli cveće, mislila je Ljiljana, idući ćutke pokraj Radmila.
Gospođa Janković, stara dama seđe lcose i lepdh crnih očiju, gledala je Ljiljanu sa materlnskom nežnošću.
Divnu ste ženicu našli, Radmilo! Tako je dražesna. Sad znam zašto ste mi toliko pričali o njoj. Da znate, dušo moja, neprestano je mislio na vas Moja Ljiljana! Moja Ljiiljana... Ali i vi ste u njemu našli dobrog muža. Nema ništa lepše u životu nego kad se nađu dvoje koji se vole i razumeju... Imate još i sve uslove lep prihod, onako lepu kuću, baštu! Kako vani se sviđa kuća?
Vrlo je lepa... Lep je i nameštaj odgovorila je
I bašta mi se osobito sviđa. Radmilu kaleme mojih ruža. Kad se rascvetaju, minisaće varn cela bašta. Obešenjače jedan okrete se Radmilu umeli ste da pronađete pravi biser! Sama nežnost!
Ljiljana obori pogled sa grižom savesti... Da bi izbegao te izlive pohvale, od kojih mu je krvarilo srce prepuno patnji, Radmiilo ustade
Gospođo, vi ćete me izviniti! Moram da skoknem do banke i do kancelarije. Ljiljana, ti ostani! Vratiću se ja brzo. Znam da će ti biti vrlo prijatno u društvu gospođe Jankaviić...
Ne znam da li će moje dmštvo biti piujatno ovako Ijupkoj ženici, ali mi, stare dame, volimo mlad svet. To nas podmlađuje.
Radmilo ode. Laknu mu kad izađe iz komedije u kojoj je igrao ulogu srećnog muža.
Sjara dama se odmah raspričala, govoreći o svemu, ali najviše je hvalila Radmila.
Krasnog ste muža dobili! Retkost je danas naći takvog mladića. Uvek sam govorila Da su moje unuke starije, jednu bih udala za njega! Ali, toliko je zaljubljen u vas! Jednog dana mi je sve ispničao kako vas je videojpš kao devojčicu i od toga dana vas je zavoleo... Trebalo je da ga vidite kad je namestio kuću! Bio je oduševljen. Pozvao me je da vidim i svaka druga reč mu je bila Moja LjiJjana! Je te, gospođo, šta mislite hoće li se ovo dopastii
Ljiljani? Kako ovo da se namestt? Je li Iepa trpezarija?... Ja ga razumem, a znain da ste ga i vi razumeli. Bio je siroče, bez roditelja, gotovo bez ikoga svoga. Brak je za njega sve... ŽeM da ima nežnu ženu, deću, svoju kuću. Teško je biti bez ikoga... Ja sam to osetila kod njega i držala sam ga kao sina. Od sedmog razreda gimnazije ga poznajem. Uvek je bio pored moga sina. Zajedno su i matttrirali. Moj sin je kapetan. želela sam đa i on uči prava, da bude advokat da radi sa mojlm bratom. Ali, on je hteo da bude ofioir... Oficir i ništa drugo! Valjda je vojnički duh nasledio od oca. Moj pokojni muž bio je geiieral. Odlikovao se hrabrošou, a sina mi je očevo herojstvo, eto, oduševilo za vojsku. I posle mature ode u akademiju. Onda moj brat užme Radmiila. I nije se pokajao. Radmilo je odličan advokat. Treba samo da ga čujete kad nekog brani na sudu! Kakav je to govornik! Svi mu zavide ovde... Ima i konkurencije među advokatima. A on je srećan i što je zastupnik banke. Bio je to najpre moj brat, a posle njegove smrti uzeli su Radmila. A to mnogo znaoi za jednog advokata sfalni mesečni pnihod. Verujem da ćete s njim imati lep život. Samo se volite... On mi je.pričao o vama kako ste vaspitana i inteligentna devojka iz dobre porodice. A i on je taio karakteran i vaspitan! Eto, on je dete iz sirotinjske porodice, a vidite koliko je to btmen mladić! Viđamo sinove dobnih roditelja, na još kakvim položajima, pa mangupii, propalice. Vaši roditelji mogu biti srećni što su vam našli ovakvog muža. A za roditelje je danas najveća briga udaja kćeri.. Svuda je to u Beogradu, u palanci... čuvate žensko dete, vaspitavate ga, najlepše irtislite da ga udomite, a nikad ne znate kakvom ćete ga čoveku dati u ruke...
Stara dama uzdahnu I rastuženo se zagleda u jednu sliku na zidu... Bila je to nečija venčana slika.
Imate li vi kćeri, gospocto?
Imain dve. Obe su udate. Jedna za pukovnika, a đruga za doktora.
A jesu li srećne?
Ne mogu da kažem da nlsu srećne... Ova za pukovnikom ima vrlo dobrog muža. Ova za doktorom našla je vrlo dobrog lekara odlično radi, lepo se ponaša u kući, ali
nma jednu manu veliki je ženskaroš. Osam godina su se voleli! Njihova ljubav je bila čitav roman. A sad kad se udala
vara je. To je za nju strašno razočarenje i bol. Ja je ra zumem. Jednom ga je ostavljala Neću, mama, ne mogu s njim, pomižava me! Zar da me vara s kojekakvim nevaljalicama? Ali, imaju tri zlatna deteta dva muškarca i jednu devojoiou. On joj ne da decu, a ona hoće da presvisne bez dece. I zbog toga se morala vratitii. šta ćeš kažem joj ja
nigde nije u braku sve glatko... moraš nešto da trpiš. Neko se kooka, neko sve propije, neko je grubijan, a on ženskaroš! I pusti ga. Neće terati tako doveka. žena mora da trpl zbog dece. Udala si se, iinaš sve u kući, imaš zlatnu dečiou, ti si njegova žena, ne može te ostaviti, pa progledaj mu nešto i kroz prste... I mi starinske žene, znate, mnogo šta smo progledale kroz prste našim muževima... Nisu ni oni bili besprekorni. Moj pokojni Sima bio je krasan čovek. Ali, takav sekant u kućii! Sve sam morala da mu Tigađam i činim po volji. Vreo ručak nisam smela izneti na sto... Pa, opet smo lepo živeli. Kažem ja to mojoj ćerki, a ona mi odgovara Drugo je to, maraa, a drugo je ovo moje! Šta bl ti radila da ti neka devojka prkocd kako je voli tvoj muž, pa se još hvali kako joj je kupio bimdu, kako s njom iđe na izlete...
Ah, te devojke! uzdahnu gospođa Janković. Devojčice, tako reći deca, a trče za oženjenima.
A vi ste, gospođo, sami u kući? upiita Ljiljana.
Sama... Ne darn ja svoj mir. Zovu me i kćeri i zetovi. Zetovi me vrlo vole i poštuju. Odem, posedim kod jedne ćerke, kod drage. I sin mi se oženio, bila sam i kod njiih. Ali, kad se zadovoljim, vratim se svojoj kući. Tu sam najspokojnija. Ljute se oni na mene što ne prodam stvari ne izdam kuou pod kiriju, pa da se preseiim kod njih. Neću, deco kažem ja njima. Ovo sam ja stekla s vašim ocem i svaka mi je stvarčica mila uspomena... Hoću da imate vi gde da dođete i da kažete Blago nama dok imamo našu mamu! Jer, niko vam se neće obradovati niiti vas dočekati kao vaša mama...
Da, roditeljska ljubav je najveća! uzdahnu Ljilj ana.
A imam i vinograd, pa s jeseni svd dođu. I vi ćete mi, dušo moja, doći s vašim Radmilom. Izvan varoši je brdo, tu imam i jednu malu vilu. Ponekad sedim po nedelju dana u vili, s proleća, kad počne loza da se prska. A leti više volim vinograd nego banju. Jednog dana da đošetate s vašim mužićem. Tako ste oboje zlatni! On crnomanjast, vi plavi. On je ovde bio najbolja partija... A kako vam se svidela varoš?
Nisam je još dobro videla... Užlvala sam posmatiiajući jedno brdo iz bašte. Ne znam kakav je svet...
Ima dosta inteligentnog sveta. Vidim da se mladež vrlo lepo zabavlja dansing, balovi, pozorište, bioskop... A ml, stare dame, imamo naša udruženja. Ja sam predsednica Kola sestara. Žene su vrlo oduševljene humanim ustanovama i kad prionu na posao sve učine da udraženje uspe... Ja ne biK mogla, čiini mi se, bez Kola sestara. Diraju. me kćeri Ti, mama, više voliš Kolo sestara nego nas. A ja im dokazujem da je to druga vrsta ljubavi ljubav prema radu, napretku, zbrinjavanju sirotih devojaka... Ima dcjsta humanog u radu Kola sestara. I to bumano socijalno nose u sebi naše žene. Moram priznati, žene su vrlo vredne I svi slojevii su izmešani ima zanatlijskih žena, trgovačkih činovničkih, ima i intelektualki. Svake srede imamo sastanak i mobu. Jednom da nam i vi dođete. Vrlo je prijatno. Radimo ručne radove za lutriju i za prodaju.
i Hoću, vrlo rado. I moja mama je radila u jednom đečijem obdaništu.
Mi upravo spremamo zabavu sa lutrijom, da bismo osnovale dečije obdanište. Svaka članica sprema po neki rucni rad, a dobile smo priloge i od trgovaca. Devojke već prodaju srećke i prilično su prodale.
A kad je zabava?
Idućeg meseca. Poslaćemo vam pozivnicu. Nadam se da ćete doći?
Sa zadovoljstvom! I, ako biste primili od mene, i ja bih spremila jedan ručnii rad za lutriju. Radim jedan vrlo lep goblen Piknik u osamnaestom veku.
Kako da ne primimo! Svaki poklon nam je dobro došao. Odmah sam ja videla da ste vi zlatna ženica...
Vidim da ste oduševljeni radom u Kolu, a to je pohvalno. Jednom ću doći na vašu mobu. Doneću ručni rad... Vi me podsećate na moju tetku. I odmah ste mi se dopali.
Gospođa Janković je bila polaskana tim rečima. Kao svakoj starijoj osobi, bilo joj je milo što je naišla na razumevanje ove mlade žene. U njenim svetlim očima videla se iskrena radost.
Hvala vam što umete da volite i stariji svet. Videćete, ima u Kolu vrlo simpatičnih žena. Ima i divnih devojaka. Svet je u manjim mestima prisniji. Kaže se da se ogovara po palankama. Svuda je to. Ogovara se i u Beogradu. Samo, tamo, to zna uže društvo, a ovde se pronese kroz sve ulice jer je manja varoš. Ali, ovde je teže naći iskreno prijateljstvo. Više se familijarno živi. U Beogradu, gledala sam, radni dan, praznik uvek puno žena pred kafanama. U unutrašnjosti toga nema. Po kafanama je radnim danom samo muški svet. A žene su kod kuće, ili u kancelariji, u šetinji. To je lepše. Istina, svaka kuća ima baštu kao park. Šta će žene na ullicama kad svaka oko kuće ima cveće.
Da ne zaboravim da vam zahvalim za one dve tegle slatkog! seti se Ljiljana.
Ah, nemate na čemu. Setila sam se da to pošaljem povodom servisa za slatko koji je Radmilo kupio. Hvalio mi se kako ga je video u izlogu i kupio. Svašta se on seti. Takav domaćin... A imati muža koji voli kuću, to je već pola sreće u braku.
Nadam se da ćete nas posetiti?
Kako da neću! Ja vas i Radmila smatram kao svoju decu.
U svojoj duševnoj potištenosti, Ljiljana oseti kako blagotvorno deluju na nju reči ove nežne stare gospođe... Nagonski, kao dete željno ljubavi a odvojeno od majke, ona se diže naglo sa stolice, zagrli staru damu i poljubi je. Gospođa Janković je bila potresena do suza.
Začuše Radmilove korake i Ljiljana sede u fotelju.
Nisam se dugo zadržao?
Mogli ste i duže ostati. Meni je tako prijatno s vašom ženicom! Volela bih da mi češće dođe. Obećala mi je
da će doći na mobu mog Kola sestara i još dati jedan ručni rad za lutriju koja će biti o zabavi.
Jeste, daću! potvrdi Ljiljana.
Kakva je ovo komedija? pomisli Radmilo. Svakog začas opčiini.
Njena umiljatost zadavala mu je još veći bol... Svaka lepa reč upućena drugisma bila je grebanje po njegovim živim ranama.
A kakav ćeš poklon dati? pitao je muž, govoreći joj opet ti.
Imam jedan goblen. Pokazaću ti. Treba još malo samo da ga završim.
Stara dama ih je ispratila gledajući ih nežno i užrvajući u njihovoj ljubavi. Nije ni slutila šta se sve skriva u ovom braku...
Divna, divna ženica! šaputala je kad su otišli. On je zaslužio ovakvu sreću.
Na ulici se osećala predvečernja živost. činovnici, đaci, šetači. Već su se skupljale i grupe po ćoškovima, kao u velikom gradu.
Hoćete li da prošetamo, da vidite varoš?
Ako vam čini zadovoljstvo...
A vama ne čini?
Nisam to mislila, nego možda vam oije prijatno da idete sa mnom.
Vi ste zaboravili šta sam vam kazao! Za svet ćemo biti muž i žena. U društvu ćemo se ponašati kao svi sreeni mladenci... Vi ste danas vrlo lepo odigrali svoju ulogu i pred mojom tetkom i pred gospođom Janković. Obe su očarane vama...
Nisam igrala nikakvu ulogu. Obe su mi, zbilja, vrlo simptačne. I mislim, one nemaju nikakve veze s našim doživljavanjima i ne treba im to davati do znanja.
Da.
Pokraj njih prođe grupa učenica u crnim keceljama. Pogurkaše se međusobno i sve radoznale oči uperiše se na advokatovu suprugu. Gledale su je sa onim neskrivenim mladalačkim ljubopitstvom. Kad prođoše, one još zastadoše da ih otprate pogledom.
Što je slatka! oduševljeno su govorile. Stojeći tako sačekaše drugu grupu učenica.
Što je bajma! pesnički su se oduševljavale ove druge.
Opet su ih svi gledali. Tri elegantne gospođice okretoše se takođe za njima. U očima im je bilo ljubomore i srdžbe na ovog mladog advokata koji je smatrao da među njima nema nijedne kojom bi se oženio, pa je uzeo devojku iz Beograda. Posmatrajući Ljiljanu došle su do zaključka da nije elegantnija od njih.
Pred kafanom je bila grupa mladih oficira. Ljiljaaia spazi onog poručnika. Oni se javiše Radmilu, a jedan dobaci plavom poručniku
More, što ti imaš lep komšiluk!
Nova ličnost uvek izaziva pažnju u palanci. A kad je to još lepa, elegantna i mlada žona, svi žele da je vide i da donesu svoj sud... Studenti na korzou smešili su se svojim nestašnim, mladićskim očima. Trgovci su se naginjali preko tezgi da je bolje vide. Zastajkivale su za njima i stare gospođe.
Ljiljana opazi kako ima dosta mladića i devojaka... Sigurno studenti i studentkinje, ili udavače.
I Radmilo je opazio radoznalost i divljenje s kojim su posmatrali njegovu ženu. On je nije poznavao iz društva, nije s njom ranije prolazio ullicama i ova opšta pažnja kao da mu je podizala zavesu sa njenog života. Ona se svima dopadala, nju su svi voleli i ona nije mogla ostati ravnodušna. Volela je i ona. Koga je volela? opet se podiže gnev u njemu. Zaboravljajući gde je, sav u nervnom razdraženju koje je jedva prikrivao i stišavao htede da je zapita Koga ste, Ljiljana, voleli?
Vaša tetka je tako simpatična preseče Ljiljana njegovu misao. Malo pre sam se setila da joj ništa nismo doneli, kao poklon, a ona je vama dala onaj ćilim... Trebalo je da joj kupimo za haljinu. Vidim, u izlozima ima lepih štofova. Ja ću joj kupiti...
Zašto vi? Kupiću joj ja, ako želite da joj ukažete pažnju.
Ne, to ću joj ja kupiti.
lif
Vidim da želite da vas svi vole... Svima ukazujete pažnju. Danas je i mače bilo srećno u vašem naručju!
Ona je osetila ironiju njegovih reči, pa prošaputa Možda ćete vi jednoga dana promeiniti mišljenje o meni... Sada svaki moj gest tumačite kao glumu... A ja nisam glumica u životu. Sve što radim, radim spontano, neposredno...
Tu neposrednost sam osetio i ja. One večeri niste bili glumica... Hajdemo levo, da prošetamo pokraj reke.
Hoćete li vi uvek tako sa mnom razgovarati? Stalno ste natmureni. Danas ste kod tetke bili raspoloženi. Nalazim da vam vrlo lepo stoji kad se smejete...
Je l' to vaša želja, da se uvek smejem kad sam s vama? Kad bi čovek imao u sebi neki aparat, kao ona lutka u Hofmanovim pričama, pa ga navije kad hoće da se smeje.
Taj aparat ne valja. A vi ste u životu uvek imali jaku valju. Valjda možete zapovedati sebi da budete malo veseliji? Teško mi je da vas gledam natmurenog. Vaše oči su mi stalno kao neki prekor. Budite veseliji! Nesvesno, ona ga uhvati ispod ruke... Išli su tako nekoliko koraka, pa mladi čovek izvuče njenu ruku, spusti je, i opet pođoše jedno pokraj drugog kao poznanici.
Taj Ljiljanin gest uzburka njegov potmuli gnev. Hoće da mu pruži malo milostinje, kao bezdušni bogataš koji se pokatkad smiluje na siromaha, ali ne zato što ga sažaljeva i saoseća s njim, nego zato što hoće da se pokaže dobar, iako to nije... Znao je da je gospođa Janković mogla samo lepo da govori o njemu. Možda su njene reči zbunile i tronule Ljiljanu. Skinuo je šešir s glave. Njegova lepa crna kosa prelivala se na poslednjim sunčevim zracima.
Išli su alejom pokraj reke. Visoke topole dizale su se kao kiparisi. Njihove senke presecale su vodu, koja je tiho žuborila, zlatna i zelerakasta. Naiđoše na vrbe, čije su opuštene grane milovale rečne talasiće. Mirisale su nekim melanholičniim mirisom. Reka je vijugala izvan varoši, a vrbe su rasle duž cele obale. Iza onog kupastog brda zalazilo je sunce.
Poslednji zraci su treperili i na srebrnom lišću vrba.
Kako je ovde lepo! progovori Ljiljana. željna sam prirode... Šetate li ovuda često? Hoćete li da mi otkinete grančicu vrbe? Sme li se to?
Zašto da se ne sme?
U Beogradu sam samo o Vrbici videla vrbe... On joj otkide nekoliko grančica.
Osećati li kako lepu mirišu? Prinese mu grančicu licu. Imate prijatam parfem. Je l' to šipr?
Jeste.
Opet ćutite. Pričajte mi nešto.
Postavljajte mi pitanja, pa da vam odgovorim.
Dobro. Hoćete li da razgovaramo o pravničkim stvarima?
Zar vas to zanima?
Moj tata je pravnik, to znate. Rekla sam vam da sam sve njegove rukopise prekucavala na mašini. Imate li i vi nešto za prekucavanje?
Naravno da imam.

Eto, mogu vam biti sekretarica. Besplatno ću vam raditi.
Zašto. Mogu vam i platiti. Mi smo i inače u braku pod ugovorom. Posle tri meseca se razdvajamo.
Za to vreme ćete imati prilike da me omrznete.
Kao i vi mene.
Opet se vraćamo na istu temu. Zašto da ne budemo prijatelji? Kako ste čudnovati vi muškarci. Kad ne asvojite ženu, mrzite je i ne možete s njom čestito ni da progovorite.
A taj koga ste vi voleli, i koga i sad volite, kaiko biste se vi ponašali prema njemu da vam je kazao da ste mu odviratni?
Ona preblede, pogleda ga i iskreno prošaputa
Ja bih ga ostavila... i udala se za drugog.
Dakle, iz osvete biste se udali. Sad smo tu!
Vi me ispituujete kao advokat?
Zašto ne bih iskorišćavao profesianalno znanje i u sopstvenom slučaju?
Umesto odgovora ona zagnjuri lice u listove vrba. Mirisala ih je. Bila je tužna. Pogledala ga je bojažljivo. Bilo je bola u njenim očima.
Verujte, Radmilo, meni je tako žao što ste vi nasrećni! Ali, nisam ni ja srećna.
Njen bolećivi ton pade kao vrelo ulje na njegovo ranjeno samoljublje. Pribojavao se sažalljenja... Na njen melanholični ton on odgovori gordo i veselo
o, pa ja ću biti opet srećan! Nemojte me žaliti. Sreća je kao klasna lutrija ili rulet. Na vašem broju sam izgrubio, ali ina drugom ću sigurno dobiti.
Želim vam da dobijete premiju kad se drugi put oženite! odgovori ona malo hladno i uvređeno.
Kad su se vratili kući, Ljiljana zateee jedno pismo.
Bilo je otkucano na mašini... U spavaćoj sobi ga je pro
čitala
čestitam Vam, gospođa, udaju! Nadam se da ste srećni. Doista, divno ste pokazali koliko je plitkosti u osećanjima jedne devojke. čim se pojavio muž na Vašem horizontu, pojurili ste da ga uhvatite... Glavno je da ste se nazvali gospođom. Ali, ne zaboravite, gospođo, da se mi moramo još jednom videti. Nadajte mi se! Ja moram doći da se s Vama objasnkn.
Potpisa nije bilo, ali preko njenih pobledelih usnica pređe šapat Ovo je od Momčila!
LJILJANA DOZNAJE JEDNU TAJNU
U mirisnoj, rascvetaloj bašti Ljiljana je skakutala kao koza, sva srećna što može da brsti sveže mladice. I ona je sa zadovoljstvom kidala grančice cveća i ređala ih po vazama, sa ukusom kakve Japanke. Poređala je sve vazice po ormanu, otvorila vrata, sela na sofu i sa zadovoljstvom posmatrala sobe ispunjene plavom, ružičastom i crvenom svetlošću.
Za trenutak bi zaboravila da nije srećna žena, da pokraj sebe ima samo jednog samca, i unosila bi se u svaki kutić kuće.
Pogleda koverat na stolu i uze ga u ruke. BilO je unutra više stotinarski. Jutros joj je to ostavio muž, da bi ona vodila kuću.
Ne, ja ovo neću da trošim.. pomisli ona. Usitniću moju hiljadarku. On daje stan, a ja ću hranu. Ovaj novac ću ćušnuti u fioku njegovog pisaćeg stola. Ona je odavno imala osećanje samostalnosti, uvek je žalila što nije činovnica. Karakter joj nije dopuštao da sve primi od čoveka kome ništa ne daje. Razmišljala je o tome kako je taj čovek stekao rđav utisak o njoj, njenim osećanjima i karakteru. Ona je za njega, sigunno, lakomislena devojka, koja je provodila avanturistički život pa i od braka napravila avanturu Uzdahnula je i osetila kako je svu prožima i pritiska bol kome ne zna leka.
Znate li, Julija, gde su moje knjige?
Ima jedan veliki kufer u špajzu. U njemu su neke knjige.
Dobro, sad ću da ih poređam.
Otvorila je kufer i povadila knjige. Ta mala biblipteka jasno je govorila o njenom duhovnom životu. Bilo je tu nauonih knjiga iz psihologije, sociologije. Bilo je i beletristike, dosta i na francuskom. Razgledala je gde da poređa knjige. Stavila ih je nekoliko na stočić ispred ogledala, a neke na orman. Ugleda i jedan etažer s lampom, pa i tu poređa nekoliko. Otvarala ih je redom, čitala i zastajkivala na mestima podvučenim olovokom... Knjige joj je obično birao tata. On je za nju bio živa biblioteka, svestrano obrazovan, istančane kultiire. Pokraj tate je razvijala svtij duhovni život, čitajući ozbiljne stvari, diskutujući sa njime o mnogim problemima. Na svako njeno pitanje an je nalazio odgovor. Zbog toga je i on bio ljut kad bi mu ona goiorila da voli Momčila. On je iialazio da njoj odgovara ozbiljan čovek veće kulture. Sećala se kako ju je tata prekorevao
Ne razumem današnju devajku. Upozna se u dansiiigu i zaljubi u nekog lepotana koji ume samb da nosi brčiće, i da lepo igra tango.
Da, i njoj samoj je bilo čudno zašto je volela Momčila? Bio je tipičan Beograđanirl degantan, slatkorečiv, ironičan, ciničan. Znao je da priča o pozorištu, trkaina, sportu. Voleo je sve da kritikuje. Uobraženi lepotan koji ume samo
da vodi salonske razgovore otmeno je intiman sa damama, razmažen njihovim laskamjem, a u isto vreme je prezrivo grub prema njima i pikantno duhovit.
Nije mogla sebi da objasni kako je mogla tako ludo da ga voli. Intelektualcima se obično dopadaju glupe žene, a inteligentne devojke zalude ponekad površni muškarci...
A Ljiljana je bi!la devojka fine, osećajne duše. Društvo u kome je odrasla pripadalo je duhovnoj aristokratiji. Ona se nije mogla ubrajati u beogradske mondenke, već u devojke iz boljeg društva. U tim porodicama su prevladavali naučnici, lekari, umetnici, arhitekte, viši činovnici...
A Momčilo je pripadao svetu finainsijera, bankara, industrijalaca i rentijera.
Poređala je sve knjige. Uzimala je nežno svaku u ruke, sećajući se onih srećnih dana i meseci kad ih je čitala i uživala... Uzdahnula je. U sve te redove bila je utkana jedna nevidljiva reč, koju nije mogla da izbriše Momčilo!
Najednom se trgla. Šta je hteo onim pismom? Kakva prava ima on da joj još preti i kakvo još objašnjenje hoće od nje? Bio je drzak. Rekao joj je sve i nikakva više prava nema. Razmišljala je da li isto tako drsko da mu odgovori. Zaključila je da to nema smisla. On je kukavica! Njegove pretnje su samo kukavičluk čoveka koji beži i preti. Pobegao je od nje i sada preti.
Setila se da nekoliko dana nije radila gimnastiku. Ustala je i počela da vežba. Kovrdže su joj padale na čelo pri svakom pokretu. Lice joj se još više zarumene, a oči dobiše plavi sjaj. Posle tih vežbi bila je raspoloženija i vedrija.
Tako! Šta ću sad da radim? Goblan.
Uvek je imala svoj raspored rada. Rano je ustajala, a rano legala. To je najvažniji uslov svežine i mladosti. Jutros je ustala pre muža. Kao neki srećan par, doručkovali su zajedno. Kosa joj je bila puna mirisne vlage iz bašte, a ruke pune cveća vlažnog od rose, kad je ušla u trpezariju i srela se s njim. Njegova mirnoća i taktičnost razagnali su joj strah od njega. Mogla je sada sama da pravi raspored svoga života u ovoj kući, za ova tri meseca.
Pronašla je goblen. Plave i crnomanjaste dame iz osamnaestog veka, sa zlatnom kosom i dugim kovrdžama, u ši
rokim krindlinama, igrale su žmurke. Hvatao ih je jedan lepi mladić vezanih očiju.
Dame i kavaljer bili su završeni, ostalo je samo još nebo. Sitoi bodovi su njenim prstićima brzo popunjavali nebo.
Snajka! Snajka! Jesi li kod kuće? začuo se glas i rnalo teži koraci. Ona istrča na verandu.
O, to ste vi, tetka! Baš mi je milo što ste došli! Cekajte da vam pomognem.
Hodi da te prvo poljubim... Kako si mi lepa! Kao lutkica! Jesam li te uznemirilla?
Niste, tetka. Sedim i vezem.
A ja reko ručak mi je gotov, ajd da odem malo do moje snajke...
Kako ste se lepo obukli.
Prvi put ti dolazim u kucu, pa sam sve novo obukla. Ali zašto, snajka, da ti prljam kucu? Mogle smo i dole, u onu sobicu. cekaj, da skinem cipele.
Necu, tetka, da skidate. Ama nece ništa da se isprlja. Udite, malim vas! Ovamo, ovamo u trpezariju. Sedite ovde na sofu. Znam da volite na žanilu da sednete.
E, jes ovde baš lepo. Nisko. Ne volim kad mi vise noge. Odavde sve lepo vidim i na sokaku. Sta ti to vezeš?
Jedan goblen.
Gle, kako moja snajka lepo veze! I ovde devojke mnogo rade rucne radove.
I mi u Beogradu isto tako.
Rade nije kod kuce?
Otišao je jutros rano u kancelariju. Ima dosta posla.
Ima, ima... Mnogo radi. Ako, hvala bogu! što više radi, više cete imati. Ali cekaj, snajka, nešto sam ti donela. Ovo sam cuvala i uvek govorila Kad se moj Rade oženi, pa prvi put dodem u njegovu kucu, snajki cu ovo da odnesem. Iz velike tašne izvadi mararau, a iz marame jednu hartijicu, razvi je i izvadi prsten.
Ovo je, snajka, moj prsten, u mladosti sam ga nosila. Sad sam ostarila, više ne nosim nakit i ovaj prsten sam tebi donela. Ima deset dijamanata, i kad god ga pogledaš, da kažeš Ovo je od moje telkaStane.
Bože, tetka, pa to je dijamant! Zašto tako skup poklon da mi dajete?! Ja vama ništa nisam donela. Ali, oduv žicu se i ja vama.
Nemaš ti meni šta da se odužuješ. Ja sam srecna kad vidim kako ti voliš moga Radu i kako on tebe voli!
Seoka bola prede preko Ljiljaninog cela, ona se saže da paljubi tetki ruku.
Hvala vam, tetka. U sebi je pomislila da ce ovaj prsten ostaviti, da ga Radmilo vrati tetki kad se rastave. Kako je lep prsten! govorila je razgledajuci ga.
Pet dukata ga je moj pokojni Vlajko platio pre rata Kad sam bila mlada volela sam da ga nosim. Sad je sve to prošlo... Bože, snajka, kako vam je lepa kuca! Sve cisto, sve blista! I ja ti volim cistocu i cvece... A vidi sve moja snajka okitila cvecem. Jesi li dobila one saksije?
Jesam. Eno ih na verandi. Mnogo vam hvala.
Sarno za karanfil da pricekaš dok se primi. Pokrila sam ga teglom da pelcer ne nazebe. Cim se primi, poslacu ti i njega.
Tetka, znam da ste za kafu? Za kafu sam ti uvek!
Sad cu da kažem Juliji da skuva. A, imamo i mi slatko. Što je divno ono vaše slatko od bresaka!
I od ruža cu ja tebi da skuvam. Samo dok mi se rascvetaju.
Ljiljana otrca do kuhiiije i brzo se vrati. Stara tetka je s ljubavlju gledala po sobi.
A znaš, snajka, moj Mika skace od radosti! Odgovarao je francuski, ono što si mu ti pokazala, i dobio peticu i još ga profesor pohvalio Vidiš,Jkad se zasedne, može da se nauci! A ja se smejem Da ne,bi tebi moje snajke, dobio bi slabu ocenu.
Neka samo dode, ja cu da mui.pjQikažem.
On mene pita TetkaStano, sraem li opet da odem? A ja ne smedo ništa da mu kažeiBiiGde ceš ti, nevesta, da pokazuješ dacima francuski. i
Recite mu slobodno neka dode kad god ima nešto da prevodi. To je meni zacas.
Ih, što ce mu biti milo! A, vala, i meni je milo da te vidim, snajka. Svima si se dopala Kad ste ono odlazili,
ceo komšiluk istrcao da te vidi! Eno, i ona Dara preko puta sigunno zviri po ceo dan kroz prozor i gleda te... A htela je da presvisne kad je cula da se Rade ženi.
A zašto? Da je nije Radmilo voleo?
Nije on nju voleo, nego ona njega. Njeni su gledali da se ona uda za Radu i porueivali mu.
A cija je ona?
Otac joj je kafedžija. Ima kafanu, a izdaje i ducane pod kiriju. I kuca je njihova. Gazde! Ali rrioj Rade nije hteo ni da cuje za nju. A ona onda mene skovitla. Zove me jednog dana njena majka Znaš, gospaStano, poce ona meni imam cerku, a ti bratanca, pa da ti tu svršiš provodadžiluk. Od moje Dare nece bolju devojku naci. Vredna, Iepa, dobra doamcica, ume da skuva, da umesi, da doceka! A i tvoj Rade je mladic kakav se samo poželeti može! Ako to svršiš, od mene imaš atlasnu bundu i dve hiljade dinara, a tvoj Rade ce u gotovu dobiti pedeset hiljada i posle naše smrti ovu kucu! To je, snajka, ta kuca što je vidiš.
Pa, šta ste vi uradiii? zainteresova se Ljiljana.
Ispricam ja to sve tako Radi. Ne znado tada da on tebe voli... A moj Rade se nasmeja i zagrli me Tetka, da ti samo znaš kakvu cu ja tebi snajku iz Beograda da dovedem! Kao ***** cveca! Imarn ja moje devojce koje volim! Pa kad prodem ulicom, svi ce da se okrenu za njom... Kad on meni to rece, ja odmah kafedžiki pa joj sve ispricam. Tada moja gospa Lenka osu na beogradske devoje Neka, neka se ženi Beogradankom! Ali ce dobro da nagraiše! Maniše mojoj Dari i našim palanackim devojkama. Nema ovde za Rajka kapa i za njega devojaka, nego traži cak po Beogradu. Videce on kakve su Beogradanke i kako ce s njom da se provede. A i tebe cu, gospaStano, da pitam hoce li te snaja primiti u kucu. Ni na vrata neceš smeti da joj priviriš. Tako ti ona izgrdi i mog Radu i mene i Beogradanke. Kad onomad se sretosmo na pijaci... A ona meni Q, gospaStano, pa kako si sad? Došla ti snaja iz Bepgrada. Jesi li je videla? A ja joj kresnem E, nije gospaLenka, onako kako ti rece. Ti mi prorica da u kucu nece da me primi. A moja snajka prva došla meni u kucu, kao tetki, da mi poljubi ruku. Videše me obe i malocas, pa mi
se jedva javljaju. A baš me briga! I ja se njima ladno javim!
Zar ja vas da ne primim u kucu, tetka? Svakog dana dodite! Znam da idete na pijac, pa svratite na kafu... Ali, ona gospodica je lepa devojka!
Lepa, ali po ceo dan visi na prozoru. Ama, kad god prodem pored njihove kuce vidim je presamitila se i gleda desno, levo. Ne može devojka da bude vredna kad su joj ceo dan oci na sokaku...
A Radmila su volele devojke? ispitivala je Ljiljana.
More, puno ih je pošašavilo za njim... Pa kako me vide Dobar dan, gospaStano! Ljubim ruku, gospaStano! A ja znam nije njih briga za mene, stafu ženu, nego što sam Radina tetka. I ovde, do vaše kuce, jedno devojce... Tu bruku da ti pricam, snajka! Ali, živ ti ko ti je najmiliji, nemoj Radi da kažeš da sam ti to ja ispricala.
Necu, tetka.
Znaš, to devojce, Tatjana se zove, vešala se u nedelju prekonoc zbog Rade.
Ljiljanine lepe plave oci raširiše se kao krunica krupnog planinskog spomenka.
A zašto da se veša?! upita uplašeno.
I ono pošašavilo za Radom.
Je li Rade nju voleo? Ljilja se, iznenadena, sva naježi pri pomisli da se tu, pokraj njihove kuce, mogla odigrati tragedija...
Pa zato ti i pricam što je Rade nije voleo, niti gledao. Ucenica! Uci gimnaziju, osmi razred. Balavica! Zar je to za Ijubav? Ali to ti je ono, snajka, što i ja gledam s mojih prozora kad idu u park muško žensko, muško žensko! Sve po dvoje. Vode Ijubav. Oce devojcici da se udaju.
A je l' ta ucenica htela da se uda za Radmila?
Ona je htela, ali Rade nije ni hteo ni znao. Tako mi isprica tetak njihove služavke. U nedelju prekonoc ta Tatjana se vešala.
Tatjana! A ja sam, tetka, cula u ponedeljak kako je jedna stara gospoda naišlla, zakukala i zvala nekog Živka! Živka!
To je bila baba te Tatjaine, a Živka joj je majka...
Jesu li je spasli?
Za malo je spasli. Sreca što joj majka nije te noci spavala. Roditelji udare u kuknjavu, pocnu da ispituju devojku što se vešala. Ona se prvo izgovarala da je htela da se obesi što je dobila slabu ocenu iz francuskog. Njen otac se tada razbesni, pa poleti u školu da izbije nastavnicu. Hteo džumbus da napravi. A ona ti onda vrisne i prizna da se vešala zbog toga što se Rade oženio.
Možda je, tetka, on ipak nju valeo?
Nije, ociju mi, snajka! Nego ono htelo da se uda za njega. Što me niste udali za njega vriskala je. Pa kako da te udamo, kad te nije ni prosio?, govorili su joj otac i mati. Mogli ste bar da ga pitate. cudo jedno, snajka! cim se ispili, oce da se udaje! Ali, kriju oni to ko zmija noge... Mnogima je krivo, što je on tebe uzeo. Ali ja sam srecna, samo nek je moj Rade srecan s tobotm. Setim se, snajka, kako se mucio i zlopatio. Ni odela, ni obuce. A kad je kupic kucu i namestio je, pa se spremao u Beograd da se venca s tobom, zovnuo me je sve da vidim. Pogledaj, tetka ovo je moja kuca, moj nameštaj! Sad samo da dovedem svoju ženicu, pa da uživam. Posle nekoliko godina naša decica ce da trce po bašti. A sad ce moja Ljiljana da trci i bere cvece.
Raznežena tim pricama, tetka je plakala i brisala oci, ušmrkivala se i kroz suze nežno gledala svoju snajku.
Ljiljana je sedela na stolici oborenih ociju nešto ju je gušilo u grudima, neka cudna osecanja su je prožimala. Je li bila razocarana, rastužena, ljuta nije umela sebi da objasni... Osecala je da je i taj Radmilo imao svoj život i zadavao drugima bol.
Ala sam se ja raspricala, snajka, a najvažnije nisam kazala...
Sedite tetka. Ja nemam posla. Samo vezem. Hocete li još jednu kafu?
To me ne pitaj, snajka. Rekoh, za kafu sam uvek orna. Nego, ovo da ti kažem, snajka. Nešto da mi ucinite ti i Rade. Ali, svakako da mi ucinite! Mnogo cete me ožalostiti ako me odbijete.
A šta to, tetka?
U nedelju da im dodete na rucak.
Hvala, tetka, doci cemo. Ali zašto da se vi mucite i kuvate?
Nije to za mene nikakva muka. Zacas ja skuvam rucak. Ne znam neka gospodska jela, ali srpski staritiski rucak, za to se ne bojim. Doneo mi je Dušanov otac i cabricu kajmaka. Ocima da ga jedeš. Moj Rade voli gibanicu I vrucu pogacu cu da umesim, i to voli.
Hvala, tetka! Doci cemo sigumo. Ali druge nedelje vi k nama da dodete.
Gde cu ja, snajka, da dolazim. Imam one moje jolpaze.
I oni da dodu. Svi troje da dodete.. A za francuski Mika neka ne brine kad sam ja tu.
Kad mu to kažem, skakace od radosti. Zbogom, snajka! Da te tetka poljubi.
cekajte da vas uhvatim ispod ruke.
Ova leva noga me malo poboleva. Reumatizam! Ali opet taljigam, ne dam se. Nikad u postelji nisam bolovala.
Ljiljana je ispratila tetku do kapije, držeci je ispod ruke. Preko puta, s prozora, gledala ih je gospodica Dara, a preko nje je izvirivala njena majka i još jedna devojcica. Sva srecna što vide kako nju snajka iz Beograda drži ispod ruke i ispraca, stara žena je išla ponosno. Kod kapije po drugi put poljubi snajku u obraz, a Ljiljana se naže njenoj ruci. Neka vidi ovo gospaLanka mislila je. Izade na ulicu, javi im se hladno i dostojanstveno i doviknu snahi, ali da i one preko puta cuju
U nedelju, snajka, cekam vas u dvanaest na rucak! Nemoj da se Rade negde zadrži.
Doci cemo, tetka, još pre dvanaest.
Sada ce da puknu odmuke! zadavoljno pomisli gospa Stana. Neka cuju! Ne stidi se snajka ni mene ni moje sirotinjske kuce.
Udaljavala se lagano, njišuci kukovima, ispod široke nabrane suknje i oslatnjajuci se više na pete. U njenoj dobroj i blagoj duši starinske žene bilo je lepo kao da je hodila kroz baštu punu mirisa bosioka i ružmarina.
Ljiljana brzo ude u sobu. Stade iza zavese da bi dobro osmotrila devojku preko puta. Ona ga je morala voleti. Devojka se skloni s prozora i malo posle izade pred kapiju. Ljiljana je mogla da vidi njen stas, nogu, profil. Došla je do zakljucka da je to lepa devojka. Sasvim razumljivo! Volela ga je, vidala ga je svakoga dana, on je bio dobra partija, I sada pati... Kako je cudnovata sudbina devojaka. Sve pate! Ona pati zbog Momcila, ova pati zbog njenog muža. Ljiljana nije bila zlurada, osvetoljubiva i prkosna kao udata žena kad preotme mladica od devojke i prkosi joj. Naprotiv, osecala je sažaljenje prema ovoj devojci, kao i prema sebi. Ali ona druga, ona ucenica što se vešala, što je htela da izvrši samoubistvo! To je mucilo Ljiljanu. Zažele da dozna pravi uzrok... Takav pokušaj se ne vrši bez stvarnog razloga i bez velikog ocajanja. Da on nije upropastio tu devojcicu i napustio je?... Strašno! Bilo bi.to vrlo nekarakterno. Ali, njega svi hvale! Zar je muškarac castan, ako samo stice karijeru? Njegov odnos prema devojci, znaci, nema nikakve važnosti pri ocenjivanju njegovog karaktera. On je mogao napustiti tu devojcicu.
Htela je da nastavi goblen, ali ta misao ju je saletala kao dosadna rriušica. Izašla je na terasii i pogledala u susedno dvorište. Jedna devojka je prostirala rublje. Spazila je male kombinezone u boji. Sigurno su svojina te devojcice... Jedna gospoda doviknu s prozora
Kato, caršave proStri na onaj konopac!
Sigurno majka te devojcice, pomisli Ljiljana... Gledala je plot. Može se preskociti, samo stolica da se stavi. Kuca do kuce. On sam u kuci, svi poležu. Zar ta devojcica nije mogla da mu dolazi nocu?... Koliko bi devojaka u Beogradu preskakalo preko plotova da je onaj koga vole sam u kuci do njihove. Ali, to je necasno! Devojcice vole zrelije mladice. Jadno dete! Ona joj je otela srecu, a njemu nije donela Ijubav. Pa ništa! Kad ja odem, neka se oženi jednom od njih dveju. Videcu koja mu više odgovara...
Vrati se da nastavi rad, ali nije mogla... Kako se on samo pretvara i predstavlja. Opet je izašla u baštu. Iz kuhinje je dopirao miris prženog testa.
Vi vec pržite palacinke, Julija? U mleko ih metnite. Radmilo tako voli.
Hocu, gospodo Ljiljo. Kupila sam više mleka.
Sva rumena od vatre, izbacivala je testo, ono se okretalo u vazduhu i padalo u tiganj.
Ovde cemo rucati, Julija. Ova sobica je tako prijatna. Ja cu da postavim. Zašto da nosite jelo uza stepenice!
Ništa meni nije teško kod vas. Zar je mnogo posla?
Bolje je ovde. Nezgodno je nositi. A te pomorandže i banane stavicu u ciniju i odneti gore.
Ostavi Juliju da prži palacinke, a ona pode kroz baštu. Zagledala je ogradu... Obe bašte su bile podjednako duge. Puno voca, šiblja, bokori ruža... Na jednom mestu se lako moglo provuci. Dve daske su bile razmaknute. Ona bi se mogla provuci. Zašto su baŠ ove dve daske ovako razmaknute? Možda ih je tako prikucao da bi joj ostavio prolaz... Odvratno! Nije osecala ljubomoru, vec srdžbu. Što bi bila Ijubomorna kad ga ne voli? Ali, osecala je da je i u njemu onaj isti muškarac kakav je i u Momcilu, koji je i njoj zadao bol. Možda je zaslužio da ona ovako postupa prema njemu. Ova devojcica bi biila srecna da sve dozma. A i ona bi bila srecna da cuje kako Momcilo pati.
Šareno macence je skakutalo po travi.
Opet si došlo? cekaj, cekaj, sad cu da te uhvatim! Pojuri ga, ali ono je bilo brže. Strugnu preko trave, dode do ograde i provuce se kroz tarabu.
Nevaljalo si! Zašto bežiš? Uhvaticu ja tebe!
Nešto šušnu iz bokora ruža. Jedan mladic se pridiže sa šezlonga, dohvati mace i ustade. Ljiljana spazi mladica u civilu. Odmace se, zbunjena što je prišla tako blizu, a mladic se nasmeja držeci mace u ruci.
Hocete li da vam ga dam?
Nece k meni. Pobeglo je! Je li to vaše mace?
Naše odgovori on, gledajuci zažarenim ocima lepu ženu... Pruži joj mace preko plota. Ona ga uze, pritisnu ga uz obraz i udalji se, mladic se vrati svojim knjigama. Spremao je ispit. Ali, sad više nije mogao da nastavi ucenje Mala rumena usta, plave velike oci i nežni vrat neprestano su mu bili pred ocima. Gledao je kroz tarabu. Video ju je kako ulazi u kuhinju, pa opet izlazi, noseci u ciniji pomorandže i banane, i penje se uza stepenice. Student je zažalio što ne može da se pretvori u macence...
Ljiljana poreda pomorandže i banane..
Kao slika mrtve prirode.
Sad kad dode, pružice mi samo novine i zatvoriti se u svoju sobu. Ali, necu mu dati! Zadržacu ga da razgovaramo. Nisam ja, valjda, ovde u zatoceništvu.
Posle rucka Ljiljana rece mužu
Hocete li da pijemo kafu gore u trpezariji?
Kako vi hocete.
Idite vi gore, a ja cu doneti kafu. Malo posle dode, noseci dve šoljice i džezvu. On je stajao kraj ormana i pregledao knjige.
Jesu li ovo vaše knjige?
Jesu?
Pametne stvari ste citali...
Zar ste mislili da sam citala glupe knjige?
Nisam to rnislio, ali poznavao sarn devojke koje su vrlo retko citale ozbiljnije stvari... Zar je vas interesovala i istorija i nauka?
Naravino. Narocito kad se istorija posmatra sa državnickog gledišta. Da sam muškarac, bila bih diplomata.
Znaci volite politiku?
Samo spaljnu. Unutrašnja me ne zanima baš mnogo.
cisto ženski volim više ono što se radi u tudoj kuci nego u svojoj.
Tako mi se i tata smejao, ali ja nalazim da je spoljna politika interesantnija. Medunarodni odnosi su tako izukrštani da i najmanji incident može da prouzrokuje opšti sukob. A vas interesuje unutrašnja politika?
Interesuje me, utoliko više što pripadam slobodnoj profesiji i ne bojim se da ce me zbog politickih nacela premestiti ili otpustiti.
Hocete li pomorandžu ili bananu? ona prede na drugu temu.
Mogu. Ko je kupio?
Ja sam jutros išla s Julijom na pijac.
Uzela je tanjirice i pocela da ljušti. Kora prsnu i ona se uhvati za oko. Nasmeja se
Ala me pecnu! Ova je dobra! Sad su pomorandže najukusnije. cekajte, i jednu bananu cu vam oljuštiti. Stavila mu je u tanjir kriške pomorandže i jednu bananu. On je
jeo i mislio kako sad Mce na srecan par. Ko bi ih video morao bi pomisliti da su najsrecniji. Ženica mu ljušti pomorandže i sipa kafu, po sobama cvece... Pritajani bol, koji je neprekidno tinjao u njemu, srdžba na nju i na samog sebe poce da kljuca. Ucini mu se glupo da tako sedi i razgovara s njom posle onakvih uvreda i ove ravnodušnosti. Pravi se kao da je tek izašla iz pansiona, kao da ne zna šta je srce i strast jednog muškarca. Hoee da on sedi mirno pokraj nje, da oseca miris njenog tela i kose, da mu se ona smeši i da on sve to prima pokorno.
Hoeete li novine? zapita je, želeci da ode u svoju sobu. Diže se i donese ih sa pisaceg stdla iz svoje sobe. Ja sam ih procitao. Ona je cutala. Uze drugu bamanu i pocne da je ljušti. Potom rece ne gledajuci ga
Opet kao i prethodnih dana. Pružite mi novine, zatvorite se u svoju sobu, a ja rtioram da sedim sama. Zašto ne volite da razgovarate sa mnortl? Pogleda ga pravo u oci.
Ne volim, jer to vi ne želite. covek je dosadan i mrzak tim više ako se namece.
Vi se varate! Prvo, vi niste meni rnrski! Ja sam ano sve rekla ii trenutku odbrane. Sad uvidam koliko ste takticni, i to mi se svida.
Svida vam se ono zašta bi me svaki muškarac ismejao.
Onda bi trebalo pohvaliti nasilje...
Muškarac ima pravo da bude nasilnik kada se sa necim saglase i žena i zakon.
Ona spusti bananu u tanjiric, podlakti dlanom celo, zatvori oci i uzdahnu
Znam šta ste hteli da kažete. Dobro, uzmimo da ste vi u pravu. Ali kad je naš odnos ovakav kakav je treba li da cutirn? covek yvek treba da se trudi da ublaži neugodnu situaciju. Zamislite da sam ja devojka, a vi mladic i da smo se sreli u nekom letovalištu. Da li bi vam tada bilo prijatno da razgovarate sa mnom?
Neosporno. Mladicu je uvek prijatno da razgovara s devojkom, dok se u nju ne razocara.
Dobro, ostavimo to razocarenje na stranu! Ako ja nisam glupa i umem da vas zabavljam, hocete li da razgovarate sa mnom?
Ako želite, pokoricu se vašoj želji.
Ostavite te novine! Necu da ih citam. citacu ih kad vi odete. Navikla sam da posle rucka uvek s tatom razgovaram.
I ja sad treba da vam zamenim tatu! odgovori on ironicno.
To neka vas ne vreda. Moj tata je vrlo kulturan i obrazovan covek.
Znam... I ja ga cenim.
On je bio, tako reci, moj ucitelj i moja škola.
Ali vi niste poslušali sve njegove savete. cak verujem da vas ni on nije dobro poznavao.
Moguce... Zar ženu može iko potpuno upoznati? Možda ni ona sama sebe dobro ne poznaje. Pa ni vi muškarci ne poznajete uvek sebe.
Kad se razocaramo, upoztlamo i svoje slabosti i gluposti.
A jeste livi Uzrok riecijeg razocarenja?
Mislim da nisam.
Zar zbog vas niko nije patio?
Nevažno je da li uzrok patnje dolazi od coveka ili od same žene. Ako žena nešto uobražava, što je nemoguce ostvariti, ona pati. Muškarae nije kriv za to.
Kako krije.. pomišli Ljiljaflia. Ona jadna devojcica se vešala zbog njega, a on kaže da ona nešto uobražava.
Radmilo ustade i uze jednu knjigu. Želeci da ga jaš žadrži, Ljiljana je postavljala pitanja
Kako rade advokati u unutrašnjosti? Je li za advokate bolje ovde ili u Beogradu?
U unutrašnosti advokati rade sudske polove, a u Beogradu se zaraduje na vezama. Imali ste više puta prilike da citate o tome. Advokat koji ima najviše veza sa uticajnim licnostima najviše zaraduje.
A na cernu najviše zaraduje?
Na stecajevima. Posle ima i drugih stvari.
A šta vi radite kao advokat u banci?
Radim trgovacke, menione poslove, razne prenose imanja, pozajmice...
Ja bih mogla biti cinovnik u banci. Da li biste vi, kao advokat banke, mogli da mi izradite da dobijem mesto cinovnice u toj vašoj banci?
Ne bih to nikad ucinio. Zašto ce vam? Dok ste u ovoj kuci, mogu da vas izdržavam. Da uzimate mesto nekoj sirotoj devojci?
Vi govorite kao moja mati i otac. I on nije hteo da mu se prebaci kako uzimam mesto sirotinji. Uvek mi je govorio Imaš stan, hranu, odelo! Jeste, sve imam, ali nemam samostalnosti. Uvek sam zavidela cinovnicama koje idu na dužnost.
Zato što niste iskusili njihov život. A svaka od njih pozavidela bi vama.
Nije sva sreca u tome biti obucen i sit. Ima mnogo sitnica koje uslovljavaju srecu.
Ali sve te sitnice, ako nemaju ono što osigurava opstanak, ne predstavljaju srecu. Kod žena se u želji za samostalnošcu skriva i želja za slobodnijim životom.
Kod mene nije taj slucaj. Ja volim rad. Izgleda mi besciljno samo sedeti kod kuce, udešavati kucu, oblaciti se, svlaciti...
Štaviše, vaše mesto je u kuci. Vi ostajete žena i kad ste na dužnosti, samo sa dodatkam briga i tirnora. A vi ste bili uvek neumorni. Možda ste zbog toga stekli nerealno mišIjene o muškarcima, jer ih niste upoznali kroz borbu i zajednicki rad, vec samo kroz igru i flert...
Kako vam se svida moj goblen? prekide ga ona ne želeci da nastavi ovu diskusiju.
Lep je. Šta predstavlja?
Piknik iz osamnaestog veka... Igraju žmurke.
Muškarac ima vezane oci! Da, to se nama cesto dogada.
Uvek iste carke, osmehnu se ona u sebi.
Ali, iako su mu vezane oci, izgleda da ce uhvatiti ovu najlepšu. Pogledajte! On se naže preko njene glave, oseti miris njene kose, nasluti njene snežne grudi, kao dve ruže, i trže se...
Tatjana! Tatjana! zacu se u tom casu neki glas sa ulice.
Ljiljana oseti kako se Radmilo trže. Okrete se da ga bolje vidi. On je stajao kod prozora. Osecao je njen miris i video vrhove njenih grudi.
Tacno je! Sve je istina. On je tu malu upropastio! To je strašno!
Tatjana! Kako je to lepo ime. Je l' to Ruskinja?
On se okrete, pride ormanu, nasloni se i pogleda je mutnim ocima. Ne, Srpkinja je... cerka šefa finansijske uprave odgovori ravnodušno. Ona ga je gledala pravo u oci. Sto se ovako promenio? Tu je neka velika tajna. Strašno! Upropastiti devojcicu! Sagla se i nastavila vez na govoreci ništa više. Stišavao je s mukom zver u sebi. Osecao je da ne može više da vlada sobom. cudila ga je ova njena beskrajna hladnoca. Žena može da mrzi coveka, ali treba da bude sasvim bez temperamenta, pa da ne oseti blizinu muškarca. A ona je još prve veceri pokazala da ima suviše temperamenta.
cekajte me! I ja cu s vama u školu! odgovorio je drugi glas s prozora.
To Tatjana govori, pomisli Ljiljana.
Ljiljana, hteo bih nešto da vam predložim javi se Radmilo umornim glasom. Hocete li veceras da se izvezemo kalima u okolicu? Ovde je vrlo lepa okolica. Volite li autom ili fijakerom?
Više volim fijaker obradova se ona. Ja volim prirodu. Zacudi je tnjegov umorni glas. Pogleda ga. On pode u svoju sobu.
Ja moram da idem, imam posla.
Ona obori glavu prema goblenu da on ne bi video tugu u njenim ocima.
Hoce da izade da bi video Tatjanu! Posle razocarenja sa svojom ženora, ljubav te devojcice donece mu leka i utehe.
Posle šest sati doci cu po vas. Budite spremni!
Dobro.
Ude u svoju sobu i uze torbu. Zbogom! pozdravi je s vrata.
Ona je sedela sa goblenom na krilu dok nije izašao, a kad je cula da se kapija otvara i zatvara, poletela je pro zoru... cula je mlade ženske glasove do njihove kuce. To su sigurno uceniee razgcwarale. Sad je video Tatjanu! Da on zna kako ja sve znam! Vešala se zbog njega, a on sad trci za njom. Skupila je nefvozno sve kanurice svile i uvila ih u goblen. Dohvatila je novine. Vide kako ona devojka preko puta otvori prozor i kako gleda u pravcu kuda je Radmilo otišao. Njegova vema ljubav... Utešice se on brzo. Posle tri meseca može da bira koju faoce. Sela je na divan i pocela da cita novine. Bacila ih je, jer joj se nije citalo. Otvorila je radio. Violina je svirala uz pratnju klavira... Njoj dode tako tužno, zagnjuri glavu u jastuke. To nema smisla, ni najmanje nema smisla. Odmah trcati za njom. On nju izlaže poniženju. Zar ta devojcica nece sada pomisliti da je on potrcao za njom... To je nekorektno sa njegove strane. Sutra moram videti kao izgleda ta ucenica. Kad je budejn videla, znacu da li je sve ono istina.
Tacno u šest i deset sveže prelakiran fijaker, podstavljefi zagasitoplavom cohom, zaustavi se prpd kucom. Ljiljana je vec bila spremna. Kostim srebrnaste boje od eengleskog štofa, bela bluza i beli bere, isticali su njenu finu plavoou, a kratki žaketic joj je stezao stas isticuci linije. Crne kožne rukavice dopunjavale su njenu eleganciju.
Da vam ne bude hladno? primeti Radmilo. U polju je sveže.
Ovo je topao kostim. Necu nazepsti. cudiia se kako brine za nju. On ipak ima dobru dušu.
Jiilija Ih isprati do kapije, srecna što ihvidi tako lepe i pažljive jedno prema drugom. Mislila je da se njoj ono jutro samo ucinilo da se nešto dogodilo medu njima.
Konji zakasaše. Sedište je odskakalo dok ne izadoše na drum. Onda konji podoše brže, osecajuci ravan put.
Bagremovi pokraj druma lepršali su svojim malim prozracnim lišcem, a socna trava se prelivala kao svileni velur.
Što ja volim izlete! uzviknu ushiceno Ljiljana Najviše sam volela da idem sa tatom. Onda mi on sve objašnjava. Je l' te, šta je ono?
Pšenica.
Kako je vec velika!
Još jesenas je posejana. Ozimica.
Setila se kako je gledala polja i rascvetane vocnjake kad je posle vencanja putovala sa mužem vozom. Tada nije umela da im se divi, a sada je s uživamjem posmatrala rasvetane vocnjake.
Osecate li miris cveca? cini mi se da preovladuje miris krina.
Mene pomalo opija taj miris. Automobili su jurili pored njih.
Oh, što mrzim ove automobile! rece Ljiljana.
A ja volim brzu vožnju. Cak se rešavam da kupim auto.
Za duža putovanja automobil je zaista prijatan, ali je manje izlete lepše praviti obicnim kolima. Pogledajte onaj vocnjak! Drvece sve pod konac. A ono drvo na livadi, lici mi na neki šareni suncobran.
On se okrete da vidi drvo, ali ugleda njen profil, velike povijene trepavice i meke svilene kovrdžice, koje je vetar nosio, otkrivajuci njeno ružicasto uvo i liniju vrata. Ta slika zamagli svu prirodvi i njegove oci... Utonu u sebe i zacuta.
Ženskim instinktom Ljiljana je osetila sumornost u njegovoj duši htela je da ga uvuce u razgovor.
Kakva je ovo šuma?
Bukova... Ima i hrastova i cera.
Osecam miris suvog lišca. Ovaj miris me podseca na venjake. A kakvi su ovo rascvetali žbunovi?
Kupine.
Ah, tako volim slatko od kupina! Volite li ga vi?
To je moje omiljeno slatko.
Onda cemo ga kuvati.
Kupine stižu tek u avgustu... Vi zaboravljate da cemo se mi dotle razdvojiti. Osmehnu se i pogleda je.
Jeste, zaboravila sam! Pocuta i dodade Tetki cete vratiti onaj prsten kad ja odem.
Zašto ga vracate? Ona vas voli i poklonila vam ga je. Vi ste ocarali i gospodu Jankovic i moju tetku.
Ona se skupi u desni ugao kola i ucuta. Oci joj se rastužiše. Mladic je gledao na drugu stranu. Šta ste se ucutali? upita posle krace pauze.
I vi cutite. Ne voiite brbljive žene?
Vi ne brbljate. Dosad niste rekli ništa glupo.
Zbilja, ja uopšte ne poznajem vaš temperamenat. Recite rni, jeste li vesele prirode?
Jesam. Volim društvo i nikad nisam bio surnoran u društvu. Volkn da pravim izlete, volim pozorište, bioskop... Nalazkn da covek koji mnogo radi treba da umese razonode u svoj život.
Ni vaš poziv vam ne dopušta da budete cutljivi.
Naprotiv, moram biti vrlo govorljiv.
Onda zamisllite da smo na sudu i da morate govoriti.
A koga treba da branim. Tužioca iil krivca?
Krivca osmehnu se ona.
Sretoše volovska kola sa senom. Na njima su sedele cetiri seljanke rumene i povezane raznobojnim maramama. Osetiše miris suve trave. Snaše su se smejale i gledale dvoje mladih u kolima. Jedna je jela glavicu crnog luka i komad proje.
Zar ovde žene voze sano?
Seljanke rade kao i muškarci. Ako bi žene trebalo da dobiju pravo glasa, seljanke su ga zaista stekle.
Vi ih poznajete kao advokat?
S njima sudovi cesto imaju posla, jer za njih ništa lakše nego zamahnuti sekirom ili prošcem. Krvave ljubavne drame su dosta ceste po našim selima...
Kola su cikala za njima, snaše su se smejale. Jedna zapeva, ostale prihvatiše.
Stado ovaca zatutnja ispred njih i pode desno. Runa su se slivala u masu kao beli talasi. Zlatna prašina se dizala nad stadom. Zamirisa sirova vuna.
Seiljanka je samostalna, a ja nikad nisam imala samostalnosti. Verujte, mene su uvek u kuci smatrali detetom koje treba cuvati. To me je ljutilo. Uvek je necija volja gospodarila mojom.
O, imate vi dosta svoje volje. Još kako umete da se suprotstavite tudoj.
Samo pokatkad priznade ana smešeci se.
Osecala je da se sve njegove misli okrecu oko njihovog odnosa. Svesna da je kriva, nije mu protivurecila, vec je brzo prelazila preko toga.
Sunce se izgubi lza dalekih plavicastih planinskih ogranaka. Zeilenilo i cvece još više zamirisaše. Jedna seoska mehana ukaza se na drumu, sa tremom, ovalnih lukova, koje su držali drveni direci plavo i žuto obojeni. Crvene cigle trema bile su ciste, a nekoliko stolova, sa šarenim caršavima, izgledali su tako lepo u prirodi. Za jednim stolom sedela su tri seljaka. Za dmgim su se dvojica kartala. Njihov fijaker se zaustavi. Debelli kafedžija pritrca da ih doceka.
Dobar dan, gospodine Tomicu! Ocete i malo da posedite?
Hocemo, gazda Marko. Kod tebe je vrlo lepo. Kafedžija se užurba oko varoških gostiju, donese cist
caršav od seljackog platna sa crvenim šarama. Mahnu ubrusom preko stola.
Je l' po volji da nešto popijete ili da mezetite?
Ljiljana, hocete li pivo?
Pa mogu...
A imate li kajmaka ili sira?
Imam odlicain kajmak.
Donesite!
Što je ovde lepo! Pogledajte reku i onaj most! Rado bih ovamo cešce dolazila.
Ako vam se dopada, dolazicemo...
Kakvo je ono drvo što mu treperi list?
Jasika.
Ah, da! To mi je tata jednom objašnjavao... Gle, kolika je ona bukva!
Ne, to je hrast. Tu obnašaju litiju.
Jednom da me vodite u selo kad bude litija... Volim te starinske seoske obicaje.
Preko mosta zatutnjaše kocije. Reka je žuborila, a zapenušeni talasici su preskakali kamenje. Odnekud se cula i frula. Dojuri i petao, podiže glavu, zakukurika i ostade tako izdužene šije. Za njim dotrcaše i dve kokoške. Ljiljaina se nasmeja...
Jedno pitomo jagnje sa zvoncetom pride njihovom stolu.
Što je slatko! rece Ljiljana, pa ga pomilova. Ono joj metnu glavu u krilo i podiže svoje meke oci prema njoj.
Gledaj ti Belog! nasmeja se kafedžija, noseci pivo i kajmak. Ume ono oko svakoga, kao kuce!
Zovete ga Beli? Hodi, Beli, hodi. Hoceš li malo hleba?
Bee! odgovori jagnje veselo.
Šteta, što ce omatoriti. Ovca nije lepa, a ono je tako slatko, gleda kao dete. Užasavam se pri pomisli da covek može da zakolje jagnje. Bolje bi bilo da smo svi vegetarijanci.
A sutra cete ipak jesti jagnjetinu! nasmeja se muž.
Sigurno. Što je ukusan ovaj kajmak! Je li ovo domaci hleb.
Jeste.
Crn, ali vrlo sladak.
Drumom projuri auto sa nekim damama. One se okrenuše da pogledaju ovaj par. Jedan seljak se zaustavi na konju. Spazi advokata, sjaha s konja i pride mu.
Baš dobro, gosn Tomicu, što te sretoh. Teo sam da navratim do tebe, da mi pomogneš u banci za malo zajma. Ti si njiov advokat.
A šta ce ti zajam?
Ama, jedna mi se livada užlebila u moje njive, pa mi tuda stoka upropasti useve. Svake godine se sudimo oko štete. Pa mu reko Komšija, bolje da ostanemo prijatelji! Prodaj mi livadu! A on se necka, al sad pristade... Pa, teo bih tu livadu da kupim. A ti znaš da sam pošten covek.
Dobro, dodi pa cemo videti.
Da ovo nije tvoja gospoda? cuo sam, da prostiš, da si se oženio.
Jeste, to je moja žena.
E, neka je živa i zdrava! obradova se seljak i pruži Ljiljani ruku, koju ona prihvati.
Ako, ako! Bolje što si se oženio! I ja cu jesenas onog mog da ženim... Javicu ti pa da dodeš s tvojom gospodom. Pa gledaj da i do moje kuce katkad navratiš. Imamo, vala bogu, i mrsa i smoka...
Šta si to kupovao u varoši?
Kupovao nešto za ženskadiju u kuci. Seljak, vidiš, nosi sukino, a ženskadija oce svilu iz ducana... Prodado jednu kravu u varoši pa kažem to im je sad za celu go clinu! Uzdravlje, gospodine! Uzdravlje, gospoja! Za onu stvar, molim te, vidi tamo u banci. Nece da ti bude rdavo od mene.
Seljak odjaha, a Radmilo zovnu kafedžiju.
Gazda Marko, daj kocijašu neka pije i jede. Neka uzme šta hoce.
Suton se spuštao. Seoska lišina postajala je sve prisitnija. Ljiljana je ushiceno posmatrala daleke planine, brda, brežuljke. Vocnjaci su se svojim rascvetanim krošnjama slivali niz bregove kao roj belih leptira. Negde je sitno zvonilo zvonce i lajali su veliki seoski psi, zaglušujuci blejanje ovaca.
Da platim! zovnu Radmilo kafedžiju.
Pa došetajte opet, gospodine Tomicu! Za nedelju dana imacu mlade prasce. Krmaca mi se oprasila. Javite pa izvoljevajte s gospodom...
Hvala, gazda Marko!
Vas svi poznaju? rece mu Ljiljana u kolima.
Seljacima je cesto potreban advokat, a ja sam odlazio i u sela. Ima ovde u blizini i jedan lep manastir. Ici cemo.
Dobro, samo nezgodno je da vi uvek placate. Dopustite i meni...
Zašto? Je li vam odvratan moj novac?
Šta govorite? prekori ga ona. Nikako necete da zaboravite ono vece.
I vi ga ne zaboravljate.
Ja se kajem.
Koliko vidim, ne kajete se.
Znala je dobro šta je hteo reci. Tacaio je to da mu se ona nijednim gestom nije približila. Samo jednom ga je uhvatila ispod ruke, ali on je pustio ruku. Da li sada da ga uhvati, da mu se nasloni na rame? Oh, ne, bilo ju je stid. A i on je gord, strahovito gord. Ona nije ni slutila da može biti toliko gordosti a u isto vreme i toliko takta kod jednog muškarca. Kako je moguce potisnuti onako žarku ljubav? Bio je kao plamen, a sad je hladan kao led. Gde je mogao
da skrije onolika osecanja? Kako ih savladuje? Ona to ne bi mogla. Sva njena patoja je na površini u ocima, na celu, na usnama. Kod njega tek poneka ironicna rec... Pogledala ga je. Pušio je i nije je posmatrao. Profil mu je bio kao od bronze. Bio je mracan kao sumrak i cutljiv kao noc.
Vi kao da se stalno suncate, tako ste crnpurasti.
Takva je boja moje kože. A onaj koga ste voleli, je li bio crnomanjast ili plav?
Ona se povuce u ugao i ostade nema...
Povredio sam vas, izvinite rece i naže se prema njoj. Bio se gotovo sasvim približio. Mišice su im se dodirivale... Videla je njegove oci, velike i crne, osetila miris duvana i miris šipra...
Kako je lep suton! Zašto mi kvarite raspoloženje?... Bila sam tako raspoložena! Uhvati ga za ruku i oseti njegove vrele prste... On trže ruku, vrati se u svoj levi ugao i ostade nepomican, kao da ne oseca njeno prisustvo.
Pogledajte šuma je tamna, sasvim crna... A vocnjaci kao magla!
Kako bi on ranije voleo svaku njenu rec. Kako bi ga radovalo što je inteligentna. Odgovarao bi joj na svako pitanje Ijubeci joj meki beli obraz. Nije voleo glupe i prazne devojke. Želeo je da u ženi ima druga i ljubavnicu. A našao je samo devojku punu lepih fraza... Njena inteligencija ga je još više razdraživala. Da je bila ghipa, i sve ono ucinila, on bi joj pre oprostio. A ona je bila toliko inteligentna da je mogla da shvati njegovo duševsno stanje, ali se pravila da ništa ne razume. Ovu njetnu Ijubazinost i živost tumacio je kao milost. ciniilo mu se da mu svakom recju daje na znanje Ti si ludo zaljublen u mene, zadovolji se time što cu blagonaklono razgovarati sa tobom. Sve što je dolazilo od njje uzrujavalo ga je. Taj vir osecainja i strasti kovitlao se neprekidno u njemu. cuo je njene meke reci, gledao njenu kosu, velike plave oci, osecao miris mladog ženskog tela... Bila je tu, sasvim blizu a tako daleko. Kao da ih je delio duboki jaz hladne vode.
Da nas ne uhvati kiša? primeti ona. Vidite one oblake!
Nece... Možda ce tek nocas da padne.
Radmilo baci cigaretu. Pogleda svoju mladu ženu. Bila se skupila u uglu. Video je beli izrez njene bluze i beli bere. Ruke su mu nervozno drhtale. Neka magnetska sila ga je gonila k njoj. Strast ga je mucila do fizickog bola. Zatvarao je oci da je ne vidi. Ali, ona je tu oseca je tako je nežna i bela... Tako bi je divljacki prigrlio, ugušio.
Vi niste bili muž za mene! osvesti ga secanje.
Oseti onu istu ledenu santu kako ga drobi, okrete glavu od nje i ostade hladan, kao od bronze.
Sekla je sveže grancice jorgovana. Bile su tako divne, plavoljubicaste, njihov miris je opijao.
Nešto šušnu u drugom dvorištu, u bokoru jasmina. Ona pogleda kroz jorgovan i ostade nepomicna, držeci savijenu grancicu koju je htela da odsece.
Ugleda visoku devojcicu, velikih crnih ociju, sa dvema viticama prebacenim preko ramena. I devojcica je nju gledala. Oci su joj bile širom otvorene, kao kad se gleda nešto što iznenaduje, što se nije ocekivalo, što zadaje bol... U tom izinenadenom pogledu Ljiljana je osetila prikrivenu tugu. Devojcica ju je gledala kao da joj govori Hocu da vidim tebe, zbog koje sam htela da oduzmem sebi život!
Bol male Tatjane dirnu Ljiljanu. Pred svežom lepotom ove devojcice njeno iznenadenje je bilo vrlo veliko. cutale su i gledale se.
Hocete li, gospodice, da i vama otkinem neki cvet?
O, hvala! uzbudeno prošaputa Tatjaina, ne znajuci šta da odgovori. Strah splete i zbrka sve njene misli.
Evo, ovu grancicu! Ima puno cvetova nastavljala je Ljiljana, osecajuci šta se odigrava u duši devojcice. Kako je lepa! Kako su joj divne oci! Ona se morala njemu dopadati. Ljuta na svoga muža, koji je zadao tako strašnu bol ovoj lepoj devojcici, htela je da se pokaže boljom od njega.
Izvolite! pruži joj jorgovan.
Veliko hvala, gospodo! snishodljivim tonom odgovori ucenica. Oci su joj bile pune vlažnog sjaja.
Vi ste ucenica? Vidim po kecelji.
Jeste... Maturantkinja.
O, pa vi ste pred maturom! Bojite li se?
Prilicno... Narocito matematike! Vrlo nam je stroga nastavnica, a ja nisam dobar matematicar.
Devojcice obicno ne vole matematiku. I ja je nisam volela. Jedva sam se izborila za cetvorku.
Ja bih se i trojki radovala.
Koliko nepotrebnog straha zbog tog predmeta, a ponekom nikad ne zatreba u živcrtu. Hocete li na univerzitet posle mature?
Mislim... Samo, ne slažem se sa tatora. Ja bih htela prava, a on filozofiju.
Filozofija je za devojke bolja. Ona još misli na njega, jadna devojcica!
I moj tata to kaže. Kao nastavnica imala bih raspust i ne bih bila ceo dan na dužnosti...
Bolje je. Žene pravnici još nisu dobile sva prava. Pa i kad ste advokat, uvek više trce advokatlma muškarcima. Kao da nemaju poverenja u žene...
Tamno lice devojcice preli još jace rumenilo kad Ljiljana izgovori rec advokat. Tužne crne oci gledale su velike nežne plave, kao da govore Zašto ste mi oteli Radmlla?
Ali studentima u unutrašnjosti lakše je studirati prava, jer mogu da sede kod kuce rece Ljiljana.
Jedna žena se pojavi na vratima kuce. Uplašeno pogleda devojcicu i lepu Beogradanku. Imala je lepe Tatjanine oci. Ljiljana joj ljupko klimnu glavom. Ona prihvati još Ijubaznije.
A vi dali mojoj Tatjani cvece? Hvala!
Vidite šta je cvetova! Gospodica mi je pricala šta ce da studira kad završi maturu.
Samo tu maturu da položi! Posle je lako.
Ona voli prava.
Ako moj miuž dobije Beograd, a on vec radi na tome, onda neka studira šta joj je volja! Nežno pomilova cerku po kasi. Nešto joj ne idu francuski i matematika. Pa kažem, neka i padne.
Baš necu pasti! Sad sam zapela i ucim...
Mi cemo se pomiriti s tim ako padneš.
Nije to ništa strašno! tešila ih je Ljiljana. Koliko je onih što po dvatri puta polažu maturu, pa posle odlicni studenti...
Devojcica je netremice gledala lepu Beogradanku.
Tatjana, sine, idi i naberi gospodi neku lalu! Imamo divnih, crvenih i žutih. Vidiš kako je gospoda ljubazna, dala ti je cvece.
Tatjana pruži majci jorgovan i otrca da nabere lale. Bila je zbunjena prirodnošcu i Ijupkošcu ove Beogradanke. Vrati se i pruži cvece lepoj plavuši. Ljiljana zahvali, oprosti se s njima i ude u kucu. Tatjana pobeže u svoju sobu. Mati ude za njom.
Kako je Ijubazna i lepa! Je li ona prva tebe oslovila?
Jeste. Pitala me hocu li jorgovana...
Mati poljubi Tatjanu u teme i pogladi je po kosi Evo ti ova vaza. Metni je u trpezariju! Ti jutros nisi imala prvi cas?
Gospoda Miloševic se razbolela. Posle podne idem do Nade. Došla je njena rodaka, studentkinja iz Beograda, pa ce nam pokazivati matematiku.
Ako, sine, idi! Ali nemoj ništa da se sekiraš. Tatjana zagnjuri glavu mami u nedra i zaplaka.
Necu da placeš. Necu! Bilo pa prošlo. Ti si dete! Završi prvo školu, pa posle misli na udaju.
Tatjana obrisa oci i poljubi mamu. Je li, mamice, ti se ne ljutiš na mene?
Ne ljutim se, sine. Sve smo mi to vec zaboravili, i ja i tata. Ti si sad vesela.
Jesam, mama. I ucim! Bogami, ucim. Necu da padnem. Videceš da cu položiti maturu...
Ja i tata se necemo ljutiti i ako padineš! Hoceš li da uciš?
Hocu, mama.
Pa, idi u baštu! Vidiš kako je lepo sunce. Sedi ispod lipe. Eno ti onaj šezlong.
Sirota mati je još uvek strepela. Nocu je ostavljala odškrinuta vrata, prikradala se svaki cas, pogledala... Ko ce znati današnje devojcice? Osetljive su i lude! Ništa lakše
nego soda, lizol ili konopac. I ne misle na jadne roditelje! Ona je bila još bolesna od one noci. Strašan napad žuci je imala posle toga, srce joj se uznemirilo, glavobolja, povracanje. Ni danas još ne može da jede. Tešila je dete i milovala, cuvala se da joj ni jednu oporu rec ne rekne, a kad ostane sama plakala je i žalila samu sebe zbog tog osetljivog deteta. I rarzela je tog advokata Tomica. Otkud, do davola, da kupi kucu do njih? Zar njena Tatjana da misli na mladice? Ona je za nju bila neiskusno i bezazleno dete. A to dete sebi konopac oko vrata! Kuca uz kucu. Prosto nisu mogli da budu pametni ni otac ni mati. Ubiti se samo zato što ga voli. Kakvu filozofiju ona da studira? Da ide sama u Beograd! Više je nigde nece samu puštati kad je htela pred njihovim ocima samoubistvo da izvrši. U Beograd je nece samu pustiti. Premeštaj ce tražiti...
Sirota mati! Tumarala je po kuci, a te misli su joj se neprekidno vrzmale po glavi. Tatjana je sedela u šezlongu i citala. Gledala je kroz prozor iza zavese... Bila je njen budni cuvar. Motrila je na svaki cerkin gest. Videla je kako naglo podiže glavu i pogleda nekog na ulici. I mati je pogledala na uliou. Gnev je obuze išao je advokat Tomic. Sad je motrila da li ce se okrenuti, javki, pogledati je. Ali on se nije ni jednom osvrnuo. Prošao je pokraj njihove kuce ne gledajuci ni levo ni desno. Ona je videla da Tatjama ne cita. Zagledala se u jedan cvet. Osecala je da još misli na njega. Njena soba je bila do dvorišta i mogla je da gleda advokatovu baštu. Odatle je ona njega uvek i gledala. Spazila je i sad kako je brzo ostavila knjigu i ušla u sobu... Mati se lagano prikrade. Videla je Tatjanu kako gleda iza zavese.
Tatjana, nežno je pozva. Znaš, sine, šta smo rešili ja i tata? Da ti kupimo sofu za spavanje. Ali ja bih je namestila u ovu sobu s ulice.
To bi bilo lepo, mama, obradova se kci, misleci kako hoce sve da joj ucine. Nije pogadala pravi uzrok da hoce da je premeste iz ove sobe.
Evo ide tata!
Kažem Tatjani, Mišo, da cemo sofu da joj kupimo.
Hocemo! Neka tatin sin ima lepu sofu!
Sad ja treba da vas pitam, Ljiljana, zašto cutite? Nešto ste neraspoloženi? Pitao ju je Radmilo posle ruoka dok su pili kafu u predsoblju obasjanom suncem.
Nešto me boli glava. Nisam neraspoložena.
Jeste li uzeli aspirin?
Nisam. To traje po cetiripet sati pa prode.
Na stolu su stajale crvene i žute lale. Osecao se jak miris.
Kako vam se svidaju ove lale?
Vrlo su lepe. Da ih nije tetka Stana poslala?
Nije. Dobila sam ih od Tatjane, ove ucenice do nas. Poznajete li je?
Kci šefa finansijske uprave. Vidao sam je izgovori ravnodušno istim tonom kao kad je kazao Ono je kuca moje tetke!
Ona ga pronicljivo pogleda. Nijedna crta lica mu se nije promenila. Nimalo zbunjenosti.
Kako samo vlada sobom mislila je Ljilja. Pravi se kao da je ne poznaje. Jadne devojke. Možda ce i Momcilo tako govoriti o njoj. To je lepa devojcica.
Koja devojcica? prenu se on kao da ne zna o kome je rec.
Pa ta Tatjana, lepa devojcica! Nije ništa odgovorio.
Kako je pritvoran. Htela je da mu dobaci Šta se pravite tako ravnodušni kad ste tu devojcicu doveli do samoubistva? Savlada se i mirno nastavi
Ovde u unutrašnjosti studenti više vole prava.
Otkud znate? iznenadi se on i pogleda je.
Tatjana kaže da bi i ona prava studirala, ali tata joj ne da...
Razume se. Roditelji gledaju na sve kad imaju žensko dete.
Tatjana mi se žalila da joj ne ide dobro matematika. Radmilo pogleda Ljiljanu i zadrža pogled na njenoj ze
lenoj haljini.
Je l' te, Ljiljana, imate li vi drugih haljina osim te?
Imam. Zašto pitate?
Ne volim tu vašu zelenu haljinu. Obucite neku drugu.
Dobro. Ako vam se ne svida, obuci cu neku drugu. Ja volim zelenu boju. Zašto je vama neprijatna? Kako izbegava razgovor o Tatjani! pomisli u sebi.
Ne volim zelenu boju.
A da li volite žutu ili crvenu kao ove lale?
Mislim da vam najbolje stoji plavo.
Zar njega mogu zanimati i boje mojih haljina! On joj uopšte postaje sve cudniji. Njegova hladnoca i uzdržanost cak su je pomalo neivirali. Danas je osecala neku nervozu. On je pritvoran. Ništa se od njega ne može dokuciti. Povila je jednu crvenu lalu i posmatrala njene listice. Ta maila Tatjana pati kao što sam i ja patila zbog Momcila!
Radmilo zaustavi pogled na njenam licu.
Ona instinktivno oseti da je on posmatra, zbuni se, pogleda ga, pa i ne znajuci zašto, pocrvene.
Mladic je pratio sve promene na njenom licu.
Šta ste radili danas? upita.
Šta sam radila? Namestila sam sobe, obrisala prašinu, rasporedila vaze i cvece...
Zar vi nameštate sobe?
Da. Što vas to cudi?
Pa nisam znao da vi to radite. Mislio sam da je to Julijin posao.
Mi smo podelile posao. Julija kubinju, a ja sobe.
Šta ste posle radili?
Šetala sam po bašti, umesila kolace...
One što smo ih danas jeli? Niste se pohvalili.
što da se hvalim! Jesu li bili ukusni?
Izvrsni.
Primetila sam da volite testo i kazala sam to Juliji.
Jeste, volim kolace. Kako ste to zapazili.
To i još puno kojekakvih sitnica sam zapazila... Na primer?
Volite salate.
Pogodili ste.
Ali ne volite preslana jela. Masnu govedinu iz supe rado uzimate, pa sam kazala Juliji da kupuje malo masnije. Sos od rena najviše volite...
Zbilja ste pažljivi! Primetili ste sve te sitnice rece on sa finom ironijom u glasu.
Ja mislim da su i sitnice važne u životu.
Neosporno! To je isto kao kad covek pocne da kuci kucu od caša i šoljica, a zaboravi da kupi nameštaj.
Vi knate ugodnu sofu za spavanje.
Da, vrlo ugodnu i vrlo toplu. Povukao je dim cigarete i poluzatvorenih ociju pratio kolutove. Najednom se okrete k njoj i pogleda je širokim sjajnim ocima.
Šta ste još radili? Bilo je malo nervoze u njegovom glasu.
Pravila sam jedno jastuce... Citala... Slušala radio... Vezla goblen...
I nije vam bilo dosadno?
Ni najmanje!
Nije mu bilo jasno zašto ona nikad nije izražavala nikakvu svoju želju. Ako bi je on pozvao da izade, izlazila bi. Ako je ne bi pozvao, ona bi ceo dan presedela kod kuce. Kad se ženio njome sa strepnjom je pomišljao kako ce ona podnositi život u palanci. Pošto zna da ce se za tri meseca rastati, verovatno zato mimo podnosi ovaj život. Neraspoloženje koje je sada citao na njeinom licu probudilo je u njemu sumnju da joj je možda ipak dosadno u kuci... Zato ju je ispitivao šta je radila.
Što koje jutro ne prošetata do parka, ili do moje tetke?
Meni brzo prode jutro u kuci. I necu da idem bez vas. Ovo je palanka, a ja sam tek došla. covek mora voditi racuna o sredini u kojoj živi.
Lepo je to što mislite na sredinu u kojoj ste, ali vi više vodite racuna o toj široj sredini nego o užoj.
Pa jutros sam se upoznala sa komšilukom, sa Tatjanom i njenom majkom. To je uža okoliiia.
Njeno zaobilažeiije teme ga iznervira i on ustade da pusti radio. Tako je bar mogao da cuti. A ona je sasvim drukcije shvatila taj gest. Nece da govori o Tatjani!
Dok je on stajao kraj radija, podlaktila se na ruku i cutala... Mucilo ju je pitanje kakav je ovaj Radmilo covek. Njegova tetka je pricljiva Sve devojke pocrkaše za njim! Pricala je i gospoda Jankovic On je bio najbolja partija! Ova mala Tatjana se vešala, a ovi preko puta su mu nudili miraz i an je odbio. cemiu sve to? Zbog nje? Zar je on nju
toliko voleo, nju koju uopšte nije poznavao! A da li je ona poznavala Momcila? Ljubav je katkad zaista neobjašnjiva i nelogicna!
On je upravo izlazio iz sobe. Zastao je u predsoblju. Meriia ga je od glave do pete. Visok lepo razvijen, tamne talasaste kose. Pravi muškarac! Da, on je pravi muškarac! šapnu Ljiljana u sebi. Mnoge žene bi ga rado otele od mene. U Beogradu sigurno. Žene vole crnopute i jake muškarce. KaKo je samo tako miran. Da, razdvojicemo se, on je siguran u svojoj odluci. Oženice se avom devojkom preko puta ili malom Tatjamom. Zato i ne prihvata razgovor o toj ucenici.
On se ofcrete i uhvati njen pogled.
Opet je pocrvenela kao uhvacena na delu.
O ceinu ste sad mislili, mala Ljiljo? iznenada upita.
Mislila sammislila... Zašto da vam kažem?
Baš bih voleo da mi kažete.
Hocete? Dobro. Mislila sam o torne da treba da se oženite cim se razdvojimo.
Toliko brinete o mojoj licnoj sudbini?
Brinern, jer ste zaslužili bolju ženu.
Onda mi je nadite. Hocete li da mi budete provodadžika? upita malo veselije.
Hocu! odgovori ona setno.
Što ste danais neraspoloženi? Nešto krijete. Recite mi.
Ništa! To vam se samo cini. Reci cu mu da uzme Tatjanu...
I nesvesmo je zgnjecila crvenu lalu koju je držala u ruci.
Što ste taj cvet zgnjecili? Nervozni ste!
Ah, sasvim slucajno...
On ju je netremice gledao. Obuhvatio je pogledom celo njeno ljupko lice i uporno ga držao pod bleskom svojih veilikih crnih ociju. Osecao je da je zbunjuje i da je muci taj pogled, a želeo je da je muci.
Radio ucuta. On pogleda na sat.
Moram da idem. Možda cu se veceras zadržati do pola osam. Imam jednu sednicu u partijiskom klubu. Doci ce jedan bivši ministar iz Beograda. Ako vam bude dosadno, izadite do parka.
Nije mi dosadno. Ovde u bašti je vrlo lepo. Šta ce mi park?
Pošla je za njim do kapije. To je bilo prvi put da ga isprati. Zastali su i gledali cvece u rondelama.
Jesu li ovo kalemljene ruže od gospode Jankovic?
Jesu. Ova je roze, a ove dve crvene, ima i belih... A ovo su krinovi... Uzeo sam ih od jednog baštovana.
Saže se i poljubi joj ruku, pa izade.
Sa okolnih prozora su gledali ovaj lepi srecni par, kako su zamišljali. I Julija ih je iz svoje kucice gledala kroz prozor sa materinskom ljubavlju.
PROŠLOST SE SVETI
Ljiljana je radila goblen u spavacoj sobi, jer se napolju beše natuštilo nebo, samo što nije pljusnulo. Julija kucnu i ude.
Gospodo Ljiljo, traži vas jedan gospodin.
Koji gospodin? Kako izgleda? uplaši se ona.
Plav je... Kaže da je iz Beograda. Ona se sva ohladi.
Recite mu da nisam kod kuce...
Iza Julije se najednom vrata širom otvoriše.
Zar tako, gospodo? Necete da primite poznanika iz Beograda!
Ljiljana preblede. Julija se lagano izmace i izade iz sobe. Devojka ostade skamenjena. Najednom ustade. Goblen i kanure joj padoše s krila. Ljutnja joj prekri obraze rumenilom i ona strogo upita...
Kako si se smeo usuditi da udeš u kucu moga muža, Momcilo?
Sedeci za stolom u svojoj kancelariji, advokat Tomic je nešto citao, a njegov pisar Pera, student prava, pisao je neki akt.
Znate li, gospodine Tomicu, govori se o stecaju firme Petrovic?
cuo sam to.
Izgleda da ce on vas tražiti za advokata. Njegov sin mi to rece.
Videcemo.
Nešto nije govorljiv! mislio je pisar. Zaljubljen covek. Samo misli na svoju Ljiljanu!
Vrata se širom otvoriše. Pomoli se vedro i nasmejano lice inženjera Voje Markovica.
Gde si ti, covece? Otkako si se oženio ne daš se videti!
Ovde sam. Zašto ne navratiš?
Kao velim, necu da smetam. Mladoženja! Topiš se. Vidim da se topiš. Ako, rode moj, i ja sam se tako topio prvih meseci... Ali, ne vidam ni tebe ni tvoju Ljiljanu.
Izlazimo skoro svakog dana. Šetamo. Pravimo izlete. Pokazao sam joj okolicu.
cula je sve to i moja Verica. Ljuta je na. tebe. Zar Radmilo, tvoj najbolji drug, kaže, a ja još nisam videla njegovu ženu?
Ni kod koga nismo išli. Samo do moje tetke i do gospode Jankovic.
Ama, ne zamerann ti ja, nego moja Verica. Znaš, žensko ti je radoznalo. Još došle neke devojke pa joj pricale kako je gospoda Tomic lepa. Mani! Kad šetaju, kaže, zašto da ne dodu kod nas?
Prošetali smo samo pored reke.
Kažem joj ja Ostavi ti, ženo, njih. Oni su mladenci. Neka ih! Sada šetaju pored reke i beže od sveta, a posle ce da beže u svet! Ko bi mene sada naterao da šetam pored vrba i reka!
Ti voliš korzo...
Šta ceš. Volim onu kafanu na korzou, pa zasednem a nožice samo šetaju! Nego, kako se osecaš kao oženjen? Je li bolje u braku?
Kako da nije bolje? Meni su kafancine dosadile iz kancelarije u kafanu, iz kafane u kancelariju... A kako ti? cekaj da ja tebe malo ispitam... Kako se ponašaš?
More, ja bih se ponašao kao devojcica da nije ženskadije koja te navodi na zlo. Ti, momce, nemoj ovo da slušaš! okrete se Voja pisaru.
Ja pišem svoje i ne slušam vas. Budite bez brige! smeškao se mladic. Lola jedna! Svi pricaju za njega i udovicu!
A ona moja luda je ljubomorna, pa sve prima za gotovo... Ubi me ovaj palanacki svet! Ama, ako sam samo s nekom na ulici rec progovorio odmah to moja Verica zna! Te ne znam Rekla mi Maca, videla te sa Zorom... Prica Anda kako si stajao na cošku sa Ružom...
Hoceš, hoceš ti svaku da pogledaš, za svakom da se okreneš. Zna to Verica.
Ne bi ona ništa znala da nije tih njenih torokuša. I zato moram da ti dam jedan savet sve ženine drugarice da razjuriš iz kuce. Ne daj ni jedna da ti proviri u kucu.
Moja Ljiljana nema ovde drugarica.
Vodi ti oju u pasete kod baba. Babe nas uvek hvale. A ovi devojcici to su palikuce!
A zašto vi, gospodine Vojo, gledate devocice? Ostavite vi njih nama momcima! dirao ga je pisar.
Gle sad ovoga! Sto gledam devojcice?... E, rode moj, kad se oženiš, posle dvetri godine ceš ih i ti gledati. Kako da ih ne gledam kad moja Verica svakog dana ima punu kucu drugarica. Naca! Maca! Lela! Sve se to napuderisalo, narumenelo, užagrilo ocima. Nisam ja, brate, evnuh! Dode mi nekad da joj podviknem Teraj ovu ženskadiju iz kuce! Oce kucu da mi zapale!
Izvadi tabakeru. Gle, nemam cigareta! Pero, rode, hoceš li da trkneš do duvandžije?
Dajte.

More, da ti pricam jedan džumbus! otpoce inženjer Voja cim se Pera udalji. Napravilo se citavo cudo. Verici dostavili za udovicu Perku i mene.
Znao sam ja da ceš ti dolijati... Sve udovica, udovica, i sve ona kao mene gleda.
Gledala je tebe, bogami. Pa koliko je puta samo mene mcdila da joj navodadžišem za tebe.
Ali ni ti joj misi bio s raskida.
Pa, prijateljica Vericina. Bogzna kakvo prijateljstvo. Odlazile, dolazile jedna drugoj. Pa što kao i ja da ne navratim.
A ti navracao onako, sam.
lil,
Nisam, majke mi. Nego em ona jednom predvece svrati Vojo, molim te, svrati da te pitam. Hocu nešto da prepravljam u avliji vile u vinogradu pa da ti vidiš. A imam i odlicnu viinjevacu. I eto, porazgovarali smo. Popio sam dvetri višnjevace...
I ništa više? dirao ga je Radmilo.
Ako smatraš necim to što smo se poljubili... Moglo je svašta biti, ali ja nisam hteo.
Lažeš, bogami lažeš! Po ocima ti poznajem.
Slušaj, ja volim Vericu. Bogami je volirn. Ail znaš kako je u braku? Poznaješ ženu i s lica i s nalicja, pa se zaželiš novine. Ja štrpnem pomalo, ali nikad ne zabrljam. I ti ceš, rode moj, kao ja jednoga dana... To ti je špricer na žedno grlo. Nego, ako ti Verica slucajno nešto napomene, a siguran sam da ce ti nešto reci, jer ona uvek tebe uzima za primer, ti drži moju stranu. Kaži da ja Perku poštujem. Ja sam vec uveravao Vericu da je Perka ocajna što si se ti oženio! Zato me je tobože i zvala da se isplace zbog tebe.
Bitango jedna! Ja treba da vadim kestenje iz vatre za tebe... Gle, kako se natušti.
Sprema se neka olujina. Nego, znaš zašto sam još došao? Veceras idemo u pozorište. Igra Gospoda ministarka, a gostuje Žainka Stokic. Bice smejurije. Ja sam vec zadržao sto. Ti i Ljiljana, Vera i ja, Bora i Desa moraš Ljiljanu da dovedeš. Porucila ti Verica. Hoce da vidi tvoju ženu.
Doci cemo. Ljiljana voli pozorište.
Ja sad idem u opštinu na sednicu. Koljemo se sa onkn starim zelenašem oko onog coveka. Zategao cenu pa ne popušta. A dok ono ne srušimo i ne uredimo onu ulicu, ništa nam ne vredi podizati spomenik. Isprecio se sa onim udžericama, pa ih ne da kao da su trokatnice. Ama, trebalo bi samo ugarak, pa sve sravniti sa zemljom. Od onih cumeza vuce kiriju i još drhti za svaki dinar. Ono je bogu plakati da sirotinja onde stainuje i placa.
Hocete li uspeti?
Kako da necemo. Nego, predsednik ima neke obzire prema starom. Sve se to povezalo. Ali danas cu da im skrešem svima. Hoce i kmet doka svoje sokace da asfaltira.
Pa treba i gare, onu glavnu ulicu.
Treba, ali hoce gospodin kmet da ima asfalt pred kucom, a što je ono gore carska džada ništa se njega ne tice. Predsednika ja ubedujem i laskam mu da ce sve biti njegova zasluga kad se varoš uredi.
A ti tu najviše zapinješ.
Nekad se i sekiram! Nije to sve slatko.
Trotoare si sredio baš lepo.
A kako se Ljiljani dopada kuca i nameštaj?
Kaže da je sve lepo. Voli i baštu.
Lepa je to kuca i od tvrdog je materijala. I jevtino si je dobio... Pero, rode, doneo si duvan! Evo i tebi dvetri cigarete. A kako ti, momce, živiš? Zabavljaš li se? Vidam te s jednom lepom garavom...
Vidam i ja vas, gosn Vojo!
De, de, jezik za zube! Ti mene vidaš samo sa mojom ženom i ni s kim više.
Inžanjer ga pljesnu po ramenu.
Pa, to sam i hteo da kažem lukavo odgovori pisar.
Budi samo vredan i ugledaj se na Radmila. Dakle, je l' ugovoreno? Veceras dolazite u pozorište.
Doci cu, Vojo, sa Ljiljanom.
Ajde zdravo! oprosti se inženjer.
Advokat uze da prelistava neka dosijea. Pisar ga je posmatrao. Njemu je Radmilo imponovao svojom snagom, spremom, govornickim talentom i spoljašnošcu. Zavideo mu je oa kosi, na crnim ocima, na snazi. A on, pisar Pera, nije bio takav. Vižljast i suvonjav, sa puno vate u ramenima, suviše tanak u struku. Njegova devojka mu je rekla da ima lepe oci i lepa usta. I to mu je laskalo. AM, naljutio se na nju kad mu je kazala Ah, Tomic je divan!
Pero, moram da odem do kuce da potražim jedan akt. Sigurno mi je tamo ostao rece Radmilo.
Ide da se vidi s Ljiljamom...
Gledao je za advokatom dok se udaljavao... Blago njemu! Ima lepu ženicu! A njegova Olgica je poštena. Prosto mu dojadi to palanacko poštsnje. Ne vredi mlatiti se sa devojkama. Kolaš ulicama, parkovima, ljubakaš se s njima u pomrcini, uzrujavaju te i posle pobegnu.
Što nisam malo stariji? Necu dovece na sastanak sa Olgicom. Sve je to jalovo. Mlatim praznu slamu. Da je nešto kao udovica Perka... Cekaj da zovnem Iku telefonom.
Alo, je li Ika kod kuce? Molim vas zovite ga. Ovde Pera... O, zdravo! Jeste, ja sam. Gazda mi je otišao kuci. Pa razume se. Jedva izdrži pre podne u kancelariji. Postao je nervozan. I ja bih bio. Ih, da mi je tako kuca uz kucu. Zavidim ti. Jesi li je video danas? Sa Tatjanom razgovarala? Koja je lepša? Zbilja, zar je tako lepa ta Ljiljana? Hoceš dovece u pozorište? I komšija ce sa komšinicom. Ti zauzmi sto za nas studentariju. Olgica? Dosadila mi, samo mi drži predavnje o svom poštenju... S kim si je video? Nije istina! Ona s njim? Pet dana me nece videti. Obilazice oea oko kancelarije... Znam ja tog porucnika. Kandidat za ženidbu. Ali ovaj bata ce postati advokat kao Radmilo. Onda cu da im se svetim... Nisam ljubomoran, ali necu da me vuce za nos... Sutra uveee cu doei k tebi da se preslišamo. Ne smem gazdi na oci ako ne položim ispit. Napravi izvode. Gazda je sad kod kuce. Šta misliš šta sad rade? Ozbiljna je... Nece ni da pogleda. Primi moje saucešce! Jesi li joj pevao Adio mare?... Ako vidiš Olgicu reci joj, molim te Za Perom polude jedna raspuštenica. To nju može nasekirati. Majke ti, reci joj tako! Baš ce porucnik da je uzme? Treba da mu zvekne osamdeset hiljada! što ti digoše na cenu ove oficire, pa sad još više luduju za njima, a oni sve važni. Istina, i ti imaš brata oficira, ali tvoj Milan je drugaciji. Ozbiljan je i ne igra se sa devojkama. Sprema se za viši kurs... Da, tako. Gledaj da uzmeš sto, da smo bliže do njih. Brate, još nisam video gazdaricu! Sila je i Radmilo, bogami! Divim mu se. Upola da postignem kao on, pa bih bio zadovoljan! Ajd, zdravo!
Slušalica škljocnu.
Oblaci su se gomilali kao ogromne stene od olova, koje se lagano pokrecu, skrivajuci pJavetnilo neba. Dunu i vetar, uvi u kovitlac prašinu, zavitla otpatke hartije i diže ih visoko. Zamirisa cveee iz bašte. Firme su se njihale, a trgovci žurno sklanjali robu. Jedne ceze su u kasu jurile, izbijale su varnice ispod konjskih kopita... U daljini kao da je nešto krkljalo. Bagrenje na ulici otvaralo je svoje cubaste krunice listovi su lepršali. Kroz prozor su provirivale ženske glave, posmatrajuci nebo. Jedna seljacka rastocena kola škri
pala su pod tovarom skoro pokošene trave, koja se dizala kao koliba... Mirisale su razne biljke.
Radmilo je žurio da stigne kuci pre kiše. Bio je u svetlosivom odelu i hteo je da ga presvuce. Uleteo je brzo u kapiju... Popeo se uza stepenice i otvorio vrata predsoblja. Uto zacu muški glas iz spavace sobe
Zar si toliko zaljubljena u svog muža da ne dopuštaš ni da prekoracim prag njegove kuce?
Tebi ne dopuštam. Iznenaduje me sloboda koju si uzeo da udeš u moju kucu. Zaboravljaš da sam ja udata žena.
A ti zaboravljaš da si me dve godine uveravala u svoju Ijubav i da si se udala ne zato što voliš muža, nego zato što si htela meni da se osvetiš.
Ako sam to i ucinila, ja nisam više ona ludo zaljubljerta devojcica. Ja sam se iz osnove promenila i uspela da izbacim iz sebe svaku pomisao na tebe.
Lažeš! Sve lažeš! Ti mene voliš.
Užasno si uobražen! Zbilja, ti zamišljaš da ja tebe i sad volim? I ljubav ima granice. Onoga dana kad smo poslednji put razgovarali uništio si u meni svu Ijubav prema sebi. I ja se ponosim time što sam mogla da budem toliko jaka da te ostavim.
Je li u tome jacina tvojih osecanja što si me ostavila samo zato što se nisam mogao oženiti tobom? Tebi je bio potreban samo muž, a za tu ulogu nisi vezivala Ijubav. Svejedno ti je bilo bio advokat, inženjer, ma ko, samo da je muž. Po tvome mišljenju samo muž zaslužuje ljubav.
Da, muž i zaslužuje! On daje dokaz da voli jednu ženu. On joj se obavezuje, daje joj svoje ime i svoj položaj...
I još uz to kucu, kao što si ti dobila... cuo sam. je mladic. Video sam ga malocas. Prošao sam namerno pored njegove kancelarije. Radmilo Tomic, advokat! Bujna kosa, senzualne usne, crnpurast, snažan. Jak muž! Ono što tebi treba!
Slušaj, Momcilo, ti si uvek bio cinik. Uvek si me vredao i zadavao mi bol. Zabranjujem ti da me vredaš sada i da vredaš moga muža. On je najcasniji mladic koga sam srela u životu. I ja žalim što ga nisam srela pre tebe, jer tako ne bih preživela sva ona razocarenja. Ti nisi sposoban
ni za ljubav ni za razocarenja! Ti samo umeš da obmanjuješ i sebe i druge.
Doista si se zaljubMa u svog muža? Za tako kratko vreme uspela si da me potpuno potisneš. Zaboravljaš kako si mi strasna pisma pisala.
Jesam, jer sam verovala da si dostojatn tih pisama. Ali sada sam upoznala coveka koji je bolji od tebe...
Sigurno kao mužjak! Sumnjam da ceniš njegove moralne vrednosti...
Momcilo, zašto si došao da me vredaš ja nemam više šta da se objašnjavam s tobom kazala sam ti svoju poslednju rec onoga dana.
Onoga dana kad si htela iz moje kuce da skociš kroz prozor zbog mene. A sad bi želela da me izbaciš kroz vrata, jer si zaljubljena. Lažljivo stvorenje! Objavila si vencanje tek posle svršenog cina. Da ne bih ja prisustvovao. Bojala si se mene...
Zašto bih ja imala tebe da se bojim?
Zašto? Zato što si lagala da me voliš.
Ja tebe lagala? Ja sam i onda bila najiskrenija u svojim osecanjima, kao što sam i sada kad ti kažem da je sve medu nama svršeno. Najlepše te molim da se udaljiš iz moje kuce. Ja sam udata žena i necu dopustiti da kompromitujem ni sebe ni svog muža!
A ako ja necu da se udaljim? Zar neceš da mi ponudiš ni da sednem. Zbilja si negostoljubiva!
Momcilo, vreda me tvoje ponašanje. Idi, molim te, idi! Nemoj da me nerviraš!
A ja te baš volim kad si iznervirana. Tada je najslada! Kao neka mala, strasna životinjica. Ti si me, Ljiljo, ostavila... Ne mogu da te zaboravim. Vrlo si slatka. Dobro, ako si udata nemam ništa protiv. Znam da ne voliš muža. Ali mene ceš uvek voleti...
Približavao joj se laganim koracima, kao kad se tigar prikrada. Radmilo je stajao uza sama vrata bled, obamro od neke jeze, groze, gneva koji ga je raspinjao disao je teško, a oci su mu bile zamracene, tamine i pretece kao oblaci puni elektriciteta. Mueja sevnu i kao da blistava kama presece mrak sobe. Razleže se prasak kao eksplozija.
Nervozni Ljiljanin glas je govorio
Varaš se, nikad te više necu voleti! Nikad! Medu nama je sve svršeno! Nikad! Zapamti!
Cinicki smeh je propratio njene reci
Je li, Ljiljanice, kad ceš doci u Beograd? Reci mi. Ja te cekam! Ako budeš moja, necu biti ljubomoran na tvog muža. Brak je glupost. Muž ce ti brzo dosaditi! I tek tada ceš ceniti moja milovanja. Da znaš kako ja umem da volim, da mazim, da Ijubim! Još si mi lepša. Uželeo sam te se strasno...
Radmilo je bio kao prikovan uz vrata, zarivao je nokte u dlan, kao da nekog steže, davi, ubija. Osecao je kako ce se na nekog svajiti svom težinom svoga tela.
Momcilo, smesta da ideš! Odvratan si mi.
Lažeš, nisam ti odvratan! Ti si uvek bila luda za mnom. I opet ceš biti! Ti si sacmo moja, i moja ceš ostati.
Do Radmila dopre šum koraka, a potom Ljiljanin krik
Pusti me! Pusti! Necu! Odlazi!
Vrata se otvoriše kao da ih grom pogodi, a Ljiljana u zagrljaju mladica koji ju je stezao i gurao prema posteIji ugleda iza Momcilove glave dva strašna, usplamtela oka svoga muža.
Ona zatvori oci pred tim usplamtelim pogledom, oseti kako nekakva silovita snaga, kao oluja, docepa mladica, odvoji ga od nje i tresnu teško o pod. Sruši se stolica, zacangrlja grncarija na ormanu. Sve u tren oka, kao grom. Kad je otvorila oci videla je muža. Stajao je bled, naslonjen na vrata, a na podu u drugoj sobi, bedan, zgužvan, raskopcane jake, ležao je mladic koga je ona nekad obožavala.
Nitkove! Niste imali hrabrosti da se oženite, a imate hrabrosti da kao kobac napadate tudi brak! siktao je kroza ube, kao da hoce da uguši grmljavinu svoga glasa. Usne su mu drhtale, a oci su mu bile strašne i pretece.
Mladic se diže s poda
Koga vi nazivate nitkovom? Znate li vi ko sam ja!
Napolje iz moje kuce grmnu Radmilo. NapoIje, dok te nisam smoždio! Znam li ko si ti? Znam vrlo dobro jedna od onih vucibatina koja uništava porodicu i brak!
Slušajtc vi! Pazite šta govorite! Inace, svaŠta može biti. Izigravatc junaka i napadate me s leda... Zaista, vrlo otmenog si muža našla!
U dva skoka Radmilo se nade pokraj njega, zamahnu ntkom i šamar puce po obrazu nalickanog mladica kao deciji pištolj.
Sva prestravljena, Ljiljana je gledala šta ce sad da bude.
Momcilo povrati ravnotežu, steže pesnice, polete prema Radmilu i zamahnu da ga udari. Ali ovaj odbi njegov udarac, šcepa ga za vrat... Jedan udarac pesnice pade na glavu Radmilu. On ga i ne oseti, ali njegovi prsti zakopaše se u mladicev vrat, da ga udave. Ljiljana shvati da ce se nešto strašno dogodite. Polete, docepa muža za ruku
Pusti ga, Radmilo, pusti! Nemoj! A ti, odlazi! Odlazi odmah iz kuce!
Radmilove ruke klonuše kao dve slomljene grane. On se uhvati za celo, užasnut od onoga što se moglo dogoditi.
Idi, Momcilo! Necu ni casa više da budeš u ovoj kuci.
Ici cu, ne boj se. Sažaljevam te što si se udala za ovakvog prostaka... Zapamticete vi mene! Necu vam astati dužan!
Izlete u predsoblje, bled, razbarušen. Radmilo htede da poleti za njim, ali Ljiljana ga pretece i zatvori vrata trpezarije nasloni se na njih, da mu spreci pralaz. Vrata na predsoblju se otvoriše, cu kako se i kapija otvara, i onda ona odahnu, pode posrcuci do divana i sede potpuno sledena. Njen ukoceni pogled nije silazio sa muževljeva lica. On je stajao nasred sobe, izbezumljen. Teško je disao. Osecao je samo jedno da je mogao ubiti toga mladica. Bio je tako blizu zlocina. Da je bio sam u sobi, on bi ga udavio. Udavio bi ga kao psa! Stezao je zube, u strašnoj želji da ubije, da se osveti... Krocio je nekoliko koraka i srušio se na stolicu. Glava mu klonu na ruku...
Dva plava uplašena oka ukoceno su ga gledala. Nije smela ni rec da progovori. Ali ona se nije ljutila na svog strašnog muža. Nije ga osudivala što je to ucinio... Gonjena osecanjem straha ili divljenja, ustade sa divaoa i pride mu. Mala ruka mu se spusti na kosu.
Radmilo, ja vas molim, nemojte me okrivljavati za ovo! Ja nisam ništa kriva!
On joj odgunnu ruku kao da je njena mala ruka teret na njegovoj glavi i te reci ga opekoše. Ispravi se, izdiže, bied i surov
Ostavite me! Vi ste za sve krivi. Vi! Zašto ste se udali? Zar da mi ovakvi nitkovi upadaju u kucu i napastuju vas pred mojim ocima! Mislio sarn da ste andeo od devojke, a vi ste ovakvom mangupu omogucili da radi s vama šta hoce... I on ovako bestidno upada u moju kucu! Imali šte ponosa da mi zbog ovakvog bednika onakve reci bacite u ice prvog dana. To je, dakle, covek koga ste voleli. Zbilja, divnog ste mladica našli!
Odmakao se od nje i nervozno šetao. Ona je stajala na istom mestu, kao da su joj stopala zalepljena za pod... Promucala je
Imate pravo da se Ijutite za ovaj njegov postupak, ali treba da.shvatite da sam ja bila devojcica... Prvi put sam volela... Nisam poznavala mladice, ni život... Verovala sam da su bolji...
I posle udaje oni su za vas bolji od muža... Eto zašto ste danas bili onako nervozni i neraspoloženi! Ocekivali ste ga, znali ste da ce doci!
Nisam, Radmilo, znala, zaklinjem vam se u moje roditelje. On... on mi je samo jedno pismo napisao... Pretio je da ce doci.
Zašto mi to niste rekli?
Misllla sam da je kukavica i da nece smeti doci. Nisam htela tome da pridajem važnosti... Bilo me je cak stid da vam pokažem to pismo...
A on je junacki došao. Još je više dobio u vašim ocima. cutali ste, jer ste želeli da ga vidite. I bilo bi svašta da ja slucajno nisam naišao! Mrzecete me još više što sam vam pokvario ovaj sastanak. Bednik je on, ali bednik sam i ja. A vi likujete što se dva muškarca kolju zbog vas.
Zašto ste takav bednik? Vi me možete isterati iz vaše kuce... Ostala sam, jer smo se tako dogovorili, cak sam zavolela kucu, baštu. Da, zavolela sam... Priznajem.
Ali ste potrcali da ga spasite kad sam hteo da ga udavim.
Nisam potrcala zbog njega, nego zbog vas! Videla sam da možete zlocin da ucinite. Vi ne zaslužujete da budete ubica, da stradate. Zašto necete da me razumete?
Ne razumem vas, jer i vi sebe ne razumete! Kakva ste devojka, pitam ja vas?... Ja sam vam odvratan, to ste kazali. Ali njemu ste malocas iste reci bacili u lice da vam je odvratan. Zašto vam je on odvratan kad ste sve vreme braka ostali verni njemu i mislili na njega? Jeste li vi svesni svojih osecanja? Kakva je to vaša igra s muškarcima? Ko zna da i ovaj mladic nije bio u zabludi o vama kao i ja... Svakako, i on vas je voleo kad se usudio da ovako upadne u kucu. Ja vas sada još manje razumem...
A ja sada sebe razumem, Radmilo... Ovoga casa sve je jasno u meni. Taj mladic više ne postoji za mene.
On se krto nasmeja
Kako to sve ide lako kod vas... Ljubav i brak detinjarija. Evo ti prsten, da se zavadimo, i evo ti prsten da se pomirimo! Da ne mislite da cete me uveriti kako ste sada u mene zaljubljeni.
Ona pride divanu, sede i ostade nepomicna. Piogovori tiho, njen glas je dopirao kao kroz neki veo
citala sam u jednoj knjizi kako ima trenutaka kad se Ijubav raskida i otvara ponor izmedu dva bica.
I danas se taj ponor otvorio izmedu njega i vas, je l' te?
Nije danas, nego još u Beogradu, kad mi je kazao da se ne može mnome oženiti.
Zašto se nije mogao oženiti vama?
On ima svoje poglede na brak, on ne voli brak.
Zašto da ga voli kad ima toliko devojaka i žena koje prihvataju nezakonitu ulogu supruge. Njemu cak nije ni krivo što ste se vi udali. Samo, vi ste daleko od njega. Da ste u Beogradu, vaš odnos bi se tako lepo uredio i muž ne bi ništa znao.
Ona ga tužno pogleda
Vi mene, Radmilo, ne poznajete. Ogorceni ste i zato tako govorite. Nikad u životu ne bih igrala dvolicnu ulogu. Ja sam patrijarhalno vaspitana iako sam devojka novog doba. U svojoj porodici sam osetila šta znaci brak i sreca. Moja mama i tata se mnogo vole. Oni su meni bili primer braone harmonije.
A zašto niste hteli da vaš brak bude takva harmonija?
Nisam se mogla naprecac izleciti od ove ljubavi. Razumete li, Radmilo? Kad se voli pa makar da znate da je taj covek rdav, da stvara bol, razocarenje i patnju ne može odmah da se zaboravi, ne može prosto da se išcupa. Treba vremena da se to zaleci. Možda ste i vi to nekad osetili.
On pode nervozno po sobi.
Vi se nikad necete izleciti. I da se izlecite, mislite da svaki muškarac može sve da zaboravi? Dok ste devojke vi flertujete, zabavljate se, upuštate se u odnose, proživljujete kratkotrajne veze, zaboravljajuci da se kroz život ne ide iz avanture u avanturu, vec se traži solidnija, casnija veza kao što je brak. A vi tim avanturama uprljate svoj život i onesposobite se da budete dobre supruge. Zar vi ne uvidate da su vaše devojacke avanture gore od avantura muškaraca? Jesam li ja vama išta slicno priredio?
Ona je htela da mu dovikne
Jeste! Ja znam, mala Tatjana se vešala zbog vas! Ali je ucutala, a potom rece
Vi umete sve da skrijete od mene. I vi ste stekli pravo da zadajete bol, a da nikom za to ne budete odgovorni, jer devojke ne mogu upadati u kucu tudem mužu da se svete. One bi patile ili izvršile samoubistvo. Da se Momcilo oženio, ja bih cutala i patila. Možda i zbog vas neko pati pa cuti. Zašto mene toliko osudujete? Zato što sam volela, bila iskrena, što bih volela i vas da sam vas pre srela, a možda biste vi meni zadali bol. Mi devojke smo jadne! Naša najlepša osecanja izigra muškarac.
Jesam li ja izigrao vaša osecanja?
Ne vi, nego Momcilo! On je izigrao moja osecanja i ja cu u vašim ocima uvek biti rdava. A ja nisam rdava... Nisam...
Pala je na divan i zajecala.
On je cutao i šetao. Ušao je u svoju sobu i uzeo cigaretu da se umiri. Užasavala ga je pomisao da je mogao postati ubica. Setio se opet ubice muža koga je trebalo da brani. I on je ženu uhvatio na delu i ubio je. Šta znaci žena u životu rrmškarca? Ona je njegova inspiracija, energija, stvaralaštvo i zlocin. Ljubav i mržnja... genije i ludilo se granice.
U ovom košmaru osetio je odjednom olakšanje. Video je coveka koga je Ljiljana volela. Stalno ga je mucilo to koga je volela. Danas je njegovo uvredeno samoljublje bilo zadovoljeno. Taj covek je bedan. Kao da je manje patio posle ovog susreta. Osecao se kao covek kome je posle dugih bolova amputiran deo tela koji ga je mucio.
Ali tom amputacijom kao da su bile uklonjene i klice što razvijaju ljubav. Njegove iluzije, koje je još gajio o ovoj devojci, bile su smrvljene. Taj mladic ju je uprljao, zgadio, odbacio od njega tako daleko. Osetio je svoju moralnu nadmocnost, cak i fizicku. To ga je uzdizalo i smirivalo. Ova devojka je za njega bila živac koji zadaje bol. I ne da mu mira. Taj živac je danas išcupan. Uzaluda se secao onih lepih reci koje je govorila o njemu. Ruke muškarca su je stezale, dodirivale njeno telo, prljale ga. Video je toliko slika! Zadrhtao je. Odvratan mu je bio i njon plac. Zašto place? I on joj je govorio da laže, taj mladic, njen Ijubavnik... Ustao je zamagljenih ociju. Drhtao je od besa. Došlo mu jfe da kida sve sa nje odelo, rublje, da je baci na postelju tako bestidnu, nagu i da se zadovolji nad njom grubošcu muškarca. Uzdržao se... Nešto ga je sputavalo, umirivalo. Setio se poštenog lica njenog oca i njegovih poslednjih reci
Radmilo, ja u tebi ne gledam zeta nego sina! Dajem ti moju Ljiljanu. cuvaj je! Ona je naše jedino dete. I oprosti joj ako štogod zgreši. Mlada je i neiskusna, ali vrlo je nežna i osetljiva... Toliko je duše u njoj, i ja verujem da ce te ona zavoleti.
Da ce te ona zavoleti. I njen otac je znao da tek ima da priceka da ga ona zavoli, da se smiluje. Trebalo je da ceka da se izleci od Ijubavnih rana. Da živi kao asketa, da muci sebe, jer gospoda ne može još da zaboravi svog Ijubavnika.
Ona je još jecala na divanu. Bio je ravnodušan na taj llac. Još ga je i nervirao.
Munja kratko sevnu i razleže se prasak. Ljiljana sva zadrhta. Bojala se grmljavine. Htela je da poleti k njemu u sobu, ali ne smede. Zagnjuri glavu u jastuce da ne vidi sevanje munje. Suton potopi svu sobu i senke dobiše mekše linije. Cvece je širlo težak miris. Snažno lupiše u prozor prve kapi. A posle ošinu mlaz. Sli se provala oblaka.
Niz okna se slivala citava poplava... culo se kako voda žubori kroz oluke.
Radmilo pride prozoru. Preko ulice se razlivala recica i slivala u potoke. Svetlost munje je sevala po oblacima kao mac. Svaki cas bi se zacuo i prasak groma. Negde sasvim blizu udari. Sa trotoara su kišne kapi odskakale kao vodene bube. Sve je bilo živo, razigrano, šumno i praskavo. Najzad kiša poce da se stišava. Odvaljaše se oblaci. Topli crveni zraci sunca poceše da miluju cilim, upiše njegove crvene boje i zaigraše veselo na zidu.
Ljiljanine grudi su još podrhtavale od placa. Nije cula korake svoga muža. Sigurno misli o njoj. Šta li ce joj reci posle. Zašto je nije isterao zajedno s njim? Uto zacu kako se na predsoblju odškrinuše vrata. Da nije Momcilo sva zadrhta...
Gospodo Ljiljo! Gospodo Ljiljo! zvala je Julija. Kako preživeste ovu kišu i gnmljavinu?
Ljiljana sede na divan uplašena. Šta ce reci ovoj ženi? Šta da kaže zašto je plakala.
Radmilo izade iz svoje sobe.
Udite, Julija! zovnu je. Prišao je brzo Ljiljani Hajde, nemoj više da placeš!
A zašto place gospoda Ljiljana? uplašeno upita Julija.
Onaj mladic, njen poznanik iz Beograda, došao je da joj kaže da joj je majka bolesna. De, umiri se, mama ce da ozdravi.
Te njegove reci do srca joj prodreše. Razli se po njoj tuga i nežnost. Ustade sa divaina i baci mu se na grudi... Jecala je grleci ga i pritiskujuci glavu na njegove grudi... On ju je milovao po kosi, a ona je osecala kako mu je ruka topla. Htela je da mu kaže Hvala ti sto si tako dobar i što me cuvaš od poniženja, kad ja samu sebe nisam umela da sacuvam..
Nemojte da placete! tešila ju je i Julija nežno, materinski milujuci je po ramenu. To je gospodaJelenina žuc. Ona cešce dobija napad, ali prode... Moja mala gospoda Ljilja! Ona mi je vrlo osetljiva! Tako je volela roditelje. Sad vi imate gospodina Radmila. Kako ona izjutra brine za vas. Sve da se kuva što vi volite. Jeste li videli kako vam je lepo ispeglala odela? Sve je to ona jutros ispeglala...
Muž pogleda Ljiljanu i diže joj kosu sa cela
Hoceš li da idemo u pozorište? Gostuje Žanka Stokic iz Beograda u Gospodi ministarki.
E, to je lepo! uzviknu Julija. Idite, gospodo Ljiljo, da se malo razveselite. A što taj gospodin da vam prica tako neprijatne stvari?
Hocu u pozorište obradova se ona. U koliko sati pocinje?
U devet. Ovde ranije ne pocinje. Idi, umij se i nemoj više da placeš.
U ushicenju što vidi muža raspoloženog, ona zagrli i Juliju.
Ranije cete da vecerate? upita Julija Radmila. On se veselo okrete
Pa, jeste li vredni, Julija?
Trudim se, ali ne znam kako ste vi, gospodine, zadovoljni?
Ne može bolje biti! odgovori on veselo i potapša je po ramenu.
Ljiljana je u tim njegovim veselim reckna, koje su raspoložile Juliju, osetila gorcinu i bol. Bojala se da se njegovo takticno držanje ne izmeni, pa otprati Julija u kuhinju. Išla je za njom do vrata predsoblja i izdavala joj neke upute za sutra. Radmila više nije bilo u njenoj sobi kad se vratila. Ona proviri u njegovu sobu. Stajao je kraj prozora. Zavesa od cipke bila je spuštena, ali preko puta je na prozoru stajala gospodica Dara.
Ljiljana zastade na pragu i uzdahnu On sad želi sve ove devojke... I sve one su bolje od mene!
Radmilo, prošaputa hvala vam što ste bili tako dobri pred Julijom.
On se okrete i ravnodušno je pogleda
Ako covek ima malo više energije može lako da izigrava srecan brak.
Nije to samo energija, nego i vaspitanje. Ja se divim vašem držanju. U svakom svom postupku...
Pa, i pored takvog držanja, ja nisam bio muž za vas.
Možda ja nisam bila žena za vas. Da, to je. Ja nisam bila žena za vas! Vi ste bolju ženu zaslužili...
Ona se zagrcnu.
Opet cete plakati? A znate da cemo u pozorište... Još ce doci dva moja druga sa svojim ženama, koje žele da vas vide. Nemojte da budete uplakani.
Dobro, necu da placem! rece ona pokorno kao dete, ali usne su joj drhtale i suze se same slivale.
Umivala se, pljuskala vodom, brisala i mislila
On je gord i taktican, ali nikad nece zaboraviti ovo što
se danas dogodilo... Moram svakako otici iz ove kuce posle
tri meseca.
Suze su se neprekidno slivale iz njenih lepih plavih oci
ju ona ih je brisala ubrusoon, opet se umivala i ponovo pla
kala... Neka beskrajna tuga obavi je svu kao oblak.

DRUŠTVO U PALANCI

Sala u kafani gde su se davale pozorišne predstave bila je vec prepuna kad je ušao Radmilo sa Ljiljanom. Opšta pažnja se okrete njima i sve oci se upraviše na mladu ženu. Ona se cisto zbuini od toliko radoznalih pogleda, sašaptavanja, podgurkivanja. Pode izmedu stolova, ne gledajuci nikoga. Jedan plav covek se diže od stola u prvom redu i mahnu rakom njenom mužu.
Tamo cemo, Ljiljana, eno našeg društva! Ona je kao u magli videla glave kako se okrecu, razne šeširice, nakarminisame usne, plave i crne kose...
Evo, gospodo Vera, doveo sam vam Ljiljanu! rece Radrnilo jednoj punoj rumenoj gospodi, okrugla lica i krupnih crnih ociju.
Tako mi je milo što vas vidim! ljubazno je govorila Vera, stežuci obema rukama Ljiljanine prste.
Ona vide za stolom još jednu mladu ženu, lepih duguljastih ociju, malo bledunjavu. Radmilo ih je predstavio
Moj najbolji drug Voja Markovic, inženjer... Njegova gospoda... Gospodin Bora Aleksic, profesor... Gospoda Desa, njegova supruga suplent.
Jaoj, bogamu njegovog, pa ovo je delikates! bila je prva misao inženjera Voje kad ugleda ovo plavo, rumeno, zlatno, fino devojce...
Pravo da vam kažem, gospodo, bila sam Ijuta na vašeg Radmila! srdacno otpoce inženjerova žna. Najbolji drug Vojin, a ja nikako da vidim njegovu gospodu. A toliko vas ih je videlo. Govorila je veselo, prisno. Reci su joj prskale kao zdrava jabuka pod jakim zubima. Videlo se da je vrlo govorljiva. Ali, iza njenog veselog tona nešto je hladno taknu u srce Novo lice i lepa žena u društvu gde sam ja dosad smatrana najlepšom! Ona je znala da je njen muž pravi ženskaroš. Svaki cas je bacala uznemiren pogled na njega. Ali on je bio vrlo vešt i iskusan. Znao je svoju ženu, pa je umeo da se cuva.
Ja sam vas videla jednoga dana primeti nastavnica. A jedno jutro, ulazim na cas a moje ucenice nešto živo pricaju i jedna uzviknu Ja sam je videla. Vrlo je zlatna! Mene zainteresova, pa upitam Koga steto videle? One mi priznadoše Gospodu advokata Tomica.
CeJa varoš vas je videla. Ovde se sve zna, cak i to šta ko ruca i vecera! nasmeja se Vera.
Vidiš, Ljiljana, ovo je moje društvo. Uvek smo zajedno izlazili...
Obradovana što joj se pred svima obraca, Ljiljana ga pomilova jednim nežnim plavim pogledom... Sela je izmedu njega i nastavnice. Inženjer Voja primeti taj pogled i uzdahnu Zato se on ovako topi. Ali veseljak u njemu, uvek sklan šali, razvedri ga i on rece
E, nismo svi na broju! Naša klasna nije došla.
Kakva klasna? zacudi se Ljiljana.
Imamo mi u društvu našu klasnu, nastavi on sasvim ozbiljno jer se dobro ne vladamo.
Ti ne možeš, Vojo, da ne pecneš gospodicu Danicu!
rece Radmilo. To je jedna nastavnica, profesor matematike, uvek je i ona s nama u društvu, a oni je diraju kako uvek ima izraz lica jedne klasne.
Bogami, gospodo, plašimo je se! nasmeja se Voja.
Ona uvek drži uzdignut prst Mir, deco!
Baš je ona divna devojka! branila je Danicu koleginica Desa.
Divna i ozbiljna! S njom muškarci ne mogu da se zabavljaju kako oni hoce! Zato je ona za njih klasna energicno dodade Vera.
Ama, vcdimo a itii ozbiljnost! rece Voja. Bora je, na primer, prava devojka.
Nemoj me, molim te, uporedivati sa devojkama, jer je na njih velika povika branio se Bora.
Tebe mogu i ja da pohvalim! upade Vera.
A mene ne biste pohvalili? šalio se RadmilOi Ljiljana ga veselo pogleda. Imao je tako vcdro lice. Ceo
razgovor joj je godio, ikao sveža voda.
što se vas tice, Radmiib, uvek ste bili najbolji mladic. Nije što vam je ovde gospoda pa hocu pred njom da vas hvalim. nego sam stvarno uvek vas isticala Voji kao primer.
Zar ja nisam najbolji muž, Verice? komicno i kao skrušeno upiita veseljak.
Jesi, jesi! Kad ja vidim ti si dobar, a kad ne vidim?
Onda ti svi saopštavaju kako se ja lepo vladam... Sve tvoje prijateljice vode racuna o meni kao prave guvernante.
Nasmejaše se svi. Nasmeja se i Verica. On metnu ruku preko naslona njene stoldee, dodirujuci joj mišicu i tapšuci je. Osobitu pažnju ukazivao je ženi pred svetom.
Vi ste nastavnica. šta predajete? upita Ljiljana Desu.
Istoriju i geografiju.
A gospodin Bora?
Matematiku.
I naša klasna je matematicarka dodade Bora.
Opet nju.diraš! prekori ga supruga.
Moram. Suviše je stroga. Žale se uceniici na nju.
daci se uvek žale na matematicare, jer je to najteži predmet.
A što se na Boru ne žale? upita Voja. Kažu, pevajuci uce matematiku. Najlakši im predmet! A zbpg naše klasne se ona sirota decica sva porazbolevala.
Decica! Jest, bolje bi bilo da ta decica više uce nego što šetaju! jetko ubacii Verica.
Pa moraju malo i da prošetaju. I mi matori šetamo branio ih je inženjer.
Ti bi im sve petice dao, znam, znam.
I šta još znaš, dušice?
Kako ideš kod gospodina Radmila u kancelariju da ih kroz prozor kiblcuješ i sacekuješ... Sve bih ja njima jedinice... Videlo se po njenom tonu da ta decica u njoj izazivaju Ijubomoru.
Te šaljive carke razveseliše malo Ljiljanu. Ona se okrete mužu
A to pokraj tvoje kancelarije defiluje gimnazlja?
Za njega ne brinite, gospodo! upade Venica. On je ozbiljan, ali ovaj moj voli da pogleda.
Voja je malo privuce sebi i opet popljeska po mišici. Voleo je on svoju Vericu, ali bio je žive prirode.
Tu i Tatjana prolazi. Znaci, svakog dana je vida! Okrete se i pogleda ga. Radmiilo oseti njen pogled. Naže se k njenom licu
šta ceš da piješ?
Ima Iepe oci mislila je ona gledajuci ga. Ne znam šta bih pila rasejanp je odgovorila. Mogu kafu. Kelner je stajao i cekao. Poruciše svi po nešto.
Je te, vaš Mille dobio prvi zubic? pitala je Vera nastavnicu Desu.
Juce mu probio. Place on ovih dana, a ja kažem Ama, njemu ce zubic. Stalno traži nešto tvrdo pa gura u usta. Kad juce izjutra, vidim, zabeleo mu se zubic.
Imate sina? veselo upita Ljiljana. Ja mnogo volim decu.
Muž je pogleda iz profila i uozbilji se. Seti se svih onih scena.
More, Radmilo, juce sretoh Boru upade Voja a on mi prilazi sav srecan. Znaš šta smo dobili? Ja mišljah kategoriju ili grupu, a on ce veselo Zub smo dobili!
Pa zar sii ti dobio zub? dirnu ga Radmilo.
Kao da sam ga ja dobio!
A ko vam dete cuva? Interesovala se Ljiljana.
Devojka.
Zar smete da ga poverite tako malog?
Moramo, gospodo! Zato i ne izlazimo cesto. Sve strepim dok sedim. Ona ga lepo cuva, ali ja se bojim. Dete od šest i po meseci ne ume ništa da kaže. Sve joj ciniim, kupujem joj poklone, samo da bi ga lepo cuvala.
Nije lako profesija i deca.
Nije, ali direktor mi je dobar, pa mi da lep raspored. Nemam prvi sat... Tako imam vremena da dete namiriim.
Deso, rode moj, da ne zaboravim, sad se setih rece Voja. Molio me moj kum Peric da njegovom Kajcetu popraviš ocenu iz istorije.
Kajcetu? Necu. Kažem ti, Vojo, stvarno necu!
Nemoj, bolan, pa zar iz matematike nema slabu a aa. padne iz istorije?
Zato baš što iiz matematike ima dobru ocenu a istorija je lakša od matematike. Nego, to je danas i kod ucenika i kod roditelja. Neke predmete potcenjuju. šta je ta istorija? A danas je važnije znati istoriju nego matematiku.
cuješ li, Boro? Konkurencija!
Popravice. Ona samo tako govori. Popušta ona mnogim dacima branio ju je muž.
Ne, tom Kajcetu necu da popzavim. Stvarno, to dete nece da uci. Krivi su i roditelji. Za njih je samo matematika bauk. A kad dode kraj godine, i zbog jednog lakog predmeta se dovede u pitanje cela godiina, oni onda trce i preklinju. Nemoj da misliš da sam ambiciozna i da tražim da moj predmet moraju svi odlicno da znaju. Ali bih htela da osetim da i mom predmetu poklanjaju bar malo pažnje... Nastavnika mora da vreda kad iidi da dak omalovažava i njegov trud i njegov predmet.
Istorija je zaista vrlo zanimljiv predmet! prihvati Ljiljana. I dandanji ja citam istorijske knjige. Izvinite što ou reci, okrete se matematicaru ali mislim da posle mature mnogima više u životu nece bitii potrebna matematika, a istorija mora da se zna, ako covek hoce da shvati dogadaje u svetu.
Slatko moje malo, za tebe su samo poljupci, kakva istorija mislio je inženjer u sebi.
Imate pravo, gospodo, veselo prihvati nastavnica, polaskana što neko hvali njen predmet.
Priznajem i ja, Deso. Ali, rode moj, ucini mi ovo za Kajce rece Voja. A posl cu da kažem i kumu i kumi i svima u kuci da kupe istoriju, atlas, geografiiju i svi odreda da citaju...
Ismejavaj ti mene, ali ne bi bilo rdavo da stvarno citaju.
Kako bih ja, Deska, tebe ismejavao? Znaš i da te cenim! Ne Idciš mi na klasnu. Odmah si se udala. cim nastavnica završi školii odmah treba da se uda. Inace, kad ostane devojka, prozli se i dobije neki pakostan izraz...
I vi muški omatorite... Ovde su baš nastavnice vrlo sumpaticne devojke.
Nestrpljiv pljesak razleže se u sali. Lupali su široko razmahujuci rukama.
Sala se zamraci. Pojavi se Žanka. Osu se aplaaz. U sali odmah zavlada smeh. Ljiljana je gledala na scenu, a tok misli ju je odvlacio. Da ne naide Momcilo iu salu. Ta bojazan ju je sve vreme inucila. Potištena je ponižena. Kako je ovaj njen muž korektan. A malocas je mogao postati ubica. Ona se okrenu da ga vidi... Gledao je na scenu, ali se nije smejao. On misli sna ono malocas!
Prvi cin e završi. Razleže se buran aplauz.
Kako je Nušic majstorski napisao ovu komediiju!
javi se prvi inženjer Voja.
Ali je posle premijere bio izgrden. A na svim stranim pozornicama komad je požnjeo najveci uspeh. Ono, i Travijata je bdla izviždana rece Ljiljana.
Hocete li kolace? ponudi inženjer.
šta imate? pitala je Vera kelnera. On otpoce da reda.
Donesite.
Ljiljana pogleda po sali. Za jednim stolom su sedeli sve mladici, i medu njima i onaj student, njen komšdja. Za drugim stolom spazi oficira sa jednom starijom gospodom, gospodinom i još dva porucnika.
Je l' ti se gazda vratio u kancelariju po onoj kiiši?
upita student Ika svog druga Peru.
Nije više dolazio smeškao se pisar Pera.
Ona voli da se igra sa jednim našim macetom. A ja ga namerno cušnem kroz plot. Zar se ti, Pero, još nisi upoznao s njom?
Baš u tom trenutku Radmilo ilh pogleda i pisar mu se javi. Brzo ustade, provuce še izmedu stolova i pride advokatu.
Ovo je, Ljiljana, moj pisar. Student prava, Pera Ivanovic predstavi ga Radmilo.
Mladic se saže i poljubi joj ruku.
Studenti su ga gledali užarenim ocima.
Ovo nama za inat! Vidi, poljubi joj ruku, dripac!
Gospodine Tomicu, cim ste vi otišli dolazio je Maric. Kazao je da ce doci sutra u osam. Rece da je s vama razgovarao povodom nekog zajma...
Znam, znam... Dobro! Sutra cemo razgovarati.
Barabo! docekaše ga drugovi. Baš joj poljubi mku.
Sva miriše.
cekajte da vam pricam šta sam jutros video rece Ika. Pegla odela Radmilu. Sve jedno po jedno donosi i pegla. Tako ti, Pero, treba da se oženiš.
Zar ono luce pa pegla?
More, vredna. Briše prašinu, rasprema... Juce je mesila kolace... Sve sam zazubice hvatao.
Na kolace ili na nju?
I na jedno i na drago.
Hvata li zazubice tvoj Milan?
Milan ti je zatvoren kao flaša šampanjca. Otac porodice! Uvek on izvodi porodicu... Gle! Eno udovice Perke! Vidi kako gleda Ljiljanu.
Sagoreva od žedi za Radmilom. Glavacke bi poletela da je hteo da je uzme.
Ne bih je ni ja uzeo, iako ima kucu i ducane. Ko ti sve nije išao s njom! Onako za provod je dobra! Ajde da je kibicujemo predloži Ika.
Ostavi, to je moj zalogaj! branio je Pera.
A Olgica?
Pokarabasicemo se.
Radmilo proždire Ljiljanu ocima.
Ti opet oko Ljiljane dira Pera Iku.
Prvi komšija! Ako necu da mislim na komšiluk, na koga cu?... A eno i one moje cakane Zorice!
Zorica je balavica!
Kakva balavica! Jest joj samo sedamnaest godina, ali što ima grudi Sve puta...
Koliko ih ti to, Iko, imaš?
Ne znam ni ja. A zamislite, žali mi se Zorica na Voju inženjera. Sve je kibicuje.
Neka ga vidi Vera! Što je ono oštrokondža! Pred njom je svetac, a sad crce za Ljiljanom...
Pravo andelce! uzdahnu student Ika.
Pazi ti. Sa Radmilom se nije šaliti. Zgužvao bi te ko pitu!
Bre, što si lud! Ali, imam oci pa gledam. Šta se ova pauza toliko oduži? Hajd da pljeskamo...
Sala se zamraci. Inženjer Voja iskoristi priliku da malo bolje pogleda Ljiljanu. A Ljiljana je bila tako lepa te veceri. Od placa joj se lice zarumenelo. Ocni kapci su joj bili ružicasti, a oci još sjajnije i naivnije... Mala usta su se otvarala pri govoru kao cvetic. Svaki cas je pogledavala Radmila. Inženjer je mislio da ona mnogo voli muža. Osetio je i sam neku drhtavicu od te blizine, gledajuci nežnu liniju njene brade.
Ali, u pomrcini Verica ga je vrebala. On je to znao i tako je sedeo da je mogao uvek osetiti kad se ona okrene... Tada bi upravio oci na binu, sav zanet slušanjem i gledanjem.
Svetlo se opei upali.
Ljiljana baci pogled na jedan dugi sto pored njihovog. Sedelo je tu mnogo lepo odevenih žena i muškaraca.
Kako je ovde elegantan svet! šapnu ona Verici.
To je gospoština naše palanke. Industrijalci. Mnogo se prave važni, a kad im žene otvore usta, vidite koliko vrede...
A nauciše li one dve Jovanovicke sprski? našali se Voja.
Kako da nauce! Njihova majka se time hvališe Došle iz Beca, iz zavoda, pa zaboravile srpski. To su one dve gospodice. Vidite, Ljiljana? Otac kn je bogat trgovac, a one su bile prave neznalice u gimnaziji, pa ih poslao u Bec. Sretoh nedavno jednu, a ona meni Pile smo u Pecu...
Svi prasnuše u smeh.
Nastavnica se javi jednom starijem coveku i šapnu Ljiljani
To je stolar Jova. Njegova devojcica je najbolji dak u školi. Krasno dete! Svi je nastavnici vole!
Gospoda Ljiljana, kada cete da nam dodete? pozva je Vera.
Morate i do nas! zamoli Desa.
Hocu, moram vašeg sina da vidim. Na koga lici?
Svi kažu na Boru.
Ali necu kratku posetu. Hoeu na celo posle podne, s rucnim radorn rece Ijubazno Vera, koja je gorela od želje da pokaže svoju kucu ovoj Beogradanki.
A vi volite rucni rad?
Crkavam za rucnim radom.
Niste cinovnica?
Nisam. Završila sam matura, ali nisam dalje nastavljala.
Kad je mene videla, odmah je kazala tati kroz plac Necu na univerzitet, hocu da se udam! peckao ju je Voja.
Baš nisam plakala.
Jesi, jesi! Što kriješ?
Nije ni tata voleo da idem na univerzitet. On je sveštenik u selu. Morao bi mi odvajati za Beograd, a tata kaže Bolje da ti darn miraz, da sagradite kucu, nego da uciš školu i straciš pare, a posle ne znaš ni da li ceš dobiti službu.
Vi ne žalite što niste cinovnica? Ja sam žalila, kao devojka, jer i ja sam svršila maturu i abiturijentski kurs.
Nisam žalila. Mi lepo živimo. Evo, vidite, Desi nije baš lako.
Oh, kakvo lako! Kad Mile dobije temperaturu, ja ne umem da mislim u školi. Ali, mora se. Jedna plata nije dovoljno... Drugo su Voja i Radmilo. Oni imaju vece plate i vi ne morate da budete u službi.
cim napuniš godine za penziju, Deska, napuštaš službu tešio ju je muž smešeci se.
Kaže se to sada, dok je dete malo. A posle uvek sve vece potrebe a nastavnica se prekali u školskom radu.
Ljiljana spazi jednu crnomanjastu našminkanu damu, koja je neprekidno posmatrala njihov sto.
Ko je ona gospoda? Nije neinteresantna.
Ah, jedna! Nije vredno o njoj ni govoriti. Udovica! prezrivo rece Vera.
Voja je cutao i sitno treptao. Radmilo se ugiize za usnu, da se ne nasmeši.
Hvala sve odreda, i oženjene i neoženjene! nastavi Vera.
Luda je što se ne uda! Bogata je dodade nastavnica Desa.
E, niko ste sme da zagrize da je uzme za ženu zlobno ce Vera.
Udace se ona lako! dobrodušno se nasmeja profesor Bora. U bogatstvo svaki hoce da zagrize.
Udace se? Jest, hoce! Pa, evo Radmilo je bio slobodan, što je nije uzeo? A sve je molila da joj provodadžišu.
A što je nisi uzeo? okrete se Ljiljana mužu i pogleda ga pravo u oci.
Ona nije bila žena za mene! ironicno odgovori on, aludirajuci na njene reci Ti nisi bio muž za mene...
Zar Perka udovica da se poredi sa gospodom Ljiljanom? To je kao vaza od kristala i olupana šerpenja? rece Desa.
Zgadna je! rece Ljiljana.
Kad se nafraka. Ništa na njoj nije prirodno. Sve obrve ocupala... govorila je Verica.
Inžanjer je bio nem kao riba. Gledao je da nekako zabašuri taj razgovor i nežno je pljeskao ženu po ramenu
Pa, ani nam ne odgovoriše kad ce da dodu?
A, jeste! Hocu da znam. Kazala sam vam, gospodo Ljiljo, volim dužu posetu.
Svraticemo na kafu rece Radmilo. Možemo, Ljiljaina, u nedelju. Uz put nam je, prvo kod Bore i Dese, pa cemo posle k vama.
Dobro. Ali drugi put da mi dodete na celo posle podne. I na rucak da dodete, ili veceru.
U nedelju ima lep program u bioskopu...
Onda idemo svi zajedno. Mislim da vam nece biti dosadno s nama, gospodo Ljiljo?
Ni najmanie. Vidim da ovde ima puno zanimljivog sveta. Ženski svet je vrlo lepo odeven.
A, ovde se na modu mnogo baca. Treba da vidite samo kad ie bal... Imacemo uskoro zabavu Kola sestara.
Da, gospoda Jainkovic je i mene pozvala pohvali se Liiljana.
Razgovor se vodio živo i raspoloženo. Ljiljana se uplitala prirodno u razgovor, ali je osluškivala svaku rec svoga muža. Kako je zanimljiv kad je raspoložen. Smejao se, šalio, razgovarao o politici i raznim dogadajima pametno i s razumevanjem. Ona je uživala u ojegovim recima, okre
tala mu se, mešajuci se u njegovu diskusiju, zapitkivala ga i on joj je odgovarao. Pored ove dvojice muškaraca plavog inženjera sa veselim ocima i ozbiljnog ali duhovitog matematicara njen Radmilo joj je bio interesantniji. Bila mu je tako zahvalna u ovom casu što je bar umeo da se pretvara i što je sedeo pokraj nje kao zaljubljen muž. Osetila je cak želju da sve skrije, da se predstavi još srecnijom, i ponekad bi dodirnula njegovu ruku, ili se kao nehotice oslanjala na njegovu mišicu. Bilo je u njenom držanju neceg naivnog, detinjastog, a u isto vreme tako inteligentnog. Iza tih lepih plavih ociju, kao u deteta, skrivale su se divne misli. Ranije, ona se nije trudila da pokaže svoj duhovni život. Veceras u društvu zaželela je da bude onakva kakvom ju je Radmilo želeo i zamišljao kao momak.
Sala se opet zamraci.
Bilo je pola jedan kad su se rastali sa društvom.
Dok su se vracali kuci Ljiljana uhvati muža ispod ruke. On je cutke išao, a ona je pricala da bi ga raspoložila
Tako su simpaticne i Vera i Desa! Iskrene su obe.
Vera je dobra žena. cestita domacica.
Ali izgleda da je ljubomorna.
Prilicno. On je ženskaroš, mada je vrlo dobar kao muž, iskren drug i odlican inženjer. Voli da pogleda ženski svet, ali i prema Veri je uvek pažljiv... U društvu je svuda s njom.
A profesor i nastavnica? Izgleda da se njih dvoje vrlo vole?
Oni su se uzeli iz ljubavi. Podesili su i temperamente. Ona je nastavnica, ali u njihovoj kuci je tako lepo. Radi i u školi i kod kuce. Imaju dva sincica... Da, oni su srecni.
U tim poslednjim recima ona je osetila prizvuk bola. Htela je da mu kaže Verujte, Radmilo, ja se nadam da cemo i mi biti srecni, ali najednom zacula koraka iza sebe. Okrenula se i sva pretrnula od straha. Instinktivno se pripila uz Radmila.
Oin oseti njenu uznemirenost i okrete se da vidi šta ju je to uplašilo. Spazio je nekog mladica koji je žurio i u njemu prepoznao jednog studenta. Mirno je nastavio da koraca pokraj nje. Ona se opet okrete, mka joj malo popusti njegovu. Ah, nije Momcilo! odahnu. Primeti da neka
grupa ide za njima. cuo se smeh i žagor. To je bio sudija, njihov komšija, sa ženom i slnovima. Onaj student prode i javi se. Pristiže ih i sudijina porodica.
Kako vam se svidela Gospoda ministarka, gospodine Tomicu? pitao je pravnik Ika... Sad ce nas, valjda, upoznati sa Ljiljanom mislio je obešenjacki.
Vrlo lep komad... Istina, sad su miraistarke modernije... Gospodo Nikolic, da vam predstavim svoju ženu...
O! Vidaim svakog dana gospodu i stalno joj se divim! polaska joj sudinica. Tako mlada, a tako vredna. Voli kucu...
Mladici poljubiše ruku lepoj Beogradanki. Sad treba da me vidi Pera! seti se Ika.
Jeste li se malo navikli na našu palanku, gospodo?
Jesam, brzo. Kuca i bašta su tako lepe pravo zadovoljstvo za mene.
Mene cudi, moram vam priznati, da vi tako volite kucu nastavi gospoda Nikolic Bogami, pomišljala sam kad sam cula da gosn Tomic uzima devojku iz Beograda Što ce mu Beogradanka? Ta nece biti nikad domacica. Mislila sam da beogradske devojke samo vole provod, a nemaju smisla za kucu. Ali vi ste me prijatno iznenadili i zacudili.
Tako mmogi misle o Beogradankama, a medu njima ima i divnih devojaka, i vrlo skromnih, koje vole kucu. A što ih svet cesto vidi na ulici, to je stoga što nemaju bašte. A mnogo je i zaposlenih koje žure na dužnost malo se snebivajuci objasni Ljiljana.
Jutros sam vas baš gledala kako peglate mužu odela, pa rekoh danas o rucku mojim sinovima Tako i vi da se oženite! A ne da vam žena spava do deset izjutra, nego da vas isprati kao gospoda Tomic...
I naš Radmilo je dobar! potapša ga po ramenu sudija. Ja mom Iki stalno govorim da se ugleda na vas. Hoce i on da bude advokat. Budi, kažem mu, ali kao Radmilo. Ja uživam u sudu kad vi nekog branite...
Nadam se, tata, da ceš biti i sa mnom zadovoljan.
Bili bismo zadovoljni. Samo, strepimo što ideš u Beograd. Ima tih demonstracija na univerzitetu...
Pa, uvek se vratim živ i citav!
citav! A jednom te zakacila kamenica ni krivog ni dužnog... tfjajP
Šta je to, mama? Sitnica! Kako je tata u ratu izdržao graoatu...
Kamenica i granate! Ti to porediš? ljutnu se sudija. Ah, današnju omladinu ja ne razumem. Nemaju, prosto, nikakvih ideala.
Nije tako, tata. Svaka omladina ima svoj ideal. I mi se borimo za neku ideju, samo nam vi, stariji, to ne priznajete.
Boriš se za ideju kao onaj Žarko... Pa šta sad? Napustio tehniku i tek poceo prava. Upropastio tolike semestre.
Bice pametniji kad završi.
Ali ce se kasno opametiti.
Žalim, gospodo, što ga nismo dali u vojnu akademiju okrete se sudkiica Ljiljani. Milan nam nikakve sekiracije nije zadavao.
Da, on je tvoj sin koga više voliš od mene dirao ju je nestašno student. Ne, mama samo tako prica. A mene više voli.
Volim te, razume se. Gde može mati da pravi razliku medu decom! Ali, ne volim te kad pocneš neke tvoje ideje da mi izlažeš.
On nežno zagrli mamu. Videlo se da je, ipak, razmažen...
Porucnik je sve vreme cutao. Osluškivao je glas ove divne bele žene i udisao njen fini parfem. Išao je baš pokraj nj. cudno osecanje ga je obuzimalo. Krio je to od svpg veselog, nestašinog brata, ali otkako je ova plava žena došla, nije mogao da uci... Iza zavese je stalno motrio svaki njen pokret, kad ga niko ne bi video. On i mladi brat bili su dva sasvim razlicita temperamenta. Ika je bio veseo, nestašan, zabavljao se i lagao devojke, voleo društvo, sport. U kuci je uvek pravio larmu. A on, Milan, bio je uvucen u sebe, cak sanjalica. Iako je vojnicki život bio grublji, u njemu se skrivala osecajna, cak umetnicka priroda. Voleo je muziku, svirao je na violini, pevao, citao mnogo. Uticaj njihove majke, koja je ranije bila uciteljica i pedagog, osecao se više na njemu nego na njegovom nestašnom i slobodnom bratu. Nije bio od onih donžuana, mladih oficira,
koji vole igru i flert. Stoga su ga neke devojke smatrale za uobraženog, a druge za vrlo ozbiljnog mladica. Dopadao im se, ali više su se mogle zabavljati sa njegovim bratom Ikom. Znale su da je mangup, ogovarale su ga i grdile, a opet tražile njegovo društvo. U potaji su uzdisale za lepim plavim porucnikom i bile ljute što ne mogu i s njim da se zabavljaju. Qn je vec bio ozbiljan kandidat za ženidbu i više je odgovarao udavacama.
Pa, gospodine Tomicu, izvolite i dodite nam sa gospodom. Bice nam vrlo milo! pozva ih ljubazno sudija.
Hvala, gospodine, doci cemo.
Ako želite, i mace cemo vam pokloniti nestašno ubaci student. Vidim da ga volite i ono vas voli.
Jeste, volim macice! nasmeja se Ljiljana. Srce moje, a ja bih tebe voleo, mislio je student.
Ako hocete, dacemo vam ga. Imamo cetiri maceta nudila je sudinica.
Vrlo rado cu ga uzeti.
Ne bojte se, doci ce varn cela njihova porodica, smejao se studant. Moracete ih terati.
Necu ih oterati. Još cu ih lepo pocastiti. Oprostiše se pred advokatovom kucom.
Je li, Milane, što ti cutiš cele veceri? Nešto si neraspoložen? pitao je Ika brata kad ostadoše sami.
Ja neraspoložen? Koješta!
Sumnjivo nai je tvoje cutanje. Posmatram te vec nekoliko dana... Zakleo bih se nešto. Hoceš da ti kažem?
Šta? Reci...
Zaljubljen si.
Što ti možeš gluposti da izvališ!
Ama, dam glavu da je istina.
Dobro! Pa, u koga sam zaljubljen?
U komšinicu.
Što si lud! Mora da ti na nju misliš.
Bogami, ja mislim. Ženica, da je covek pojede. Ali ja sam samo na jeziku, a ti, što cutiš opasan si.
Moram da ti se smejem. Da se zaljubljujem u ženu koja voli svoga muža?!
Ne smeta to ništa! Tek su udate žene privlacne. Maike mi, baš je divna! A ti si je veceras gutao ocima. Video sam te.
Nemoj da bulazniš koješta... Ako hocu da se zabavljam, ima toliko žena i devojaka.
Ali Ljiljanice nema! Samo pazi! Uvek sam govorio da cu morati da te cuvam kad se zaljubiš, jer ce to biti opasno za tebe. Zbilja je opasna ova Ljiljana! cekaj da vidiim jesu li legli. Spuštena je zavesa. Ona se pre njega diže izjutra. Baš zavidim Radmilu. Eno, promice neka senka. Ona! Moram da spustim zavesu, da se ti ne uzbuduješ.
Ostavi, molim te. Necu da zatvaram nocas prozor... Student ga vragolasto pogleda.
Znaš, Milane, uvek je bolje da je muškarac mangup. Manje pati.
Dobro, ostavi me, hocu da spavam. Ti ceš sutra da se Izležavaš do devet, a ja moram da raniim. Ajde, idi u svoju sobu. I ovde po stolu da mi ništa ne preturaš. Danas si mi nešto poremetio.
Tražio sam koverat.
Ako su ti potrebni koverti, oni su u ovoj fioci. Laku noc!
Milan zapali cigaretu ostade na prozoru da popuši. Osecala se prolecna noc, ispunjena mirisom jorgovana i rascvetanog voca. Cvetovi na drvecu su se belasali. Macka je skakala po travi... culi su se koraci na ulici. On je gledao osvetljeni prozor. Opet je video samo senku. Osecao je neku sumornost pomešanu s ljutiinom. Ljutio se i na svog brata, koji ceprka po njegovom srcu, a on sam nije smeo da zaviri u svoja osecanja. Ta lepa devojka ga je uznemiravala. Od prvog dana, zaista, ona mu se uvlacila u dušu... Zar muškarac može da bude ravnodušan kad svakodnevno gleda jedno vitko, fino bice, sa zlatnom kosom i plavim ocima, kako se krece, trckara i lomi?
Vrata škripnuše. Pomolii se Ikina glava
Laku noc.. Još nisi Iegao. Molim te, cuvaj se da ti ne nazebe srce.
Porucnik se ljutito trže, spusti zavesu i Ieže.

JEDNA NERVOZNA NOĆ


Ljiljana je skrušeno sedela u fotelji još iivek odevena, u svojoj plavoj svecanoj haljini. Smeh, žagor, nova lica i predstava, potisli su bili njena. teška preživljavanja, a sad je opet ostala sama sa sobom i svojim mislima. Mucilo ju je i tištalo poniženje! Momcilo ju je ponizio pred njenim mužem, predstavio je kao obicnu devojku. I to što ju je tako uniziio, što je i danas došao ne da iskaže bol što se ona udala, vec želju da ovlada njome, dakle samo iz pohote, dovodilo ju je do besa. Ona je gazila svoje uspomene i pocela da se gadi na njegovu ljubav. Koga je ona to volela, šta je volela? Njega, ili svoje iluzije o njemu? šta je sadržavala njena tuga i ocajanje za njim? Je li joj on ostavio ikakve lepe, nežne, svetle, idealne uspomene? Je njegova Ijubav bila ono isto što i njena? Ne! On je voleo na drugi nacin sebicno, uobraženo, cinicno. Ništa nije bilo istinito u njegovoj Ijubavii, sve je bilo obmana. A ona je uveraval? sebe da je ta obmana istina, održavala ju je, bila zacarana, kao pod Mpnozom. Danas je on izgubio moc hipnotizerp, ona ga je prozrela do dna i zgadila se i na njega i na poniženje koje joj je pricinio pred mužem. Živela je u vlasti uspomena, koje sve više muce što su dalje. Ali danas jc taj covek sam zgazio uspomene i osvestio je. Stresla se. Osetila je strah i bol što je sad muž može još više mrzeti i prezirati.
Ne mogu, ne mogu ja ovo izdržatii! šaputala je. Hocu da se objasnim s njim... Moram!
Izišla je i lagano kucnula na njegova vrata i, ne cekajuci odgovor, ušla. Spazila ga je kako leži na sofi i posmatra jednu žensku fotografiju. Trgnuo se kad je ušla i odmah stavio fotografiju u džep. Ona je osetila kako su joj se ruke najednom ohladile. On gleda neku ženu... On voli...
šta ste hteli, Ljiljana?
Htela sam... jednu knjigu da uzmem...
šta ce vam sad knjiga? Zašto ne legnete. Dockan je vec.
Ne spava mi se... Procitacu nekoliko strana.
Izaberite, rece on hladno, uze cigaretu i zapali. Ona pride biblioteci i uze jednu knjigu.
Stajala je nasred sobe li prelistavala knjigu. On je cutao i posmatrao je. Jedna bora mu se ocrtavala na celu.
Radmilo, ja znam, vi me sada još više mrzite. Imate
o meni najgore mišljenje. A ja nisam takva... Meni je teško... glas joj se prekide.
šta vas ima da interesuje šta ja mislirrt o vama! Od prvog dana vasse nisu ticala nii moja.osecanja, ni moje mišljenje... Ne mogu misliti o vama ni bolje ni gore nego onako kako ste sami želeli.
Ja sam svesna svega što sam vam ucinila. Osecam
i koliko sam vam bola zadalafe ali hocu da mi verujete da sad mrziim. onog mladica. On me je ponizio!
I vi patite zbog uvredene sujete, ili zbog toga što on nije bio mnogo ucveljen što ste se vi udali?... Ostavite sva ta uzrujavanja. Danas ste dosta plakali zbog njega. Bolje da Iegnete! Ona oseti njegov hladan, neumoljiv glas, u kome oije zatreperio ni jedan ton nežnosti.
Niije to kod mene sujeta, nego mržnja prema coveku zbog koga sam uništila sav svoj život.
Kako najednom toliko da ga mrzite?! Ostavite, LjiIjana, te razgovore. Kad se ispavate, opet cete ga voleti.
Radmilo, zašto tako govorite? Budite iskreni. Nisu lo vaše prave reci. I zašto mii neprekidno govorite vi? Recite mi ti! Boli me svaka vaša rec.
Boli vas? Kako ste samo osetljivi! Jeste, svi su mi vaši pricali da ste fina i osecajna devojka. Kako vas ta vaša osetljivost nije opomenula one prve veceri da, možda, i u meni ima iste takve osecajnosti?
Priznajem, nisam ono sraela reci. Danas se ne bih nešto tako uudila, jer sam te upoznala. Prišla mu je bliže Hoceš li da mi govoriš td?
Ako ti to cini zadovoljstvo, govoricu!
Ona ga je gledala pravo u oci. Pogled poce da joj se vlaži. Dve krupne suze skliznuše joj niz obraz. On okretp glavu i odmace se od nje. Bora mu se još jace ocrta na celu. Pritisnu cigareta u pepeljaru, izvadi sat.
Jedan i deset! Treba da legneš. I ja sam umoran. Sutra ne moraš rano da ustaješ..
Ona se nije micala s mesta... Videla je kako on uze jastuces perunikama i stavi ga na fotelju. Zastao je, kao da ceka da ona izade...
Laku noc! prošaputa ona. Usne su jdj drhtale i jecaj se gubio u grudima. Htela je da Vrisne, da mu se baci na grucii, ali se plašila ovog hladnog i neumoljivog mladica. Pode iz sobe, lagano, korak po korak, kao da nešto ocekuje. Uhvatila je za kvaku i naslonila se na vrata. Noge su joj klecale. On se nije pomerio s mesta. Ona naglo otvori vrata, pretrca trpezariju i ude u svoju sobu.
Radmilo se sruši u naslonjacu. Zaklopi oci rukom i osta dugo nepomiican. Ižvadi opet onu fotografiju. Gledao je netremice. Zaklopi oci, a Iik sa slike oživljavao je pred njim. Ustade naglo, pode vratima, uhvati kvaku, ali se odmace, bled i malaksao. Izade mu Ljiljana pred oci, u trenutku kad ju je onaj mladic vukao na posteljii, i zgadi se na sve...
A Ljiiljana je kao u snu koracala po sobi. Skidala je odecu nesvesno, uzela spavacu košulju i obukla je. U ogledalu je videla svoje ukoceno lice i široko otvorene oci. Osecala je da je sve svršeno u njenom životu. Sad joj je tek bilo jasno kako se svirepo poigrala sa srcem ovoga coveka i kako joj se to osvetilo. Kakvim joj se onda ucinio ovaj covek, a kakav je sad. Kolika razlika! Ona ga je odgurnula, s preziranjem, s mržnjom. Bio joj je odvratan sa onom svojom bujnom strašcu, i ponižen u njenim ocima što moljaka i traži njenu ljubav. Bio joj je tako mali, ništavan, kao rob koji ceka milost od žene. Sad su sve iluziije išcezle i ona je ostala ništavna, bedna, ponižena pred njim, a on. je stajao iznad nje gord nesalomljiv. Bio je tako jak da ništa ne traži od nje. U ovom trenutku osetila je koliko je usamljena. Kao da nikog više nije imala. Ni roditelje, rui muža, nikog na svetu. Ta samoca je iskopala oko nje beskrajan bezdan. cinilo joj se da ce se sruŠiti, umreti. Želela je u ovom casu da umre. A tu, pokraj nje, bio je covek koga je odgurnula. covek koji ju je bezumno voleo, ciju je zaštitu mogla da oseti, da je samo htela, još od prvog dana. Kako je danas bio snažan. Odgurnuo je onog bednika. Bacio ga je kao vrecu na pod. Zašto je sve to ucimio? Zašto nije i nju izbacio? Zar svaki drugi ne bi kazao Nevaljalice, idi i ti sa svojim ljubavnikom! A on nju nije uvredio nijednom reci. Možda on nju još voli, pa krije?...
Ustala je naglo i stala ispred ogledala. Gledala je sebe, kao da vidi novo bice. Da li me još voli?... Iznenadila se kako se nije uplašila tih reci. Više ga se nije plašila. Ona se tako radovala kad se on u podne vracao kuci, volela je s njim da izlazi, radovala se da mu ugada...
Sela je na postelju. Secala se one prve veceri... Videla je njegove oci, strašne i sjajne, cula šapat Ljiljo, moja mala Ljiljo, kako te volim! Mi cemo biti srecni! Pala je na jastuk i zajecala. Ustala je opet, šetala po sobi. Osecala je uzbudenje, nervozu, bol. Slepoocnice su joj sevale, kao da ih ubada neka usijana igla. Misli su joj se brkale, gubile, ali ona se vracala jedraoj prijatnoj, lepoj njegovom strastvenom šaputanju one prve veceri... Kako se onda plašila i užasavala svake njegove reci. A sad se hvatala za te reci i ispijala ih kao neko žedan vodu. On je tako lep! šaputala je. On ume da voli! Prsti su joj se grcili, kao da se zavlace u njegovu gustu, crnu kosu. Sva je opet zadrhtala, pošla, otvorila vrata... Krocila je nekoliko koraka kroz trpezariju, pa zastala. Neki obruc kao da joj steže celo. Srce joj je lupalo, a u slepoocnicama joj je udaralo. Došla je do ormana. Otvorila vratanca. Njegova vrata se otvoriše.
Zar vi još niste legli?!
Boli me glava. Strašno me boli... Htela sam da uzmem cašu da popijem aspirin. Prilisla je rukom celo. Svetlost iz njegove i njene sobe ukrštala se. Ona je bila u polutami, a s leda je šibao mlaz svetlosti iz njene sobe. Prozracna košulja se slivala niz njeno telo u ružicastim talasima. Nazirale su se sve njene linije vitke, bujme i mlade... Mladic pode k njoj... Ona kao da ga je cekala... Ali, nešto riknu u njemu... Bol, kao lanci, sputa mu telo i mozak. Mamila ga je svojim telom, onim istim koje su drugi prljali. Bes ga obuze, nije više mogao da se bori sa sobom. Ovoga puta nije mogao da se savlada, pa izgovori grubo
On vas je danas uzbudio... Potreban vam je muškarac, zato ste uzrujani i boli vas glava.
Ona najednom ispusti cašu koju je držala u ruci. caša pade na tepih i ne razbi se. Ljiljana poce da se povlaci ispred njega kao ranjena zver. Uzmicala je lagano, svileni talasi su se njihali oko nje, vitko telo se pokretalo,
drhtalo od uzbudenja i bola. Zatvorila je vrata, legla na pastelju, ali nije mogla da trene. Nije više ni plakala. Oci su joj bile suve, široko otvorene. Ponavljala je one reci Vama je potreban muškarac. To su bile i Momcilove reci. On ili je cuo i on joj nikad više nece oprostiti.
Njegova vrata se otvoriše. Malo posle je cula kao da se ponovo otvaraju, ili zatvaraju. Lupnuše vrata i na kupatilu. Ulazio je u predsoblje, izlazio, opet otvarao i zatvarao neka vrata. Osluškivala je svaki šum. Jednog trenutka joj se ucini kao da se kapija otvorila. Da nije on otišao? Skocila je iz postelje, prišla prozoru sa ulice i razmakla zavesu da vidi. Nikog nije bilo na ulici, ali kapija je škljocnula. Seti se udovice što je htela da se uda za njega. Možda je on s njom imao Ijubavnih veza? Možda i sada ima? Da on njoj ne odlazi nocu?
Užasan bol u glavi zamuti joj svest... Legla je ponovo. Njegove poslednje uvredljive reci su je pekle. Ne, njoj nije bio potreban muškarac, nego Ijubav, velika topla Ijubav. Ona ju je imala i izgubila je. Ali oma nece dopustiti da on tako misli o njoj. Oin je mora upoznati... Oci su joj se sklapale od silne glavobolje, gubila je svest, kao da joj glava upada u bezdan. Zaspala je... Koliko je spavala, nije znala, ali se najednom trgla. U sobi je bilo mracno. cula je neki šum... Neko je bio u sobi.
Radmilo! pomisli Ljiljana i obuze je cudna trema. Oslušnula je. Ništa. Otvorila je oci. Nikog nije bilo u sobi. Ali nešto je skocilo. Pocelo da grebe. Sva se sledila od straha, zagnjurila glavu u jastuk i pokrila je. Odozgo na nju nešto skoci. Ona tiho ciknu ispod pokrivaca. cu, zatim, jedno meko i umiljato vr... vr! Macka! Ona odahnu. Diže glavu. Velika bela macka, mama anih malih macica, uskocila je kroz prozor u njenu sobu.
Nevaljalice, tako si me uplašila! Osetila je žalost što nije bio on. U kuci je bila tišina. Ona se diže i spusti macku kroz prozor. Vide i dva maceta koja su skakutala po travi. Macka ih je zvala onim umiljatim vrujkanjem. LjiIjana se vrati u postelju. Obuze je strah. cula je opet šumove. Puckao je nameštaj. Oseti jezu od samoce. Zašto je sebe osudila na ovo? Zašto se od prvog dana onako po našala?
Na ulici se zacuše koraci. Jedan pijani glas je pevao. Zatandrkaše kola, a zatim se opet sve utiša.
Samo da svane, uvek je teže nocu... Nije mogla više ništa da misli. cinilo joj se da joj svaka misao pece mozak. Zanese se i utonu u onaj teški glavoboljni san, kad se sanjaju cudni snovi.
Radrnio je ustao kao i uvek. Legao ranije ili docnije, uvek je bio budan u isti sat. Obukao se, umio i pošao u baštensku kucicu da popije kafu. U trpezariji je najednom zastao. cuo je neki šum. Kao da Ljiljana jeci... Žurno je prišao njenim vratima. Jecanje je dopiralo od nje. Uhvatio je kvaku. Pritisnuo. Vrata nisu bila zakljucana.
Šta vam je, Ljiljana pitao je naginjuci se k njoj.
Glava! Strašno me bold... Muka mi je...
Jeste li uzeli aspirin?
Nisam imala.
Da kažem Juliji da vam kupi?
Možete... Jaoj, tako me boli!
On spusti ruku na njeno celo. Gorelo je. Ruka mu je bila hladna i mirisala je na sapun od jorgovana. Njoj je prijao hJadan dodir njegove ruke. Spusti svoju malu meku i vrelu ruku preko njegove.
Bila je tužna i raznežena, kao u bolesti. OsecaJa je da nikog nema na svetu, da je niko ne žali...
Hocete li da vam ukvasim jedan peškir?
Ako hocete. Otvorite žifonjer... U drugoj pregradi su peškiri. On otvori orman. Zablistaše njene toalete. Prijatan miris ga zapahnu sa haljina. Pritvori ta vrata i otvori druga. Belo i pasteino rublje bilo je uredno složeno. On uze jedan tanak peškir. Ukvasi ga i iscedi... Previ ga i stavi joj na celo...
Hvala. Kako si ti dobar.
Sad cu pozvati Juliju da ide po aspirin. Julija se pojavi užurbano.
Šta je mojoj maloj gospodi Ljiljani? Glava vas boli? Ah, proci ce to! Dajte, idem ja odmah u apoteku... Nije daleko. Što me niste odmah zovnuli? Ustala sam ja još u pet. Pocela sam da vezem onaj caršav za moju sobicu, pa jedva cekam da ga uradiim. Moja lepa mala gospoda Ljilja! Plakali ste juce zbog mame... Ona mnogo voli svoju mamu. I gospoda Jelena nju voli... A ko vas ne bi voleo?...
Idem, idem.. Hocete li slatko i kafu? Dole je sve spremno, ali mogu i gore da donesem. Kafa leci glavobolju.
Strca lako niza stepenice i vrati se sa poslužavnikoim. Spusti ga na sto i požuri u apoteku.
Hoceš li slatko, Ljiljana?
Samo da mi je malo viši jastuk. ckii mi se da mi je prenisko. Pridiže se, da bi podmetnula jastuk sa drugog kreveta.
On joj podvuee taj drugi jastuk.
Košulja joj skliznu sa ramena i on vide fino, okruglo belo rame... Njena lepota ga uzruja, ali i razgnevi. Seti se da je to lepo telo drugi grlio i ljubio pre njega. Sebicni mužjak u njemu nije mogao to da joj oprosti. Ona mekoca u njegovom glasu opet nestade. Reci su mu bile tvrde, opore. Trudio se da ih ublaži
Uzmi slatko! Prinese joj tacnu i kašicicu. Ona uze i glava joj opet pade na jastuk. Peškir joj pade na pod. On se saže i uze ga. Bio je vec topao.
Ukvasicu ga opet. Pritiskao joj je peškir na celo. Najednom oseti kako mu se njene ruke obaviše oko vrata.
Privlacila ga je sebi.
Ja ne mogu sve ovo da izdržim! šaputala je. Teško mi je, Radmilo. Mnogo teško! Htela bih da budem srecna! Htela bih tvoju nežnost! Htela bih da me voliš...
Ti ne voliš svoga muža... Ti ceš mene uvek voleti! zariše mu se u mozak mladiceve reci.
On izmace glavu, jer je osetio vrtoglavicu. Skide blago njene ruke sa svojih ramena
Nemoj da se uzrujavaš. Vidiš da te boli grava!
Ona oseti hladnoeu njegovih reei. Zatvori oci i pokri ih peškirom, da on ne bi video suze u njenim ocima...
Hoceš kafu?
Ne mogu... cula je kako on uzima slatko i pije kafu. Sedeo je na stolici.
Smem li da zapalim cigaretu uz kafu?
Zašto da ne smeš! Prozor je otvoren. Htela je da jaukne od bola, fizickog i duševnog, ali se savlada. Niko se nece sažaliti nad njom osim one dobre Julije. Ovaj mladic je više ne voli... Sve što bi pokušala, bilo bi uzalud. On je ne žali, ne prašta. On je samo osuduje.
Ako vam bude teže, javite mi po Juliji pa da zovnemo lekara.
Nije potrebno. Glavobolja ce proci. Zaista je nesnosna. Sve mi se sakupilo...
On nije prihvatio njene poslednje reci. Tu žensku glavobolju je i dalje tumacio kao cežnju za muškarcem. Trebalo je da umiri sebe, pa ma ko to bio. Sad bi i njega podnela...
Evo aspirina! Julija ude zadihana.
Ja sad idem, Ljiljana. Ako ti bude rdavo, javi za lekara. Vi, Julija, dodite u moju kancelariju da mi javite.
Mladic se udalji.
Julija je nežno milovala Ljiljanu po kosi i veselo govarila
Da ne bude nešto novo kod vas?... Ako, ako! Mora to da bude u braku... Kako cete se vi veseliti, a znam da bi se radovao i gospodin... Sincic ili cerkica! Kako ce biti zlatni. Popijte aspirin.
Nije to, Julija. Ja znam. Samo glavobolja. Idite vi samo na pijac. Uzmite jagnjetinu. Radmilo voli jagnjeci pilav. Umesite taške. Ako ima cvekle, kupite za salatu. On voli uz svako jelo salatu.
Ništa ne brinite. Lezite samo i umirite se. Kad se uzme aspirin treba poležati.
Proci ce... Ustacu ja posle. Nisam ni spavala dobro. Dockan smo došli...
Julija ode. cula ju je kad je zatvorila kapiju. Bilo joj je strašno u glavi. Duševni bol je još teže podnosila. On voli neku ženu! Sinoc je gledao fotografiju neke žene. Zar može tako brzo da je zaboravi? On hoce da je zaboravi... Nece nikakvu njenu nežnost. A ona mu se tako iskreno bacila oko vrata malocas. Ostala je ponižena. Kako joj je odvio rake. Samo što je nije adgurnuo. Setila se da je jutros bio u sivom odelu. A onu fotografiju je ostavio u teget odelu. Sinoc je bio u tom zagasitom. Mora da je tamo ta slika. Htela je da se digne. Ali glava joj je bila kao od olova. I onaj žar na celu opet pece, gori... Nekoliko minuta se nije micala. cim bi se pamerila, onaj žar bi opet poceo da je pece. Ležala je i cisto gubila svest...
Julija se javi da je došla, pa ode u kuhinju da posluje.
Ljiljana je neprekidno mislila na onu sliku. Digla se s postelje i zateturala. Prihvatila se za krevet. Bila je zažarena u licu.
Ispljuskala se hladnom vodom, pa pošla u njegovu sobu. Otvorila je šifonjer. Kaput je bio okacen. Skinula ga je sa vešalice i pocela da pretresa džepove.
Kad je izašao iz kuce. Radmilo spazi na prozoru gospodicu Daru. Javi joj se. Ispred njega su išle dve ucenice. On poznade malu Tatjanu... Prode pokraj nje i javi se. Žurio je.
Nešto ga je gonilo kao coveka kome su svi nervi ustalasani, pa ne može da se smiri na jednom mestu. Samo bi išao...
Srete nastavnicu matematike, onu klasnu, kako je govorio Voja. Mala, cnnomanjasta, suvonjava devojka, krupnili ociju. Ona mu se javi i nasmeši. Bilo je tuge u njegovim ocima. On je znao da ga ona simpatiše. Njena koleginica Desa i Vojina Vera novodadžisale su mu za nju, govoreci kako je to dobra devojka, skromna, inteligentna, Zbog toga sinoc nije ni došla. Pricale su mu one dve da je teško primila njegovu veridbu. Otkako se verio, ona je izbegavalanjihovo društvo. Koracajuci žurno, on je o svemu razmišljao. Nijedna od ovih devojaka mu ne bi priredila ono što mu je ucinila ona, Ljiljana. Sve su bile bolje od nje, sve bi ga nežnije volele. Šta joj vredi sada ovo umiljavanje? On je u tome video njenu laž i neiskrenost. Ona je živela, imala Ijubavnika, navikla je na život žene, apstinirala je jedno vreme, jer je njega mrzela, a to što sad oseca to je cisto nagonska potreba za njim. Stezao je zube u bolti i gnevu. Osecao je želju da joj se sveti, da je muci, da joj vrati makar malo onih patnji koje je ona njemu zadala.
Bio je vrlo nervozain, neraspoložen, nesposoban za rad. Uvek snažan, uvek borben, sad je licio na ogromno zalluljano stablo, koje pri padu pavlaci zemlju svud unaokolo. Mrzeo ju je, ali i voleo ju je! Nije znao šta preovladuje u njemu mržnia il ljubav? Osecao je jasno samo jedno kaianie. Kaiao se što se oženio Ljiljanom. Osudivao je sebe i zbog svojih glupih predrasuda. Zar nije bilo bolie odmah
se izložiti podsmehu palanke, pa bdti miran? Nije ovo trebalo da cini. Drugog dana, posle one prve veceri, trebalo je da joj kaže Ljiljana, kad me mrzite, spakujte se i idite fcuci! Zar da ga napravi jednoga dana ubicom! U njemu se sukobljavala ljubav i mržnja! Iz toga sukoba, kao varnice, prštala je ljubomora. Ljviboonora na njenu prošlost. Voleo ju je i gadio je se. ceznuo je za njom do ludila i mrzeo je. Više nije bilo one blage nežnosti u njegovoj ljubavi, vec neke divljacke strasti, koja bi je mucila i kidala do sadizma. Ona je sama uništila nežnost koju je voleo u njoj. cedno, idealno bice bila je Ljiljana za njega pre braka. Nešto najnežnije, najlepše, najfinije, što treba cuvati, maziti, zašticivati... Voleo je tu njenu nežnu plavocu i za mišljao je da je takva plava i devicanska i nežnost njene duše. A juce je video nalicje i bestidnost njenoga života. Htela je da skace s prozora sobe svoga ljubavnika! Ništa nije moglo da umiri Radmila. Razum više nije njime gospodario, vec instinkt. Kao da ju je uhvatio na delu. A ona sad bestidno pokušava da ga razdraži i namami svojom lepotom. Zašto se nije zadovoljio? Oci su mu plamtele, škripao je zubima. Jedan taksi prode. On ga zaustavi. Sede.
Kuda da vas vozim, gospodine Tomicu? pitao je šofer.
Izvan varoši. Samo pusti brzinu... Do prvog sela... Imam posla.
Auto pojuri niz drum. Vetar je šibao Radmila u lice. Osetio je da se malo razvedrava. Zbrka misli i osecanja postepeno se sredivala. Skinuo je šešir, da bi osetio što više svežine. Poceo je prisebnije da razmišlja. Ovakvo stanje se ne može podneti. Ona treba da ide ocu. On ne može dalje da muci sebe. U njemu je samo strast, ali bez nežnosti. On bi bio grub prema njoj, on bi uvek mislio na njenu prošlost, na bestidni život, na ruke njenog ljubavnika kako je stežu. Nije bio više gospodar nad sobom i nije znao šta se sve može dogoditi. Onaj jucerašnji njegov afekat, koji ga je mogao napraviti ubicom, otreznio ga je. Shvatio je da mora uciniti kraj ovom stanju. Šta da okleva, šta da ceka? Reci ce joj da se spremi još danas. Sutra ce je odvesti roditeIjima. Ispricati im sve... Da, odmah, sad odmah ce joj reci. Odmah treba sve raskinuti!
Vozite natrag! rece šoferu. Sad sam se setio, mogu da se izvestim u sudu...
Šofer okrenu auto. Pojuri.
Zaustavite ovde.
Necete pred vašom kucom?
Ne, treba ovde da svratim. šofer zaustavi.
On plati. Pošao je lagano pešice do svoje kuce. Ušao je u dvorište. Lagano je otvorio vrata, pošao prema svojoj sobi i ugledao Ljiljanu. Držala je njegov kaput u ruci i pretresala mu džepove. Nešto je tražila.
Šta to tražite, Ljiljaina? Ona uzviknu i ispusti kaput.
Nešto ste tražili po mojim džepovima? ponovi on pitanje.
Njene zaprepašcene oci ukoceno su ga posmatrale. Nije umela ni rec da progovori. Krv joj jurnu u obraze. Sva zaplamte od stida što ju je uhvatio.
Iskorišcavate pravo žene da pretura po muževljevim džepovima nastavljao je ironicno. Znam da žene, koje vole muževe, traže dokaze njihova neverstva. I vi, sigurno, neki optužujuci materijal protiv mene tražite, da bismo bili na ravnoj nozi.
Ne tražim ja nikakav optužujuci materijal protivu vas. Ja sam sama sebe optuživala i to je dovoljno. Možete me i vi optužiti. Sagla se i podigla kaput, misleci da li da mu prizna. Najzad, zašto da ne kaže. Reci ce... Mucala je Htela saam da vidim... onu žensku fotografiju što ste je sinoc gledali kad sarn ušla u sobu.
A, to ste hteli da vidite! E, ja sam vrlo oprezan. Takve dokaze nosim uvek sa sobom. I da bih vam uštedeo trud, reci cu vam fotografija je ovde, u mome džepu.
Malu Ljiljanu zaboleše njegove reci. Kako je neosetljiv prema njoj. Saopštava hladno ono što bi svaku ženu zabolelo. Ništa ga se nije ticalo kako ce ona primiti njegove reci. Sva utucena pošla je u svoju sobu. Na vratima je dodala
Ipak, priznajete da imate tu fotografiju. Da, ja sam bila iskrena i priznala sam vam sav svoj život, a vi skrivate, možda, više tajni. Šta biste rekli da ja krijem neku fotografiju u tašni?
Vi je cuvate u srcu. To je veei prestup.
Varate se! Sve sam ja iz svog srca izbacila, ali vi u to ne verujete i uvek cete me optuživati. Cak cete biti u stanju da ismejete svaki moj gest nežnosti prema vama.
U mojoj prirodi nije da ismejavam. Samo sam skeptik. Više vam ništa me verujem, i sve što dode od vas protumacicu kao neiskrenost, pa ako hocete i laž.
Ona ga je gledala setnim pogledom. Sve joj se mutilo u glavi. Pošla je lagano, prošla pokraj njega. Osecala je kako su joj tromi koraci, i kako jaj je glava teška kao olovo. Ušla je u sobu i legla u postelju. cula je da on prilazi njenim vratima. Zastao je na pragu... Ona njegova odluka još uvek ga je držala. Nije hteo da popusti. Treba uciniti svemu kraj. Progovorio je lagano, razvuceno
Hteo sam s vama ozbiljno da razgovaram, Ljiljana...
Snajka! Snajka! zacu se sa terase njegova tetka. On se trže, pode vratima.
Šta je mojoj snajki? Bolesna? Rece mi Julija na pijaci.
Leži! Nije, valjda, hišta opasno. Ljiljana joj se tužno osmehnu
Ištišta, teteka. Samo glavobolja.
Proci ce to. Neko te ureko... Pricaju mi devojke iz mog komšiluka, bile sinoc u pozorištu Što je lepa gospoda Tomic! Samo smo nju gledale. Ljubila je i milovala Ljilju sva srecna. Ljiljaaiu razneži ljubav ove dobre stare žene. Dode joj da zaplace.
Gle, kako moj Rade lepo izgleda.. Popravio si se. Dobra ženica se odmah pozna na mužu.
Dabome, tetka! Kad je muž srecan, to mu se vidi na licu.
Ljiljana ga bolno pogleda.
Kako ne bi bio srecan kod ovakve ženice! Je i bilo lepo sinoc u pozorištu?
Vrlo lepo, tetka, odgovori Ljiljana. Setila sam se vas, ali bio je takav pljusak da vam nismo mogli javiti.
Šta ja da se prišipetljim uz vas? Naucila sam ja rano da ležem, kao kokoška.
Nego, ici cemo u bioskop. Radmilo, da pode i tetka s nama u nedelju?
Ako hoce, može.
Necu, deco, da vam dosadujem.
Kakvo dosadivanje! što ne dodete, tetka, cešce? Ostanite danas da rucate kod nas...
Pa... ne znam kao neckala se starica. Ono, istina, imam za Miku i Dušana rucak od juce. Nisam mislila danas da kuvam. Ovo sam kupila za sutra. Nego, treba da odem do kuce, da im postavim i napišem jedno ceduljce, da znaju gde sam.
A oni mogu i sami da podgreju?
I rastrebe kuhinju, i još operu sudove. Mika me posluša kao devojcica... Otici cu, pa cu se vratiti.
Ne dam vam da idete dok ne popijete kafu. Radmilo, reci Juliji da skuva kafu zamoli umiljato muža. Gledala ga je svojim lepim molecivim ocima, a on je poceo da se ljuti na sebe što vec popušta, što ona uvek nade nacina da ga stiša, što je svi vole.
Jaoj, Rade, zapeo Dušan pa uci govorila je tetka da bi položio lepo i bio odlican, jer se nada da ceš za pisara da ga uzmeš. A ja mu tutkam u glavu Uci, sinko! Vidiš kako je moj Rade postao advokat... A onaj mladi, Mika, hoce u akademiju.
I dalje zapeo za akademiju. A ja sam savetovao njegovam ocu da ga da u neku privrednu školu.
Nece da cuje za to njegov otac. Hoce da mu sin bude oficir. Kaže, ima jedan u selu sina oficira pa je taj mladic dika celom selu. Hoce on da se i s njegovim Mikom dici selo.
Ja cu vas ostaviti, tetka.
Ti si hteo nešto sa mnom da razgovaraš? upita Ljiljana.
Da... Hteo sam ti reci, možda cu se veceras zadržati. Dolazi onaj ministar iz Beograda...
Ona ga je nepoverljivo gledala. Osecala je da kna nešto drugo da joj kaže. Gledala ga je pravo u oci. cinilo joj se da ga prvi put gleda. Osecala je želju da uhvati njegov pogled... Bilo ju je stid što ju je malocas iznenadio... Ali, iz njegovih ociju ništa se nije moglo dokuciti. Nije znala zašto se vratio. Da ne sumnja u Momcila? Da ne misli da ce se on vratiti. Zato je pozvala tetku i rekla joj
Hocu da donesete i vaš rucni rad, tetka. Onaj šal što radite, pa ceo dan da sedimo... Mene ce proci glava.
Hocu, moja lepa snajkice, kako nju tetka voli.
I ja vas volim...
Vidim ja to, snajka, pa se svuda hvalim. Puno je srce kad vidim vas dvoje srecne.
Zbogom, tetka! oprosti se Radmilo i poljubi tetku.
Ljiljana to spazi i uzdahu. U njenim lepim ocima mogla se procitati tuga i prekor... Njoj nije hteo ni ruku da poljubi. Pipnu joj samo celo.
Manje ti sad gori celo... Je li ti lakše?
Jeste šapnula je ne gledajuci ga. Video je kako gleda u stranu da bi skrila bol.
Izašao je iz kuce. Nije bio nervozan. Kao da se malo stišao... Izade mu pred oci njena slika kad mu je preturala džepove. Razbarušena grgurava kosica padala joj je u neredu na lice... Zacudene i uplašene oci. Licila je na dete uhvaceno u kradi. Morao se nasmešiti. Nervoza je popuštala u njemu, i tok misli se sredivao. Što je dalje odmicao od kuce, bio je mirniji. Licio je sebi na ubicu koga muci neko zlodelo i neprestano obilazi oko mesta zlocina. Radovao se što ce tetka biti s njom. Mucila ga je ljubomora. Verovao je da se onaj mladic još nalazi u varoši. Bojao se da se sretne s njim. Strepeo je od samog sebe. covek je poonekad lud.
Radmilo! pozva ga ženski glas.
O! To ste vi, Vera? Kuda?
Na pijac. Najviše volim sama da idem. Kako je Ljiljana?
Nešto je jutros boli glava.

Oh, moram da vam kažem toliko mi se dopala. Zlatna je! Tako je fina, skromina, pametna. Nisam verovala da je takva. Samo u vas gleda. Vidi se da vas mnogo voli. Baš rekoh sinoc Voji kako ste divnu ženicu našli. Je li vredna u kuci?
Vrlo vredno. Vidim, neprestano nešto namešta, udešava, mesi i ona kolace. Juce mi je ispeglala sva odela.
Zamislite! To je lepo. A ko bi rekao za Beogradanku da je takva? covek se ponekad i vara. Misli, ako devojka živi u velikoj varoši, ne zna nikakav red u kuci.
Pa eno, ona kapetanica što sedi do tetkaStane. Lenština jedna! A i ona je Beogradanka. cula sam kako je kazala za nas u palanci Strašno su glupe ove palancanke. Ništa drugo ne znaju nego samo pricaju o slatkom i kuvanju. A vi, Radmilo, znate da mi nismo glupe. Bogami, ja volirn i da procitam lepu knjigu. Ali mislim da je kuca ženi najvažnija. A iz razgovora sa vašom Ljiljanom videla sam da i ona voli kucu.
Voli kucu, moram da priznam. Kupila neke gnncarije, vaze poredala po ormanu, svakog dana pravi neke jastucice. Mi muškarci to ne razumemo, ali osetimo da je sve lepše... Puno nekih sitnica vidim u kuci. I sve ona preinacila, lepše namestila.
Razume se. Žena ima ukusa. Ljiljana je zaiste fina... Setim se kako sam vam i ja navodadžisala za gospodicu nastavnicu, pa gledam sinoc Ljiljanu. Ne mogu njih dva ni da se porede. Ljiljana je vrlo slatka. Zato ste vi nju toliko voleli... Ja cu ovamo, a vi idete tamo. Ah, nešto da vas pitam, ali pravo da mi kažete. Ona Perka... Jeste li culi kako hvata mog Voju? culi ste sigurno!
Nemam pojma. Ko vam je to rekao?
Znate vi, pa necete da mi kažete. cula sam puno kojecega. Da znate što sam plakala...
Pa Perka vam je bila prijateljica!
Kakva prijateljica. Pravo da vam kažem nikad mi ona nije bila simpaticna. Znam da je ludovala za vama, i ja sam verovala da se ona trpa u naše društvo zbog vas. Kad ona pocela da mami i mog Voju... On me uverava da to nije istina. Ama, ja znam. Voja voli da pogleda, mnogo štošta mu progledam kroz prste. Ali tu Perku bih bila u stanju da rašcupam. Necu više da je vidim ocima! Recite i vi Voji da me ne sekira. Vi ste njegov najbolji drug i on vas sluša.
Nemajte brige, Vera. Ja sam na vašoj strani. Ipak, ja vam kažem i treba da verujete Voja vas voli i uvek najlepše govori o vama.
Da ja u to nisam uverena, bila bih vrlo nesrecna, Tz Ijubavi smo se uzeli. Ja njemu sve ugadam. Znate kakva sam ja domacica. Kao dete ga mazim i sve mu cinim. Ne ume on sebi ni cašu vode da naspe. Pa nekad pomislim
Zar ja toliko volim svog muža, cinim mu, živim za njega, pa da ga kojekakve nevaljalice zavode i otimaju ga od mene.
Niko vam Voju ne može oteti! Jaci ste vi od svili žena.
Hvala vam, Radmilo. Uvek me utešite! U nedelju vas cekamo. Nemojte dockan da dodete. Hocu malo duže da posedite, pa uvece da idemo u bioskop.
Ljiljana je pozvala i tetkaStanu.
Ako, ja volim tetkaStanu. Pozdravite mnogo vašu Ljiljanu. Zbogom!
Mlada žena je žurno otišla na pijac. Bdla je iskrena u svojim pohvalama o Ljiljani. Istina, ona njena fina lepeza izazvala je u prvi mah malo Ijubomore kod Vere. Ona je uvek bila ljubomoma kad bi se u blizini njenog muža našla neka lepša žena. Ali, posle je uvidela kako je ova mala Beogradanka ozbiljna. Videla je da ona voli svog muža, a to je vec bilo jemstvo da nece gledati tude muževe. Znala je i za veliko drugarstvo izmedu njenog muža i Radmila. Ljiljana je lepa, elegantna. Radmilo je hvali da je i dobra domacica. Ali da je domacica, kao što je ona, Vera, to nije moguce. Kakve ona kolace mesi, pa njene torte, kompoti, slatko... To je za priou! I njene rucne radove svi hvale... U duši nije bogzna koliko cenila Beogradanke. Imala je neke rodake u Beogradu, išla im je u goste kao devojka. Sve je u Beogradu ugladeno spolja, ali pravi domacinski život tek je u unutrašnjosti... Da vidi Ljiljana kako ce ona nju da doceka. Prisecala se šta da mesi. Umesice svoju najbolju tortu. Onu sa bademom. Preslišavala se šta joj sve treba. Išla je ulicom ponosna što je svi cene muž joj je inženjer, vrlo spreman, u svakom društvu rado viden. Javljala se desno i levo trgovcima. Svi su je pozdravljali. Vide dvetri gimnazijalke i Ijutito okrenu glavu. Ah, ti devojcici! Jednoj staroj gospodi ljubazno se javi. Ude u obucarsku radnju da izgrdi obucara što joj je stesnio cipele i da ga zamoli da ih navuce na kalup. Srete posle jednu mladu gospodu sa detetom u kolicima. Zastade i pomilova bebu. Uzdahnu kad se oprosti sa njom. Koliko je ceznula za decom. Doktorka joj je kazala Materica vam ukrivo leži, teže se
ostaje u drugom stanju. A kako bi ona obožavala dete. Pride joj jedan seljak i uzviknu
O, kako si, gospa Vera!
Gle, cica Stanojko, ti došao! Kako je tata?
Bio je to seljak iz sela gde je njen otac radio kao sveštenik. Porazgovara sa njim i požuri na pijac.
Radmilo je zatekao punu kancelariju klijenata. Bio je tu seljak Maric, trgovac Petrovic i još neki. On je svakog pažljivo slušao, trudeci se da se koncentriše na posao. Trgovac Petrovic ostade poslednji. Dok je on izlagao svoje stanje, Ljiljanina slika neprestano je lebdela Radmilu pred ocima. cudio se sam sebi kako je malocas najlepšim recima pricao Veri o njoj. Glup je. Saznanje o toj gluposi i malodušnosti podstace odlucnost kojom se probijao kroz život, i on natera sebe da ne misli na to plavo stvorenje u svilenoj košulji, sa nežnim ramenom, razbarušeno, piavih ocica... Lice mu se razvedri, ali se namah uozbilji i zagleda se u zabrinuto lice trgovca koji mu je izlagao svoju pasivu i aktivu.
Te veceri Ljiljana je prvi put ostala sama. Radmilo je imao konferenciju u svom partijskom klubu. Ispratila je tetku, prošetala po bašti, pa ušla u kucu.
Je li vas strah, gospodo Ljiljo? pitala je Julija.
Zašto bi me bilo strah?
Ako hocete, mogu da dodem gore...
Nije potrebno, Julija. Lezite. Pisacu pismo tati i mami.
Sela je za pisacu mašinu. Pisala je uvek ista pisma o sreonom životu. Roditelji su verovali tim pismima, radujuci se što su tako zadovoljni jedno drugim. Ljiljana je molila Radmila da i on ništa ne napominje, ali svakoga dana obuzimala ju je sve veca briga i strepnja. Kako ce se sve ovo završiti? Svaki pokušaj s njene strane propadao je. On je neumoljiv i hladan. A ovo sa Momcilom još više je pogoršalo njen položaj, udaljilo je od muža. On je odlucan i duševna borba je u njemu završena. Tako je izgledalo, tako je ona mislila. I sad joj se nametalo pitanje njene buducnosti. Šta da radi? Pravila je mnogo planova. Jedan joj je izgledao najostvarljiviji. To ce i da uradi.
Napisala je adresu i kao i dosad ostavila pismo da i Radmilo nešto doda. U ovom pismu je opisala tetkaStanu. Njena pisma su bila kao mali feljtand. Tata je uvek govorio da ima vrlo lep stil. Ponovo je procitala pismo, pazeci da li je svuda taona interpunkcija. Znala je kako je tata u tim stvarima vrlo strog. Ma kome da pišeš, treba da zamišljaš da ce to pismo citati neki profesor književnosti. Tako se stice stil i uci da se lepo stilizuju misli... Bila je zadovoljna jednim delom pisma
Tetka Stana mi je pricala o okupaciji. Rekvirirala joj sobu dva austrijska podoficira. Kad, jedno jutro prica ona mislim otišli, provirim kroz vrata, a ono i treca glava viri ispod jorgana. Doveli svog druga pa i on spava. Došlo mi da zakukam. Cepaju mi onu moju sirotinju. Pa opet digoh ruke. Neka ih! Neka se samo naši vrate živi, kupicu ja drugo. Jedno jutro ispekla ja tikve pa, kao velim, hajde i njima da dam dva parceta. Metnem u tanjir i stavim im u sobu. Setim se da i oni imaju majke, i one jadnice placu za njima. Kad, sutradan moje tikve stoje. Niht kažem ja. Zašto niht? Žvacem ustima da bi me razumeli šta ih pitam. A oni meni Švajne! Švajne! i pokazuju tikve. Kakvo švajne? Svinja srpska! Ovo jesti srpska svinja. O, šinter vas švapski! mislim ja. Nema više ni švajne kod nas. Sve ste nam vi švajne oterali iz zemlje pa dohvatim one tikve i iznesem u kuhinju...
Znala je da tata voli kad ona piše o svemu i svacemu i s kakvim zadovoljstvom oni citaju njena pisma.
To se posle citalo i tetkaDragi i Dragiši, i injihovim rodacima. Videla je u mislima kako tata zadovoljno briše mararnicom naocari i veselo govori marni Naša bi Ljilja mogla biti spisateljica! Seca se kako se tata jednam naljutio kad je citao pismo neke njene prijateljice Glupost! Glupost! Mlada devojka i ništa drugo ne zna da piše do samo o ljubavi. Šta je ovo Upoznala sam se sa jednim mladicem i zavolela ga... Ocajna sam zbog njega. Mangup! Vara me... Pa i treba da je vara kad ovako glupo piše. Da je ona umela s njim lepo, ne bi je on varao...
Do Ljilje dopreše zvuci violine. Ona ude u spavacu sobu. Ugleda komšiju porucnika. Svirao je na violini sto
jeci kraj prozora On je spazi, a ona se odmace. Ugasi brzo svetlost. Slušala ga je u pomrcini sobe. Svirao je neku tužnu melodiju. Videlo se da je savladao tehniku. Sav je bio zanet. Nju rastuži ta melodija dode joj da zaplace. Kako se snovi mlade devojke lako rasprše! Ali, nije joj bilo žao onoga što je prošlo. Patila je zbag sadašnjosti. Zvuci violine dopirali su do najtamanijih kutova njene duše. Bila je svesna da ee tek patiti. Zbog Radmila.
Istrcala je iz sobe da ne bi slušala violinu. Ušla je u trpezariju i stala na prozor. Ulica je bila mirna. Šetkale su devojke. Prode i jedan par. Svi su se okretali na nju i gledali je. Ona gospodica Dara opet je bila na prozoru. Sacekivala je devojke i razgovarala sa njima.
Jedna žena naide i ona poznade gospodu Nikolic, sudijinu ženu.
Dobro vece, pozdravi je ljubazno gospoda Nikolic. Kako ste?
Zahvaljujem. Vrlo dobro.
A gde je gospodin Radmilo?
Ima neku sednicu.
Znam. I moj muž je tamo. Oni su partijski jednomišljenici. Vrlo ga voli moj muž. A gospodim Radmilo je od mladih najistaknutiji. I moj mož se dosta angažuje u partiji, mada ja to ne volim. I moj Ika je na oca. I on je vrlo vatren.
Što ti mene, mama, ogovaraš kod gospode? zacu se glas studenta Ike, koji je prisluškivao iza kapije. Otvorio je vrata i izišao
Dobro vece, gospodo. Ljiljana ga pozdravi.
Kažem da ceš i ti biti bukac kao i tvoj otac što je bio u mladosti. Ne želim da stradaš.
Svaka ideja zahteva žrtve. Ti si, mama, školovana žena i razumeš me. U mladosti si citala Nicea i Šopenhauera. Interesovao te je i Marks. Pricala si...
Jeste, ali sad me interesuje samo da ti položiš ispit.
Nedavno sam pao na ispitu pa mi mama to ne oprašta rece mladic Ljiljani.
A zašto da padnete? nasmeši se Ljiljana.
U hiljadu pitanja slucajno mi se omaklo da jedno ne proucim... Sutra je zbor, gospodo! Držace govor i gospodin Radmilo. Jeste li ga kadgod slušali.
Nisam nikad.
To ne treba da propustite. On je sjajan govornik! Oficir se približi kapiji cuvši razgovor, i vide da to
razgovaraju njegova majka i brat sa mladom ženom. Uvek se divio svome bratu kako je slobodan. Zacas on napravi poznanstvo i otpocne razgovor. Ljutio se na sebe što i on nije takav. Njemu bi to i pristajalo. Oficiri su veseli. Eto, ni sada on nipošto ne bi izašao na ulicu da ovako razgovara sa lepom ženom. A Ika ce uvek zastati kad je vidi na prozoru. Imao je mnogo samopouzdanja! U tome je njegov uspeh. Umeo je lepo da izražava misli, bio je vrlo vešt kozer i prilagodavao se svakoj ženskoj inteligeiiciji. Sklonio se i ušao u sobu da ga Ika ne vidi. Uzeo je opet violinu. Zažele da i on ima ovako lepu kucu cvece, malu plavu ženu sa dva lepa oka, da je sluša i da je mazi... cuo je kako se Ika opet nešto glasno nasmejao. Nervirao ga je taj smeh. Nervozno je prevukao gudalom. Jedna žica se otkide. On je trže i iskida. A preko puta gospodica Dara je usplamtelim ocima gledala kako Beogradanka razgovara sa Ikom.
Majka! Majka! utrca u kucu gospodica Dara. Hodi da vidiš! Vec našla kavaljera...
Tako mu i treba. Znala sam ja to. Sakupice ona kolovodnicu oko kuce. Oce covek ministrovu cenku, on abadžije Andre sin!
Kakva ministrova cerka! izbrecnu se na nju kcer. Šta mi tu svaki dan ministrova cerka! Kakav ministar! Otac joj je pomocnik u ministarstvu.
Pa zar ministri imaju pomocnike kao trgovci?
Nije ministarski pomocnik kao trgovacki. To je šef kabineta.
Gle, šef kabineta! A šta je to?
Pa to, ministarski pomocnik je šef kabineta. Uvodi publiku kod ministra... Slušaj, slušaj, kako se Ika smeje. Našla tog mangupa! On uobražava da ga sve devojke i žene gledaju. Vidi kako se sad ona smeje. A gde joj je rrmž. Šonja! Ostavio je samiu. Preskaikace njoj Ika preko plota.
Nije hteo tebe, valjda što si kafedžijska cerka,
nego hoce cerku ministra... kako ono rece... ministarskog pomocnika. A šta mu je donela? Ništa.
Sam kupio nameštaj, a ona se pravi dama! One aljincine što vidiš na njoj, to mu donela.
Pa vidi sudinicu kako prica. Samo zato što je mlada Beogradanka... A i ona uhvatila sudiju još kao uciteljka.
Uhvatila, dabome, ucila škole, a vi meni ne dadoste! naljuti se kcer. Samo dva razreda gamnazije pa hajde kuci. Da sam završila školu on bi mene uzeo. A tata hoce da ja samo kuvam i mesim. Zato me Ika ogovarao da sam glupa, da ne umem ništa da razgovaram... A zapamtice mene Ika!
Što si glupa? poce da je teši mati. Lepa si, zdrava, vredna devojka! što muž ima asne od škole ako žena ne ume da zgotovi rucak? Pa još nosiš spremu i pedeset hiljada miraza.
Jeste, nosim. Ali što mi ne nadete gospodina? Nije hleo ni onaj doktor, ni onaj kapetan, ni pisar sudski. Traži me bakalin.
Pa što, cerko, da se ne udaš za bakalina?
Necu, necu za trgovca! Necu da dirindžim u trgo vackoj kuci! Kao što ti moraš i u kafanu da ideš. Doskora si služila seljake. Da im podnosim cokancice i sedim za kelnerajem. Hocu da budem gospoda. Da idem u oficirski dom. Da se družim sa gospodom.
Pa gde da ti nadem gospodina? Znaš da sam molila Milku provodadžiku da ti nade mladoženju gospodina. Onoj pisarki Stani obecala sam dve hiljade i atlasnu bundu da svrši za Tomica. Nisam to ni pricala ocu. Htela sam da sakrijem od njega dve hiljade. Znaš, cerko, da ti je otac za to da se udaš za trgovca.
Slušaj, mama! Pre cu se ubiti, nego se udati za trgovca. Ja hocu cinovnika ili oficira.
Da ja mogu, cerko, da ti stvorim gospodina, najviše bih volela. Eto i ovaj Milan sudijin bio bi dobra prilika za tebe.
Kakav Milan! Mnogo je uobražen! Jedva mi se javIja. Juce ga gledam prolazi pokraj kuce Tomiceve pa zaviruje u svaki prozor. Sigurno bacio oko na njegovu že
nu... Gledaju se iz bašte. Nevaljalice su sve te iz Beograda.
A da cuješ kako nju u zvezde kuje pisarka Stana Moja snajka, moja snajka! Oci bi iskopala kad bi nešto rekli za njenu snajku. A ja joj baš reko Novo sito
o klinu visi! Kupila joj štof za haljinu, tašnu i rukavice, pa samo pokazuje po komšiluku. Prepredena! Unie. Ti ne bi umela tako. Koliko puta sam ti kazala Zagrli pisarku Stanu kad dode, a ti se udrveniš, pa stojiš ko cutuk. A pisarka se sva raspilavila. Moja snajka, moja snajka! Svuda je hvali po varoši. A ti ceš da devuješ.
Sad sam ja kriva! briznu u plac kci. A mogli ste vi i više kesu da odrešite. Zašto smo propustili Tomica? Nije on ništa bolji od mene. Utrcala je u sobu
i zaplakala. Imala je želju da se vrati, da se osveti advokatu, njegovoj ženi i onom Iki. Ah, onom Iki ce se osvetiti. Vrebace ona njega svakog dana. Uhvatice ga. Mangup jedan! Pokazace ona ovoj Beogradanki da ona, palancanka, nije glupaPRVI POLJUBAC
Prolecno sunce srucilo je svu nežnost na pijacu varošice. Mlade lipe su bacale senke po trgti. Iz dvorišta je dopirao prijatan miris. Roba se njihala pred izlozima, a glave su se komešale na trgu. Bilo je puno sveta. Došli i seljaci iz okolice. Lepršale su i duge bele platnene košulje na seljankama.
Ljiljana nije rekla Radmilu da ce doci na zbor. cutala je i cekala da on ode. Potom se spremila i pošla. Skrila se iza stabla jedne lipe. Nije htela da je on vidi. Osecala je neku cudnu tremu. Svakog dana je dolazila do. nekog novog otkrica. Sinoc nije htela da ga saceka. Legla je ranije, ali je cula kad je došao. Jutros joj nije ništa napominjao o onome što mu je pretresala džepove. Razgovarao je sasvim prirodno. Bio je raspoložen zbog sinocnje sednice. Tako je ona tumacila. šta znaci poslovni politicki život izvan kuce? Da je i ona zaposlena manje bi
razmišljala o sebi. U radu je spas. A ona se okrece po sobama i stalno misli na muža i na njihov odnos, ništa ne može ni da ubrza ni da uspori. Da mu se baci u zagrljaj? Pokušala je, pa ništa! Treba pustiti da ide kako je pošlo...
Skrivena iza lipe, ocekivala je da izade prvi govornik. Govorio je najpre ministar. Posle su se redali drugi. Srce joj je zalupalo kad se pojavio Radmilo. Poceo je snažnim glasom. Nikad nije cula pravu jacinu njegova glasa. U najvecim afektima se uzdržavao. Sad mu se glas penjao, pun i snažan bez zapinjanja. Uopšte nije ponovio istu rec dva puta. Nijednom nije zamucnuo. Govorio je o politickim prilikama, o seljackom pitanju, dugovima seljackim, sušnoj godini, o porezu. Dotakao se jedinstva, hrvatskog pitanja, omladine... Gromoglasno živeo razleže se iza nje. Vikali su Bravo! Tako je! Ona cu iza sebe žagor i okrete se. Vide Iku i još neke mladice. Sigurno studenti.
Gospodo Tomic, što ne stanete još malo napred? Ne vidite odatle...
Neka, dobro mi je.
Studenti se podgurnuše. Stajali su iza nje i užareno je gledali. Ika je posmatrao plave kovrdžice i belinu njenog vrata. Bio je sasvim iza nje. Mlada žena je oduševljavala mladice kao i njen muž govornik. Bravo! pljeskali su advokatu. Blizina lepe žene još više je podsticala njihovo oduševljenje. A Ljiljana je bila sva zanesena. Zaboravila bi da sluša njegove reci, gledala je njega. Sance je blistalo na njegovoj kosi, ocima, zubima. Nešto svetlo, zdravo i snažno osecalo se u njemu. Burma mu je blistala na ruci pri gestikuliranju. Kako sam mu lepo ispeglala odelo, mislila je mala plava žena. I vitak je! On nikad nece imati sala.
Burno živeo razleže se preko trga... Masa je bila raspaljena. Odobravali su mu, pljeskali. Studente neko potisnu, oni potisnuše nju i ona se pomeri malo napred. Radmilo je ugleda. Rec mu zasta, ponovi dvaput istu rec, ali se brzo snade. Studenti se osmehnuše i pogledaše malu plavu ženiou. Zbunio se, pomisli Ika. Pogleda opet malu ženu. Gledala je muža zanosnim ocima. Ika uzdahnu.
Advokat završi govor. Svet poce da se razilazi. Pode i Ljiljana kuci, ali vide da muž ide prema njoj. Zastade da ga priceka. Osecala je ponos što je to njen muž... Ali, jedna misao joj steže srce oni ce se rastaviti. U njoj planu srdžba protiv sebe same... Ne, ona ga nece dati. Ona ga nece ostaviti. On mora da bude njen muž. Ona ce biti njegova žena. Smešila nra se i cekala ga. On pode, ali mu prepreci put i zadrža ga neka devojka. Nije joj videla lice. Bila je u trenckotu stegnutom oko pasa. Ispod teget berea videla se rolna crne kose... Uhvatila je za ruku njenog muža. Ljiljana se sva ohladi. Grlo joj se steže. Trudila se da vidi nije li to neka od licnosti koje poznaje. Vera, ona nastavnica, Dara ili Tatjana? Ne, nije bila nijedna od njih... Zašto se ne okrene da joj vidi lice? Obuze je srdžba pomešana sa patnjom. On zna da ga ona ceka, a razgovara sa tom devojkom. Smejao se i gledao je sjajnim ocima. Nikad se na nju nije tako nasmejao... Ne, oni nece imati života. Sve je uzalud. On nju ne voli više... Pošla je. Bila je uvredena. Nije htela da ga ceka. Iza sebe zacu korake.
Ljiljana, izvinite! Zadržala me je jedna gospodica... Nisam mislio da cete vi doci.
Ono prvo oduševljenje kao da splasnu u njoj. Ipak se savlada. Videla je studente kako ih posmatraju. Mogu pomisliti da je ljubomorna. Ipak nešto mora reci...
Tako ste lepo držali govor! rece gledajuci ga tužno. Imate izvrsnu dikciju, a ulazite u suštinu onoga o cemu govorite. Osobito mi se dopalo vaše izlaganje o hrvatskom pitanju. I mišljenje mog tate je isto kao vaše.
Njemu su laskale te reci. Gledao ju je veselo, ali nju taj pogled nije razveselio. Isto tako gledao je malocas onu devojku. Umalo da ga zapita Ko je ona devojka? ali se uzdrža. Glupo bi bilo.
Nisam znao da cete i vi doci... Opet mi govori vi, zabole je.
Otkud ste znali da ce biti zbor?
Sinoc sam razgovarala sa gospodom Nikalic. Prišao je i njen sin student i kazao mi...
A, tako! uozbilji se on. Njoj se ucini kao da mu je krivo što joj je student kazao. Ja vam nisam kazao izvinjavao se. Mislio sam da vas to nece interesovati.
Mene sve interesuje što je u vezi sa tobom! naglasi ona udarajuci na rec tobom.
Cak i kad se ljutim?
Cak i kad razgovaraš sa gospodicama i držiš ih za ruku.
On oseti njen prekorni ton.
Imao sam i ja poznanstava. Ti ne zahtevaš da se prestanem javljati devojkama.
Nemam prava. I smatrala bih da sam glupa, ako bih tako što tražila.
Da, mi cemo u svakom pogledu ostati moderan brak.
I ja se nadam smešila se ona.
Pazi, bogati, oni kao da izjavljuju jedno drugom Ijubav! govorio je Ika, gledajuci ih sa drugovima. Brate, umeju te Beogradanke da vole! Slatke su i znaju sve majstorije Ijubavi.
Ako se malo zadržim, Ljiljana, ti možeš da rucaš. Nemoj me cekati.
Do tri sata se sigurno neceš zadržati? A dotle cu te cekati.
O, do toliko necu.
Ona pode kuci, a on u kancelariju.
Išla je lagano. Prolecno sunce ju je milovalo i tako joj je godila ta toplota u ovoj hladnoci života. Osecala se kao da je izgubila nešto vrlo dragoceno, a tek kad je to izgubila shvatila je njegovu vrednost. Bilo joj je jasno da je izgubila ovog divnog mladica. I kad bi uspela da ga povrati, on je nikad nece voleti kao što ju je voleo u pocetku. Uvek ce njegova Ijubav imati ožiljke teških povreda. Najteže su mu padale one njene reci Odvratan si mi! Nisi ti muž za mene! Ispalo je da za nju nije muž jedan ovakav mladic, koji se sam probijao kroz život, mucio se, borio, uspeo i stekao zavidan ugled. Ona je uspela sve da shvati, uspela je da upozna ovog coveka i da uvidi kolika je ništarija onaj Momcilo. Bila je toliko zaludena njime da nije uspela da vidi cak ni lepotu Radmilovu. A on je zbilja lep. Videla ga je na svetlcjsti sunca visokog, snažnog, muževnog. Raznežila se. Imaia je žeIju da ga privuce na grudi, da pritisne njegovo lice na svoje srce, da zavuce ruku u njegovu talasastu kosu...
Zacu se neki žagor iza nje. Bile su to gimnazistkinje. Mlatarale su svojim tašnama i glasno razgovarale. Vide i Tatjanu medu njima. Ljiljana joj se nasmeši i pozdravi je. Ljupka devojcica srdacno otpozdravi. Ljiljana je gledala za njima, slušala njihov razgovor onaj veseli i bezbrižni dacki razgovor o prozivanju, lekcijama, nastavnicima...
Grupa ucenica zastade pred jednom kucom. Cekale su da ona prode, da je bolje vide. Sve su je milo gledale. LjiIjana im se nasmeši i sve ih pozdravi. Išla je lagano kao da hoce da upije tople zrake sunca.
Dobar dan, gospodo, zacu se muški glas. Ona pogleda. Bio je to Ika pravnik.
Jeste li culi govor gospodina Radmila? Vanredno je govorio.
Jesam i vrlo sam zadovoljna.
On ce biti poslanik na prvim izborima. Vrlo je omiljen u varoši i u okolici. Ume i sa seljacima. Poznaje sve probleme koji pogadaju seljake. Znate, naš seljak grca u dugovima...
A vi niste aktivni u politici kao omladinac?
Pomalo. A zar vas interesuje politika?
Zašto da me ne interesuje? Zar žena treba da bude izvan dogadaja? Politicki život može interesovati i ženu, jer i ona, kao i muškarci, oseca posledice dobre ili lo.še politike.
Majka, majka! Hodi da nešto vidiš! vikala je Dara. Ovo moraš da vidiš!
Mati je dotrcala, brišuci sapunjave ruke o kecelju.
Vidi, Ika je prati! Idu odozdo, pa stali i razgovaraju pred kapijom. Ako, ako, tako se radujem... Neka mu nabije rogove.
More, samar ce da mu natakne, a ne rogove! On trci i radi, a nju prate kavaljeri.
životbih dala da joj sad izjavljuje ljubav. Ika ništa drugo i ne zna da razgovara sa ženama, nego o Ijubavi. Uhvaticu ih ja, zapamtice me!
Nemoj da se sekiraš. Neka idu do davola!
Necu da ih pustim. Pokazaou ja onom abadžijinom sinu da sam bolja i poštenija od mjegove žene. Jurcala se po Beogradu, pa došla ovde. Ali ovo je palanka. Ovde se
nece provoditi kao u Beogradu... Ovde se sve vidi i sve zna.
Ostavi, cerko! Nemoj da se mešaš ni u ciju kucu. Udaceš se i ti!
Daru je jedilo seljacko poreklo njenih roditelja. S,tidela ih se. U selu su držali krcmu, pa posle došli u varoš i otvorili kafanu. Kao bogat seljak otac joj se nakupovao imanja u varoši. Imao je i zemlju i davao je napolicarima. Pozajmljivao je seljacima i novac i uzimao veliki interes. U leto su mu umesto novca donosili žito budzašto. A s proleca im otac to isto žito prodavao za skupe pare.
Dara je bila svesna svoga bogatstva, ali je žalila što joj otac nije neki veliki cinovnik. Patila je zbog toga, jer nije znala šta joj dolikuje. Uzela je vec dvadeset cetvrtu godinu, a nikako da se uda. Htela je da joj majka bude dama, vodila ju je na balove, a posle plakala. Tomic joj je zadao najveci bol. Iskreno se nadala da ce se udati za njega. Nije ni on neki otmeni gospodin! šta mu vredi škola kad mu je otac bio abadžija? I njega je izgubila. Pa još ona pisarka Stana se svuda hvali Ministrovu cerku uzeo!
Nervozno je hodala po sobama i ljutito treskala jastucice. Prišla je opet prozoru. Spazila je kako Beogradanka otvara prozor. Na sebi je imala penjoar od ružicaste svile sa izvezenim cvetovima. Bila je lepa kao prolecno jutro... Gospodici Dari se steže srce. Ume, nevaljalica! Kako se samo udesila! Zaklonila se iza zavese i gledala je. Zavist, Ijubomora i bol mešali su se u njoj. Došlo joj je da place.
Grupa ucenica stiže do kuce sa Tatjanom. Gledale su ushiceno mladu advokatovu ženu. Što je slatka! izgovori glasno jedna ucenica. Ljiljana im se nasmeši, spusti cipkastu zavesu i ude u trpezariju. cekala je inuža i šetala po bašti. Ika je spazi iz dvorišta. Gledao ju je zadivIjeno nekoliko trenutaka. Zacuše se konjska kopita. Dolazio je njegov brat.
Pogledaj! pokaza mu ocima Ika na Ljiljanu. Milan baci u tom pravcu jedan brz pogled, ne rece
ništa i ude u svoju sobu. Ljiljana se bila sklonila. U njenoj svesti bio je samo njen muž. Obukla se da ojega iznenadi. Danas se navršilo mesec dana kako su se vencali. A cinilo joj se da je to juce bilo. Zagledala je cvece, obišla
Juliju, videla oficira i studenta u komšijskoj bašti i sklonila se u kucu.
Oko pola dva Radmilo dode. Ljiljana je bila u trpezariji i citala. On je pogleda, kao malo iznenaden, ali ne rece ništa. Ni jedan komplimenat za njenu odecu. Ni za vreme rucka ni posle rucka ne rece joj ni jednu nežnu rec, mada je bio lepo raspoložen. Ali, ona je osetila da je njegovo raspoloženje rezultat njegovog govora i odobravanja mase koja ga je slušala.
Jesi li zadovoljan konferencijom i razgovorom s ministrom? upita Ljiljana.
Vrlo sam zadovoljan. Mi smo najjaci. U varoši imamo vecinu. Na izborima gotovo polovina glasa za našeg kandidata.
Zaista ste srecni vi muškarci! Imate svoje radosti izvan kuce, dok žena ocekuje svu radost u kuci.
Kuca pripada više ženi, a covek ima svoje polje rada izvan kuce. Vaše žensko carstvo je u kuci. Kako vi vladate i upravljate, takvo je i raspoloženje. Ako žene pogrešno vladaju i muževi se rdavo ponašaja.
A možete li... to jest, možeš li reci da se u politici ne greši?
Gde god se vodi borba mora i da se greši. I na bojnom polju strateg katkad primeni progrešnu procenu.
Tako je i u kuci.
Ali u kuci se ne vodi borba, vec ljubav. To vezuje coveka za kucu...
Ona je ustala. Bila je nervozna i nekako cudno uzbudena. Kao da je htela nešto da ucini, pa se bojala. Prišla je radiju, okrenula dugme i tražila muziku. I Radmilo je bio zamišljen.
Nisi mi rekao kako ti se svida moj penjoar? On okrete glavu i pogleda je
Vrlo je lep. Nisi ga dosad oblacila. Zašto si ga danas obukla?
Danas je tacno mesec dana kako smo se vencali...
Da, znam. Medeni mesec je završen...
Ostaju još dva meseca.
Ništa više nije kazala, a i on je cutao. Ona je stajala naslonjena na orman. Jedan leptir je leteo oko vrata. Uleteo je u predsoblje. Mladic je pratio let. Mlada žena
je lagano prilazila mužu. Zadrhtala je. On je najednom osetio kako su mu se dve mirišljave, tople ruke obavile oko vrata i male, tople usne strasno se spustile na njegov obraz.
Tako si lep, tako inteligentan! šaputala je nežno i u tren oka pobegla u svoju sobu. Sva je drhtala kao u groznici, kao šiparica koja je prvi put poljubila mladica i cekala šta ce sada biti. Oci su joj bile svetle kao nebo, kao oni plavi cvetici na njenoj haljini, a obrazi rumeni kao svila njene haljine. Ocekivala ga je. Najzad ce doci kraj tom teškom, nesnosnom stanju.
Osluškivala je, ali sve je bilo mirno. Ona se uozbilji, ruke joj klonuše niz haljinu, a oci ostadoše prikovane za vrata...
Njerrm je svejedno! On nece izmirenje. Ne voli me. Dakle, to je istina.
To saznanje bilo je za Ljiljanu tako strašno i ponižavajuce. Malaksalo je sela na stolicu. To što je sada osecala nije bio bol, vec nešto teže, ocajanje koje dolazi posle patnje i koje oduzima svaku radost i ushicenje. Zadrhtala je. cula je njegove korake. Uto kroz vrata do nje dopre jedan ravnodušan glas
Ljiljana, ja idem... Zbogom.
Nju nešto šcepa za grlo i uguši rec koju je htela da izgovori.
Zbogom, Ljiljana! ponovi mladic. Ali ona ostade bez glasa.
On lagano otvori vrata i ugleda je nepomicnu i ukocenu na stolici. Gledao ju je nekoliko trenutaka onim istim ravnodušnim izrazom. Na njegovom licu nije bilo ni onog malocašnjeg raspoloženja, koje je tumaoila kao izraz zadovoljstva što je održao lep govor...
Ja cu doci u šest sati. Budi spremna da izademo u šetnju...
Dobro, otkide joj se jedva iz grla. Gledala je nepomicno u jednu tacku...
On pritvori vrata i ode. Nijedna druga rec, nijedan nežan pogled. Video ju je ovako utucenu i hladno, nemilosrdno otišao. Pokrila je oci rukama. Težak uzdah joj se otrgao iz grudi. Htede da zajeca, ali se savlada. Suze
su joj same navirale,na oci. Nešto joj došapnu kroz ovaj bol Takva si i ti bila one prve noci. Još gora! On bar cuti, a ti si njemu najsvirepije reci bacila u lice. Ali, ni ti prekori sopstvene savesti nisu mogli da je umire. S,amo jedno je znala poljubila ga je, a on nije hteo da prihvati njen poljubac. Nije hteo da joj uzvrati nežnost. Bila je uvredena. Uvidala je da je sve izlišno. Apsurdno je sve. Rastavice se. Zbacila je sa sebe svileni penjoar. Ali, uvredena sujeta žene zažele da se bori. Želela je da osvoji ovog mladica... On joj je postajao drag, simpatican. Još i više ona je pocela da ga voli. Blizina cini svoje, a mesec dana života u ovoj kuci izazvao je preobražaj u njoj. Devojka ni za godinu dana ne upozna mladica koliko žena upozna muža za mesec dana. A svaki dan je donosio Ljiljani prijatna saznanja o karakteru, inteligenciji i vaspitanju ovog mladica.
Nije imala mira. Bila je tako nervozna. Bacila se na postelju, zaplakala i neosetno zaspala. Kroz polusan je cula kako neko svira gitaru i pevuši. Sanjala jc nešto prijatno... Trgla se i probudila. A onda ju je opet šcepao onaj bol ispod grudi.
Ustala je i obukla se. Htela je da ga ceka, ali sad se predomislila. Izašla je iz kuce. Kazala je Juliji da ce malo da prošeta. Osetila je neki prkos u sebi. Zašto da ga ceka? Ne treba da je vodi u šetnju. Ako je ona njega uvredila, uvredio je danas i on nju.
Išla je nepoznatim ulicama, kojima nije nikad prolazila. Kaldrma je bila neravna i teško je hodala. Ali kuce su bile tako lepe i svaka je imala baštu. Koliko cveca, voca! Krinovi su mirisali kao u njihovoj bašti. Bilo joj je prijatno da hoda kroz ovo mlado prolecno vece. Ulica se produžavala u neki uzan put i izlazila na polje. Videla je groblje puno krstova i spomenika, belih i crnih. Zastala je. Tako je bilo tužno. Sa groblja do nje dapreše glasovi, naricanje i kuknjava. Brzo je pošla natrag. Jedno poznato simpationo lice smešilo joj se dolazeci u susret.
O, drago moje dete, otkuda vi ovde? rece gospoda Jankovic.
Šetam, pa sam naišla na groblje... A vi, pošli na groblje?
Danas je subota, pa idem da zapalim svecu mom pokojnom mužu i bratu. što vas nema da dodete? Ja ne stignem do vas, zauzeta sam oko lutrije i poklona.
Zahvaljujem, doci cu. Završila sam goblen. Dala sam da se urami. U ponedeljak ce biti gotov ram, pa cu doneti. Vrlo je lepa slika.
Hvala vam, dušo! Bicu vrlo srecna. Došetajte svakako do mene. Ja sam sredom uvek kod kuce. To je moj dan za posete.
Oprostiše se i Ljiljana se vrati. Naide neka pratnja. Ona se skloni u jednu poprecnu ulica. Pakraj kola su išle mlade devojke. Sigurno je umrla neka devojka... Iza kola je videla jednu malaksalu sredovecnu ženu. Držala su je dva mladica ispod ruke. Ona je jedva išla, samo što se ne sruši. Sigurno majka. Ljiljani dode da zaplace. Seti se svoje mame i njene tuge za sestrom. Uvek je plakala kad god je se seti. Misao o smrti poce da klija u njoj. Zamišljala je da je mrtva. Njeni svi oko nje. Place i Radmilo. Možda bi se sažalio, možda bi kazao Bila e dobra, ja sam pogrešio. Oci su bile vlažne...
Suton se spuštao. Radmilo je vec morao doci. Trebalo je da požuri. Malo ce je pricekati. Da li ce biti ljut? Lagano je išla. Zavirivala je u bašte. Mlade devojke su sedele po baštama, ponegde su stajale i na prozoru, a neke i pred kapijom. Gledajuci te niske kucice sa lepim baštama mislila je kako u njima ne može biti rdav svet. Svi se poznaju, posecuju. Kako može palanacka devojka i da zgreši? Gde da ode, a da je ne vide? Ko bi joj mogao doci u kucu, a da to ne vidi ceo komšiluk. Ako samo progovori s nekim, svi ce znati.
Devojke su istrcavale na kapije da je vide. cula je kako govore To je žena advokata Tomica.
Ušla je u drugu ulicu. Svuda samo jednospratne zgrade. Bilo je vrlo lepih kuca. Svi ti sokaci bili su oj nepoznati. Naišla je na ulicu koju je znala. Uskoro ce stici kuci...
Dobro vece, gospodo, pozdravi je jedna skromno odevena žena.
Dobro vece, iznenadi se Ljiljana.
Vi me se ne secate? Ja sam majka one male Nade što ste joj onomad kupili lušu.
A, jeste. Sad se secam. A gde jc mala?
Bolesna je...
šta joj je?
Nazebla je i dobila bronhitis. Leži. Išla sam da kupim šecera i caja. Ona cesto govori o vama i uvek kaže Ona lepa gospoda. A to jedno dete imam. Volimo je i ja i muž, pa mi se ne mili život kad je bolesna.
Mogu li da je vidim?
Ako hocete... Ali gde cete u onu našu sirotinju.
Vodite vi mene samo. Ali, najpre bih joj nešto kupila. Šta sme da jede?
Sme biskvite. Slatkiše ona voli.
Gde je vaša kuca?
Eno, ona treca vrata. Idem ja da joj kažem da ce doci lepa gospoda.
Sva srecna, žena utrca u kucu da pospremi malo po sobi, a Ljiljana ode u bakalnicu. Nakupovala je šecera, veliko paklo caja, biskvita, pomorandži, cokolade. Uviše joj sve to u paket. Radovala se što ce maloj uciniti prijatnost.
Mati male Nade doceka e zbunjena. Bilo e cisto, ali se osecao zadah vlage i sjromaštva. U uglu sobe bio je krevet sa izbledelim jorganom. ciste krpare na podu, i pod izriban, a na prozorima uštirkane jevtine zavese i dve muškatle.
Nadice, pa ti si bolesna? pomilova je Ljiljana. Ja mnogo volim decu i nešto sam ti donela.
Ocu da vidim! obradova se devojcica. Njeno mršavo lice sa zažarenim obrašcicima i velike lepe oci groznicava sjaja radosno se okrenuše onom paketu.
Ljiljanu potrese to mršavo lice, to slabo, nejako telo, na kome se videlo da nema nege i dobre ishrane. Ona poce da razvija paket.
Evo biskvita.
Ocu i cokoladul Dete je bilo željno svega. Devojcica je držala u jednoj ruci biskvit, u drugoj
cokoladu i gledala kako lepa gospoda reda ponude po stolu.
Hoceš li pomorandžu?
Ocu.
Mati prinese Ljiljani stolicu. Ona je uživala gledajuci detinju radost. Ono je gladno, pomisli Ljiljana u sebi.
šta vam radi muž, gospodo?
On je bravar.
Ima li svoju radnju?
Nema. Radi kod jednog bravara. Zimus nije imao posla, pa smo se namucili. S proleca je bolje. Sad se zida bolnica, a i još neke zgrade, pa ima posla. Ali, težak nam je život. Besposlica nas ubija. Taman se malo povratimo, a on ostane bez posla.
A koliko placate kiriju?
Nije mnogo. Sto dinara... Ali, za nas je dosta.
Izgleda da je vlažno.
Jeste, vidite tamo u kujni. Bojim se za Nadicu. A vecu kiriju ne možemo da placamo. Treba hrane, treba drva zimi. O odelu i da ne govorimo.
Ja cu Nadici da kupim haljinu. Hoceš li Nadice?
Ocu. I ti imaš lepu haljinu.
Vidite kako ona zapaža...
A šta joj dajete da jede?
Kako kad imamo, gospodo. Lekar iz ureda je dolazio pa kaže treba jaca hrana. A nema se...
Ja bih vam mogla slati za dete.
O, hvala gospodo. Vi nas jedva poznajete, pa da nas pomažete.
Ljiljana uzdahnu
Sutra cu da vam pošaljem za malu Nadu rucak. A kad ozdravi, da je dovedete k meni. Da dodeš, Nadice, pa da se igraš u bašti. A ja cu da umesim kolaca. I sutra cu da ti pošaljem.
Ljiljana se oprosti. Žena je isprati obasipajuci je recima zahvalnosti. Komšinice istrcaše. Pitale su što je LjiIjana došla. žena im je pricala, sva ponosna.
Ljiljana je išla prema kuci obuzeta nekim narocitim uzbudenjem. Svoju licnu patnju bila je malo zaboravila. Pogleda satic na ruci. Bilo je sedam i cetvrt. Dok stigne biee pola osam. Radmilo ceka. Ako, neka je ceka. Da li ce mu biti krivo? Možda se on samo pravi ravnodušnim. Želela je da zaviri u njegovo srce.
Kažem ja tebi, majka, da ima nešto izmedu Tomiceve žene i Ike govorila je šapatom gospodica Dara
majci. Danas je prvo ona izašla iz kuce pa je onda izašao i Ika. Malocas se Ika vratio, a evo ide i ona. Odozgo su oboje došli. Uh što nisam pošla za njima? Negde su se sastali...
U njenoj mašti zavidljive devojke ljubavna intriga je rasla kao pecurka posle kiše.
Ljiljana se brzo pope uza stepenice. Vec iz predsoblja vide Radmila kako šeta po trpezariji. Jedna bora mu se ocrtavala na celu.
Dobro vece, pozdravi ona veselo. Izvini, zadocnila sam. Izašla sam da se šetam pa sam se zadržala.
Gde si se zadržala?
Ona htede da mu isprica za malu Nadu, ali pomisli kako on nece verovati u njena milosrdna osecanja. Zašto da mu onda prica? Mislio bi da se pravi dobra. Ona je za njega lažljiva, neiskrena devojka bez srca i još bogzna šta.
U šetnji sam se zadržala... Išla sam kroz neke sakake i sokacice i posmatrala kuce i bašte.
cudo to da sama izadeš? Rekla si pre da ne voliš sama...
Bilo je tako lepo vreme, pa mi je prijalo da idem po suncu.
Nije htela da mu prizna kako joj je bilo teško što je otišao onako ravnodušan. Pravila se vrlo veselom, kao da se nicega ne seca.
Ukoliko je ona bila veselija, utoliko su njegove crne oci bile sve mracnije. Šetao je i ostavljao utisak da je ljut, ali da nece da kaže.
Ipak mu je krivo. Možda je ljubomoran? A u koliko sati si ti došao?
U šest, kao što sam i kazao. Sad je pola osam.
Oh, izvini. Izmamilo me sunce.
Ude u sobu da se presvuce. Htede zeleni penjoar, ali se predomisli. Obuce plavu bluzicu i plavu suknjicu od štofa. Svu kosu pokupi unazad i podiže s cela. Veza je uzanom pantljicicom. Licila je na dete vedra cela i velikih ociju.
Posle vecere je ona pricala, a on je slušao.
Danas šetam pa gledam ove jednospratne kuce. Tako mi se svidaju. Zašto uopšte Ijudi hrle u velike gradove? Svet se zbija na malom prostoru i diže u visinu po neko
Uko spratova. Mora da je užasno živeti, na primer, u Njujorku na dvadesetom spratu. Ni na nebu ni na zemlji. To je grozno. A koliko lepote, širine, cveca u ovim baštama.
Vidim da si razmišijala i o socijalnim problemima. Tebe i to interesuje! O cemu si još razmišljala?
O smrti...
O smrti! Zašto?
Pa, videla sam jednu pratnju... Izgleda umrla neka mlada devojka. Ali, ja se ne bojim smrti. A ti?
Ja o smrti ne mislim. Mene interesuje život i borba.
Ti si zaista vrlo borben. Umeš i sa sobom da se boriš.
Covek se bori kad želi nešto da postigne, da osvoji...
A kad ne želi, postaje ravnodušan.
Da, ravnodušan.
On se zagleda u njene lepe detinjaste oci. Osetila je šta je hteo da kaže. Ali nije htela da klone duhom.
Imaš lepu ruku, dugacke, fine prste. Uhvati ga za mali prst, pa je redom privlacila jedan prst za drugim. On je okrenuo glavu nije je gledao. Kao da je odlucio da bude neosetljiv na svaki njen dodir. A ona je želela da ga uzbudi. Bila je i sama vrlo uzbudena. Kako joj je ovaj covek bio sada blizak! On lagano izvuce ruku. Osetila je njegov gest, ali se cuvala da pokaže svoju tugu. Naslonila se na ruku i gledala ga. Htela je da vidi ima li ona ženske moci. Zar ona nije dovoljno lepa da opcini jednog muškarca i pored svih svojih grešaka? Zar taj mladic ne može da joj oprosti, da se zanese njome? Zar ona ovako da bude kažnjena? A ona je ženstvena, nežna i osecajna. Ona bi zaboravila sve i volela ga novom ljubavlju. Ali on to, izgleda, nece. Je li moguce da je takav? Možda prikriva osecanja?
Zvuci gitare dopreše do njih iz susedne bašte. Svirao je Ika i pevušio. Ona je slušala. Kako je veselo u toj kuci. Samo se smeju i sviraju. A oni, mladenci, kako provode vreme... Radmilo joj je bio drag i ovako sumoran i ozbiljan. Nisu je zanimale nikakve ozbiljne teme. Veceras je bila tako koketna i umiljata.
Imaš prirodne talase na kosi? upita ona.
Mislim da su prirodni...
Jesi li kad nosio razdeljak?
Nisam.
I ja volim kosu bez razdeljka...
On se diže sa stolice, kao da je hteo da se odmakne od nje. Gde li je bila do pola osam? Zašto se toliko zadržala? Da riije imala sastanak sa onim mladicem?
Zastao je ispred nje i pogledao je pravo u ooi. Ona ustade. Stajala je ispred njega i smešila mu se... Osecala je kako je svu obuzima neka slatka malaksalost. On spusti najednom svoje vrele ruike na njena fina obla ramena. Gledao ju je tamnim ocima. Njegove ruke stegnuše joj ramena. Ona zatvori oci...
Htela si da skociš s onog prozora posekoše ga reci njenog Ijubavnika. Radmilo je pusti i odmace se od nje. Ude u sobu. Izade ponovo, uze šešir...
Ljiljana, moram da idem. Imam neka posla! Nije cekao njen odgovor, nije je ni pogledao. Otvorio je vrata i izašao brzim koracima.
Ona je još stajala na istom mestu, ukocena, ne shvatajuci šta se sve odigrava u njemu.

LJUBAVNA ISPOVEST NEPOZNATE DEVOJKE

Prošla je nedelja dana od te veceri, kada je Radmilo ostavio Ljiljanu onako zapanjenu i otišao od kuce. Plakala je dugo te noci i najzad zaspala. Posle je hladno o svemu razmišljala. Trudila se da bude fina i pažljiva žena, ali nije više pokušavala da dode do srdacnog odnosa medu njima. Po prirodi ponosita, nije htela da pokaže kako je nesrecna. A tih dana je strašno patila.
Po ceo dan je bila u mislima s njim analizirala ga je kao kakav naucnik. Objašnjavala je na razne nacine njegovo cudnovato držanje i ravnodušni odnos prema njoj. Najpre je mislila da je probijanje kroz život moralo ostaviti tragove grubostii i surovasti u njegovoj prirodi. Sam, bez porodice, nije imao prilike da postane nežniji. S vre
menom je shvatila da nije to razlog njegove hladnoce. U njegovom ophodenju prema njoj osecala se katkad dirljiva nežnost. Shvatila je da je njegov život bio vrlo naporan. Svojim trudom on je došao do položaja i zauzeo lepo mesto u društvu, što mnogi sticu protekcijom. Njegova osetljivost je velika, ali prikrivena. A ona, Ljiljana, prve veceri ga je povredila. Njene reci su bile sušta svirepost Ti nisi niko i iiišta! Oh, kako bi ona sada rado iskupila te reci svojom nežnošcu, maženjem, milovanjem, ljubavlju. Šta bi dala da on može zauvek zaboraviti te reci!
Ali, on nece da ih zaboravi. Zašto? To je mucilo Ljiljanu. Možda takticno ceka da istekne dogovoreno vreme, pa da se rastanu možda je ona nesvesno probudila u njemu ljubav prema nekoj drugoj devojci, koja mu je bliža i poznatija...
Takva razmišljanja izazvala su u njenoj duši patnju, pa cak i ljubomoru. Zavirivala je u svaki kutic njegove sobe ne bi li našla ma šta što bi joj razjasnilo njegovo držanje. Sve joj je bilo drago u toj sobi. Bila je tako uredna, svaka stvarcica na svome mestu.
Nije hteo da premešta ono što bi ona namestila sve je bilo tamo gde ga je ona stavila. Otvarala je fiocice njegovog pisaceg stola, zavirivala u svaku. Sve su bile uredne, nigde ništa ispreturano. Samo je jedna fioka uvek bila zakljucana. Povuce je jedno jutro, ali ne mogade da je otvori. To je zainteresova. Poželela je da vidi šta je unutra. žensko ljubopitstvo ume da smisli lukavstvo da dokuci tajnu ako bi izvukla gornju fioku, videla bi sadržaj donje! Tako je i ucinila. Izvuce gornju fioku i spazi u donjoj, zakljucanoj, jednu kutiju. Uze je brzo... Otvori.
Pisma! izinenadi se. ženski rukopis. Tabaci hartije bili su složeni jedan na drugi. citava svešcica! Ovo njemu piše neka devojka! Uze tabacice. Ispade jedna slicica. cudnovata fotografija samo odsecena usta sa neke slike, sa jednim malim mladežom više gornje usne. Tatjana nema mladež pomisli Ljiljana. Nema ni gospodica Dara. Ovo je neka sasvim druga lionost...
Ostavila je brzo kutiju, onako kako je stajala. Uzela je pisma, zatvorila fioku i otišla da cita u spavacoj sobi. Bilo je tek cetiri posle podne. On nece još doci. Zakljucala je vrata predsoblja, da je ne bi iznenadio, i pocela da cita
Veceras je prazinik u mojoj duši. Pišem vama. Rešila sam da zavirim u svoja osecanja, da se ispovedim samoj sebi. Da li cu Vam ovo poslati? Ne znam. Ne smem o tome da mislim. Ali tako je lepo razgovarati i sa samim sobom o Vama... A ja sam po ceo dan u mislima sa Vama. Pricam Vam, saopštavam Vam svaku i najmanju radost, svoje planove o buducnostd i sve sitnice koje sacinjavaju život jedne devojke. Cini mi se da me slušate. Vidim Vaše velike tamne oci, sjajne i inteligentne. Vidim u njima citav svet, ceo jedan život rada, borbe, uspeha. Vi ste uvek izazivali divljenje u meni. Divila sam Vam se još kao gimnazijalka, kad sam prolazila pokraj Vaše kancelarije. Sa kakvim sam samo ushicenjem ocekivala taj trenutak da prodem ono nekoliko koraka ispred Vašeg prozora! Vi me niste ni zapažali, niste znali kako ludo kuca jedno malo srce za Vama, kako Vas obožava i koliko Vam se divi.
Bili ste za mene ideal, daleko iznad svih drugih mladica. Divila sam se Vašoj borbenosti, radu i uspehu. Siromašna kao i Vi, ja sam sebi cesto govorila I ti moraš uspeti u životu kao on! I kad bi moja mama pocela da jadikuje, da se žali na svoju skromnu penzijicu, da place kako ne možemo da sastavimo kraj s krajem ja sam je tešila, bacala se na knjigu i zaricala I ja cu uspeti kao Radmilo. Vi i ne slutite koliko je vaša licnost meni davala volje za rad. Šta se krilo iza tih mojih misli ne smem da ispovedim ni sebi. Ali ja sam želela da maturiram i da postanem studentkinja. Koliko sam bila radosna kad sam se vratila posle prvih ispita na pravima. S Vama se još nisam poznavala. A to je bio moj san, da se upoznam s Vama. Bože, da li ce se taj moj san ikad ispuniti?
Vrlo sam uzbudena... Mama je legla. Pec još pucketa u sobi. Ja pišem... Htela bih zauvek da sacuvam secanje na ovo popodne i vece. Danas sam se upoznala s Vama. Vi ste možda u ovom casu mirno zaspali, ili sedite u svojoj sobi i citate. A ja ne mogu,ni da spavam, ni da citam. ni da mislim ni na
šta drugo što nije u vezi s Vama. Kako smo lude mi devojke! Same sebi stvaramo bol. Ispletemo citav život od jedne tople reci, toplog pogleda, toplog stiska ruke.
Koliko sam išcekivala današnji dan, Moja drugarica Desa pozvala me je na žur Doci ce i Radmilo Tomic! On je drug moga brata, rekla je. Ah, samo te dve reci bacile su me u zanos! Upoznacu se s njim, razgovarati, slušati ga, gledati. Želela sam da cujem Vaš glas, da razgovaram s Vama bila sam srecria da se pokažem inteligentnom. Razmišljala sam o cerau cu sve govoriti. Ta ja sam pravnik, meni je lako naci temu s jednim advokatom. Reci cu kako i ja želim da budem advokat! A želela sam u tom casu da budem i lepa, da Vas moja lepota ocara više nego inteligencija. Šta cete, mi devojke uvek verujemo da lepota i bogatstvo ocaravaju. Ali, ne znam zašto, ja sam bila uverena da Vas bogatstvo ne oduševljava... Onaj ko nam je drag uvek nam izgleda bolji od drugih mladica... Pevala sam ceo taj dan. Bila sam vec malaksala od išcekivanja žura i poznanstva s Vama... I sad kao da cujem Vaše reci dok me je Desa predstavljala
Da, gospodicu poznajem. Uvek je vrlo ozbiljna. Nikoga ne gleda kad ide, uvek gleda preda se...
Da ste mi ma šta drugo kazali, ne bi me toliko oduševilo. Znala sam da niste lakomislen mladic. Zaželela sam da Vam pokažem duhovnu stranu svoga života. Ali, avaj! Tako sam se zbunila, ušeprtljala. Bila sam kao šiparica, koja se prvi put našla u društvu mladica. Sve što sam zamišljala da govorim, odletelo je. Samo ste ostali Vi. Vaše velike divne oci i tajanstveni svet iz Vaših crnih zenica... Glupaco grdila sam sebe zar ceš cutati? Zar hoceš da on pomisli da si glupa? Obrazi su mi goreli, a Vi ste me slušali i posmatrali. Bože, šta bih dala da sam u tom tranutku znala šta mislite o meni. I onda, na sve moje fraze, došle su Vaše reci koje su me još više zbunile
Tako vam lepo stoji taj mladež iznad usana!
Toliko sam se zbunila da nisam umela da završim zapocetu recenicu. Ali, priznajem sebi, ushitile su me te reci. On me ipak gleda kao ženu! On nalazi na meni nešto lepo. Bila sam sva malaksala i klonula, kao biljka na toplom suncu.
Jeste li položili ispite? zapitali ste me. To me je osvestilo da prikupim misli kojima sam htela da Vas zadivim. Dok sam govorila, srce mi je treperilo. Cinilo mi se da sanjam. Mi, devojke, zaista više sanjamo, nego što shvatamo istine života.
Igrali ste sa mnom i smešili se na moj mladež... Pusta sujeta! Zaželim da sam najlepša devojka i da sve Vaše misli pripadaju samo meni... Zar nisu sve žene iste?
Vetar fijuce i trese male prozore naše kucice. cak se podiže i zavesa. Pec pucketa. A meni je tako toplo. Toplota je u mom srcu. Sanjam... Oh, kakvi divni snovi! Ucicu, polagacu ispite, postacu cinovnica. Zažalila sam što vec sada nisam svoj covek. Zašto sam zažalila? Ne znam, ne smem da kažem...
Da li cu Vam ikada poslati ovo pismo? Necu! Kad bi ono dospelo u Vaše ruke, cini mi se, moj san bi se raspršio... A ovaiko snevam... Moj rodak mi je obecao da ce gledati da dobijem mesto u sudu. Bože, ako to bude! Onda cu vas vidati cesto...
Htela bih nešto da napišem, ali ne smem. Bojim se sama sebe. cini mi se da bi ta rec morala doleteti do Vas... Ali moram, reci cu je Valim Vas! Volim! Volim!
Ja sam najzad cinovnica! Kolika radost i za mene i za moju mamu! I to cinovnica u sudu. Sad cu Vas vidati. Imam i platu. Kako je samo mama sreona! Skinula sam joj s vrata jedan deo njenih svakodnevnih briga. Kao da smo sada bogati. Mi, siromašne devojke, malim smo zadovoljne. Trpimo osikudicu, ali nosimo u srcu bogatstvo osecanja. Niko ne ume da voli kao mi, male cinovnice. I ja volim. Kako je sve ništavno prema toj jednoj reci volim. Ona mi je radost života, izobilje, uspeh, bogatstvo...
Ja volim, ali jedna svirepa misao mi se prikrada A da li on tebe voli? Ne znam, ne smem da
mislim na to, da ne pokvarim ceo san. Ne smem da otvorim oci da mi ne odleti taj san... Secam se svakog susreta s Vama. Vaših reci, pogleda. o, gospodice, vi ste cinovnik. Divno! Nadam se da cete biti vredni. Vi ste inteligentna devojka... A drugi put kad ste me sreli Kako ste elegantni danas! polaskali ste mi. I ne slutite koliko sam bila srecna. Jednom ste mi opet kazali Što vi danas lepo izgledate, gospodice. Sveži ste kao prolece! Jurila sam posle ulicom kao u bunilu. Jedna rec, jedan komplimenat bacio me u zanos! Takve smo mi devojke. Više verujemo, više se nadamo nego što bismo smele. Ali to ste govorili Vi, ozbiljan mladic, a ne neki od onih što svakoj devojci govori isto. Kako su bile dragocene te Vaše reci za mene. Prikupila sam ih kao malu nisku sitnog, pravog bisera... Ali moja niska je još tako mala, ne bih je mogla staviti oko vrata, kao što ne bih smela obaviti ni Vaše ruke oko moga vrata. Ali, šta to mari? Ja volim! Volim svakog trenutka. Šapucem Vam nežne reci. U mojoj mašti Vi ste tako blizu mene... Ja se katkad usudujem da Vam govorim ti. Tako je slatko šaputati Vam kad idem ulicom, kad šetam kroz baštu, kad otvorim oci ujutru...
Mama je otišla u selo, a ja vezem jastuce. Vezem perunike. Hocu da ih izvezem dok mama ne dode.
Ljiljana se trže Perunike! Da to nije ono jastuce u njegovoj sobi? Nastavi brzo citanje. Bila je vrlo uzrujana.
Rešila sam da Vam pošaljem ovo jastuce. Ali odavde ne mogu, a nemam ni po kome, niti smem. Poslacu Vam ga poštom iz Beograda. S, kakvim ushicenjem ga samo vezem. Devojke uvek utkaju i svoje ljubavi u rucni rad. Koliko je u tim rucnim radovima nada, patnja, ljubavi i suza! Ja kod svakog boda mislim na Vas. Zaboravikn na kancelariju, tabake, ispite i samo vidim Vas. I još nešto sam rešila
da izvezem i svoje ime. Svaki listic nosice po jedno slovo moga imena. To nece moci niko da procita, samo Vi.
Ljiljana spusti pismo na krilo. Zato on cuva ono jastuce! Htela je da pode, da procita ime, ali odustade. Najpre da vidi šta ce biti do kraja... Nekakva gorcina joj se skupila u grlu, a usta su joj bila sasvim suva.
Citala je dalje
Ponekad bih Vam doviknula Radmilo, volkn Vas! Oh, zar Vi ne cujete moje reci? Zar ne vidite ljubav u mojim ocima? Potrudite se da to vidite. Kako bih volela! Bojim se da odam svoja osecanja. Bojim se onoga što me baca u ocajanje da Vi možda mene ne volite! Ali nešto mi govori da ne treba da ocajavam. Vi ste uvek tako pažljivi prema meni. Uvek, kad god me sretnete, zastanete. Meni je dovoljno kad mi uhvatite ruku i držite je u svojoj. Juce ste tako pricali i nekoliko trenutaka ste mi držali ruku. Uplašila sam se da cete kroz ruku osetiti koliko silno udara moje srce... Volim Vas, Radmilo, dragi, najmiliji! cini mi se da bi ceo svet bio moj kad biste mi Vi darovali samo jedan delic svoga srca...
Ljiljana zastade Drži joj ruku! On je i pre desetak dana držao nekoj devojci ruku i razgovarao s njom... Da to nije ova devojka... Nervozno je uzela opet dnevnik i groznicavo preletala redove
Kaže se da kroz bol covek sebe bolje upozna... Da li sam i ja morala da upoznam patnju da bih shvatila šta ste Vi znacili za mene. Sada, kad sam Vas izgubila, hocu da Vam otvorirn celo srce...
Danas sam cula ono strašno. Kakva ironija! Strašno za mene, a divno za Vas! Vi ste se verili sa nekom lepom Beogradankom. Prva mi je to saopštila moja drugarica Desa, kao novost koja treba da me iznenadi, cak i obraduje. Vi se ženite, zar to nije lepo? Trebalo je da se nasmejem, a ja sam mogla samo da vrisnem i da se srušim onesvešcena... Ne
znam kako sam došla do kuce. Izgubila sam pojam o prostoru i vremenu. Znam da sam lupila glavom
o jedan otvoren prozor. A šta je taj udarac prema udarcu u srce? Secam se, jedna moja rodaka dobila je vest da joj je muž naprasno umro na putu... cula je tu vest nasred ulice. Ja sam se unosila u njen bol, pitajuci se kako mora biti strašno kad se iznenada dobije tako strašna vest. Juce je i meni bilo kao njoj... To su trenuci kad covek besvesno podiže ruku na sebe, u ocajanju, da bi prekratio užasan bol koji ga ubija. Ali ja necu podici ruku na sebe. Moram da patim, moram da se prekalim za vecnu tugu moga života. šta bi moja mati radila bez mene? Ceo svoj život prinela je na žrtvu meni da me odgaji i školuje, da postanem samostalna. Bile su to i duševne
i fizicke patnje. Sad tek sve razumem. Koliko je puta ostala gladna zbog mene, da ja ne bih osetila oskudicu. Ona spava u ovom casu srecna, a u meni je kovitlac osecanja koja me rastržu. Vi biste imali pravo da mi se nasmejete i da kažete Mala, luda devojko, što ste maštali o tako nemogucim stvarima? Ali za mene je Vaša ljubav znacila obecanu zemlju. Htela sam da me volite kao ja Vas. Želela sam Vas, savršenog coveka koji se i sam mucio da postigne nešto u životu. Zar Vi niste imali prava da tražite nešto bolje? Ona je možda lepa, bogata, iz dobre porodice. Vi na sve to imate prava. A kakva prava tražim ja, sirota devojka, koja još ni diplome nema. Mala cinovnica!
Da li u meni govori razum ili srce? Jedno znam kajem se. O, što nisam i ja kao mnoge devojke! Što nisarn flertovala i primala udvaranja? Kako su sreone te devojke. Za njih nema ideala. A moja osecanja su bila kao bašta puna najmirisnijih i najlepših cvetova. Glupaca, zamišljala sam da cete Vi jednoga dana pronaci tu baštu. Danas zalivam cvece suzama. cini mi se da cu uvek plakati za Vama...
Poslacu Vam, možda, jednoga dana ovo pismo. Možda bi neko rekao Ti si luda, zašto sad da mu ga šalješ kad je veren? A ja hocu sebi da se osvetim što nisam krila sve od same sebe, što nisam
krila sve od Vas. Nikada Vas necu zaboraviti. Nikada!
Pala sam na ispitu. Ovo je prvi put da padnem. šta ce reci moja sirota mama? Ali ja sam sasvim ravnodušna. Šta za raene znaci sada jedan semestar više ili manje! Godine da izgubim, ne bih više marila. Da kažem istinu mene u Beogradu nije zanimao ispit, vec nešto drugo. Pala sam, ali sam videla nju Vašu Ljiljanu
Ljiljana spusti pismo. Ta devojka mene videla? Kad? Možda i ja nju znam? Pogleda opet sliku sa mladežom. Seti se da ne zna nijednu devojku koja ima ovakav mladež na gornjoj usni... Gde me je mogla videti? citala je dalje.
Znala sam njeno ime i prezime i raspitivala se
o njoj kod studentkinja koje su maturirale u Beogradu. Jedna mi pokaza njenu kucu. Rekla sam da treba da se vidim s njom. Svakog dana sam predvece šetala pored te kuce. cekala sam je. Znala sam da cu je poznati po opisu koji sam dobila o njoj. I, jednog predvecerja, ona najzad izade iz kapije višespratne zgrade. O, kako je bila lepa! Imala je sivi kaput sa lepim sivim krznom i sivi šeširic. Išla sam za njom kao opcinjena. Srce mi je krvarilo. Došlo mi je da joj pritrcim, da je zamolim i preklinjem Ostavite ga, ako ga ne volite! Recite mi da li ga volite kao ja? Ako ga ne volite, nemojte se udavati za njega. On je divan, on zaslužuje srecu, a vi cete uciniti greh ako se bez ljubavi udate za njega! Ali, nisam smela da joj pridem.
Posmatrala sam muškarce koji su joj išli u susret. Svi su je gledali. Shvatila sam koliko je lepa
i koliko je Vi morate voleti. A ona je išla gordo, ne gledajuci nikoga, verovatno navikla da je svi gledaju. Pitala sam se da li ona Vas toliko voli da za nju ne postoji više nijedan muškarac.
Ušla je u tramvaj, a ja sam sela malo ukoso,
sprocu nje. Svi su je gledali, a ona je gledala kroz
prozor, ne obracajuci pažnju ni na koga. Bila je tu
žna. Zašto je tužna, pitala sam se. On je voli! Zar to nije najveca sreea! Ja bih se smešila na ceosvet...
Ljiljana se seti da su to bili dani njene duševne borbe, dani kad je raskinula sa Momcilom i primila prsten od Radmila.
Seti se i prve noci u ovoj kuci, oseti bol i kajanje. Koliko bi ova devojka bila srecna da zna kakav je njen život... Da li ce to i doznati? Zašto Radmilo cuva ovaj dnevnik? Da nije one veceri gledao njenu fotografiju? Ona je u srcu. Oni se vidaju svakog dana... Bol joj steže srce. Dode joj da iscepa sva ova pisma, ali zažele da vidi šta ce biti na kraju.
Ona izade iz tramvaja. Jedna devojka je viknu Ljiljana! Podoše zajedno. Ja sam i dalje išla za njom. Rešavala sam se neprestano da joj pridem. Ali, ona ude u jednu kucu. Ja produžih put. Toga casa sve je bilo svršeno... Videla sam devojku koja ce biti Vaša žena i sve sam shvatila. Ona je bila lepša od mene i bila je jaca. Ona je bogatija i otmenija, zasenila me je. Kako sam glupo uobražavala, dajuci prevelik znacaj Vašim recima i komplimentima! Ali, to se nece nikad ugasiti u meni. Zaklinjem Vam se, Radmilo, nikad se nece ugasiti moja ljubav! Kad idem na tatin grob uvek sretnem jednu staru gospodu. Sedi kraj groba svoga sina. Kažu da je prošlo dvadeset godina od njegove smrti, a ona i dalje dolazi. Ne place više, sedi, kadi grob tamjanom to ublažuje vecnu tugu za umrlim sinom.
I Vaša ljubav za mene je umrla, ali Vi cete, živi, biti moja vecna tuga. Uvek cu Vas voleti. Ništa više nikad necu tražiti od Vas, samo da gledam Vaše oci. I tu Vam jednu želju upucujem, jednu jedinu. Nemojte okretati glavu od mene! Nemojte kriti pogled da mi se ne biste javili pred ženom, nemojte se praviti da me ne vidite.
Za mene ce odsad biti radost samo to da Vas cujem na sudu. Kako su to svirepe radosti. Gledacu Vas i znati da pripadate ženi koju volite. Kad god budete govorili u sudu, u tom casu, znajte,
jedno malo srce kucace samo za Vas. Uvek cu Vas voleti. To je osveta samoj sebi. Hocu da Vas volim i da patim, sladak ce mi biti taj bol. Ništa ne tražim od Vas i ništa necu tražiti od života. Živecu da bih Vas volela... Oprostite mi, ja vec buncam. Ali zar je ljubav normalno duševno stanje? Zar se u ljubavi ne bunca? Ne umem više da mislim... Druga žena ima sva prava, druga ce Vas voleti. O, ja cu je mrzeti! Ne, ne! Necu je mrzeti. Ona je tako lepa, ona Vas voli, sigurno Vas voli. Volite i Vi nju. Znam da cete je voleti. Treba pripadati coveku koga volimo... A ja Vas volim bezumno. Ubila bih se... Zašto da živim? Ne, živecu... Jer i Vi živite... Zbogom! Oprostite mi! Nemojte me mrzeti zbog ove ispovesti. Oprostite jednom malom srcu, koje Vas ludo voli, koje ce Vas voleti.
Nije bilo nikakvog potpisa.
Ljiljana je nepomicno sedela. Znala je sada sigurno jedno ova devojka ga voli, ona je u njegovoj blizini, vidaju se svakoga dana... A on nije srecan i misli na razvod braka. Znaci, on ce se njom oženiti! Cak cuva i njeno jastuce... Požurila je u sobu, uzela jastuce i pocela groznicavo da traži slova. Evo, jedno nade R... zatim... 4... M...G...T.. pa još jedno A... Sastavljala je slova. Otkri rec MARGITA.
Sedeci na sofi, Ljiljana nije umela više da misli. Bila je obeshrabrena kao pred nekim dogadajem koji je jaci od nje oseca, slomice je. Brak se uvek nalazi u opasnosti. Ona sad voli svog muža, ali oseca suparnicu. Ova devojka je jaka. Tatjana je još dete. Ona Dara preko puta je neškolovana devojka, ali ova Margita! Inteligentna, osecajna, temperamentna. Iz pisma se vidi da medu njima nije bilo ništa. Radmilo joj nije davao nade. Ali to je baš privlacno za njega. Ta njena cistota, osecajnost, iskrenost, inteligencija, skromnost...
Savladana ocajnim mislima, legla je na njegovu sofu. Došlo joj je da place. Isuviše je imala samopouzdanja u sebe. Buduci da je inteligentna devojka, a uz to još i lepa, mislila je da postepeno može pridobiti svoga muža. Mislila
je da u ovoj palanci nema devojaka koje bi njega ocarale, koje bi bile jace od nje. Sad je tek shvatila šta znaci živeti u palanci i koliko je osecajnosti i finoce kod palanackih devojaka. One umeju nežno i strasno da vole. Eto, ova mala palancanka Margita sacuvala je svoja osecanja za jednog coveka.
Skocila je sa sofe. Ona ne da Radmila! Ova devojka ga nece dobiti. Zašto mu je pisala? Da li se ona još nada?
Šetala je po sobi kao u groznici. Pogleda na sat. Skoro ce i Radmilo doci. Ona ga ne da... Ali, on svakog dana vida tu devojku... Prišla je žurno šifonjeru i uzela svoj ružicasti penjoar sa plavim cveticima. Pocela je da se oblaci. Puderisala se, rumenela, vezala pantljikom kosu. Gledala se u ogledalu. Zar on može da bude ravnodušan prema njoj? A možda se on sastaje s tom devojkom. Sva je planula. Kako on uopšte živi? On je muškarac. A ova devojka žali što nije bila njegova! Ona je spremna da mu se baci u narucje ako on samo zaželi. Možda je to i ucinila. Hodala je rasejano po sobi. Pokušala je da cita, ali nije mogla. Smetao joj je radio. Bila je vrlo nervozna. Tako su prolazili minuti, sati...
Radmilo najzad ude u predsoblje
Zadržao sam se malo duže, Ljiljana. Imao sam razgovor s nekim klijentima, a posle je svratio Voja. Zovu nas da idemo sutra autom do Verinog oca sveštenika u selo. Do sela ima autom dva sata. Uvece bismo se vratili. Vrlo je lep put i okolica. Hoceš li da idemo?
Vrlo rado! odgovorila je rasejano.
Poci cemo u šest. Sutra je inace nedelja.
Ona je sedela na divanu, nepomicna kao neka lepa lutka, koju su obukli i tu stavili. Oci su joj bile vlažne i tužne. On se zagleda u nju
šta je tebi, Ljiljana, da nisi bolesna?
Ne, nisam! prenu se ona.
Samo je mislio na to da nije bolesna, a nije ga se ticalo njeno duševno stanje. Koliko puta je video njene rastužene oci pa je uvek ostajao ravnodušan. Neka, i ona ce biti ravnodušna prema njemu. Pravi se kao da je ne vidi, kao da razgovara sa nekom obionom poznanicom, ili sa ženom posle više godina braka... Zažalila je što se Iepo
obukla. Pokajala se što ga nije opet docekala u svojoj zelenoj haljini.
Hoceš li da malo izademo posle vecere?
Zašto da izlazimo, lepo je u bašti.
Pa, i bolje je, jer sutra moramo da poranimo. Navij ti tvoj satic. Ili, ako neceš da te probudi naglo, daj ga meni.
Neka, ja cix ga naviti... Idem da posedim malo u bašti. Tako je prijatno. Sva bašta miriše na krin.
Nije srnela da ga pozove. Otišla je sama i sela. On je ostao u svojoj sobi. Borila se sa suzama. Svakoga trenutka je osecala kako je on sve hladniji prema njoj. Malo posle vide kako i on silazi niza stepenice. Sede na klupu pokraj nje.
Ovde je zbilja lepo! rece.
Ja sam u Beogradu bila željna bašte. Vidi kako se bele krinovi.
Mesecine nije bilo i oni su sedeli u senci drveca. Svetlila se samo njena haljina. On je bio u tamnom odelu. Ljiljanu je rastuživalo ovakvo sedenje udvoje. Kako može ovako hladno da sedi pokraj nje? Sva je treperila. Kako bi mu se bacila u zagrljaj! Ljubila bi ga do besvesti. cutala je. cekala je da on prvi nešto kaže. Šta ima on s njom da prica? Zadrhtala je i zaželela da ga zapita
Ima li ovde u sudu cinovnica?, ali se setila da bi takvo iznenadno pitanje moglo probuditi sumnju kod njega.
Što je danas bio jedan smešan pretres! nasmeja se Radmilo. Tri žene umalo da istuku jednog muškarca.
Zašto?
Varao ih je svc tri... Zakonitu ženiu i dve prijateljice. Ženu je napustio i prešao u stan prijateljice. A žena tužila njegovu prijateljicu da joj je otela muža i traži odštetu od nje. Ali, u toku sudenja, pojavila se i treca žena, koja je napala drugu da hoce od nje da preotme tog istog muškarca, a on je njoj obecao ženidbu... Sad njih tri bezmalo za kose da se pocupaju. S.udija ih je jedva umirio i sprecio da se ne potuku. Na kraju su se sve tri sporazumele, jer su shvatile da ih je sve tri varao, pa su se bacile na njega. Jedva su ih žandarmi sprecili da ga ne istuku.
Pa, šta je posle bilo?
Sad ce zakonita žena tražiti razvod braka, a one dve su joj se stavile na raspolaganje i izjavile da ce svedociti protiv njega.
Zar on nije odmah kažnjen?
Kažnjen je zatvorom. Sudija je uticao na njegdvu ženu da se izmire. Ona još razmišlja. Koleba se.
Kako su sve te tri žene ispale glupe, da ih vara jedan isti covek!
Kad su lakomislene.
Vi uvek okrivljujete žene za sve.
Ne uvek. Ali, žena treba da cuva muža...
Dobro, recite mi kako to žena treba da cuva muža?
Gospodine Tomicu! zacu se glas sudije Nikolica preko plota. cujem, razgovarate sa gospodom. Izvolite malo k nama, da posedimo i da porazgovaramo...
Hvala, doci cemo! prihvati Radmilo.
Hoceš li Ljiljana?
Njene oci se još više rastužiše, ali u mraku on to nije mogao da vidi. Jedva je docekao da ne bude sa mnom nasamo.
Hocu! odgovori ona preko volje. Pogleda oko sebe. Bilo je divno u bašti ovako udvoje na klupi. Zar on ne oseca poeziju ove veceri...
Idem da uzmem duvan rece Radmilo.
Ja nisam obucena za posetu. Ovo je penjoar. Ima li smisla?
Zašto da nema? Mi smo komšije... Ta haljina ti vanredno stoji.
Ona se tužno osmehnu. Izgovorio je taj komplimenat hladno, nekako uzgred. A ona je želela da joj tiho šapuce, da je privuce sebi, da mu nasloni glavu na grud, a onda joj mrsi kosu...

SUMNJA SE POLAKO PRIKRADA

Porucnik Milan je sedeo u svojoj sobi i ucio. Spremao je ispit. Kad je cuo oca kako zove Tomica ovamo, naglo prekide ucenje. Da li ce doci? Bilo.mu je i pri
jatno i neprijatno. Znaci, ovo vece mu propada, a baš je odredio lekciju koju mora da prede. Sad je svršeno...
O, kako ste lepi, gospodo Tomic! zacu sada i majku. što vam ta haljina divno stoji! Videla sam vas još jednom u njoj, pa sam gledala preko ograde i divila se.
Milan se prisecao koja li je to haljina. Sigurno ona ružicasta sa plavim. I on ju je tada gledao krišom preko ograde. Osluškivao je njen glas, ali javi se opet otac
Šta mislite, Radmilo, hoce li biti rata?
Ko zna? Živimo u vreme svakojakih iznenadenja. Medunarodna situacija je vrlo naoblacena... Doduše, u strahu su velike oci... Izgleda da države koje se najviše plaše rata imaju najviše izgleda na rat. A nas mogu spasti samo njihovi medusobni obracuni.
Jaoj, kakav crni rat! uzviknu sudijina žena. Zar smo malo žrtava podneli? Za naše generacije je dosta rata. Ne damo da naša deca ginu. Zar moj Milan da ide u rat, pa Ika, pa vi, gosn Radmilo?
Doista, danas tehnika služi više za zlo nego za dobro ljudi rece Ljiljana. Kao da je cilj civilizacije ubijanje. Što je neka zemlja civilizovanija, ima sve više sredstava za ubijanje...
Porucnik se nasmeši u sebi Vidi ti kako ova lepa plavuša pametno misli! Seti se kako su danas u kasarni razgovarali o njoj. Došao jedan pešadijski poruonik iz Beograda. Poznaje Ljiljanu. Stanovao je u susednoj ulici i cesto ju je vidao. Vrlo ozbiljna devojka... Uvek je izlazila sa jednim istim mladicem.
Milan ponovo pokuša da cita, ali ubrzo zakljuci da se uzalud trudi. Mislio je o tome zašto je muškarcima uvek slada tuda žena. Mladici cesto i ne zapaze neku lepu devojkU, aiM kad seuda, onapostaje vrlo primamljiva i neodoljiva. On je cenio advokata Tomica. Slušao je cesto i svog oca kako ga hvali. Verovao je da se taj nije mogao glupo oženiti.
A ovo su naše garsonijere! dopre do Milana Ikin glas.
Slušaj, šta ovaj prica! pomisli Milan. Garsonijere! Kao da dovodimo ljubavnice.
Ika pravi užasan darmar u svojoj sobi glasno se smejala sudijina žena. A Kod Milana je, da samo vidite,
sve uredno. On je sam sebi kupio i nameštaj. Sve kod njega mora da bude na svom mestu. Vojna akademija ih zaista nauci redu...
Milan se smešio, sam iza spuštene zavese. Uvek je mama njega hvalila, ali i on je zaista uvek pažljiv prema mami.
Kad biste sad ušli u moju sobu, gospodo, videli biste kako je sve u redu! branio se Ika.
Jeste, danas je u redu zato što je Vida sve istresla. A sutra da vidim kako ce biti... Verujte, gospodo, volela bih da je Ika žensko. Kako je lepo imati cerku kao što ste vi.
Pricekaj još malo, Anka. Kad se oni ožene imaceš dve cerke tešio je sudija Nikolic svoju ženu.
Od današnjih snaha ne možemo ocekivati mnogo nežnosti rece ona. To se na vas ne odnosi, gospodo izvinjavala se Ljiljani. Vi biste bili divna snaha. Kako vas samo gospoda Stana hvali! Pre neki dan srele smo se na ulici. Ona ne može da se nahvali kako je gospodin Radmilo srecan sa vama. A ja to i sama vidim... Volela bih da se Milan oženi, ali on ima svoje ambicije. Hoce na viši kurs, pa misli i na generalštab... Kažem, nemoj samo da mi ostaneš mator momak... Kad se covek zanese knjigom i karijerom, zaboravi na ženidbu. A ti generalštabni oficiri uvek se žene kao matori momci. Posle uzimaju mlade devojke... Dosta mi je da mi sin završi viši kurs.
Kao onaj potpukovnik što je još momak prihvati njen muž. I sad hoce da uzme jednu osamnaestogodišnju devojku... Zreo covek pa pravi gluposti.
I ja sam za to, mama, da se ranijeienimo! upade Ika.
Znam da bi se ti sad odmah ženio smejala se mati. Ne branim ti! cim završiš i dobiješ mesto u sudu, ženi se. Stan ti besplatno dajem...
A gde je Milan? zapita Radmilo.
Uci.
cekajte, idem da ga zovnem! šeretski skoci Ika. Milan je cuo Iku kako dolazi i napravio se da cita.
Milane, nema smisla! Izadi i ti. Radmilo pita za tebe. Uh, da vidiš Ljilju. Kao bomba! Ajd, ajd, nemoj da se sad praviš ozbiljan!
Doci cu malo posle. Imam još nešto da završim.
Imate lepu kucu! razazna se Ljiljanin glas.
Gore imamo tri sobe spavacu, trpezariju, salon. To su naši apartmani, moji i dokini...
I bašta vam je lepa.
Da, prostrana je. Dole smo zasadili luk, patlidžane, boraniju...
Mogli bismo i mi, Radmilo, kod nas povrce da zasadmo. Ima dosta prostora...
To cemo dogodine! nasmeja se on.
Ona se trže od tih reci. Za casak je bila zaboravfla da je njihov brak pod ugovorom na tri meseca. Da li je on to sad ironicno napomenuo? Pogleda ga i vide njegovo nasmejano lice. U društvu je uvek raspoloženiji, nego sa mnom.
Izvolite kafu! nudila je gospoda Anka. I da probate moje tatlije. Danas sam ih umesila. doka mnogo voli slatkiše.
Ne kažeš, mamice, da ih i ja volim! kao ljutnu se Ika.
Ti ih satireš... A, evo i Milana. Ova šoljica je za tebe, sine.
Porucnik poljubi ruku mladoj ženi i rukova se sa Radmilom.
Kako ste, gosn Milane? upita Radmilo. Ucite, izgleda, ozbiljno?
Ucim, ali sam prilicno umoran, jer moram rano da ustajem odgovori Milan, izbegavajuci da pogleda lepu plavu Ljiljanu.
Vrlo lepo svirate na violini pohvali ga ona. Slušala sam vas jedne veceri.
Ucio sam još od prvog razreda gimnazije. Ali i kao porucnik uzimao sam casove sve cetiri godine.
Radmilo ga pogleda, vide kako on gleda Ljiljanu i ljubomorno pomisli On ima plave oci, a i onaj Momcilo ima plave oci. Možda ona voli plave muškarce... On svira, ona sluša. Nije mu to ranije ni padalo na pamet. Milanova soba gleda u Ljiljanin prozor! Da li se gledaju? Nešto mu poce rovariti po glavi.
Pušite li vi, gospodo? ponudi joj Milan cigaretu.
Ne pušim! Hvala.
Izvolite vi, gospodine Radmilo.
Hvala, ja imam duvan.
Mene ne pohvali za gitaru! Ijubomorno je mislio Ika. Milan je lepši od mene! Zagleda se u bratove tamnoplave oci sa finkn obrvama i malo zagasitijom kosom. Tamna boja lica lepo je pristajala uz njegove svetle oci i kestenjastu kosu.
Radmilo opazi kako i Ika posmatra Ljiljanu zadivljenim ocima. Ona se obojici dopada! pomisli on.
Uzmite, gospodo, još jednu tatliju!
Hvala, dve sam pojela. Izvrsne su. Da mi pokažete, pa i ja da ih mesim. Dopadaju li se tebi, Radmilo?
Vrlo dobre su.
Jeste li se navikli, gospodo, na varoš i društvo? pitao je porucnik Ljiljanu, videci da njegov otac razgovara sa Radmilom.
Jesam. Vec sarn napravila i neka poznanstva.
A vašoj mami sigurno je teško bez vas? upita sudinica.
Jeste bogami. cesto joj pišem.
Samo zbog toga nije dobro imati žensko dete. Odvo ji se od kuce i roditelja...
A ja cu uvek biti uza te! našali se Ika. Milan nas ostavlja u septembru, ako ode u Beograd.
To jest, ako položim ispit.
Ti baš uciš! hvalila ga je mati.
Radmilo prekide razgovor sa sudijom i okrete se svojoj ženi. Ona je u tom trenutku gledala u porucnika. Radmilo opet oseti Ijubomoru.
Ljiljana, treba da idemo. Sutra ustajemo rano... Pozvao nas je Voja inžanjer da idemo do njegovog tasta.
A to je vrlo lep put! Gospoda nije išla tamo?
Nisam.
Moramo da ustanemo pre pet.
Porucnik uzdahnu. I Ika se rastuži. Bilo im je žao što Radmilo vodi svoju lepu plavu ženu. Gledali bi je neprekidno. Zbilja, opasno je imati lepu ženu mislio je Ika. Svi je gledaju...
Kad udoše u svoju kucu, Radmilo najednom ucuta. Sumnja ga je cisto pekla. Malo je poznavao svoju ženu i uvek je sumnjao. Prošlost devojceta cesto izaziva podozrenje. Setio
se ova dva mladica, setio se i onog plavog iz Beograda. Sumnja ga je mucila.
Nije mogao da spava. I Ljiljana je imala nesanicu. Kakve su sve to promene u njenom mužu? Ona ga ne razume... U društvu je tako ljubazan prema njoj izigravaju srecan par svuda je izvodi. Zašto je vodi? Zašto stalno proširuje poznanstva? Bolje bi bilo povuci se od sveta, jer ce ih taj svet ogovarati još više kad se rastanu.
Radmilo je šetao po svojoj sobi... Da li ona gleda porucnika i Iku? To ga je neprekidno mucilo. Ona voli plave mladice... Pošao je napolje, pa zastao. Zašto muci sebe svim tim mislima? Zar ona toliko vlada njime? On se trudi da ne vidi njenu lepotu, ali ona mu se namece. Njena lepota mu udara u mozak, glava i srce ga bole od nje. Kako je veceras bila lepa! Video je njenu lepu plavu glavicu, meku plavu kosu, velike detinjaste oci, malu nogu... Vi lepo svirate na violini, secao se njenih reci. Kao igle su ga bockale te reci, hteo je da se uveri, da vidi je li njen prozor otvoren. Lagano je izašao u predsoblje, otvorio necujno vrata i izašao u dvorište. Zaklanio se u jednu senku. Ocekivao je... Spazio je najednom kako porucnik diže zavesu. Naslonio se na prozor i *****. Ljiljanina zavesa bila je spuštena i prozor zatvoren. To ga malo umiri. Ne, ona ga ne gleda! Ali, najedared zavesa se diže... Ukaza se ona na prozoru. Radrailo sav zadrhta. Ona otvori prozor i brzo spusti zavesu. Svetlost se ugasi u njenoj sobi.
Radmilo je teško disao. Zašto je otvorila prozor? To je porucnik video. Pogleda plot... Zar se onde ne može preskociti? cak bi se mogao uvuci i u sobu. Preko prozora. On je visok... Odbacio je te lude misli. Osecao je kako pastaje bezuman. Zašto sam sebe osuduje na ovakav život? Ona je veceras bila nešto tužna. Opažao je svaku promenu na njenom licu. cak je premalo i jela. Samo je cutala. Šta je u njoj? Zašto muškarac ne može da prodre u srce žene? Stezao je rukama slepoocnice... Porucnik je i dalje stajao na prozoru. Sad spusti i om zavesu. Radmilo tiho ude u predsoblje. Zastao je u trpezariji. Najednam je zacuo gitaru. To je Ika svirao. On to njoj svira... Tako ce njoj muškarci praviti uvek serenade. Da li ce ona ostati ravnodušna? Zažele da upadne u njenu sobu, da joj do
vikne Otvorila si prozor, jer je tamo na prozoru onaj porucnik! Ipak je nekako uspeo da zapovedi sebi da se umiri. Ude u sobu na prstirna i brzo leže na sofu.

OPASNA LJUBOMORA

Auto je zastao pred kucom tacno u šest. Ljiljana kroz prozor ugleda neku crnomanjastu devojku pokraj Vere. LjiIjana i Radmilo izadoše iz kuce.
Gospodo Ljiljana, da vam predstavim Vojinu rodaku Margitu Pantic, studentkinju prava! zacvrkuta Vera.
Ime Margita puce kao revolver. Ljiljana se sva strese. Pogleda crnomanjastu devojku. Prvo što joj pade u oci bio je mladež iznad gornje usne!
To je, znaci, ona Margita ciji je dnevnik procitala. Sva radost za izlet naglo išceze. Svi joj postadoše neprijatni njen muž, gospoda Vera, ova devojka... Ucini joj se da svi znaju za ljubav ove Margite. Poveli su je na izlet, ne mareci kako ce se ona, Ljiljana, osecati zbog toga.
Gospoda Vera joj ljubazno ustupi mesto s desne strane. Smešila se, ocevidno zadovoljna. Smešio se i Voja. Kao da je svima bilo milo što ona ide, što su priredili ovaj izlet. Ali ona nije videla ništa drugo do ove devojke i njenog mladeža.
Auto pojuri preko kaldrme. Buka je zagušivala reci. Dobro je što ne mora govoriti. Ali, na drumu se stiša buka i Vera poce veselo da prica. Zapitkivala je sve i svi su razgovarali i bili veseli. I njen muž, sedeci rame uz rame sa ovom devojkom.
Kako su udesili ovaj sastanak! Pogleda muža i bi joj za casak odvratan.
cutala je sve vreme. Crne oci mlade devojke uporno su je gledale. Njena ženska sujeta bi povredena.
Možda hoce da vidi jesam li srecna? Ah, kod mene ništa nece opaziti. Nasmeši joj se i Ijubazno je upita
Vi ste rodaka gospode Vere?
Voja mi je brat od tetke.
To je naša Margita! nežno rece Vera i potapša je po ruci. Videlo se da je voli.
Studirate li nešto?
Prava... A ovde sam cinovnica u sudu.
Idete u Beograd da polažete ispite?
Da. Sad u junu imam ispit.
Ljiljana pogleda muža. On se bio zagledao kroz prozor i posmatrao okolicu. Kako vešto krije svoja osecanja pomisli Ljiljana.
Prisustvujete li i vi sudenjima? upita opet devojku.
Ponekad, kad Radmilo brani... Volim da slušam njegovu odbranu.
Radmilo! Ona ga zove po imenu... O, to su oni bliži jedno drugom, nego što ona piše.. Okrete glavu, uvredena i ljuta na ovog mladica, koji je tako pritvoran. Da li govore jedno drugom ti?
I vi ste. Radmilo, bili juce na onom pretresu kad tri žene htedoše da tuku onog coveka? upita Margita.
Da, bio sam... Pricao sam i Ljiljani.
Beskrajna tuga pritisnu Ljiljanu. Oseti se poniženom. Kako je ružno od njenog muža da je pozove na izlet kad ide i ova devojka... Kako nije pomislio da ona jednoga dana može doznati za njenu ljubav? Nikad rou ovo nece oprostiti i uvek ce sumnjati. On je danas zasadio u njeno srce klicu sumnje koja nikad nece uginuti.
Gledala je desmo i levo bujne livade sa majskim zelenilom. Visoka trava, prošarana belim i žutim cvetovima, podrhtavala je na vetru kao živi, zeleni talas. Lepota prirode još više pojaca njenu tugu. Osecala se kao one noci, u vozu, samo s tom razlikom što je onda patila zato što ne voli ovog mladica, a danas je patila zbog toga što ga voli.
Margita je nešto pricala. Ljiljana se pravila da je ne cuje, ali je cula svaku njenu rec. Šta ova devojka traži? pitala se. Znala je da se svaka devojka sldanja od mladica kad se oženi, da ne bi više patila. Razocarenje je u isto vreme i poniženje devojke izbegavaju sve što stvara bol. Ali kad ova devojka ovako smelo ide s njim na izlet i sedi rame uz rame s njenim mužem znaci da se ona
necemu nada, da je on ublažio njeno ocajanje, dao joj neku nadu. Zašto bi se, inace, izlagala novoj patnji? Ova devojka izgleda da zna kakav je njihov odnos. Zar je moguce da joj je on to kazao?
Pogleda muža. On joj se nasmeši.
Dopada li ti se, Ljiljana, ovaj put?
Divan je! odgovori ona tiho.
A tek da vidite selo moga tate! Sve je divlje i romanticno! Tati i mami sam juce javila da dolazimo. Moj tata tako voli društvo... veselo je pricala Vera.
On je vrlo inteligentan sveštenik hvalio ga je Radmilo.
U razgovor se povremeno uplitao i Voja, koji je sedeo pokraj šofera. Okrenuo bi se katkad i pogledao blistavu lepotu ove plave, nežne žene. Ali Ljiljanine oci su bile tužne toga jutra...
Smešila se, pricala, usiljavala, ali je neprekidno mislila na ovu devojku. Njene crne oci su je prosto pekle. Što me ovako gleda? Da li je pošla s nama da bi mi prkosila? Da li se Margita njoj sveti, ili je ispituje da bi videla koliko je jaca ili slabija od nje?
To je gadno, gadno i od nje i od Radmila! Nije lepo ni od Vere što je pozvala devojku, ako je znala da je volela Radmila. Kako ona cuva svog muža! Da, ali on je njen muž. A šta je njoj Radmilo? Ništa! Samac u kuci. Samac u braku... A ova temperamentna devojka sedi do njega, vida ga u sudu, razgovaraju. On je s njom stajao i onda na ulici. Jeste, to je bila ona! Poznade njen trenckot. I ona je imala glatku, sjajnu crnu kosu, uvijenu pozadi u rolnu. Kako ju je držao za ruku! Ponovo je osetila odvratnost prema mužu. On je rdav. Ovo nije nimalo lepo od njega.
Margita se nešto namršti.
Šta ti je, Margita? Da ti nije muka? Ti ne možeš natraške da se voziš. Pa hodi, evo ti moje mesto! nudila je Vera.
Necu, mogu... Proci ce!
Možete sve tri na zadnje sedište predloži Radmilo.
Ah, on se stara o njoj da joj ne bude muka! I hoce da mu sedi preko puta, da je gleda. Devojci je možda muka
zbog nje, Ljiljane, što je dobila Radmila. Nije to od vožnje. Ona pati! A zašto je pošla, kad pati? Ipak, da se šta ne primeti, Ljiljana rece
Možete ovde sesti. Evo, ima mesta. Odmace se sasvim u kraj, a devojka prede. Sad je ona osecala njeno rame. Da se meni desilo da se onaj koga sam volela oženi, nikad ne bih ovo radila. Zaista je ne razumem. Dobro je shvatila njenu ljubav citajuci dnevnik, ali sada joj je bila nejasna i neprijatna ova devojka. Žena nema ponosa ako se izlaže ovakvim susretima kada se nicemu više ne nada. Ali, ona se nada!
Nije vam više muka? pitao je Radmilo.
Ljiljanu rastužiše ove reci i ona sva utonu u razmišljanje. cutala je i gledala lepe predele zabrane i pašnjake, stada ovaca, seoske kucice, cobancice pokraj puta, koji su cuvali ovce ili guske. Mogla je da zaplace. Razmišljala je o tome kako nije umela da otkrije mužu svoju dušu. Neumešna žena ne ume ni najlepša svoja osecanja da pokaže u braku i izgubi sve. Ova devojka je umela da se prikaže kroz svoj dnevnik. A ona, glupa Ljiljama, još prve veceri se predstavila kao devojka koja je imala avanture, iako nije.
Da, oružje ove devojke je njen besprekorni život. Ona je za Radmila sigurno ideal od devojke ona bi mu donela cisto telo i dušu. To njega privlaci, a to je moc ove devojke. Pa zašto onda nije nju uzeo? Nije znao za njenu Ijubav. I ona to kaže u dnevniku. I kaje se što mu nije rekla da ga voli. Da li mu se sada nije prinela na žrtvu u svojoj prevelikoj ljubavi? Možda je on njoj kazao Budi moja, cim se razvedem ti ceš mi biti žena. Kako je samo ništavna zakonska veza braka kad srce traži drugi put!
Oseti da je nešto guši. Otvorila je oci da bi rasterala suze. A one su se kupile, kvasile joj vec i trepavice. Radmilo spazi njene suze u ocima. Da li mu je bilo neprijatno da drugi to vide, ili je naslucivao šta je u Ljiljaninoj duši tek najednom, on pruži ruku i uhvati njenu
Je li ti prijatna vožnja, Ljiljo?
Ljiljo! Ljiljo! Ona je cula samo tu rec. Tako je nije oslovio još od one prve veceri. Osetila se kao rastuženo dete kome mati nežno govori Milo moje, ono mi place! Ta rec nežnosti rastuži je još više, podseti je na sve než
nosti koje je mogla imati od ovog mladica, a koje sada ocekuje druga ova devojka. Razneži je i zabole do srca ta rec i jedna suza joj se skotrlja niz obraz.
Ah, divan je ovaj kraj! veselo prihvati, naslanjajuci ruku slucajno na obraz, da krišom izbriše suzu. Okrete glavu prozoru kao da gleda nešto što je proletelo pokraj njih.
Radmilo, koji je svakog dana proucavao sve promene na njenom Iicu, sad potraži uzrok ovom iznenadnom bolu. Uhvati je ponovo za ruku, steže joj prste da bi je umirio. Ali, ono dete u ženi, koja zacas može da se rasplace, bilo je puno suza. Da su bili sami, tako bi zajecala.
Gordost njene prirode jedva nadvlada bol i poniženje... Ona odagna svoje neraspoloženje prema ovoj devojci. Udata žena treba da bude dostojanstvena. Ona je uvek jaca, jaca jer njoj pripada muž. Ali, ova devojka ga je volela kad ona nije ni mislila o njemu, niti se secala da on postoji. Koja je od njih dveju imala više prava da ga dobije? Sigurno ova devojka. Ali, orna mu je bila obicna, a ona, Ljiljana, interesantna i neobicna. Sada je ona, Ljiljana, verovatno svakidašnja devojka u njegovim ocima, a ova devojka ga privlaci svojom cistotom, dubokom ljubavlju.
Mlada žena je najednom osetila želju da razgovara sa Margitom.
Ima li ovde žena advokata, gospodice?
Nema nijedne.
A hocete li vi polagati advokatski ispit?
Ja bih polagala, kad bih znala da cu imati klijenata kao Radmilo. Ali muškarce advokate više cene. U Beogradu se žene advokati žale da nemaju dovoljno posla. Samo su još tri advokati u Beogradu.
Žene su suviše osetljive za taj poziv rece Radmilo. Kod žena više presuduje srce nego razum.
Zar mnogi prestupi ne zaslužuju da se i srcem presuduje? upita Ljiljana. Ja mislim da i sudije i advokati moraju to imati na umu.
To se razume. Svaki prestup se mora psihološki razmotriti. Ali, zakon ima svoje pravo. A žensko srce bi prelazilo preko zakona. Vas žene uvek bi mogle tronuti necije suze. Koliko je puta ženska publika u sudu sva na strani nekog lepog mladica, iako je zlocinacki ubio ženu.
Ti kao da ne priznaješ ženama logicno rasudivanje?
primeti Ljiljana, trudeci se da joj glas zvuci veselo.
U izvesnim stvarima priznajem. Ali, sudija ne može da bude sentimentalan.
Zato ce naša Margita ostati cinovnik u sudu rece Vera. Ne mora biti ni advokat ni sudija. Ali, mi cemo nju za sudiju da udamo.
Ljiljani se pruži prilika da nešto hrabro proveri.
A da sam ja advokat, da li bi se ti mnome oženio?
upita Radmila.
Ne bih! To je glupo muž advokat, žena advokat.
A kako može profesor i profesorka?
To je mirnija profesija. Nastavnicki poziv je državna služba. Svako ima platu i povišice. Advokat je slobodna profesija mora da trci, da dolazi u dodir sa svakojakim svetorn. A to nije za ženu.
Mi žene, znaci, treba da budemo samo kancelarij ski automati. Gde treba misliti, mi smo nesposobne! prebaci mu Margita.
Ne mislim to, ali u kancelariji nema toliko trzavica kao kod slobodnih profesija. Ženu uvek više eksploatišu, a manje placaju U svim slobodnim profesijama žene su više eksploatisane ako imaju poslodavca.
cudi me, Radmilo, da ste vi ostali tako konzervativni u pitanju ženskih profesija hrabro izjavi Margita.
Nisam konzervativan. Žena može sve da studira. Ona ne mora više da bude samo domacica. Takve su danas prilike i žene cesto moraju da rade. Moje mišljenje o tome je licne prirode, ono se odnosi samo na moj brak. I Voja se sa mnom slaže?
Potpuno. Više volim da me moja Verica ceka s dobrim ruckom, nego da cekam kod kuce porcije iz kafane, a nju iz kancelarije.
Ja sam tebe razmazila. A jeo bi ti, još kako, i iz kafane da sam ja neka lenja žena. Ponekad i ja zaželim da sam cinovnica. Urede se, napuderišu, prokoketiraju u kancelariji, kod kuce urade koliko stign.u. A mi, žene domacice, samo tumaramo po kuci. I da nemamo nikakva posla
mi cemo ga naci. Ne umemo da se odmorimo. Jedva cekamo da muževi dodu i porazgovaraju s nama a oni odmah
novine u ruke. A, znam ja, Vojo, da i ti u opštini caskaš sa onim cinovnicama, castiš ih kafom, nudiš im cigarete... cula sam ja šve to.
Šta moja Vera sve ne cuje.
Žena mora sve da zna. I vama kažem, gospodo Ljiljo neka je i najbolji vaš Radmilo, vodite racuna o njemu! Muževima je potrebno da znaju da žene vode racuna o njima.
Ah, što se tice Radmila, ja garantujem za njega! Vidam ga skoro svaki dan pohvali ga Margita.
Vidam ga skoro svaki dan! ponovi u sebi Ljiljana. Da, ona bi mogla garantovati i da ja nisam njegova žena. Sigurno i to zna.
Ovo nekoliko reci povratiše ponovo njeno neraspoloženje. Uvidela je sada kako je naivna i kako ovo dvoje nešto kriju. Savladivala se da bude takticna, ali neraspoloženje joj je oduzimalo moc govora. Srecom, mogla je da posmatra prirodu, a poneka rec divljenja davala je utisak da je zaneta posmatranjem okolice.
Ali, Radmila nije mogla obmanuti. On je opazio, još sinoe, njeno neraspoloženje.
cim su stigli, on joj došapnu
Ljiljana, šta je tebi jutros, nisi raspoložena?... Htela si da zaplaceš. šta to znaci? Bilo mi je vrlo neprijatno.
Ništa mi nije, to se tebi samo cini. Baš sam vesela! Put je bio vanredno lep. Odmakla se brzo od njega i pošla sa Verom, koja je htela da joj pokaže baštu, potok ispod kuce, vodenicu. Verin otac je bio još u crkvi i one udoše najpre tamo. Radmilo ostade sedeci sa Vojom, a Margita je ostala kod popadije, Verine majke, koja je kuvala rucak. U crkvi je mirisao tamjan, bosiljak i vuneno sukno na seljacima. Crkvenjak je pevao za levom pevnicom. Za desnom je bio jedan lep mladic. Služba je bila pri kraju. Ljiljana i Vera dobiše naforu od popa. Pricekaše ga dok ne izade iz crkve. On ih srdaono pozdravi.
Ovo je Radmilova gospoda? Vrlo mi je milo što ste došli. Pa, cešce da nam dodete. Ovo selo je lepo. Da vam predstavim našeg ucu. Lepo peva.
Gle, što su slatki ovi daci! nasmeši se Ljiljana.
To je moj razred pohvali se uca. Deca su uctivo pozdravila.
Dve lepe seoske devojke pridoše Ljiljani i Veri.
Kako ste, gospa Vera?
A, to si ti, Daro? Gle i Ljubice! Porasle ste i prolepšale se.
Jesu li Radmilo i Voja u kuci? Idem ja k njima. A ti, Vera, pokaži gospodi selo! rece joj otac i udaIji se.
Zašto Margita nije pošla s nama? Htela je da ostane s Radmilom pomisli Ljiljana. Ovo je sasvim jasno!
A kakve su seoske devojke? upita Veru kad su ostale same.
Nisu kao ranije. Ne znam kako da vam kažem... Nema više one idilicnosti kao što je bilo nekad.
A u palanci su devojke simpaticne. Izgledaju vrlo patrijarhalne?
Kako koja. Ima i u palanci svakojakih devojaka. Odu na studije u Beograd, tamo se provode, pa posle hoce i ovde. Iskusila sam ja dosta od tih devojaka.
Kao udata žena?
Na žalost, kao udata žena!
Zar i ovde devojke gledaju oženjene?
Kad mogu i kad ih žene ne uhvate. Videli ste one veceri onu porodicu industrijalaca? Ima jedan oženjen, a živi s jednom devojkom. Izdržava je, kupuje joj poklone, daje joj novca koliko hoce. Kad i de u Beograd, i ona uvek ide s njim. To žena zna i pomirila se s tim. Šta ce, ima sa njim decu. Ali, ja se ne bih pomirila... Danas je nastalo takvo vreme da žena, ako voli svoga muža, mora da se bori za njega i da ga cuva. Devojke se danas teže udaju, pa se ne libe toga da razdvoje muža od žene. Znaju sve moguce nacine da rastave brak. Ovde je skoro bio jedan slucaj. Trgovac, stariji covek, odjenom nece da cuje za ženu hoce razvod. A ima odrasle sinove. I zašto? Zaljubio se u mladu devojku, a ona ga laže da ga voli. U stvari, ona bacila oko na njegovo bogatstvo, ali on star, poludeo, pa to ne uvida. Hajdemo tamo da vidite vodenicu. Pogledaje kako je lepo.
Potok je dolazio sa brda. Snažni mlaz vode jurio je kroz duboko izdubljeno stablo kao korito, padao na veliki vodenicni tocak i okretao ga.
Voda je prijatno šumila, drvece je pravilo hladovinu, ptice su cvrkutale. Ljiljana se divila prirodi.
Kako si, cicaMilune? zapita Vera jednog seljaka. Možeš li da nosiš taj džak? Svi su je u selu poznavali.
Moram, Vero. Da je sreca, svakog dana po jedan da vucem. Ali, zle su godine nastale! Kupujemo žito. A još koliko ima do novog! Prošle godine suša, omanu žetva te ne nado ni zimu da proteram. A kad seljak još u zimu pocne da kupuje kukuruz, do proleca može i da crkne... Idem da ovo sameljem. Pa, kako vaš Voja?
Dobro je, cicaMilune. Tu je i on, ostade kod kuce, a ja moju gošcu da provedem. Ovo je žena advokata Tomica.
Ako, živa bila i zdrava! Išo sam ja jednom kod njega, on mi nešto ****** u sudu. Ajd u zdravlju!
Ljiljana je i dalje mislila na Verine reci o devojkama koje otimaju muževe. Bila je vrlo rasejana i obeshrabrena, ali se trudila da pokaže svoje divljenje prema prirodi. Pele su se uz brdo, prošle kroz lisnate zabrane, gazile po mekom suvom lišcu od prošle godine. Prešle su preko nekih uzanih balvana, gledale jaganjce, posmatrale kosace i najzad se vratile kuci.
Prva slika koju je Ljiljana pred kucom videla bila je njen muž drži jagnje, a Margita miluje to jagnje. Ucini joj se da on sjajnim i toplim ocima gleda devojku ona se smeši na njega, prica mu nešto, gleda ga zaljubljeno... Ljiljaea najednom sva obamre od bola. Osecala je kako joj noge klecaju, nije mogla dalje da ide. Nasloni se na jedno hrastovo stablo.
Ah, kako je odavde lep pogled! prošaputa.
Jeste, zaista je divno! rece Vera. Selo se širi na dva brda. Vidite, dole je duboka reka. Ima i jedan opasan vir... Treba da vam pokažem i vrelo gde izvire topla voda. Tu peru rublje i kupaju se. Kao banja! Ah, treba mami nešto da kažem.
Ja cu ovde još da ostanem.
Ljiljana se lagano spusti niz stablo i sede na svežu travu... Odatle ih je dobro videla. Pricali su nešto veselo. Radmilo spusti jagnje i ono pobeže. Mlada devojka je stajala i dalje pred njim.
Ljiljana zatvori oci. Nikad nije ni sanjala da ce preživIjavati ovakav bol... Kako joj je strašno u srcu.
Radmilo je spazi. Požuri k njoj. Pomisli kako je nežna, a rastužena, tako naslonjena na stablo.
Ljiljana, šta je tebi? Nešto se dešava od jutros s tobom?
Ništa, ništa mi nije... promuca ona gotovo kroz jecaj. Idi ti samo, ostavi me! Zašto me gledaš tako? Uvek si sa mnorn namršten. Zar ne možeš da mi uciniš bar to da se smešiš i na mene kao na druge? Željna sam da vidim tvoje veselo lice...
Glas joj zadrhta. Nije više mogla da se uzdrži, zajeca... On sede na travu pokraj nje, obgrli joj ramena, privuce je sebi.
Ljiljo, mala Ljiljo, nemoj da placeš...
Bol je svu preplavi, zamuti joj razum. Ona se otrže, skoci, pojuri reci. Vir, cula je za vir. Skocice... šta ce joj ovakav život! Jurila je kao srna, izbezumljena. Da umre, samo da umre! To je vir iz koga se ne može izvuci. cula je za one strašne virove... Jurila je nizbrdo, gubila je dah. Ali i Radmilo, kao mahnit, pojuri za njorn.
Odozgo, iz popove kuce, Voja je gledao tu trku i uživao
Gledaj, Margita! Zaljubljeni trce kao deca... Mlada devojka se odmace, sva bleda, i ulete u vocnjak.
Obuze je neko ludo ocajanje. Gledala je njih dvoje kako se jure.
Ljiljo! Ljiljo, stani.. On vide reku, seti se vira. Užas ga obuze ona je vec blizu obale.
Mladic prikupi svu snagu. Na njihovu srecu, spazi jedno vrbu. Pojuri, šcepa Ljilju jednom rukom za mišicu a drugu obavi oko stabla vrbe, da bi se zaustavili. Nekoliko trenutaka nije mogao da progovori. Držao ju je za ruku, kao da se boji da mu se ne otrgne... Ona je bila sva uplašena, unezverena. Polako je shvatala šta se moglo dogoditi... On uze njenu glavu u ruke, zagleda joj se u oci
Kuda si trcala, Ljiljo? Znaš li da dole ima jedan vir? Tu se cesto dave...
Ne znam, slaga ona gledajuci njegove uplašene oci. Onako sam trcala.
Kako sam se prestravio! I šta bi pamislili da si htela da se baciš u vir.
Kakav virJ odricala je ona. Bilo ju je stid. Malo joj se rasvetli u mozgu. Seti se i roditelja, pomisli opet na njega. On je castoljubiv. Ali, da li se on uplašio samo zbog svog castoljublja? Zar njemu ne bi bilo žao nje?
On joj spusti ruke na ramena. I dalje ju je gledao kao da sumnja i istražuje šta je povod njenog neraspoloženja i ovog trcanja ka reci... Lice mu je bilo tako blizu njenog. Gledala je u njegove sjajne oci. Bilo je neke cudne tuge u njegovom pogledu. Dodir njegovih ruku, koji je osecala kroz belu svilenu bluzu, kao da joj je davao toplote i vracao je životu... Gledala je i njegove usne, sa cežnjom pogled joj je govorio poljubi me!
Da li je osetio njenu cežnju, da li je i u njemu bila ista želja, tek ona rastuženost njegovih ociju prelazila je u nežnost i toplinu. Smešio se.
Ali, najednom, njegove ruke nestadoše sa njenih ramena, on je uhvati ispod mišice i rece odlucno
Hajdemo natrag!
Ljiljana pogleda uz brdo i spazi Margitu. Radost išceze i ona zažali što se nije našla u dubini vira. Nije smeo da je poljubi zbog devojke? Zamrze je u tom trenutku i dode joj da ga pita zašto je pošla na izlet ta devojka? Tražila je neko drugo opravdanje, da bi ocuvala ovo slatko osecanje koje je strujalo u njoj od topline njegovih ruku. Nikad je nije uhvatio ovako ispod ruke. Ona zažele da šeta sama s njim.
Šta je ono? Kakva je ano šuma? upita.
To je zabran.
Hajde da prodemo onuda.
On poslušno pode, ali ona kao da oseti uzdah koji mu se nehotice otrže. Pogleda ga. Bila se vratila ona rastuženost u njegove oci. Zašto je uzdahnuo? pitala se ona. Da li je žalio sebe, što se njome oženio, ili onu Margitu, koja pati zbog njega?
Maloeas si mogla da izazoveš nesrecu rece on. Oboje smo se mogli utopiti da nije bilo one vrbe...
Za mene ne bi bila šteta, ali za tebe bi.
Za tebe ne bi bila šteta! ponovi on i steže uza se njenu ruku. A nisi se setila svojih roditelja?
Nisam se setila, jer nisam predvidala nikakvu nesrecu slaga ona opet.
Ne volim da placeš u društvu. Daješ povoda da se to svakoijako tumaci... Volim kad si fina i ljubazna, kao obicno.
Odsad cu se traditi da uvek budem onakva kakva se tebi svidam.
Njegov komplimenat joj malo polaska. Znaci, ona je za njega lepo vaspitana i inteligentna. U oblaonosti njenih misli i secanja te dve reci zasvetleše kao zraci sunca. Prava zaljubljena žena koja sumnja, cezne, nada se i hvata za svaku sitnicu koja donosi radost, a ocajava od svake reci koja je baca u sumnju. Kao letnji dan bila je njena duša cas vedro, cas oblacno.
Peli su se lagano uz brdo. Margita ih je posmatrala skrivena iza jednog stabla. Videla je i kako trce. Shvatila je i to kao nestašluk mlade žene, koja voli da je muž juri i hvata. Videla je i kako joj on drži glavu, steže ramena, vodi je ispod ruke... Dok je Ljilja trcala prema reci, Margitu je obuzela jedna zlurada misao Kad bi pala u vir! Užasnula se od same sebe. Kako je mogla da poželi nekome smrt? Sklonila se u vocmjak, ali ju je vuklo nešto da ih gleda. Grizla je neprestano zelene jabuke, u ocajanju, bacajuci ih od sebe.
Za vreme nucka Margita je bila tužna, dok je Ljiljana veselo razgovarala. Htela je da pokaže interesovanje za svaki razgovor. Sveštenik je pricao o seoskim zadrugama.
Sad osnivamo potrošacku zadrugu...
Zadruge su jedini spas za seljake rekao je Radmilo.
Zašto? pitala je Ljiljana. On joj je objašnjavao... Bila je srecna što ga sluša, što i ona ucestvuje u raz
govoru. Pregledala je sveštenikovu biblioteku polaskala mu je kako ima vrlo dobrih knjiga... Ocarala je svojom mudrošcu i popa i popadiju. Inženjer Voja ju je krišom gutao ocima. Bio je pažljiv prema njoj i Radmilu. Za vreme rucka služio ju je stalno or. Bila je ubledela poslednjih dana, malo je i jela, uvek je bila zamišljena. A danas na sumcu, u prirodi, dobila je lepu boju. Radmilo se radovao što se nije mnogo šminkala. Rekao joj je jednom da to ne voli i ona je izbegavala šminku. Danas su joj obrazi bili tako zažareni da se još više isticala belina njene kože i plavetnilo ociju.
Ceo dan proveli su u bašti. Sunce je jako grejalo. Bilo je pomalo omorine, kao pred kišu. Sveštenik rece da može biti i kiše. Oni su mislili da krenu oko šest, ali oko cetiri se natušti. Dunu vetar. Zamraci se sve... Kiša udari kao iz kabla. Oni se skloniše na doksat. Odatle su uživali u kiši, ali ona kao da nije mislila da stane. Potocici su bujali, noseci lišce i grancice. Trava sva poleže pod mlazevima kiše.
Deco, vi necete moci da idete veceras rekao je popa. Ako, baš volim da prenocite ovde! Imamo, hvala bogu, dosta postelja! I da se proveselimo, da pevamo i sviramo. Zovnucu i ucu. On lepo svira na violini.
Pa ako, da ostanemo, prihvati radosno Vera. Za Ljiljanu i Radmila ima gostinska soba. Istina, jedna postelja. Ali još bolje! šapnu šeretski Ljilji.
Ljiljana nije ništa odgovorila, ali se u sebi radovala. Htela je da cuje šta ce reci njen muž. On je cutao. Da li je njemu prijatan ovaj predlog? Zavukao se u onu svoju sobu, pa nikako da izade iz nje. A ona je bila ponosita nije mu mogla reci Dodi, Radmilo, ovamo! Zašto na toj sofi da spavaš? Koliko puta je zaustila da mu kaže, ali nije mogla. A možda je i kod njega bilo iste gordosti. Ovo veceras, bilo bi divno! Zadrhtala je...
Ja ne bih mogla da ostanem, raoram sutra u kancelariju! rece najednom Margita.
Što da ne možeš? Pa poranicemo... Ako krenemo u pet ujutru, pa cak i u šest, stici ceš u kancelariju rece Vera.
Nemoj, molim te! Bila bih vrlo nervozna... Ako stane kiša, bolje da idemo.
Ljiljana oseti mržnju piema Margiti. Njen bol poraste kad Radmilo rece
I ja ne bih mogao da ostanem. Moram sutra rano u banku. Mogli bismo se zadržati. A izvedrice se... Evo, vec se plavi nebo!
Ljiljana sva klonu od teške sumnje jutros je sumnjala, sad je mogla verovati... I šta je jutros tako trcao za njom? To nije iz naklonosti prema njoj, vec da bi izbegao skandal. On hoce sve zakonski.
Margita se požali na glavobolju. Vera joj dade aspirin.
Radmilo je pušio i cutao. Ljiljana je sad svaki njegov postupak drugacije tumacila... Više nije imala volje ni da
razgovara. Našta ce joj sve to kad ovaj covek nije zaželeo da ostanu nasamo? A ovo je bio zgodan povod da njeno žensko samoljublje i njegov muški uvredeni ponos popuste i izmire se...
Bilo je sedam uvece kad su pošli. Put je bio dobar i auto je jurio. Opet su njih tri sedele jedna do druge. Pricala je nešto Vera, a Ljiljana se sva unela u svoj bol... Nekoliko puta Radmilo ju je nešto pitao. Ona bi mu odgovorila i opet utonula u svoje cutanje. On je pokušavao da zagleda njeno lice naslucivao je da je opet tužna. Ali ona se bila uvuMa u dno kola krila je oci od njega. Setila se ipak da izrazi zahvalnost Veri za ovaj izlet, jer su svi bili vrlo ljubazni prema njoj.
A, opet cemo mi da napravimo izlet, ali na dva dana! nasmeja se Vera.
Dodoše do Radmilove kuce. Ljiljana se sa Verom srdacno poljubi, mladoj devojci pruži ruku. Voja Ljiljani poljubi ruku.
Radmilo, ja cu vam doneti onaj predmet od sudije Novakovica. Hocete li doci sutra? upita Margita.
Doci cu... Vrlo dobro, donesite.
Ljiljana brzo ude u kucu, potom utrca u svoju sobu i sede na stolicu. Spustila je glavu na naslon stolice sva premrla od patnje. Toliko je bola bilo u njoj! Kako bi volela da su ostali u selu... cula je Radmila kako šeta po trpezariji. Nije htela da izlazi, da vidi hoce li se on setiti da je zovne, da proviri bar u njenu sobu. Ili misli na Margitu? Zaljubljena i rastužena žena dolazi na svakojake misli...
Ljiljana! zacu oijegov glas. Nije mogla da se odazove.
On otvori vrata i ugleda je onako skrhanu i utucenu.
Ljiljana, šta je tebi? pride joj.
Ništa mi nije... Za tebe nije važno šta je meni. Šta ima da ti pricam? Ostavi me!
Necu da te ostavim, hocu da mi kažeš šta ti je! Govorio je blago, pokušavajuci da joj digne glavu sa naslona stolice. Ona se otrže, ustade, ude u trpezariju.
Ljiljo, hocu da mi kažeš šta ti je. Od sinoc si vrlo neraspoložena.
Dobro, objasnicu ti! Ona ude u sobu i vrati se sa onim dnevnikom.
Evo ti. Ovo sam procitala. To ti je pisala ova Margita.
Kako si ti ovo mogla da nadeš?
Otvorila sam gornju fioku i izvadila to iz donje. Ne bih ti zamerila što ti piše jedna devojka, i što te voli, ali nisam nikad mogla ocekivati od tebe da ceš nju dovoditi u moje društvo i još me nateravati da sedim do nje...
Ljiljana, nemoj tako da govoriš. Ja zaista nisam kriv! Govorio je blago, cak nežno, što nju iznenadi. Kao da hoce da se opravda, da nju umiri.
Kad sam ti sinoc rekao da su nas pozvali u selo nisam imao pojma da ce i ona da ide. Ona je njihova rodaka, oni su je i pozvali.
A zašto su je pozvali, ako su znali da je tebe volela? Da li bi Vera pristala da sedi pored neke devojke koja je volela njenog muža?
Oni ne znaju ništa o toj njenoj ljubavi. Njima ona nikada nije to pricala, a ni ja nisam hteo ova pisma da im pokazujem. Nemoj biti tako nepravicna. To je sirota devojka, vrlo skromna, mucila se s majkom. Nisam na njti nikad ni mislio, nita sam sanjao da ona mene voli. Pa zar bi ti više volela da mene nijedna devojka nije volela?
Nisam ja to htela da kažem. Ali, ti si njoj cesto pravio komplimente. Vidi se da je ana iz tvojih reci izvajala neke nade za sebe... Divio si se njenom mladežu. Pritvoran si ti! Sve predstavljaš naivnim u svom životu, ja sam za tebe cudovište, jedna obicna avanturistkkija... A Margita je idealna, cak je i sada braniš i hvališ.
Ja ne mogu, Ljiljo, loše govoriti o njoj. Ona je dobra devojka.
Znam, bolja je od mene! I za tebe ima više vrednosti. Ja... Ja nisam ništa. Ti u mojoj duši neceš da vidiš ništa lepo...
Zajecala je i pala na divan. Suze, koje su je gušile ceo dan, sad su se izlile kao kiša malocas.
On sede na divan, podiže je, privuce sebi
Nemoj da placeš... Uzmi moju maramicu! Tvoje lepe plave oci ce poružneti od suza.
Do mojih plavih ociju tebi nije stalo. Znam ja to dobro. Jecala je, a suze su lile kroz njene prste, kapale na belu svilenu bluzu. Nije ih mogla zaustaviti.
I njeno jastuce cuvaš.. Još si ga metnuo na sofu da je uvek pokraj tebe.
Pa, to jastuce je lepo! Zar da ga bacim? Mislio sam da ce se i tebi dopasti...
cuvao si ti njen monogram! Procitala sam ja ona slova. I dnevnik si cuvao.
Samo zato što je o tebi pisala. Ona nije znala koliku radost ce mi priciniti sa ono nekoliko reci o tvojoj ozbiljnosti na ulici. Zato sam, Ljiljo, cuvao taj dnevnik.
Njegove reci nisu je u ovom casu mogle umiriti. Patnja ju je izbezumila.
I veceras nisi hteo zbog nje da ostanemo u selu...
Ona sigurno zna za naš odnos. Ti si joj morao reciOna
ceka da se mi rastanemo, pa da se uda za tebe.
On se nasmeja, privuce je sebi. Vrlo je raspoložen zbog njenog placa, ovih reci, bola, Ijubomore... Pa ona ume da bude ljubomorna! Voleo je da je sluša kako ga prekoreva. Veselo je upitao
Šta ti je još krivo na mene?
Ali, njegovo raspoloženje, veseli tan, cak i smeh, kao da je otrezniše. On je veseo, ali ne zato što je zadovoljan što ga ona voli i što je ljubomorna, vec zato što ona pati, što je docekao trenutak da joj se sveti.
Ljiljana to nije mogla da podnese. Sad joj je bilo sve jasno. Htela je da ucini svemu kraj. Otrgla se iz njegovib ruku i pošla u sobu, ali se povratila i odsecno rekla
Slušaj, Radmilo, ja necu ovakav život! Sutra se vracam roditeljima. Neka se jednom svrši ovo medu nama. Podnesi sve za razvod braka. A ja sutra odmah putujem...
On se naglo diže sa sofe, steže je za mišice, nasmeja se i nestašno, poniruci u njene rasrdeme oci onim istim sjajnim, mekim pogledom kao u vozu i prve noci, odgovori
A ako ti ja ne dam da ideš?
Ne! Ti me više ne možeš zadržati. Ne znam ni zašto si odredio taj rok od tri meseca? Valjda da me izmuciš i poniziš! Ja sad to uvidam... Za svakog imaš osmejak, samo za mene nemaš...
Onaj topli sjaj njegovih ociju naglo se ugasi. Bora se ocrta na njegovom celu. Sve ono što je maloeas predosetio iz njenog placa ona dublja, lepša osecanja za kojima je ceznuo kao da se izgubiše. Seti se svega što ga je mucilo.
i onog mladica iz Beograda. Seti se i reci Tebi je samo potreban mužjak!
Dobro. Kad je tako, onda idi!
I sad me vredaš! Da, otici cu! Ti si to jedva docekao. Ti si to želeo...
Uletela je u svoju sobu i pala preko kreveta. Sva se tresla od jecaja.
Radmilo je šetao po svojoj sobi. Da li sam ja glup? Zar ovo sve nije besmisleno! Gnevno je mislio, rdavo tamacio njene reci, a nije hteo da prizna sebi da je i on želeo isto što i ona, da je zbog toga i sav ovaj bes protivu nje. Osecao je miris njene kose i obraza, toplinu mišice video je njeno mlado lepo telo. Jurnu najednom vratima, gurnu ih. Bila su zakljucana.
Ljiljana, otvori!
Ne, necu da otvorim!
Otvori, inace cu izvaliti vrata!
Ona je predosetila šta se može dogoditi, ali u uvredenoj ženi uskipe prkos
Necu da otvorim!
On besno pritisnu kvaku.
Otvori, Ljiljana! siktao je sav uskipeo od strasti.
Ne.
Još jednom te pitam, hoceš li da otvoriš?
Necu!
Dobro, kajaceš se! Znaj da ceš se kajati...
Dosta sam se kajala, više ne mogu...
Ona cu kako on prede u trpezariju. Zalupiše jako vrata njegove sobe. Mlada žena sede na postelju. Njeno uplakano lice razvuce se u osmejak.
Ipak on mene voli! Hteo je k meni u sobu! Uvredeni ponos i Ijubav borili su se u njoj. Da li da ga zovnem?... Da li da idem k njemu?... Ne! Ali sutra nece otici. Ne bi ga mogla ostaviti. On je njen slatki mužic! Mnogo ga voli... Prisecala se svih njegovih nežnosti današnjeg dana Ljiljo u autu, pa hvatanje ispod ruke kraj reke, pažnja za ruckom i sad ovo na sofi... Bio je radostan što je ljubomorna nije se on njoj svetio. Srecan je što ga ona voli... Ali, slatki moj mužicu, veceras ti necu biti žena! Kaznicu te malo! Kad sam toliko cekala da me poljubiš, mogu i ovu noe da pricekam. A sutra? Sutra ceš ti meni šaputati najslade reci...
Svuikla se i bacila u postelju. Njena uravnotežena priroda i zdravi nervi sve su dovodili u sklad. Ali zaljubljena žena uvek istražuje. Setila se opet Margite i njegovih pohvala o njoj. Šta ako je ovo samo trenutna želja kod njega? Muškarac se zacas zagreje i rashladi. S tim sumornim mislima je zaspala. Trgla se iznenada. Neka kola su strašno zatandrkala ulicom, prozori su se zatresli. Bila je još noc... Slatki san posle šetnje na suncu u prirodi tako ju je okrepio. Najednom se zacudila kako ona može da leži sama u sobi kad je njen muž tamo. Kako može da ga ostavi? Sinocnja njegova želja dade joj hrabrosti... Idem k njemu! Odškrinu lagano svoja vrata. Smešila se u pomrcini. Otvoricu lagano vrata, nagnuti se i poljubiti ga.
Išla je na prstima... Lagano pritisnu bravu da ne škljocne. Njegova vrata su bila otkljucana. U sobi je bilo mracno. Ona dode do postelje, naže se, pruži ruke i napipa samo somot sofe. Prevuce rukom preko postelje. Nije bio u postelji! Ona naglo upali elektriku. Soba je bila prazna, a sofa nameštena. Tupo je zurila po sobi... On je otišao! Osvetio mi se! Kazao je, kajaceš se! Njoj je otišao, a mene ostavio samu u kuci. Sigurno je ovako cesto odlazio nocu, a ja nisam ni znala. Ugasi brzo svetlost. Obuze je ludi strah i bol... Pretrca preko trpezarije, ulete u svoju sobu sledena od bola. Ispod grudi je nešto pritisnu, kao da joj se svali neka olovna ploca... Otišao je k njoj! Ona mu je sinoc dala na znanje da ce biti sama kod kuce... Dogovorili su se još onda kad je on držao jagnje a ona ga milovala. A veceras! Šta je znacilo ono njegovo gruvanje u vrata? Bila sam srecna i verovala da me voli?
Sva njena radost išceze. Ona tek sad uvide kako je teška borba žene s muškarcem i kako je muškarac uvek mocniji on drži osvetu u rukama. Njemu je lako osvetiti se ženi. On ne pati, vec se sveti. A žena se sva pretvara u patnju. Ona nikad nije pomislila da bi se njemu mogla osvetiti. Izbegavala je svald muški pogled... Sklanjala se s prozora cim bi videla studenta i porucnika. A on ovako? Otišao onoj devojci! I šta ona više da ceka? Da ostane u ovoj kuci, a on nocu da odlazi... Ne, sutra uvece je nece više zateci u ovoj kuci. Zaklinjala se samoj sebi da mora da ode... Plakala ie i govorila Dabogda mama da mi umre ako ne odem! Sutra odlazim, a on neka se ženi Margitom!

NA BRAČNU SCENU STUPA PRIJATELJICA MLADE SUPRUGE

Ustala je pre Radmila. Mislila je o tome da li ce se šta poznati na njegovom licu... cula ga je kako se brije. Doviknula mu je kroz zatvorena vrata Ja idem dole da spremim dorucak... Ti dodi!
Sad cu ja! odgovorio je sasvim mirno.
Za doruckom ga je ispitivacki posmatrala. Bio je tako svež i lep. Prijatno je odisao parfemom. Nokti su mu bili cisti i prirodno ružicasti. Razgovarali su sasvim mirno. Ona je pratila i savladivala radoznalu prirodu žene, koja ne ume da skriva bol nego ga ispoljava.
Posle dorucka je otišao. Ona je raspremala sobe, nameštala sveže cvece, htela je sve uredno da mu ostavi. Odluka ju je još držala. Zaklela se u mamu i mora otici!
Prošao je i rucak. On je otišao u kancelariju. Ništa je nije zapitao. Nju je to vredalo. Zašto je bar nešto ne upita? Da se samo malo nasmejao, ona bi popustila...
Bilo je cetiri posle podne. Ljiljana je mislila kako treba da ustane, da se spremi. Ništa nece poneti. Juliji nece ni reci da ide... Neka joj on objasni kako zna. On je advokat, umece da nade neki izgovor. Neka kaže što god hoce. Pola pet. Ona se oblacila. Strašno joj je bilo. Zajecala bi naglas. Zar da ostavi i njega i ovu lepu kucicu? Kako ce otici kao kradljivac? Stavila je samo novac u tašnu. Suze su je gušile. Pošla je i vratila se. Htela je da se svuce. Nije mogla da prekoraci prag kuce. Najzad je pomislila Što mora biti posle tri meseca, neka bude sada! Pozdravila se s Julijom, kao da ide u šetnju, i izašla na ulicu. Zastala je pred kucom sa strahom da li da ide ili ne? Lagano je išla ulicom, razmišIjajuci pri svakom koraku. Najzad se odlucila da ode Radmilu. Ako bude nekog u njegovoj kancelariji, pozvace ga napolje. Išla je oborene glave. Jedan covek je pozdravi
Dobar dan, gospodo!
Ona ga posrleda. Bio je to neki radnik. Otpozdravi mu. On malo zastade
Vi me ne poznajete, gospoda. Ja sam otac male Niade.
A, tako! Kako je Nadi?
Vrlo dobro zahvaljujuci vama. Svakog dana ste joj slali rucak, a bila joj je potrebna jaca hrana. Lepo se oporavila.
Baš se radujem! Pa, pozdravite malu Nadu i vašu suprugu.
Hvala, gospodo. Ako treba štogod da vam se opravi u kuci, pozovite samo mene. Da vam se bar malo odužim.
Nije potrebno. Hvala vam. Ona mu pruži ruku. Da li ce Julija nositi maloj rucak kad ja ne budem
u kuci? Odluci da piše Juliji da detetu stalno nosi rucak. Ona ce sigurno ostati da Radmilu kuva i sprema kucu. Ako se oženi Margitom, opet neka ostane... Najednom, koga spazi Margitti! Sretoše se baš na cošku.
Dobar dan, gospoda! pozdravi je devojka i pride.
Ljiljana joj odgovori usiljeno ljubazno.
Da necete do Radmila? pitala je devojka. Ja sam upravo pošla k njemu da uzmem jednu knjigu. Treba mi za ispit.
Necu. Pošla sam u trgovinu da nešto kupim slaga Ljiljana i preinaci odluku. Idite vi! rece joj ljubazno, sa osmehom.
Sad je bila nacisto i sa njihovim odnosom i sa svojom odlukom. Izgubila je Radmila i njen brak je završen... Ide pravo na stanicu. Nece se ni oprostiti s njim. Oci su joj se zamutile. Brzo je skrenula u jednu ulicu. Nije znala ni kuda ide. Žurila je da pronade stanicu. Sad je ona kod njega... Smeju se i razgovaraju. Hitala je kao da hoce da pobegne od tih misli.
Nešto malo posle šest Radmilo je stigao kuci. Zavirio je u sve sobe, ali nije našao Ljiljanu.
Gde je Ljiljana? upita Juliju.
Gospoda je posle podne otišla.
Je li vam kazala kuda ce?
Nije mi kazala.
On se vrati u trpezariju i uze novine, ali nije mogao da cita. Nije valjda ucinila tu ludost da otputuje? Kajao se što joj je sinoc lcazao da ide. Suviše je osetljiva... Margita mu rece da ju je srela... Da li joj je rekla da ce k njemu?
Ušao je u spavacu sobu. Osecao je njen miris. Mirisalo je i cvece u vazi... Kako je ona sve to lepo rasporedila. Kao da je video njene male bele ruke koje sve to nameštaju. Ne, ona je otišla da se prošeta! Kao onda kad je nisam poljubio. Ona je pravo dete... Prkosna je i gorda!
Ali, taj njen prkos i gordost mucili su ga sve više. A voleo je njenu inteligenciju. Osluškivao je svaku njenu rec u društvu. Nikad nije izgovorila ništa lakomisleno ili glupo. Vrlo je blaga, nežna, puna takta. Uzeo je ponovo novine, ali nije mogao da cita. Žene su cudnovate! One cesto donose odluke srcem, a ne razumom. Pogleda u sat cetvrt do sedam! Idem na staiiicu! odluci najednom. Voz polazi u sedam i pet. Ovde je ukrštanje. Stici cu. Ako je tamo, lako cu je skinuti s voza.
Pojurio je kao bez glave. Zaustavio je taksi Vozite na stanicu što brže! Moram da stignem da mi me umakne voz! Ako ne bude u vozu, on ce se vratiti kuci i nece joj ni reci da je jurio na stanicu. Ah, ta mala Ljilja! Vec je postajao lud zbog nje. Seti se da ima jedno pismo za nju. Ko li joj piše? Da nije opet onaj iz Beograda. Dace joj ga kod kuce. Ako bude otišla, otvorice ga...
Na stanici žurno iskoci iz auta. Jumu na peron, polete za vozom, ali kasno... Radmilo htede da vikne Ljiljana, Ljiljana! Ali voz ubrza i izgubi se...
Iz beogradskog voza silazili su putnici. On se nade u gomili, sav rasejan. Neko mu se javi, cm odgovori Dobro vece! Nije video ko ga pozdravlja. Munu ga jedaai nosac. Neko dete se saplete pred njim i pade. On se saže, podiže ga. Fijaker! Auto! vikali su kocijaši i šoferi. Nosac!
O, gospodine Tomicu! Vi ste izašli na stanicu! A ja tražim vas ili Ljilju.
On se trže i vide kako mu se približava neka elegantna dama, crnih ociju i jako narumenjenih usana i obraza, u haIjini boje ciklame.
Ko je sad ovo? trže se on. Ne poznajem je! Ona se smešila na njega, pružajuci mu ruku
Ja sam javila da dolazim. Znaci, dobili ste moje pismo. Kazala sam da cu biti kod vas samo jedan dan... Hocu da vidim Ljiljanu, vašu kucu, ovu varoš. Ona spazi njegovo cudenje i priseti se da treba da se predstavi.
Vi mene ne poznajete?
Ne, gospodice!
Ja sam Ljiljanina drugarica, Jelka, iz Beograda. U prolazu sam, pa sam htela da svratim kod Ljilje. Javila sam se pismom. Jeste li dobili moje pismo?
Ovaj, danas posle podne došlo je jedno pismo. Ali, pošto je bilo adresirano na Ljiljanu, nisam ga otvorio. Da ovo nije vaše pismo? izvadi iz džepa i pokaza joj.
Da, to je moje pismo. Tek danas ste ga dobili! Pa vi znaci niste izašli mene da docekate?
Izvinite, nisam izašao zbog vas. Nisam znao. Izašao sam jednog prijatelja da docekam... Kazao je da ce doci, pa nije došao lagao je Radmilo.
Ipak sam imala srece! Njega ste cekali a mene docekali... Zar se vi mene ne secate? Bila sam na vencanju cvrkutala je proždiruci ocima ovog Iepog crnomanjastog mladica. Kako je Ljilja srecna. Gde nade ovakvog deliju!
Bilo je tako mnogo sveta na vencanju da nisam sve zapamtio izvinjavao se Radmilo sav zbunjen.
A Ljiljana je kod kuce?
Je... Jeste! Možda je necete zateci. Otišla je u jednu posetu... Ja sam joj rekao da ne sedi sama, neka izade šeprtljao je Radmilo ne znajuci šta da kaže.
Ništa! Mi cemo je pricekati. Ala ce se iznenaditi kad me vidi! Molim vas jedmog nosaca... Imam ova dva kufera!
Jaoj, pa ova pošla na letovanje! ocajno je mislio Radmilo.
Izvolite u auto!
Oh, kako je lepa varoš! I ja bih ovde mogla živeti govorila je ushiceno, dok je mladi covek cutao misleci šta da radi ako je Ljiljana otputovala.
Mi smo bile školske drugarice. Vrlo smo se volele. Ja sam se pre nje udala, ali sam se posle godinu dana razvela.
Naopako! Ona je raspuštenica! mislio je ocajno Radmilo
Divno je ovde! Ima lepih kuca i trgovina. Šta je sveta!
Ah, sada ie još lepši! Kakve oci! Kakva kosa! Da li ga Ljiljana voli? Ona je bila luda za Momcilom!
Jelka je bila uzbudena zbog blizine ovog lepog muškarca slatka nada joj je prožimala svest možda ga Ljiljana ne voli? Raspitivala se opširno o njemu u Beogradu. Vredan advokat, ima stalni mesecni prihod u banci, bice i narodni poslanik, ima svoju kucu... Ljiljana se udala bez ljubavi za njega. Nekad je dovoljno baciti samo jednu varnicu u brak, ako je blizu raskida... A ona je verovala da njene oci imaju u sebi te zapaljive varnice.
Radmilo je bio vrlo rasejam. Gledao je kroz prozor nece li slucajno videti Ljiljanu.
Pred kucom je pomogao gošci da izade iz kola.
Ovo je vaša kuca?! Kako je lepa! glasno se divila, ali je osetila i zavist... U bašti je zastala sva zanesena. Miris majskog cveca i rascvetanih bokora ruža talasao se kroz vazduh, a stabla su širila krune kao ogromni japanski suncobrani.
Ovo je pravi park! Ume li Ljilja da uživa u ovom parku?
Mladi covek se prenu na te reci. Zašto je to rekla? Možda sumnja u njihovu srecu i zna za njenu prošlost?
Ona vrlo voli baštu odgovori on rasejano. Julija se pojavi iz kuhinje.
Julija! uzviknu Jelka poznajete li me?
Kako da vas ne poznajem, gospoda Jelka? Doduše, bili ste ucenica kad ste dolazili kuci gospode Drage sa LjiIjanom. Pa, ofckuda vi?
Došla sam da vidim Ljilju... Upravo, putujem dalje, pa sam svratila u prolazu...
To ste lepo ucinili. Moja mala Ljilja ce se mnogo obradovati... Pogledajte kako je ovde divno! Ali, izvolte gore, u kucu.
cekajte, još malo da se divim vašoj bašti. Zajedljiv uzdah proprati ove njene reci ushicenja.
Je l' Ljiljana došla? upita Radmilo Juliju Nije, gospodine...
Neki težak teret mu pritisnu teme.
Jelka je neumorno brbljala iduci uza stepenice. Julija ude prva i upali svetlost.
Meka svetlost razli se sa tavanice i sve dobi nežan sjaj i blage linije. Svuda cvece, vaze, jastucici, lepe linije nameštaja, cistoca. Beogradanka je bila ocarana. Zavirivala je u
sve sobe, zastajkivala kraj svake stvari... Radmilo je nije pratio. Njeno divljenje kuci bi ga obradovalo da se nije našao u ovako nezgodnoj situaciji. Sad ga je nerviralo, ali se savladivao.
Mlada žena se vrati i sede na divaii u trpezariji, zadovoljna što se našla u društvu ovog lepog muškarca.
A gde se to Ljilja zadržala? Mora da nije srecna, kad on ne zna gde je ona?
Mislim da je otišla do moje tetke...
Da, ona vrlo voli gospaStanu potvrdi Julija. A sad jedno slatko za gospodu Jelku. Znam da ste umorni od voza?
Pa i nisam.
A imamo i lepu veceru! Julija je poslužila slatko i otišla u kuhinju.
Raspuštenica se ugodno namesti na divanu. Kroz razrez na suknji ukaza joj se koleno... Oci su joj imale neki fosforasti sjaj.
Imate li jednu cigaretu? zapita Radmila.
Izvolte!
Prosto bih umrla bez duvana! Pušila je i kroz oblake dima gutala ocima ovog lepog muškarca. Ovaj ume da voli muški!
Jeste li vi školske drugarice?
Da, iz gimnazije se poznajemo. A, zamislite, nije mi nijednom pisala otkako se udala! Doista, u sreci je covek sebican i zaboravlja prijatelje. Možda je nesrecna, pa nije znala šta da mi piše... Je li Ljilja dobra žena? Vidim kako je sve lepo u kuci. To me cudi, jer Ljilja se nije narocito oduševljavala kucom.
Koliko ja vidim, ona je izvrsna domacica. Po ceo dan bi mogla sedeti kod kuce. cita, radi rucne radove, sprema kucu...
Zbilja? To me baš raduje! Radmilo oseti znacenje njenih reci i pogleda je. Sedela je na divainu, zavaljena, u poluležecem stavu, i gledala ga svojim fosfornim ocima...
Kakva je ovo ženska? pomisli on.
A ovo je vaša vencaona slika?... Kako je Ljilja bila lepa na vencanju!
Radmilo je osecao sve vecu nervozu. Zašto nisam upitao blagajnika na stanici da li je uzela kartu za Beograd?
Ali, ova žena ga je zbunila. Odjednom se stvorila pred njim! I sad ona treba sve da dozna. Osluškivao je svaki korak na ulici. Svaki cas mu se cinilo da se kapija otvara.
Hocete li, gospodo, jedan liker? Ljilja ga je pravila. I ja sam probao. Od pomorandže...
Ona je pravila! Pa to je ona prava domacica.
Videcete. On joj nasu cašicu. Ona ga je gledala, sva je zadrhtala... Dok je an prilazio, još više se uvalila u naslon.
Ah, ja bili mogla da raspakujem stvari dok Ljilja ne dode. Koliko je sati?
Osam.
Pa i ona, ce, valjda, uskoro stici. Gde su moji kuferi?
On joj ih donese iz predsoblja.
Mogu li ovamo u spavacu sobu?
Izvolite!
Napravicu Ljilji vašar, ali ne mari!
On ude u svoju sobu. Gledao je kroz prozor. Još se nadao... Ah, ta mala inadžika! Bice da je ipak otputovala. Onaj pritisak na temenu mu se pojaca, a nervi se svi zategoše. Osecao je i srdžbu i bol... To je sve zbog Margite.
Jelka mu je iz sobe nešto govorila. On ude ponovo u trpezariju. Vide citavu gomilu njenih haljina. Sve je izvadila, poredala po stolicama, po krevetu... Pa ova misli dugo kod nas da sedi! zgranu se Radmilo.
Što je divno ovde! govorila je vrlo glasno. Dopire svežina iz bašte.
Ona pride prozoru i ugleda porucnika, koji je stajao na prozoru. Ugleda još jednog mladica. Ika i njegov brat su je posmatrali. Nju to nije zbunjivalo. Naprotiv, neprestano se šetkala ispred prozora, da bi je videli.
Ko je sad ovo? Ima li Ljiljana sestru? šapnu Ika bratu.
Ne znam...
A, ova je od sorte!
Idi, molim te, hocu da ucim
Ostavi me, hocu da je gledam... Kad ženska gleda, zašto ja da ne gledam? Ali, mala Ljilja je lepša.
Otkud joj ti neprestano tepaš Ljilja? cisto se izbrecnu porucnik na brata.
cuo sam... Julija je uvek tako zove gospoda Ljilja. Jelka ude u trpezariju Ljilje još nema?!
Sad ce ona! Moracu joj na kraju reci. Moram joj priznati... cekacu do pola devet.
Hocete li da slušate radio? Hteo je da izbegne razgovor.
Nadite nešto lepo... Samo mi nemojte predavanja. Ne volim to da slušam.
Muziku cu naci. Setio se kako Ljiljana rado sluša i predavanja i novinarske izveštaje. Ovo je neka lakomislena žena, zakljuci u sebi.
Jedan auto prode ulicom. On se trže i pogleda kroz jjrozor.
A, oni nemaju srecan brak kad ona ovako izostaje od kuce mislila je Jelka. Posmatrala ga je. Izgledao joj je vrlo potišten.
Julija se pojavi
Šta, gospode Ljilje još nema? cudnovato! Nikad se nije toliko zadržala. Ona nigde i ne izlazi bez gospodina... Da nije gospa Stana bolesna? Žalila se onomad da je bole noge.
Ova dobra žena umiri malo Radmila. Možda je ona kod tetke. Ali, nemir ga je sve više obuzimao. cas sedne, cas ustane. Hteo je da bude veseliji, razgovorniji, ali nije uspevao. Beogradanka ga je radoznalo posmatrala.
Radmilo pogleda u sat. Pola devet. Ona je otputovala! On to mora priznati. Neka nocas gošca prenoci ovde, a sutra neka ide. Htede da joj kaže, taman da zausti kad najednom lupnuše vrata predsoblja. zacuše se užurbani koraci na pragu se pojavi Ljiljana.
Ah, evo je! uzviknu Radmilo veselo, zaboravljajuci da treba da se ljuti... Onaj teški teret mu pade sa temena, a nervi mu se opustiše.
Sva rumena, lepa, plava, u bluzici i suknjici, sa šeširicem na glavi ona zastade casak na pragu... Nasmeši se mužu, videci njegov osmejak, a zatim pogleda na divan
Jelka, ti? Otkuda ti! uzviknu iznenadeno.
Srce moje! Ja sam! zacu se drugi uzvik i gošca se baci mladoj ženi u zagrljaj. Ljiljana je bila više iznenadena nego obradovana.
A ti tako, skitaš! A muž te ceka kod kuce...
Bila si kod tetkaStane? Je li ona bolesna? preduhitri Radmilo njen odgovor.
Ljiljana odmah shvati da je on tako morao opravdati ovo njeno zadržavanje, pa ga odmah umiri
Jeste, bila sam kod tetkaStane. Nije bolesna, nego... ja sam pokazivala Miki francuski. To je jedan glmnazijalac, okrete se ona Jelki stanuje kod Radmilove tetke pa mu ja pokazujem francuski.
Kako si ti dobra cak i prema muževljevoj familiji. Ali izgleda mi da si oslabila. Cekaj da te vidim... Jeste, oslabila si malo.
Pa, zašto mi nisi javila. Izašla bih na stanicu.
Javila sam ti, srce moje, ali pismo je tek danas došlo gospodinu Radmilu i on me je docekao na stanici.
Ti si procitao pismo?
Nisam... Evo ga, na tebe je adresirano.
Zamisli, tvoj muž izašao da saceka nekog prijatelja iz Beograda, pa sacekao mene.
Ljiljana se slatko osmehnu i pogleda muža. Sad joj je bilo jasno Išao je da vidi da li sam ja na stanici. Kazala mu Margita da me je srela.
Al što ti je kuca lepa! Sve sam pregledala. Pogledaj, srce, napravila sam ti vašar u sobi.
Ako, jesu li te poslužili?
Jesu. Dobila sam slatko, a tvoj muž me poslužio i tvojim likerom. Nisam znala da si takva domacica.
Pa ja sam uvek volela kucu.
Ah, to što volimo kao devojke nije isto kao kad se udamo.
Radmilo se seti kako se maloeas nije pohvalno izrazila o Ljiljani. Kao advokat, on je umeo da bude i psiholog. Ova Beogradanka mu je izgledala nekako izveštacena. Sveža i nežna Ljiljanina lepota delovala je kao poljski cvet. Raspuštenica je govorila sa afektacijom i on se zacudi kako je ona mogla biti Ljiljanina prijateljica.
Jaoj, ti si sigurno gladna? uzviknu Ljiljana.
Da vidiš i jesam. Znaš da se u vozu dobro ogladni.
Odmah cemo vecerati. Ovde cu da postavim. Jesi li videla letoju kuhinju i trpezariju dole.
Nisam.
Hajde da ti pokažem. Radovala se što može pokazati gošci celu kucu, svaku stvarcicu.
Jelka se divila, govorila glasno, narocito u bašti, jer je videla oficira na prozoru susedne kuce.
Imaš lep komšiluk! šapnu Ljiljani.
Ah, nikog ja ne gledam.
Tako si zaljubljena?
Radmilo je divan!
Zaista, našla si divnog muža!
Jesi li zaboravila Momcila? upita je zlurado.
Ostavi njega! I molim te, nemoj slucajno da ga pominješ pred Radmilom.
Zar tako šta možeš i da pomisliš? Znaci, on o tome ništa ne zna... Kako je samo vešto to sakrila!
Za vecerom Ljiljana zakljuci u sebi da to i nije tako loše što je Jelka iznenada došla. To ce malo da izmeni njihovu situaciju u kuci. Radmilo je fin, nece dati da se išta primeti. Ali gde da je metne da spava? U njegovu sobu? Zavukao se kao miš, pa ne izlazi iz te sobe. Sad ce ga prisiliti da izade.
Ali najednom, ženska sujeta se probudi u njoj. Ti ga silom okolnosti teraš da ti se približi... Tako nikad neceš znati da li ti se približio iz uctivosti da bi samo na izgled ocuvao srecan brak, ili ti se priklonio iz ljubavi. Ne! Neka ostane kako je... On nocas nije nocio kod kuce. Margita mu je išla u kancelariju danas posle podne.
Tuga, koja ju je sve vreme mucila i nedoumica da li da ode ili da ostane, opet je savladaše. Bojeci se da joj se ne opazi nešto na licu, ona je veselo nudila Jelku kolacima i birala lepe parcice za muža. Pricala je o svemu i svacemu da bi odagnala tužne misli.
Pogleda Radmila. Bio je raspoložjan. Njemu je milo što sam ostala! Cak je trcao na stanicu. Što bi inace išao? Ne, ja cu Jelku u njegovu sobu. Dvoumila se šta da radi.
Tebi se spava, je li? Umorna si od puta? upita Jelku.
Prilicno. Ali nisam umoma od puta, nego... sinoc je bilo vece društvo kod nas. Igrali smo poker. A gde cu da spavam?
Ljiljana oseti tremu šta sad da kaže? Pogleda muža trudeci se da procita odgovor na njegovom licu.
Poker... Mondenski svet... Kocka... Iz tog sveta je, dakle, njena prijateljica mislio je Radmilo.
Radmilo oe da spava u radnoj sobi, a ti ceš sa mnom rece Ljiljana citajuci muževljeve misli.
A to necu! Zar da vats razdvojim? Slušajte, vaša ženica vas tera iz sobe. To ne smeš da radiš...
Ja se pokoravam onome što moja žena naredi... A znam da mi vas dve ne bi oprostile ako vam ne omogucim da se lepo narazgovarate.
Kako pogadate! Žene uvek imaju sitnih tajni. Ali, naše tajne su naivne.
Hoce o Momcilu da joj prica. Da li je došla od njegove strane? mislio je Radmilo.
Iako se smešio, Ljiljana je shvatila šta misli... Ona mu pride i nežno mu prebaci ruku preko ramena.
On je zlatan i nece se ljutiti. Privuce mu glavu na grudi i zavuce prste u njegovu kosu. Je l' da se neceš Ijutiti?
On oseti njen miris i glatku svilu haljine.
Zašto da se ljutim?
Kako ume da vas mazi! gugutala je gošca. Ona je bila maza i u školi... Idem da spavam. Laku noc!
Ljiljana pode za njom u sobu, da razmesti krevete. Pokaza joj gde da legne.
Izvini jedan cas, nešto da pitam Radmila.
Idi, idi! smeškala se Jelka znacajno. Idi da ga malo umiriš...
Ljiljana oseti gorcinu te izjave, ali ne rece ništa. Ude lagano u muževljevu sobu. On je sedeo za stolom i razmišljao...
Radmilo, znam da ti je neprijatno što je ona došla...
Ako je tebi prijatno, zašto bi meni bilo neprijatno? Možeš da primiš svaku svoju prijateljicu, ako nalaziš da je dostojna, da ude u tvoju kucu... Vi ste drugarice još iz gimnazije, ona mi je pricala.
Jesmo bile drugarice u gimnaziji, ali ona je tada bila dobra devojcica... A, pravo da ti kažem, posle gimnazije se nismo mnogo družile. Ona je pripadala drugom svetu, Volela je mondensko društvo, a moj otac je bio intelektualac i nije voleo društvo koje se samo kocka i zabavlja... Ona se izmenila... Ali, sad je naša gošca i molila bih te da budeš pažljiv prema njoj... Narocito bih volela da ne dozna kakav je naš život...
Od mene nece doznati, a za drugo se postaraj ti...
Vidiš da sam se i veceras postarala da sacuvam tvoj mir i da se ništa ne oseti.
Video sam. Tako ljupko si me zadržala u izgnanstvu. Pogledao ju je dubokim sjajnim ocima.
To izgnanstvo si sam želeo...
Da, osecao sam se vrlo ugodno! No, sad da predemo na drugu stvar. Je l' te vi, mala Ljiljana, gde ste do ova doba noci?
Ona se osmehnu, osecajuci njegov pravi ton. Sede na sofu i rece ozbiljno, i ona sa vi
Prvo sam pošla k vama da vam kažem zbogom... Onda sam srela gospodicu Margitu... I ona je bila pošla k vama. Znala sam da ce vam biti mnogo prijatnije da vidite nju nego mene...
O, nisam znao da ste tako dobar psiholog! A šta ste posle radili?
Šetala sam malo, jer je bilo rano za voz. Prošla sam pokraj Verine kuce. Ona me videla i pozvala. Bila je vrlo nesrecna. Plakala je i sve mi ispricala... Ona udovica Perka porucila joj kako, samo ako hoce, može da je rastavi sa mužem...
I rastavice ih, razume se... I ja cu joj to potvrditi, ako svakog dana bude pravila mužu ljubomorne scene zbog izmišljenih dostava svojih prijateljica. Pricao mi je i žalio se... Bio je u to doba baš kod mene.
Znaci nije bio sam kad je Margita bila kod njega!
I ja sam joj govorila da ne treba da sluša prijateljice. Njen muž je dobar prema njoj.
Jeste li se i vi njoj izjadali? I vi imate rdavog i nevernog muža...
Ne, ja sam vas hvalila... Vi ostajete najidealniji muž.
Šta znate, možda je to i tacno! smešio se on. Videlo se da ga zabavlja njeno pricanje.
A šta vas je navelo da promenite odluku o putu? Sigurno vas je Verina patnja utešila. Shvatili ste da ipak imate dobrog muža koga treba cuvati.
cuvati vas necu, jer i vi mene ne mislite da cuvate... Ali, kazala sam sebi da cu izdržati do kraja bracni staž od tri meseca. Dogovor je dogovor.
Vrlo pametno! Kao da ste na letovanju. I još je pokraj vas mladic koji nije ni drzak ni nasrtljiv.
Da, cak vreda to što je toliko uctiv!
Pa, možda nije muškarac?
Ona ne odgovori. Zagleda se u vazu sa belim ružama. Osecala je da je on gleda... Podiže pogled i upita ga
A zašto ste vi išli na stanicu?
Pa... da vas ispratim osmebnu se. Njegova uzdržIjivost ju je Ijutila. Ocekivala je da ce sesti kraj nje, zagrliti je i šaputati Ljilja, mala Ljilja! Srecan sam što si ostala! Ti nikad neceš otici od mene... Mi cemo se voleti... Zadrhtala je i zaželela da mu se baci oko vrata... Ali, njegova uzdržanost je otrezni. Zažele da mu pokaže kako i ona ume da se uzdrži, i prede na drugu temu
Nešto sam ucinila ne pitajuci vas pozvala sam za prekosutra Veru i Voju na veceru... Jesam li dobro ucinila?
Vrlo dobro... Pogodili ste moje misli.
Možda ja uvek pogadam vaše misli?
U sebi pogadate, ali to glasno ne izgovarate... Umesto odgovora, ona ustade sa sofe i rece Idem, Jelka
je sama.
Imacete celu noc za razgovor o vašim malim tajnama. Zna li ona sve vaše tajne?
Nikakvih tajni ja nemam s njom. Mene sad vaše tajne zanimaju... Laku noc!
Pruži mu ruku, on je uhvati i steže. Ona htede da je izvuce, ali je on nije puštao. Ruka mu je bila tako topla. Naginjao je svoje lice njenom...
Ti nisi nocas spavao u svojoj sobi? izgovori ona hrabro ono što ju je mucilo.
Nisam, a otkud znaš?
To priznanje porazi Ljiljanu. Da je odricao bilo bi joj lakše. Ali on priznaje...
A gde si bio? šapnu ona i pocrvene. On se slatko osmehnu zagledajuci joj oci
To neka ostane moja tajna! Odgovor je bio sasvim isti kao njen kad je on pitao za Momcila.
Ona povuce ruku, povredena
Znam, bio si kod Margite... Ušla sam noeas u tvoju sobu i uverila se. Bio si kod nje...
Ona istrže ruku i utrca u predsoblje. Ali mladic se u dva koraka nade iza njenih leda, obgrli joj ramena, pritisnU je na grudi... Osecala je kako naslanja svoj obraz uz njen, kako je miluje obrazom, a njegova ruka se spušta na njene grudi... Ona poklecnu, sve joj se zamagli pred ocima. Sva klonu u njegovo narucje.
Ljiljo! Ljiljo! zacu se Jelkin glas i najednom se otvoriše vrata spavace sobe. Ona ih spazi u zagrljaju, ali ostade na vratima... Bila je u pikantnoj pidžami.
Mogu li da se okupam... Rekla si da je kupatilo toplo.
Možeš! promuca Ljiljana kao u bunilu. Kako je nije sramota da se pokazuje ovako pred mojim mužem?
Radmilo žumo ude u svoju sobu. Ljutito je šetao po sobi, nervozno pušeci.
U duši male Ljilje kovitlao se citav vrtlog osecanja... On ne odrice da je bio kod Margite. Ljubav, ljubomora, patnja sve se mešalo i kovitlalo u njoj.. Što je došla? One nisu bogzna kakve prijateljice! Otkud ona?
Jelka se vrati iz kupatila
Ah, Ljiljo, pa ti zbilja voliš svoga muža! govorila je ironicno, razmazujuci krem po licu i masirajuci slepoocnice.
A ti si mislila da ga ne volim?
Kako bih mogla verovati posle onolike tvoje ljubavi s Momcilom?
Da sam pre upoznala svoga muža, nikad mi ne bi palo na pamet da pogledam Momcila.
Zar je Radmilo toliko zavodljiv?
Jeste. On je pravi muškarac.
Strasno te voli, je li?
Voli me i ceni me! lagala je Ljiljana. Bila je sad srecna što je Jelka videla onu scenu.
Zbilja! To me raduje...
Mi smo ludi jedno za drugim.
Ah, popušila bih cigaretu, imaš li ti?
Ja ne pušim. Ima Radmilo. Idem da ti uzmem...
Idem ja sama. Zašto ti da ustaješ kad si legla? Ne cekajuci odgovor, Jelka izade i zakuca na Radmilova vrata
Izvinite, htela bih jednu cigaretu.
Mala Ljilja sede na krevet. Stezala je ruke...
Šta hoce ona? Ne, ne! Ja sam luda... Postajem ljubomorna na svaku ženu. Oslušoiu... Hocete li dve cigarete? Dajte da imam i za sutra.
Zaista... divan ti je muž! To sam ti kazala i na dan vencanja, secaš li se? raskalašeno se smejala Jelka.
Secam se! Ona ce se još zaljubiti u Radmila. Imaš li ti kakvu ljubav, Jelka?
Muškarci danas nisu na svome mestu.
Zar je to moguce?
Moguće je. Naše doba je odvratno. Svi su se izopacili, a tvoj Radmilo je pravi muškarac...
On jeste pravi muskarac! potvrdi mala Ljilja sa ushicenjem.
Zaklopila je ocč i osetila njegov vreli obraz uz svoj. Da li je on voli? Možda je Margita noćas postala njegova Ijubavnica. Oh, za to bi mu se osvetila... Osvetila bi mu se makar je ubio.

Nepoznate ljubavi Milice Jakovljević


Milica Jakovljević Mir Jam
„Samoća me prati kroz ceo život. Samoća izgrađuje moju samostalnost… Samoća produbljuje, u njoj se razmišlja i izgrađuje se duh, razgovara sa samom sobom, nagrađuju se postupci, usavršava se. Svaki treba da proživi izvesno vreme u samoći da bi upoznao sebe. Mnogi se žale na samoću, a ne shvataju koliko je lepote u tom životu kad je jedini drug knjiga, a lepota prirode horizont života”, poverava po prvi put svoje najintimnije misli Milica Jakovljević u knjizi „Izdanci Šumadije”, koja je skoro šest decenija nakon smrti čuvene spisateljice ugledala svetlost dana.

Pisala je Mir Jam „Izdanke Šumadije” sama i zaboravljena nakon Drugog svetskog rata i sećala se nekih srećnijih vremena kada je optimistična, druželjubiva i puna života očaravala javnost. Njen književni svet, ispunjen lepotom, završio se početkom zime 1952. godine, kada je dobila zapaljenje pluća i umrla. Kako je bila u nemilosti tadašnjih vlasti, vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine. Sada njena dela doživljavaju brojna izdanja, a autobiografija „Izdanci Šumadije” izlazi prvi put.

Džejn Ostin srpske književnosti

Najčitanija srpska novinarka i književnica između dva svetska rata Milica Jakovljević (1887. Jagodina - 1952. Beograd) detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Kako je završila Učiteljsku školu u Beogradu, više od deset godina radila je kao seoska učiteljica. Nakon Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u beogradskim 'Novostima' , zatim pisala u „Nedeljnim ilustracijama”, a po oslobođenju bila kratko i novinar večernjeg lista „Glas”. Nije bilo mnogo žena među novinarima u to vreme, a u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam. Ipak, široj javnosti ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana, u kojima dočarava život i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji. Mnogi su je zvali Džejn Ostin srpske književnosti zbog lakih, ljubavnih sadržaja, jednostavnog i slikovitog stila. Iako je pisala o ljubavi i braku, a njeno naizgled lepršavo štivo upućivalo hiljade mladih devojaka u tajne ljubavi i bračnog života, nikada se nije udala. O njenim najtananijim doživljajima i osećanjima nije se previše znalo.

- Moja baka Zagorka puno je pričala o Milici. O tome kako se oblačila, šminkala, o njenoj skromnosti i gospodstvenosti. Milica joj je govorila kako se nikada neće udati. Živela je povučeno i mnogo se razlikovala od svog brata, poznatog pisca Stevana Jakovljevića, autora „Srpske trilogije” - kaže Marina Ban, sestričina Milice Jakovljević, zahvaljujući kojoj je autobiografski roman „Izdanci Šumadije” danas pred nama.

Prvi poljubac


Radoznale čitateljke njenog vremena pokušavale su da saznaju s kim se druži i kako živi ova zanosna spisateljica koja je u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, šetala ulicama Beograda. Ali se Mir Jam vešto skrivala iza svoga rada i tvrdnje da se druži mahom sa svojom porodicom (imala je dve sestre i brata). „Izdanci Šumadije” pokazuju da je ovo bilo daleko od istine. Lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće, imala je i burne ljubavi.
- U rukopisu je moja prababa opisala ceo svoj život, njene ljubavi, njenu porodicu i tadašnji Beograd i zato je vredno da se to objavi jer mnogi detalji koje sam do sada pročitala o Milici Jakovljević nisu tačni - dodaje Marina.
Beogradske komšije su govorkale da njenu kuću posećuje jedan od najpoznatijih, najpopularnijih i najprivlačnijih glumaca u to vreme - Boža Nikolić. Ipak, to je bilo sve što su saznali jer je Mir Jam svakako bila obožavalac pozorišta. Tvrdili su i neki prijatelji da je Boža želeo da se venčaju, ali Mir Jam navodno nije htela. Nisu ni sumnjali da Boža jeste možda bio najveća ljubav čuvene Mir Jam, ali ne i jedina. Ljubav prema Slovencu Vitoju, kome je posvetila roman „Slovenačka gora”, bila je veoma strasna, a školska simpatija Sveta večito je patio za njom… Vitoj je imao veliki uticaj na njen život i poziv novinara. Čitala je stalno njegove članke u „Jutru”, trudila se da piše kao spisateljica, gradila svoj stil… On je bio zaslužan i za prvi njen poljubac:
- Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne - otkriva Mir Jam.
Opisuje Mir Jam u „Izdancima Šumadije” svoje romantično rodno mesto, burni predratni Beograd, život za vreme austrougarske okupacije, palanački život, mesta gde se izlazilo u njeno vreme, događaje u Kraljevini Jugoslaviji, koju je očigledno volela, kao i sve njene narode… To je detaljna i veoma intimna priča o odrastanju, školovanju i ljubavi, o smrti sestre i roditelja, koja nam otkriva i zanimljivosti iz života značajnih ljudi tog doba. U „Izdancima Šumadije” nalazi se srž svih romana Mir Jam koji osvajaju čitaoce širom Srbije.

Slobodne ljubavi

„Mladići moga doba bili su veliki kavaljeri, a njihova pažnja se sastojala u poklanjanju knjiga… Mladići su idealisti, umeju da vole, a devojke patrijarhalne i samo će je dobiti putem braka. Slobodne ljubavi nije bilo tada. Ukrade se po neki poljubac, i to je sve. Garsonjere nisu postojale. Zar bi se usudio ijedan mladić da pozove devojku u stan? Bilo je u Kragujevcu jedno sokače, gde su bile poznate kuće sa crvenim fenjerima, i mladići su tamo išli, da se zabave. A pokraj devojačkih kuća prolazili su sa ljubavlju i strahopoštovanjem, i prema materama. Mladić je krio svoj seksualni život, jer su hteli da u očima devojaka budu idealni… Lepa su ta vremena bila, kad je vladalo uzajamno poverenje i poštovanje.“ – piše u „Izdancima Šumadije“ Mir Jam.


blic