Hitskin.com

Gost

Mirna palanačka ulica razlila se kao reka, opervažena sivim i zelenkastim zgradama, prizemnim fasadama i ponekom dvospratnicom. Iza ograde zelene se šimširi, poneka tuja i kržljavi bor. Nigde buke automobila. Tek zaškripe ili zatandrču kola, vikne đevregdžija, kokičar, salebdžija, ili seljak opsuje stoku.
Najednom se začu larma, kao da jato ptica prhnu sa strehe.
Raspuštao se viši razred gimnazije. Zagasiti berei samo što ne slete sa nestašnih glavica kudrave kose, koketno nakrivljeni čak do uva. Žagor ispioni ulicu. Razgovaralo se o pismenom iz matematike. Strepnje ispuniše mnoge glavice ispod tih naherenih berea. Rešenje zadataka nije se slagalo, ali odlične učenice su išle pobedonosno, verujući u svoj uspeh.
Žagor se malo stiša ispred jedne advokatske kancelarije kroz čije se široke prozore u prizemlju moglo pogledati unutra. Napolju je stajala bela tabla sa crnim slovima

RADMILO TOMIć, advokat
Dvadeset pari nestašnih, naivnih, koketnih i radoznalih očica jurnuše na prozor.
Eno Abisinca!
Za časak se to nestašno jato umiri i pogleda crnomanjastog mladića za pisaćim stolom, ompuraste kože, visoka i inteligentna čela, koje je uoikviravala kovrdžava kosa gusta, puna talasa i preliva.
Što e sladak! prošaputa jedna garavuša. Muvale su se pod prozoram, ali kad spaziše da jedan drugi mladić priđe prozoru, privučen njihovom pažnjom, prasBuše u smeh
i pobegoše, okrećući se onom drugom, koji je stajao do prozora i smešio se na njih.
Ti i ne gledaš ovu dečicu, Radmilo, prebaci mu njegov drug, inženjer. A znaš kako su te prozvale?
Kako?
Abisinac!
Zar ja LIčim na Abisitinca?
To i udovica kaže.
Mami je! Ta mi stalno piše pisma.
Rekao sam joj da si zaljubljen i da se ženiš. Ti si me i zvao da mi to kažeš.
Jeste. Dobio sam povoljian odgovor iz Beograda.
Od nje?
Ne, od njene tetke. Pristaju i devojka i njeni roditelji. Prekosutra putujem da je isprosim.
Šta, prekosutra? Pa što admah ne kažeš? Zar ti, zbilja, hoćeš da se oženiš tom Beograđankom?
Ja je volim. Ona je već nekoliko godina san moga života.
Da to kaže neka žena, bilo bi mi razumljivo. Ali da se zanosiš snovima ti, čiji je ceo život bio borba, to ne razumem. Kod ovolikih devojaka u našoj varoši, gde ima i miraždžika, ti tražiš devojku po Beogradu. Bogami, pokajaćeš se.
Mladi advokat je rasejano šarao po belom tabaku Ljiljana... Ljiljana! Podiže glavu i pogleda svoga druga
Ja se raikad u životu nisam jagmio za movac i zarekao sam se da ću se, kad osiguraim advokatski položaj, oženiti devojkom koju volim. Mučio sam se, ali sam uspeo. Omo što danas želi svaki advokat da ima stalni mesečni prihod ja sam sebi osigurao kao zastupnik bainke. U nekoliko većih procesa zaradio sam i kupio kuću.
čak si se i meblirao!
Umesto hoftiorara, od Jankovića sam dobio nameštaj. Njegovo stovardšte nameštaija je izgorelo, pa je bio uhapšen i osumnjičen za zlonamemu paljevinu.
Doista, ti si ga viešto odbranio i cm diže od osiguranja pola miliona, a sve što je imao u radnji nije vredelo više od sto pedeset hiljada. Mogao ti je dati nameštaj za pet soba, a ono što ti je dao ne vredi više od dvadeset hiljada.
Vredi više. Pitao sam u Beogradu. Spavaća soba, trpezarija i još moja sdba za rad.
Zbilja, sjajmo si se opremio. Još sarao tvoja plava golubica da uleti u kuću. Ljiljana, je l' se tako zvaše?
Lepo ime, zar ne? A tek nju da vidiš, pravi anđelak!
Pa zar je tebe očarala samo njena lepota?
Ne samo lepota. Ona je dobra devojka, iz dobre porodice otmeni su, ali nisu bogati. Nema nikakav miraz. Imali su kuću, pa su je morali prodati. Bili su dužni.
Pa ti njoj donosiš miraz, umesto ona tebi! A udovica ti nudi kuću, dućane, vinograd, vilu u vinogradu...
Ostavi, molim te, udovicu! To je histerična žena.
Pnavi ajgir! Bogami, ja volim takve ženske Izlme one tebe, ali izlomiš i ti njih.
Gle, gle! Kako ti to pričaš i uzdišeš, a oženjen si tek dve godine, i to onako lepom ženom! Smeš li pred ženom tako da govoriš?
Što si lud Otkud bih smeo pred njom? AM, to me i ubi. Pred ženom se praviš svetac, a kad god se rukuješ sa udovicom stegneš joj malo ruku.
Ja mislim da ću biti boljd muž od tebe.
Tako rni svi goTOrimo kad se ženimo. Dok ne isprosiš devojku, za tebe je brak inajveća svetinja. Posle godinu dana zbijaš šalu sa brakom, a posle dve godine osećaš se kao pas na lancu i proklinješ brak. Ja sam sada taj pas na lancu. Nisam zao, ali sam ljut što sam vezan.
Ti si bio mangup i kao nidadić! Uvek si zbijao šegu s brakom? A ja o braku mislim ozbiljno.
A da li tvoja Ljiljana misli ozbdljno? Znaš li ti kakve sve tajne skrivaju beogradske devojke? Ja ni za jednu ne verujem da je poštena!
Ja pravim razliku. Ljiljana je dobra devojka, a i roditelji su joj prilično staromodni. Ona je mlada, završila je maturu i abiturijentski kurs, ali nije bila čioovnica. Znam je još od njene četrnaeste gadine. Video sam je i poslednje godine na univerzitetu. Njen brat od tetke bio mi je drug, zajedno smo spremali ispit.
A ti, matori student, zaljubio se u jedno derište.
Nije to hila prava ljubav, već neko ushićenje. Sećam se kao sad. Sedeli smo u njihovoj bašti i učili. Jedna lepa, plava devojčica upade kao leptđr. Duga plava kosa, krupne plave oči kao u deteta, kratka soknjica i divne nožice. Pružila roi je ruku tako ljupko da sam se sav zbunio i poljubio joj ruku. Ona se detinjasto nasmejala i pogiledala me. Taj pogled me prosto opio. Zastideo sam se u tom trenutku zbog izlizanog usijanog kaputa, starih cipela i iskrzanih pantalona. Zaželeo sam da sam gospodičić.
Ti si uvek bio pomalo snob.
Svi smo mi snobovi. Grdimo bogataše, a voleli bismo da smo ina njihovom mestu. Kritikujemo otmene devojke, a svi želimo da osetimo miiris njihovih ručiioa. Tako sam i ja, abadžijski sin, zaželeo da me voli lepa, otmena devojka. Ne vidim ništa nepriradno u tome,
Podsećaš me na Napoleona, koji je carskom princezom MarijomLujzom hteo da oplemeni svoju plebejsku krv.
Ne misliš, valjda, da se oženiim kafedžijinom Darom i da svake večeri svraćam u kafanu kod tasta, da ispijemo po polić rakije?
Ali taj može da ti zvecne. Za njega pričaju da ima dukate i milione.
Hvala mu! Ja dovoljno zarađujem da mogu i sebi i svojoj ženi obezbediti lep i ugodan život. čovek oseća zadovoljstvo kad ne mora da se prodaje za novac.
Otkud to da ti tako omalovažavaš novac, kad si se toliko mučio i gladovao dok si studirao?
Zato što sam iskusio sve gorčine života i sad, kad se ženim, hoću da mi žena donese sve radosti. Žena i brak, to je za mene cilj života.
A poslanički mandat?
To mi osiigurava položaj, a sreća u braku zavisi od mene.
I od žene, oe zaboravi! Nije dovoljno šta ai ti sve postigao u životu, ako žena ne oseti tvoju vrednost. Ako te ona potceni, ti ćeš i sam posumnjati u svoju vrednost. Na tvome mestu, ja se nikada ne bih ženio otmenpm devojkom, osobito ne iz Beograda.
Nego kafedžijinom Darom ili bakalinovom Natom?
Ima ovde i činovničkih koeri, ima i nastavnica. Sve bi one pošle za tebe. One su ti i bliže i bolje bi te razumele. Ti i tvoja Ljiljana ste dva sveta. Ona će tebe uvek videti sa onim usijanim kaputom i pocepanim cipelama, iako ti umeš da nosiš i frak i cilindar.
E, vidiš, mend se sviđa i ta borba sa žeooiin. Hoću da joj nametnem sebe, da je uverlm da mogu i da joj impo nujem. Ja sam inteligentniji od nje.
Kako si naivan! Misliš da žena oeni linteligenciju. Devojke cene samo bogatstvo i položaj.
Dobro, pa ako hoćeš dosta sam i stekao! Mislliim jednog dana i auto da kupim. Ako uspem da odbranim onoga što je ubio ženu eto mi auta.
Daj bože da tebe tvoja žena razume. Iz svega vidim da si ludo zaljubljien u nju. A voli i ona tebe?
Verujem da sam joj simpatičain. Zar mora biti obostrano vatrena ljubav? MeniL se sviđa da osvajam ženu korak po korak... Hoću, najziad, da vidim da li ću biti pobednik i nad ženom, kad sam uvek u žiTOtu pobeđivao.
Da izađeš na megdan s muškarcem, ovako snažatn, stasit i visok, verujem da bi pobedio. Ali sa ženom se boiiti to je kao da se boriš sa đavolom.
Kakav đavo! Muškarci prave misteriju i od najjednostavnije žene. Tražiš im neke lavirinte u duši, iako imaš samo jednu običnu putanju. Imao sam prilik i na suđenjima da vidim. Nikiad žena nije u staiiju da se brani kao muškarac. Postaviš li joj nekoliko unakrsnih pitanja, odmah se spetlja. Žena voli Ijubarv, nežnost, komplimente, poklone... Ako umeš time da je obaspeš, zadobtićeš je... A ja mislim da nisam ni ružan mladić.
Pa za tobom sve ove devojčice u našoj varoši poludeše. Znaš šta kaže udovica?
Ama, šta se neprekidno kačiiš za tu udovicu! Slušaj, tužiću te Veri. Rećd ću joj da pripazi malo na tebe i tu udovicu.
Da se nisi glavom šalio! lonako je Ijubomonia. Kad dođe udovica, a ja sve navraćam vodu na tebe. đavolsko ženče! Nedavno mi je rekla Bio bi mi i ujed sladak od Radmila... Oni njegovi zubi! Kao u mladog psa!
Advokat se glasno nasmeja, a na njegovom tamnom licu blesnušc dva reda belih zuba.
Napolju se poinovo začu graja ženskih glasova.
Opet ona dečica. Uh, što ih volim! Sve čvrsto i već zrelo za ljubav. Da ga samo prstom pipneš plamen!
Baš si gadan! To su deca. Balaviee. Kakva ljubav!
Kakve balaviice? ćim ono onako zategne suknjlicu preko kukova i vrcka se, zna ono svoju vrednost.
Jedna grupa prođe ii zagleda se u prozor kancelarije mladog advokata. U prolazu doviknuše nekoj iza sebe
Tatjana, Tatjiana! Očlma su joj pokazivale prozor.
Viču ono tvoje komšiče. Sliatko devojče! Prosto te preseče onim krupnim crnim očioama. A tek one duge pletenice! Dobijaš volju da ih obavaiješ sebi oko vrata i da je ugrizeš.
Konstatujem da si mator. Gledaš decu.
Pogledaj je samo!
Vioska, lepo razvijena devojčica, crnih krupnih očiju pravi južnjački tip išla je zbunjena mmena, čisto se saplićući. Ona baci bojažljiv pogled na AMsinca, koji je rasejano šarao po tabaku ime Ljiljana.
Ovako nešto kad vidim, zažalim što nisam momak! reče itnženjer Voja Marković i pogleda na sat. Moram da idem. Moja Verica već dzviruje kroz prozor. Zaračunava mi svaki minut. Hoćeš li i ti?
čekam pisara. Otišao je u sreski sud da vidi za jedno ročište. Stalno odlažu. A treba i jedan priziv da napišem po onoj presudi gospođi Marković oko testamenta.
Dakle, prekosutra ftdeš u Beograd? želim ti uspeha! Ako ne budeš srećan, sarri ćeš biti kriv. Ovde si mogao dobitl najbolju devojku, ali tii hoćeš otmenu Beograđanku!
Inženjer se udalji.
Uto stiže i advokatski pripravnik.
Suđenje je određeno za 25. mart. Po onoj parnici oko placa neće da čuju da se izravnaju.
Niišta, teraćemo ih. On je zauzeo tuđi plac, čitav metar i po.
Ogromna dosijea, prepuna raznih parnica, stajala su na stolu. Advokat je nešto pregledao.
Sad možemo ići. Obuče svoj craii zimski kaput, stavi šešir na glavu, navuče kožne rukavice i izađe iz kancelarije. Na uglu ulice stajale su gimnazijalke. Advokat se osmehnu u sebi.
Vragolaste očice, spremne da se bacena njega, ljutito blesnuše kad on pređe na drugu stranu ulice.
Uobraženko!
Radmilo im dobaci letimičan pogled. Njegove meke sjajoe crne oči na garavom licu kao da ih odobrovoljiše.
Tatjana, evo ti simpatiije! Komšija! Blago tebi, viđaš ga svaki čas.
On se ženi! reče jedna plavuša. Tatjani nešto zastade u grudima.
Šta se mene tiče što se on ženi? odgovori tobož ravnodušno i oprosti se brzo sa druganicama, smaturantkinjama, bojeoi se da ne primete njene zamućene oči.
Oekaj, Tatjana, zajedno ćemo zovnu je Olgica. Nekoliko pramenova snega dolete iz vazduha. Najpre la
gano, pa sve brže, sneg poče da pada.
Što je lepa Radmilova kuća! Vidi samo kako su divne zavese! Sve je namestio šapnu Olgica.
A kojom se žeoi?
Kažu da voli neku devojku u Beogradu... Jednu otmenu i vanredno lepu devojku. Moj brat zna. Iz ljiubavii se ženi.
Zbogom! reče Tatjana, ulete u svoju kapiju, utrča u sobu i baci nervozno knjige. Kako je u tom trenutku mrzela školu, nastavnike, rečnike, lektiru, tu prokletu materoatiku i ceo svoj život.
Jesi li odgovarala francuski, Tatjana? brižno je upita mati.
Nisam.
Kako nisi! A gospođa Petrović mi je obećaila da će zamoliti Miloševićku da te prozove. Treba da popraviš ocenu iz pismenog. Govorila sam ti da ne kriješ od mene ako nisi znala.
Šta imam da krijem! obrecnu se kći. Uvek samo pitaš jesi li govorila? Kad budem govorila, kazaću ti.
Dobro, pa što se izdireš na mene? Zašto ne kažeš lepo? Šta li je to s tobom u poslednje vreme? Samo plačeš!
Sve ti nešto naje pravo. A ako kome treba da bude krivo i da se sekira, to smo mi, roditelji. Pitam te jer brinem, matura ti je pred nosom. Oh, da mi je samo tu tvoju maturu da skinem jednom s vrata!
Kći dočepa francuski rečnik i ode u svoju sobu.
Ne znam šta je ovoj našoj Tatjani? obrati se mati
ocu. Onako krasno i dobro dete, sasvkn se lizopačilo. Tako je ludo i nervozno, ništa ga ne smeš ni upitati.
Ostavi je! Takvo je danas vreme. Deca su nervoznija od roditelja i više se roditelji plaše dece, nego deca roditelja.
Ne mogu da je ostavim kad je naređala dve jedinice. Po čemu je težak taj francuski? Hajd matematika, još i mogu da razumem, ali jezik je bar lak! Samo da zasedne i nauči. Baš je muka sa tom decom i njihovom školom! uzdahnu mafci.
Tatjana je sedela za stolom i čitala reči, po deseti put čitala je iste reči epruve, la konket, konžedie, kaptiv... I te reči su joj bile tako dafeke i nepoznate, kao da nije francusM već kineski. Pred njom su među oniim rečima blistale oči odvokata Radmila. Već pet mesecd joj ne izllazi iz glave. On joj kvari ocene na pismenim zadacima, ne da joj da na miru uči lekcije, uznemirava joj noću san. Otkud da kupi kuću baš do njihove? Pet meseci ga stalno viiđa. čeka na prozoru kad će izjutra da izađe, kad će uveče da se vrati. Od najobičnijeg pogleda rasplitala je čitave snove da završi maturu, da se uda za njega... Ona je najlepša devojčica u razredu, svima se dopada, dobacuju joj, mora se A njemu dopadati. Samo, on je gord! Ali to što je gord, još više ju je privlačilo. A njeni roditelji, i ne sluteći kakvo dejstvo imaju njihove reči, stalno su ga hvalili Jedinstven miladić! Kupio kuou. Pravi domaćin! Niti pije niti lumpuje. Najbolji advokat! Mlad, a stekao toliku klijentelu!
Te reči su se uvlačile u njeno srce, zaluđivale je, on je postao njen vitez, princ, ideaL A maločas one strašne reči On se žeoii! Baoilla se na sofu, zagrizla zubima jastučić da naglas ne zajeoa. U tom času su francuski i jnatematika bili daleko od nje kao kineski zid i ona je verovala da nikad neće položiti maturu.

Samac u braku

Gost

PLAVA LJILJANA

Zrak sunca provlačio se kroz prozor i asvetljavao jednu lepu plavu glavicu, koja je izviriivala ispod nužičastog pokrivača. Bila je okrenuta zidu, pa joj se lice nije vddelo. Video se samo beli vratić, koji se izvlačio iz okovratnika ružičaste pidžame. Linija tela se ocrtavala ispod pokrivača i naslućivala se vitkost mladog tela.
Negde u kući sat iskuca devet. Mati je u dnugoj sobi izdavala naredbe
Požurite s pijace! Ja ne znam, Lizo, šta radite na toj pijaci. Nema vas po sat li po. I cenjkajte se. Nemojte kao onoraad dva dinara kilo spanaća, a devojka gospođe Jovanović platila diinar kilo!
Plava glava se pomeri na jastuku. Spavalica se okrete na leđa i ukaza se lice mlade devojke. Sanjdvo se otvoriše velike plave oči i zagledaše se u sliku na zidu. Fiine taoke obrve malo se skupiše, kao da ih napušta neka neprijatna misao. Oči se sklopiše, ali ostade bora na čelu. Setila se svog sinoćnjeg razgovora sa ocem i majkom. Mnogo su joj hvalili tog palanačkog advokata. Da se uda za njega? Ona? Da živi u palanai i da pođe za čoveka koga nije ni pomišljala da voii. Prisećala ga se... Beše ga videla letos. Strašno crnomanjast, gotovo grub. Kosmat! čudna ineka kosa! Malo se pribojavala njegovih crnih očiju. Sećala ga se i kad joj je poljubio ruku kao devojčici. čisto se zgadila na taj poljubac. Mladić joj je izgledao tako bedao! Sjajan advokat! seti se očevih reči. Kao da je ženi potreban advokat i njegov govornički talenat, a ne muž?
Skočila je iz kreveta, zabacila glavu i ljutito ponovila u sebi Necu! Neću da se udam za njega! Ja volim Momčila! Zašto me on ne zaprosi? Ne, danas moram sve to da raščistim!
Brzo zbaci pidžamu i ostade naga pred ogledalom. Posmatrala je svoje divno, vitko telo savršenih linija. Stresla se pri pomisli da bi je taj advokat mogao i rukorn dodirnuti. Oblačila se, umivala. Uze češalj da razmrsi plave kovrdže. Mali prćasti nos lepo je pristajao uz okrugle detinjaste oči.
Mati uđe u sobu
Ustala si, Ljiljana? Kako si spavala?
Boli me glava.
I meni jutras nije dobro požali se mati. Juče sam sigurno nazebla na onom parastosu. Jesi li, Ljiiljo, razmislila o onome što sino sinoć razgovarali? Bogami, svi kažu da je krasan mladić.
Možda, ja ne sporim, ali ga ja ne voilim! A želite li vi da se ja udam za nekog koga niikad neću voleti? Za mene bi takav život bio prava patnja.
Ama, zavolećeš ga, Ljiljo! To je fini mladić. Voli te. Ništa, apsolutno ništa ne traži. Toliko samo posteljne stvari, dušeke i jorgane. Gde da nađeš danas takvog mladića?
Vama je, važnija, vidim, materijalna strana braka, a da li ću ga ja mrzeti, varati, biti nesrećna s njim, to vam je sasvdm svejedno. Glavno je da se udam za njega da vas to ne stoji skupo.
Nemoj, sine, tako govoriti. Zar su danas najsrećniji brakovi iz ljubavi? Vole se, ginu jedno za drugiim, pa posde dve godine pred konzistoriju. Treba gledati karakter čoveka. A taj mladić je dobar, pošten. Ja nalazim i da je lep, elegantan. Jedna pametna devojka nikakve mu mane ne bi mogla naći.
A pošto ja nisam pametna, nalazim mu mane i za njega je bolje da me ne proai.
Ti si pametna devojka, naljuti se mati ali ja znam šta je kod tebe. Poludela si za onim Momčilom. On je tebi zavrteo pamet. A što te ne zaprosi? Dve godine se viđate u društvu. Koliko me njih pitalo Je li se vaša Ljilja venila sa njim? A mene stid. Ne znam šta da kažem. Ti se nadaš da ćeš se udati za njega, a ja ti kažem da te on neće uzeti. To je jedna mangupoina! Beogradski sin! Troši očev novac. Kad to proćerda, šta oe onda? Tako je nalickan i nakolmovan! Po barovkna lumpuje sa varijetkinjama i razbija flaše šampanjca. čuo je tvoj otac sve o njemu. Zar takvog muža želiš?
Nije on takav, to je laž! On mene voli i on je otmen mladić, a ja volim svet u kome mi živimo. Ovde sam odrasla. Navikla sam na ovo društvo. A vi me ierate u palanku.
A meni je, vidiš, ovo otmeno beogradsko društvo dojadilo. Svuda samo laž i ogovaranje.
Sad govoriš tako zato što nemamo više novaca i što smo se zadužili. A ranije nisi tako govorila. I ti si volela taj otmeni svet.
Volela sam, ali sam se razočarala.
I hoćeš mene da udaš za palanačkog advokata. Da živim u nekoj palcinci, da umirem od dosade! I to za čoveka koga još i ne volim...
Dobro, Ljiljo, neka bude kako ti želiš. Nemoj se udavati za njega, odgovarićemo mu da ga odbijaš. Ali zapamti ovakvu priliku za udaju nećeš više imati. Svaki traži miraz, a ti nemaš ništa. Ne gledaju muškarci saino lepotu. Ti si lepa, pa što ne jure da te prose. Nego, čim čuju da nemaš ništa, odmah se izgube.
Zašto me niste dalli da budem činovnica? Ja sam mogla da se zaposlim. Bila bih srećnija.
Jest, a onda bi svi graknuli na nas kako otimamo mesto sirotinji koja nema hleba.
Eto, onu generaloTO ćerku su otpustili. I tebe bd atpustili. Zar nije bolje da se udaš. Nemoj, Ljiljo, da budeš takva! govorila je mekše mati. Razmisli, sine. Ne moramo odmah da mu odgovorimo. Treba i ti sama sebe da ispitaš. Ali, ja ti kažem, bićeš srećna s tirn mladićem. Ima lepu kuću, baštu. Pa šta ako je palanka? Devojka misli na provod, a kad se uda, onda joj je kuća provod. Pa ćeš biti mati, a li voliš decu. čim žena postane majka, ona se preobrazi.
Ljiljana je spustila glavu na ruke i tiho zaplakala. Mati ju je milovala po kosi i tešila
Hajde da doručkuješ. Hoćeš jedno rovito jaje?
Neću. Samo belu kafu. Ne mogu. Mati uhvatii za kvaku, zastade i okrete se
Doveče će doći tetkaDragin Dragiša. On je drug toga advokata. Ispričaće ti sve o njemu.
U koliko sati će doći?
Ne znam. Možda posie večere. I Draga će doći s njim. Oni se oboje raduju da se ti udaš za tog mladića.
Mati izađe. Ljiljana je nepomačno sedela na stoMoi. Najednom se nervozno strese i odlučeo ustade S Momčilom se moram danas videti. Sve ću ga pitati.
Uđe u trpezariju, zaviri u spavaću sobu. Majka je bila u kuhinji. Ona brzo priđe telefonu. Nađe broj.
Alo! Ko je tu?... A, baš dobro. Tebe, Momoilo, tražim. Možemo li posle podne da se nađemo?... Tvojoj kući da dođem?.. A gde su tvoji roditelji?... Kad su otputovali?... A ti si sam kao u garsotnijeri?... Imain nešto da razgovaram s tobom. Hoćeš li biti sam? Ne sme niko da me vidi... Ti da otvoriš vrata... Cućeš. Nešto vrlo važno.. Dobro. U pola šest.
Glave zagnjunene u krzno kaputa, Ljiljana se brzo pela stepenicama. Osećao se neki prijatan miris na stepeništu, kao da je prošao neko inaparfimisan. Brojala je spratove. Dođe do trećeg. Vide mesinganu ploču. Bojažljivo pritisnu zvonce. Razleže se zvuk. Začuše se koraci, vrata se otvoriše i ona uđe.
Ovo je divno iznenađenje, Ljiljana! I tako zgadna prilika. Sami, potpuno sami. Mala moja, ti si jedinstvana! Sad si mi dala dokaz ljubavi, a bogaini, počeo sam bio da sumnjam. Skini kaput.
Neću. Ostaću u kaputu.
šta to znaoi? Daj, ja ou da ti ga skinem. što me tako gledaš? Nećeš ni da se nasmeješ.
Danas mi ndije do smeha. Niisam raspoložena.
Ali kad si sa mtnoan, ti ćeš se raspoložiti. Srce moje malo!
On je uhvati za bnadu, ona se trže, odmače i sede na fotelju.
Plavi mladić, ondulirane kose, bledunjava lica, napudrovan i malo narumenjenih usfana, uvek se smešio i zabavljao na pućenje ove male. Uvek je tako u početku. Devojka neće da izgleda kako je došla zbog onoga našta misli mladić, pa voli da se pravi mallo važna i gorda. Mislio je da sad ima prava da bude i drzak, pa dočepa Ljdljanu za ramena, da bi je pntvukao u zagrljaj. Ona naglo ustade, odmače se i bez uvoda otpoče
Momailo, došla sam nešto da te pitam. Hoćeš li ti sa rnnom da se ženiš?
Mladić se trže, iznenađen, ali brzo sakri svoje iznenađenje ispod ironičnćg osmeha
Gle, devojčica hoće da se uda! I došla da me zaprosi. Zbilja smo moderni! Devojke prose mladiće. Divno!
Kad se oni ne odlučuju da zaprose devojke, onda moramo mi njdh. Dakle, najozibljnije te pitam hoćeš li sa mnom da se ženiš?
Ovo dspade ultimatum. Šta sleduje zatim?
Sleduje, Momčilo, da ja hoću da učinim kraj ovoj našoj vezi. Ili da budem tvoja žena, ili da se raziđemo.
Gle, gle! Kafco je ona samo energična! I to moja mala Ljilja. Da me druga koja devojka prosi, ja bih joj umeo odgovoriti. Ali ti, mala Ljdljana, koja mi je uvek bila baš zato sdmpatična što nikad ndje ni pominjalla brak, a kamoli postavljala ovakav ultdmatum, to me zaista iznenađuje. Tebe je neko kod kuće naljutio, pa si kazala Hoću odmah da se udam! Je li tako?
Niko mene nije naljutio, nego ja hoću jednom da budem načisto s tvojim osećanjima.
Zar tek sad? A dve godine nisi znala da si ti jedina devojka koju volim?
I koju neprekidno varaš. Sve ja znam. Toliko sam prepatila za ove dve godine. Ludo te volim, a ti mi neverstvom uzvraćaš ljubav. Jednog dana si mene uveravao da me voliš, a sutradan se drugoj udvarao. Moje prijateljice su se uvek trudiie da mi to dostave i da mi zadaju bol.
Mila moja Ljiljana, ti si danas tako nervozna.
Skini kaput i sedi ovde na divam. Moji poljupoi će te umdriti.
Varaš se. Ovoga puta me tvoji poljupci neće umiriti. Uvek si me smatrao derištem koje je dovoljno poljubiti pa ga umiriti. Ali, nikad se nisi trudio da dublje zaviriiš u moju dušu. A da si to učinio, video bi koliko je očaja u mojoj dušd.
Sirota moja mala! Kakve tragične reči! Zar ti očajavala? Ti si dete. Šta sd ti imala da patiš? Imaš tako divne
oai, koje najviše volim kad su nasmejane. Bio sam očaran kad si mi javila telefonom da dollazdš. Svu sam poslugu oterao od kuće da bih bio sam sa tobom.
Nisi morao. Ja ću odmah da idem.
Šta? Da ideš odmah? Kad bih te ja pustio. Dopusti da ti skinem kaput. Neću te odavde tek tako pustiti.
Ostavi me. Da me nisi pipnuo! Dosta je meni tvojih obmana, laži i ironije.
O, kako samo ume da se nakostreši! Ali i to ti lepo stoji. Hoćeš da me ognebeš. Evo, pružam ti obraz. Ti si moje slatko dete!
Momčilo, slušaj. Nemoj sa mnom da zbijaš šalu. Pitam te još jednom Hoćeš li da me uzmeš za ženu? Da ili ne?
Kad baš hoćeš, onda i da i ne!
Šta to znači?
Oženiću se tobom, ali sad još oe mogu. Prvom prilikom, čim osetim da saim ozbiljan kandidat za ženidbu, oženiću se tobom. Zar moramo žuriti? Tebi je dvadeset godina, a meni dvadeset šest. Imamo vremena još četiri godine. Tada ću ja imati trideset, a tebi će biti dvadeset četvrta. Najbolje godine za brak! Pristaješ? Jesmo li se sporazumeli?
Ona ustade sa fotelje.
Ako misliš da me možeš ubediti tinj tvojim šalama, grdno se varaš. Ja sam došla da te pitam zato što ako ti nećeš da rae uzmeš za ženu udaću se za drugoga.
Gledala ga je pravo u oči, da bi procenila dejistvo svojih reči.
Mladić se ircmično nasmeši i sleže ramenima.
Nemam ništa proitiv. Ako si našla dobru priliku, udaj se.
Njene plave oči su ga ukočeno gledale.
Sad si najiskreniji. Iskazao si omo što si uvek mislio. Mogu da se udam. čak bi ti to billo i pnijatno, i još bi častio i pričao kako ti se devojka udala.
Glas joj je drhtao. I usne su joj podrhtavale.
Šta ja mogu? Ako si našla boljeg čoveka, ima li smisla da te odvraćam? Naprotiv, udaj se! Time ti dokazujem da nisam sebičan kad te se odričem radi tvoje sreće.
Pravii si lažov! Ne odričeš se ti mene radi moje sreće, nego zato što me ne voliš. Osećam da bi bio čak srećan da se ja udam...
Ne bih pevao, ali možda ne bih ni plakao. Mi muškarci smo navikli da se mirimo sa svim kapricima devojaka. One iz kaprica vole, iz kaprica se udaju. I ti si kapriciozna.
Ti zoveš kapricom moju ljubav i moj bol.
Svakako. Cim hoćeš odmah da se udaš za drugoga, to nije ljubav, već kapric. I ovim tvojim ultimatumom dokazuješ da me manje voliš.
Ti si ciinik. Svaku reč izokrećeš u svoju korist, i još me vređaš. Uvek si bio bezdušan. A ja sam bila neiskusna i ludo sam te volela.
A zar ja tebe ne volim? Jesam li ikad pomenuo da ću se oženiti drugom devojkom?
Lažeš! Nisi me voleo. Da me voliš, ti bi me uzeo za ženu. Dopustio si da se panizim, da te sama pitam. A ja sam to učinila iz očajanja. Moji roditeljd ne dopuštaju više da se zanosim tobom. I ja sama sad uvdđam koliko se neiskren i sebičan. Svaki dan mi donosi po jedno pondženje i patnju. čemu vodi ova ljubav? Vadim toliko rđavih primera oko sebe. A ja sam zamišljaila brak s tobom, sreću da živim za tebe! Da imam kuću, decu! Nisam ni s kim koketovala, nd s kim flertovala. Dve godine sviaka moja misao pripada tebi. A td si se igrao mojiim osećanjima. Ja sarn za tebe bila samo jedno derište.
Mila moja, lcakva je sad to scena? Govoriš kao na pozornici! Šta td to pričaš. Brak, kuća, deca. Zašto vezuješ našu ljubav za brak? Mi se volimo dve godfne, a da smo se uzeli možda bismo se dosad i rastavM. Brak je glupa konvencionalnost. Vredi onda ženiti se i udavati?
Za tebe je možda glupost, ali za rnene je brak niešto najlepše u životu. Hteo bi da se vučem po tvojim garsonijerama, da budem danas tvoja sutra drugoga, da me jednoga dana svi ostave, ismeju.
Ko ti to kaže? Kakvi su to nakaradni pojmovi!

**Učlanjen** : 09.02.2014

Otmica muškarca

ŠEF MLADIH čINOVNICA

Tmurno jesenje jutro obojilo je u sivo kancelariju građevinskog preduzeća. Tamni oblaci razvlačili su se po nebu,
olovni i mrki, a po hladnom jesenjem dahu osećalo se da će
pre sneg nego kiša. Na drveću ispred zgrade, čije su krune
dodirivale prozor prvog sprata, lepršalo je zaostalo požutelo
lišće.

U kancelariji je bilo prijatno jer je peć puckala, prvi
dan založena peć. Osećao se miris grožđa, fiksa i duvana. Na
stolu je bila pepeljara, hartije, pisma, cirkle, lenjiri. Visoki
kancelarijski orman sa roletnom bio je zaključan, a jedan
sto, kao katedra, stajao je u uglu. Na njemu je bila velika
tabla sa mnogo zabodenih ekserčića. Ugalj prsnu i iz peći
izleteše varnice. Poslužitelj otvori vrata, popravi stvarčice na
stolu i priđe peći. Protrlja ruke, zadovoljan zbog toplote,
džarnu žaračem ugalj i izađe u predsoblje.

Malo zatim vrata se naglo otvoriše, u sobu jurnu hladan
vazduh i uđe mlad čovek visoka rasta. Pogleda u peć, očigledno zadovoljan što je naložena. Skide kaput od engleskog štofa, okači ga na čiviluk, skide i šešir s glave i tada
se ukaza energičan potiljak, pokriven gustom crnom kosom.
On uze češljić i provuče ga nekoliko puta kroz kosu. Potom
ga spusti u džep i priđe prozoru. U okviru prozora ocrta se
njegova figura. Na sebi je imao elegantno zagasito plavo
odelo sa tankim prugama sive boje. Lepo skrojeno odelo isticalo je široka ramena i snažni stas muškarca.

Nekoliko trenutaka gledao je kako se od Bežanijske kose
izvlače još tamniji oblaci. Vetar dunu i razvitla jesenje lišće.
Vrapci prhnuše sa grana i odleteše. Dve svrake zagalamiše
na drvetu svađajući se. Mladi čovek sede za sto, izvadi tabakeru i zapali cigaretu, uze ključ iz džepa i otvori fioku
pisaćeg stola, izvuče jedan crtež i udubi se u njega. Pušio je
i gledao popravljajući neke linije. Napravi jednu grimasu,
kao da mu nešto nije pravo. Uze drugi prazan tabak i poče
da crta po njemu. Ostavi ga i uze veći tabak, iz onog ormana
sa roletnom. Bio je to opet neki veliki crtež. Skica fasade
zarubljena krova, u američkom stilu. Poče nešto da traži po
stolu, zazvoni, pojavi se poslužitelj đorđe.

đorđe, gde je moj lenjir, onaj dugački?

Ne znam, gospodine. Zar nije tu? Da ga nije uzela gospođica Borka. Ona ga ponekad pozajmi.

Neka ga uzme, ali neka ga uvek vrati na svoje mesto!
strogo odseče mladi čovek.

Idem da ga donesem. Poslužitelj izađe iz kancelarije, a mladi čovek nastavi da popravlja crtež.

Vrata se otvoriše, oseti se miris parfema.

Izvinite, gospodine Maricoviću, ja sam uzela vaš lenjir.
Mislila sam da vam neće danas biti potreban.

Meni je lenjir uvek potreban. Ozbiljno je pogledao
mladu činovnicu svojim krupnim crnim očima.

Ona je stajala nekoliko sekundi pred njim, gledajući te
oči u kojima nikad nije mogla da vidi nimalo topline.

Izvinite! prošaputa ona.

Ništa! odgovori mladi čovek i spusti pogled na
crtež, ne interesujući se više da li je devojka u sobi ili nije.

Brzo se okrenula, čulo se lako škripanje njenih donova.
Nekoliko koraka je bilo dovoljno do vrata, čovek podiže glavu baš kad je devojka pritisnula kvaku i osmotri fine listove
njenih nogu i besprekorne tanke čarape. Nasmeši se malo i
opet spusti pogled na crtež.

Vrata se zatvoriše, ali u kancelariji ostade miris parfema mlade činovnice.

Inženjer Gradimir Marković skide slušalicu s telefona i
okrete pet brojeva.

Alo! Ovde inženjer Marković. Hteo sam da te pitam
šta će ti treća sobica? Bolje da napravimo dve. Nemoguće je
napraviti tri sobe na ovako malom prostoru. Jedan prozor bi
gledao u svetlarnik. Dođi da se dogovorimo... Znam ja šta
ti hoćeš, adi bolje je onako kako sam ti ja kazao... Da, biću
u kancelariji do deset. Posle idem da vidim onu zgradu. Dovršena je. Prvog novembra se useljavaju... Solidna građevina. Banka zida. Lako im je da daju milione, a imaće i dobru
rentu. Dobro, čekaou te.

Spusti slušalicu i nastavi da crta i popravlja projekat.

Kad Borku odazva poslužitelj, dve činovnice koje su sa
njom delile kancelariju prestadoše da rade. Otpoče razgovor.

A Borka mu opet uzela lenjir.

Luda! Misli da će se zaljubiti u nju. A on je i ne pogleda. Tako i treba. Ozbiljan mladić. Neće čovek u kancelariji ni s kim da se zabavlja. Mi smo činovnice, a on nam
je šef. Borka misli njega da uhvati kao druge. Ovaj se ne da
lako uhvatiti. A ona se jutros baš udesila. Jesi li videla njen
taftani kombinezon? E, moj brate! Plata joj šest stotina dinara a nosi svilene čarape i taftani kombinezon!

Znaš s kim se sad zabavlja?

Znam, s onim sudijom.

Ostavio je. Videla sam je s jednim, još starijim. Neki
penzioner udovac, ali iima kuću i kirije.

Što se ne uda za njega?

Ne znam, ona hoće samo iz ljubavi da se uda. Kaže,
nikoga dosad nije volela. A jesi li videla njenu sobu? Ima
vrlo lep nameštaj! Sofa, pa dve foteljice, sifon jer sa ogledalom. Ume ta da živi. Hvata starce, pa ih dobro iscedi, a hoće
da se uda za mladoga iz ljubavi! Crkava za ovim našim
Gradom. ćuti, evo je!

Kako te dočeka naš laf?

Vrlo ljubazno! prkosno odgovori Borka. Pita me
kako sam, idem li u pozorište ili u bioskop.

Da te nije pozvao?

To je moja stvar.

On je vrlo gord.

Hm, gord! Svi oni trče za suknjom

Ali ne za svakom. Ja sam čula da se Grada ženi
jednom otmenom devojkom.

Kojom?

Jednog državnog savetnika ćerka. Druži se sa Gradinom starijom sestrom. Znaš li njegove sestre?

Jedna je udata, vrlo lepa. Udala se za nekog rentijera.
Ali, muž joj je smešan! Pravo burence. Iz računa se udala.

Koliko ima sestara?

Dve. Mlađa je studentkinja. Vrlo je lepa i ozbiljna devojka. Njegov otac ima kuću na Voždovcu.

Ali on ne stanuje sa ocem?

Hoće čovek da je slobodan.

Vidi, Ružice, Borkine čarape! Ne znam, Borka, kako
možeš da kupuješ tako skupe stvari?

Štedim pa kupujem. Trudim se da uvek imam finu
čarapu i cipelu.

Pričala je sa svojim koleginicama, ali su joj pred
očima još bile velike crne Gradine oči, hladne kao jesenja
noć. Umirala je od čežnje za njim. Sve je do sada u njenom
životu bdio vrlo mučno i bolno... Davati se za novac ljudima koje nije volela, koji su joj bili odvratni, strašno je.
Htela je po svaku cenu da pobegne iz siromaštva. Muškarci
su to zloupotrebili. Borka je gordošću skrivala svoju patnju.

Gradimira Markovića je zavolela zato što nije bio kao
drugi. Nije je hteo, iako mu se ona svakim svojim gestom
nudila. Nije to ni opažao. Bio je ravnodušan i hladan. Nije
mogla da dokuči da li mu se imalo dopada. Na sve moguće
načine je pokušavala da izmami makar jedan topliji pogled,
ali bez uspeha.

I dok su Borku ćelo jutro i ceo dan mučile misli o
njemu, Gradimiru je bilo sasvim svejedno što u susednoj
kancelariji jedna devojka luduje za njim. Kao muškarac sve
je prozreo, ali to nije pokazao. Ovo je kancelarija, a on je
šef. Nije hteo da iskorišćava svoje činovnice.

Vrata se naglo otvoriše i bez kucanja upade krupan,
trbušast čovek.

Hoćeš velike sobe? Ne pali to kod mene, Markovieu.
čim ima više soba, taksiram svaku sobu. Onda je to veliki stan. Napravi ti meni sobičke i malo predsoblje.
Ja ću staviti fini parket, pločice u kuhinji, a onda još sijalice, fini moleraj, pa cepnem hiljadu šest stotina. Bogati,
padaju cene stanovima! A svi hoće otmeno. Imam ja iskustva.
Treba da zaseniš kirajdžiju! Napravi mu sve otmeno, ali mu
otmeno naplati! Konkurencija ti je danas. Moraš i da podvaljuješ

Šta ti sve napriča, čoveče preseče ga Gradimir.
Ama, ova treća soba će da ti bude mračna. U predsoblje
jedva da može čiviluk da stane.

Stisni kako god znaš, ali hoću da mi svaki stan ima
tri sobe, predsoblje, kupatilo, špajz, sobu za devojku. Kaži
ti meni samo može li sve to da se izvede?

Može, ali neće biti kako se meni sviđa.

Ništa ti ne brini! Ja sam gazda. Videćeš da sam
u pravu. I u suterenu mi ćušni jedan stan. I na tavan. Gde
god može. Poslušaj ti mene, ja sam čovek trgovac.

Poslušaću te. Napraviću i četiri sobe.

Tako, tako. Oca li im kirajdžijskog! Mnogo zakeraju.
Ali, sad ću ja njima da podvalim. Ta će kuća najveću rentu
da mi donese. A ne kao ona prva. Prosto mi dođe da čupam
kosu kad pomislim koliki mi je plac onaj idiot upropastio.
A šta sam dobio od toga placa... Kako je tvoj otac? Podiže
i on lepu kućicu. Ti si mu pravio plan?

Ja.

Jesi l' udario jak temelj i zidove i za drugi sprat?

Dosta su jaki temelji, ali zasad otac neće više da podiže. Hoće sam da uživa.

A šta čujem? Ti se ženiš?

Kojom?

Pa, Jovanovićevom cer kom. Reče mi moja žena.

Meni to nije poznato. Ko je to tvojoj ženi rekao?

Tvoja sestra Vukica.

Vukica? Ona to pravi plan o mojoj ženidbi. Znaš,
kad su u kući dve sestre a jedan brat, svaka sestra ima
prijateljicu koju bi htela da uda za brata.

Ja sam se baš začudio. Ta Jovanovićeva ćerka mi se
ne dopada. Iždžikljalo nešto suvo, visoko, krakato. Ja ti
volim žene onako oble, meke

Još si ženskaroš?

Šta ćeš, trče za mnom.

A koštaju te dosta?

Ne žalim. Zašto da ne dam na siroto devojčence?
Sevap je! Ali, nisam ja baš izdašan. Ne može ni jedna od
mene kuću da dobije. Jedna me skovitlala kuću da joj kupim!
E, dete moje, mislim u sebi, kuće ja čuvam za sebe. A dok
si sa mnom, evo ti koliko hoćeš da se lepo obučeš i da si
sita. Valjda ću ja da je zbrinjavam za starost... Ama, je l'
istina što čuh vi dobijate da gradite bolnicu u Makedoniji?

Dobili smo. Na proleće ja idem u Makedoniju. Volim
promenu. Dosadi katkad i Beograd.

More, i tvoj zet odlično posluje. Prodaje majdan, pa
živi od rente. Lepo udadoste vašu Vukicu. Lepa je i vesela
ženica. Nije čudo što je lud za njom. Stvarno, dobar ti je
taj zet. Ume da zaradi. Bili smo kod njih na večeri. Izgubio
sam na pokeru dve hiljade. Opasno igra i tvoja Vukica.
Kockaš li se ti?

Vrlo retko. Ne volim kooku.

Ti i tvoja sestra Gordama ste izgleda isti. Kaže Vukica da ste pomalo osobenjaci. A ja ti nju volim što je vesela.
Ume da primi i slanu i neslanu šalu. Baš smo se lepo proveli. Pa hajde, dođi i ti.

Nemam ja toliku platu da bih mogao da gubim po
dve hiljade ža jedno veče.

Ne moraš se kockati. Dođi da porazgovaramo...
Idem. Petljam se s jednim kirajdžijom po sudu. Pet meseci
mi nije platio kiriju. Tužio sam ga. Zbogom! Tako, napravi
ti meni što više sobičaka!

Inženjeru laknu kad liferant Jokić najzad ode.

Poslužitelj uđe i pozva ga direktoru.

Gradimir uze neke crteže i pođe. U hodniku se čulo
kucanje pisače mašine i ženski žagor. On uđe u direktorovu
kancelariju.

Jedna mlada devojka, gotovo devojčica, zastade u hodniku pred poslužiteljem. On se diže sa stolice.

Koga tražite?

Ja sam ovde postavljena.

A, vi ste juče bili kod direktora.

Jesam. Kazao mi je da ču raditi u kancelariji sa još
tri činovnice.

To je ovamo. Povešću vas.

Otvori jedna vrata Gospođice, ovo nam je nova
činovnica.

Sve tri devojkc podigoše glave.

Vi ste došli na mesto jedne što je otpuštena?

Jeste.

Mlada devojka priđe i rukova se sa činovnicama.
Poslužitelj izađe.

Ovde je tako toplo, a napolju je hladno reče mlada
devojka.

Skinite mantil! Eno čiviluka! pokaza joj glavom
Ružica.

Pažljivo su posmatrale novu koleginicu.

Imala je bluzicu od vunice boje kestena a po njoj izvezene crvene cvetiće. Suknjica iste boje od kaše dopunjavala
je njenu skromnu toaletu. Naslućivale su se lepe linije ispod
meke vunene bluze. Kosa joj je bila boje zrelog kestena,
sjajna sa zlatnim prelivima. Okačila je svoj jevtini mantil
o čiviluk, stidljivo se nasmešila, sela za sto i pogledala po
kancelariji. Sve tri opaziše njene oči, čudnovate boje. Bile
su kao jesenje lišće, kao staro zlato, blage i tople, posute
sićušnim crnim tackicama. Bilo je neke bolećive lepote u tom
nežnom pogledu, kao da se iza njega skrivaju brige i patnje.
Bio je to onaj melanholični izraz očiju koje ne znaju za
radosti života. Bledo lice mlade devojke, vrlo nežno i fino,
pokazivalo je da u kući nije blagostanje.

Šta treba da radim? tiho upita nova činovnica.

Umete dobro da sabirate? upita Ružica.

Kako da ne umem!

Onda sabirajte ove cifre.

šta ste završili?

Trgovačku akademiju.

Državnu ili privatnu?

Državnu. U banci nisam mogla do dobijem mesto.

Neko vas je morao protežirati za ovo mesto?

Jedan moj teča. Bez protekcije se ne može dobiti
služba.

Da, da. Potrebna su jaka leđa!

A koliko imate šefova? Je l' direktor strog?

Direktor nije strog. Imamo šefa, jednog inženjera,
koji je strožiji od njega. Taj se nikad ne nasmeje reče
Borka.

Baš se, Borka, juče na mene nasmešio reče Jelka.

čudnovato. Mora da si mu se dopala, Jelka!

Misliš? Bila sam u novom mantilu. Možda je moj
novi mantil privukao njegovu pažnju. Sigurno nisu moje oči.

Što, pa ti nisi ružna devojka! tešila ju je smešeći
se Ružica, najstarija u kancelariji.

Niko ne izjavljuje ljubav mojoj lepoti, a ja se jadna
ubih udešavajući se. Pronašla sam i novi puder. Osam di

nara kutija, a lice kao sedef. Primecujete li da mi je lice
lepše? Smejala se samoj sebi i zagledala u ogledalce.

Kako da ne primećujemo! Baš sam htela da te pitam
šta to tebe tako prolepšava?

Sad znate da sam pronašla eliksir mladosti i lepote.
Hoćeš, Ružice, da idemo u nedelju u pozorište?

Slušala sam tu operu. A jedan moj rođak me zvao
u bioskop.

Rođak! Koji rođak?

Majke mi, rođak. Iz unutrašnjosti je došao, pa hoće
da me časti i odvede u bioskop.

Nova činovnica ih je pažljivo slušala. Bile su joj simpatične te devojke. Dve starije su joj se odmah dopale. Ona
najlepša i nešto mlađa, Borka, ćutke je nešto prepisivala.
Nije mnogo govorila, ali je ispod oka posmatrala mladu
devojku.

Napolju vetar poče da savija grane.

Jeste li se predstavili našem šefu? upita Ružica
mladu devojku.

Nisam.

Treba odmah da odete! posavetova joj Jelka.
Borka podiže glavu i pogleda devojku.

Gde je ta kancelarija?

Prva do naše reče Ružica.

Znači, odmah da idem?

Idite! Nema smisla da mu se ne predstavite reče
Jelka. Hoćeš li ti, Borka, da odvedeš gospođicu?

Što da je vodim! Nije ni mene niko vodio. Nek ide
sama.

Taj hladan ton bio je neprijatan mladoj devojci.

Nemojte se plašiti! ohrabri je Ružica. To je
vrlo lep čovek, fin i ozbiljan! Ako vas mrko pogleda, nemojte
misliti da je strašan.

Bogami, meni se baš dopada što je tako ozbiljan.
Prema svima je podjednako učtiv ubaci Jelka.

A šta je on?

Inženjer. Odličan arhitekta, a voli i skulpturu. U slobodnom vremenu se bavi skulpturom. Na građevini koju su
nedavno dovršili, reljefi su njegov rad. Inače je Šumadinac.
Otac mu je Šumadinac, a mati rođena Beograđanka. Ja volim
Šumadince.

To su veliki mangupi! dodade Borka. Jednog
sam poznavala.

Po jednom nemoj da sudiš o svima reče Ružica.
Idite, gospođice, on će vas lepo dočekati.

Ružica je želela da malo nasekira Borku, jer je osetila
da je ona ljubomorna na ovo nežno i skromno devojče.
Devojčica se diže i izađe.

Markoviću, pročitajte ovo! Da nije koja od tih šifara
vaša? Vi ste učestvovali na konkursu. Sad mi je telefonom
javio inženjer Petrovic da su ovi projekti nagrađeni. Evo vam
šifre! pokaza direktor Gradimiru.

Mladi inženjer uze hartiju, prelete je očima i usne mu
se malo razvukoše.

Vi ste nagrađeni, je l' te?

Mislim. Ovo je moja šifra Akropolj.

To je druga nagrada. Bravo! Deset hiljada. Petrovic
mi je napomenuo da se njemu najviše dopada baš projekat
pod šifrom Akropolj. E, baš mi je milo! Dobro, dobro,
mladiću! Vredni ste. Vi Šumadinci ste ambiciozni! I na
tehnici ste najbolji studenti. Ako, radite samo. Ne treba
se zaparložiti. A vi se i skulpturom bavite? Kako napredujete?

Prilično! To ja radim uzgred. Portretirao sam ovih
dana jednog Ličanina. Sreo sam ga na ulici i dopao mi se
njegov lik. Nemam samo vremena. Ujutru kad ustanem,
ali treba imati svoj atelje. Gazdarica se ljuti, kvarim joj
parket. Glina svuda pada. Otac ima jednu veliku sobu na
tavanu, pa nameravam od nje da napravim atelje.

To je zaista izvrsno kad se udruže arhitektura i vajarstvo. Ja sam nekad slikao, pa napustih. E, baš volim što
je naš inženjer nagrađen! Nego, još ovo da vam kažem uzeo
sam jednu novu činovnicu. Doći će danas. Svršila je trgovačku akademiju. Učinio sam jednom svom prijatelju, dosadi
mi moleći za nju. Sirota neka devojčica, ima samo majku
s malom platicom, i jednog brata. Odredio sam joj šest stotina dinara plate. To da znate. Jedna je otpuštena.

Znam koja je otpuštena.

Ovo navalilo sa svih strana, traže službu. Gde toliki
svet da postavim. Nego, ako vidite da neka ne radi, predlo

žite da je otpustimo a drugu da dovedemo. Gde god
maknem, skovitlaju me prijatelji da nekog primim. Da
imamo još pet ovolikih preduzeca ne bi bilo dovoljno mesta
za sve Hoćete li vi da odete na građevinu?

Sad idem. Samo da završim još nešto u kancelariji.

Ja sam jutros bio. Vidim da su svi zadovoljni. Biće
to jedna od najlepših fasada u Beogradu. Sad ste i raspoloženi. E, bogami, uspeh, a i deset hiljada!

Inženjer je naizgled ravnodušno primio direktorove
pohvale, ali je sav blistao u sebi od radosti što je njegov
projekat nagrađen. Nije bio u pitanju novac, već uspeh.
Prvo će oca da izvesti. Znao je kako se on diči sinom
i uživa u svakom njegovom uspehu. I majka će se obradovati zbog deset hiljada. Već je zamišljao oca kako čita novine, briše naočari od zadovoljstva i svakog pita Jeste li
pročitali za mog Gradimira?

Žurno je ušao u kancelariju i okrenuo dva broja telefona. Začu sasvim tiho, bojažljivo kucanje na vratima.

Slobodno!

Mlada devojka, sva zbunjena ri. uplašena, uđe u sobu.

Dobar dan!

Dobar dan! Da niste vi nova činovnica?

Jesam. Došla sam da vam se prijavim. Jutros sam
stigla na dužnost.

Vrlo dobro... Jesu li vam kazali šta imate da
radite?

Jesu. Već sam nešto sabirala.

Laka rumen obli joj malokrvne obraze. Gledala je pravo
u oči ovog crnomanjastog čoveka koga su joj predstavili
strogim. Osećala je strah od njega, kao nespreman đak kad
ga prozovu da odgovara.

Šta ste završili, gospođice?

Trgovačku akademiju.

Jeste li već negde radili?

Nisam. Ovo mi je prvo mesto. Govorila je kao
đak koga ispituje strog profesor.

Dobro, gospođice! Nadam se da ćete biti vredni?

O, ja ću se truditi. Jedva sam čekala da dobijem
službu! uzbuđeno je govorila.

Kako se zovete?

Slađana Jankovdć.

Slađana?

Jeste.

Inženjerovo lice se razvuče malo u osmejak. Pažljivo
pogleda nežno lice i krhku siluetu mlade devojke.

Dobro, gospođice uozbilji se ponovo. Nastavite
posao.

Ona odahnu, pokloni se i izađe. Nije joj se činio baš
mnogo strašan. Samo je ozbiljan i vrlo lep. Pravi muškarac.
Da, u kancelariji se mora dobro raditi. Ona će raditi. Mama
ju je jutros ispraćala, ljubila, plakala i govorila

Slađana, mala moja, budi pametna i poštena? Znaš
da nemaš oca, nemaš zaštite, a dobro znaš kako se mučimo.
Hiljadu i dve stotine dinara moje plate malo je u Beogradu
za nas troje. Tvojih šest stotina će nam mnogo pomoći. Samo
lezi na posao i radi. Ni s kim se ne zabavljaj. Možda ćeš
naići i na muškarca koji će ti davati komplimente, ali ti to
ne slušaj. Znaš dobro kako je danas teško dobiti mesto.

I s bratom se poljubila kad je pošla. On je odličan đak
u osmom razredu gimnazije.

Sladice tepao joj je znaš šta bih najviše voleo
da mi kupiš kad dobiješ prvu platu?

Šta, Nikice?

Jedno stilo. Hoćeš, Sladice, da mi ga kupiš? Najjevtinije stilo, ali toliko želim da ga imam.

More, kakvo stilo? Nemoj, Nikice! Imamo, sine,
prečih potreba. Bolje cipele da ti kupi! reče majka.

Ali, za Nikicu je stilo bilo najveća radost i Slađana je
obećala da će mu ga kupiti od prve plate.

Kad je Slađana otišla u svoju kancelariju inženjer brzo
poče da okreće brojeve telefona.

Ovde Grada. Ko je to?

Marica.

Marice, je li tata kod kuće?

Gospodin je baš sad pošao u varoš.

Zovite ga! Imam jednu važnu novost da mu kažem.
Uskoro se začu očev glas

Jesi li ti. Građo? Šta to imaš da mi saopštiš?

Radosna vest, tata! Moj projekat nagrađen drugom
nagradom.

šta, tvoj projekat? Ama, je l' moguće? Druga nagrada!

Pa, je l' izišlo u kojim novinama.

Danas nije. Direktoru javio gospodin Petrović. On je
bio u žiriju. Ti znaš Kostu Petrovića?

Znam, znam Pa šta kaže?

Poslao tri šifre i ja sam poznao moju.

Akropolj? Je li?

Jeste. To je druga nagrada deset hiljada!

Eh, sine, baš si me obradovao! Pa dođi danas da
ručaš s nama i da nam pričaš. Znao sam ja da tvoj rad
mora pobediti.

Znaš, tata, kaže mi direktor kako mu je Petrović
rekao da je moj rad bolji od prvoga.

I ja mislim. Mora tvoj rad biti bolji! uzbuđeno
reče otac. čekaj da zovnem Gordanu. Marice vikao je
zovi Gordanu!

Gordana, gospođice Gordana! nastade vika po kući.

Gordana, Gradin projekat dobio drugu nagradu!
uzviknu otac kad devojka dotrča.

A kolika je nagrada? ciknu Gordana. Daj mi
slušalicu!

Deset hiljada! Je li to istina? Što će se mama obradovati kad se vrati s pijace!

Gordana je srdačno čestitala bratu i pozvala ga na
ručak.

Inženjer obuče kaput. Taman da izađe kad zazvoni
telefon.

Alo?

Jedan ženski glas se odazva.

Ne mogu danas da dođem... Uveravam te da ne
mogu... Kad je otputovao? četiri dana će biti na putu?
Večeras sam zauzet... Dobro, samo pola sata... Ne mogu
više... isprekidano je govorio Gradimir.

Spusti slušalicu. Raspoloženje mu se izgubi s lica.
Namršti se. Ah, ta žena! šta bi dao da nikad s njom nije
ništa imao. Ne zna se šta je gore za muškarca ljubavni
odnosi sa devojkom ili sa udatom ženom? On nije hteo
obaveze. Izbegavao je svaku vezu u kancelariji i nadao se
da jedna zrela, udata žena, sačuvana i lepa, a uz to dama,
ume da shvati vezu s muškarcem. A ovo sada, ispašće

skandal! Poludela za njim Svaki čas telefon, zivkanje,
dolazi u stan. Zaboravlja da je udata, ne shvata da se kompromituje.

Vetar opet nalete na prozor. Zadrhtaše grane na drveću,
a nebo se još više natušti. Postade tamnije u sobi. Gradimir
stavi šešir na glavu i iziđe iz kancelarije.

**Učlanjen** : 09.02.2014

U jednom trenutku je bila književnica broj jedan, a u sledećem "nadrilekarka koja narod leči jeftinim travkama"

Nestrpljivo se u Kraljevini Jugoslaviji čekalo na nova "Nepobediva srca", "Ranjene orlove", "Otmice muškaraca", "Male supruge" i sve one romansirane priče koje su se krojile "Noći na Jadranu" ili u "Slovenačkim gorama". Najčitanije ljubavno pero tog vremena krilo se iza pseudonima Mir Jam, a "sakrivalo" u Moleroj 21 u Beogradu.

Milica Jakovljevic-Mir-Jam - Page 2 23-mil10

Milica Jakovljevic-Mir-Jam - Page 2 23-mil10

Na toj adresi nalazio se dom Milice Jakovljević i njena stvaralačka "radionica", koja nije utihnula ni kada su iz nje izlazile unapred osporavane stranice. Drugi svetski rat se umešao u njenu biografiju, pa je u jednom trenutku bila najpopularnija spisateljica, a u sledećem "nadrilekarka koja narod leči jeftinim travkama" ili srceparajućim, zašećerenim romanima. Mir Jam je rehabilitovana posthumno, kada su njena dela opet stavljena u izloge knjižara, a mnoge ljubavne priče doživele ekranizaciju. I slava njenog žurnalističkog angažmana je "oživela" krajem 20. veka, pošto je uvrštena među 100 najznačajnijih srpskih novinara u periodu između 1791. i 1991. godine. Tako se našla u društvu Dese Glišić i Mage Magazinović, kao jedna od tri žene tog prestižnog "kluba".

Dok gledamo reprize serija urađenih po njenim knjigama, a jedna nova se upravo snima, prisetimo se ko je bila njihova kreatorka ili "srpska Džejn Ostin"...

Bio je 22. april 1887. godine kada je u Jagodini, u kući državnog činovnika Jakova Jaše Jakovljevića, rođena Milica. Pošto je otac dobio novu službu i postao načelnik kragujevačkog okruga, porodica se preselila u srce Šumadije. Jakovljevići, koji su 1890. godine postali bogatiji i za Stevana, kasnije oficira, biologa, akademika i pisca "Srpske trilogije", slovili su za uglednu i poštenu porodicu. Kragujevac je bilo Miličino prebavilište sve dok nije završila Učiteljsku školu i 1907. godine krenula put Krivog vira ispod Rtnja, da bi učila seoske đake. Posle Prvog svetskog rata, njena nova adresa postao je - Beograd.

Milica Jakovljevic-Mir-Jam - Page 2 Milica10

Milica Jakovljevic-Mir-Jam - Page 2 Milica10

Milica Jakovljević Mir-jam

Odlično je govorila ruski i francuski jezik, u originalu čitala Rablea, volela je poziv učiteljice, ali je u velikom gradu odlučila da šansu pruži daru koji je u njoj sve vreme "goreo". Počela je da piše. Novinarsku karijeru "otvorila" je 1921. godine u dnevnom listu "Novosti" i "Nedeljnim ilustracijama", a potom se okrenula i literaturi, kada je odlučila da autorka njenih ljubavnih romana za javnost bude - Mir Jam (voljena žena), a ne Milica Jakovljević.

Bile su to njene najplodonosnije godine. Pronašla je put do čitalaca, pre svega žena kojima su romantične priče bile potrebne za beg od realnosti ili kao nada da je prava ljubav moguća. A opet - učila ih je i opominjala da ne budu samo objekti muških požuda, nego kompletne ličnosti. Bila je i hroničar međuratne zemlje, što se nekima dopadalo, a nekima je bio povod za osudu. Nastavci njenih romana u "Nedeljnim ilustracijama" bili su najčitaniji članci tridesetih godina prošlog veka. Ostao je zabeležen i njen trijumf na "daskama koje život znače", kada je 1939. godine izvedena predstava "Tamo daleko" sa Žankom Stokić u glavnoj ulozi. Milica je napisala tu dramu.

Mlada novinarka i književnica je mamila uzdahe slučajnih i namernih prolaznika, dok je, kako se govorilo, dignute glave, raskošnog izgleda, dugih lokni, sa pažljivo odabranim šeširima hodala prestoničkim ulicama. Volela je da šeta Kalemegdanom i sedi u "Moskvi" i "Kasini". Pisala je o ljubavi i braku, a bila je sama. Sestre su joj se udale, brat oženio, a ona se pravdala da nema vremena za romanse, jer mnogo radi. Čaršija joj nije verovala. I imala je razloga za sumnju. Markantni glumac Božo Nikolić osvojio je Miličino srce, koje je već bilo ludo od ljubavi prema pozorištu.

- Novinarka i glumac - to se divno slaže. Ja uživam u njegovim ulogama, a on u mojim člancima - otkrila je jednom Milica.
Posle svake premijere, Božu je čekala korpa sa crvenim ružama. Onog dana kada se glumac poklonio publici bez cveća, čaršija je znala da se zastava stvarno spustila. Desetogodišnja ljubav bila je okončana.

Posle Drugog svetskog rata Milica je od obožavane postala unižena žena. To što je za vreme okupacije odbila da piše za Nedićeve novine, želeći da sačuva svoju i čast brata, koji je kao major Kraljeve vojske bio zarobljen, skupo ju je koštalo. Ali ni posle rata za nju više nije bilo mesta. Nigde. Iako je Stevan postavljen za prvog rektora Beogradskog univerziteta i uspeo da vrati mnoge profesore koje su komunisti zabranili, za sestru ništa nije mogao da uradi.

Njeno pero je osporavano kao buržujski sentimentalno i sladunjavo, molba za zaposlenje joj je odbijena, jer je, pošto je odbila da piše za okupacionu štampu, imala devetomesečni prekid u radu. Izgubila je status novinara. Žene i devojčice koje su čitale njene knjige su kažnjavane, za onog koji samo umišlja da je pisac, govorilo se da "piše kao Mir Jam", ali ona je uprkos tome, i uprkos bedi u kojoj je živela, ulicama i dalje hodala doterana i gorda. Umrla je 22. decembra 1952. godine. Vest o poznatoj novinarki nije objavljena ni u jednim novinama.

SPOMENIK

U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima nežnijeg pola. Izdvojila se tekstom "Treba li podići ženi spomenik", zalažući se da se damama prizna svako umeće.

- Žena je i naučnica i sportiskinja i umetnica - govorila je Milica.

**Učlanjen** : 09.02.2014

**Citati i izreke – Milica Jakovljević Mir-Jam**

Mnogo smo snova sanjali, ali nikada ih odsanjali mili moj. Šteta.

Nije daljina to što ubija ljubav. Ljudi su to.

I volim kišu. Ona nikada nije otkrila da su na mom licu zapravo suze, a ne kapi kiše.

Ne vredi. Poljubila sam i previše žaba, uhvatila previše miševa, sadila bundeve. Ništa ne pomaže! Miš je miš, bundeva je bundeva, nema čarolije. Bajka sa tužnim krajem zove se realnost!

Čovek ima samo dva životna puta. Jedan vodi u raj, a drugi u pakao. A na njemu je kojim će putem krenuti.

Idi ako baš hoćeš. Navikla sam da oni koje volim pre ili kasnije odu.

Milica Jakovljevic-Mir-Jam - Page 2 Ljepot10

Milica Jakovljevic-Mir-Jam - Page 2 Ljepot10

Ne vredi kukati i žaliti se na sudbinu. Svoj život uzmi u svoje ruke. Ustani i bori se, plači ali ne moli, obriši suze i nastavi sa osmehom kao da ništa nije ni bilo. Pala si? Pa šta? Ustani i kreni dalje! Nemoj dopustiti da se na tebi primeti da si slomljena, osmehni se, neka dušmani crknu od muke. Pokreni se, digni glavu, budi jaka. Zadaj bol bolu..

Ne maštaj o boljem životu, već živi taj koji imaš! Jer dok ti maštaš, život ti prolazi.

Zavolela sam te kad sam najmanje verovala u ljubav, a izgubila onda kada sam najviše verovala u ljubav. Ironično.

Svi uče na greškama. Neko već na prvoj, neko na drugoj dok treću ne ponavljaju. A šta ja radim? Ja po hiljaditi put pravim istu grešku, opraštam nekome k’o oproštaj ne zaslužuje.

Dođi i ostani. I ne pitaj me na koliko dugo. Samo dođi i budi tu, samo pusti neka traje.

Znaš, nekada nije bitno koliko smo puta nekome oprostili, ako sve to ima smisla.

Jadni su oni ljudi koji svoju sreću grade na tuđoj nesreći.

Pokloni mi samo malo ljubavi. Tek da osjetim kako je to biti voljen.

Još i danas imam naviku da sednem kraj prozora kada pada kiša i da dugo, dugo gledam nekuda u daljinu. Tada sam tako mirna, tada osećam da sa mirisom kiše dolaziš i ti, ti kojeg već dugo nema. Al’ još se tebi nadam.

Edukacija

**Učlanjen** : 09.02.2014

Srpska književnica stekla je veliku popularnost, a evo zašto vest o njenoj smrti niko nije objavio!

"Srpska Džejn Ostin", kako je često nazivaju, opet je pre nekoliko godina osvojila srpsku publiku kada su njeni romani ekranizovani i tako ponovo stekli izuzetnu popularnost.

Mir Jam je pseudonim književnice čiji su romani obeležili period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom.

Milica Jakovljevic-Mir-Jam - Page 2 14609510

Iza imena Mir Jam krije se Milica Jakovljević, rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd, kako bi započela karijeru kao novinarka u "Novostima" kao jedna od retkih žena u poslu. Posle toga je radila i u "Nedeljnim ilustracijama", sve vreme iza pseudonima Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane koji su stekli izuzetnu popularnost u periodu između dva rata.

U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji, Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji, intrigirajući javnost svojom povučenom i eksentričnom personom. Šetala je beogradskim ulicama "zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće". Uprkos činjenici da je pisala o ljubavi i braku, Milica se nikada nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo. Tečno je govorila francuski i ruski, bila je obrazovana, pametna i veoma samostalna.

"Kraljica ljubavnih romana", kako su je nazivali, osvojila je čitalačku publiku u Jugoslaviji svojom laganom prozom, jednostavnim i ponekad sladunjavim stilom koji je bio izuzetno slikovit i pružao je odmor i beg od svakodnevnih briga i problema.

Mir Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom "Treba li podići ženi spomenik", zalažući se da se damama prizna svako umeće. Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene. Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom "Srpske trilogije". Njegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.

Milica Jakovljević je autor romana "Ranjeni orao", koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga, romani "To je bilo jedne noći na Jadranu”, "Nepobedivo srce", "Otmica muškarca", "Greh njene mame", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku" i "Mala supruga" su decenijama mamili suze i uzdahe devojaka, a i ponekog muškarca sa širokom lepezom likova i uzbudljivim razvojem događaja.

Pored romana, Mir Jam je potpisala i zbirke pripovedaka "Dama u plavom", "Devojka sa zelenim očima", "Časna reč muškarca" i "Sve one vole ljubav", kao i pozorišne komade "Tamo daleko” i "Emancipovana porodica". Posle Drugog svetskog rata, Milica je bila gurnuta u stranu i osramoćena, navodno jer tokom okupacije nije radila, a prema tadašnjim pravilima, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Tako je Milica bezuspešno pokušavala da se zaposli ili da dobije penziju. Bila je napuštena i osramoćena, a njene knjige zabranjene.

"Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam", kritikovao je "revolucionarni pesnik“ Oskar Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne novine. Decenijama su njena dela bila zaboravljena od većine, ukaljana pečatom srama njihove autorke, da bi se vratila na scenu predstavom "Ranjeni orao" 1972. godine u Ateljeu 212. Od tada publika opet može da uživa u njenim delima i da pronađe predah od svakodnevnog života, čitajući romane i gledajući filmove i serije inspirisane njenim radom.

Dnevno,rs

» Istorijske ličnosti
» Najčešća imena Milica i Nikola, a prezime Jovanović

Hitskin.com

Milica Jakovljevic-Mir-Jam

Ko je trenutno na forumu

Zadnje teme

Dvorana slavnih

Poslanici naj aktivniji nedelje