Мусић Стеван
Иди на навигацијуИди на претрагу
Вино пије Мусићу Стеване
У Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном добру господскоме;
Вино служи Ваистина слуга.
Кад се хладна поднапише вине,
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго,
Ја ћу лећи санак боравити,
Ти вечерај, па се напиј вина,
Па пошетај пред господског двора,
Па погледај чистом ведром небу:
Је ли јасан месец на заходу,
Је л' даница на истоку звезда,
Је ли нама путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
Кад оно смо на заклетви били,
Како нас јер заклињао кнеже,
Заклињао, проклињао љуто:
- "Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап'о, док му је колена!"
Леже Стева у меке душеке,
Повечера Ваистина слуга,
Повечера и напи се вина,
Па ишета пред господског двора,
И погледа чистом ведром небу:
Јесте јасан месец на заходу,
Јест даница на истоку звезда,
Јесте њима путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Па се шеће коњма у ахаре,
Па изведе два коња витеза,
Оседла их и оправи лепо,
Једног себи, другог господару;
Па се шеће у господске дворе,
И изнесе крстат свилен барјак,
На коме је дванаест крстова,
Свих дванаест од чистога злата,
И икона светога Јована,
Крсно име Мусића Стевана;
Прислони га уз господског двора,
Па се шеће горе на чардаке,
Да пробуди господара свога.
Кад је био чардаку на врати,
Коб га коби Стеванова љуба,
Загрли га, па га и пољуби:
"Богом брате, Ваистино слуго,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
Одјако си Богом побратиме:
Немој будит' господара мога,
Јер сам, јадна, зао санак вид'ла,
Где полети јато голубова
И пред њима два сокола сива
Испред нашег двора господскога;
Одлетеше на Косово равно
И падоше међ' Муратов табор,
Гди падоше, већ се не дигоше;
То је, браћо, ваше зламеније:
Бојати се да не изгинете!"
Ал' беседи Ваистина слуга:
"Драга секо, Стеванова љубо,
Нећу, секо, невере чинити
Господару и моме и твоме;
Јер ти ниси на заклетви била,
Како нас је заклињао кнеже,
Заклињао, преклињао љуто:
- "Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о на бој на Косово:
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Не имао пољског берићета!
Ни у дому од срца порода!
Рђом кап'о, док му је колена!"
Па ја не смем невере чинити
Господару и моме и твоме."
Већ ушета у чардаке горње,
Па пробуди господара свога:
"Устаните драги господару,
Јесте нама путовати време!"
Уста Стева на ноге јуначке,
И умива своје лице бело,
И облачи господско одело,
Па припаса сабљу оковану,
Па узима кондир вина рујна,
Те напија красну славу Божју,
Срећна пута и крста часнога
У свом двору за столом својијем;
Војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
Уседоше два коња витеза,
Разавише крстате барјаке;
Ударише бубњи и свирале,
Дигоше се Богом путовати.
Бела их је зора забелила
На Косову красном пољу равном.
Сусрете их Косовка девојка,
У руку јој два кондира златна,
Оба златна, ал' обадва празна;
Под пазухом клобук свиле беле,
За клобуком бела кита перја;
У дну перје сребром заливено,
А по среди златом преплетено,
И по врху бисером кићено.
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?
Дај ми, секо, клобук свиле беле,
Да га познам кога је војводе;
А тако ми срећна пута мога,
Невере ти учинити нећу!"
Ал' беседи Косовка девојка:
"Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигде на ограшју била;
Рано ме је пробудила мајка
(Ми ранимо те воду грабимо);
Кад ја дођох на воду Ситницу,
Ал' Ситница мутна и поводна,
Носи, брате, коње и јунаке,
Турске капе и бијеле чалме,
Красне српске бијеле клобуке;
Овај клобук близу краја беше,
Ја загазих у воду Ситницу
И ухватих клобук свиле беле:
Брата имам од мене млађега,
Носим клобук брату рођеноме;
Ја сам млада, мило ми је перје."
Клобук даде кнежевој војводи.
Чим га виде Мусићу Стеване,
Чим га виде, тим га и познаде;
Просу сузе низ господско лице,
Удари се по колену руком,
Чисти скерлет на колену пуче,
Златна копча на десном рукаву:
"Тешко мени и до Бога мога!
На мени је останула клетва
Од мојега честитога кнеза!"
Клобук даде Косовки девојки,
Па се маши у џепове руком,
Те јој даде три дуката жута:
"Нај ти, секо, Косовка девојко,
А ја идем на бој на Косово,
У пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
Лепшим ћу те даривати даром;
Ако л', секо, ја погибох амо,
Помени ме по пешкешу моме!"
Ударише коње мамузама,
Па Ситницу воду пребродише,
Ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
Три је паше био и убио,
Кад започе бити четвртога,
Ту погибе Мусићу Стеване,
И са њиме Ваистина слуга,
И војске му дванаест хиљада.
И ту нам је и кнез погинуо;
Ту су Србљи изгубили царство
Честитога цара земаљскога.

Кнежева клетва
Иди на навигацијуИди на претрагу
Цар Мурате у Косово паде,
како паде, ситну књигу пише,
Те је шаље ка Крушевцу граду,
На кољено српском кнез-Лазару:
„Ој Лазаре, од Србије главо!
Нит' је било, нити може бити:
Једна земља а два господара,
Једна раја, два харача даје
Царовати оба не можемо,
Већ ми пошљи кључе и хараче,
Златне кључе од свијех градова
И хараче од седам година;
Ако ли ми то послати нећеш,
А ти хајде у поље Косово,
Да сабљама земљу дијелимо.“
Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, грозне сузе рони.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Да је коме послушати било
Како љуто кнеже проклињаше:
„Ко не дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило:
Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица!“

Марко Краљевић и Алил-ага
Иди на навигацијуИди на претрагу
Појездише до два побратима
Преко красна места Цариграда:
Једно јесте Краљевићу Марко,
А друго је беже Костадине!
Та и поче беседити Марко:
"Побратиме, беже Костадине!
"Сад ја идем преко Цариграда,
"Тева м' која сукобити беда,
"Те ме тева на мејдан зазвати;
"Ја ћу с' тешко болан учинити
"Од зла бола тешке срдобоље."
Пак се Марко болан учинио
Без болести, од мудрости тешке,
По добру се Шарцу положио,
На седло се срцем наслонио,
Тако иде преко Цариграда.
Добра копца сукобила Марка,
Сукоби га царев Алил-ага,
И за агом тридест јањичара;
Алил-ага беседио Марку:
"О јуначе, Краљевићу Марко!
"Ајд' на мејдан, да с' надстрељујемо,
"Па ако ти Бог и срећа даде,
"Те ти мене данаске надстрелиш,
"На част тебе моји бели двори
"И у двори моје достојање
"И кадуна моја верна љуба;
"Ако ли те данаске надстрелим,
"Не тражим ти ни двора ни љубе,
"Теке што ћу тебе обесити,
"Витеза ти освојити Шарца."
А беседи Краљевићу Марко:
"Остан' ме се, Турчине проклети!
"Мене није до стрељања твога,
"Већ ево ме тешка болест нашла,
"Тешка болест, срдобоља љута,
"Ни коња се држати не могу,
"А камо ли да се надстрељујем!"
Ал' се Турчин останути не ће,
Вати Марку десни скут доламе,
Трже Марко ножа од појаса,
Те одсече десни скут доламе:
"Иди бедо, аратос те било!"
Ал' се Турчин останути не ће,
Већ увати леви скут доламе,
Марко трже ножа од појаса,
Те и лева одсијече скута:
"Иди бедо, да те Бог убије!"
Ал' се Турчин останути не ће,
Већ увати Шарца за вођице,
Десном руком за вођице Шарца,
Левом руком Марка за недарца.
Плану Марко, како ватра жива,
Исправи се на Шарцу витезу,
Добро Шарцу дизген потегао,
Игра Шарац, како и помаман,
И прескаче коње и јунаке;
Пак дозива бега Костадина:
"Побратиме, беже Костадине!
"Иди, брате, безистену моме,
"Донеси ми стрелу Татаранку,
"У којој је стрели Татаранки
"Девет бели соколови пера;
"А ја идем с агом на кадију,
"На мешћеми да нам синпилати;
"Да међ' нама после није кавге."
Тад' се беже безистену врати,
Оде Марко с агом на кадију.
Како иде царев Алил-ага,
Папуч' скиде, седе код кадије,
Па извади дванаест дуката,
Те кадији меће под колено:
"Ефендија, ето ти дуката,
"Не дај Марку правог синџилата."
Али Марко Турски разабрао,
А у Марка не има дуката,
Већ буздован меће преко крила:
"Чујеш ли ме, ефенди:кадија!
"Дај ти мене правог синџилата,
"Јер видиш ли шестопер позлаћен,
"Ако т' одем ударати њиме,
"Не ће тебе мелем требовати,
"Мешћему ћеш и заборавити
"А дукате ни видети не ћеш."
Ефендију попаде грозница
Гледајући шестопер позлаћен,
Синџилати, а дркћу му руке.
Кад пођоше на мејдан јуначки,
За агом је тридест јањичара,
А за Марком не има никога,
До некол'ко Грка и Бугара.
Кад дођоше на мејдан јуначки,
А беседи царев Алил-ага:
"Делибаша, ајде мећи стреле;
"Ти се валиш, да си добар јунак,
"И валиш се цару на дивану,
"Да застрелиш орла крстатога,
"Крсташ' орла, што води облаке."
Беседи му Краљевићу Марко:
"Ја, Турчине, ја сам добар јунак,
"Али ти си од мене старији,
"Јер је ваше господство и царство
"Твој је мејдан старији од мога,
"Јер си мене на мејдан зазвао;
"Већ, Турчине, ајде мећи стреле."
Метну Турчин прву белу стрелу,
Стрелу метну, пак мери аршином,
Престријели сто двадест аршина;
Метну Марко прву белу стрелу,
Престријели две стотан' аршина.
Метну Турчин другу белу стрелу;
Престријели три стотин' аршина;
Метну Марко другу белу стрелу,
Престријели пет стотин' аршина;
Метну Турчин трећу белу стрелу,
Престријели шест стотин' аршина;
У том Марку и Костадин дође
И донесе стрелу Татаранку,
У којој је стрели Татаранки
Девет бели соколови пера;
Метну Марко стрелу Татаранку,
Оде стрела у пра и у маглу,
Очима се не да прегледати,
А камо ли премерит' аршином!
Стаде Турчин сузе просипати,
Стаде Марка Богом братимига:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Вишњим Богом и светим Јованом
"По убаву закону вашему!
"На част тебе моји бели двори,
"И кадуна моја верна љуба,
"Тек ме немој, брате. обесити!"
А беседи Краљевићу Марко:
"О Турчине, жив' те Бог убио!
"Буд ме братиш, што ми жену дајеш?
"Мене твоја жена не требује,
"У нас није, кано у Турака,
"Снашица је, кано и сестрица;
"Ја на дому имам љубу верну,
"Племениту Јелицу госпођу;
"А све би ти, брате, опростио,
"Али си ми издрго доламу,
"Већ дај мене три товара блага,
"Да искрпим на долами скуте."
Скочи Турчин радо и весело,
Грли, љуби Краљевића Марка,
Одведе га двору господскоме,
Те га части за три бела дана,
Даде њему три товара блага,
Снаа када кошуљу са златом,
Уз кошуљу срмајли мараму;
Још му даде триста пратилаца,
Отпрати га двору господскоме.
И после су време живовали,
Светлу цару чували крајину:
Гди се годе крајина узбија,
Узбија је Алил-ага с Марком;
Гди се годе градови узимљу,
Узимље и Алил-ага с Марком.

Марко Краљевић и Љутица Богдан
Иди на навигацијуИди на претрагу
Марко Краљевић и Љутица Богдан

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.
"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;
"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.
"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!
"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!
"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!
"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!
"Већ те моје очи не виђеле!
"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

Марко познаје очину сабљу
Иди на навигацијуИди на претрагу
Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко,
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!"
Ђевојка се на Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга,
- Ваља сабља три царева града!
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему туркиња ђевојка:
"Имадем једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Иди кажи брату Мустаф-аги
Да ме носи двору бијеломе;
Код мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу."
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага,
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;
Код њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."
Оде Туре на воду Марицу;
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу!
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе шта је учинио.
Она рече брату Мустаф-аги:
"Зашто, брате, да од Бога нађеш!
Зашто згуби мога побратима?
На што си се болан преварио
- А на једну сабљу оковану!
Еда Бог да одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.
Мало време затим постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико:
Никоме се извадити не да.
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила!
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустав-агу:
"Ој, Бога ти, турско момче младо,
Откуд тебе ова бритка сабља?
Или си је за благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је од баба остала?
Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?"
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко,
Кад ме питаш, право ћу ти казат'."
Све му каза каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?
Данас би ти дао агалуке
Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
Да ти можеш добит' агалуке,
Најприје би себе извадио!
Већ дај амо сабљу оковану!"
Ману сабљом од Прилепа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати;
Цар по Марка оправио слуге.
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино,
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора:
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду!
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина!
Што су тебе тако ражљутили?"
- "Не питај ме, царе поочиме!
Познао сам сабљу баба мога;
Да сам, Бог д'о, у твојим рукама,
И ти би ме 'вако ражљутио!"
Па он уста, и оде чадору.

Високи Стеван и дивови

Овце чува Јања чобаница,
На Прологу високој планини,
У ђевојке хиљаду оваца,
Пред овцама млада чобаница,
Ситно шеће, а плећима креће, 5
Ситно шеће, ситан везак везе,
Кад прижеже жарковито сунце,
Тадај Јања запландује овце,
На планини, у дебелом хладу;
А кад сједне за планине сунце,
Тад појави чобаница овце.
Кад је једно јутро освануло,
Дилбер Јања рано уранила,
Уз планину овце појавила,
Кад је била на врх од планине,
Ђено има студена водица,
На водици камено корито,
Виш' корита чесма од мермера,
Ту се поје пребијеле овце,
Кад дођоше овце до водице,
Онда рече Јања чобаница:
„Браћо моја, тридесет чобана,
На водици овце напојите,
Напојите пак их појавите,
Док починем под јелом зеленом,
Јер ме санак љуто освојио,
Ја т' је санак, ја т' је суђен данак.“
Сједе Јања у зелену траву,
Наслони се на лијеву руку,
У руци јој кита од јаблана,
Више главе од јелике грана,
Да јој лице не опали сунце,
Заспа Јања кајно јање лудо,
Есабљаше, нико не гледаше,
To гледају диви из планине,
Девет дива девет браћенаца,
Међу њима дивски старјешина,
До њег' сједе два милосна сина,
Оба сина млада нежењена,
Онда дјеца бабу бесједила:
„О наш бабо, дивски старјешина,
Видиш Јање, китне чобанице,
Ђе појави уз планину овце,
Пак се спушти у зелену траву,
Заспа Јања под јеликом сама,
Да идемо да је одведемо,
У планину у камен пећину,
Да једнога брата оженимо,
Јал' млађега, јали старијега,
Кога 'оће нек узме ђевојка.“
Кад то рече дивче момче младо,
Један рече, а сви каил бише,
Од земљице на ноге скочише,
Низ планину стрмо ударише,
Чобаницу Јању ухватише,
Ухватише, пак је одведоше,
Одведоше гором и планином,
Стаде писка Јање чобанице,
Љуто кука кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица,
Кад виђеше пребијеле овце,
Стаде блека хиљаду оваца,
Овце жале Јању чобаницу;
Стаде писак тридесет чобана,
Они жале своју другарицу,
Ал' залуду фајде не имаде,
Дилбер Јања грозне сузе лије,
Пак се туче и у прси бије,
А тјеши је дивски старјешина:
„Снахо моја, Јањо чобанице!
Не прољевај сузе низ образе,
Ти си мени и мила и драга,
Вазда ћу те снахо миловати.“
Јадна Јања грозне сузе лије,
А све кука кајно кукавица,
Кад су били на врх од планине,
На планини зелена пољана,
А преко ње двије раскрснице,
Које воде југу и сјеверу,
Једна води горе на планину,
Друга води доље низ планину,
Једна иде на Уруменлију,
Друга иде на Херцеговину,
Кад су били диви на планину,
У зелену траву посједоше,
Пак сједоше рујно пити винце,
Јања рони сузе низ образе,
A у жарко погледује сунце,
Сунце гледа, а сунцу говори:
„Жарко сунце, што с' ме присјенуло
Оћеш ли ме икад огријати,
Да л' ћеш мени навјек потавнити?“
Малко време за дуго не било,
Док удари јека испријека,
Стаде јека горе и планине,
Док ево ти високог Стевана,
На дорату ко на горској вили,
Низ бедру му позвекује ћорда,
На њу Стеван наслонио руку,
На руци му зећир прстен златан,
У прстену алем камен драги,
Куцука се по балчаку њиме,
Ситно куца, јасно попијева:
„О ђевојко, Јањо чобанице,
Јеси л' бјело одгојила лице,
За сокола Војиновић Мића,
Ја ћу теби у сватове поћи?“
Кад то зачу Јања чобаница,
Љуто цикну кајно кукавица,
А преврну кајно ластавица,
А завика грлом бијелијем:
„Јадан, брате, високи Стеване,
Ками ћеш ми у сватове поћи,
Кад су мене диви ухватили,
Пак ће моје обљубити лице.
Нa срамоту српски' соколова,
Жарко ће ме пресјенути сунце.“
Кад то зачу високи Стеване,
Под собом је коња заставио,
Око себе оком погледао,
И један'ест дива угледао,
Међу њима цвиликује Јања.
Оштро гледа високи Стеване,
Оштро гледа, срдито говори,
А дозива дивског старјешину:
„Копиљане, дивски старјешина,
Устан' море, да се огледамо,
Да видимо чија је ђевојка?“
Кад то зачу дивски старјешина,
Од земљице на ноге скочио,
За буздован руком прихватио,
На дивијег коња закрочио,
Кад се један другом примакоше,
Стадоше се љуто ударати,
Буздованим' међу плећи стојне,
Удрише се неколика пута,
Буздованим' пера обломише,
Пак балчаке у траву бацише,
А за бритке сабље прихватише,
Своје бритке сабље саломише,
Сподбише се по плећи јуначке,
A са коња у траву спадоше
Росну траву ногам' погазише,
Намјери се јунак на јунака,
Један другом доскочит не може,
Док је Стево диву притужио,
Кад див виђе ће погинути,
Он завика грлом бијелијем:
„Чујете л' ме осам браћенаца!
Зар ћете ви мене упуштити?“
Кад зачуше диви соколови,
Свиколици на ноге скочише,
На Стевана јуриш учинише,
Кад то виђе високи Стеване,
Добра му се срећа догодила,
Далеко се бјеше додесио,
Док до њега диви долећеше,
Своме срцу живо притужио,
Пак је дивом о тле ударио,
Савеза му руке наопако,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Пак допаде до дора га свога,
Пак се дору на сриједу баци,
А потеже тешку топузину,
Стаде њихе Стеван ударати,
Ђе год кога Стеван достизаше,
Топузином тешком удараше,
Све у плећи, да не море лећи!
Како кога Стеван удараше,
Са црном га земљом састављаше,
Колико се Стеван разљутио,
Из зуба му сипа ватра жива,
Сасипа се на земљицу црну,
Све по земљи запаљује траву,
Док повеза диве свеколике,
Пак поврати под собом дората,
Оћера га под танку јелику,
Ђено сједи Јања накићена,
Стеван Јањи божју помоћ даје,
А Јања му прихватила здравље,
Испред њега на ноге скочила,
Стеванову руку пољубила,
Пак Стевана рукам' загрлила,
Загрлила па га пољубила,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Те Стевану тихо говорила:
„О мој брате, високи Стеване,
Нерођени кајно и рођени!
Ти си мени живот избавио,
Ишти блага колико ти драго.“
А вели јој високи Стеване:
„Секо моја, кићена ђевојко,
Ја ти нећу паре ни динара,
Осјем једну овцу јаловицу,
Да закољем код воде језера,
Да с' напијем црвенике винца,
Да мезетим овцу јаловицу.“
Кад то зачу Јања накићена,
Даде Стеви овцу јаловицу,
А њој Стево два дуката жута,
Уз дукате златан прстен с руке:
„На то теби, кићена ђевојко,
Нека знадеш да си испрошена,
За сокола Војиновић Мића.“
А Јања се смјерно поклонила,
Стеванову руку пољубила,
Из руке му прстен прихватила.
Тадај Стеван на ноге скочио,
Пак појаха дебела дората,
А поведе једанајест дива,
Да их води Крушев-долу славном,
Онда рече дивски старјешина:
„Господине, царевић Стеване,
Поклони ми живот на мејдану,
И мојијех осам браћенаца,
И два сина оба нежењена,
Ја ћу тебе добро даровати,
Даћу теби убојиту стр'јелу,
Што стријеља ждрала под облаком,
И шарену под каменом гују,
И даћу ти срну свилоруну,
Која ваља хиљаду дуката,
За њом иду седморо срнчади,
На сваком је руно свилоруно,
Ваља ће ти Крушев-дола славна;
И даћу ти сабљу заковану,
Која реже оклоп на јунаку,
Пресијеца шипке од челика,
Просијеца панцијер кошуљу?“
Кад то зачу високи Стеване,
Све он пушта девет браћенаца,
И два сина оба нежењена,
И они га добро дароваше,
Што рекоше, све му испунише,
Пак одоше диви уз планину;
Уз планину, у своју пећину;
Оде Стеван Крушев-долу славну,
И одведе срну свилоруну,
И за срном седморо срнчади,
И остале госпо'ске дарове,
Што су њега диви даровали.
Свак се диви дару Стеванову,
Ђе је био шта је задобио, 245
Ал' то Стеван ником не казује,
Ђе су њега диви даровали,
Већ казује: „За благо купио!“

Високи Стеван и цар Бајазит
Иди на навигацијуИди на претрагу

Књигу пише царе Бајазите,
Из Једрене града бијелога,
Пак је шаље долу Крушевоме,
А на руке царици Милици,
У књизи је царе поздравио:
„О госпоје, царице Милице
Пођи мени за вијерну љубу,
Шта ћу другу учит царовати,
кад је тебе Лазар научио,
Све ти знадеш што цару требује;
Ако нећеш Милице на лј'епо,
Ја ћу силну војску сакупити,
Крушев-долу твоме силазити,
На силу те одвест у Једрену
Па ћеш бити моја царевица.“
Кад Милици таква књига сиђе,
Књигу учи а сузе прољева,
И овако Милка проговара.
„Кнез-Лазаре, српски господаре
И мој бабо, Југ-Богдане стари
Љута рано девет браће мило,
Девет браће девет Југовића,
Најузданиј' наших соколова
Зет Милоше, српска војеводо,
Десно крило српског цар Лазара
Сад да вам је очим' погледати,
Како мене турски цар позива,
Да му будем вијерница љуба,
У његову двору царевица!
Кнез Лазаре драги господаре,
ја да тебе млада заборавим,
Царство твоје и господство твоје!
О, Милоше, зете мој милосни,
Да је Бог да', да си у животу,
Причув'о би мене у Крушеву,
Ти би турског цара оженио,
Ти би српског цара осветио,
Српско царство опет подигнуо!
Нека знадеш царе Бајазите,
Да се млада потурчити нећу,
Ни на силу ни на добру вољу,
Нит' за благо цара честитога.
Бог да прости господара мога,
И остале српске витезове,
Који 'но су славно изгинули,
У Косову боју љутоме
За крст часни и вјеру хришћанску
И за љубав своје миле браће,
Крв пролили и не зажалили;
Ја остала јадна удовица,
И јошт са мном много сиротица
Од српскијех храбрих витезова,
Силан Турчин у Једрену граду,
Побјеснио, да га Бог убије!
Тужној мени сјеротоват не да,
Већ ми грдне ране позлеђује.“
То говори а сузе прољева,
Господара и опет спомиње:
„Господару, српски цар-Лазаре
Ти си нашег сина оставио,
Милог сина високог Стевана,
Који 'но се кадар подигнути
И покупит српске витезове,
Бајазита цара оженити,
Као што је Милош оженио
Цар-Мурата на бојном Косову,
Грдне моје ране замирити,
И остале Србе покајати,
Што падоше на пољу Косову;
Господару, тебе осветити,
Српско царство опет подигнути,
И сјероту мене обрадоват
И остале наше кукавице,
Кукавице српске удовице.“
А када се госпа исплакала,
Тужно срце добро ижалила.
Она узе дивит и хартије,
Ситну књигу на кољену пише,
Па је шаље до Једрена града,
А на руке цару Бајазиту,
У књизи га госпа поздравила:
„Бајазите, драги господаре,
Желим тужна бити царевица,
У твом двору млада госпојица,
Ко штоно сам и о'прије била,
У бијелом двору Лазареву,
Ал' ме чекај за годину дана,
Јер у Срба так'и адет јесте,
Кад господар умре јал' погине,
Да му дадем годиницу дана,
Господару српском цар Лазару
И осталим јунацима српским
Што у боју љутом погибоше
На Косову пољу широкоме, -
Пак ћу теби бити царевица.“
Кад је госпа књигу начинила,
Опреми је до Једрена града,
А на руке цару Бајазиту,
Виђе царе што му књига каже,
Па по оној другу накитио
И у књизи Милку поздравио:
„Госпо моја, царице Милице,
Чекаћу те и двије године,
Док ми адет тај српски опремиш,
Господара својега окајеш,
И остале ваше витезове.“
Тадај царе књигу опремио
У Србију Крушев-долу славном,
А на руке царици Милици.
Кад је госпа књигу проучила,
Тужно срце своје обрадова,
Од драгости ситну књигу пише,
Па је шаље у земљу Русију,
Своме сину високом Стевану:
„Сине мио, високи Стеване -
Мајци ти је лоша срећа била,
Турци су ти царство притиснули,
Оца твога, господара мога,
На Косову равном погубили,
На Косову не зеленило се!
И твог ђеда Југ-Богдана старог,
И нашијех девет соколова,
Дивне браће девет Југовића,
И војводу Обилић Милоша
И његова оба побратима,
Побратима Косанчић Ивана
И до њега Топлицу Милана,
И сва наша силовита војска
На Косову бојном изгинула -
Сам издаде Вуче Бранковићу
С дван'ест хиљад' љутог оклопника,
Те поможе нашем душманину,
Да закопа на пољу Косову
Господара и сву нашу славу!
Вук невјера мајка га жељела,
Кољено му пусто остануло,
Опусти нам земље и градове,
Наше благо Турци разнијеше,
Ја остадох, сине, сјеротица
И још са мном много кукавица;
Силан Турчин царе Бајазите,
У Једрени граду бијеломе,
Сад ми, Турчин сјеротоват не да,
Већ ми љуте ране повређује,
Хоће царе да му будем љуба,
Душманину и крвнику нашем,
Који ме је у црно завио.
Тужна, Стево, тужим у Крушеву,
Дођи, сине, те обрадуј мајку!
Ти поздрави краља Алексију,
Нек ти даде војску силовиту,
Па ти хајде долу Крушевоме,
Да прегледаш пусту бабовину,
Бабовину своју царевину,
Те спомени мила бабу свога,
И остале српске витезове.“
Књигу посла у земљу Русију,
Ону посла, другу ситну пише,
Па је посла Унгарској краљици:
„О краљице, моја другариш.,
Мени ти је лоша срећа била
У Косову пољу широкоме,
Турци српско царство задобили,
Господара мога погубили
И остале српске витезове;
Већ ти мени у помоћи буди,
Пошаљи ми војске на Косово,
Не би л' Бог до срећа донијела,
Да би српско царство повратила,
Господара свога окајала,
Душмана се клетог опростила,
Који нам је свима додијао.“
Кад је госпа књигу оправила,
Мало своје срце разабрала.
По државам' књиге достигнуле;
Књига сиђе у земљу Русију,
У Русију Алексији краљу,
У лијепа доба долазила.
Рано јутром у свету неђељу,
Краљ отишо у бијелу цркву,
И остала сва господа с њиме,
Оста Стеван у краљеву двору,
Да му чува злаћену столицу.
Кад Стевану књига допанула
И кад виђе што му књига каже,
Од очију сузе оборио,
Па од земље на ноге скочио,
Сву одјећу на се преврнуо.
Те се добро Стеван порушио,
Па сам хода, сузе пролијева.
Док се краље из цркве вратио,
И Стевана очим' погледао,
Овако је њему бесједио:
„А што си се, сине, порушио?
Мислиш ли се оженити, сине?
Ил' си свога бабе пожелио?
А нијеси књигу научио,
Ни памети праве постигнуо.
Ако си ти бабе пожелио,
Очима га никад не видио
Ако ли си мајку пожелио,
Ти је сине очима видио!
Ако си се женит намислио,
То ти, сине, суђено не било,
Докле књигу не би изучио.“
Пред краљем се Стево преклонио,
У десну га руку пољубио,
Па му даде књигу јадовиту,
Виђе краље што му књига каже,
Од очију сузе оборио,
Десном руком Стеву пригрлио,
Овако му тихо говорио:
„Еј, Стеване, сиротице моја,
Ти си свога бабу изгубио,
Царство српско и господство твоје:
Већ чу ли ме, мој сине Стеване,
Ти се немој више порушити,
Веће твоје срце развесели;
Немој тужну мајку уцвилити,
Веће, сине, об'есели мајку,
А даћу ти војску силовиту,
Па ти хајде у поље Косово,
Неће ли те срећа послужити,
Те освети мила бабу свога
И подигни опет српско царство.“
На то њему Стеван захвалио;
Ал' бесједе редом ђенерали:
„Чујеш, краље, наша круно св'јетла,
Алексије од земље Русије!
У Бакочу високој планини,
Ту имаде зелено језеро,
У језеру несита аждаја,
Која ждере коње и јунаке,
Туда није лако пролазити,
Ни без јада проводити војску;
Већ ако је соја јуначкога,
Син Лазарев Царевић Стеване,
Нека оде у Бакоч планину,
И погуби проклету аждају,
па му подај војску силовиту,
Нек је води у поље Косово,“
Онда вели краље Алексија:
„О, мој сине високи Стеване,
Бирај сабљу коју теби драго,
Узми коња мога најбољега,
Па ти пођи у Бакоч планину,
Не би ли ти добра срећа била,
Да погубиш неситу аждају
И донесеш од аждаје главу.“
Оде Стеван сабље избирати,
Три-четири сабље преломио,
Па је своју сабљу одабрао,
Коју му је бабо набавио,
Од милости ко сину својему,
Добра му се сабља догодила,
Припаса је себи око паса,
Покрај сабље убојито копље,
Па ето га коњ'ма у подруме,
Прегледао коње до једнога,
Одабрао својега дората,
Па посједе коња виловита,
Оде право у Бакоч планину.
Ту га добра срећа послужила,
По Бакочу огријало сунце,
Крај језера изишла аждаја,
На траву је главу наслонила
И заспала према жарку сунцу,
Кад је виђе Царевић Стеване,
Слободним је срцем прискочио
И аждају сабљом ударио,
Глава врци у јелове гране
А труп јој се у језеро свали,
Живу главу дочекао Стево,
На бојно је копље натакнуо,
Па посједе добра коња свога
Више себи издигнуо главу,
Колика је од аждаје глава,
Прекрилила коња и јунака,
Оде Стеван двору краљевоме,
Угледа га краљу Алексије,
Па пред њега слуге оправио,
Под њим слуге коња прихватише,
Па Стевана за руку узеше
На високу кулу одведоше,
Добро га је краље дочекао,
Крај себе му мјесто начинио,
Па му онда тихо бесједио;
„Мио сине, Царевић Стеване,
Достојан си краљеве љубави
И мојега витешког војинства:
Познајем те за цара српскога!
Нај ти, сине, моју силну војску,
Хајде брже те спомени бабу,
И умрле ваше витезове,
Ти подигни опет српско царство!
Пак ти царуј, кад ти је суђено;
Али пази, мој сине Стеване,
Не остави, близу душманина
Часног крста и вјере хришћанске,
Прећерај га Шами и Медини,
Како с' натраг нигда вратит неће,
Да цвијеља ваше миле мајке
И да пали земље и градове,
Као што се Турчин научио.“
Тадај Стеван на ноге скочио,
Пред краљем се смјерно преклонио
И шћаше му да пољуби руку,
Краљ му руке љубити не даде,
Већ га десном руком загрлио,
Пак му онда тихо бесједио:
„Сине мио, високи Стеване,
Друг си мени, руке ми не љуби
Већ ти узми моју силну војску,
Води војску, сјете моје прими!“
Захваљује Стеван на милости,
Поздрави се с краљем Алексијом,
Узе војску, оде на Косово.
Када Стеван у Косово дође,
Али дошла Унгарска краљица;
Вијају се по пољу барјаци!
Ко у јесен по небу облаци,
Бијеле се многи чадорови
Ко по небу 'тице лабудови;
Краљица је сјела под чадора!
А покрај ње госпођа Милица.
Када мати сина опазила,
Сретала га у пољу Косову,
Обадвије раширила руке,
Љуби сина међу очи црне,
Око врата склопила му руке,
Љуто цвили и сузе пролива
И спомиње Лазу господара;
„Цар Лазаре, мио господаре,
Да т' је устат и очима виђет
Твога сина милога Стевана,
Који дође на бојно Косово,
И доведе српске витезове
И осталу браћу помоћнике,
Који ће те сада окајати,
И јуначке главе осветити,
Наше царство опет подигнути.
Да не гине слава Неманића.“
А када се Милка исплакала,
И све јаде сину истужила,
Са врата му руке одавила,
Па сједоше под свилен чадора,
Кад се Стеван мало одморио,
Онда ситну књигу написао,
Па је спреми до Једрене града,
На кољено цару Бајазиту:
„Види, царе, што ти књига каже!
Ти си мога бабу погубио:
Цар-Лазара на пољу Косову,
Отачаство и царство отео,
Да на силу Србадијом владаш;
Остала ми мати сјеротица,
Ти јој царе сјеротоват' не даш,
Силом хоћеш да ти буде љуба;
Ја сам ево дошо на Косово,
Да ми царство и господство вратиш,
Ако л' дати нећеш на лијепо
Царевине моје бабовине,
Војску купи хајде на Косово,
На мејдану да је под'јелимо.“
Када књига до Једрене дође,
Виђе царе што му књига каже,
Па сакупи силовиту војску
По Једрени и око Једрене.
По бијелом Шаму и Медини,
Оде с војском у поље Косово,
Ту бијаше за неђељу дана.
Кад се Турци добро одморили,
Тадај добре коње поклопили,
Прихватили копља и стријеле,
Па на Србе Турци ударили,
А Срби се боју и надали,
Вазда били спремни и готови,
Те на сабље Турке дочекали,
Бритке сабље и на копља бојна
И на своје златне шестоперце,
Бој су били два бијела дана;
Када треће јутро освануло
Ударише, браћо, српске свирке,
Пјешаци се натраг измакоше,
Коњаници српски ударише,
На коњима сви под миздрацима,
Низ Косово Турке поћераше,
Оћераше до Једрене града;
Па се Срби натраг повратише,
Повратише Крушев-долу славном,
С господаром здраво и весело,
Стеван сједе на столицу златну,
На којој му и бабо сјеђаше,
Све војводе њему долазише,
Пред њиме се смјерно поклонише,
Па га српским царем позивају:
„Царе српски, високи Стеване
Да Бог даде да нам срећно буде
Царовање твоје у Србији.“
Па весеље онда учинили,
Што су љутог змаја савладали!
Осветили српског цар-Лазара
И остале српске витезове;
Све весело у царскоме двору
Понајбоље царица Милица,
Све госпоје зове на весеље,
У весељу жалост заборавља,
Али ни то за дуго не било,
Придвори се Бранковићу Вуче
Код Стевана уз десно кољено
Куд год пође високи Стеване,
Според с њиме Бранковићу Вуче,
А то гледа слуга Милутине,
Вјерна слуга госпоје Милице.
Често царе с Турцим' војеваше.
Ради Вуче издати Стевана,
Као што је и Лазу издао,
Све то гледа слуга Милутине,
Па је парче књиге написао.
(Вр'јеме није с царем говорити
Веће књига нека му говори)
У књизи је 'вако говорио:
„Царе српски високи Стеване
Зар си и ти Вука запазио,
Ко штоно је и царе Лазаре,
Па је њега изда' на Косову,
Вјера моја и тебе ће, Стево!
Душманима у руке предати,
Ако га се не будеш чувао;
Вук је изда' с дванест хиљад' војске
Оклопника и брзих коњика,
Што су крила бабе твога била“
Књигу даде високом Стевану.
Виђе Стеван што му књига каже,
Па је добро слугу даровао,
Што је њему право казивао,
Те дозива Бранковића Вука:
„Ходи, зете, да те нешто питам!
Кажи право, тако био здраво:
Кад домаћин добро вашку храни,
А уједе мучки домаћина,
Шта би њојзи требало учинит?“
Тадај Вуче тихо одговара:
„Ништа друго, топузом у главу!“
А кад Стеван ријеч саслушао,
Шестоперца златна прихватио,
Вука њиме у чело лупио,
Па на слуге ршум учинио,
Бацише га у тихо Дунаво,
Да му кости у земљици није.
Ал' је затим мало постајало,
Стевану је књига долазила
Од турскога цара Бајазита,
Позива га опет на Косово,
Да му дође на мејдан јуначки.
Тад је Стеван војску подигнуо,
Сиђе с војском на поље Косово,
На Косово табор учинио;
Турски царе прије излазио,
Са војском је Стеван починуо,
У Косову три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
Витезови српски подранили,
И с Турцима чарку заметнули,
Докле Стеван с војском ударио,
Пак се бише од јутра до подне,
Пјешаци се онда измакоше,
Коњаници љути ударише,
Пак се бише три дебела сата,
Докле Срби Турке потискоше,
Бјеже Турци низ поље Косово,
Стеван виче српске витезове:
„Срби браћо, од боја јунаци
Сијеците српске крвопије!
Гоните их Шами и Медини,
Да се к нама више не поврате.“
Па оданде Турке потиснуше,
Све их гоне, нигда не престају,
Доћераше мору дебеломе,
Прећераше Шами и Медини.
Тадај Стеван на обалу дође,
Турски топуз у море бацио,
И овако тихо говорио:
„Када топуз из мора изаш'о,
Онда Турчин преко мора преш'о
И Крушевца мога освојио,
Опет српско царство задобио.“
Па се с војском у Крушево врати.
Када био на градску капију,
Кад му топуз виси о капији,
Погледа га и топуз познаде,
Онда Стеван војску заставио,
Па овако војсци говорио:
„Храбри Срби, моји витезови
Ми моремо и коњи нам могу,
Ал' залуду кад нам Бог не даде,
Ово царство више за нас није,
Наши стари врло плахи били,
Код милога Бога згријешили,
Бог нам дао турску крвопију,
Не би л' смо се опет повратили
И миломе Богу угодили,
Једа би нам гр'јеxе опростио,
Пак нам српско царство поклонио“

Ђурђева Јерина
Иди на навигацијуИди на претрагу
Пошетала Ђурђева Јерина
Испод града б'јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава,
А за њоме Гргуревић Максо,
За Максимом мајка Максимова
Бесједила Ђурђева Јерина:
"Мој унуче, нејачак Максиме!
"Би ли мене нешто сјетовао?
"Ја имадем шћерцу мљезиницу,
"Троји су је просци запросили:
"Једно проси Вилип Маџарине,
"Од Маџарске од земље богате;
"Друго проси од Москова краљу;
"Треће проси цар Отмановићу
"Од Стамбола града Цариграда;
"Сјетуј мене дијете, Максиме,
"Ком ћу просцу моју ћерку дати?"
Бесједи јој дијете Максиме:
"Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
"Ако хоћеш мене послушати,
"Подај ћерку Вилипу Маџару,
"Те ће она бити у богату;
"Ако не даш ћерку за Маџара,
"А ти подај од Московске краљу,
"Кад будемо с краљем пријатељи,
"Москови су од боја јунаци,
"Могу нама помоћ' војевати;
"Ако ли је дадеш за Турчина,
"Турчин хоће земљу од мираза,
"Хоће земљу, хоће и градове."
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г' црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
"Бог т' убио, моја стара бако!
"Куд је дала, у з'о час је дала!
"С њоме дала земљу и градове!"
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.

Женидба Ђурђа Смедеревца
Иди на навигацијуИди на претрагу
Кад се жени Смедеревац Ђуро,
На далеко запроси ђевојку,
У лијепу граду Дубровнику,
У онога краља Мијаила,
По имену Јерину ђевојку.
Ђуро проси, краље му је даје.
Док испроси лњепу ђевојку,
Строши Ђуро три товара блага,
Док дарива свасти и пунице,
Он потроши хиљаду дуката.
Када стаде свадбу уговарат',
Онда краље говорио Ђуру:
"Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!
"Када дођеш Смедереву твоме,
"Те ти станеш купити сватове,
"Ти не зови Срба у сватове,
"Јер су Срби тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије,
"Опиће се, заметнуће кавгу,
"Не ћеш кавзи џевап учинити,
"А камо ли одвести ђевојку;
"Већ ти зови Грке и Бугаре,
"Купи свата, колико ти драго,
"По ђевојку, кад је тебе драго."
Кад то зачу Смедеревац Ђуро,
Опрема се двору бијеломе,
Па он оде Смедереву граду,
У путу га ситна књига стиже
Од Јерине лијепе ђевојке.
,Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!
"Кад :ти дођеш б'јелу Смедереву,
"Те ти станеш купити сватове,
"Ти не слушај старца баба мога:
"Ти не зови Грка ни Бугара,
"Не ћеш изић' ни изнијет' главе
"Из нашега града Дубровника,
"Ја некмоли извести ђевојке;
"Веће зови Србе у сватове:
"Кума куми Дебелић-Новака.
"А прикумка Новаковић-Груја,
"Старог свата Сибињанин-Јанка,
"А ђевера Краљевића Марка,
"А чауша Рељу Крилатицу,
"А војводу Обилић-Милоша,
"Барјактара Топлицу Милана,
"А привенца Косанчић-Ивана,
"А остале које тебе драго;
"Купи, Ђуро, хиљаду сватова,
"Па ти хајде, када тебе драго"
Када Ђуро књигу разгледао,
Не бјеше му мило николико,
Он у мисли Смедереву дође.
Далеко га мати угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Руке шире, у лице се љубе,
Ђуро мајку у бијелу руку,
Узеше се за бијеле руке
И одоше на бијелу кулу,
Па сједоше за совру готову.
Пита мајка Смедеревца Ђура:
"А мој сине, Смедеревче Ђуро!
"Јеси ли ми путовао мирно?
"Јеси л' мене снаху испросио,
"Мене снаху, тебе вјерну љубу?"
Вели њојзи Смедеревац Ђуро:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Ја сам тебе путовао мирно,
"И тебе сам снаху испросио,
"Тебе снаху, мене вјерну љубу,
"У лијепу граду Дубровнику
"У онога краља Мијаила,
"По имену Јерину ђевојку.
"Док испросих Јерину ђевојку,
"Ја потроших три товара блага,
"Док даривах свасти и пунице,
"Ја потроших хиљаду дуката;
"А кад стадох свадбу уговарат',
"Онда мене краљу бесједио,
"Када станем купити сватове,
"Да не зовем Срба у сватове:
""У пићу су тешке пијанице,
""А у кавзи љуте кавгаџије,
""Опиће се, заметнуће кавгу.
""Не ћеш кавзи севап учинити,
""А камо ли одвести ђевојку;
""Веће зови Грке и Бугаре,
""Па их купи колико ти драго,
""По ђевојку, када тебе драго.""
"Ја отале пођох, стара мајко!
"У путу ме ситна књига стиже
"Од Јерине од моје ђевојке:
""Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!
""Кад ти дођеш б'јелу Смедереву,
""Те ти станеш купити сватове,
""Ти не слушај старца баба мога:
""Ти не зови Грка ни Бугара,
""Не ћеш изић' ни изнијет' главе
""Из нашега града Дубровника,
""Ја некмоли извести ђевојке:
""Веће зови Србе у сватове:
""Кума куми Дебелић-Новака,
""А прикумка Новакова Груја,
""Старог свата Сибињанин-Јанка,
""А ђевера Краљевића Марка,
""А чауша Рељу Крилатицу,
""А војводу Обилић-Милоша,
""Барјактара Топлицу Милана,
""А привенца Косанчић-Ивана,
""А остале које тебе драго;
""Купи, Ђуро, хиљаду сватова,
""Па ти хајде, када тебе драго." "
"Сад ме сјетуј, моја стара мајко!
"Ал' ћу слушат' краља таста мога,
"Ал* Јерину лијепу ђевојку?"
Вели њему остарила мајка:
"О мој синко, Смедеревче Ђуро!
"Латини су варалице старе,
"Хоће тебе, синко, преварити;
"Ти не слушај краља таста свога,
"Већ послушај Јерину ђевојку,
"Па ти зови Србе у сватове
"Ако тебе буде до невоље,
"Они ће ти бити у невољи."
Кад то зачу Смедеревац Ђуро,
Сједе писат' књиге по кољену,
Растури их на четири стране,
Па почину неколико дана,
Ал' ево ти Сгарога Новака
И са њиме дијете Груица;
Мало за тим постајало време,
Али ето од Сибиња Јанка,
Води Јанко стотину сватова;
Оде Јанко на бијелу кулу,
Помоли се низ пољице Марко,
А за Марком Реља од Пазара,
А за Рељом војвода Милошу,
За Милошем Топлица Милане,
За Миланом Косанчић Иване.
Састаше се Српске војеводе
И хиљаду кићених сватова.
Лијепо их дочекао Ђуро,
Па је њима тихо бесједио:
"Браћо моја, хиљада сватова!
"Ја не идем сада Дубровнику,
"Веће шаљем побратима Марка;
"Лијепо ми послушајте Марка
"И мог кума Старину Новака."
Одатле се свати подигоше,
Дубровнику путоваше мирно.
Кад су дошли Дубровнику граду,
Ондај рече Краљевићу Марко:
"Браћо моја, хиљада сватова!
"Сада ћемо на капије доћи,
"Ваља проћи, моја браћо драга!
"Седамдесет и седам капија,
"Док се дође под бијелу кулу,
"Под кулом су совре постављене,
"На соврама вино и ракија
"И остале сваке ђаконије;
"Око соври слуге и слушкиње,
"Да примају коње и оружје:
"Коње дајте, оружја не дајте,
"Под оружјем за совре сједајте,
"Прек' оружја мрко вино пијте;
"Када дође Дубровачки краљу,
"Ви шутите, ја ћу говорити."
У ријечи под кулу падоше.
Слуге њима коње приватише,
А слушкиње свијетло оружје;
Коње даше, оружје не дају,
Под оружјем за совре сједају,
Прек' оружја мрко пију вино.
Ал' ето ти Дубровачког краља,
Па је њима тихо говорио:
"О мој куме, Старина Новаче!
"И до сад су свати долазили,
"Под оружјем нису пили вина."
Новак ћути, ништа не говори,
Проговори Краљевићу Марко:
"Пријатељу, Дубровачки краљу!
"Оваки је адет у Србаља:
"Прек' оружја пију мрко вино,
"Под оружјем и санак бораве."
Краљ се врати и оде на кулу.
Ту су ноћцу тавну преноћили,
Кад у јутру јутро освануло,
Ал' повика с бедена Латинче:
"Чујеш куме, Дебелић-Новаче!
"Ето горе на бијелој кули,
"Онђе има двоје Латинчади,
"Зову тебе на мејдан јуначки,
"Ваља њима на мејдан изићи,
"Па одвести Јерину ђевојку."
Кад то зачу Старина Новаче,
Он погледа на Груицу свога,
А Груица не шће ни на кога,
Веће скочи на ноге лагуне,
Па он оде уз бијелу кулу,
Кад изиђе на кулу танану,
Срете њега двоје Латинчади
С двије оштре сабље у рукама,
На Груицу јуриш учинише,
Паде Грујо по земљици црној,
Ману руком и мачем зеленим,
Од двојице начини четари,
Па он пође низ бијелу кулу,
Јави му се Јерина ђевојка:
"Стани мало, дијете Грујице"
Па му баци јабуку од злата:
"Нај то тебе, дијете Груица:
"Ако тебе до невоље буде,
"Нека знадеш, ђе Јерина сједи."
Сиђе Грујо Старини Новаку
И донесе главе од Латина.
Истом Грујо сједе за трпезу,
А повика с бедена Латинче:
"Чујеш куме, Старина Новаче!
"Ето доље под бијелом кулом,
"Ту имају три коња витеза,
"У седлима до три бојна копља,
"Врхови им небу окренути,
"Да прескочиш три коња витеза,
"Па да водиш Јерину ђевојку.
Кад то зачу Старина Новаче,
Он погледа Краљевића Марка,
Марко гледа од Сибиња Јанка,
Јанко гледа Рељу Бошњанина,
Реља скочи на ноге лагуне,
Па он оде под бијелу кулу,
И прескочи три коња витеза
И на њима до три копља бојна,
Па потеже сабљу оковану,
Око коња дванаест катана,
Све дванаест Реља погубио,
Па узима три коња витеза,
Одведе их Старини Новаку.
Истом Реља сједе за трпезу,
Али виче с бедена Латинче:
"Хајде куме, Старина Новаче'
"Те стријељај на кули јабуку."
Гледа Новак војводу Милоша,
Милош скочи на ноге лагуне,
Узе стр'јелу за златну тетиву,
Устријели на кули јабуку,
Па донесе Старини Новаку.
Ражљути се Краљевићу Марко,
Па говори Старини Новаку:
"Да ја знадем, ђе сједи Јерина,
"Ја их не бих више ни молио."
Вели њему дијете Груица:
"Хајде за мном, Краљевићу Марко.
"Виђео сам, ђе сједи Јерина."
Изиђоше на кулу танану,
И нађоше Јерину ђевојку,
Сведоше је низ танану кулу,
Ал' повика с бедена Латинче:
"Чујеш куме, Старина Новаче!
"Пред вама је сада затворено
"Седамдесет и седам капија."
Проговори Краљевићу Марко.
"Дај ми, Грујо, Шарца од мејдана,
"На њему су кључи од капија."
Грујо њему доведе Шарина;
Кад се Марко довати Шарина,
Па потеже тешку топузину,
Колико се Марко ражљутио,
Како^врата која удараше,
На четири поле одлијећу,
Док он дође на градску капију,
Тврда бјеше, да је Бог убије!
Кад удара тешком топузином,
Сва се љуља из темеља кула,
И просу се из куле камење;
Ал' повика Дубровачки краљу
(На кули се оној догодио):
"Немој више ударати, Марко."
Па долеће и донесе кључе,
И отвори од капије врата.
Стаде Марко капији на врата,
Броји својих хиљаду сватова,
Сватови му на број изиђоше.
Онда рече Краљевићу Марко:
"Ходи амо, пријатељу краљу,
"Ходи краљу, да се дарујемо,
"Дарујемо, и да с' опростимо,
"Што је који учинио квара."
Дође њему Дубровачки краљу,
Он мишљаше и очекиваше,
Да ће њега даривати Марко;
Ману Марко топузином тешком,
Мртав краље паде на капију,
А отиде хиљада сватова,
Прав' одоше Смедереву граду,
Кад су дошли граду Смедереву,
Лијепо их Ђуро дочекао,
И држа их петнаест данака;
Оде Ђуро с Јерином на кулу,
А остали сваки двору своме.

PODELA SRPSKIH EPSKIH NARODNIH PESMAMA


"Naše narodne epske pesme nastale su u periodu duge i teške borbe protiv turskih osvaiača. Takav život i borba bili su neiscrpni izvor stvaranja narodnih epskih pesama. U našim narodnim epskim pesmama opevani su junački podvizi naših predaka i ratni događaji: od kosovske bitke pa sve do oslobođenja zemlje posle prvog svetskog rata.

Naše narodne epske pesme grupisane su oko jedne ličnosti ili jednog događaja. U ovim pesmama slavili su se junaci ili stalno podsećalo na neki značajni ratni događaj. Takvo grupisanje pesama oko jednog junaka ili događaja zove se — cikliziranje, a grupa pesama — ciklus".

Prema događaju i vremenu, kao i junacima, naše narodne epske pesme delimo na devet ciklusa:

— Mitoločki (neistorijski),
— Pretkosovski,
— Kosovski,
— Ciklus Kraljevića Marka,
— Pokosovski (o Brankovićima i Jakšićima, Crnojevićima),
— Hajdučki,
— Uskočki,
— Ciklus oslobođenja Srbije, i
— Ciklus oslobođenja Crne Gore

NEISTORIJSKI CIKLUS

Ko krsno ime slavi, onom i pomaže
Ognjena Marija u paklu
Opet to, ali drukčije
Sveti Nikola
Sveci blago dijele


PRETKOSOVSKE PESME

Ban Milutin i Duka Hercegovac
Banović Strahinja
Dijete Jovan i ćerka cara Stefana
Dušan hoće sestru da uzme
Ženidba Dušanova
Ženidba kneza Lazara
Ženidba kralja Vukašina
Zidanje Ravanice
Zidanje Ravanice, opet
Zidanje Skadra
Kako se krsno ime služi
Miloš u Latinima
Nahod Momir
Sveti Savo
Smrt Dušanova
Smrt cara Uroša
Tri dobra junaka
Udaja sestre Dušanove
Uroš i Mrnjavčevići
Carica Milica i zmaj od Jastrepca

KOSOVSKE PESME

Kneževa večera
Kneževa kletva
Kosančić Ivan uhodi Turke
Kosovka devojka
Kosovka djevojka
Kosovski boj
Musić Stevan
Obretenije glave kneza Lazara
Propast carstva srpskoga
Sluga Milutin
Smrt majke Jugovića
Smrt Miloša Dragilovića (Obilića)
Car Lazar i carica Milica, o boju Kosovskom
Car Lazar se privoleva carstvu nebeskom
Carica Milica i Vladeta vojvoda


PESME O MARKU KRALJEVIĆU

Gorom jezdi kraljeviću Marko
Djevojka nadmudrila Marka
Ženidba Marka Kraljevića
Lov Markov sa Turcima
Marko Kraljević i 12 Arapa
Marko Kraljević i Alil-aga
Marko Kraljević i Arapin
Marko Kraljević i beg Kostadin
Marko Kraljević i brat mu Andrijaš
Marko Kraljević i vila
Marko Kraljević i Vujović Matija
Marko Kraljević i Vuča dženeral
Marko Kraljević i Đemo Brđanin
Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga
Marko Kraljević i Ljutica Bogdan
Marko Kraljević i Mina od Kostura
Marko Kraljević i Musa Kesedžija
Marko Kraljević i orao
Marko Kraljević i soko
Marko Kraljević i Filip Madžarin
Marko Kraljević u Azačkoj tamnici
Marko Kraljević ukida svadbarinu
Marko pije uz ramazan vino
Marko poznaje očinu sablju
Oranje Marka Kraljevića
Smrt Kraljevića Marka
Turci u Marka na slavi

POKOSOVSKI CIKLUS

Bolani Dojčin
Dioba Jakšića
Đurđeva Jerina
Ženidba Đurđa Smederevca
Ženidba Maksima Crnojevića
Kad je Vuk Ognjeni umro šta je naredio na smrti
Margita djevojka i vojvoda Rajko
Oslobođenje Beča od Turaka
Porča od Avale i Zmajognjeni Vuk
Sestra Leke kapetana
Smrt vojvode Kajice
Smrt vojvode Prijezde
Smrt Maksima Crnojevića


PESME O HAJDUCIMA I USKOCIMA

Ivo Senković i aga od Ribnika
Ženidba od Zadra Todora
Mali Radojica
Otac
Predrag i Nenad
Ropstvo Janković Stojana
Smrt Senjanina Iva
Stari Vujadin
Starina Novak i knez Bogosav

Srpske epske narodne pesme & podela srpskih epskih narodnih pesama
« Odgovor #3 poslato: Novembar 15, 2012, 08:25:05 pm »

*

PODELA SRPSKIH EPSKIH NARODNIH PESMAMA


"Naše narodne epske pesme nastale su u periodu duge i teške borbe protiv turskih osvaiača. Takav život i borba bili su neiscrpni izvor stvaranja narodnih epskih pesama. U našim narodnim epskim pesmama opevani su junački podvizi naših predaka i ratni događaji: od kosovske bitke pa sve do oslobođenja zemlje posle prvog svetskog rata.

Naše narodne epske pesme grupisane su oko jedne ličnosti ili jednog događaja. U ovim pesmama slavili su se junaci ili stalno podsećalo na neki značajni ratni događaj. Takvo grupisanje pesama oko jednog junaka ili događaja zove se — cikliziranje, a grupa pesama — ciklus".

Prema događaju i vremenu, kao i junacima, naše narodne epske pesme delimo na devet ciklusa:

— Mitoločki (neistorijski),
— Pretkosovski,
— Kosovski,
— Ciklus Kraljevića Marka,
— Pokosovski (o Brankovićima i Jakšićima, Crnojevićima),
— Hajdučki,
— Uskočki,
— Ciklus oslobođenja Srbije, i
— Ciklus oslobođenja Crne Gore


NEISTORIJSKI CIKLUS

Ko krsno ime slavi, onom i pomaže
Ognjena Marija u paklu
Opet to, ali drukčije
Sveti Nikola
Sveci blago dijele


PRETKOSOVSKE PESME

Ban Milutin i Duka Hercegovac
Banović Strahinja
Dijete Jovan i ćerka cara Stefana
Dušan hoće sestru da uzme
Ženidba Dušanova
Ženidba kneza Lazara
Ženidba kralja Vukašina
Zidanje Ravanice
Zidanje Ravanice, opet
Zidanje Skadra
Kako se krsno ime služi
Miloš u Latinima
Nahod Momir
Sveti Savo
Smrt Dušanova
Smrt cara Uroša
Tri dobra junaka
Udaja sestre Dušanove
Uroš i Mrnjavčevići
Carica Milica i zmaj od Jastrepca


KOSOVSKE PESME

Kneževa večera
Kneževa kletva
Kosančić Ivan uhodi Turke
Kosovka devojka
Kosovka djevojka
Kosovski boj
Musić Stevan
Obretenije glave kneza Lazara
Propast carstva srpskoga
Sluga Milutin
Smrt majke Jugovića
Smrt Miloša Dragilovića (Obilića)
Car Lazar i carica Milica, o boju Kosovskom
Car Lazar se privoleva carstvu nebeskom
Carica Milica i Vladeta vojvoda


PESME O MARKU KRALJEVIĆU

Gorom jezdi kraljeviću Marko
Djevojka nadmudrila Marka
Ženidba Marka Kraljevića
Lov Markov sa Turcima
Marko Kraljević i 12 Arapa
Marko Kraljević i Alil-aga
Marko Kraljević i Arapin
Marko Kraljević i beg Kostadin
Marko Kraljević i brat mu Andrijaš
Marko Kraljević i vila
Marko Kraljević i Vujović Matija
Marko Kraljević i Vuča dženeral
Marko Kraljević i Đemo Brđanin
Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga
Marko Kraljević i Ljutica Bogdan
Marko Kraljević i Mina od Kostura
Marko Kraljević i Musa Kesedžija
Marko Kraljević i orao
Marko Kraljević i soko
Marko Kraljević i Filip Madžarin
Marko Kraljević u Azačkoj tamnici
Marko Kraljević ukida svadbarinu
Marko pije uz ramazan vino
Marko poznaje očinu sablju
Oranje Marka Kraljevića
Smrt Kraljevića Marka
Turci u Marka na slavi


POKOSOVSKI CIKLUS

Bolani Dojčin
Dioba Jakšića
Đurđeva Jerina
Ženidba Đurđa Smederevca
Ženidba Maksima Crnojevića
Kad je Vuk Ognjeni umro šta je naredio na smrti
Margita djevojka i vojvoda Rajko
Oslobođenje Beča od Turaka
Porča od Avale i Zmajognjeni Vuk
Sestra Leke kapetana
Smrt vojvode Kajice
Smrt vojvode Prijezde
Smrt Maksima Crnojevića


PESME O HAJDUCIMA I USKOCIMA

Ivo Senković i aga od Ribnika
Ženidba od Zadra Todora
Mali Radojica
Otac
Predrag i Nenad
Ropstvo Janković Stojana
Smrt Senjanina Iva
Stari Vujadin
Starina Novak i knez Bogosav


PESME O OSLOBOĐENJU SRBIJE I CRNE GORE

Boj na Mišaru
Boj na Salašu
Boj na Čokešini
Ženidba Todora od Stalaća
Knez Ivan Knežević
Lazar Mutap i Arapin
Perović Batrić
Početak bune protiv dahija
Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom
Tri sužnja
Uzimanje Užica


NERAZVRSTANE

Ban Milutin i Duka Hercegovac
Bog nikom dužan ne ostaje
Braća i sestra
Darovi svetog Jovana Vladimira
Dunav se Savom oženio
Đakon Stefan i dva anđela
Žali Zare da žalimo
Ženidba Popović Stojana
Zaručnica Laza Radanovića
Jovan i divski starješina
Jurišić Janko
Kralj Vladimir i Sveti Naum
Kumovanje Grčića Manojla
Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija
Ni zorice, ni bijela danka
Oblak Radosav
Popijevka Radića Vukojevića
Put kralja Vladimira
San carice Milice
Sekula se u zmiju pretvorio

Epske narodne pesme dele se na pesme dugog stiha — bugarštice i na pesme kratkog stiha — deseteračke ili guslarske. Naziv guslarske dobile su po tome što su pevane uz gusle, a deseteračke zato što se svaki stih epske pesme sastoji od deset slogova.

Naše narodne epske pesme predstavljaju veliko kulturno blago— i imaju veliku istorijsku i vaspitnu vrednost.

PRETKOSOVSKI CIKLUS

Pretkosovski ciklus epskih pesama odnosi se na istorijski period pre kosovskog boja, tj. na uspon srpske feudalne države. Stevan Nemanja je doprineo objedinjavanju srpskih zemalja i učvršćivanju hrišćanske crkve i vere. Car Dušan je zaslužan za napredak srpske države u društvenom i ekonomskom pogledu. Međutim, zbog borbe oko prestola i prestiža između ondašnje srpske vlastele, srpska država je slabila i bivala razjedinjavana. (U to vreme turski osvajači već su bili na granicama srpske države.)

Narodni pevač vrlo je malo znao za dinastičke borbe oko prestola, za razne zavere i proterivanja— u dinastiji Nemanjića, te ove događaje nije ni opevao u epskim pesmama.—

Vuk Stefanović Karadžić, pišući o epskoj poeziji pre Kosova, kaže: ,"Ja mislim da su Srbi i prije Kosova imali junačkih pesama od starine, no budući da je ona promjena tako silno udarila narod da su gotovo sve zaboravili što je donde bilo, pa smo odande počeli dalje pripovjedati i pjevati."

Najpoznatije pesme pretkosovskog ciklusa jesu: Sveti Sava, Ženidba Dušanova, Uroš i Mrnjavčevići, Ženidba kralja Vukašina, Zidanje Skadra i dr.

U pesmi Ženidba Dušanova istaknut je ponos narodnog pevača na slobodu i veliku i bogatu srpsku državu. Nosioci ondašnje njene kulture, bogatstva i moći bili su feudalni vladari. Cela pesma je lepa jer pokazuje sjaj i veličinu srpskih vladara i domaće vlastele, uopšte srpske države. Ali je lepa i zato što se ističe čovek iz naroda, Miloš Vojinović, i njegove osobine koje je narod duboko poštovao i voleo. On je i jači, i lepši, i bolji od Latina. Narodnom pevaču je to imponovalo, naročito kasnije, kada, je srpska država potpala pod Turke.

"Je l' slobodno, care gospodine,
da preskočim tri konja viteza?"
"Jest slobodno, moje drago d'jete!
Nego skini bugar-kabanicu,
bog ubio onog terziju
koji ti je toliku srezao!"
Govori mu Miloš Vojinović:
"Sjedi, care, pak pij rujno vino,
ne brini se mojom kabanicom!
Ako bude srce u junaku,
kabanica neće ništa smesti:
kojoj ovci svoje runo smeta,
onđe nije ni ovce ni runa!"

Ženidba Dušanova

U pesmi Uroš i Mrnjavčevići narodni pevač izrazio je svoje shvatanje o uzrocima propasti srpske feudalne države. U ovoj pesmi nalazimo i njegovo saznanje, stečeno životnim iskustvom, da čovek biva često stavljan pred primamljiva obećanja, da može imati velike lične koristi, ako kaže neistinu. Međutim, junak Kraljević Marko nije se podao ličnim koristima i uživanjima. U njemu je bila jača ljubav prema istini i pravdi, kakvu je voleo i cenio narod.

"Carevi se otimlju o carstvo,
među se se hoće da pomore,
zlaćenima da pobodu noži...
"Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj sine, govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga!
Nemoj, sine, izgubiti duše!
Bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogrešiti dušu."

Uroš i Mrnjavčevići

U pesmi Zidanje Skadra iskazana je misao da nema velikih dela bez velikih žrtava. Žrtva u ovoj pesmi bila je mlada majka, još nejakog deteta, Gojkovica. U ovoj pesmi ima veoma dirljivih opisa: susret muža i Gojkovice, bol za voljenom ženom, zaziđivanje u temelje grada, materinski bol za detetom.

"Kad je bila na vodu Bojanu,
ugleda je Mrljavčević Gojko,
junaku se srce ražalilo...
pa od lica suze prosipaše.
Ugleda ga tanana nevjesta,
kratko hodi, dok do njega priđe,
kratko hodi, tiho besjeđaše:
"Što je tebe, dobri gospodaru,
te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrrjavčević Gojko:
"Zlo je, moja vijernice Ljubo!
Imao sam od zlata jabuku,
pa mi danas pade u Bojanu,
te je žalim, pregoret ne mogu."

Zidanje Skadra

KOSOVSKI CIKLUS

Godine 1389. bio je veliki boj na Kosovu između srpske i turske vojske. Turski car Murat bio je ubijen— a srpski knez Lazar zarobljen je i pogubljen.— Oružani poraz od jačeg i spremnijeg osvajača ostavio je velike i duge posledice u istoriji našeg naroda.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Zidanje Ravanice, Dolazak Muratov na Kosovo, Kneževa večera, Uhođenje turske vojske, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Banović Strahinja, Smrt majke Jugovića, Kosovka devojka i druge.

Pesmom Zidanje Ravanice izraženo je predviđanje o propasti srpske države, tj. da će "Turci carstvo preuzeti", a u pesmi Kneževa večera istaknuti su teški međusobni razdori feudalaca.

"Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat na Kosovu,
i odbeći turskom car-Muratu! ...
Jer, tako me vjera ne ubila,
ja nevjera nikad bio nisam,
nit sam bio, niti ću kad biti,
nego sjutra mislim u Kosovu
za rišćansku veru poginuti!
Nevjera ti sedi uz koljeno,
ispod skuta pije ladno vino" ...

Kneževa večera

U pesmi Car Lazar i carica Milica opevano je rodoljublje svih naših predaka, bez obzira na društveni položaj.

"Al' govori Boško Jugoviću:
Idi, sestro, na bijelu kulu,
a ja ti se ne bih povratio,
ni iz ruke krstaš barjak dao,
da mi care pokloni Kruševac." ...

Car Lazar i carica Milica

Pesmom Musić Stevan narodni pevač detaljnije opeva spremnost naših junaka da pođu u boj. Musić Stevan ne želi da na njega ukazuju prstom, da govore da je izdajica. Iako je zakasnio, on odlazi u boj i herojski gine.

U ovom ciklusu pesama pominju se i dva ženska lika — Majka Jugovića i Kosovka devojka. Majka je oličenje mnogih heroja majki koje su svoj porod s ponosom davale za slobodu domovine. Kosovka devojka predstavlja mnoge devojke kojima je rat uništio san o sreći i lepoj budućnosti.

„Kad devojka saslušala reči,
proli suze niz bijelo lice,
ona ode svom bijelu dvoru
kukajući iz bijela grla:
"Jao, jadna, ude ti sam sreće!
Da se, jadna, za zelen bor vatim,
i on bi se zelen osušio!"

Kosovka devojka

U pesmama kosovskog ciklusa opevano je nekoliko junaka: Miloš Obilić, Boško Jugović, Banović Strahinja, Srđa Zlopogleđa i drugi. U svakom od njih narodni pevač našao je opšteljudske vrednosti, odnosno dao osobine koje su se najviše cenile u narodu.

Pesme kosovskog ciklusa vekovima su krepile naš narod da istraje u borbi protiv turskih osvajača i dočeka nacionalnu i socijalnu slobodu.

Iako postoje pesme koje nas upućuju na misao da je Vuk Branković bio izdajnik, istorija to nije potvrdila. Uzroci poraza na Kosovu polju nisu bili u izdajstvu, već u brojnosti neprijateljskih vojnika, boljoj opremljenosti i organizovanosti turskih osvajača.

CIKLUS KRALJEVIĆA MARKA

U istorijskim izvorima nalazi se da je Kraljević Marko bio turski vazal i da je morao pomagati turskim osvajačima u ratovima. Kraljević Marko bio je sin kralja Vukašina, a poginuo 1395. godine na Rovinama. Narodni pevač je od ove— istorijske ličnosti stvorio velikog junaka s najrealnijim osobinama naših predaka.

U epskim pesmama o Kraljeviću Marku narodni pevač je opevao skoro ceo život Kraljevića Marka, od rođenja pa do smrti. On se nije držao činjenica već je gradio lik Kraljevića Marka u skladu s težnjama i mislima porobljenog naroda. Kraljević Marko je junak ogromnih sposobnosti, ali zna i da se uplaši. On je veliki junak i veliki zaštitnik sirotinje i potlačenih; neustrašivi borac protiv nasilja i nepravde.

U bitkama Kraljević Marko pobeđuje nasilnike i turske siledžije. Iako je priznavao tursku vlast, o čemu govore pesme, Kraljević Marko nije bio ropski pokoran. Kraljević Marko je mrzeo cara, a kad je išao u rat za njega, išao je radi dobra svoga naroda.
Kraljevića Marka krase mnoge pozitivne osobine: nežnost prema majci, ljubav prema nezaštićenima i poštenima, a naročito prema siromašnima. U pesmama o Kraljeviću Marku nalazimo i njegove negativne osobine kao što su pohlepnost, samovolja, on je i kavgadžija, ubojica, plah i prek itd. Ali ove mane čine Marka potpunom ličnošću. Jer, kakav bi to bio junak, zaštitnik sirotinje i potlačenih kad bi bio miran, pokoran, stidljiv, bojažljiv i sl. Osvetničke i oslobodilačke težnje naših predaka tražile su jakog, lukavog, snažnog borca koji se neće plašiti, niti pokoravati. One su ga našle u liku Markovom.

Junak Kraljević Marko prema pesmi, nije poginuo. Nije ni umro. Narodni junak u prošlosti je zaspao, pa ako ustreba narodu, on će se ponovno probuditi. Ovo se tumači opštim stavom naroda i njegovih pevača da slobodarska misao nikada ne umire, pa ni junak koji je stvoren prema težnjama naroda.

Pesama o Kraljeviću Marku ima najviše u našoj narodnoj epskoj poeziji. Najpoznatije su pesme: Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Kraljević Marko ukida svadbarinu, Marko Kraljević i beg Kostadin, Oranje Kraljevića Marka i druge.

U pesmi Kraljević Marko ukida svadbarinu pokazana je velika ljubav prema čoveku koji je u nevolji. Sirota devojka ne želi da bude ljuba osvajaču. Kraljević Marko bio je do suza potresen zbog njene nesreće pa zato, kao zaštitnik sirotinje raje, nasrće sam na Arapina i njegove vojnike i pobeđuje ih.

"Trže Marko buzdovana svoga,
pak udari Arapina crna:
kako ga je lako udario,
iskide mu iz ramena glavu!
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Otsad više nema svadbarine,
Marko za sve svadbarinu plati.
Sve povika malo i veliko:
"Bog da živi Kraljevića Marka,
koji zemlju od zla izbavio,
koji satr zemlju zulumćara!
Prosta m' bila i duša i telo!"

Marko Kraljević ukida svadbarinu

U pesmi Kraljević Marko i Mina od Kostura narodni pevač je prikazao da je Marko okretan, lukav i obazriv junak. On je nadmudrio i pobedio u boju Minu od Kostura.

U pesmi Marko Kraljević i beg Kostadin prikazana je Markova ljubav ne samo prema siromašnima, već i prema roditeljima. Kraljević Marko smatra da je velika uvreda kada neko ne poštuje svoje roditelje.

"Treće ti je, beže, nečoveštvo:
ti imadeš i oca i majku,
nijednoga u astalu nema,
da ti pije prvu čašu vina".

Marko Kraljević i beg Kostadin

POKOSOVSKI CIKLUS

Pesme pokosovskog ciklusa odnose se na otpor turskim osvajačima i na prilike u našoj zemlji posle poraza na Kosovu. Istorija je utvrdila, da je srpska država bila osvajana još oko sedamdeset godina posle kosovskog boja. Kad su turski osvajači zauzeli srpsku državu, u zemlji je nastao veliki teror osvajača. Mnogi Srbi iselili su se u Južnu Ugarsku, stupali u mađarsku vojsku i borili se protiv turskih osvajača. U tim otporima isticali su se braća Jakšići, Vuk Grgurović, vojvoda Prijezda, Oblak Radosav i drugi.

Najpoznatije pesme o Brankovićima i Jakšićima jesu: Bolani Dojčin, Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kajice, Zmaj-ognjeni Vuk i Porča od Avale, Margita devojka i Rajko vojvoda, Oblak Radosav i Dioba Jakšića.

U ovim pesmama je opevan viteški otpor prema nasilju, nepravdi i zulum turskih osvajača. Naši preci ponosno su branili svoju čast i domovinu. Mržnja prema bezdušnom osvajaču bila je velika. Ona je davala ogromnu snagu i učvršćivala misao da je bolje umreti stojeći, nego živeti klečeći.

U pesmi Bolani Dojčin opevan je otpor prema nasilju i osvajačima. Kada je Turčin nasrnuo na čast njegove sestre, Bolani Dojčin, iako teško bolestan platnom obavija svoje kosti, uzjahuje nepotkovanog dorata i snagom koju mu daje mržnja na tiranina, izlazi na megdan i ubija Turčina.

U pesmi Smrt vojvode Prijezde opevan je viteški otpor prema turskom osvajaču. Vojvoda Prijezda brani svoj grad, ali kad vidi da je otpor uzaludan živ se ne predaje u ruke neprijatelju, niti predaje svoja dobra. Takva je bila i njegova ljuba žena. Jelica gospođa je lik naše žene koje više voli časnu smrt sa svojim mužem, nego da ljubi osvajača.

"O Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda od'ranila,
nek Morava voda i sa'rani."
Pa skočiše u vodu Moravu.
Car je Me'med Stalać osvojio,
ne osvoji dobra ni jednoga".

Iz pesama nastalih u ovom periodu saznaje se da su u Crnoj Gori pružili snažan otpor turskim osvajačima Crnojevići. Najpoznatija pesma o Crnojevićima, koja je i naša najduža narodna epska pesma, jeste Ženidba Maksima Crnojevića.

Takođe se iz pesama ovog perioda saznaje da su u Hrvatskoj pružali snažan otpor turskim osvajačima Nikola Jurišić, Nikola Šubić Zrinjski i drugi. Naročito su bile čuvene bitke na Krbavskom polju i na Mohaču.

Da bi se sprečilo tursko nadiranje preko Save i Dunava, osnovana je tzv. Vojna krajina. Tu su se nalazili Srbi, odakle su se žestoko borili protiv nadiranja Turaka.

Najpoznatije pesme o Zrinjanima i Ugričićima su: Ban Zrinjanin i Begzada devojka i Ban Derenčin.

HAJDUČKI CIKLUS

Turski osvajači smatrali su naše pretke za niža bića koja su stvorena samo da služe i robuju. Za vreme robovanja pod Turcima naši preci bili su ekonomski izrabljivani i politički unazađivani. Turčin je mogao da ubije "rajetina" kad-god to hoće, a da za to nikom ne odgovara. Naši preci morali su da argatuju za Turke, da plaćaju razne poreze od kojih je bio najteži danak u krvi (odvođenje muške dece od 10— 13 godina).

Zbog preteškog ekonomskog i političkog izrabljivanja u mnogim krajevima naše domovine javljaju se hajduci kao zaštitnici i osvetnici naroda. Hajduci su u zasedama sačekivali turske osvajače, otimali opljačkano blago, oslobađali pohvatano roblje i svetili se turskim osvajačima za počinjena nedela.

"Borbe i osvete hajduka krepile su moralne snage naroda, jačale nacionalnu svest i održavale veru u pobedu."

Najpoznatije pesme o hajducima jesu: Starina Novak i knez Bogosav, Stari Vujadin, Mali Radojica, Bajo Pivljanin i beg Ljubović, Grujica i paša sa Zagorja i druge.

U pesmama ovog ciklusa govori se o odmetanju hajduka u goru, odnosima među hajducima, druželjublju, jatacima, pobedama i porazima, tamnovanju i pogibijama.

Hajduci su bili u borbi plahoviti, lukavi, nemilosrdni prema turskim osvajačima. Inače, hajduci su prema svojima i prema "raji" bili nežni i dobri.

U pesmi Rašta ode Novak u hajduke narodni pevač je objasnio osnovne uzroke zbog kojih se narod odmetao u hajduke.

"Ora', kopa — ne dadoše Turci,
ovce paso — poklaše mi vuci,
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Još se Turka okaniti neću,
dok je moja na ramenu glava."

Starina Novak i knez Bogosav

U pesmi Stari Vujadin opevana je vernost i izdržljivost hajduka i pored saznanja da ih čekaju memljive tamnice i krvava mučilišta. Stari Vujadin uči sinove da budu junaci pred neprijateljem, da čuvaju hajdučki ponos, viteško dostojanstvo i pokažu dubok prezir prema osvajačima.

Reči Starog Vujadina sinovima, pune roditeljske nežnosti i hajdučkog ponosa bile su upućene svim hajducima i celom narodu.

O sinovi moji sokolovi,
ne budite srca udovička,
već budite srca junačkoga,
ne odajte druga nijednoga,
ne odajte vi jatake naše"

Stari Vujadin

Pesma Mali Radojica prikazuje čvrstinu i postojanost hajduka. Nikakvi svirepi postupci prema zarobljenom hajduku nisu mogli slomiti veru u pobedu. Mali Radojica je izdržao vatru na prsima, zmiju u nedrima i klince pod noktima. Činjenica, pak, da nije mogao da se uzdrži pred devojačkom lepotom, dokazuje da je nepoznati stvaralac imao razvijen pesnički talenat.

"Lože njemu vatru na prsima,
al' je Rade srca junačkoga,
ni se miče, ni pomiče Rade ...

Uvatiše zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al' je Rade srca junačkoga,
ni se miče, ni se od nje plaši...
I uzeše dvadeset klinaca,
udaraju pod noktove Radu, —
i tu Rade tvrda srca bio,
ni se miče, ni dušicom diše ..."

USKOČKI CIKLUS

Iz istorije saznaje se da su naši preci od Austrije dobijali pravo da se nastane duž granice prema Turskoj. Ti krajevi dobili su ime Vojna krajina, a graničari su nazivani uskocima. Uskoka je najviše bilo u Klisu i Senju. Po načinu ratovanja s turskim osvajačima, razlikovali su se od hajduka time što su se borili u velikim grupama i frontalno. Uskoci nisu živeli kod svojih prijatelja — jataka, niti u šumi, već kod svojih porodica. Nalazeći se i blizu mora češće su svojim brodićima napadali druge i plenili njihovu robu.

Austrijske i mletačke vlasti su pomagale uskoke u borbi protiv Turaka, ali kada bi odnosi sa Turcima bivali mirniji, onda su uskoke zlostavljali.

Čuvene uskočke vođe bile su Ivo Senković, Stojan Janković, Ilija Janković, Smiljanić Ilija i drugi.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Janko od Kotora i Mujin Alil, Kuna Hasan-aga i Dragić vojvoda, Ivo Senković i aga od Ribnika, Ropstvo Janković Stojana, Senjanin Tadija i Junaštvo Komnena barjaktara.

U ovim epskim pesmama naročito su opevani megdani uskoka. Megdani su dati slikovito i živo, s raznim promenama situacija, što dovodi do raznih dramatičnih momenata.

Druga karakteristika (odlika) pesama uskočkog ciklusa jeste slikanje smene stare generacije, mladom generacijom. Sinovi zamenjuju ostarele očeve. Uzimaju očevo oružje i mada nevični megdanima, suprotstavljaju se svojom srčanošću lukavim i veštim turskim megdandžijama. U ovim pesmama nalaze se mnoge šale koje mlađi čine kada se nađu u situaciji nadmoći i sigurnosti.

U pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika opevan je motiv smene stare generacije u borbi protiv turskih osvajača. Proslavljeni uskok Đurđe "suze roni" što zbog starosti i nemoći ne može da izađe na megdan obesnom Turčinu — Agi od Ribnika koji traži sramni poklon kao znak pokornosti. Ali, tu je njegov sin koji odmenjuje ostarela baba (oca).

"Ko l će babu hlebom dohraniti?
Ko l' po smrti baba sahraniti?
Al' govori Senković Ivo:
"Što b' se, babo, ruva poplašio?
Ja s' ne bojim ni živa kurjaka,
akamoli mrtvih kožetina!
Ako može Turčin podviknuti,
i ja mogu, babo, podviknuti,
već daj meni testir i blagoslov
da Turčinu na mejdan iziđem,
dok je, babo, tvoga čeda Ive,
nećeš Turkom ti presti košulja!"

Ivo Senković i aga od Ribnika

Pesme o hajducima i uskocima, koje su naši preci slušali uz gusle, jačale su snage za sve nove i nove otpore protiv turskih osvajača i uvek novim ognjem palile oslobodilačku misao porobljenog naroda.

CIKLUS OSLOBOĐENJA SRBIJE

Pesme ovog ciklusa odnose se na oslobođenje Srbije i najmlađe su po postanku. Tursko nasilje koje se stalno pojačavalo i opšte revolucionarne prilike u Evropi, doprineli su da otpor naroda preraste u veliku osvetu — u ustanak. Ceo narod bio je jatak, a skoro svaki deseti čovek hajduk. Širom Srbije stvarale su se hajdučke družine koje su izolovano vodile borbe. No, vrlo brzo, hajdučke družine su se povezivale i protiv turskih osvajača započela je zajednička i organizovana borba — ustanak. Udruženim snagama pobedili su tursku vojsku na Mišaru, Deligradu, Loznici i drugim mestima širom Srbije.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Boj na Mišaru, Boj na Deligradu, Početak bune protiv dahija i Boj na Čokešini. Najpoznatiji junaci su Karađorđe, Stevan Sinđelić, Tanasko Rajić, Stanoje Glavaš, Veljko Petrović i mnogi drugi.

Slavna borba protiv turskih osvajača jedne male ustaničke vojske rodila je svoje narodne pesnike, a među njima i guslara Filipa Višnjića. On je u pesmi Početak bune protiv dahija slikovito opevao knezove, ali uvek kao glavnog pokretača i nosioca borbe — narod.

"Tu knezovi nisu radi kavzi,
nit su radi Turci izjelice,
već je rada sirotinja raja
koja globe davati ne može,
ni trpeti turskoga zuluma"
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Turci misle da je raja šala,
al' je raja gradovima glava,
niče raja ko iz zemlje trava."

Početak bune protiv dahija

Narodni pevač radovao se velikoj pobedi nad turskim osvajačima i sa suzama radosnicama gledao u svetle dane slobode. Pobedila je ljubav prema slobodi koju je prekalila mržnja prema nasilju, ropstvu i životu bez časti.

Srpske epske narodne pesme & podela srpskih epskih narodnih pesama
« Odgovor #4 poslato: Novembar 15, 2012, 08:25:14 pm »

**

SRPSKE EPSKE NARODNE PESME — CIKLUSI


Naše narodne epske pesme bile su neprekidni poziv na borbu, vaspitač novih generacija i primer kako se valja boriti za slobodu, pravo i dostojanstvo svoga naroda.


PRETKOSOVSKI CIKLUS

Pretkosovski ciklus epskih pesama odnosi se na istorijski period pre kosovskog boja, tj. na uspon srpske feudalne države. Stevan Nemanja je doprineo objedinjavanju srpskih zemalja i učvršćivanju hrišćanske crkve i vere. Car Dušan je zaslužan za napredak srpske države u društvenom i ekonomskom pogledu. Međutim, zbog borbe oko prestola i prestiža između ondašnje srpske vlastele, srpska država je slabila i bivala razjedinjavana. (U to vreme turski osvajači već su bili na granicama srpske države.)

Narodni pevač vrlo je malo znao za dinastičke borbe oko prestola, za razne zavere i proterivanja— u dinastiji Nemanjića, te ove događaje nije ni opevao u epskim pesmama.—

Vuk Stefanović Karadžić, pišući o epskoj poeziji pre Kosova, kaže: ,"Ja mislim da su Srbi i prije Kosova imali junačkih pesama od starine, no budući da je ona promjena tako silno udarila narod da su gotovo sve zaboravili što je donde bilo, pa smo odande počeli dalje pripovjedati i pjevati."

Najpoznatije pesme pretkosovskog ciklusa jesu: Sveti Sava, Ženidba Dušanova, Uroš i Mrnjavčevići, Ženidba kralja Vukašina, Zidanje Skadra i dr.

U pesmi Ženidba Dušanova istaknut je ponos narodnog pevača na slobodu i veliku i bogatu srpsku državu. Nosioci ondašnje njene kulture, bogatstva i moći bili su feudalni vladari. Cela pesma je lepa jer pokazuje sjaj i veličinu srpskih vladara i domaće vlastele, uopšte srpske države. Ali je lepa i zato što se ističe čovek iz naroda, Miloš Vojinović, i njegove osobine koje je narod duboko poštovao i voleo. On je i jači, i lepši, i bolji od Latina. Narodnom pevaču je to imponovalo, naročito kasnije, kada, je srpska država potpala pod Turke.

"Je l' slobodno, care gospodine,
da preskočim tri konja viteza?"
"Jest slobodno, moje drago d'jete!
Nego skini bugar-kabanicu,
bog ubio onog terziju
koji ti je toliku srezao!"
Govori mu Miloš Vojinović:
"Sjedi, care, pak pij rujno vino,
ne brini se mojom kabanicom!
Ako bude srce u junaku,
kabanica neće ništa smesti:
kojoj ovci svoje runo smeta,
onđe nije ni ovce ni runa!"

Ženidba Dušanova

U pesmi Uroš i Mrnjavčevići narodni pevač izrazio je svoje shvatanje o uzrocima propasti srpske feudalne države. U ovoj pesmi nalazimo i njegovo saznanje, stečeno životnim iskustvom, da čovek biva često stavljan pred primamljiva obećanja, da može imati velike lične koristi, ako kaže neistinu. Međutim, junak Kraljević Marko nije se podao ličnim koristima i uživanjima. U njemu je bila jača ljubav prema istini i pravdi, kakvu je voleo i cenio narod.

"Carevi se otimlju o carstvo,
među se se hoće da pomore,
zlaćenima da pobodu noži...
"Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj sine, govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga!
Nemoj, sine, izgubiti duše!
Bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogrešiti dušu."

Uroš i Mrnjavčevići

U pesmi Zidanje Skadra iskazana je misao da nema velikih dela bez velikih žrtava. Žrtva u ovoj pesmi bila je mlada majka, još nejakog deteta, Gojkovica. U ovoj pesmi ima veoma dirljivih opisa: susret muža i Gojkovice, bol za voljenom ženom, zaziđivanje u temelje grada, materinski bol za detetom.

"Kad je bila na vodu Bojanu,
ugleda je Mrljavčević Gojko,
junaku se srce ražalilo...
pa od lica suze prosipaše.
Ugleda ga tanana nevjesta,
kratko hodi, dok do njega priđe,
kratko hodi, tiho besjeđaše:
"Što je tebe, dobri gospodaru,
te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrrjavčević Gojko:
"Zlo je, moja vijernice Ljubo!
Imao sam od zlata jabuku,
pa mi danas pade u Bojanu,
te je žalim, pregoret ne mogu."

Zidanje Skadra


KOSOVSKI CIKLUS

Godine 1389. bio je veliki boj na Kosovu između srpske i turske vojske. Turski car Murat bio je ubijen— a srpski knez Lazar zarobljen je i pogubljen.— Oružani poraz od jačeg i spremnijeg osvajača ostavio je velike i duge posledice u istoriji našeg naroda.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Zidanje Ravanice, Dolazak Muratov na Kosovo, Kneževa večera, Uhođenje turske vojske, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Banović Strahinja, Smrt majke Jugovića, Kosovka devojka i druge.

Pesmom Zidanje Ravanice izraženo je predviđanje o propasti srpske države, tj. da će "Turci carstvo preuzeti", a u pesmi Kneževa večera istaknuti su teški međusobni razdori feudalaca.

"Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat na Kosovu,
i odbeći turskom car-Muratu! ...
Jer, tako me vjera ne ubila,
ja nevjera nikad bio nisam,
nit sam bio, niti ću kad biti,
nego sjutra mislim u Kosovu
za rišćansku veru poginuti!
Nevjera ti sedi uz koljeno,
ispod skuta pije ladno vino" ...

Kneževa večera

U pesmi Car Lazar i carica Milica opevano je rodoljublje svih naših predaka, bez obzira na društveni položaj.

"Al' govori Boško Jugoviću:
Idi, sestro, na bijelu kulu,
a ja ti se ne bih povratio,
ni iz ruke krstaš barjak dao,
da mi care pokloni Kruševac." ...

Car Lazar i carica Milica

Pesmom Musić Stevan narodni pevač detaljnije opeva spremnost naših junaka da pođu u boj. Musić Stevan ne želi da na njega ukazuju prstom, da govore da je izdajica. Iako je zakasnio, on odlazi u boj i herojski gine.

U ovom ciklusu pesama pominju se i dva ženska lika — Majka Jugovića i Kosovka devojka. Majka je oličenje mnogih heroja majki koje su svoj porod s ponosom davale za slobodu domovine. Kosovka devojka predstavlja mnoge devojke kojima je rat uništio san o sreći i lepoj budućnosti.

„Kad devojka saslušala reči,
proli suze niz bijelo lice,
ona ode svom bijelu dvoru
kukajući iz bijela grla:
"Jao, jadna, ude ti sam sreće!
Da se, jadna, za zelen bor vatim,
i on bi se zelen osušio!"

Kosovka devojka

U pesmama kosovskog ciklusa opevano je nekoliko junaka: Miloš Obilić, Boško Jugović, Banović Strahinja, Srđa Zlopogleđa i drugi. U svakom od njih narodni pevač našao je opšteljudske vrednosti, odnosno dao osobine koje su se najviše cenile u narodu.

Pesme kosovskog ciklusa vekovima su krepile naš narod da istraje u borbi protiv turskih osvajača i dočeka nacionalnu i socijalnu slobodu.

Iako postoje pesme koje nas upućuju na misao da je Vuk Branković bio izdajnik, istorija to nije potvrdila. Uzroci poraza na Kosovu polju nisu bili u izdajstvu, već u brojnosti neprijateljskih vojnika, boljoj opremljenosti i organizovanosti turskih osvajača.


CIKLUS KRALJEVIĆA MARKA

U istorijskim izvorima nalazi se da je Kraljević Marko bio turski vazal i da je morao pomagati turskim osvajačima u ratovima. Kraljević Marko bio je sin kralja Vukašina, a poginuo 1395. godine na Rovinama. Narodni pevač je od ove— istorijske ličnosti stvorio velikog junaka s najrealnijim osobinama naših predaka.

U epskim pesmama o Kraljeviću Marku narodni pevač je opevao skoro ceo život Kraljevića Marka, od rođenja pa do smrti. On se nije držao činjenica već je gradio lik Kraljevića Marka u skladu s težnjama i mislima porobljenog naroda. Kraljević Marko je junak ogromnih sposobnosti, ali zna i da se uplaši. On je veliki junak i veliki zaštitnik sirotinje i potlačenih; neustrašivi borac protiv nasilja i nepravde.

U bitkama Kraljević Marko pobeđuje nasilnike i turske siledžije. Iako je priznavao tursku vlast, o čemu govore pesme, Kraljević Marko nije bio ropski pokoran. Kraljević Marko je mrzeo cara, a kad je išao u rat za njega, išao je radi dobra svoga naroda.
Kraljevića Marka krase mnoge pozitivne osobine: nežnost prema majci, ljubav prema nezaštićenima i poštenima, a naročito prema siromašnima. U pesmama o Kraljeviću Marku nalazimo i njegove negativne osobine kao što su pohlepnost, samovolja, on je i kavgadžija, ubojica, plah i prek itd. Ali ove mane čine Marka potpunom ličnošću. Jer, kakav bi to bio junak, zaštitnik sirotinje i potlačenih kad bi bio miran, pokoran, stidljiv, bojažljiv i sl. Osvetničke i oslobodilačke težnje naših predaka tražile su jakog, lukavog, snažnog borca koji se neće plašiti, niti pokoravati. One su ga našle u liku Markovom.

Junak Kraljević Marko prema pesmi, nije poginuo. Nije ni umro. Narodni junak u prošlosti je zaspao, pa ako ustreba narodu, on će se ponovno probuditi. Ovo se tumači opštim stavom naroda i njegovih pevača da slobodarska misao nikada ne umire, pa ni junak koji je stvoren prema težnjama naroda.

Pesama o Kraljeviću Marku ima najviše u našoj narodnoj epskoj poeziji. Najpoznatije su pesme: Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Kraljević Marko ukida svadbarinu, Marko Kraljević i beg Kostadin, Oranje Kraljevića Marka i druge.

U pesmi Kraljević Marko ukida svadbarinu pokazana je velika ljubav prema čoveku koji je u nevolji. Sirota devojka ne želi da bude ljuba osvajaču. Kraljević Marko bio je do suza potresen zbog njene nesreće pa zato, kao zaštitnik sirotinje raje, nasrće sam na Arapina i njegove vojnike i pobeđuje ih.

"Trže Marko buzdovana svoga,
pak udari Arapina crna:
kako ga je lako udario,
iskide mu iz ramena glavu!
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Otsad više nema svadbarine,
Marko za sve svadbarinu plati.
Sve povika malo i veliko:
"Bog da živi Kraljevića Marka,
koji zemlju od zla izbavio,
koji satr zemlju zulumćara!
Prosta m' bila i duša i telo!"

Marko Kraljević ukida svadbarinu

U pesmi Kraljević Marko i Mina od Kostura narodni pevač je prikazao da je Marko okretan, lukav i obazriv junak. On je nadmudrio i pobedio u boju Minu od Kostura.

U pesmi Marko Kraljević i beg Kostadin prikazana je Markova ljubav ne samo prema siromašnima, već i prema roditeljima. Kraljević Marko smatra da je velika uvreda kada neko ne poštuje svoje roditelje.

"Treće ti je, beže, nečoveštvo:
ti imadeš i oca i majku,
nijednoga u astalu nema,
da ti pije prvu čašu vina".

Marko Kraljević i beg Kostadin


POKOSOVSKI CIKLUS

Pesme pokosovskog ciklusa odnose se na otpor turskim osvajačima i na prilike u našoj zemlji posle poraza na Kosovu. Istorija je utvrdila, da je srpska država bila osvajana još oko sedamdeset godina posle kosovskog boja. Kad su turski osvajači zauzeli srpsku državu, u zemlji je nastao veliki teror osvajača. Mnogi Srbi iselili su se u Južnu Ugarsku, stupali u mađarsku vojsku i borili se protiv turskih osvajača. U tim otporima isticali su se braća Jakšići, Vuk Grgurović, vojvoda Prijezda, Oblak Radosav i drugi.

Najpoznatije pesme o Brankovićima i Jakšićima jesu: Bolani Dojčin, Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kajice, Zmaj-ognjeni Vuk i Porča od Avale, Margita devojka i Rajko vojvoda, Oblak Radosav i Dioba Jakšića.

U ovim pesmama je opevan viteški otpor prema nasilju, nepravdi i zulum turskih osvajača. Naši preci ponosno su branili svoju čast i domovinu. Mržnja prema bezdušnom osvajaču bila je velika. Ona je davala ogromnu snagu i učvršćivala misao da je bolje umreti stojeći, nego živeti klečeći.

U pesmi Bolani Dojčin opevan je otpor prema nasilju i osvajačima. Kada je Turčin nasrnuo na čast njegove sestre, Bolani Dojčin, iako teško bolestan platnom obavija svoje kosti, uzjahuje nepotkovanog dorata i snagom koju mu daje mržnja na tiranina, izlazi na megdan i ubija Turčina.

U pesmi Smrt vojvode Prijezde opevan je viteški otpor prema turskom osvajaču. Vojvoda Prijezda brani svoj grad, ali kad vidi da je otpor uzaludan živ se ne predaje u ruke neprijatelju, niti predaje svoja dobra. Takva je bila i njegova ljuba žena. Jelica gospođa je lik naše žene koje više voli časnu smrt sa svojim mužem, nego da ljubi osvajača.

"O Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda od'ranila,
nek Morava voda i sa'rani."
Pa skočiše u vodu Moravu.
Car je Me'med Stalać osvojio,
ne osvoji dobra ni jednoga".

Iz pesama nastalih u ovom periodu saznaje se da su u Crnoj Gori pružili snažan otpor turskim osvajačima Crnojevići. Najpoznatija pesma o Crnojevićima, koja je i naša najduža narodna epska pesma, jeste Ženidba Maksima Crnojevića.

Takođe se iz pesama ovog perioda saznaje da su u Hrvatskoj pružali snažan otpor turskim osvajačima Nikola Jurišić, Nikola Šubić Zrinjski i drugi. Naročito su bile čuvene bitke na Krbavskom polju i na Mohaču.

Da bi se sprečilo tursko nadiranje preko Save i Dunava, osnovana je tzv. Vojna krajina. Tu su se nalazili Srbi, odakle su se žestoko borili protiv nadiranja Turaka.

Najpoznatije pesme o Zrinjanima i Ugričićima su: Ban Zrinjanin i Begzada devojka i Ban Derenčin.


HAJDUČKI CIKLUS

Turski osvajači smatrali su naše pretke za niža bića koja su stvorena samo da služe i robuju. Za vreme robovanja pod Turcima naši preci bili su ekonomski izrabljivani i politički unazađivani. Turčin je mogao da ubije "rajetina" kad-god to hoće, a da za to nikom ne odgovara. Naši preci morali su da argatuju za Turke, da plaćaju razne poreze od kojih je bio najteži danak u krvi (odvođenje muške dece od 10— 13 godina).

Zbog preteškog ekonomskog i političkog izrabljivanja u mnogim krajevima naše domovine javljaju se hajduci kao zaštitnici i osvetnici naroda. Hajduci su u zasedama sačekivali turske osvajače, otimali opljačkano blago, oslobađali pohvatano roblje i svetili se turskim osvajačima za počinjena nedela.

"Borbe i osvete hajduka krepile su moralne snage naroda, jačale nacionalnu svest i održavale veru u pobedu."

Najpoznatije pesme o hajducima jesu: Starina Novak i knez Bogosav, Stari Vujadin, Mali Radojica, Bajo Pivljanin i beg Ljubović, Grujica i paša sa Zagorja i druge.

U pesmama ovog ciklusa govori se o odmetanju hajduka u goru, odnosima među hajducima, druželjublju, jatacima, pobedama i porazima, tamnovanju i pogibijama.

Hajduci su bili u borbi plahoviti, lukavi, nemilosrdni prema turskim osvajačima. Inače, hajduci su prema svojima i prema "raji" bili nežni i dobri.

U pesmi Rašta ode Novak u hajduke narodni pevač je objasnio osnovne uzroke zbog kojih se narod odmetao u hajduke.

"Ora', kopa — ne dadoše Turci,
ovce paso — poklaše mi vuci,
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Još se Turka okaniti neću,
dok je moja na ramenu glava."

Starina Novak i knez Bogosav

U pesmi Stari Vujadin opevana je vernost i izdržljivost hajduka i pored saznanja da ih čekaju memljive tamnice i krvava mučilišta. Stari Vujadin uči sinove da budu junaci pred neprijateljem, da čuvaju hajdučki ponos, viteško dostojanstvo i pokažu dubok prezir prema osvajačima.

Reči Starog Vujadina sinovima, pune roditeljske nežnosti i hajdučkog ponosa bile su upućene svim hajducima i celom narodu.

O sinovi moji sokolovi,
ne budite srca udovička,
već budite srca junačkoga,
ne odajte druga nijednoga,
ne odajte vi jatake naše"

Stari Vujadin

Pesma Mali Radojica prikazuje čvrstinu i postojanost hajduka. Nikakvi svirepi postupci prema zarobljenom hajduku nisu mogli slomiti veru u pobedu. Mali Radojica je izdržao vatru na prsima, zmiju u nedrima i klince pod noktima. Činjenica, pak, da nije mogao da se uzdrži pred devojačkom lepotom, dokazuje da je nepoznati stvaralac imao razvijen pesnički talenat.

"Lože njemu vatru na prsima,
al' je Rade srca junačkoga,
ni se miče, ni pomiče Rade ...

Uvatiše zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al' je Rade srca junačkoga,
ni se miče, ni se od nje plaši...
I uzeše dvadeset klinaca,
udaraju pod noktove Radu, —
i tu Rade tvrda srca bio,
ni se miče, ni dušicom diše ..."


USKOČKI CIKLUS

Iz istorije saznaje se da su naši preci od Austrije dobijali pravo da se nastane duž granice prema Turskoj. Ti krajevi dobili su ime Vojna krajina, a graničari su nazivani uskocima. Uskoka je najviše bilo u Klisu i Senju. Po načinu ratovanja s turskim osvajačima, razlikovali su se od hajduka time što su se borili u velikim grupama i frontalno. Uskoci nisu živeli kod svojih prijatelja — jataka, niti u šumi, već kod svojih porodica. Nalazeći se i blizu mora češće su svojim brodićima napadali druge i plenili njihovu robu.

Austrijske i mletačke vlasti su pomagale uskoke u borbi protiv Turaka, ali kada bi odnosi sa Turcima bivali mirniji, onda su uskoke zlostavljali.

Čuvene uskočke vođe bile su Ivo Senković, Stojan Janković, Ilija Janković, Smiljanić Ilija i drugi.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Janko od Kotora i Mujin Alil, Kuna Hasan-aga i Dragić vojvoda, Ivo Senković i aga od Ribnika, Ropstvo Janković Stojana, Senjanin Tadija i Junaštvo Komnena barjaktara.

U ovim epskim pesmama naročito su opevani megdani uskoka. Megdani su dati slikovito i živo, s raznim promenama situacija, što dovodi do raznih dramatičnih momenata.

Druga karakteristika (odlika) pesama uskočkog ciklusa jeste slikanje smene stare generacije, mladom generacijom. Sinovi zamenjuju ostarele očeve. Uzimaju očevo oružje i mada nevični megdanima, suprotstavljaju se svojom srčanošću lukavim i veštim turskim megdandžijama. U ovim pesmama nalaze se mnoge šale koje mlađi čine kada se nađu u situaciji nadmoći i sigurnosti.

U pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika opevan je motiv smene stare generacije u borbi protiv turskih osvajača. Proslavljeni uskok Đurđe "suze roni" što zbog starosti i nemoći ne može da izađe na megdan obesnom Turčinu — Agi od Ribnika koji traži sramni poklon kao znak pokornosti. Ali, tu je njegov sin koji odmenjuje ostarela baba (oca).

"Ko l će babu hlebom dohraniti?
Ko l' po smrti baba sahraniti?
Al' govori Senković Ivo:
"Što b' se, babo, ruva poplašio?
Ja s' ne bojim ni živa kurjaka,
akamoli mrtvih kožetina!
Ako može Turčin podviknuti,
i ja mogu, babo, podviknuti,
već daj meni testir i blagoslov
da Turčinu na mejdan iziđem,
dok je, babo, tvoga čeda Ive,
nećeš Turkom ti presti košulja!"

Ivo Senković i aga od Ribnika

Pesme o hajducima i uskocima, koje su naši preci slušali uz gusle, jačale su snage za sve nove i nove otpore protiv turskih osvajača i uvek novim ognjem palile oslobodilačku misao porobljenog naroda.


CIKLUS OSLOBOĐENJA SRBIJE

Pesme ovog ciklusa odnose se na oslobođenje Srbije i najmlađe su po postanku. Tursko nasilje koje se stalno pojačavalo i opšte revolucionarne prilike u Evropi, doprineli su da otpor naroda preraste u veliku osvetu — u ustanak. Ceo narod bio je jatak, a skoro svaki deseti čovek hajduk. Širom Srbije stvarale su se hajdučke družine koje su izolovano vodile borbe. No, vrlo brzo, hajdučke družine su se povezivale i protiv turskih osvajača započela je zajednička i organizovana borba — ustanak. Udruženim snagama pobedili su tursku vojsku na Mišaru, Deligradu, Loznici i drugim mestima širom Srbije.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Boj na Mišaru, Boj na Deligradu, Početak bune protiv dahija i Boj na Čokešini. Najpoznatiji junaci su Karađorđe, Stevan Sinđelić, Tanasko Rajić, Stanoje Glavaš, Veljko Petrović i mnogi drugi.

Slavna borba protiv turskih osvajača jedne male ustaničke vojske rodila je svoje narodne pesnike, a među njima i guslara Filipa Višnjića. On je u pesmi Početak bune protiv dahija slikovito opevao knezove, ali uvek kao glavnog pokretača i nosioca borbe — narod.

"Tu knezovi nisu radi kavzi,
nit su radi Turci izjelice,
već je rada sirotinja raja
koja globe davati ne može,
ni trpeti turskoga zuluma"
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Turci misle da je raja šala,
al' je raja gradovima glava,
niče raja ko iz zemlje trava."

Početak bune protiv dahija

Narodni pevač radovao se velikoj pobedi nad turskim osvajačima i sa suzama radosnicama gledao u svetle dane slobode. Pobedila je ljubav prema slobodi koju je prekalila mržnja prema nasilju, ropstvu i životu bez časti.


CIKLUS OSLOBOĐENJA CRNE GORE

Turski osvajači pokušavali su da porobe i pokore Crnu Goru, crnogorski narod, ali nikada u tome nisu uspeli. Cela Crna Gora bila je veliki ustanički tabor.

Turski osvajači pokušavali su mitom, povlasticama, obećanjima da pridobiju crnogorske vođe. Oni koji su poklekli pred obećanjima i povlasticama, bili su poturice. U vreme vladavine vladike Danila Petrovića iz plemena Njeguša poturice bivaju istrebljene.

Najpoznatije pesme ciklusa oslobođenja Crne Gore jesu: Osveta Batrića Perovića, Šćepan Mali, Nikac od Rovina, Tri sužnja, Istraga poturica i Perović Batrić.

Pesme ovog ciklusa stvarali su sami učesnici u bitkama, pa je prirodno što u njima ima više istorije nego poezije. Beležeći pesme Vuk Stefanović Karadžić je to isto uočio. U ovim pesmama opevani su istorijski događaji XVIII i prve polovine XIX veka.

U pesmi Osveta Batrića Perovića opevana je pogibija slavnog crnogorskog junaka Batrića i osveta njegova oca nad bezdušnim krvnikom Osmanom.

U pesmi Šćepan Mali opevan je zajednički pohod Mlečića i Turaka na Crnu Goru, ali ko će slomit "gnijezdo sokolovo".

Pesme ovog ciklusa nicale su u jeku borbi koje su se vodile bez predaha. Po svojoj umetničkoj vrednosti, toplini osećanja i bogatstvu detalja, one su dragoceno blago naše poezije.

U ličnostima junaka Vuka Mićunovića, Vuka Mandušića, braće Martinovića i drugih junaka opevane su pozitivne osobine Crnogoraca: poštenje, hrabrost i ponos.

"Tahir-pašo, zemlji gospodaru,
što ti išteš harač od Pipera,
harač težak od šedam godina,
uz harače osam djevojaka,
uz djevojke dvanaest talaca,
čini, pašo, što si naumio,
ne damo ti ništa do kamena,
da s njim biješ u oba ramena!"

Piperi i Tahir-paša

Autor teksta nepoznat

KOSOVSKI ETOS

Sličan kosovskom ciklusu pjesama je i ciklus pjesama srpskih ustanika sa početka 19. vijeka, kada su srpske narodne pjesme prvi put klasifikovane i objavljenje u pisanoj formi. Već tada vidan je bio veliki uticaj usmene književnosti na svakidašnji život naroda, kao i na umjetničku književnost, koja se u ovom periodu počela štampati upravo na narodnom jeziku. Tako je, recimo, monumentalno djelo srpske književnosti, Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša, direktno inspirisan usmenom književnošću Srba. Kletva kneza Lazara, kako ju je zabilježio narodni pjevač, veoma je slična kletvi crnogorskog serdara Vukote u Gorskom vijencu, objavljenom prvi put 1847. godine. Lazareva opomena vojnicima pred bitku nalazi se u nekoliko pjesama kosovskog ciklusa:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne došo na boj na Kosovo,
od ruke mu ništa ne rodilo:
rujno vino ni šenica bela!
Ne imao poljskog berićeta,
ni u domu od srca poroda!
Rdjom kapo dok mu je kolena!

Još strašnije od Lazarevih su riječi serdara Vukote pred okršaj s Turcima, koji se zbio trista godina nakon Kosova:

U pamet se dobro, Crnogorci!
A ko činja biti će najbolji,
a ko izda onoga te počne,
svaka mu se satvar skamenila!
Bog veliki i njegova sila
u njivu mu sjeme skamenio,
u žene mu đecu skamenio!
Od njega se ižljegli gubavci,
da ih narod po prstu kažuje.

Njegoš u kletvi serdara Vukote dodaje i strašne riječi za izdajnika:

Spopala ga bruka Brankovića
časne poste za psa ispostio,
grob se njegov propa na taj svijet!
Ko izdao, braćo, te junake,
ne predava punje ni proskure,
nego pasju vjeru vjerovao!
Krvlju mu se prelili badnjaci,
krvlju krsno ime oslavio,
svoju đecu na nj pečenu io!
U pomamni vjetar udario,
a u lik se manit obratio!
Ko izdao, braćo, te junake,
rđa mu se na dom rasprtila;
za njegovim tragom pokajnice
sve kukale, dovijek lagale.

Jedan od razloga zbog kojih su Srbi izgubili na Kosovu, po narodnom pjevaču, bilo je izdajstvo Vuka Brankovića, čiji su potomci bili srpski despoti u 15. vijeku. Ne postoje istorijski podaci koji govore o Vukovom izdajstvu, ali je zato u narodnoj pjesmi najgora stvar od Kosova pa nadalje bila izdati svoj narod, svog vladara, svoju vjeru, prenebjegnuti sve to i poći za ličnim interesom. Na Kosovu je srpska vojska stravično postradala, ali je tragika poraza i stradanja doživljena kao svjesna žrtva za vjeru, što je osnova kosovskog etosa. Ispod časti i ponosa je bilo olako prihvatiti tursko porobljavanje i ne suprotstaviti mu se, jer je bilo u pitanju ugrožavanje elementarne ljudske slobode i života. Pogotovo zato što je dio srpske tradicije shvatanje da, ako je čovjek u situaciji da brani drugoga — ženu djecu, kuću, otadžbinu — a neće, on je odgovoran. Samo monah po svetom predanju ima pravo da bude žrtva, a vrlo je važno da se čovjek koji ima odgovornost za druge bori za one za koje je odgovoran. Opredjeljenje kosovskih junaka ipak nadmaša granice ljudskog junaštva i ulazi u domen misterije mučeništva Hrista radi.

Pijte, Srbi, u slavu Božiju,
i rišćanski zakon ispunjujte:
iako smo izgubili carstvo,
duše naše gubiti nemojmo,
veli narodna pjesma.
Bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogr'ješiti dušu,

savjetuje niko drugi do majka junaka Kraljevića Marka.

Sve je to dio hrišćanskog etosa, koji prevazilazi okvire pukog morala i čini sam način života. Na formiranje ovako artikulisanog kosovskog opredjeljenja uticali su i monasi-isihasti, koji su došli u Lazarevu Srbiju sa Svete gore i Sinaja baš u godinama pred Kosovsku bitku. Njihov uticaj je bio veliki, o čemu postoje mnoga svjedočanstva.

TOK BOJA NA KOSOVU

Nakon smrti posljednjeg srpskog cara Uroša srpske teritorije su se rasparčale među bivšom dvorskom vlastelom; neke su bile vraćene Vizantiji u posjed, a neke osvojene od Turaka nakon Maričke bitke 1371. godine. Zetom su vladali Balšići, a u Srbiji je poslije sukoba sa Nikolom Altomanovićem najmoćniji srpski župan postao Lazar Hrebeljanović, koji je još kao dječak došao kod Dušana na dvor. Sa svojim zetom Vukom Brankovićem i sestrićima Musićima Lazar je vladao oblašću od Rudnika do Kosova. Na Vidovdan 28. juna 1389. godine na polju Kosovu kod Prištine on je sa svojom vojskom ustao u odbranu srpske teritorije od Turaka. O silini tadašnje turske vojske pjesma bilježi u hiperbolama:

Svi mi da se u so premetnemo,
ne bi Turkom ručka osolili (...)
Da iz neba plaha kiša padne,
niđe ne bi na zemljicu pala,
već na dobre konje i junake(...)
Da ti imaš krila sokolova,
pak da padneš iz neba vedroga,
perje mesa ne bi iznijelo.

Centrom srpske vojske upravljao je Lazar — koga narodna pjesma pamti kao kneza, odnosno cara Lazara — lijevim krilom je upravljao Vuk Branković, a desnim vojvoda Vlatko Vuković iz Bosne. Tursku vojsku je predvodio sultan Murat. Sultana je na prevaru ubio Miloš Obilić. Pretvarajući se da je došao da se preda, ušao je u Muratov šator i usmrtio ga, i sam odmah postradavši od sultanovih podanika. U pjesmi Kneževa večera Miloš, optužen nepravedno za izdajstvo, nagovještava šta će učiniti u boju:

Sjutra jeste lijep Vidov danak,
viđećemo u polju Kosovu
ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi Boga velikoga,
ja ću otić sjutra u Kosovo,
i zaklaću turskog car-Murata,
i staću mu nogom pod gr'oce!

Po bilježenju Konstantina Mihajlovića iz 15. vijeka, u prvi mah je izgledalo da će srpska vojska potući Turke, ali ne zadugo. Turci su krenuli u ofanzivu, u kojoj je najviše postradao centar srpske vojske sa knezom Lazarom na čelu. Lazaru su odrubili glavu, a njegovi mili primiše smrt istim načinom pre njega, moleći se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju, kazuje Mihajlović. Sudeći po narodnim pjesmama, tri su razloga srpskog poraza na Kosovu: prvi je Božija volja da se desi to što se desilo, drugi je ogromna nadmoć turske vojske u brojnosti vojnika i naoružanju i treći je izdajstvo Vuka Brankovića.

KOSOVSKI JUNACI

Nasuprot liku izdajnika Vuka Brankovića, u narodnoj pjesmi dato je nekoliko likova heroja i rodoljuba, koji osvetlaše obraz kneza Lazara i srpskog roda. Jedan od takvih je ličnost Banović Strahinje, koji je u istoimenoj pjesmi prvi koji je osjetio udarac turske ruke još prije Kosova, uz to ga je još izdala i nevjerna ljuba. I pored toga on je smogao snage da oprosti svojoj dragani, a Turčina koji ju je oteo surovo je kaznio. U boju na Kosovu Strahinja je bio dobar junak — što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava.

Miloš Obilić je jedna od najpoznatijih ličnosti srpske istorije, junak nad junacima, čije ime je postalo simbol čojstva i viteštva, odanosti svom narodu i caru:

Ja nevjera nikad bio nisam,
nit' sam bio, niti ću kad biti,
nego sjutra mislim u Kosovu
za rišćansku vjeru poginuti...

kaže Miloš u Kneževoj večeri. U drugoj pjesmi je opisan riječima:

Kad se šeta vojvoda Milošu:
krasan junak na ovome svetu,
sablja mu se po kaldrmi vuče,
svilen kalpak, okovano perje,
na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama....

Antologijski su likovi i devet Jugovića i desetog Jug-Bogdana, [...] u pjesmi, koji su svi izginuli na Kosovu. Milica ih je molila prije bitke da bar jedan ostane s njom, ali svaki joj je isto odgovarao:

Idi, sestro, na bijelu kulu;
a ja ti se ne bih povratio,

a to da mu slučajno ne bi rekao ko iz družine:

On ne smjede poći u Kosovo,
za Krst časni krvcu proljevati...

Tu je još niz ličnosti kosovskih junaka, među kojima Srđa Zlopogleđa, koji je dobar junak, koji dva i dva na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura, potom Musić Stevan, Vasojević Stevo i mnogi drugi. Na početku dvadesetog vijeka, kada je nakon više od petsto godina Kosovo bilo konačno oslobođeno, kosovskim junacima je pjesnik Milan Rakić posvetio stihove:

Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi...

piše: Anja Jeftić