Balada Hasanainica je jedna od naših najljepših narodnih balada, a Hasanaginica je jedan od najljepših likova naše književnosti. U pjesmi je opisana tužna sudbina žene koju muž bezdušno tjera zbog toga što od stida nije mogla da ga posjeti dok bio ranjen. Hasanaginica nije obišla muža iz patrijarhalnih razloga, zato što su to nalagala pravila toga doba. Žena tog vremena nije smjela da pokazuje osjećanja prema mužu i nije se smjela kretati izvan kuće.

Iako mučena željom da obiđe muža hasanaginica ostaje dosljedna pravilima i ostaje kod kuće smatrajući to ispravnim. No, Hasanagi proradi muška sujeta i osjećanje muške nadmoćnosti i pravo da upravlja životom žene i njenom sudbinom i odlučuje da je otjera. Hasanaginica je pogođena njegovom odlukom i to je za nju velika sramota. U njenoj čistoj, nevinoj duši odvija se prava drama. Ispunila je očekivanja i kao žena i kao majka a opet je napustila svoju djecu, svog muža i dom.

Kroz lik Hasanaginice prikazana je nemoć žene pred normama tog društva. Ona nije imala prava da odlučuje o svom životu. NJenu sudbinu su krojili njen muž i brat. U svojoj nemoći da nešto mijenja njeno srce puca. Hasanaginica je jedan od najsvjetlijih i naj tragičnijih likova naše književnosti. Ona zadovoljava sve norme tadašnjeg društva i u tom savršenstvu doživljava tragediju. Iz njenog lika izbija i snaga ličnosti i slabost žene, nježnost majke čije srce nije izdržalo gubitak doma. Lik Hasanaginice svijetli kao svetionik u našoj i sjetskoj literaturi.

Hasanaginica je narodna balada, koja je nastala između 1646. i 1649. u Imotskoj krajini i prenosila se sa kolena na kolena po Imotskom i okolini, postojeći tako u usmenom obliku, dok ju nije zapisao 1774. godine italijanski putopisac i etnograf Alberto Fortis nazivajući je „morlačka balada“ (morlačka ili ilirička). Prvi put je objavljena u njegovoj knjizi „Put po Dalmaciji“. Od tog trenutka su se počeli nizati prevodi ove pesme na raznim svetskim jezicima. Veliki umovi toga vremena kao Gete (1775), Valter Skot (1798.), Aleksandar Sergejevič Puškin (1835), Adam Mickijevič (1841) su samo neka od imena koja su prevodila „Hasanaginicu“.

Odlomak:

"Oblazi ga mati i sestrica,

A ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam' bolje bilo,

On poruči vjernoj ljubi svojoj:
„Ne čekaj me u dvoru b'jelomu,
„Ni u dvoru, ni u rodu momu."
Kad kaduna r'ječi razumjela,
Još je jadna u toj misli stala
Jeka stade konja oko dvora;
Tad' pobježe Hasanaginica,
Da vrat lomi kule niz pendžere;
Za njom trče dv'je ćere djevojke:
„Vrati nam se, mila majko naša!
„Nije ovo babo Hasan-aga.
Već daidža Pintorović beže."
I vrati se Hasanaginica,
Ter se vješa bratu oko vrata:
Da moj brate, velike sramote!
„Gdje me šalje od petero djece."
Beže muči, ništa ne govori,
Već se maša u džepe svione,
I vadi joj knjigu oprošćenja,
Da uzimlje potpuno vjenčanje,
Da gre s njime majci u natrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
Dva je sina u čelo ljubila,
A dv'je ćere u rumena lica,
A s malahnim u bešici sinkom,
Od'jelit' se nikako ne mogla,
Već je bratac za ruke uzeo I jedva je s'
sinkom rastavio, Ter je meće k sebi na konjica,
S njome grede dvoru bijelomu.
U rodu je malo vr'jeme stala,
Malo vr'jeme, ni nedjelju dana,
Dobra kada i od roda dobra,
Dobru kadu prose sa svih strana,
A najviše Imoski kadija.
Kaduna se bratu svomu moli:
„Aj tako te ne želila, braco!
„Nemoj mene davat' ni za koga,
„Da ne puca jadno srce moje
„Gledajući sirotice svoje."

Ali beže ništa ne hajaše,
Već nju daje Imoskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše,
Da napiše listak b'jele knjige,
Da je šalje Imoskom kadiji:
„Djevojka te l'jepo pozdravljaše
„A u knjizi l'jepo te moljaše:
„Kad pokupiš gospodu svatove,
„I kad poćeš njenom b'jelu dvoru,
„Dug pokrivač nosi na djevojku,
„Kada bude agi mimo dvora,
„Da ne vidi sirotice svoje."
Kad kadiji b'jela knjiga doće,
Gospodu je svate pokupio,
Svate kupi, grede po djevojku.
Dobro svati došli do djevojke,
I zdravo se povratili s njome;
A kad bili agi mimo dvora,
Dv'je je ćerce s pendžera gledahu,
A dva sina pred nju izhoćahu,
Tere svojoj majci govorahu:
„Svrati nam se, mila majko naša!
„Da mi tebe užinati damo."
Kad to čula Hasanaginica,
Starješini svata govorila:
„Bogom brate, svata starješina!
„Ustavi mi konje uza dvora,
„Da darujem sirotice moje."
Ustaviše konje uza dvora.
Svoju djecu l'jepo darovala:
Svakom sinu nože pozlaćene,
Svakoj ćeri čohu do poljane;
A malomu u bešici sinku,
NJemu šalje uboške haljine.
A to gleda junak Hasan-aga,
Pak dozivlje do dva sina svoja:
„Hodte amo, sirotice moje!
„Kad se ne će smilovati na vas
„Majka vaša srca kamenoga."
Kad to čula Hasanaginica,
B'jelim licem u zemlju udrila
Uput se je s dušom rastavila,
Od žalosti gledajuć' sirote.

I Srbi i Bošnjaci i Hrvati smatraju Hasanaginicu svojom narodnom baladom.

Bilješka o pesniku:

Ovo je narodna pesma.

Vrsta pesme:

Lirsko – epska pesma, Balada

BALADA je mešovita književna vrsta u kojoj se sedinjuju lirski, epski i dramski elementi.

Tema pesme:

Tema pesme je tragična sudbina Hasanaginice

Vrijeme radnje:

Za vreme rata s Turcima

Kratak sadržaj:

Sve počinje kako je junak Hasanaga ranjen u ratu, a žena ga ne posećuje, jer je u to vrijeme bilo sramota da žena izlazi iz svoga dvora.

Zato se Hasanaga razljutio i rekao ženi da kada se vrati kući da ga ne čeka, nego da ode iz dvora. Ona se rastuži jer će morati ostaviti petero dece. Na to dođe njezin brat Pintarović – beg i da ju udati za imatskog kadiju. No ona je i dalje voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će se udavati da preko nje stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju jadnu decu. No Hasanaga je prepoznao Hasanaginicu ispod plahte, te je rekao da ima srce kameno zato jer se neće smilovati deci. Kad je Hasanaginica to čula umrla je od tuge.

Glavni likovi:

Hasanaga, Hasanaginica, Pintarović beg i Imotski kadija

Karakterizacija glavnih likova:

Hasanaga: on je ljut jer ga žena nije htela posećivati, ali on je i junak vidimo po tome jer je u boju.

Pintarović – beg: on je dobar, ljut, ponosan, brzoplet voli svoju sestru…

Hasanaginica: dobra, voli decu i muža, jadna, tragična

Хасанагиница

Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.

Кад ли му је ранам' боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв'је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход'те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд'рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ' сироте.

Narodna pjesma Hasanaginica



Bilješka o pjesniku:
Ovo je narodna pjesma.

Vrsta pjesme:
Lirsko – epska pjesma, Balada

BALADA – je mješovita književna vrsta u kojoj se sjedinjuju lirski, epski i
dramski elementi
Tema pjesme:
Tema pjesme je tragična sudbina Hasanaginice

Mjesto radnje:
Južna Hrvatska

Vrijeme radnje:
Za vrijeme rata s Turcima

Kratak sadržaj:
Sve počinje kako je junak Hasanaga ranjen u ratu, a žena ga ne posjećuje, jer je u to vrijeme bilo sramota da žena izlazi iz svoga dvora.
Zato se Hasanaga razljutio i rekao ženi da kada se vrati kući da ga ne čeka, nego da ode iz dvora. Ona se rastuži jer će morati ostaviti petero djece. Na to dođe njezin brat Pintarović – beg i da ju udati za imatskog kadiju. No ona je i dalje voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će se udavati da preko nje stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju jadnu djecu. No Hasanaga je prepoznao Hasanaginicu ispod plahte, te je rekao
da ima srce kameno zato jer se neće smilovati djeci.
Kad je Hasanaginica to čula umrla je od tuge.

Glavni likovi:
Hasanaga, Hasanaginica, Pintarović beg i Imotski kadija

Karakterizacija glavnih likova:
Hasanaga: on je ljut jer ga žena nije htjela posjećivati, ali on je i junak vidimo po tome jer je u boju.
Pintarović – beg: on je dobar, ljut, ponosan, brzoplet voli svoju sestru…
Hasanaginica: dobra, voli djecu i muža, jadna, tragična

Balada Hasanaginica jedna je od najlepših narodnih pesama i prva pesma koja je skrenula pažnju evropske kulturne javnosti na srpsku narodnu poeziju i narodnu književnost uopšte. Od kako je A. Fortis objavio u svom delu Put u Dalmaciju (1774) godine, Hasanaginica je prevođena na mnoge evropske jezike i doživela je niz tumačenja, koja su želela da uđu u suštinu ove narodne pesme i u probleme koje ona pokreće, probleme koji su i etničke, i etičke i psihološke prirode, ali i probleme koji su čisto umetničke prirode. Ta tumačenja su nastojala da uđu u suštinu i smisao ove pesme, u psihologiju junaka, u namere i umetnička htenja narodnog pesnika, u neke probleme kompozicione prirode. U novije vreme, u poslednjih stotinu godina, Hasanaginica nije samb predmet interesovanja naučnika, istraživača narodne književnosti, nego je privukla i pažnju dramskih pisaca koji su sudbinu nesrećne Hasanaginice pretakali u dramu i time istakli dramski naboj kao bitnu osobenost balade o Hasanaginici. Od Alekse Šantića, preko Milana Ogrizovića, do Ljubomira Simovića Hasanaginica je doživljavala različite dramaturške interpretacije.


PRIRODA NESPORAZUMA

Priča o Hasanaginici je jednostavna i veoma koncizna. Hasanaga boluje od ljutih rana, obilaze ga mati i sestrica "a ljubovca od stida ne mogla". Uvređeni Hasanaga poručuje ženi da ga ne čeka ni u dvoru ni u rodu njegovome. Očajna, Hasanaginica se još nije ni osvestila od šoka, a već stiže njen brat, odvodi je svome domu i ubrzo udaje za imotskog kadiju. Kada su svatovi prolazili pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoju decu, a Hasanaga ih poziva da se vrate u dvor ("kad se neće smilovati na vas majka vaša srca kamenoga.") Ove reči su snažno pogodile Hasanaginicu i ona je umrla od tuge.

Pesma otvara mnoga pitanja i zahteva minuciozno posmatranje svakoga detalja i razumevanje ondašnjih prilika i običaja, kao i psihologiju muškarca i žene u patrijarhalnom društvu. Njena konciznost i jednostavnost, odsustvo razvijene naracije, brzi tok odvijanja radnje i izvesne nedorečenosti zbog toga, otvaraju mogućnosti da se dođe do pogrešnog razumevanja pojedinih postupaka i pojedinih iskaza u pesmi.

Prvi kamen spoticanja predstavlja iskaz "oblazi ga mati i sestrica, a ljubovca od stida ne mogla". Šta je to sprečavalo Hasanaginicu da obiđe ranjenog muža, kakav je to stid sputavao? To je izraz vremena u kome se događa ono što je opisano u baladi, izraz patrijarhalnih odnosa i patrijarhalnih normi koje su nametale određeno ponašanje. Žena nije smela da pokazuje osećanja prema mužu, nije smela ni ime da mu spominje pred drugima (kada bi govorila o mužu, uvek bi rekla "on") i time izrazi bliskost ili intimna osećanja. Odlazak agi pod šator bio bi veliki prestup i ogrešenje o patrijarhalne norme jer bi to bio neviđen slučaj i velika sramota. Ovde se odmah nameće drugo pitanje: zar i Hasanaga ne živi u tom društvu i zar mu nisu poznate te norme koje sputavaju ženu i ne dozvoljavaju joj da pokazuje pažnju prema mužu? Sigurno je da su Hasanagi poznata pravila ponašanja u tadašnjem društvu, ali, u svojoj usamljenosti, verovatno potajno želi da žena pređe preko zabrana i da ipak dođe i obiđe ga. U trenutku usamljenosti i bola, Hasanaga zaboravlja na vreme i običaje i ima na umu samo svoju želju: da mu žena dođe i olakša samoću. Osim ovog intimnog i psihološkog momenta, treba uzeti u obzir još jednu činjenicu: različit položaj muškarca i žene. Ženu je patrijarhalni moral prikovao za kuću i porodicu, nigde nije mogla da izlazi idi putuje; njeni vidici sežu do avlije, nije joj poznat život i norme ponašanja izvan toga vidokruga — ostaje robinja koja zna samo za muža, decu, kuću i pravila patrijarhalnog života. Zato je ona dosledna u poštovanju pravila i nijednog trenutka joj ne pada na pamet da može i sme da prekrši ono što dotad niko nije prekršio. Ostajući dosledna normama ponašanja, ona, i pored toga što misli na muža i muči je to što ne može da ga obiđe i donese mu ponude, smatra da postupa jedino ispravno i da drugačije i ne može da bude. U svome mirovanju vidi uzor i ispravnost' svoga supružanskog odnosa i ponašanja; svako drugačije ponašanje bilo bi nemoralno i podložno osudi sredine, porodice i muža. Sa Hasanagom je drugačija situacija. On kao muškarac može nesmetano da se kreće "po svetu", da upoznaje običaje, život. Imao je prilike da vidi način života u Dalmaciji, da upozna jedan drugi život, prirodniji i ljudskiji, oslobođen patrijarhalnih stega i grubih normi koje guše osećanja. On je zato liberalan u shvatanjima i očekuje od žene da prekrši pravila ponašanja i da mu, ipak, dođe. Kada to ona ne čini, vođena svojim viđenjem prilika i načina ponašanja, Hasanaga pada u jarost i odlučuje da otpusti ženu koja ga je "zaboravila" u njegovoj muci i samoći. U njegovom postupku je oživela muška sujeta i osećanje muške nadmoćnosti i pravo da upravlja životom žene i gospodari njenom sudbinom.


NEMOĆ ŽENE I MAJKE

Hasanaginica je pogođena muževljevom odlukom:

Da moj brate, velike sramote —
gdje me šalje od petoro djece!

Muževljevo otpuštanje je velika sramota za Hasanaginicu kao ženu i majku. Događalo se da muž otpusti ženu, ali su razlozi bili očiti: neverstvo ili nemogućnost da rađa. U njenom slučaju nije postojao ni jedan.od razloga, a sama činjenica da je oterana iz muževljeva doma nanbsi joj sramotu. U ovim rečima je njen bol i protest što je, bez krivice, muž gura u sramotu i neizvesnost budućeg života otpuštene žene. Narodni pevač je na strani nesrećne Hasanaginice: ukazuje na njene dobre osobine po kojima je nadaleko poznata. I ovde je pevač škrt u opisivanju i kazivanju, kratko i jezgrovito saopštava činjenice:

U rodu je malo vr'jeme stala,
— malo vr'jeme, ni nedjelju dana;
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.

Iako je oterana iz muževljeva doma, Hasanaginicu ne bije rđav glas: krivica je pala na njenoga muža, a njene osobine kao žene bile su nadaleko poznate, kao i činjenica da je iz dobroga roda. Sestra moli brata da je ne daje ni za koga ("da ne puca jadno srce moje gledajući sirotice svoje"), ali beg ne sluša već je daje imotskom kadiji. U tom njegovom postupku najčešće se vidi izraz muške samovolje i gospodarenja životom i sudbinom sestre. Ima i toga: brat se starao o sestri i bio njen zaštitnik i običaj mu je dao pravo da odlučuje kada će se i za koga ona udati jer je pred porodicom i svetom odgovoran za sestru! U njegovom postupku, međutim, ne treba videti samo izraz muškog prava i muške samovolje. U njegovom postupku treba videti potvrdu činjenice izrečene u navedenim stihovima da je Hasanaginica dobra kada i "od roda dobra" na koju ne pada sramota što je oterana iz muževljeva doma. Beg žuri da uda sestru u interesu njenoga ugleda i časti: da se pokaže kako nije njena krivica i sramota što je oterana jer, eto, "dobru kadu prose sa svih strana", i što je najvažnije "a najviše imotski kadija", koji je iznad Hasanage i po vlasti i po ugledu. To sve ide u prilog Hasanaginici i njenome rodu, a na štetu i sramotu Hasanage koji je nepromišljeno postupio oteravcši ovako dobru kadu. Beg PintorovIć, dakle, želi da sačuva obraz svojoj sestri i svome rodu, i da se osveti Hasanagi baš time što sestra nije ostala u rodu ni nedelju dana; toliko je poznata po dobroti i moralnim vrednostima.

Sve to nije moglo da olakša duši nesrećne žene i majke. Ona je mislila na svoju decu i strepela je od trenutka kada treba da prođe pored Hasanaginog dvora i pored svojih sirotica. Traži da joj stave dug pokrivač kada bude agi mimo dvora, da ne vidi sirotice svoje". Ali, kada su svatovi naišli pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoje sinove i kćeri, "a malome u bešici sinku, njemu šalje uboške haljine". Hasanaga poziva sinove:

Hod' te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga!

Ove reči snažno pogađaju Hasanaginicu:

Kad to čula Hasanaginica,
bjelim licem u zemlju ud'rila,
usput se je s dušom rastavila.


TRAGIČNI NESPORAZUMI

Kraj balade pokreće niz pitanja koja nude različite i često suprotne i isključujuće odgovore. Ovo je kraj jednoga događanja, kraj nesporazume muža i žene, kraj priče o nesrećnoj Hasanaginici. Ali, ovaj kraj je tako koncizan da nosi u sebi mnogo pitanja koja se nameću čitaocu kao sasvim umesna: šta se, u stvari, dogodilo, šta je to izrekao Hasanaga, šta je to pogodilo i Dotuklo Hasanaginicu? Na ova pitanja davani su mnogi odgovori, manje ili više oslonjeni na psihologiju junaka i razumevanje ljudi i prilika iz vremena o kojima peva ova balada.

Pogledajmo ono što je zajedničko i Hasanagi i Hasanaginici u njihovom odnosu prema deci. Ona govori o deci kao o siroticama svojim, on govori isto — sirotice moje. U tome ima nešto što spaja ova dva bića: deca su im zajedničko dobro i zajednička muka u rastavljenosti, deca najviše trpe zbog postupaka odraslih. Deca su spona koja još veže rastavljene supružnike: ona strepi od toga kako će proći pored dvora i pored svojih sirotica; on strepi od toga kako će na decu uticati prolazak majčinih svatova. Još nešto se oseća iz ove zajedničke spone: neka potajna nada da će deca promeniti situaciju, izmiriti roditelje. Kada nailaze svatovi pored Hasanaginog dvora, i jedno i drugo taj trenutak intenzivno preživljavaju. Otuda Hasanagine reči ne treba shvatiti kao izraz kajanja i saznanja o brzopletosti odluke kojom je oterao ženu, već kao izraz gneva što se majka ne smiluje na decu i uđe u kuću, gneva koji proizilazi iz saznanja da njoj nije ni stalo do njega i do dece. Otuda one njegove reči prepune srdžbe i jeda, prebacivanja i osude. U tom trenutku u njemu su se zbivali složeni duševni procesi: bol što mu se žena odmah preudala, nada da će se možda odlučiti na povratak (opet ono njegovo uverenje da ona treba da učini neočekivani korak!), poraz u saznanju da ona odlazi drugome. Opet nesporazum, po drugi put, ali sada tragičan. Prvi nesporazum je nastao u trenutku kada je Hasanaga očekivao da mu žena dođe u posetu, drugi nesporazum je nastao kada svatovi prolaze pored Hasanaginih dvora.

Dr Staniša Veličković
Interpretacije I

Beže muči, ništa ne govori,
već se maša u džepe svione
vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjenčanje,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dv'je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
od'jelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo.
I jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.

Balada Hasanaginica jedna je od najlepših narodnih pesama i prva pesma koja je skrenula pažnju evropske kulturne javnosti na srpsku narodnu poeziju i narodnu književnost uopšte. Od kako je A. Fortis objavio u svom delu Put u Dalmaciju (1774) godine, Hasanaginica je prevođena na mnoge evropske jezike i doživela je niz tumačenja, koja su želela da uđu u suštinu ove narodne pesme i u probleme koje ona pokreće, probleme koji su i etničke, i etičke i psihološke prirode, ali i probleme koji su čisto umetničke prirode. Ta tumačenja su nastojala da uđu u suštinu i smisao ove pesme, u psihologiju junaka, u namere i umetnička htenja narodnog pesnika, u neke probleme kompozicione prirode. U novije vreme, u poslednjih stotinu godina, Hasanaginica nije samb predmet interesovanja naučnika, istraživača narodne književnosti, nego je privukla i pažnju dramskih pisaca koji su sudbinu nesrećne Hasanaginice pretakali u dramu i time istakli dramski naboj kao bitnu osobenost balade o Hasanaginici. Od Alekse Šantića, preko Milana Ogrizovića, do Ljubomira Simovića Hasanaginica je doživljavala različite dramaturške interpretacije.

PRIRODA NESPORAZUMA

Priča o Hasanaginici je jednostavna i veoma koncizna. Hasanaga boluje od ljutih rana, obilaze ga mati i sestrica "a ljubovca od stida ne mogla". Uvređeni Hasanaga poručuje ženi da ga ne čeka ni u dvoru ni u rodu njegovome. Očajna, Hasanaginica se još nije ni osvestila od šoka, a već stiže njen brat, odvodi je svome domu i ubrzo udaje za imotskog kadiju. Kada su svatovi prolazili pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoju decu, a Hasanaga ih poziva da se vrate u dvor ("kad se neće smilovati na vas majka vaša srca kamenoga.") Ove reči su snažno pogodile Hasanaginicu i ona je umrla od tuge.

Pesma otvara mnoga pitanja i zahteva minuciozno posmatranje svakoga detalja i razumevanje ondašnjih prilika i običaja, kao i psihologiju muškarca i žene u patrijarhalnom društvu. Njena konciznost i jednostavnost, odsustvo razvijene naracije, brzi tok odvijanja radnje i izvesne nedorečenosti zbog toga, otvaraju mogućnosti da se dođe do pogrešnog razumevanja pojedinih postupaka i pojedinih iskaza u pesmi.

Prvi kamen spoticanja predstavlja iskaz "oblazi ga mati i sestrica, a ljubovca od stida ne mogla". Šta je to sprečavalo Hasanaginicu da obiđe ranjenog muža, kakav je to stid sputavao? To je izraz vremena u kome se događa ono što je opisano u baladi, izraz patrijarhalnih odnosa i patrijarhalnih normi koje su nametale određeno ponašanje. Žena nije smela da pokazuje osećanja prema mužu, nije smela ni ime da mu spominje pred drugima (kada bi govorila o mužu, uvek bi rekla "on") i time izrazi bliskost ili intimna osećanja. Odlazak agi pod šator bio bi veliki prestup i ogrešenje o patrijarhalne norme jer bi to bio neviđen slučaj i velika sramota. Ovde se odmah nameće drugo pitanje: zar i Hasanaga ne živi u tom društvu i zar mu nisu poznate te norme koje sputavaju ženu i ne dozvoljavaju joj da pokazuje pažnju prema mužu? Sigurno je da su Hasanagi poznata pravila ponašanja u tadašnjem društvu, ali, u svojoj usamljenosti, verovatno potajno želi da žena pređe preko zabrana i da ipak dođe i obiđe ga. U trenutku usamljenosti i bola, Hasanaga zaboravlja na vreme i običaje i ima na umu samo svoju želju: da mu žena dođe i olakša samoću. Osim ovog intimnog i psihološkog momenta, treba uzeti u obzir još jednu činjenicu: različit položaj muškarca i žene. Ženu je patrijarhalni moral prikovao za kuću i porodicu, nigde nije mogla da izlazi idi putuje; njeni vidici sežu do avlije, nije joj poznat život i norme ponašanja izvan toga vidokruga — ostaje robinja koja zna samo za muža, decu, kuću i pravila patrijarhalnog života. Zato je ona dosledna u poštovanju pravila i nijednog trenutka joj ne pada na pamet da može i sme da prekrši ono što dotad niko nije prekršio. Ostajući dosledna normama ponašanja, ona, i pored toga što misli na muža i muči je to što ne može da ga obiđe i donese mu ponude, smatra da postupa jedino ispravno i da drugačije i ne može da bude. U svome mirovanju vidi uzor i ispravnost' svoga supružanskog odnosa i ponašanja; svako drugačije ponašanje bilo bi nemoralno i podložno osudi sredine, porodice i muža. Sa Hasanagom je drugačija situacija. On kao muškarac može nesmetano da se kreće "po svetu", da upoznaje običaje, život. Imao je prilike da vidi način života u Dalmaciji, da upozna jedan drugi život, prirodniji i ljudskiji, oslobođen patrijarhalnih stega i grubih normi koje guše osećanja. On je zato liberalan u shvatanjima i očekuje od žene da prekrši pravila ponašanja i da mu, ipak, dođe. Kada to ona ne čini, vođena svojim viđenjem prilika i načina ponašanja, Hasanaga pada u jarost i odlučuje da otpusti ženu koja ga je "zaboravila" u njegovoj muci i samoći. U njegovom postupku je oživela muška sujeta i osećanje muške nadmoćnosti i pravo da upravlja životom žene i gospodari njenom sudbinom.

NEMOĆ ŽENE I MAJKE

Hasanaginica je pogođena muževljevom odlukom:

Da moj brate, velike sramote —
gdje me šalje od petoro djece!

Muževljevo otpuštanje je velika sramota za Hasanaginicu kao ženu i majku. Događalo se da muž otpusti ženu, ali su razlozi bili očiti: neverstvo ili nemogućnost da rađa. U njenom slučaju nije postojao ni jedan.od razloga, a sama činjenica da je oterana iz muževljeva doma nanbsi joj sramotu. U ovim rečima je njen bol i protest što je, bez krivice, muž gura u sramotu i neizvesnost budućeg života otpuštene žene. Narodni pevač je na strani nesrećne Hasanaginice: ukazuje na njene dobre osobine po kojima je nadaleko poznata. I ovde je pevač škrt u opisivanju i kazivanju, kratko i jezgrovito saopštava činjenice:

U rodu je malo vr'jeme stala,
— malo vr'jeme, ni nedjelju dana;
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.

Iako je oterana iz muževljeva doma, Hasanaginicu ne bije rđav glas: krivica je pala na njenoga muža, a njene osobine kao žene bile su nadaleko poznate, kao i činjenica da je iz dobroga roda. Sestra moli brata da je ne daje ni za koga ("da ne puca jadno srce moje gledajući sirotice svoje"), ali beg ne sluša već je daje imotskom kadiji. U tom njegovom postupku najčešće se vidi izraz muške samovolje i gospodarenja životom i sudbinom sestre. Ima i toga: brat se starao o sestri i bio njen zaštitnik i običaj mu je dao pravo da odlučuje kada će se i za koga ona udati jer je pred porodicom i svetom odgovoran za sestru! U njegovom postupku, međutim, ne treba videti samo izraz muškog prava i muške samovolje. U njegovom postupku treba videti potvrdu činjenice izrečene u navedenim stihovima da je Hasanaginica dobra kada i "od roda dobra" na koju ne pada sramota što je oterana iz muževljeva doma. Beg žuri da uda sestru u interesu njenoga ugleda i časti: da se pokaže kako nije njena krivica i sramota što je oterana jer, eto, "dobru kadu prose sa svih strana", i što je najvažnije "a najviše imotski kadija", koji je iznad Hasanage i po vlasti i po ugledu. To sve ide u prilog Hasanaginici i njenome rodu, a na štetu i sramotu Hasanage koji je nepromišljeno postupio oteravcši ovako dobru kadu. Beg PintorovIć, dakle, želi da sačuva obraz svojoj sestri i svome rodu, i da se osveti Hasanagi baš time što sestra nije ostala u rodu ni nedelju dana; toliko je poznata po dobroti i moralnim vrednostima.

Sve to nije moglo da olakša duši nesrećne žene i majke. Ona je mislila na svoju decu i strepela je od trenutka kada treba da prođe pored Hasanaginog dvora i pored svojih sirotica. Traži da joj stave dug pokrivač kada bude agi mimo dvora, da ne vidi sirotice svoje". Ali, kada su svatovi naišli pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoje sinove i kćeri, "a malome u bešici sinku, njemu šalje uboške haljine". Hasanaga poziva sinove:

Hod' te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga!

Ove reči snažno pogađaju Hasanaginicu:

Kad to čula Hasanaginica,
bjelim licem u zemlju ud'rila,
usput se je s dušom rastavila.

TRAGIČNI NESPORAZUMI

Kraj balade pokreće niz pitanja koja nude različite i često suprotne i isključujuće odgovore. Ovo je kraj jednoga događanja, kraj nesporazume muža i žene, kraj priče o nesrećnoj Hasanaginici. Ali, ovaj kraj je tako koncizan da nosi u sebi mnogo pitanja koja se nameću čitaocu kao sasvim umesna: šta se, u stvari, dogodilo, šta je to izrekao Hasanaga, šta je to pogodilo i Dotuklo Hasanaginicu? Na ova pitanja davani su mnogi odgovori, manje ili više oslonjeni na psihologiju junaka i razumevanje ljudi i prilika iz vremena o kojima peva ova balada.

Pogledajmo ono što je zajedničko i Hasanagi i Hasanaginici u njihovom odnosu prema deci. Ona govori o deci kao o siroticama svojim, on govori isto — sirotice moje. U tome ima nešto što spaja ova dva bića: deca su im zajedničko dobro i zajednička muka u rastavljenosti, deca najviše trpe zbog postupaka odraslih. Deca su spona koja još veže rastavljene supružnike: ona strepi od toga kako će proći pored dvora i pored svojih sirotica; on strepi od toga kako će na decu uticati prolazak majčinih svatova. Još nešto se oseća iz ove zajedničke spone: neka potajna nada da će deca promeniti situaciju, izmiriti roditelje. Kada nailaze svatovi pored Hasanaginog dvora, i jedno i drugo taj trenutak intenzivno preživljavaju. Otuda Hasanagine reči ne treba shvatiti kao izraz kajanja i saznanja o brzopletosti odluke kojom je oterao ženu, već kao izraz gneva što se majka ne smiluje na decu i uđe u kuću, gneva koji proizilazi iz saznanja da njoj nije ni stalo do njega i do dece. Otuda one njegove reči prepune srdžbe i jeda, prebacivanja i osude. U tom trenutku u njemu su se zbivali složeni duševni procesi: bol što mu se žena odmah preudala, nada da će se možda odlučiti na povratak (opet ono njegovo uverenje da ona treba da učini neočekivani korak!), poraz u saznanju da ona odlazi drugome. Opet nesporazum, po drugi put, ali sada tragičan. Prvi nesporazum je nastao u trenutku kada je Hasanaga očekivao da mu žena dođe u posetu, drugi nesporazum je nastao kada svatovi prolaze pored Hasanaginih dvora.

Dr Staniša Veličković