A ko bi i izumio pivo, nego žena

Ovih dana mediji su puni navodno senzacionalnog otkrića britanske povjesničarke (NB i stručnjakinje za pivo) Džejn Pejton, da su uprkos imageu piva kao strogo muškog pića, presudnu ulogu u istoriji toga napitka odigrale - žene. No, nema mesta čuđenju, jer da je pivo (i) ženska stvar, to je opšte poznato, notorno, te posve razumljivo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Džejn Pejton rekla je kako su žene stvorile pivo te da je upravo i jedino nežnijem polu hiljadama godina bio dozvoljen boravak u pivnicama i konzumiranje tog pića. Razlog tome je što se pivo do pre 200 godina smatralo hranom te je kao takvo bilo pod "nadležnošću" žena, prenosi Telegraf. Pre oko 7000 godina u Sumeru u Mesopotamiji jedino je ženama bilo dozvoljeno da proizvode pivo i vode pivnice, a napitak je smatran darom boginja, a ne bogova. I u nordijskoj su kulturi, kao iu engleskoj, žene bile te koje su radile pivo koje je bilo popularno piće među ženskom populacijom, a postoje podaci koji govore kako je i kraljica Elizabeta I. pivo redovno pila za doručak. Industrijskom revolucijom je nov način proizvodnje ovog najraširenijeg i najstarijeg alkoholnog pića smanjio ulogu žena koja je s vremenom postala i zaboravljena. "Znam da će muškarci biti šokirani kada ovo čuju, ali trebaju zahvaliti ženama na pivu", ponosno je izjavila Džejn Pejton. "Eto, tako glasi ta agencijska vijest, koju niko nije htio propustiti preneti, no zanimljivo su svi koji su svoju publiku izvestili o rezultatima istorijskog istraživanja gospođe Peiton, to predstavili kao spektakularnu novost, koja naglavce okreće ustaljenu predstavu o nastanku i proizvodnji piva, iako je zapravo potpuno drugačije. Dakako, da kao uvereni pivoljubaca, poklonik zlatnog soka i donekle poznavatelj pivske kulture, pozdravljam svaki doprinos promociji dragocene tečnosti, a kao zagovornik potpune ravnopravnosti polova radujem se i ovom naglašavanju uloge žene u stvaranju najraširenijeg napitka, ali istorijske istine radi, valja reći i to da se ne radi ni o kakvom novom saznanju, nego zapravo o lanjskom snijegu io otkrivanju tople vode.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pokazaću to citatima iz sopstvenih tekstova, objavljenih pre tačno jedne decenije. "Od egipatske mitologije, koja izum piva pripisuje boginji Hator, kraljici pijanstva i plesa, preko Finaca po čijoj su predaji to učinile tri žene - Osmotor, Kapo i Kalevatar, pa preko srednjeg veka, u kojem su pribor i alat za kuvanje piva bili vlasništvo žena, a pivarske posuđe standardni miraz udavača, sve do četiri kćeri Dicka Iuenglinga, vlasnika istoimene pivare u američkom Pottsvilleu, koje su sve uključene u posao s pivom, nebrojene su potvrde da žene itekako imaju šta da traži u tom navodno muškom poslu, kao iu svakom drugom, jer žena učini i da lonac vrije, može uraditi ono što ne mogu ni volovi ni plug, pa i puno više, jer žena, baš kao kocka i vatra, nikad nije zadovoljna malim. "Tako stoji u kolumni Žensko pitanje, objavljenoj u oktobru 2000. u programu Radio Daruvara. Ali, ni to nije sve. U Starom Rimu se pokroviteljica piva smatrala boginja zemljoradnje Ceres (Demeter) au Sumeru je boginja piva bila Ninkasi, u čiju su čast pisane himne, o čemu svedoče arheološki artefakti. Najpivskije nacije savremenog sveta, Česi i Nemci imaju takođe svoje pivske heroine - u Češkoj je to Anna Fungerhut (Naprstek), dobročiniteljica i vlasnica pivare i destilerije U Halanku, u kojoj je danas poznati muzej, au Nemačkoj je to Katherine von Bora, žena Martina Luthera , koja je velikom reformatoru kuvala domaće pivo. I drugde je kuvanje piva bilo ženska stvar, pa je tako u 18. veku u Engleskoj čak 78 odsto licenci za kuvanje piva bilo u rukama žena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nažalost, danas je najčešća veza žena i piva korišćenje ženske lepote i draži u reklamama, koje će navesti muškarce da popiju što više piva. Ali nije sve baš tako beznadno. Mnoga istraživanja, pokazuju naime da žene itekako vole pivo i da pivo nije nikakva muška privilegija. Čak u mnogim stvarima žene s pivom stoje bolje od muškaraca. Muškarci tako piju što im dođe pod ruku, a žene pažljivo biraju koje će pivo popiti, iu više od dve trećine slučajeva same nabavljaju pivo. I sve više to čine i na javnim mestima, pa u famoznoj minhenskoj pivnici Hofbrauhaus am Platzl postoji i stammtisch s imenom Gradske lepotice.



pivnica.net

Prvi…televizori


Farnsvort, izumitelj TV aparata, nije dozvoljavao da se gleda televizija u njegovoj kući. Tvrdio je da na njoj nema ničega vrednog.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Filo Farnsvort je bio četrnaestogodišnjak kada mu je na pamet pala ideja da snop elektrona može skenirati slike i prenositi ih na udaljene ekrane – drugim rečima, izmislio je televizor!

Mladi Farnsvort je živeo skromno, navikao da radi od malih nogu – i bio je fasciniran elektronikom, toliko da je uspeo da nagovori svog nastavnika nauke da mu dopusti da sluša časove elektronike u starijim razredima. Nije uspeo da završi fakultet, ali je znao o elektronima i elektronici mnogo više od većine ljudi na svetu. U 21. godini je uspeo da sakupi finansijsku podršku da pokrene istraživanje koje bi se zasnivalo na njegovoj zamisli. Ubrzo nakon toga krenuo je da patentira različite aspekte svog izuma.

Nažalost, ruski imigrant Vladimir Zvorikin je došao na istu ideju u isto vreme i podneo je prijavu za patent 1923.godine za cev koja bi služila za prenos elektronskih podataka. Njegov poslodavac, RCA, nije želeo da plaća honorar Farnsvortu za patent i tako je stvar završila na sudu.

RCA je izgubio, žalio se i opet izgubio i na kraju pristao da plati Farnsvortu honorar za izum. Međutim, Drugi svetski rat je počeo i proizvodnja TV aparata je obustavljena, a Farnsvortovo pravo na izum je polako isticalo. RCA je iskoristio momenat i pokrenuo kampanju u javnosti kojom je tvrdio da su pronalazači Sarnof i Zvorikin zaslužni za TV uređaj.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tako je nastao jedan od najznačajnijih izuma u XX veku, kao najava i pratilac vremenu koje sledi. Loše društvo samo pronalazi svoje saputnike. I za Fila je sve krenulo loše, pao je u depresiju, postao alkoholičar, proveo dosta vremena u psihijatrijskim bolnicama i bio podvrgnut elektro-šokovima. Kada se kasnije pojavio na jednoj televizijskoj emisiji, upitali su ga da li aparat koji je on izmislio izaziva patnju kad se koristi. Odgovorio je, Da, ponekad je veoma bolno.

[You must be registered and logged in to see this image.]


ekologija.rs

Ko je izmislio veš mašinu?



Kao prva mašina za veš koristila se ribajuća daska, koja je izmišljena 1797.godine. Amerikаnаc, Jаmes King 1851. godine, prvi je pаtentirаo mаšinu zа prаnje vešа koja koristi bubаnj i ta Kingova mаšinа podsećа na moderne mаšine, аli je pogon bio ručni.

Godine 1858, Hаmilton Smit pаtentirаo je rotаcione mаšine zа prаnje vešа.

Godine 1874, Villiаm Blаckstone u Indijаni napravio je pravi rođendаnski poklon zа svoju ženu. Mаšinu kojа u potpunosti uklanja prljavštinu sa veša, mogla se koristiti i u domaćinstvu (u kući).

I dolazimo do moćnog Tora, prve mašine za pranje veša nа električni pogon. Uvedenа je u serijsku proizvodnju 1908. godine od strаne "Hurley Machine Company" iz Čikaga, a izmislio je J. Alvа Fišer. Ta mašina imala je pocinkovan bubаnj i električni motor. Pаtent je objаvljen 9. аvgustа 1910.



inventors.about.com

Ko je izmislio kosarku..??

[You must be registered and logged in to see this image.]

Košarka se nije razvijala postupno poput većine ostalih sportova. Nju je izmislio James Naismith, nastavnik fizičkog u Springfildu 1891. godine. Njegova namjera je bila da svojoj ragbi ekipi omogući trening za vrijeme zime.

Kako je James bio Kanađanin, kombinirao je igru kanadskih Indijanaca “lakros” s engleskim nogometom te tako dobio sasvim novu igru.

U početku je koš bio na podu dvorane. U igri je sudjelovao velik broj igrača i bila je gruba. Za publiku postaje privlačna tek nakon što je jajolika lopta zamijenjena okruglom, a koš dignut na visinu.

Iz Amerike, košarka se brzo proširila po cijelom svijetu.

Na Olimpijskim igrama, košarka se službeno počela igrati od 1936., a ženska tek 1972.

Nakon Drugog svjetskog rata profesionalci su počeli igrati po vikend ligama. To je potaknulo vlasnike dvorana da osnuju NBA ligu.


latinas.blogger.ba

Ko je izmislio kompjuter?


Britanski vizionar matematičar sve više se smatra i utemeljivačem kompjuterske nauke i izumiteljem dominantne tehnologije 20. veka

Alen Metison Turing (1912-1954) rođen je kao drugo i poslednje dete Julijusa Metisona Turinga i Etel Sare Stoni. Neuobičajeno prezime "Turing" svrstalo ga je u prepoznatljivu porodičnu lozu engleskog gospodstva, daleko od bogate, ali nesporno više srednje klase u karakterističnom britanskom klasnom sistemu. Otac Julius je bio britanski kolonijalni činovnik u Indiji, služeći u Predsedništvu istočnog grada Madrasa. Majka je bila kćer glavnog inženjera madraske železnice. Otuda je moguće je da je inženjerska osnova porodice Alenove majke, kada je reč o primenjnim naukama, imala neki uticaj, koji je, međutim, bio podređen zahtevima klase, crkve i Imperije.

Međutim, po drugim mišljenjima, priča o Alenu Turingu nije ona o porodici i o tradiciji, jer se radilo o osamljenom i autonomnom umu. Alen je sa bratom delio detinjstvo rigidno određeno zahtevima klase. Pošto su mu roditelji bili u Indiji dok se otac nije penzionisao 1926, braća su se selila iz jednog u drugi engleski dom, u kojima ništa nije ohrabrivalo izražavanje, originalnost ili otkrića. U osnovnoj školi je bio "između prosečnog i dobrog učenika".

Mnogim originalnim misliocima su javne škole bile gotovo nerazumljiva stvar, što je, izgleda, bio slučaj i sa Alenom Turingom. Njegov genije ga je vodio u samosvojnom pravcu, a ne onom koji su zahtevali učitelji. Za Alena je nauka bila strast izvan uobičajenih predmeta, koja se prvobitno iskazivala u primitivnim hemijskim eksperimentima. Ipak je u školi Turing duboko zaronio u matematiku, mada učitelji verovatno nisu bili svesni studija u koje se on sam upustio. Čitao je Ajnštajnove papire o relativitetu dok se sa kvantnom mehanikom upoznao iz Edisonove "Prirode fizičkog sveta".

Godine 1931. upisao se na Kraljevski koledž u Kembriđžu na studije matematike. Zbog mnogo toga, Kembridž je za nekonvencionalne ljude poput Turinga bio znatno bolje mesto nego državne škole. Tamo je bio mnogo više u stanju da se posveti vlastitim idejama pa je čitao Raselov "Uvod u matematičku filozofiju", fon Najmanov tekst o kvantnoj mehanici i počeo da se interesuje za matematičku logiku.

Bio je to i početak rasta nacističkog vođe Adolfa Hitlera u Nemačkoj i antiratnog pokreta u Velikoj Britaniji. Turing se priključio antiratnom pokretu, ali nije skliznuo u marksizam ili u pacifizam, što se dogodilo mnogim mladim britanskim intelektualcima tog doba.

Turingova mašina

Kada je 1934. sa zapaženim uspehom diplomirao, izgledalo je da je blago ekscentrični univerzitetski predavač angažovan na čistoj matematici na putu uspešne karijere. No, jedinstvenost njegovog uma usmerila ga je u pravcu koji niko nije predvideo.

U to vreme je Turing bio fasciniran konceptom stvaranja apstraktne matematičke mašine koja bi predstavljala proces razmišljanja. Ona se danas naziva "Turingova mašina" i postala je osnova modernih teorija kompjuterske nauke. Takođe je zamislio "Univerzalnu Turingovu mašinu" - mašinu za sve moguće zadatke, koja je bila otelovljenje suštinskog principa kompjutera.

Možda je najznačajnija karakteristika Turingovog rada na "mašinama" bila da je on opisivao moderni kompjuter pre nego što je tehnologija došla do tačke gde je izgradnja izgledala realistična. Tako je 1936. pisao o "mašini" "koja može da bude načinjena da radi poslove bilo koje specijalizovane mašine, te da obavlja bilo koji deo sračunavanja, ukoliko traka nosi odgovarajuće "instrukcije" utisnute na nju.

U delu "O sračunavanju brojeva", Turing je izneo da se ta "mašina" kretala od jedne do druge faze, koristeći precizni konačni set pravila (određen definitovnom tabelom) i koja je zavisila od jednog simbola koji je čitala sa trake. Turingova mašina je mogla da čita simbol na traci, ili da ga ukloni sa trake.

"Neki od simbola koji su zapisani formiraće niz cifara koji predstavlja decimal pravog broja koji se obrađuje. Ostali su samo grube beleške koje treba da 'potpomognu memoriju'. Samo će ove grube beleške moći da budu obrisane", pisao je Turing.

Turingova originalnost je bila u tome što je sagledao važnost matematičke logike za problem koji je prvobitno smatran fizičkim. On je, kako tumači njegov biograf Endrju Hodžis, uspostavio most između misli i akcije, čime je prevazišao konvencionalne granice.

Imao je samo 24 godine i uputio se na Univerzitet Prinston u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je sagledao vezu između "beskorisne" logike i praktičnih ciljeva. Napravio je novu mašinu za šifrovanje. Takođe, pratio je zbivanja tog doba i, mada nije bio preterano zainteresovan za politiku, bio pod uticajem sve izglednijeg rata sa Nemačkom.

Turing se 1938. vratio u Kembridž i honorarno radio za britansko odelenje za analizu šifara, takozvanu Vladinu školu za kodove i šifre. Njegovo angažovanje je označilo prvi naučni uticaj u dotadašnjem odeljenju zasnovanom, pre svega, na umetnosti. Kada je izbio Drugi svetski rat, Turing se u potpunosti zaposlio u Vladinoj školi u Bličli parku u Bakingemšajru na jugu Engleske. Mada je delatnost u Školi bila regulisana Zakonom o zvaničnim tajnama, poslednjih godina je dosta toga obelodnjeno javnosti.

Turingovo odeljenje postalo je ključna jedinica u Bličli Parku. Turingove briljantne ideje u rešavanju šifara i razvijanje kompjutera koji su pomagali u razjašnjavnju tajnih poruka možda su spasili više života vojnika tokom rat nego drugi činioci (vidi [Kriptografija]: Ukratko o Enigmi ... WWII ... Enigma vs. Kolos).

To je, takođe, bilo srećno vreme za Turinga, možda najsrećnije u njegovom kratkom životu, sa punim mogućnostima za njegovu inventivnost. Bio je srećan da sam radi na problemu koji je izmicao drugima. Za svoj doprinos, Turing je odlikovan medaljom Reda britanske imperije.

Rađanje prvog kompjutera

No, Turing je imao još ambiciozniji cilj. U poslednjoj fazi rata on je planirao otelovljenje "Univerzalne Turingove mašine" u elektronskoj formi ili, u suštini, izum diitalnog kompjutera. Naime, 1944, posle iskrcavanja saveznika u Normandiji, nakon čega su mogli da kontrolišu Atlantski okean, Turing je gotovo u potpunosti bio u posedu tri ključne ideje: vlastitog koncepta iz 1936. o univerzalnoj mašini, potencijalne brzine i pouzdanosti elektronske tehnologije i dotadašnje nefikasnosti u projektovanju različitih mašina za različite logičke pocese. Zbirno, te ideje su predstavljale princip, praktična sredstva i motivaciju za nastanak savremenog kompjutera.

Turing bio opsednut mogućnostima kompjutera koji je zamislio. Smatrao je da će kompjuter pružiti neograničene mogućnosti praktične primene otelotvorenja inteligencije u veštačkoj formi i počeo je da projektuje Automatsku kompjutersku mašinu (ACE). Turingova predviđanja za upotrebu ove mašine bila su vizonarska. Ali, nijedna jedina komponenta ACE nije sklopljena i Turing nije imao nikakvog uticaja u ostvarenju projekta.

Od oktobra 1947, Nacionalna laboratorija za fiziku (NPL) je dozvolila da provede akademsku godinu na Kembridžu. Iz ovoga je proizašao pionirski rad o onome što se danas zovu neuralne mreže.

U zapećku

U međuvremenu, NPL nije napravila nikakav pomak u izradi ACE. I dok je Turingova pozicija slabila, drugi kompjuterski projekti u Kembridžu i Mančesteru su napredovali. U maju 1948, Turingu je ponuđeno mesto zamenika direktora kompjuterske laboratorije na Univerzitetu u Mančesteru. Prihvatio je i podneo ostavku u NPL. No, na uneverzitu je beznačajna titula odražavala Turingov nesiguran status. Nije imao kontrolu nad projektom čija je sudbina bila određena njegovom iznenadnom koristi za projekat britanske atomske bombe.

Iako marginalizovan u praksi, Turing je objavio teoretske ideje o veštačkoj inteligenciji 1950, u radu koji je danas jedan od najčešće citiranih u nauci. "Turingov test" za inteligentnu mašineriju sada ima dugačku i zanimljivu istoriju. Međutim, stalno tražeći nove svetove da osvoji, on se nije zadovoljio životom kompjuterskog gurua. Započeo je sasvim novu novu matematičku teoriju o rastu i razvoju živih stvari.

Tek 10. maja 1950. pilot model ACE pokrenuo je svoj prvi program. Sam Turing je u ovo vreme već napustio NPL i prešao na Univerzitet u Mančesteru. Pilot model ACE je bio Londonski prvi elektronski kompjuter i treći kompjuter sa storiranim programom koji je radio u Velikoj Britaniji. Sa brzinom od 1 MHz, stao je duže vreme jedan od najbržih kompjutera na svetu.

DEUCE, produkcijska verzija pilot modela ACE, napravljen je u Engleskoj elektronskoj kompaniji. Više od 30 ih je prodato. Kompletni ACE u posedu NPL počeo je da deluje 1958. Osnove nacrta za Turingov ACE iskoristio je Hari Haskej sa Vejni Univerziteta u Detroitu u SAD za izradu kompjutera Bendix G15. Navodno je G15 bio prvi lični računar i širom sveta je prodato preko 400 komada. DEUCE i G15 ostali su u upotrebi do 1970. godine.

MOSAIC, još jedan komputer izveden iz Turingovog nacrta ACE, imao je ulogu u važdušnoj odbrani Velike Britanije tokom hladnog rata.

Homoseksualni greh

U martu 1952. Turing je uhapšen i izveden pred sud, pošto je policija saznala za njegovu seksualnu vezu sa jednim mladim čovekom iz Mančestera. Nije pokušao ozbiljno da porekne ni da se odbrani od optužbi, govoreći da ne vidi šta je pogrešno uradio. Radije nego da ide u zatvor, prihvatio je da mu se ubrizgaju injekcije estrogena, koji je trebalo da neutrališe njegov libido.

Faktor u njegovom životu nepoznat mnogima oko njega je da je takođe nastavio da radi za obveštajnu agenciju Vladino sedište komunkacija (GCHQ), posleratnog naslednika Bličli Parka. No, od 1948, u uslovima hladnog rata i alijanse sa SAD, dokazani homoseksualci nisu bili podobni iz sigurnosnih razloga. Niko nije sa sigurnošću mogao predvideti njegovu budućnost.

Turinga je 8. juna 1954 pronašao mrtavog njegov poslužitelj. Umro je od trovanja cijanidom, sa polupojedenom jabukom pored njegovog kreveta. Njegova majka je verovala da je slučajno uneo cijanid koji mu je ostao na prstima posle hemijskog eksperimenta. Verovatnije je da je on na taj način smislio vlastitu smrt kako bi majka u to verovala.

Islednikova presuda je bila - samoubistvo.



elitesecurity.org

Ko je izmislio gramofonsku ploču?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 1888. Emil Berliner izmislio je rаvаn disk koji je nosio zаpis. Ovi diskovi su se prvo proizvodili od vulkanizovane gume i bili veličine su između 12.5cm i 18cm u prečniku. Kаsnije je otkrio dа mešаvinа šel laka (Shellаc - sekret Lаc bubа) i prаšine škriljca proizvodi izuzetno teško poderivu аli veomа krtu površinu. Iz ovog otkrića nastala je ploča koja se vrtela na 78 rpm (prim.aut. rpm – rotacija po minutu).

Prаšinа škriljca je korišćena, jer su stаriji аkustični grаmofoni koristili čelične igle težine do 200 grаmа i zapis se lakše mogao preneti na zvučnik. Moderаn zаpis na vinilu registurje igla od tek 7 grаmа, a većinа grаmofonа proizvedenih u dаnаšnje vreme može dа pokupi zapis i sa iglom težine do 1 grаmа.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Između 1900. i 1960. diskovi su porasli na 25 ili 30cm i mogli su da nose zapis u trajanju od 2 do 5 minutа po strani. U početku se zvuk beležio preko roga, gumene opne i olovke kojа je ostavljala trаg u rotirаjućem disku sačinjenom od voskа. Ovаj metod je trаjаo do 1925, kаdа su mikrofoni postаli dovoljno rаzvijeni dа se preko njih može snimati muzika. Zbog sastava diskovi/ploče su bile veoma krte i često su se lomile u trаnzitu, pa je ubrzo otkriveno novo jedinjenje. Vinil. Bio je mnogo fleksibilniji, ali je u to vreme (prom. aut. - vreme drugog svetskog rata) vinil bio veomа skup mаterijаl.

Do 1948, Columbiа Records rаzvila je svoju 30cm long play (LP) ploču, koja se rotirаla 33 rpm i imala je zapis oko 20-30 minutа po strani. Vinil od tog trenutka pruzima primat nad šel lakom. Godinu dаnа kаsnije iyba;ena je prva ploča sa 45rpm, a producirаla ga je RCA, imala je 18cm u prečniku I zapis oko 3 minute sа svаke strаne. Ploče sa 45rpm bile su idealne zа kompаnije koje snimaju pop muziku i proizvođаče juke-box-ova. Bila je lаgаna, kompаktna I zvučаla je mnogo bolje nego one sa 78rpm,a I bile su otpornije bar što se lomljenja tiče.

Prvi stereo zaopis na vinilu pojavljuje se 1958. Godine, na zadovoljstvo "kolekcionаra", аli na žalost trgovаcа koji su morаli na zalihama dа imaju LP u mono i stereo zvuku i nаrаvno, kompanija koje su proizvodile ploče jer su morale dа pripreme mono i stereo verzije ploče. Kako je napredovala pop muzika I uzimala maha na LP pločama oko 1970. godine, mono LP postаlа je stvаr prošlosti.

Iako LP ploče danas izgledaju identično kao i one iz 1948. napravljeno je mnogo pomaka i izmenjeno toliko detalja da je zvuk sa vinila doveden gotovo do savršenstva. Čak ni nagli uspon CD nosača zvuka nije uspeo do kraja da slomi I istisne ploče sa tržišta, jer vinil I danas omiljeni fonografski zapis velikog broja kolekcionara, među kojima su I neki od najpoznatijih svetskih DJ-eva.


CD disc

Ideja o proizvodnji optičkoga diska na koji bi se pohranili podaci rodila se u nizozemskoj tvornici Phillips još 1970. godine, a na usavršavanju CD-a radili su i u japanskom Sonyju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prodaja počela 1982.

Krajem desetljeća dvije tvornice udružile su snage i 8. ožujka 1979. predstavile prvi CD. Stručnjacima su bile potrebne još tri godine da bi novo "čudo tehnike" pripremili za izlazak na tržište. Prodaja je počela u listopadu 1982., a prvi album izdan na CD-u bio je "52nd Street" Billyja Joela. Istovremeno je Sony na tržište plasirao prvi CD player CDP-101 koji je u Velikoj Britaniji stajao 450 funti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvi CD player prodan je 1. listopada, 1982. u Japanu, a kupci su na dar dobili album "52nd Street". Nakon Sonyja, CD playere počeo je proizvoditi i Phillips, a krajem 80-ih uključili su se i još neki poznati proizvođači tehnike.

'Brothers in Arms' prvi inozemni CD u Jugoslaviji

Prvi inozemni CD prodan u bivšoj Jugoslaviji bio je "Brothers in Arms" grupe Dire Straits izdan 1985., a riječ je i o prvom CD-u koji je u svijetu prodan u milijun primjeraka. Domaći izvođači svoje prve CD-e izdali su tek 1990., među prvima je tu bio "Kreativni nered" Dine Dvornika izdan još pod etiketom Jugotona.

CD kao medij i danas je sveprisutan, ali čini se da u nekim segmentima polako gubi na popularnosti. Iako svi izvođači svoje albume i dalje izdaju na CD-ima, memorijske kartice, mp3 playeri, USB-diskovi sve su popularniji među ljubiteljima glazbe prvenstveno zbog jednostavnosti upotrebe.

Osim što velik broj korisnika interneta besplatno može doći do bilo koje pjesme ili albuma, raste i legalna prodaja nosača zvuka u mp3-formatu dok se sve manje ljudi odlučuje na odlazak u prodavaonice nosača zvuka. Glavna riječ za nabavljanje glazbe danas više nije kupovina nego "skidanje".


Zvuk vinila tj. gramofonske ploče nekima će ipak ostati najdraži, pogotovo onima kojima su ploče obilježile mladost. Mnogi tvrde da CD i ostali digitalni mediji nikad neće moći reproducirati bogatstvo zvuka kako to može kvalitetna ploča.

Gramofonske se ploče proizvode i dalje, a prvenstveno ih koriste neki DJ-i za svoje setove. Na izdavanje albuma na vinilu odlučuju se i neki izvođači popularne glazbe, no cijena takvih nosača zvuka je poprilično visoka. Koliko god šira javnost DJ-e percipirala kao glavne novovjekovne "potrošače" gramofonskih ploča, čini se da ipak nije tako.

CD je DJ-ima olakšao 'život i posao'

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tom kao DJ prednost daje CD-u jer je manjeg formata i lakši je za prijenos. On smatra da današnji tehnološki napredak CD-uređaja donosi puno više mogućnosti u manipuliranju glazbom naspram gramofona i vinila.


- Većina glazbe koja se vrti u klubovima rađena je potpuno digitalno i tu nestaje ona priča o „toplini" i „vjernosti" jer upravo CD nudi tu istu vjernost. Nabavka nove glazbe je izuzetno jednostavna - „skočite" na internet, preslušavate što je novo na glazbenoj sceni, kupite za dolar ili dva neku pjesmu, spržite je na CD i iste večeri je možete puštati, dok smo do vinila dolazili putujući u zapadne zemlje ili u web shopovima (gdje smo čekali po tjedan dana i plaćali nehumane carine i PDV), kaže DJ Tom i dodaje da je konačno vrijeme da se okrenemo digitalnom zvuku koji će uz buduće nasljednike CD-a donijeti još vjerniju reprodukciju glazbe.



vecernje novosti

Istorija žileta i njegovog pronalazača




Izum Kinga K. Žileta (1855 – 1932) pojavio se u decembru 1903. na dan kad su braća Rajt prvi put poleteli na „mašini težoj od vazduha". Tada je imao 48 godina, živeo je u Bruklinu kraj Bostona i bavio se prodajom zapušača. U to doba postojala je već i „bezopasna mašinica" za brijanje, koja se sastojala od jednog češlja u koji se uvlačio skraćeni nož običnog brijača. Ona nije bila baš mnogo praktična jer je bila skupa, nezgodna za rukovanje, a što je najvažnije, sečivo se moralo oštriti posle svakog brijanja.

„Što ljudi ne izmisle neki jeftiniji nož koji se može lako menjati i baciti posle brijanja?“ rekao je jednoga dana ženi stojeći pred ogledalom i petljajući sa svojom „mašinicom".



„Pa izmisli ti“odgovorila mu je supruga smejući se. „A što i da ne izmislim? Eto, na primer, uzmeš čeličnu traku, istanjiš je, naoštriš i kad se obriješ, baciš je kao što se baca pero za pisanje.“ Žena je slegla ramenima, ali se njemu ideja dopala. „Uostalom, zašto da to i ne uradim? Ionako postoje tanke čelične
trake... Uzmeš traku široku taman kao ovo sečivo, naoštriš je... Čekaj, može se naoštriti i sa obe strane, staviš je između...“ Žena se ponovo nasmejala, ali je pronalazak bio rođen.

Čim se obrijao, Žilet je obišao gvožđarnice, kupio trake od kojih su se izrađivale opruge za satove, makaze za sečenje čelika, mengele, turpije, brus...Model je bio gotov za nekoliko dana, ali kada ga je pokazao ženi i prijateljima svi su mu se smejali. Govorili su mu da se fabrikanti trude da naprave noževe koji će što duže trajati a on hoće da ih baca.

Žilet je bio uporan. Punih šest godina doterivao je svoj model i tražio finansijere. Jedva je sakupio 5000 dolara, kupio nešto mašina i počeo posao na tavanu jedne stare kućerine u čijem se prizemlju prodavala riba. U to doba, njegove akcije nisu vredele ni 25 centi, all je Žilet ipak imao sreću. Naišao je na nekoga Vilijama Nikersona, pravog genija za kaljenje čelika i irskog emigranta Džona Džojsa koji se obogatio nudeći od kuće do kuće proizvode jedne fabrike lekova i jedne destilerije alkoholnih pića. Nikerson je pristao da uloži svoje znanje, a Džojs 60.000 dolara i posao je krenuo. Godine 1903. prodato je 50 Žiletovih mašinica za brijanje po 5 dolara; godine 1904 - 90.000; godine 1905 - 276.000. Od tada, pa do pred drugi svetski rat Žiletove dividende iznele su 145 miliona dolara.

Žilet nije izmislio mašinicu za brijanje. Još 1880. braća Kempfe, doseljenici iz Nemačke, patentirali su češalj u obliku motike, u koji su se uvlačili skraćeni noževi običnog brijača i patentu dali ime „Star". Godine 1890, dr Olivije Vendel, Holanđanin, lekar po profesiji i književnik preporučivao je najtoplije „Star“ „svima koji putuju suvim i morem kao i svima koji žele da se obriju kod svoje kuće". Kao konkurente, star je imao u to doba samo fabrikate „Gem“ i „Jenki“ i svi su se dobro prodavali. Glavna parola reklame blla je: „brijte se sami".I ljudi su to prihvatili a industrijalci iskoristili konjunkturu, tako da se na tržištu posle relativno kratkog vremena pojavilo, ni više ni manje, nego 340 sličnih patenata.

Međutim, Žiletovi su nožići bili jeftini, a pored toga on je bio i veći majstor za reklamu. Njemu pripada reklama „da bi se novcem koji se izgubi čekanjem u berbernici mogao izgraditi novi Panamski kanal“, kao i Vašingtonova slika ispod koje piše: „Džordž Vašington je oslobodio sve engleske kolonije u Americi, a Žilet oslobodio berbera sve ljude na svetu". Godine 1905. otvorio je zastupništvo u Londonu, Nemačkoj, Italiji, Austriji, a preko bečkih agenata i u malim zemljama kao što su Srbija, Rumunija, Bugarska,Grčka.


Patent Kinga K. Žileta

Reklamna parola bila je tada: „Brij se i štedi“, ali je trebalo da dođe Prvi svetski rat i da se u Žiletovoj glavi rodi nova trgovačka ideja, pa da ljudi prihvate „samobrijanje". Negde na početku 1917. on je svojim ortacima predložio da preko oglasa pozovu sve Amerikance da američkim vojnicima i mornarima šalju na poklon „bezopasnu žilet-mašinicu za brijanje i po kutiju nožića“. Njegovi ortaci su ideju prihvatili odmah, ali su je „dopunili" na taj način što je darodavac postala država, koja odmah otkupljuje preko četiri miliona žilet-garnitura i šalje ih na poklon svim svojim vojnicima na frontu uz redovne pakete. Tih godina, od 1917. do 1920. dividende Žiletove fabrike iznosile su po tri miliona dolara, ali su Amerikanci naučili da se sami briju. To potvrđuje i pisac Sinkler Luis koji u romanu „Bebit“ prikazuje osrednjeg Amerikanca kako „svoje okrugle obraze grabulja mašinicom za brijanje". Takođe i činjenica da se od 1920. u hotelskim kupatilima i u železničkim lavaboima duž cele Amerike pojavljuju kutije i korpice za bacanje tupih nožića za brijanje.

Razumljivo je da je sa povećanjem proizvodnje i cena Žilet - garnitura opadala, ali ne tako osetno, kao što bi opadala da King Žileta nije štitio patent i da je konkurencija mogla da se umeša. Ali i to nije moglo trajati večito. U novembru 1921. isticao je rok patentu i mnogi američki fabrikanti su se spremali da počnu sa izradom jeftinih nožića, a Japan je šest meseci ranije otvorio u Čikagu magacin već gotove robe. Ali stari prodavac zapučača se ponovo perfektno snalazi. Pravl ugovore sa mnogim fabrikantima i njegove mašinice služe sada kao reklama drugome, a gubitak se nadoknađuje većom prodajom nožića. Tako je „Rigli“ rasturio preko milion žilet - garnitura da reklamira svoju gumu za žvakanje. Jedna fabrika krem-sapuna za brijanje podelila je svojim mušterijama dva miliona garnitura, jedan fabrikant gotovih odela stavljao je u džep svakog novog kompleta i po jednu žilet-mašinicu itd.

A onda je posao stao. Konkurencija se potrudila, što legalno što ilegalno, da mu preotme dobar deo mušterija. Legalno, obarana je cena. Nelegalno, izmišljane su razne podvale koje su pogađale ne samo Žiletovu kompaniju nego i potrošača. Najkarakterističnije među podvalama su nožići sa sličnim imenima: žilet i ažilet u Južnoj Americi, gilet i bilet u Španiji i žiloten i žiliteks u Evropi. Pored toga, bilo je i najobičnijih falsifikatora, koji su nožiće od slabog čelika uvijali u omote sa Žiletovom slikom i njegovim zaštitnim znakom i prodavali ih kao originale.

Za svoju propast King Žilet je sam kriv. Kada je stekao milione, negde oka 1928. godine, kupio je veliko imanje u Kaliforniji, počeo da organizuje ogromnu plantažu urmine palme, da se petlja u proizvodnju čelika, a uz put da pise članke i brošure u kojima propagira obrazovanje, jednu međunarodnu vladu u okviru Društva naroda, uveren da samo takva vlada može spasti svet finasijske krize i eventualnlh ratnih sukoba. Žilet je bio protivnik kapitalizma i zastupao je ideje utopijskog socijalizma. Urme, čelik i san o uređenju sveta, odnose mu 1930. sve akcije, a njegova kompanija prelazi u druge ruke. Dve godine docnije je umro, a dva meseca posle njegove smrti naslednici su rasprodali nešto imanja i stvari što je još vredelo.

O Kingu Žiletu i njegovom pronalasku ostala je samo zanimljiva priča.







 Dj.media.infoteam

Ko je izmislio otvarac za konzerve?


Americki pronalazac Erza Vorner patentirao je 1858. godine pretecu otvaraca konzervi: u gornji deo, s obrubom, konzerve od lima zabijalo se secivo, a drzac se pritiskao poput poluge dok se konzerva okretala. Prvi otvarac c tockicem, da bi se olaksao posao secivu, izmislio je 1870. godine Amerikanac Vilijem Lajm, a jos jedan tockic dobio je model koji je 1925. godine patentirala firma „San Ken Company“ iz San Franciska. Otvarac za konzerve prvi put se pojavio, 1885. godine, u katalogu i danas poznate londonske robne kuce :Armi and Najvi“. Prva konzerva koja se otvara povlacenjem gornje povrsine napravljena je u SAD 1966. godine. Covecanstvo jos ceka da se izmisli delotvorniji otvarac kojim bi se konzerve zaista otvarale bez ikakve muke.

Ko je izmislio šibice?


Prvo palidrvce s trenjem dobio je, sasvim slucajno, britanski hemicar Dzon Voker. On je 1827. godine radio na novom eksplozivu koji se zasnivao na sulfatu antimona, kalijumovom hloridu, gumi i skrobu i primetio je da se kap te mesavine osusila na jednom od njegovih drvenih stapica. Kada je protljao stapic o pod da bi ga ocistio, dobio je plamen. Voker svoj izmu nije patentirao uprkos savetima prijatelja, slavnog britanskog fizicara i hemicara Majkla Faradeja. Britanac Samjuel Dzons proizvodio je prve serijske sibice zvane „luciferi“. Sibice su usle u siroku upotrebu 1830. godine kada su u Francuskoj napravljena „fosfatna palidrvca“ koja su se pokazala kao opasna po zdravlje jer je fosfor veoma otrovan. „Sigurnosne sibice“, pravljene od manje opasnog amorfnog fosfata, prvi put su upotrebljene u Svedskoj 1852. godine. Posle 1900. godine u vecini zemalja zabranjeno je koriscenje opasnog zutog fosfora. Danas zapaljiva glavica palidrvca sastoji se od kalijum-hlorata (kao nosioca kiseonika) i sumpora ili antimon-trisulfida (kao zapaljive materije). U sloju za trenje nanetom na kutiju sa sibicama najvazniji sastojak je crveni fosfor.

Ko je izmislio toster?

Frenk Šejlor je radio za General Electric, a mašinu za pečenje hleba izumeo je dvadeset godina pre nego što je počeo da se tost uopšte proizvodi. Njegov izum postao je trenutni hit čim se pojavio, pa su milioni komada prodati u Sjedinjenim Državama, pre nego što je toster ’prešao’ Atlantik i postao uobičajen aparat u gotovo svakom domu u Velikoj Britaniji.

Toster je najpre bio konstruisan od nepokrivene žičane konstrukcije, a koristio se tako što se hleb stavljao unutra i okretao ručno. Ali 1919. mehaničar Čarls Strajt je ugradio žice i tajmer, čime je hleb po prvi put sam ’iskakao’ iz aparata. Prvi toster koji gotov hleb izbacuje sam patentiran je 1919. godine.

1926. kreiran je prvi automatski elektični toster po imenu ’Toastmaster’, a osmislila ga je kompanija Waters Gentr Co, ali je aparat postao pravi fenomen tek kada je Oto Frederik Rohveder predstavio prvu veknu hleba isečenu na komade, 1929.

Moderni izumitelji stalno traže nove načine da unaprede ovaj kuhinjski aparat, pa je tako izmišljen toster koji korisniku omogućava da istovremeno sa pečenjem tosta ispošira jaje.

1990. Sajmon Haket i Džon Romki su izmislili Internet Toster, napravu kojom se može upravljati uprako preko interneta. Zatim, dve godine kasnije predstavljen je toster koji na parčetu hleba može ispeći sliku vremenske prognoze – oblačnog ili sunčanog vremena, a izmislio ga je Robin Sautgejt sa Univerziteta Brunel.

„Pečenje (tostiranje) hleba je relativno nov fenomen a interesantno je da već sto godina jedemo tost, a sam proces se za sve to vreme nije mnogo promenio,“ rekao je predstavnik kompanije Kingsmill. „Toastmaster iz 1926. izgleda dosta slično tosterima koje danas imamo u kuhinji.“

Ko je izmislio uredjaj za pravljenje kafe?


Godine 1802. Francus Fransoa Antoan Dekroasil izumeo je od terakote spravu za pravljenje kafe. Kafeterija koja pravi kafu americkoj- grejac s filterom u kojoj se napitak dobija laganim filtriranjem (perkolacijom) nastala je 1873. godine i usavrsena je u Nemackoj. Prve sprave za pravljenje espresa pojavile su se u Italiji oko 1906. godine.

Ko je izmislio vatrostalno staklo?


Pireks (pyrex) ili vatrostalno staklo izmumeo je 1913. godine Amerikanac Dzes Litlton. On je od takozvanog kaljenog stakla, napravljenog u Nemackoj u 19. veku, za opkladu nacinio posudu za pecnicu. Kompanije „Corninh voice“ iz New York-a, u kojoj je radio, pocela je da proizvodi ovaj njegov izum i s vremenom usavrsila vrstu staklene posude koja je otporna i na otvorenu vatru.

Ko je izmislio mikser?


Amerikanac poljskog porekla Stiven Poplavski radio je punih sedam godina na prvom elektricnom mikseru koji je patentirao 1922. godine. Ova sprava, kao stvorena za mesanje pića, usavrsena je 1936. godine i to zahvaljujuci dzezisti Fredu Voringu koji je mikser prikazivao barmenima na mestima gde je svirao i oni su ga odmah prihvatili za mesanje koktela. Mikser je tek pedesetih godina usao u kuhinje, prvo americkih kuca, zatim i ostalih.

Ko je izmislio parni lonac?


Francuski fizicar Deni Papen, jedan od pionira parne masine, prikao je svoj parni lonac1679. godine. To je bio veliki sud s hermeticki zatvorenim poklopcem u kome se povecavao pritisak i srazmerno podizala tacka kljucanja vode. Poklopac je imao sigurnosni ventil, takodje Papenov izum. Za vreme jednog rucka spravljenog u „Palenovom loncu“ Papen je izjavio da u tom uredjaju „najstarija i najtvrdja govedina moze da postane meka i ukusna kao mlado, birano meso“. Prvi prani lonci ispali su pomalo opasni jer su poklopci, usled visokog pritiska, umeli da eksplodiraju. Godine 1810. Napoleon Bonaparta, koji je lonac hteo da uvede i u vojne kuhinje, naredio je da mu se poklopac bolje osigura. „Papenov lonac“ koriscen je za kuvanje sve do 20. veka kada je, na tom principu, usavrseni savremeni lonac za kuvanje pod pritiskom postao omiljen, pre svega u SAD. Proizvodni zahtevi Veoma su strogi i osiguravaju potpunu bezbednost.



kutakznanja.com

Ko je izmislio radio?


Vreme za katastrofu koja je zdesila Teslu nije moglo da bude gore - baš u to vreme Italijan Markoni je radio na usavršavanju bežične telegrafije. U Engleskoj on je prvi patentirao uređaj ove namene, ali nije mogao da prenosi podatke na veliku daljinu sve ok nije upotrebio Teslin oscilator. Kada ga je upotrebio, preneo je signale preko Engleskog kanala.

Otis Pond, ainženjer koji je radio za Teslu, rekao mu je: "Izgleda da se Markoni navrzao na vas." Tesla je odgovorio, "Markoni je dobar momak. Neka nastavi. On koristi sedamnaest mojih patenata."

Ali Teslino samopouzdanje palo je vodu 1904, kada je Američku patentni zavod odobrio Markoniju patent za otkriće radija. Razlozi za ovo nikada nisu obrazloženi, ali Markonijeva jaka finansijska podrška u Americi mogla bi da bude objašnjenje.

Svoje patentne zahteve broj 645,576 i 649,621 za radio Tesla je podneo 2. septembra 1897, i priznanje istih dobio 1900. godine. Danas se Marconi smatra tvorcem radia, za šta je čak dobio i Nobelovu Nagradu 1911. Tesla se na ovo žalio 1915. godine i Americki Vrhovni sud doneo je odluku br. 6369 prema kojoj se Marconijev patent br. 763,772 od 28. jula 1904, poništava u korist Teslinih patenata od 15 maja 1900. Nazalost, odluka suda doneta je kasno, juna 1943, pet meseci nakon Tesline smrti.

Markoni je, inače prvi preneo radio signal preko Antlantskog okeana.


mjeremic.000a.biz

Ko je izmislio hamburger!

Ko je izmislio hamburger? I kako je izgledao prvi hamburger?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izgledao je baš ovako, kao na slici. Klasična šnicla od mešavine mlevenog goveđeg mesa, servirana sa grilovanim crnim lukom i komadićima svežeg paradajza. Sve to je lepo upakovano između dva komada sveže prepečenog toast hleba.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Louis Lunch je bio mali restoran, otvoren 1895 godine u Crown Street u New Haven-u, državi Connecticut. Priča je slična kao i kod nastanka sendviča. Godine 1900, čovek u žurbi, između dva poslovna sastanka, uleteo je u pomenuti restoran i zatražio ručak za poneti, koji će biti brzo spremljen. Vlasnik i kuvar Louis Lassen je u trenutku inspiracije, uzeo šniclu od mlevenog mesa i upakovao je na gore pomenuti način i – istorija hamburgera je počela.

Restoran radi i dan danas i predstavlja svojevrsnu turističku atrakciju.
Interesantno je da se hamburgeri peku u originalnim pećima na specijalnim držačima u uspravnom položaju.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Važna i interesantna je činjenica je da su u restoranu zabranjeni kečap, senf i majonez.



Naravno, ovo je samo jedna od mogućih verzija. Više američkih država svojataju pravljenje prvog hamburgera.

Činjenica je da je naziv Hamburger izveden od Hamburg, nemačkog grada, tako da je i originalni recept za pripremu donet u Ameriku od strane nemačkih doseljenika iz okoline tog grada.


amarilisonline.com

Ko, kada i kako je izmislio prvi foto-aparat?


Pretečа kаmerа Cаmerа Obscurа bila je zapravo tamna komora, sastojala se od zatamljene komore ili kutije, u koju je svetlo ulazilo kroz rupu malog prečnika (kаsnije konveksno sočivo), formirаjući sliku spoljnih objekаtа koji su se nalazili u fokusu sočiva nа površini od pаpirа ili stаkla, itd.

U 6. veku, grčki mаtemаtičаr i аrhitektа Antemije koristio je taj tip kamere u svojim eksperimentimа. Arаpski nаučnik Ibn аl-Hаithаm u svojoj knjizi Optikа (1015-1021) opisao je prvi put kameru. Nаučnik-monаh Rodžer Bejkon tаkođe je izučavao tu materiju,a tаčаn nаziv Cаmerа Obscurа prvi put je primenjen od strаne mаtemаtičаra i аstronoma Johаna Keplera u njegovom delu "Ad Vitellionem paralipomena" iz 1604.. Upravo on je kаsnije dodаo objektiv i nаprаvio prenosni аpаrаt, u obliku šаtorа. Portabl kameru dalje su razvijali engleski nаučnik Robert Bojl i njegov pomoćnik Robert Huk.

Prva Cаmerа Obscurа koja je bila dovoljno mаla i prenosiva osmislio je Johаn Zаhn 1685.godine. U to vreme nije postojаo nаčin dа se sаčuvа slikа u produkciji ove kаmere, osim ručnog iscrtavanja. Međutim, 1724., Johаn Hаjnrih Šulc je otkrio dа mešavina srebra i krede potаmni kada je izložena svetlosti. Prva fotogrаfijа nаprаvljenа je 1826., a napravio ju je DŽozef Nicephor Niepce pomoću kliznih drvenih kutija unutar kаmere i mešavini srebra i krede. Žаk Dаger populаrni proces koristi na bakarnoj ploči, dok je proces snimanja na papiru izmislio Vilijаm Foks Tаlbot.

facebook.com

Ko je izmislio mobilni telefon....

Izumitelj Martin Cooper: Prvi mobitel bio je težak kao cigla

[You must be registered and logged in to see this image.]

Supružnici Cooper izumili su i Jitterburg, jednostavni telefon namijenjen starijim osobama

Martin Cooper 1973. godine izmijenio je svijet, a da toga nije bio svjestan. Naime, te godine elektrotehničar Cooper sa svojim suradnicima u tada maloj kompaniji Motorola izumio je mobitel. Sve ostalo je povijest.

- Tijekom 100 godina, koliko su se služili telefonom, ljudi koji su željeli koristiti taj uređaj bili su prisiljeni razgovarati sjedeći za radnim stolom ili u kući. To nije bilo dobro - rekao je ovih dana u razgovoru za CNN Martin Cooper (81).

Držim ga, stvaran je

Rođen u Chicagu u obitelji ukrajinskih doseljenika, Cooper je odrastao u doba Velike depresije. Diplomirao je elektrotehniku na Illinois Institute of Technology 1950. godine, a zatim sudjelovao u Korejskom ratu. Četiri godine nakon toga zaposlio se u Motoroli, gdje je s vremenom pokazao izumiteljske, baš kao i poduzetničke sposobnosti. Kada je šezdesetih godina kompanija AT&T lansirala telefon u automobilu, počeo je razmišljati o “osobnom telefonu” kojega ne opterećuju žice. Cooper je tri mjeseca razvijao prototip mobitela čije je korištenje prvi put u javnosti demnostrirao 30. travnja 1973. godine na Manhattanu.

- Nazvao sam Joela Engela, voditelja programa razvoja mobilnih telefona u konkurentskoj kompaniji AT&T. Rekao sam mu: ‘Joel, zovem te s mobilnog telefona, držim ga u ruci, stvaran je - prisjetio se Cooper naglasivši da su tada ljudi bili zadivljeni.

- Bilo je apsolutno čudesno da možete držati telefon na uhu, hodati okolo, nazivati i razgovarati. Sjećam se kako sam na konferenciji za novinare u New Yorku mladoj novinarki predložio neka pokuša telefonirati. ‘Mogu li nazvati majku u Australiji’ upitala je. ‘Naravno’, odgovorio sam. Nazvala je majku i s njom razgovarala dok su sofisticirani Newyorčani gledali otvorenih usta - ispričao je Cooper.

Eksplozija devedesetih

- Prijem našeg izuma bio je odličan. Kada smo nekoliko godina kasnije imali novu demonstraciju, direktor naše kompanije bio je u Washingtonu. Posjetio je tadašnjeg potpredsjednika Georgea Busha starijeg i pokazao mu mobitel. ‘Dobro, moram to pokazati Ronu’, rekao je Bush i zatim mobitel pokazao predsjedniku Ronaldu Reaganu koji je upitao: ‘Što nas sprečava da imamo ovo?’ - prisjetio se Cooper i istaknuo da je prvi mobitel bio velik kao cigla, dug 25 centimetara, a težak više od jednog kilograma.

- To još nije bio komercijalni proizvod: da smo s njim izašli na tržište, koštao bi milijun dolara. Na razvoju prvog komercijalnog Motorolina mobitela DynaTAC radili smo 10 godina. Kada smo ga u listopadu 1983. godine počeli prodavati, stajao je 3900 dolara. Preračunato u današnju vrijednost, to bi iznosilo 10.000 dolara - rekao je Cooper.

Prve su mobitele kupovali bogati ljudi, ali i oni čiji je posao zahtijevao pokretljivost.

- Svi misle da su mobiteli oduvijek postojali, no prvih sedam-osam godina posjedovao ih je mali broj ljudi. Kada je devedesetih godina diljem svijeta prodano oko milijun mobitela, došlo je do stvarne eksplozije u njihovoj uporabi. Iskreno, nisam vjerovao da će se to dogoditi tijekom moga života. Sada imamo gotovo pet milijardi mobitela u svijetu. To je fascinantno - ispričao je Cooper koji je zajedno sa suprugom utemeljio ArrayComm, kompaniju koja se bavi poboljšanjem tehnologije mobilne telefonije. Supružnici Cooper zajednički su izumili Jitterburg, jednostavni mobitel namijenjen starijim osobama.

- Koristim Jitterburg i Motorolin Droid. Imao sam kratko vrijeme iPhone, ali sam ga poklonio unuku - priznao je Cooper.

‘Postali su jako komplicirani’

- Bežičnost mobitela označava slobodu. Pričinjava mi zadovoljstvo što je moj izum pomogao ljudima da budu komotniji i da se osjećaju sigurniji - rekao je Cooper jednom prilikom, naglasivši da ni u najsmjelijoj mašti nije zamišljao da će mobiteli imati tako širok spektar mogućnosti kao danas.

- Ipak, mislim da su mobiteli postali jako komplicirani i pitam se rade li se oni za obične ljude ili inženjere - dodao je Cooper.


jutarnji.hr

Ko je izmislio šibice.....
[You must be registered and logged in to see this image.]


Kažu da je preteču savremene šibice izmislio neki Englez još u 17. vijeku. Problem s tom šibicom, drvcetom premazanim sumporom i umočenim u smjesu sumpora i fosfora , bio je u tome što se palila isuviše lako, često i sama od sebe . Trebalo je da prođe neko vrijeme da praktični švedski um Gustava Erika Paša (Gustaf Erik Pasch) izmozga tzv. sigurnu šibicu sa glavom od crvenog fosfora (prethodni bijeli je bio i otrovan) koja se pali prevlačenjem preko površine premazane fosforom na kutiji šibica. Ovaj izum iz 1844. godine imao je za posljedicu da proizvodnja šibica postane glavna industrijska grana u Švedskoj a sigurna šibica najpoznatiji izvozni artikal te zemlje. Finansijski špekulant Ivar Kriger (Ivar Kreuger) osniva 1917. godine Svenska Tändsticks Aktiebolag („Švedsko šibicarsko akcionarsko društvo“) 1917. čime monopolizuje proizvodnju šibica u Švedskoj. Kao i ruska revolucija sprovedena iste godine, i Kriger teži širenju svoje imperije upuštajući se u igru velikih razmjera.

Misteriozni špekulant gradi 20-tih godina u Stokholmu i svoj Kremlj – Palatu šibica (Tändstickspalatset), građevinu površine 7600 kvadratnih metara. Da bi ostvario svjetski monopol, krajni cilj svoje opasne avanture, pozajmljuje novac i kupuje inostrane konkurente. Kriger odobrava istovremeno vrlo povoljne zajmove vladama zemalja u kojima ostvaruje monopol, što ga još dublje baca u dugove… Iluzija ili, kako je rekao poznati istoričar ekonomije Džon Kenet Galbrait (njegov sin je ex-jugoslovenskoj javnosti puno poznatiji Piter Galbrajt) „najveća prevara istorije“ raspršava se Krigerovim samoubistvom, marta 1932. godine u jednoj hotelskoj sobi u Parizu.

Prolaze godine, decenije, Kriger pada sve više u zaborav a šibice, koje su ušle i pjesme slavnog Sergeja Jesenjina („k’o da krešem vatru po šibici, nežne reči šapućem ti dugo“), polako istiskuju upaljači, plastični, metalni, svih boja i marki .....

balkanpuls.com

Ko je izmislio naocare...


Istorija razvoja naocara

[You must be registered and logged in to see this image.]



Naočare su neizostavni deo našeg svakidašnjeg života. Istorija naočara obuhvata period od otprilike 600-700 godina do današnjeg dana, iako nije sporno da su bili pojedinci kojima su bile nephodne i tokom prethodnih vekova. Ko, kada, i kako je izumio naočare? Činjenica je da su uslovi nastanka naočara – sa znanjem optike već odavno bili poznati, no do pronalaska je došlo dosta vremena kasnije. Prvi podaci poticu iz 2000 g. p.n.e iz Ninivee. Ova sočiva bila su polirana iz kvarcnih kristala. Otkrio ih je arheolog Sir Austin Henry Layard na početku 19. veka.

Sočiva iz ninivee bile su jačine oko 10 dioptrija. Objekte sličnih karakteristika nalazili su I na drugim mestima: među ruševinama Pompeja i u Tyrusu u Feniciji. Često su na objektima našli rupice koje su služile za pričvrščivanje, u koje su stavljali kožnu traku, no u nekim slučajevima nađeni su tragovi ostataka I bakarnih I zlatnih okvira. Ova sočiva korišćena su na odeći više kao ukras nego kao optička sredstva, jer su ovi polirani kristali bili veoma slabo providni. U rimskom carstvu klesači su koristili polirani emerald za promatranje detalja kada su im se oči umorile. Ovaj metod je koristio car Neron dok je promatrao borbu gladiatora kroz polirani emerald. Najverovatnije zbog ovoga se proširio stav koje je najverovatnije bilo neosnovano da je Neron bio kratkovid. Više je verovatno da je car koristio prastare naočare za sunce da bi odmarao oči.



U III. veku paralelno sa propadanjem rimskog carstva, širi se hrišćanstvo. Carstvo je raspalo na dva dela, crkva nastoji proširiti svoj rastući uticaj u svim pravcima, vatrom i mačem uništavaju tzv "Paganska" grčko-rimska kultura dostignuća.

Nastaje razdor u hronološkom redosledu razvoja, što će iznenađujućom brzinom šireći islam, prednje Azijsko - Severno Africko, znanje prosleđeno arapskim naučnicima, dopuniti razvoj znanja. Optička zapažanja i iskustva koje su oni razvili, nose dalje napredak koje je tek kasnije preuzela srednjo vekovna hrišćanska Evropa od IX-X veka. U arapskom svetu veliki naglasak su stavili na matematiku, prirodne nauke i znanja u okviru ove nauke - optiku. Znali su da su boje sastavljene od njihovih komponenata. Izvanredno dostignuce iz IX. veka je optika Alhazana, otkriveno je da zraci svetla ne polaze iz oka već se kreću od objekta, a oko je samo prijemnik. Poznavao je i zakon refleksije. Optika Alhazana sastojao je iz tri dela. Prvi I drugi deo bavili su se anatomijom, okolnostima vida, prepoznavanjem boja I objekata, dok se treći deo bavio optičkim varkama, razlikama gledanja sa jednim i dva oka , zatim bavio se zaključkom da se oivičeni sloj površinskog i sfernog isečka iz staklene kugle – plankonveks sočivo – može koristiti za uveličavanje slova. Ovo je bio tzv kamen za čitanje, koji su monasi iz manastira sa oslabljenim vidom koristili prilikom prepisa kodeksa ili crtanja inicijala.


Za pronalazača uveličavajućeg sočiva smatramo franjevačkog monaha Rodžera Bejkona (1214-1294) . Po njegovom shvatanju ljudima sa oslabjenim vidom, naročito starijima plankonveks sočiva mogu biti od velike koristi za poboljšanje vida. Svoja učenja nije mogao širiti nesmetano, konfrontirao se sa crkvom pa je 40 godina bio pod njihovim strogim nadzorom. Njegova dela su uglavnom zaboravljena, do razmatranja došlo je mnogo kasnije. Prve naočare koje su imale dva sočiva međusobno povezana i moglo se postaviti na nos držeći jednom rukom, dok su čitali, napravljena su u venecijskoj republici u Muranu. Grad koji je vec u XIII veku bio industrijski centar kristalno staklenih proizvoda. Već u 1301.g ova firma za proizvodnju kristalnog stakla je oformila stroge propise svim svojim članovima, gde se zahtevalo da jedino iz pravog kristalnog stakla se prave njihovi proizvodi: sočiva, ukrasna dugmad. Falsifikovanu robu su uništili, a proizvodace takve robe su kaznili. Venecijanska komora je strogo čuvala tajnu o proizvodnji staklenih produkata, I po toj odredbi iz 1301.g naočare je mogao proizvoditi samo taj koji se lično pojavivši dokazao da ima potpuno znanje o proizvodnji I mogao pokazati da je savladao vestinu proizvodnje. Zatim položili su zakletvu da će časno raditi dalje.



Najveći deo artifakata naočara nađeno je u crkvenim objektima, što se lako objašnjava činjenicom da su uglavnom sveštenici I monasi znali jedino da čitaju i pišu. U Firenci 1660. g po natpisu na tabli naziva radionice za pravljenje naočara svu proizvodnju su prinosili Svetom Jeronimu, svecu zaštitniku optičara. Moguće je da od tada smatraju Jeronima svecom zaštitnika optičara. Debata je besnela vekovima o tome koji grad je izmislio naočare. Firenza i Pisa su bila dva najveća suparnika u ovoj raspravi. Prvi put se spominju naočare na početku XIV.tog veka u medicinskom udžbeniku. Bernar de Gordon ga spominje pored masti za oči onako sa strane. Za poboljšanje vida uglavnom su tada koristili mast ili očnu vodicu. U Španiji nošenje naočara je postao deo etikete a takođe je služio i kao pomoćno sredstvo za ulepšavanje. Što je neko bio na višem statusu nosio je veće naočare, tako da je služio i kao statusni simbol. Iz ovoga sledi da su ga nosili mnogi kojima inače nije bilo potrebno. Pored mode ipak je služio i za zaštitu očiju od prašine i jačine sunčevih zraka. Servantes u svom "Don Kihotu” ismejava sve one koji nose naočare samo iz mode:" Od jednom, dva benediktanska sveštenika se pojavila na putu. Sedeli su na dve ogromne mazge. Monasi su nosili naočare protiv prašine I kišobrane u rukama... "



Na početku Renesanse i novog doba u likovnoj umetnosti češće nailazimo na naočare nego u literaturi. Često u likovnom izrazu španskih i nemačkih umetnika. Razlog za to je da je bila skupa roba. Onaj koji ga je imao, nije bio običan smrtnik, imao je para i prestiža. Na primer čuveni, ozloglašeni inkvizitor kardinal Fernando Nino de Guevra. Naslikao je sebe na autoportretu sa naočarama. Prva pojava naočara je primitivnog oblika i iz običnih materijala, pošto vremenom je postao luksuz, razvoj je krenuo ka plemenitim i skupocenim materijalima. Ovaj trend je duže vremena trajao, pošto se malo ljudi razumelo u umetnost poliranja sočiva, ovo se smatralo kao drago kamenje. Malo njih je umeo da piše i čita. Do velike promene je došlo kada su počeli štampati knjige I kada je došlo do reformacije. Pojavila se veća potreba za naočarama.

Tačno ne mozemo utvrditi kako je evoluiralo u pocetku iz dva dela spojene naočare. Već u XIII. veku nailazimo na primer na: naočare vezane na konac, od XIII-XIV. veka: okvir iz jednog komada, koža, metal, od roga, ali nailazimo na naočare koje su bile pričvršćene kapi na glavi. Nastale su i zglobne naočare ("sa šarkom") tako da je postao sklopljiv. Držao se kao favorit dugo vremena čak i u XX. veku kao “stipaljka”. Bio je modni krik tog vremena sa materijalom: iz roga, srebra, pozlaćenih metala, zlata i oklopa kornjače. Takozvane makazne naočare presaviljali su se kao makaze, sa dva okvira za sočivo a njihove noge su se spojile u Y obliku drške. Dalje razvijena forma ovog tipa je lornjet, lorgnon, 1780, navodno napravio ga je Londonski optičar po imenu Georg Adam. Posle na kraju XVIII. Veku stvoren je Monokcl-lornjet što se postavlja u očnu duplju, naočare na potiljku, I naočare na temenu. Veliki korak je pređen stvaranjem prvih bifokalnih naočara, napravio ga je Benjamin Franklin zajedno sa francuskim optičarem. U okviru su se nalazila po dve dve polovine sočiva podjednaka sa središnjim položajem. Sa ovim je bilo omoguceno da sa jednim naočarama se moglo pisati, čitati i raditi.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Nemačka industrija proizvodnje na početku pojave naočara se brzo napredovala, igrala je vodeću ulogu u industrijskoj proizvodni Evrope. Ovu ulogu je preuzela Engleska industrija proizvodnje, a od XVIII. veka i kvalitet fransucke proizvodnje naočara je prevazišla kvalitet proizvodnje nemaca. Naočare sa dva kraka koje stavljamo na uši, kao što ih poznajemo danas, stvorio je francuski majstor Thomin sredinom ovog veka.

Nemacka industrija proizvodnje se obnovila I živnula na prelasku XIX-XX. veka.

Jenna je postala centar zbivanja, jer je Karl Zeiss ovde radio na univerzitetu kao mehaničar, i zaželeo je da otvori radionicu za poliranje stakla u Weimaru. Zbog poslovne zavisti, do toga nije došlo. Zeiss firmu –radionicu ipak je otvorio u Jenni, koji se razvio u svetsko poznato ime.

Vitai-optika

Ko je izmislio karmin za usne...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Karmin ili ruž dolazi od francuske riječi rouge, što znači crveno. Do druge polovne XX veka karmin je bio isključivo u nijansama crvene. Poznato je da su žene u drevnoj Civilizaciji Doline Inda koristile svojevrsni ruž za usne dobiven od usitnjenog poludragog kamenja, a stare Egipćanke su ga vadile iz posebne vrste algi i mešale boju s jodom i bromom. Kleopatra je svoj karmin pravila od drobljenih mravi i buba, koji su bogati prirodnim crvenilom, a za sjaj je dodavala blještavu tvar iz ribljih ljuski.

Tokom zlatne ere islamske civilizacije andaluzijski kozmetičar Abu al Kasim (Abu al-Qasim al-Zahraw) izumio je kruti кармin koji je bio parfimiran i oblikovan u posebnim kalupima. U srednjovjekovnoj Evropi karmin je bio zabranjen od strane Crkve jer se mislilo da je "otelotvorenje Sotone" i "kozmetika za prostitutke".

Karmin je počeo sticati popularnost u Engleskoj u XVI veku zahvaljujući kraljici Elizabeti I, koja je uvela stil belih lica sa izrazito crvenim usnama koje su u to vreme bile obojene mešavinom pčelinjeg voska i crvenila dobivenog iz biljaka.

Prvi karmin u tubi proizveden je 1870. i proizveo je Guerlain 1870. godine i, premda već odavno zaboravljen, nosio je naziv Ne m'oubliez pas' (u prijevodu Ne zaboravi me). Godine 1952. karmin je prvi put bio reklamiran u novinama u kampanji pod nazivom "Fire & Ice"


Izvor:wikipedija

Sitnice koje su promenile svet


Sitnicama kao što su gumica za tegle, spajalice, vešalice i "pucketavi" najlon u koji se obično pakuje tehnika ili neko slično osetljivo blago, ne pridajemo mnogo pažnje. Ali, zamislite koliko bi život bio komplikovaniji bez svih tih malih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo?


Ovi izumi dočekali su, ipak, svojih pet minuta: u Muzeju nauke u Londonu organizovana je izložba "Heroji iz senke - Genijalne svakodnevne sitnice". Posetice očekuje pričica o svakom od ovih pronalazaka, od ideje, pronalazača, do dizajnerskih rešenja i ulaska u proizvodnju.


[You must be registered and logged in to see this image.]
Mi vam prenosimo nekoliko najsimpatičnijih.

"Pucketavi" najlon

"Pucketavi" najlon za pakovanje izmišljen je '50. godina prošlog veka. Njegovi tvorci, Alfred Filding i Mark Šavane nisu imali baš mnogo uspeha u startu, ali sreća im se osmehnula posle par godina kad je IBM počeo "pucketavi" najlon da koristi za pakovanje komponenti za kompjutere.

Koliko je "pucketavi" najlon omiljen svedoči i grupa na Facebooku pod nazivom "Ja volim da probušim sve balončiće na pucketavoj foliji" koja ima 95.000 članova, prenosi "Dejli mejl".

Spajalice

Spajalice koristimo već više od 100 godina. Patentirao ih je Amerikanac Samjuel Fej 1867. godine. Tada su bile trouglaste, a oblik kakav nam je danas poznat imaju od 1894.

Gumica (za tegle)

Gumicu je 1845. patentirao Englez, Stiven Peri. Engleska pošta godišnje iskoristi oko 342 miliona crvenih gumica, kojima se milioni pisama razvrstavaju u uredne gomilice. Zašto se koriste baš crvene gumice? Zato što statistika kaže da će se ljudi pre potruditi da podignu gumicu koja im je ispala ako je crvene boje.

Konzerve

Konzerve su danas nezamenljive jer omogućavaju dugo čuvanje namirnica u jestivom stanju. A da li ste znali da za konzerve treba da zahvalimo Napoleonu? Kada su tokom jednog od ratova koje je vodio njegovi vojnici bili na ivici života zbog neuhranjenosti, ponudio je nagradu od 12.000 franaka svakome ko mu ponudi rešenje.

Rešenje je ponudio Nikola Aper, koji je 1810. godine napravio hermetički zatvorene "kontejnere" od kovanog gvožđa, preteču konzervi kakve danas poznajemo. Međutim, do pronalaska otvarača trebalo je da protekne još neko vreme, pa su te prve konzerve vojnici otvarali uglavnom sabljama ili bajonetima.

Štipaljka

Prvu štipaljku napravio je Žeremi Opdebek, a zatim je 1853. godine dizajn malo usavršio Dejvid Smit. Verovali ili ne, štipaljku koju je on smislio koristimo i danas jer se ispostavilo da je rešenje savršeno. Naravno, prve štipaljke bile su drvene, a danas se osim drvenih koriste i plastične.

Vešalice

Amerikanac Albert Parkhaus inspiraciju da napravi vešalicu dobio je 1904. godine, jednog dana na poslu. Gledao je gomilu kaputa okačenih na čiviluk i od komada žice koji mu se našao pri ruci napravio - vešalicu.

Njegov izum posle je našao višestruku primenu: vešalice od žice korišćene su umesto antene, da poprave sliku na televizoru, lopovi su ih koristili da obiju automobile...

Hanzaplasti

Slične lepljive trakice korišćene su za krpljenje malih rupica na različitim površinama. Godine 1920. Erl Dikson, radnik u kompaniji Johnson & Johnson prvi se setio da bi nešto slično moglo da se upotrebi i za pomoć kod posekotina.

Kartonska kutija za jaja

Kutija za jaja je, kad bolje razmislite, potpuno genijalan izum. Davne 1911. urednik u lokalnim novinama u jednom gradiću u Britanskoj Kolumbiji pozvan je da posreduje u sporu između seljaka i vlasnika loklanog hotela koji nije želeo da im plati dogovorenu cenu tvrdeći da mu se jaja uvek isporučuju slomljena.

Kako je spor rešen ne zna se, ali od tada je svet bogatiji za još jednu korisnu stvar - kartonsku ambalažu za jaja.

(MONDO)

Ko je izmislio karte



Igraće karte kao oblik zabave postojale u Kini u doba Tang dinastije (618-907 g.n.e.). Iz tog razdoblja ostali su očuvani zapisi kako je princeza Tongchang, kći imperatora Yzonga od Tanga, igrala “igru lišća” sa pripadnicima Wei klana da joj prođe vrijeme.

Tadašnje karte bile su napravljene od bambusovih pločica, a nekako u to vrijeme su Kinezi započeli proizvoditi papir, pa se spominju prve papirnate karte.

[You must be registered and logged in to see this image.] Kineska igraća karta, datatirana cca iz 1400 godine n.e., Ming dinastija, pronađena u blizini Turpana, Kina. Dimenzije 9,5x3,5 cm

Ako ste čuli za igru “Mahjong” i ako ste vidjeli kako izgledaju pločice s kojima se igra, dobit ćete sliku kako su te prve karte mogle izgledati. Iz tog zajedničkog izvora razvile su se tri danas poznate igre: Mahjong, koji se igra na Istoku, a jedna je od popularnijih glavolomki i na netu; domino, također igra drvenim pločicama na koje su utisnute 21 kombinacija koja se može dobiti na kockama i igrače karte koje su umjesto na drvetu razne slike sa značenjima imale otisnute na papir.

Sa indijskim porijeklom karata nas povezuju četiri osnovna simbola na kartama, koje su se prve pojavile u Europi negdje oko 1000-1100 g.n.e., na Siciliji, a koje su tamo najvjerojatnije stigle posredstvom egipatskih Memluka.

Taj tradicionalni Sicilijanski špil je i danas široko rasprostranjen po cijelom Mediteranu, a boje u igri su prstenovi (kasnije zlatnici, denari), mačevi (spadi), štapovi (bastoni) i vrčevi (koppe).
Oni koji se kunu u briškulu i trešetu, mogu tako reći da igraju s najstarijim kartama koje su se pojavile u Europi.

A gdje je tu veza s Indijom?

Ova četiri simbola: prstenovi, štapovi, mačevi i vrčevi, redovito se nalaze u rukama onih višeručnih indijskih kipova koji predstavljaju njihove stare, drevne bogove.

A oni su nastali davno prije igračih karata.

Izumom tiskarskog stroja, karte su postale dostupne i narodu pa iz tog razdoblja potječu korjeni mnogih igara kartama koje danas poznajemo.

Jedna od osobitosti veće produkcije karata bila je i pojava lokalnih verzija špilova, tako da se u Njemačkoj pojavljuje tzv. Njemački špil (kod nas znan kao “Mađarice”), koji za simbole ima Hertz (srce), Schall (zvonca), Grün (lišće) i Eichel (žir). U Italiji i Španjolskoj se i dalje koristi sicilijanska verzija karata sa Špadima, Baštonia, Kopama i Denarima.

U Francuskoj nastaju karte koje se danas najčešće koriste u svijetu - sa simbolima Srca, Trefa, Pika i Karo.


Porijeklo ovih znakova je danas obavijeno maglom vremena, a najvjerovatnije leži u kopiranju simbola sa starijih karata, tako da je znak “Tref”(trefle) moguće verzija njemačkog Žira.

“Pik” (pique, spade) svoje porijeklo vuče od sredozemnih mačeva (špada).

“Karo” je štit i najvjerovatnije je izvedenica “Denara” sa sicilijanskih špilova.

Ove boje postale su uobičajene u Francuskoj i Engleskoj, a kasnije, dominacijom ovih zemalja nad ostalim narodima, proširile su se kao standard po čitavom svijetu.


U kasnom 14. stoljeću, karte su prisutne po cijeloj Europi. Tako su očuvani zapisi koji spominju karte i kartaške igre iz Španjolske (1371.), iz Švicarske (1377.), iz Firence i Pariza (1380.) kao i mnogih drugih lokacija širom Europe.

Prvi su špilovi rađeni ručno, i bili su skupa i luksuzna roba namijenjena samo najbogatijima.

Tako je sve do početka 15. stoljeća kada se postupkom drvoreza započinje otiskivati slika na papir, koji se kao novina također počeo upotrebljavati u kršćanskoj Europi. (U Španjolskoj, tada muslimanskoj, kao i u zemljama Bliskog Istoka, papir se pojavio mnogo ranije.)

Prve su se drvene šablone otiskivale na papir, a zatim su se ručno bojale.

Tijekom 15. stoljeća nastaju slike karata koje reprezentiraju tadašnje kraljevske dvorove.

Malo je danas poznato da su u to vrijeme sve slike predstavljale određene povijesne ili mitološke ličnosti pa evo vam ukratko “tko je tko” na standardnom špilu karata:

Pik kralj Kralj David (iz Biblije)
Kralj Herc Karlo Veliki (ili Karlo VII, gdje bi Rahela (vidi damu Karo) bila pseudonim njegove ljubavnice Agnes Sorel)
Kralj Karo Julije Cezar
Kralj Tref Alexandar Veliki
Dama Pik Pallas (tko got ona bila)
Dama Herc Judita
Dama Karo Rahela (ili biblijska, ili ljubavnica Kralja Herc (vidi gore) ili keltska Ragnel povezana s Lancelotom(vidi dolje)
Dama Tref Argine, (moguće anagram od Regina (kraljica, lat.) ili možda Argea, žena Polibusa i majka Argusa)
Dečko Pik Ogier Danac (vitez Karla Velikog)
Dečko Herc La Hire (suborac i prijatelj Ivane Orleanske, francuski vitez i pripadnik dvora Karla VII)
Dečko Karo Hektor
Dečko Tref Juda Makabejac (ili Lancelot koji je u vezi s Damom Karo, vrag jedan...)

Još jedan zgodan detalj: odjeća na slikama karata francuskog špila vjerno etnološki prikazuje odjeću 15. stoljeća sve do najsitnijih detalja.

Jeste Li Znali...

...da su se mnogo prije nego što su postale popularne kao zabava, karte koristile kao magijsko pomagalo i da je do danas gotovo izbrisan odjek te mistike kod svih nas što se bezbrižno igramo s njima?

Koje je značenje karata?

52 karte u špilu predstavljaju 52 tjedna u godini...
4 boje karata predstavljaju 4 godišnja doba (Pik je zima, Herc je proljeće, Tref ljeto, a Karo jesen)...
13 karata u jednoj boji predstavlja 1 lunarnu godinu (1 kalendarska godina ima 12 mjeseci, ali u tih 365 dana mjesec odradi 13 puta sve svoje mijene)...
12 slika predstavljaju mjesece u godini...
Crvene karte predstavljaju žensku; negativnu energiju, a crne mušku; pozitivnu...
Neke karte imaju sasvim određeno značenje (Pik As je npr. smrt)...

Tako ispadne da se mi svi nesvjesno igramo s vrlo jakim magijskim simbolima.

[You must be registered and logged in to see this image.]



pokerriznica.com

Ko je izmislio selotejp...


1930. godine– američki inženjer iz firme 3M Richard Drew izumio je selotejp – prvu prozirnu lepljivu traku, nakon što je još 1925. godine izumio običnu samolepljivu traku.


1923 godine, Richard Drew je radio u 3M firmi koja se nalazila u Sent Pol-u, državi Minnesota. U to vrijeme, firma 3M je samo proizvodila šmirglu.

Dru je vršio ispitivanja proizvoda šmirgli marke 3M Vetordri u lokalnoj auto-mehaničarskoj radnji, kada je primetio da auto-lakireri imaju poteškoća da naprave čiste i podeljene linije, za dva sloja boje koje prave. Tada je Richard Drew dobio inspiraciju i izmislio prvu traku na svetu 1925 godine, kao rešenje za problem auto-lakirera ".

Brandname Scotch

Brandname Scotch, je nastala dok je Richard Drew vršio testiranje prve samolepljive trake da bi utvrdio koliko lepka mu je bilo potrebno da se doda. Auto-lakirer koji je bio isfrustriran sa uzorkom te prve trake je uzviknuo: "Uzmi ovu traku natrag i odnesi svojim škotskim šefovima i reci im da stave više lepka na nju!" Ime Scotch tape je ubrzo primijenjeno na čitavu proizvodnju 3M trake.

Scotch celulozna traka je izmišljena pet godina kasnije... Napravljena je sa skoro nevidljivim lepkom, nepromočiva i transparentna i bila je napravljena od: ulja, smole i gume, i imala je obloženu pozadinu.

Prema 3M

Richard Drew, mladi 3M inženjer, izmislio je prvi vodootpornu, providnu, osetljivu na pritisak traku, i na taj način omogućio njenu atraktivnu primenu, kao na primer, da se zalepi pakovanje hrane za pekare, prodavnice, mesare itd.. Dru je poslao celu isporuku novih selotejp celuloznih traka u Chicago, jednoj firmi koja se bavila štampanjem pakovanja za pekarske proizvode. Odgovor je bio takav da je momentalno pušten na tržište!

Ubrzo nakon toga, lepljenje toplotom smanjuje prvobitne upotrebe nove trake. Međutim, Amerikanci su tokom velike depresije otkrili da bi mogli tu traku koristiti za razne popravke poput, pocepanih stranica knjiga i dokumenata, polomljenih igračaka, pocepanih roletni, pa čak i pocepanih dolara.

John Borden - Konačno izdanje

John Borden, još jedan 3M inženjer, izmislio je prvu traku sa Dozer ugrađenom oštricom 1932 godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Scotch Magic Transparentna traka ® je izmišljena 1961 godine, sa skoro nevidljivom trakom, koja nikada ne menja boju i na kojoj može da se piše.



wikipedija

Ko je izmislio...


Kišobrani, takođe poznati kao suncobrani, bumbershoots, prenosni krovovi, rainshades, suncobrani, gamps, Hanways i brollies postoje još odavno. Koristili su ih pre više od 4.000 godina u drevnom Egiptu, Grčkoj, Asiriji i Kini..Ti korisni predmeti su štitili ljude od sunca i kiše podjednako, i takođe su delovali kao simboli statusa i stila.


Istorija Suncobrana

Očigledno, najraniji kišobrani su dizajnirani za zaštitu od sunca. Kinezi su bili prvi koji su ih napravili vodootpornim, pomoću voska i laka. Kišobran je u početku bio ograničen samo na visoko društvo. Što je kišobran bio veći to je njegov status u društvu bio veći.


Kišobran (potiče od latinske reči "Umbra" (hlad / shadow) ali se nije koristio na europskoj sceni sve do 16. veka, najpre kao ženski detalj (i kao suncobran), a kasnije kao sredstvo za zaštitu od kiše.

Kišobrani su ipak prihvaćeni (opet ne za svakoga, već samo za one za luksuznim kočijama i vozačem) i ubrzo je postao sveprisutan, naročito u prometnoj ulici 18. veka u Londonu, gde su kišni dani bili uobičajeni. Jedna od osoba odgovornih za popularizaciju kišobrana u ovom kišnom gradu je bio Jonas Hanway, perzijski putnik i pisac, koji je često bio viđen s kišobranom-toliko da su mnogi počeli da za kišobran koriste njegovo ime.

Prva prodavnica kišobrana, pod nazivom "James Smith i sinovi", pojavila se u Londonu 1830 i prodavala je "drvene ili od kitovih kostiju materijala prekriveni alpakom ili nauljenim platnom" ( težine oko 10 kila!). Ubrzo nakon toga, Samuel Fox je izmislio gumiran kišobran od čelika dizajniranim u njegovoj English Steels Companiji.

Prvi teleskopski kišobran nije izmišljen sve do 1920-ih, kada ga je izmislio u Berlinu čovek po imenu Hans Haupt. U dizajn je uključena najlon tkanina 1960 godine, čime kišobran postaje se više boja, svetao i izdržljiv. Dodatna poboljšanja, kao što su korištenje aluminijuma, stakloplastike, te automatsko otvaranje mehanizama, poboljšala je praktičnost još više.

Kišobrani danas

Moderni kišobran je složen alat, zajedno s mnogo zanimljivih (i zanimljivog imena) delova, kao što su metalni prsten (na vrhu kišobrana ), rebra, trkač, rasteljivač, cev, poklopci za šine, i zavrnuta drška.

"Prosečno domaćinstvo je imalo u proseku 3,8 kišobrana" prema istraživanju Abby Eyersof Associated Content-a, i kišobrani su neki od najčešće izgubljenih, odbačenih, zaboravljenih i napuštenih stvari koje posedujemo.

Savremeni kišobrani su postali sve više stilizirani i variraju u obliku i funkciji. Postoje putni kišobrani, dečji kišobrani, pa čak i skuplji dizajnirani kišobrani.

Dok je većina modernih kišobrana dizajnirana za zaštitu od kiše, suncobrani se ponovo vraćaju u modu. UV suncobrani postali su prilično popularni u Japanu, i to su suncobrani koji su posebno dizajnirani da blokiraju UV zrake, i ne pružaju zaštitu od kiše. Mnogi ljudi u Kini (pa čak i u Americi) mogu se videti kako koriste ove suncobrane, a UV kišobrani će sigurno dobiti svoj udio na tržištu zbog zabrinutosti od raka kože i povećane zaštite od UV zraka.

Obični stari kišobrani također ulaze u novu proizvodnju. Neke firme razvijaju nove krovne dizajne i jedan primer se može se vidjeti u Nubrella-dome-like uređaju, koji se nosi na ramenima, pri čemu ruke ostaju slobodne. Ostale kul moderne inovacije uključuju 'brollies' s projektor ekrana, metalni bokser, LED rasveta, celo telo zaštita, pa i oni koji menjaju boju materijala, zatim, Bluetooth zaslon osetljiv na dodir, windproofing...

Ono što se, dakle, može očekivati ​​od kišobrana je ovo: porast u zaštiti od sunca, kao i povećano korištenje tehnologije (dodavanjem rasveta, praktičnosti i kompatibilnosti uređaja) i inovativni, privlačan dizajn.

[You must be registered and logged in to see this image.]


simonesmith.hubpages.com

Ko je izmislio rulet....


Postoje dve vodeće teorije o nastanku ruleta.

Prva kaže da je rulet nastao u 17. veku, a izumeo ga je francuski matematičar Blaise Pascal (reč „rulet“ na francuskom jeziku znači „mali točak“), poznat po tome sto je bio jedan od najistaknutijih naucnika svog vremena. Vec sa 18 godina je izmislio prvu mehanicku masinu koja sabira brojeve a kasnije i mnoge druge stvari i zakone (Paskalov zakon u fizici, Pa tj paskal kao jedinica koja se nalazi i danas u sistemu i oznacava jedinicu za pritisak, Paskalov trougao u matematici, posebno interesovanje je pokazivao za hidrostatiku i hidrodinamiku pa je izmislio i hidraulicnu presu i spric kakav i danas koristimo u medicini, filozofska dela i brojni izumi od kojih je verovatno najpopularniji prvi mehanicki rulet). Rulet je samo jedan od izuma ovog sjajnog matematicara koji je ovim tockom zapravo pokusao da napravi perpetum mobile, mehanicki tocak koji ce se konstantno kretati.

Po drugoj teoriji, rulet su izumeli Kinezi i preko nekih kinskih trgovaca ga odneli u Francusku.

Ovu igru je ruletom nazvao pisac Jaques Lablee gledajuci jedan novi izum koji se prvi put malo komercijalnije igrao gde drugo nego u Parizu 1796 godine u čuvenoj Royal palati.

Međutim, pored svih teorija, sledeća poznata činjenica je da krajem 18. veka, igra koja bi nama ličila na moderni rulet je bila predstavljena u pariskim kazinima.

Kasnije je rulet usavrsavan, tako su u Hamburgu 1843 godine dva francuza, François i Louis Blanc, kreiravši aparat sa „jednom nulom“, u krug brojeva dodali broj nula kako bi privukli ljude koji su igrali obican rulet, Nula je sada znacila dupli dobitak ako kuglica stane na to polje. Pošto je kocka u to vreme bila zabranjena u Francuskoj, oni su ga izložili u Hamburgu, u Nemačkoj. Kasnije, kada je kocka zabranjena i u Nemačkoj, Francois Blanc i njegov sin, Cammile, vratili su mašinu nazad u njegovu zemlju porekla, Francusku. Tada je, Charles III, princ Monaka, video novu uzbudljivu igru i pitao ih da naprave kazino u Monaku, koji će kasnijepostati svetski poznati kazino „Monte Carlo“, tako da sve do 1933. ruleti se mogu naći jedino u Monte Karlu.


Rulet se kasnije povezivao sa svakakvim mislima i idejama, zbog cinejnice da je zbor svih brojeva na sadasnjem ruletu 666, sto se smatralo brojem Satane. Nema zvanicnih podataka da je Pascal smislio ovu igru kao nesto djavolje, mada moguce da je zeleo kroz matematiku i statisticke cinejnice da dokaze da moze biti los kao osoba jer je inace bio vrlo pobozan i ceo se zivot lomio unutar sebe sa verom i katolicizmom u kom je odrastao.

Zahvaljujući razvoju tehnologije, lansiran je novi tip ruleta, elektronski rulet koji je predstavljao jedinstveni spoj elektronike i mehanike gde kompjuter automatski kontroliše igru.

Za razliku od tradicionalnog ruleta, elektronski rulet ima sledeće karakteristike:
- Cilindar je mehanički zaštićen od svih eksternih uticaja i na delove i rezultat igre.
- Smanjuje troškove radne snage pošto nema potrebe za dodatnim osobljem
- Prilagodljiv različitim zahtevima klijenata, tržišnih tokova i pravnog uređenja zemlje
- Svaki igrač je svoj spostveni krupije
- Radi 24 sata dnevno
- Korektni i pravilni obračuni



genije.org/lucky-line.com

Ko je izmislio lift...


Lift je po definiciji platforma koja se podiže i spušta u vertikalnom pravcu za prijevoz ljudi i tereta.

Primitivni liftovi su u upotrebi još od u 3. veka pre nove ere kojim je upravljao čovek, životinja ili vodeni točak.1743, prvi lični lift je napravljen za kralja Luisa XV, koji je povezivao njegov stan u Versaillesu sa stanom njegove ljubavnice, Madame de Chateauroux, čiji je stan bio jedan sprat iznad.

Liftovi u 19 veku

Oko sredine 19. veka, liftovi su radili na principu parnog pogona, a korišteni su za prijenos materijala u tvornicama, rudnicima, i skladištima.

1823, dvojica arhitekta Burton i Hormer su napravili "uzlaznu sobu", kako su ga zvali, koji je korišten za podizanje turista za panoramski pogled na London.

Hidraulički lift

1846, Sir William Armstrong je uveo hidrauličke dizalice, a početkom 1870-ih, hidraulične mašine su počele zamijenjivati liftove na parni pogon. Hidraulični lift se sastojao od teškog klipa koji se pokretao cilindrično i radio pomoću pritiska vodene (ili uljne) pumpe.

Elisha Otis

1853, američki pronalazač Elisha Otis, patentirao je lift opremljen sigurnosnim uređajem za sprečavanje pada u slučaju pucanja kabla, što je uslovilo povećanjem sigurnosti u takve uređaje u javnosti. 1853, Elizej Otis osniva fabriku za proizvodnju liftova i patentira (1861) parni lift. Iako Elizej Graves Otis nije zapravo izmislio prvi lift, on je izmislio kočnicu koja se koristi u modernim liftovima, i time praktično napravio nebodere stvarnim.

1857, Elizej Otis i njegova fabrika "Otis Elevator" započinju proizvodnju putničkih liftova. Prvi takav lift je ugrađen u petospratnoj robnoj kući u vlasništvu EW Haughtwhat & Company Manhattan. To je bio prvi javni lift.


Električni liftovi

Električni liftovi se počinju koristiti krajem 19. veka. Prvi je napravio nemački pronalazač Werner von Siemens 1880 godine.

A crni pronalazač, Aleksandar Miles patentirao je električni lift (US Pat # 371207) 11. oktobra 1887.


inventors.about.com

Ko je izmislio časovnik...

Časovnik (ili sat) je instrument za merenje vremena. (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata.


Istorija

Sat je jedan od najstarijih ljudskih pronalazaka. U principu, potrebno je znati osnovne fizičke procese koji se ponavljaju s određenom učestalošću, i način da se izmeri koliko taj proces traje. Kao što se godišnja doba i faze meseca mogu iskoristiti za merenje protka određenih dužih perioda vremena, tako se i kraći periodi mogu koristiti za merenje sati i minuta. Sunčani sat, koji meri vreme dana pomoću smera senke koju baca određeni predmet osvetljen suncem, bio je dobro poznat u drevnim vremenima. Kandila i štapići tamjana koji gore predvidivom brzinom takođe su korišćeni kao satovi. Peščani satovi merili su vreme prolaskom sitnog peska kroz uzani otvor na staklenoj posudi.

Istoričar Vitruvije izveštava da su stari Egipćani koristili klepsidru, vremenski mehanizam koji radi na vodu. Istoričari se ne slažu o poreklu „Antikitera mehanizma“ (satnog mehanizma pronađenog kraj grčkog ostrva Antikitera, za koji se veruje da potiče iz 87. p. n. e.) ali se smatra da je to bio rani mehanički sat. Do 9. veka p. n. e. mehanički satovi nisu imali uspinjač. Postoji beleška da je 1176. u katedrali Sens instaliran „orolog“ (od grkih reči hora, sat, i legein, govoriti) – reč koja se u Francuskoj još upotrebljava za velike satove. Ova reč navela je naučnike da varuju da ovi satovi na kulama nisu imali kazaljke i brojčanike, već su „govorili“ vreme zvučnim signalima kao što su zvona.

Prvi prilično tačni časovnici su satovi na tornjevima iz 13. veka izrađeni za kaluđere u Severnoj Italiji (a možda su ih oni i napravili). Korišćeni su da objavljuju „kanonske sate“ u intervalima između molitvi. „Kanonski satovi“ su se razlikovali po dužini vremena, i menjali su se s promenama izlaska i zalaska sunca.

Smatra se da je prvi sat sa zvučnim obrojavanjem sati izumeo Čang Jeong-Sil, glavni inženjer Koreje, za vreme kralja Džoseona. Nazvan je Chagyongru, što na korejskom znači „sat s odbrojavanjem“.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Replika starog kineskog sata sa štapićem tamjana

Najraniji stoni satovi koji su preživeli do danas su satovi iz sredine 16. veka iz metalurških gradova Nirnberga i Augzburga. Ovi satovi imali su samo jednu kazaljku. Brojač sati je bio podeljen na četiri jednaka dela, tako da je sat mogao da pokazuje vreme od 15 minuta.


Sledeći značajan razvoj u preciznosti javio se 1657. s pronalaskom sata s klatnom. Još ranije je Galilej imao ideju da iskoristi njihajuće klatno za pokretanje satnog mehanizma.

Kristijan Hajgens se, međutim, obično smatra za pronalazača. On je napravio matematičku formulu odnosa dužine klatna i vremena (99,38 cm ili 39,13 inča za jednu sekundu vremena) i dao da se prvi takav sat napravi. Engleski sajdžija Viljem Klement je 1670. napravio „uspinjač sa sidrom“, za razliku od Hajgensovog „uspinjača sa krunom“. Za nepunu generaciju dodate su i kazaljke za minute i sekunde.

Uzbuđenje zbog sata s klatnom privuklo je pažnju dizajnera koji su napravili razne oblike satova. Napravljeno je kućište za smeštanje sata s klatnom. Engleski sajdžija Viljem Klement je izmislio ovo kućište 1670. Otprilike u isto vreme kućišta su počela da se izrađuju od drveta s licem od staklenog emajla. Eli Teri je 17. novembra 1797. prvi patentirao sat. On je poznat kao osnovač američke industrije satova.

Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do satova bez ikakvog satnog mehanizma. Vreme na ovim satovima merilo se na razne načine, na primer pomoću kvarcnih kristala ili raspadanjem radioaktivnih elemenata. Čak su i mehanički satovi napajani baterijama, čime je navijanje sata postalo suvišno.

Tipovi

Časovnici se mogu klasifikovati po načinu na koji pokazuju vreme i po načinu na koji mere vreme.

Podela časovnika prema načinu pokazivanja vremena

Analogni časovnici

Analogni satovi pokazuju vreme kao ugao između dve kazaljke. Najčešće lice sata koristi fikni brojčanik i pokretne kazaljke. Obično ima kružnu skalu od 12 sati, koja služi i kao skala od 60 minuta, a često i kao skala od 60 sekundi. Prvi analogni sat je sunčani sat, koji neprestano prati sunce, registrujući vreme pomoću senke gnomona, indikatora.


Digitalni časovnici

Digitalni satovi pokazuju vreme kao brojeve. Na digitalnim satovima koriste se dva formata numeričkih displeja:
24-časovna notacija sa satima od 00–23;
12-časovna notacija sa AM/PM indikatorom, sa satima prikazanim kao 12AM, iza kojih slede 1AM–11AM, zatim 12PM, iza kojih slede 1PM–11PM (notacija koja se najčešće koristi u Sjedinjenim Državama).

Većina digitalnih satova koristi LCD ili LED displej; mada se koriste i druge tehnologije prikazivanja: (katodne cevi, nixie tubes, itd.). Posle resetovanja, zamene baterija ili gubitka energije, digitalni satovi bez mogućnisti čuvanja podataka ili ponovo počnu da mere vreme od 00:00, ili staju na 00:00, uz treptanje brojeva što je znak da vreme treba da se ponovo podesi.

Zvučni časovnici

Zbog potreba telefoniranja ili za slepe osobe, postoje satovi koji vreme pokazuju zvukom, ili govornim jezikom (npr: „Sada je tačno dvanaest sati i trideset pet minuta), ili zvučnim signalima (npr. broj udaraca zvona pokazuje koliko je sati u tom trenutku).

Tekstualni časovnici

Tekstualni satovi pokazuju vreme vizuelno u formi jezika. Na primer, na engleskom, 12:35 može se prikazati kao "Twelve thirty-five". Neke verzije ovih satova koriste mnogo približnije merenje, na primer, „Oko dvanaest i trideset“

Podela časovnika prema načinu merenja vremena


Najveći broj satova je sagrađen oko neke vrste oscilatora, koji menja položaj u beskrajnom nizu periodičnih promena, koje omogućavaju trajnu i stabilnu referentnu frekvenciju. Periodi ovog oscilatora se broje i konvertuju u određeno vreme na satu.
Mehanički časovnici koriste klatno kao oscilator, koji kontroliše rotaciju niza zupčanika koji mere vreme.

Kristalni časovnici koriste elektronski kvarcni kristalni oscilator i delitelj frekvencija ili brojač. Većina kristalnih satova s baterijskim napajanjem koristi oscilator od 215 Hz = 32.768 kHz.
Atomski satovi koriste mikrotalasni oscilator (maser) podešen izmenama energije elemenata kao što su cezijum, rubidijum ili vodonik. Oni su najprecizniji satovi. Atomski satovi na cezijumu se danas koriste kao zvanični merioci jedinica vremena.

Električni časovnici mere periode od 50 ili 60 herca naizmenične struje, čijom stabilnom prosečnom frekvencijom upravljaju posebne elektrane.

Radio satovi periodično aktiviraju ugrađeni radio prijemnik da bi automatski podesili vreme prema radio signalu. Radio signal obično generiše atomski sat u radio stanici.
Sunčani satovi koriste prividnu rotaciju Sunca oko Zemlje kao svoju referentnu oscilaciju.

Namena

Časovnika ima u kućama i kancelarijama, mali se nose na ruci; veliki se nalaze na javnim mestima, npr: na železničkim stanicama ili crkvama. Mali satovi se često nalaze u uglu kompjuterskih displeja ili na mobilnim telefonima.

Najvažnija namena sata nije uvek da „pokazuje“ vreme. On se koristi da „kontroliše“ ili upozorava na određene događaje, npr: alarmni časovnik (budilnik), sat na video uređajima ili tempirana bomba.

Praktično svi računari zavise od tačnog vremenskog signala da bi se odvijali sinhronizovani procesi. Neki kompjuteri takođe pokazuju vreme i datum i služe kao alarmi, pokretači određenih procedura i događaja ili jednostavno pokazuju vreme.

Navigacija

Precizna navigacija brodova zavisi od sposobnosti merenja geografske širine i dužine. Geografsku širinu je relativno lako odrediti pomoću nebeske navigacije, ali merenje geografske dužine zahteva precizno merenje vremena. Ovo je bio jedan od glavnih razloga za razvoj preciznih mehaničkih satova. Prvi izuzetno precizan pomorski hronometar napravio je Džon Harison sredinom 18. veka. „Podnevni top“ u Kejptaunu još uvek pucnjem daje precizan signal koji omogućava brodovima da provere svoje hronometre.

Moderni satovi

Kvarcni satovi su izumljeni dvadesetih godina prošlog veka.
Digitalni sat je konstruisan 1956. godine.

Posebne vrste časovnika

[You must be registered and logged in to see this image.]
Budilnik – mehanički sat na navijanje s oprugom

Alarmni sat
Analogni sat
Analogni sat s digitalnim displejem
Astronomski sat
Atomski sat
Binarni sat
Digitalni sat
Železnički hronometar
Pomorski hronometar
Peščani sat
Radio sat
Sat sa odbrojavanjem
Sat s kukavicom
Šahovski sat
Sat s klatnom


Kvarcni sat
Štoperica
Sunčani sat
Svetski sat
Ručni sat
Vodeni sat
Hronometar

wikipedija

Ko je izmislio automobil


Karl Friedrich Benz (25. novembra, 1844. - 4. aprila, 1929.) je bio njemački inženjer automobila. Smatra se da je Benz jedan od izumitelja (zajedno sa savremenikom Gottlieb Daimlerom) benzinsko-pokretnih automobila.

Rođen u Muhlburgu (danas dio Karlsruhe), Baden, Njemačka, školovan je u Karlsruhe gramatičkoj školi i Karlsruhe Politehničkoj školi. Uspostavio je svoju prvu kompaniju, za snabdijevanje sredstva za izgradnju, 1871. godine. Oženio se sa Berthom Ringer 1872. godine, i zajedno su imalo petero djece.

Benz je započeo Benz & Co. 1883. godine u Mannheimu za proizvodnju industrijskih mašina. Tu je izumio i patentirao razne vrste strojeva. Kasnije je saznao o Gottlieb Daimleru, koji je u ta doba radio na kolima sa četvero tačaka. Zbog Daimlera Karl je počeo da pravi svoj motorwagen sa posebnim strojem. Benz je ne samo izumio svoj stroj, koji je bio jednocilindrični, hlađen vodom, 958 cm³, i 0.75 hp (560 W), nego je također napravio cijela kola. Sa tri tačka, kola je prvo vozila njegova žena Bertha Benz kroz Mannheim 1885. godine.

29. januara, 1886. godine dobio je patent za kola (DRP 37435) i u julu je predstavio svijetu prvi benzinsko-pokretni automobil. 1903. godine Benz odustaje od Benz & Co. i postaje penzioner, ali zadržava mjesto na nadzornom odboru sve do njegove smrti. Benz i Daimler firme su se kasnije ujedinjene da bi se stvorila Daimler-Benz firma 1926. godine - automobili te kompanije su otada poznati kao Mercedes-Benz. Umro je 1929. godine u Ladenbergu.

Po njemu je nazvan benzin.


wikipedija

Ko je izmislio parobrod..


Robert Fulton (engl. Robert Fulton; rođen 14. novembra 1765. u Litl Britn Taunšipu, u Pensilvaniji, SAD, preminuo 24. februara 1815. u Njujorku) je bio američki inženjer i inovator.

Fulton je postao zainteresovan za parobrode 1777. godine, kada je posjetio Vilijama Henrija od Lankastera, u Pensilvaniji, koji je od ranije bio upoznat sa radovima Džejmsa Vata na izgradnji parobroda, kad je bio u posjeti Engleskoj. Vilijam Henri je zatim uspio izgraditi sopstveni stroj, te je 1767. godine pokušao da ga ugradi u brod. Eksperiment je bio neuspješan, jer je brod potonuo, ali nije izgubio interes za dalji rad.

Godine 1786, Fulton je otišao na studije u Parizu i tamo upoznao Džejmsa Ramzija, koji je pozirao za portret u studiju Bendžamina Vesta, gdje je Fulton imao studentsku praksu. Ramzi je bio pronalazač iz Virdžinije koji je od 1786. godine imao sopstveni parobrod u Šeferdstaunu (danas Zapadna Virdžinija). Docnije, 1793. godine, Fulton je i američkoj i britanskoj vladi predstavio svoje planove broda na paru, a u Engleskoj je upoznao Vojvodu od Bridžvotera, čiji kanal je ranije bio korišćen za probne vožnje i koji je kasnije naručivao opremu od Vilijama Simingtona. Simington je još 1788. uspio izgraditi brod na paru, a postoje nagovještaji da je Fulton znao za njegove radove.
Godine 1803. je sagradio parobrod (brzine 6 km/č), te parobrod „Klermont“, a 1807. godine je uspostavio redovnu liniju između Njujorka i Albanija na rijeci Hadson. Sagradio je i „Demologos“, prvi ratni brod na parni pogon.

Pored radova na parobrodu, Fulton se bavio i drugim pronalazaštvom, te je patentirao strojeve za pređenje kudelje, izradu konopca i piljenje i poliranje mermera.


- Godine 1783. francuski markiz Claude de Jouffroy d'Abbans sagradio je masivan parobrod koji je zapjenio rijeku Saonu nedaleko od Lyona, a samo 15 minuta nakon toga motori su garaznijeli u komadiće.

- Godine 1787. Amerikanac John Fitch projektirao je prvi uspješni parobrod s motorom, koji je pokretao nizove lopatica na kotaču.

- Godine 1790. Fich je počeo pružati prve usluge parobro­dom na rijeci Delaware.

- Godine 1802. Škot William Symington projektirao je teglenicu Charlotte Dundas, koja je mogla povući dva broda od 70 tona.

- Godine 1819. parobrod Savannah, sagrađen u New Yorku, prvi je preplovio Atlantski ocean.

- Godine 1833. kanadski brod Royal William prvi je u dva dana preplovio Atlantik, služeći se uglavnom parnim pogonom.

- Godine 1843. britanski inženjer Brunel porinuo je u more prvi parobrod s trupom građenim isključivo od željeza. Brod se zvao Great Britain,

- Godine 1858. Brunel je pustio u promet parobrod Great Eastern, najveći brod 19. stoljeća dug 211 m, mase 30 000 tona.

- Prvotni parobrodi kretali su se pomoću lopatica na kotaču, ali 1835. Šveđanin John Ericsson izumio je vijčani propeler.

- Godine 1845. Parobrodi na vijak pobijedili su u igri potezanja konopa parobrode na kotače.



wiki/net

Ko je izmislio papir..



Tajna pravljenja papira stiže iz Kine.

Najraniji sačuvani komad papira datira iz 200. godine pre naše ere i opisan je kao paučinasto tkana svila. Neki kasniji dokumenti govore o trakama bambusa i svile kao bazi papira, međutim to ipak nije bio pravi papir. Materijal koji bi se mogao nazvati papir, izumeo je Ts`ai Lun koji je služio na dvoru cara Ho Ti-a, dinastija Han, 105. godine nove ere. On je dobio zadatak da reorganizuje carevu biblioteku. Knjige su tada bile pisane na drvenim tablicama povezanim međusobno trakama i zauzimale su previše mesta. Osnovna ideja je bila napraviti zamenu za svilu i drvene pločice izbaciti iz upotrebe.

Njegova smeša za papir sastojala se od drvenih vlakana, trave, pamuka ili slame, kore drveta i riblje kosti, potopljena u vodu. U početku su ga svi gledali sa nevericom, međutim rezultati koje je dobio bili su dočekani sa oduševljenjem.


Stotinamagodina ova tajna je ostala unutar granica Kine. 610. godine nove ere, papir je preko Koreje stigao do Japana. Doneo ga je budistički sveštenik Don Čo i izazvao još veće oduševljenje pronalaskom. U Japanu je bio dalje usavršavan i već 770. godine car Šotoku je otkrio svetu štampanje na takvoj podlozi – objavio je “Milion molitvi” i kopije su sačuvane do današnjih dana.

Budući da je kineska civilizacija bila zatvorena prema vanjskome svijetu, tehnologija izradbe papira ostatku svijeta je ostala tajnom punih šest stoljeća. Naime, tek godine 751. Arapi su zarobili neke Kineze od kojih su doznali tajnu izradbe papira. U Europu papir je stigao u 12. stoljeću kao trgovačka roba iz arapskoga svijeta i s vremenom je potpuno istisnuo pergament.

U Evropu, umetnost pravljenja papira je stigla iz arapskih država negde u srednjem veku, prvo u Španiju i Italiju a zatim dalje. Arapi su smešu za papir obogatili svojim pamukom i presovanim biljkama.



kaligrafija.blogspot.com