Ko je izmislio penkalo...


Teško da postoji itko tko se u životu nije poslužio najpoznatijim izumom ovog briljantnog izumitelja - penkalom. No Penkala je izmislio i još par stvari koje nam i dan danas život čine ugodnijim...

Rođen kao Eduard Penkala, 20. travnja 1871. u današnjoj Slovačkoj, nakon preseljenja u Zagreb mijenja svoje ime u Slavoljub.


Kao što to biva sa svim talentiranim pronalazačima, i Slavoljub je bio izrazito znatiželjan te je od malih nogu rastavljao brave iz stolova i ladica kako bi proučio mehanizam otključavana i zaključavanja. Satovi su također bili predmet njegova interesa, tj. praktična mehanika njihova rada.

Poput Darwina, i Slavoljub je da udovolji ocu upisao medicinski fakultet, te je baš poput Darwina, ne mogavši podnijeti seciranje i krv, Penkala odustao od istog. Naposljetku upisuje Kraljevsku visoku tehničku školu u Dresedenu, gdje i diplomira s ocjenom dobar. Istovremeno pohađa satove violine, a postaje i vrsni poliglot poznavajući njemački, slovački, poljski i mađarski te francuski jezik.

U Zagrebu, Penkala otvara radnju te postaje kraljevskim kontrolorom mjera. Dvije godine kasnije, 24. siječnja 1906. patentira prvu mehaničku olovku i naziva je obiteljskim imenom.

Ni nakon toga Penkala ne miruje, već formira zajedničku tvrtku s Edmundom Mosterom – izgrađuju tvornicu olovaka koja će zaposliti preko 800 radnika, a penkale se izvoze u 70 zemalja svijeta. U razdoblju između 1912. i 1926. godine, ta je tvornica bila jedna od najvećih te vrste u svijetu, a kako bi stalno pružao kupcima i naručiteljima prikladan proizvod – postavljao je u olovke mine u bojama, dizajnirao ih u različitim stilovima te neumorno prilagođavao potražnji. A potražnje je bilo jer je ljude oduševljavala ideja o olovci koja se ne mora šiljiti ili umakati u tintu.

Također je veliku pozornost pridavao reklamiranju proizvoda, u čemu je bio prilično uspješan jer mu je na temelju 10 poslanih penkala, na adresu stigla narudžba za njih 100 000. Penkalina je ideja bila da jedan od zastupnika penkale u Grazu šeta ulicom elegantno odjeven, ali umjesto štapa u ruci – nosio je repliku mehaničke olovke.

Penkala je pokazao da se zna i šaliti na vlastiti račun osmislivši dizajn zaštitnog znaka tvrtke – čovječuljka s velikim ušima i nosom, a što je zapravo bila njegova karikatura.

Penkala je često u kavani, uz pijuckanje kave, prelistavao strane časopise kako bi pratio svjetske tehnološke trendove, a možda je to bio jedan od razloga njegova plodonosna rada. Naime, osim penkale – izumio je i termofor, rotirajuću četkicu za zube, zračni jastuk, insekticid neškodljiv za ljude Krepax , džepnu električnu svjetiljku, manometar, plavilo za rublje, ksilolit - sredstvo za impregnaciju drva koje je štitilo željezničke pragove od atmosferskih utjecaja i parazita, usavršio je gramofonske igle tako da mogu reproducirati i do 10 ploča ( napravio ih je od kroma, za razliku od uobičajenih koje su izrađivane od čelika i trajale su do dvije ploče) - sve zajedno oko 80 izuma!


1909. prijavljuje patent za Neptis Lucillu, zrakoplov dvosjed za čije je konstruiranje ideju dobio promatrajući leptire i njihov let. A 1910.,kako bi mogao izgraditi zrakoplov, gradi hangar na Črnomercu i time označava rođenje hrvatskog zrakoplovstva.
Zanimljivo je da je većinu izuma morao financirati vlastitim novcem jer nijedna od banaka nije bila zainteresirana.

No, ovaj briljantni niz naglo se zaustavlja 5. veljače 1922. jer Slavoljub Penkala, po povratku s poslovnog puta, umire od upale pluća.

I, kao što je na sahrani dva dana kasnije konstatirao Penkalin prijatelj Izidor Kršnjavi: "…tvorac penkale ostavio je svoje ime za vječnost!"
I time zadužio Hrvatsku i svijet.

e-lumen.net

Ko je izmislio štamparsku mašinu..


XV vek je bio prelazak iz Srednjeg veka u Moderno doba. U svim oblastima ljudskog društva se pokazala potreba za promenama i inovacijama. Dugačka putovanja Portugalskih i Španskih moreplovaca su Evropi otvorila vrata u novi svet i nove kulture. Tehničke inovacije i pisana komunikacija među ljudima koja je bila u ekspanziji je uticala na reforme u crkvi i politici, ideja humanista se širila Evropom, nove umetničke forme su se razvijale. Jedino je Inkvizicija još uvek ostala kao podsećanje na mračni period istorije ljudskog društva.

Mnogo godina ljudi su tražili jedinstvenu formu pomoću koje bi bilo moguće prozivesti više kopija manuskripta, bez ponovnog prepisivanja, kada se za to ukaže potreba. Prvi pokušaj štamparske mašine je bila upotreba drvenih blokova, u koje se uklesavanjem upisivao sadržaj, što je predstavljalo štamparsku formu. Na formu se nanosila boja, papir stavljao preko forme i poruka štampala na papiru. Ova procedura se pokazala kao spora, jer je samo uklesavanje u drvenu ploču bio spor proces.

Verovatno je najraniji oblik štampe za koji se zna bila upotreba kamena za izradu pečata. Korišćen je u Vavilonu i drugim drevnim civilizacijama, kao zamena za potpis i kao religijski simbol. Obično je pečat bio u prstenu i umakao se u pigment pre ostavljanja otiska.

Najstarija štampana knjiga poznata kao „Diamond Sutra“ je štampana u Kini 888. godine n. e.

To je knjiga Budističkih spisa. Godine 1041. Kinez Pi Šeng je izumeo pokretna slova koja je pravio od pečene ilovače. Ovo umeće je iz Kine preneto u Japan a zatim u Koreju.

Diamond Sutra
[You must be registered and logged in to see this image.] Za štampanje su znali Kinezi prije više od 1000 godina. Kineski kovač Pi Šeng je izumio pokretna slova, izrađivao ih je najprije od pečene ilovače, a onda izrezivao iz drveta ili kovine. To umijeće je iz Kine prenijeto u Koreju i Japan.U Evropi je pronalazač štampanja bio Njemac Johan Gutenberg, premda su Kinezi, kao što smo već spomenuli ovu vještinu još mnogo ranije poznavali.

Štampana presa se pojavila nezavisno na raličitim delovima sveta u različito vreme.

Potreba za umnožavanjem u velikom broju je proistekla iz manuskripta koji su prepisivani, a nisu bili dostupni svima. Potreba za obrazovanjem i pisanom reči je rasla. Možda je tome doprineo Rimski pesnik Martial, čiji je izdavač u to vreme napravio 5000 kopija jednog njegovog epigrama. Izdavač je posedovao „književne robove“ koji su prepisivali manuskripte.

Kinezi su najviše uticali na razvoj štamparske industrije pronalaskom PAPIRA 105. godine n.e. Zahvaljujući Budistima koji su pisali svoje tekstove i molitve, počela je masovna proizvodnja papira. Papir je u Evropu stigao u XII veku.

Godina 1445. se označava kao godina izuma štamparstva, a Johan Gutenberg se smatra izumiteljem štamparske prese i pokretnih metalnih slova, koje je sastavljao u redove i strane i koja su se mogla upotrebljavati više puta. Metalna slova su bila izlivena i ređana u matricu. Boja je bila na bazi ulja a, presa za štampu je bila ručna. Gutneberg je rođen 1398. godine u Mainzu u Nemačkoj. Naučio je zlatarski zanat i odatle njegovo znanje o metalu i metalnim legurama. Gutenbergova štamparska mašina je bile zaklopna, na formu jedne ploče se stavljao papir i pritiskom druge ploče se dobijao otisak. Prvi otisci su bila u tehnici visoke štampe.


Gutenberg je 1440. godine došao na ideju da izliva pojedinačna slova iz kovine i da od lsova sastavlja redove i stranice. Konstruisao je i drvenu prešu za mašinu pomoću koje se otisak dobivao pritiskom ravne ploče preko lista papira. Tako je 1455. godine objavio čuvenu Bibliju, štampanu po novoj tehnici.

[You must be registered and logged in to see this image.] Gutenbergov je slog bio izliven u kalupu, i to svako slovo posebno. Izvađen iz kalupa, slog se lako mogao slagati ili postavljati u riječi, redove i stranice.Štamparska tehnika se brzo širila i usavršavala.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Prva inkunabula je Gutenbergova Biblija, koja je i najstarija knjiga sačuvana iz Zapadne kulture. Poznata kao Biblija od 42 linije. Knjiga je kasnije ukrašavana minijaturama i inicijalima.

Mnogi iluminatori tog vremena su ukrašavali Gutenbergovu Bibliju, a najpoznatiji iz tog vremena je poznat kao Gospodar Karata (Meister der Spielkarten), graver i slikar. Ime je uzeo po setu karata koji je kreirao. Njegovo pravo ime se ne zna. Devet zveri iz karata za igranje. Središnji medved koji se penje se ponavlja u Gutenbergovoj Bibliji. Ova karta je sastavljena iz više štamparskih formi. Svaka životinja je posebna ploča.

Ilustracije na kartama za igranje
[You must be registered and logged in to see this image.]

net

Brushalter, deo donjeg veša, toliko cenjen od žena, ali i muškaraca, danas je stogodišnjak. Pripadnice nežnijeg pola ostale su mu naklonjene ceo jedan vek, ostavljajući po strani neudobni korset na koji su nekada bile osuđene. Postoji nekoliko verzija o tome ko je izumeo brushalter. Ovaj odevni predmet potiče još iz drevnog doba jer je poznato da su žene u staroj Grčkoj nosile neku vrstu odevnog predmeta koji im je pridržavao grudi. Ali, većina stručnjaka slaže se da je moderni grudnjak, najverovatnije, svojevrsna "prevara" kojoj je pribegla francuska feministkinja Hermin Kadol, krajem 19. veka. Ona je bila vlasnica radnje sa donjim rubljem, vrlo uspešna poslovna žena koja je mnogo putovala. Brzo je shvatila da za aktivne žene mora postojati bolje rešenje od tada proširenog, ali vrlo neudobnog i nepraktičnog korseta. Kada je 1889. otvorila radnju u Parizu lansirala je neku vrstu dvodelnog korseta koji je nazvala "le bien-etre". Gornji deo bio je dizajniran da pridržava grudi i uskoro je počeo da se prodaje zasebno.

Po drugoj verziji, brushalter je osmislio Parižanin Pjer Poare. U istorijskim knjigama, međutim, postoji slaganje oko jedne stvari - godine nastanka. Kao početak njegove istorije označena je 1907. kada je, u "modnoj Bibliji", časopisu "Vog", ovaj odevni predmet prvi put nazvan aktuelnim imenom - brushalter.

Ipak, ona prava, modna istorija počela je 1914. godine sa prvim savremenim grudnjakom koji je izumela Amerikanka Meri Felps Džejkobs. Na ideju je došla zbog providne letne haljine ispod koje nije mogla ugurati korset pojačan ribljim kostima. Od dve svilene marame napravila je korpe, koje je potom povezala satenskom trakom. Njene prijateljice oduševljeno su prihvatile ovaj izum, ali taj brushalter nije odmah pušten u prodaju. To se dogodilo tek kada je dizajnerka počela da dobija anonimna pisma sa zahtevima za prodaju grudnjaka. Ipak, prodaja nije išla ni izbliza toliko dobro, što, verovatno, i objašnjava činjenicu da je Meri prodala autorska prava za svoj izum magazinu “Warner Brothers Corset Company” i to za samo 1.500 dolara. Deset godina kasnije ta prava su vredela 15 miliona dolara. Kompanija "Vorner" uvela je i jednu novinu: umesto standardnih malih, srednjih i velikih modela, veličina grudnjaka merila se u centimetrima, što je omogućilo njihovu raznovrsnost.

Razvoju grudnjaka najviše je doprinela ruska emigrantkinja u Americi, Ida Rozental, koja je, uz pomoć supruga Vilijema, tridesetih godina prošlog veka, izmislila nov dizajn za grudnjak - uzimala je mere grudi i leđa nekoliko desetina Amerikanki, od devojaka u pubertetu do zrelijih žena i tako kreirala modele koji će svima odgovarati. Tako su se na tržištu pojavili brushalteri različitih veličina, ali i oblika korpi, pa je svaka žena mogla da nađe odgovarajući. Njihova fabrika "Maidenform" sa uspehom posluje i danas.

Nakon Drugog svetskog rata i velike ekonomske krize brushalteri su bili samo "nužno zlo". Pravili su se uglavnom od najjeftinijeg pamuka i najčešće u boji kajsije. Početkom pedesetih počinje nagli razvoj Holivuda, a njegove zvezde postaju apsolutni parametar za sve modne trendove, pa i za brushaltere. Tokom šezdesetih godina, za mlađu populaciju ovaj deo donjeg veša postaje i politički simbol - mlade hipi devojke u znak protesta spaljivale su brushaltere tražeći na taj način svoja prava i slobodu.

Nakon "feminističkog pokreta" došlo do pravog buma u istoriji ovog odevnog predmeta. Grudnjaci su dobili elastične držače, zatim korpice, fišbajne koji podižu grudi... Većina naših čitateljki bila je svedok poslednje modne revolucije koju je pokrenuo takozvani "vonderbra". Brushalter koji podiže grudi pojavio se 1994. godine i ubrzo je postao najprodavaniji odevni predmet širom sveta, a proslavio je i Evu Hercigovu - prvu "vonderbra devojku".

Tehnološki napredak omogućio je i postojanje inteligentnih grudnjaka, kao što je onaj koji ima ugrađen aparat za merenje pulsa, ili noćni brushalter koji pomaže u otklanjanju bora na dekolteu. Ipak, ovi grudnjaci nisu i najskuplji. Prestižna američka firma "Victoria`s Secret" lansirala je 2001. model “fantasybra” sa dve hiljade dijamanata od ukupno 800 karata, koji se zatvara uz pomoć dijamantskog broša. Manekenka Hajdi Klum prva je prošetala ovaj 10 miliona dolara vredan brushalter na modnoj pisti. Godinu dana kasnije, Žizel Bundšen pojavila se u brushalteru iste mode kuće, ali dva miliona dolara skupljim. “Vrela fantazija” napravljena je od crvenog satena sa 1300 komadića dragog kamenja, među kojima se izdavajaju rubini i dijamanti. Nije, međutim, poznato u čijem ormaru su završili ovi skupoceni brushalteri.


tv.novosti.rs

Zubar, Alfred P. Southwick je video kada se pijan čovek slučajno šokirao i poginuo 1881 godine, što ga je inspirisalo na ideju da bi se s ovom metodom mogle vršiti smrtne kazne osuđenicima na smrt. Shvatio je to kao dobrom alternativom za vješanje, jer bi to bilo brzo i bezbolno (za razliku od odlaska kod zubara, koje je često dugo i bolno).

Edison se protivio smrtnoj kazni, ali njegova želja da naruži sistem naizmenične struje je doveo do izuma električne stolice. Edison (ili neko od njegovih zaposlenih) je iskoristio naizmeničnu struju da napravi prvu električnu stolicu za državu Njujork sa ciljem promovisanja ideje da je naizmenična struja opasnija od jednosmerne. Popularan mit je da je Edison sam izmislio električnu stolicu, ali prema nekim drugim izvorima, stolicu su izmislili nekoliko njegovih radnika, posebno Harold Braun, radeći u Menlo Parku.

Zaposleni kod Thomasa Edisona dizajniraju prvu električnu stolicu. Koristili su generator od suparnika Westinghouse Corporation, za napajanje stolice, tako da su kupci mislili da je Westinghouse i njihovi proizvodi smrtonosni. Oni su čak pokušali popularizirati "Westinghouse" kao riječ kojom bi nazvali stolicu, ali je riječ "electrocute" (električni + izvršavanje) postala popularnija. Kao odgovor, George Westinghouse financira žalbe zatvorenika, kako ne bi bili ubijeni ovim putem.

Prvo korištenje električne stolice tokom izvršenja kazne 1890 godine, jedva je dokazalo da je ta tehnologija brza i bezbolna. Zatvorenik je morao biti šokiran dva puta, njegovo telo je bilo zahvaćeno plamenom, a počeo je i krvarenje.

Čovek koji je 1846. godine patentirao šivaću mašinu – Elias Houv – prvi je imao ideju za nešto slično današnjem patent-zatvaraču. Nazvao ga je “automatski, neprekidni zatvarač odeće”. Houv je patentirao svoj izum, ali je verovatno zbog uspeha koji mu je donela šivaća mašina, odustao od marketinga svog zatvarača.

Posle više od četiri decenije Vajtkomb Džadson, iz Čikaga, je 1891. prijavio svoj patent-zatvarač, prilično zamršeni sistem kopči, spona i kuka. Izum je debitovao na Svetskoj izložbi u Čikagu 1893. godine, ali s malo komercijalnog uspeha, jer je sistem bio suviše složen i nespretan.

Džadson je kasnije bitno modifikovao dizajn, ali njegovom zatvaraču nije išlo ni kad se tako usavršen pojavio na tržištu 1904. godine, jer niko nije znao šta da radi s tom novotarijom. Ljudi su bili navikli na dugmad, bili zadovoljni njima i nisu mogli da zamisle ni jedan drugi način zakopčavanja i otkopčavanja odeće.

Iako se Džadston nadao širokoj primeni i velikom uspehu, njegov izum našao je svoje mesto samo na čizmama i kesicama za duvan. Ni kad je dodatno pojednostavio svoj izum, to nije bilo dovoljno da bi se rajsferšlus našao na ženskim suknjama i haljinama. I dalje je to bila složena naprava.

Švedski doseljenik Gideon Sandbak dolazi 1913. u Džadsonovu kompaniju i bitno usavršava izum kojem daje ime “razdvojivi zatvarač” a istovremeno usavršava i mašine za proizvodnju rajsferšlusa.

Umesto kukica i rupica nova verzija ima dva niza zubaca koji čvrsto ulaze jedan u drugi i lako i sigurno drže zajedno dve strane naprave, dva njena elementa.

Stvar je sada izgledala vrlo slično onome što danas svi dobro znamo i ne razmišljamo koliko je verzija i godina bilo potrebno za jedan od najjednostavnijih mehanizama modernog vremena.

Tako običan, a tako genijalan, iako ne nužan i apsolutno neophodan, rajsferšlus je postao beskrajno koristan u svakodnevnom životu. Ali osvajanje tržišta takođe je trajalo dugo, gotovo dva veka.

Početak Prvog svetskog rata otvorio mu je vrata kad je američka vojska odlučila da stavi patent-zatvarač na deo opreme i odeće vojnika. Tridesetih godina, patent-zatvarač počinje da se koristi na dečjoj odeći. Reklamna kampanja ga je predstavljala kao nešto što će deci omogućiti da se sama obuku.

Godine 1934. patent-zatvarač je prvo osvojio Veliku Britaniju, kad ga je vojvoda od Vindsora stavio na svoje pantalone i time jednim potezom slomio otpor britanskih krojača.

Potom je na red došla Francuska, ali ne bez borbe, koja se pod nazivom “Bitka za šlic” vodila 1937. godine. Naime, francuski modni dizajneri su shvatili prednosti patent-zatvarača, ali trebalo je uveriti muškarce da su oni mnogo bolji od dugmića.

Patent-zatvarače će krajem 30-ih konačno prihvatiti i ženska moda.

Drugi svetski rat će usporiti proizvodnju i prodaju, ali će ona po završetku rata preći milijardu patent-zatvarača godišnje.

Danas je na svemu, od pantalona do večernjih haljina, obuće, kofera do vreća za spavanje, šatora…

Engleski naziv “ziper” patent-zatvarač je dobio u “B. F. Goodrich Company”. U povlačenju rajsferšlusa na svojim čizmama, vlasnik kompanije je čuo “zzzzzip” i uzvinuo “zip er up”, oponašajući zvuk koji je proizvodila ta mala jednostavna naprava.

(B92)

ISTORIJAT PRANJA I PEGLANJA

Od trenutka kada je čovek pronašao tkaninu i počeo je koristiti u svrhu oblačenja, počeo je tu tkaninu održavati čistom. Prvi crteži praljudi pokazuju kako se "čopor" okupljao na reci i kroz vodu probacivao tkaninu kako bi je oprao.

Pračovek je uvideo da se udaranjem tkanine o stene na obali lakše i lepše pere tadašnja odeća... I tako je nastala prva "veš mašina". Pojavom sapuna, koji se pravio od pepela i masti životinja, došlo se na ideju da se sapun, kojim su se ljudi prali upotrebi i za pranje odeće. Kako bi se manje sapuna trošilo i postigao veći efekat, ljudi su trljali tkaninu sapunom a potom gazili po njoj u nekom lavoru ili slično.

Za posebno zaprljane odevne predmete su koristili i toplu vodu, a primetili su da se rukama, iako mnogo mukotrpnije, postiže bolji efekat pranja. Tako se "pranje na ruke" odomaćio kod čoveka još pre oko 4500 godina...

Od tada, kada je nadjena tehnologija pranja veša, pa do današnjih savremenih veš mašina koje pomoću jake elektronike same određuju kako se veš pere, sve se odigralo munjevitom brzinom... Gaženje u lavoru je zamenjeno udaranjem (mlaćenjem) veša motkama ili udaranjem o kamenje čime se veš ujedno i cedio i taj način se održao do današnjih dana u zabitim delovima sveta.

Izumljene su ubrzo daske o koje se veš trljao, da bi ideja o stalnom prevrtanju veša i jačem efektu pranja prerasla u epohalno otkriće. U XVII vek ulazi se sa prvom veš mašinom, koja se sastojala od bubnja u koji se stavljao veš i koji se okretao ručno. Taj princip je osnova rada svake veš mašine i održšao se kao zvezda vodilja do dan danas

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je ručno okretanje postalo isuviše naporno, a sa pronalaskom prvih motora, isti su iskorišćeni da bi zamenili ljudsku snagu i vreme. Prve takve mašine pojavile su se krajem XVIII veka. Dalje je sve išlo munjevito...

Čovek je u mašine ugrađivao polako sve što mu je nedostajalo. Pre svega gorionike (prvo na običnu vatru pa kasnije i na plin) koji su zagrevali bubanj i vodu u nemu, povećavao je bubanj u zavisnosti od potrebe a sa razvojem motora stavljao one koji brže i bolje rade...

Mašina sa kakvom se danas srećemo je baš to... spakovano u metalnu kutiju i sa nizom programa koji nam pomažu u radu i oslobađaju sedenja pored iste dok radi... Princip je ostao isti, veš se i dalje okreće i mulja i na taj način pere. Što je veš zaprljaniji, to mu više mesta u bubnju treba, to mu treba više praška i toplija voda...

Zajedno sa razvojem pranja, sa malim zakašnjenjem počelo se razvijati i peglanje veša. U početku su tekstilne stvari stavljane ispod veće težine kako bi se ispravile. Ubrzo se pojavila drvena presa, još u doba rimljana ali je nešto naravno falilo... Prve " prave pegle" su bile u stvari kamene ploče koje su pritiskale veš... Čovek je brzo shvatio da kamene ploče mnogo bolje isprave veš kada su vruće, počeo ih je stavljati u vartu kako bi ih pre ravnanja veša zagrejao... I tako izmislio prvu peglu... Bilo je to pre više od 2300 godina...

Kao i kod mašine, stvari su se logično i vrlo brzo razvijale. U XIII veku pegla je poprimila oblik koji sada ima. Najveći problem (njena funkcionalnost) se razvijala kroz vekove...

Telo prvih pegli bilo je puno. Zagrevanje se vršilo stavljanjem u vatru ili žar, a kasnije kada se plin odomaćio stavljanjem na gorionike. Problem koji je stvaran ovim načinom grejanja pegle je prljavština koja se prenosila na veš... Tako je telo pegle postalo šuplje, i u njega se stavljao žar ili usijano kamenje. Plin je doveo do ugrađivanja gorionika unutar pegle koji je zagrevao ploču... sve do pronalaska i eksploatacije struje... Današnje pegle oslobađaju žene of "fajtanja" veša, proizvodeći i izbacivajući paru pod određenim pritiskom, dok se grejanje ploče određuje termostatom, u zavisnosti od vrste tkanine...




servisbianca.com

Skrenite pogled sa ekrana na tastaturu i pogledajte šest slova u prvom redu. Q-W-E-R-T-Y.

Izvor: BBC


Kako li se ova kombinacija slova uklopila u jezik? Izgleda tako skrpljeno, nepovezano i proizvoljno.

Ipak, to je glavni softver čvrsto umrežen u desetine miliona mozgova i stotine miliona prstiju širom sveta. To je ultimativni interfejs za korisnike – prenesen na tastaturu kompjutera, PDA i na neke od najfinijih mobilnih telefona širom sveta, prilično nepromenjen od kada postoji - od 70-ih godina 19. veka!

„Zamislite da ste na prvom letu nove ultra-moderne letelice, ‘drimlajner’ i primetite da ga pistom vuku magarci. Ili, bolje reći, kamile”, objašnjava komičar Stefan Fraj, voditelj nove serije na radiju BBC 4 koji govori o poreklu Qwerty-ja.

“Isto tako je Qwerty tastatura stari sistem prilagođen našim modernim uređajima. I, poput metaforičke kamile, dizajniran je na seriji kompromisa.”

Ratovi pisaćih mašina

Kako je Qwerty-tastatura završila u našim rukama?

Posle građanskog rata u Americi standardizacija je značila sve. Novi svet je trebalo da bude mehanički. Metak od 22 kalibra je morao da se uklopi u svaku cev od 22 kalibra na svetu. Daktilograf je morao de se uklopi u svaku pisaću mašinu. Postojalo je veliko takmičenje u daktilografskim standardima.

Stil je, možda, evoluirao ali osnovne funkcije su ostale iste. Pronalazač Qwerty tastature je Kristofer Šouls, zvaničnik luke u Milvokiju, senator Viskonsina, urednik novina i čovek koji je pokušao da izmisli prvu pisaću mašinu.

Izazov je bio mehaničke prirode - pronaći sistem koji je povezivao lako razumljiv interfejs sa komplikovanom tehnologijom mastila i poluga.

Prvi pokušaj je bio alfabetski - da slova idu abecednim redom, ali su se poluge sudarale zbog rasporeda tipki pa je Šouls morao da ih prerasporedi. U obzir je uzeo učestalost i kombinaciju slova kako bi sprečio „sudaranje“ poluga.

Nastankom takmičenja u kucanju, zahuktali su se i „daktilografski“ ratovi - bitka ko će brže tačno da otkuca veći broj reči u minuti.

U tim „okršajima” dešavalo se da se tipke sudare i „zalepe”. Pa je, navodno, Šouls ponovo preuredio slova na mašini kako bi smanjio brzinu kucanja.

„Remington”, poznata fabrika oružja i šivaćih mašina (kasnije i pisaćih mašina) je 1873. usvojio ovaj sistem koji je postao baza ne samo za engleski već i za većinu evropskih jezika.

Ali, da li je Šouls namerno osmislio kombinaciju slova da bi usporio kucanje? Da li bi pronalazač stvarno osakatio sopstveni izum?

Da je tako, kaže Fraj, onda bismo Qwerty tastaturu i njenog kreatora mogli da optužimo za „svesno izopačenje jezika i ograničenje brzine kucanja”.

Qwerty „nije ergonomski”, kaže professor Koiči Jasoka sa Kjoto unvierziteta, stručnjak za razvijanje tastature.

Ali on vidi dokaze za praktičnost Qwerty-ja u svetu pisaćih mašina. „T i H je najčešće korišćen par slova u engleskom jeziku”, objašnjava on. „Na Šoulsovoj pisaćoj mašini poluge za T i H su smeštene na dva različita kraja.”

Jasoka veruje da je razdvajanje ovih slova napravljeno u interesu brzine. Korisnici su mogli da kucaju T-H bez sudaranja tipki, dok je blizina slova E i R nebitna. Drugim rečima, nema dokaza o sporijem kucanju. „Ergonomija nije bila karakteristična za 19. vek”, zaključuje on.

Naravno, postoje i drugi načini kucanja.


Ranih 30-ih godina 20.veka stručnjak za pokrete August Dvorak, je Qwerty da prelazi preko gomile empirijskih dokaza ukazujuči na njegovu neefikasnost.

Kao alternativu, proizveo je ergonomski dizajniranu tastaturu koja je mogla da označi kraj Qwerty-ja. Dvorakovi korisnici su brže izveštavali, tačnije kucali manje se zbunjivali na tastaturi. Ali već je bilo kasno. Kao što je naizmenična pobedila jednosmernu struju, audio kasete pobedile trake od 8mm, tako je Qwerty dobio ovu borbu.

Pisaće mašine ovog formata već su zavladale kancelarijama širom sveta. Qwerty je doneo standardizaciju i usaglašavanje. I premda postoje efikasnije tastature, one nude samo minimalna poboljšanja.

Ako korisnici stvarno traže brzinu i tačnost, onda mogu da probaju sa stenotipima koje koriste stenografi u sudnicama. Ove pisaće mašine imaju 22 tipke i na njima se može kucati brzinom govora, oko 180 reči u minuti ili 3 reči u svakoj sekundi.

„Dobar stenograf će pobediti Qwerty u pola noći jer mi kucamo u slogovima”, objašnjava stenograf Meri Soren.

Ali stenoigrafija je komplikovana veština koja se uči postepeno i teže ju je savladati nego Qwerty. Lakše bi bilo da se tastatura potpuno izbaci iz upotrebe.

Sada već napredni programi za prepoznavanje govora postoje u savremenim mobilnim telefonima i najmodernijim operativnim sistemima. Mogu li oni zameniti Qwerty?

Ne, sudeći po rečima Dena Diksona iz Centra za istraživanje digitalne kulture Univerziteta u Zapadnoj Engleskoj.

„Istraživanje je nedavno pokazalo da ljudi u stvari vole da misle i kucaju, ne da misle i govore. Kada govore, treba im više vremena da organizuju svoje misli”, kaže on.

I pored svih mana, izgleda da će Qwery još dugo biti sa nama.

Prema geološkim istraživanjima, sve je počelo pre nekoliko hiljada godina, kada su se
sudarile evropska i afrička ploča i kada je iz dubine Zemlje prema površini potisnuta jedna vrsta do tada nepoznatih stena sa čudnim osobinama – radilo se o oksidu gvožđa mnogo kasnije nazvanom magnetit. Ova ruda gvožđa ima osobine stalnog magneta u svom prirodnom stanju i predstavlja prirodni magnet.

Pre oko 25 vekova, u okolini grada Magnezije u Maloj Aziji, otkriveno je postojanje ove gvozdene rude koja ima svojstvo da privlači gvozdene predmete; cela pojava magnetizma dobila je ime po gradu u kojem je otkrivena. A otkrivena je, navodno, tako što je pastir idući po kamenitom tlu osećao da zemlja privlači gvozdene eksere iz njegove obuće.

Stari Grci su magnet zvali ”Herkulov kamen” - verovatno zbog toga što im je njegova
privlačna sila izgledala strašno velika.

Kinezi su, međutim, znali za magnet još mnogo ranije (prema nekim podacima, pre 4000
godina). Oni su ga nazvali imenom ”Tšu-ši”, što na našem jeziku znači ”kamen ljubavi”. Kinezi su bili prvi koji su magnet počeli da praktično upotrebljuju. Oni su uočili da magnet, ako slobodno visi o nekom osloncu, ili ako se u svom težištu oslanja o šiljat vrh te je lako pokretljiv, uvek zauzima isti pravac sever-jug. Tu su njegovu osobinu koristili da bi na lađama, ploveći morima daleko od kopna, određivali strane sveta. Busolu su, dakle, izmislili Kinezi, a u Evropu su je preneli arapski moreplovci tek u XII veku.

U Starom i Srednjem veku ljudi su naučili da prave veštačke magnete i čak su ih korisno
upotrebljavali, ali nisu znali da objasne magnetne pojave.

Magnet je bio okružen raznim praznovericama. Verovalo se kako magnet ima neku čarobnu moć i kako se prirodnim magnetom mogu lečiti razne bolesti, ili kako magnet gubi svu svoju moć ako se premaže belim lukom.

U jeku takvih verovanja, engleski fizičar i lekar Viljem Gilbert (William Gilbert, 1544-1603) napisao je 1600. godine knjigu ”O magnetu i magnetičnim telima i o velikom magnetu Zemlji”, u kojoj je postavio temelje naučnog istraživanja i magneta i elektriciteta. U toj knjizi, kao što se iz naslova vidi, Gilbert je prvi put izrazio misao da je Zemlja veliki magnet. Kao i svaki magnet, tako i Zemlja ima dva magnetna pola; ti se polovi, međutim, ne nalaze stalno na istim mestima kao geografski polovi. Oni se pomeraju. To pomeranje je utvrdio slavni polarni istraživač Amundzen (Roald Amundsen, 1872 – 1928) kada je 1903. do 1905. godine boravio u blizini magnetnog pola u severnoj polarnoj oblasti.

Ključni momenat za nauku o magnetizmu desio se početkom XIX veka, kada je francuski
fizičar i astronom Arago uočio da gvozdeni predmeti postaju namagnetisani u blizini mesta gde je udario grom. No, veza između magnetnih pojava i električne struje utvrđena je sa sigurnošću tek eksperimentima danskog fizičara Ersteda (Hans Christian Øersted, 1777 –1851) 1820. godine. Te godine je Arago (Francois Jean Dominique Aragò, 1786 – 1853) napravio prvi elektromagnet: postavio je čeličnu iglu u staklenu cevčicu i oko te cevčice namotao bakarnu žicu. Kada je kroz namotaje žice propustio struju, čelična igla se namagnetisala i dobijen je prvi elektromagnet. Neposredno posle ovih otkrića, na osnovu Amperovih (André-Marie Ampère, 1775 – 1836) radova i Faradejevih (Michael Faraday, 1791 – 1867) eksperimenata došlo se i do kvantitativnih podataka o povezanosti magnetnih i električnih pojava.




df.uns.ac.rs

Između tih priča najčuvenija je ona o grčkom junaku Palamedu, koji je izmislio šah za vrijeme opsade Troje da bi tom igrom vojnicima prikratio vrijeme. U arheološkim iskopinama starih civilizacija pronađene su prastare ploče slične šahovskoj ali to još nije bio šah. Najstariji spomenici šahovske igre potječu iz Indije iz sredine VI stoljeća.

U staroj perzijskoj pjesmi ''Knjiga o čatrangu'' (Čatrangname, konac VI st.) priča se: Indijsko poslanstvo donijelo je perzijskom kralju Hosroe I Anoršovanu (Pravedni), kome je Indija plaćala danak, šahovsku ploču sa figurama. Indijci su tražili od kralja ili da sam pronađe pravila tajanstvene igre ili da odustane od danka. Hosroe se našao u čudu ali je nekom perzijskom mudracu uspjelo da odgonetne smisao igre.


Indija je, prema tome, kolijevka šaha. Međutim, tko je šah izmislio i kada je nastao, ostaje i dalje tajna. Jedna stara indijska priča o tom govori: da je tome bilo kada je Indijom vladao mladi kralj Balhib. Njega je odgojio mudrac Sissa Ben Dahir ali je lukavom plemstvu i svećenstvu uspjelo da mladoga kralja otmu utjecaju čestitog mudraca. Kralj, koji je po prirodi volio zabavu i veselje, prestao je mariti za nevolje puka.

Za to vrijeme njegovi pokvareni savjetnici vršili su nad narodom različita nasilja i nepravde. Tada je Ben Dahir, znajući za sklonosti mladoga kralja, izmislio novu igru u kojom je želio pomoću kipova i poteza prikazati patnje naroda. Balhib je napokon spoznao istinu te je iz zahvalnosti bogato nagradio mudraca.

Ben Dahir je za nagradu zaželio pšenicu i to da mu se na prvo polje šahovnice položi jedno zrno, na sljedeće dva zrna, zatim na treće četiri i uvijek dalje dvostruko po dvostruko. U početku se Balhib čudio skromnosti mudraca ali toliko žita ipak nije mogao sakupiti kada je izračunao konačni broj zrna. Točan broj iznosio je 18 446 744 073 709 551 625 zrna ili oko bilijun tona! Indijski pisac Halaiudha (X st.) spominje u jednom svom komentaru da se za 64 polja šahovnice uzima i naziv kocthazara (kočazara), što u prijevodu znači hambar. Ne zna se da li taj naziv potječe od te pripovijesti sa pšenicom ili je priča nastala od tog naziva.


Šah se u Indiji zvao čaturanga (četverodijelno) a to je ujedno i pjesničko ime za tadašnju indijsku vojsku koja je imala četiri roda. To su bili vojnici sa slonovima- danas su to u šahu lovci, pa borna kola- današnji topovi, te konjanici i pješaci. Tu je bio još i radža-kralj, kao i mandarin (savjetnik) – u današnjem šahu to je dama ili kraljica. Figure su se na ploči kretale mnogo sporije nego danas. Mandarin (dama) samo je išao na susjedno polje u kosom smjeru, slon (lovac) preskakivao je po jedno polje u kosom a kola (top) po jedno polje u ravnom smjeru. Konj se kretao kao današnji skakač a to je upravo sredina između kretanja slona i kola: jedno polje koso i jedno polje ravno u istom smjeru.


Šahovske figure, osim kralja i ferza (naša kraljica), simboliziraju četiri roda vojske: pješake, konjicu, slonove i borna kola. (U Indiji se također spominje veza s podjelom na četiri kaste odnosno varje.) Ta se simbolika u prevodima na razne jezike djelomično izgubila.
Pješak (pijun) je u njemačkom jeziku "der Bauer" (seljak), u engleskom "pawn", riječ koja potiče, preko anglo-normanskog i francuskog, od latinskog "pedon", što označava vojnika-pješaka.

Figura "konjanik" (ili vitez) još se tako zove recimo u engleskom. U ruskom je "konj", u hrvatskom se gotovo isključivo koristi riječ "skakač" iako se i tu susreće naziv konj.
Indijska figura, koja simbolizira slona i danas se naziva "slon" u ruskom. U njemačkom je "der Läufer", što znači "trkač". U hrvatskom je postala "lovac", a u engleskom, neočekivano, "bishop" (biskup), možda zato jer oblikom podsjeća na biskupsku kapu.
Zanimljive su promjene imena figure "borna kola" u Hrvatskoj, koje simboliziraju promjene u tehnici ratovanja. Stariji naziv bio je "toranj" ili "kula", što se odnosi na drveni toranj, koji se koristio u opsadi. Danas je nazivamo "top". Prijetnja toj figuri naziva se "šuh".
Kralj, perzijski "šah", dao je ime igri ("šahmaty" u ruskom, "das Schach" u njemačkom). Uz njega stoji figura, koja se na parzijskom naziva "ferz", što označava kancelara (vezira). Ime "ferz" koristi se i u ruskom. U Europi, ferz je promijenio spol i postao kraljica ili dama. Prijetnja kraljici nazica se "šeh".


Kako je došlo do konstrukcije tako složene igre? Šahovska ploča je svakako starija od figura: magijski kvadrati s raznim brojem polja nađeni su u starim egipatskim, kineskim i indijskim hramovima. Tabla sa 8¤8 polja široko je korištena u Indiji. Na sanskrtu se naziva "aštapada", od "aštau": osam i pâdam: noga, stopa, polje; to je i jedno od iemna za prebivalište boga Višnu. Aštapada je bila površina na kojoj se gatalo i pororicalo, a poslije su na nju bacane i kocke za igru. U doba Veda obredi su vršeni u prirodi pa je i kvadrat aštapade urezivan na zemlji. Kvadrat je vjerojatno imao veličinu 8×8 stopa, pa odatle potječe naziv. Početkom naše ere aštapada se počela izrađivati kao tabla od drva, srebra i zlata i sl.

Na tabli za šatrandž, polja nisu bila obojena raznim bojama. Uzorak svjetle i tamne boje, kakav danas općenito zovemo "šahovnica", pojavljuje se prvi put krajem 11. st.



sahklube4.hr/wiki

Jedan od najpopularnijih muzičkih instrumenata, klavir, ima višestruku primenu i može da se koristi u vidu pratnje, kao deo kamerne muzike ili kao deo ansambla. Pored ovih zanimljivih karakteristika, mnogo toga može da se nauči o klaviru, uključujući i njegovu istoriju. Kako bi se dublje razumeli istorijski aspekti ovog značajnog muzičkog instrumenta, dobro je znati ko je izumeo klavir.


Pronalazak klavira

Ko je izumeo klavir? Bartolomeo Kristofori, koji je nekad pravio muzičke instrumente u Italiji, smatra se izumiteljem modernog klavira. Živeo je od 1655. do 1731. Napravio je ovaj instrument negde u 18.veku dok je radio u službi princa Ferdinanda Medičia, vodeći računa o njegovim instrumentima. Dalje, usavršio je komplikovan mehanički aspekt klavirskog dizajna. Pored toga, smatra se izumiteljem i nekih drugih instrumenata sa dirkama poput ovalnog spineta i spineta.

Dodatne činjenice i drugi interesantni podaci

Sva tri originalna klavira koje je napravio Kristofori postoje i danas i sva tri klavira potiču iz 20-ih godina 18.veka. Prvi je napravljen 1720. i trenutno se nalazi u Njujorku, u muzeju Metropolitan. Drugi potiče iz 1722., nalazi se u Rimu u Nacionalnom muzeju muzičkih instrumenata (Museo Nazionale degli Strumenti Musicali). Treći datira iz 1726, a trenutno se nalazi u Leipzig University’s Musikinstrumenten (Leipzig University’s Musikinstrumenten).

Različite vrste klavira uključuju: koncertni klavir, pijanino, polukoncertni klavir i električni klavir. Koncertni klavir karakteriše horizontalna raspodela žica i okvira. Isto tako, pijanino je takođe vertikalni klavir koji je mnogo kompaktniji u smislu dizajna. Polukoncertni klavir je poznat po svojoj kraćoj strukturi, visini od oko 85-90 cm. Električni klavir je kraći od polukoncertnog klavira i prepoznaje se po kraćim klavirskim čekićima.

Klavir je u mnogome doprineo ljudskom društvu. Odigrao je značajnu ulogu u razvoju zapadnjačke klasične muzike. Pored toga, u velikoj meri je zastupljen na filmu i televiziji. Dalje, koristi se i u džez muzici. Tipičan klavir uključuje rezonantni korpus, žice i mehanizam sa klavijaturom i pedalama. Betoven, Mocart i Hajdn su među najeminentnijim imenima muzike koji su koristili klavir kao instrument. Isto važi i za Johana Bramsa, Feliksa Mendelsona i Roberta Šumana.

Izvor: Who Invented Piano

Da li ste znali da je čips izmislio američki kuvar Džordž Kram 1853. godine, koji je radio u veoma skupom restoranu „Mun lejk lodžu“ u Saratoga Springsu u državi Njujork.

Motiv kuvara je bio inat prema prezahtevnoj mušteriji Kornelijusu Vanderbiltu koji je inače bio graditelj železnica, jer nije bio zadovoljan pripremljenim pomfritom. Zato je Kram isekao veoma tanke listiće krompira i kada ih je ispržio, bili su suviše tvrdi da bi se jeli viljuškom.

Međutim, Vanderbilt je bio oduševljen ovako pripremljenim krompirom, pa je čips postao specijalitet kuće. Kram je nastavio da priprema čips i kada je kasnije otvorio vlastiti restoran, ali nikada nije patentirao svoj proizvod. To je uradilo preduzeće iz Kalifornije „Skaders“ 1920. i otpočelo masovnu proizvodnju čipsa koji se sada prodavao u kesama koje su ga održavale svežim.


cricket.rs

Од прве Келенове идеје за прављење леда до уласка фрижидера у масовну употребу прошло је 170 година

И пре него што је измишљен фрижидер, људи су врло добро знали да ће се трајност хране продужити ако је држе на хладном месту: у близини воде или запакопану под снегом кад га има, или под земљом, на тамним местима…

Први систем хлађења осмислио је Вилијам Кален, угледни шкотски професор, лекар и хемичар. Он је у јавној демонстрацији 1756. године на Универзитету у Глазгову показао како вештачко хлађење функционише: употребио је пумпу којом је створио делимични вакуум над контејнером са етром који се онда грејао, апсорбујући топлоту из окружења. Процесом је добијена мала количина леда.

Но, ова демонстрација није изазвала помаму индустрије нити некакву комерцијалну примену – фрижидери још нису били смишљени. Заправо, ушли су у масовну производњу тек 170 година касније.

Нешто много сличније фрижидеру је 1805. направио Оливер Еванс, амерички проналазач и “отац хлађења”, како су га звали. Он је употребио компресор за машину код које се хемикалија претварала у пару па враћала назад у течно стање. У термодинамичком циклусу, процес се изнова понављао и хладио унутрашњост. Ипак, Еванс са овом идејом није направио ниједан фрижидер.

Његову идеју је готово три деценије касније мало модификовао и искористио Американац Џејкоб Перкинс који је направио фрижидер и свој изум патентирао у Великој Британији. Међутим, ни Перкинс се од своје идеје није обогатио. Тек су 1920-тих и обични грађани почели да користе фрижидере, што је изазвало велику револуцију у навикама везаним за исхрану.



b92

Boce šampona i losiona proizvedenih u ranom 20. veku od CL Hamilton Co Washington, D.C.


Pojam i usluga uvedena je u Velikoj Britaniji od strane bengalskog poduzetnika Sake Dean Mahomeda 1814 godine, kada je Dean, zajedno sa svojom suprugom irkinjom, otvorio kupatilo poznato kao 'Mahomedova parna kupka' u Brightonu u Engleskoj. Njegova kupatila su bila poput turskih kupatila gde su klijenti dobijali indijski tretman champi (šamponiranje) ili terapijsku masažu. Njegov servis je bio veoma cenjen, i on je dobio visoku nagradu imenovanjem "hirurga za šamponiranje ' Georga IV i Williama IV.

1860, primenjivan je sapun za kosu. Pre je običan sapun bio korišten za pranje kose, međutim, film sapun je na kosi ostavljao neugodan, iritirajuć i nezdrav izgled.

Tokom ranijih faza šampona, Engleski frizeri su kuvali sapun za brijanje u vodi u kojoj su dodavali bilje da bi dali kosi sjaj i miris. Kasey Hebert bio prvi poznati proizvođač šampona, i nastanak šampona se pripisuje njemu. Komercijalno je šampon bio dostupan na prelazu u 20. vek. U početku, sapun i šampon su bili vrlo slični proizvodi; oboje su sadržavali iste prirodno izvedene vrste deterdženta. Moderni šampon kao što je poznat danas je nastao 1930 godine, kao prvi šampon sa sintetičkim surfakantima.

Šampon je uopšteno napravljen kombinovanjem surfakanta, najčešće natrijevog lauril sulfata i / ili natrij laureth sulfata sa co-surfaktima, najčešće cocamidopropyl betaina u vodi da bi se formirala gusta, viskozna tečnost. Ostali bitne sastojci uključuju sol (natrijev klorid), koji se koristi za podešavanje viskoznosti, konzervans i miris.



haoss.org

Reč "fudbal" je engleski termin kojom se u ranim srednjem veku opisivala "fot-lopta" (prvo zabilježena c.1400 godine) kojim se opisavala 'utakmica igrana "nogom'. Rane nogometne utakmice nisu samo igrane u Engleskoj, već i u drugim europskim zemljama pod različitim imenima s lokalnim inovacijama. Ostali oblici uključuju irski "caid", što znači 'lopta' predak galski nogomet, Cornwall boks "Hyrlîan", velški "Cnapan".

Igra pod nazivom "La Soule", što znači "lopta" je igrana u Francuskoj, "Ba" izgovara se baw što znači 'lopta' igrala se u Škotskoj i "loptice" ili "Igranje na loptu" a naročito "fot-lopta" igrala se u Engleskoj. Ove srednjovjekovne igre s loptom su one od kojih je moderan fudbal evoluirao i igra dobija naziv "fot-lopta".

Ove igre su se razvile iz Rimske igre pod nazivom "Harpastum" koja je i sama bila adaptacija jedne grčke igre ​​pod nazivom "Episkyros" ili "Phaininda", koji datiraju najmanje iz 4. stoljeća prije Krista. i to je najstarija poznata utakmica koja odgovara srednjovjekovnoj definiciji nogometa. Važno je napomenuti da Harpastum kasnije ponovo u 16. veku u Italiji dobija novi naziv "Calcio".

Uprkos nedostatku dokaza valja napomenuti da je zabilježeno da je u Firenci 59 godine pre nove ere igra Harpastum igrana između Eipiphany i Lenta posljednjeg dana "Posnog utorka" istog dana na koji se nogomet igrao i u gradu Derbyshire u Engleskoj. Također treba napomenuti da je "Harpastum" odveden u rimsku provinciju Britannia (današnja Britanija) gdje je zabilježeno 217-te godine AD da se igra odvijala između Rimljana i domaćih Britanaca.

Drevni Kinezi su također igrali igru ​​zvanu "Cuju" koja datira iz kasnog 3. veka prije Hrista koji ima sličnosti sa nogometom. Međutim, uprkos pokušajima FIFA da zaključe istorijsku vezu između Cuju i pridruživanju nogometu, ne postoje veze između Cuju i ranih igara s loptom koje su se igrale u srednjovekovnoj Evropi.


Kada se govori o fudbalu, uobičajena pogreška je da je nogomet isti sport kao "Soccer". To je netočno. Postoje mnogi oblici fudbala a "Soccer" ili "Association Football" je samo jedan naziv. Ostali popularni nazivi su američki fudbal (Gridion), kanadski fudbal, Australijski fudbal, keltski fudbal, Ragbi unija fudbal i ragbi liga fudbal. Neki od tih igara uzete su od prvih ideja fudbala. Američki fudbal je mešavina fudbala, ragbija i stvorenih ideja u SAD-u a posebno "prolazak unapred". Kanadski fudbal se temelji na ragbiju dok se u australskom i galskom fudbalu provlači mešavina ragbija, fudbala i posebno srednjovjekovne igre caid koja se igrala u Irskoj.

"Association Football" ili "football" je proizvod engleskih javnih škola koji su igrali fudbal po raznim pravilima već stolećima. Tada je u 1848 godini, Univerzitet Cambridge pokušao stvoriti standardni set pravila za javne škole. Dva bivša studenta Shrewsbury škole gospodin H. de Winton i gospodin JC Thring organizuju susret na Trinity College u Cambridgu sa 12 predstavnika iz drugih škola, sa imenom Eton, Harrow, Rugby, Winchester i Shrewsbury. Na osmočasovnom sastanku su ti ljudi stvorili ono što je postao 'Blue print' za Soccer. Ta pravila su postala poznata kao "Cambridge pravila", koji za razliku od "Ragbi školskih pravila" (1823) favoriziraju igru ​​u kojoj lopta će biti šutirana više nego nošena.


1863 godine. advokat iz Hull-a, Ebenezer Cobb Morley, napisao je članak za Bell Life novine u kojima promovše ideju novog regulatornog tela za fudbal. To je dovelo do formiranja "nogometnog saveza", čiji je glavni cilj bio da se standarizuju pravila fudbala na nacionalnom nivou. Ova nova pravila su se zvala "Cambridge Rules" .
''Laws of the game'' za fudbal ili Soccer u savezu je napisao EK Morley, zajedno s drugim pripadnicima osnivačima nogometnog saveza. Ta pravila su se potpisala u taverni Freemasons u Londonu, 26. oktobra 1863 godine. Morley je postao prvi sekretar Football Associateda. On je takođe osnovao Barnes fudbalski klub, 1862 godine gde je bio i kapiten protiv Richmond nogometnog kluba u prvoj ikada fudbalskoj utakmici. Utakmica je završena rezultatom 0-0, ali je u revanšu on dao prvi gol ikada. Umro je 1924 godine, a pokopan je na groblju na Barnes Common-u nedaleko od mjesta gdje je napisan zakon o igri , u Londonu. Plava ploča obilježava njegovo životno delo i postavljena je na zidu ove zgrade kao engleska baština 2009 godine.

Entomologija od reči Soccer: reč Soccer fonetski je skraćenica od riječi 'Association' nastala od engleskih javnih škola, koji su na 'SoC' iz ''Association'' staviti 'er' na kraju. To je razlog zašto prije 1863 godine, riječ Soccer nije postojala. Verojatno su iz tog razloga i Ragbi fudbal nazivali 'Rugger', ali ta reč se više ne upotrebljava.


wiki.answers.com/haoss

Smatra se da su povišene potpetice rezultat problema, koji datira još iz XV veka, kada su se velike razdaljine prelazile jahanjem konja, pri čemu bi jahačeva noga često isklizavala iz kaiša. Početkom 1500. godine peta visine ~ 3 cm se prvi put pojavljuje i naziva se jahačeva peta. Prvobitna potpetica i sama čizma podsećaju na današnji izgled kaubojske čizme. Ovakva peta je tokom prve tri decenije veka, polagano počela da poprima stilski oblik, pogotovo kod muške obuće, i počinjala da biva sve tanja i duža, sve dok nije više imala koristi tokom jahanja. Vremenom, ovakva cipela je postala svakodnevna obuća samo na dvorovima. Krajem XVI veka, muška obuća je imala potpetice visine od 6 do 9 centimetara.

‎
Godine 1533, žena grofa Orleana, Katarina de Miči, inače veoma niska rastom, tražila je od svog obućara da joj napravi par cipela sa potpeticama, kako stilski privlačne, tako i visoke, kako bi postala viša nego što jeste. Obućar joj je napravio drvene cipele, šopine, koje su imale platformu, ali je peta i pored platforme bila viša od prstiju, i sama platforma se savijala na sredini tabana, prema prstima.


Cipele sa potpeticama su veoma brzo postigle uspeh u aristokratskim krugovima širom Francuske, i postale su deo svakodnevne mode u visokim krugovima. Preko brakova sklapanih između muškaraca i žena kraljevskih porodica širom Evrope, moda cipela sa visokom potpeticom se prenela preko granica Francuske, i ubrzo obuhvatila svaku vrstu obuće, počev od čizmi do sandala. Cipela sa visokom potpeticom je postala simbol pomodarstva, klasnog statusa i bogastva i bivaju veoma popularne tokom XVII i XVIII veka. Ubrzo nakon Francuske revolucije, cipele sa viskim potpeticama padaju u zaborav iz protesta, jer su one predstavljale simbol aristokrata i buržaske klase. Nakon revolucije u modi bivaju popularne cipele sa ravnim tabanima, da bi već sredinom XIX veka cipele na potpeticu ušle ponovo u modu, naročito među ženskim svetom.

Još dugo vremena je ostala činjenica da samo bogati ljudi nose štikle. Čak i u ranim sedamdesetim kralj Francuske, Luj XIV (Louis XIV) je odlučio da nosi izuzetno visoke štikle koje su na sebi imale određene motive i šare kao što su minijaturne scene borbe. Madam Pompadur (Madame de Pompadour) je pomogla kralju da popularizuje visoke potpetice i često ih nazivaju “Luj” i “Pompadur” štiklama.

Nakon Francuske revolucije kada je Napoleon došao na vlast štikle bivaju zabranjene. Napoleon je želeo da svi budu jednaki kada je o pojavi reč jer je štikla bila sinonim za bogate ljude. Francuska revolucija je doprinela tome da se društvo udalji od aristokratskih vrednosti.

U 18. veku štikla postaje veoma kontroverzna i u Americi. Kolonija Masacusets zabranila je ženama da ih nose jer su smatrali da tako mame muškarce i svaka žena koja ih je nosila je bila prozvana za vešticu. Engleski parlament je takođe išao ovom logikom i tretirao žene koje nose štikle kao veštice. Mnogi kritičari su u tom vremenu štiklu poredili sa papkom samog đavola.


Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, ravne cipele su preovladavale, da bi sredinom osamdesetih i kasnih osamdesetih godina veka, cipele na potpeticu postale hit. Ovo je velikim delom zahvaljujući dolaskom supermodela, kao što su to bile Sindi Kraford, Klaudija Šifer, Naomi Kembpel, Linda Evanđelista i Jasmin Gauri, koje su na svim modnim revijama i naslovnim stranama modnih časopisa bile viđene u visokim potpeticama.

Nastajanje feminističkog pokreta učinilo je da se promeni percepcija o tome šta štikle predstavljaju. Mnoge žene su prestale da nose štikle da ne bi seksualno izazivale muškarce. Bile su predstavljene kao nešto što je čovek napravio da bi “osakatio” ženu. Ova teorija se gubi osamdesetih godina i štikle konačno prolaze kroz najveća vrata. Uticajem cipela Manola Blanika (Manolo Blahnik) svet se nikada više nije okrenuo nazad i posmatrao prošlost.

Kako postoje društvene norme za ponašanje, tako postoje i norme koje nalažu kada se koje cipele nose i kada se smatraju ukusnim, a kada ne priliče. Tako na primer, retko se može videti da žene na radnim mestima nose cipele sa potpeticom višom od 2 do 3 centimetara. Cipele sa potpeticama višim od 3 centimetara se obično mogu videti u večernjim satim, po klubovima, restoranima, pozorištima itd. Nepisano pravilo je da žene sudije i advokati ne bi trebalo da nose cipele sa potpeticom višom od 2 centimetara jer bi delovale neprofesionalno.


wikipedija/ragmag.rs

Kravata je dekorativni odjevni predmet, oblika vrpce, koji se nosi oko vrata provučen ispod ovratnika košulje, izrađen od svile ili nekog drugog platna. Kravata, smatra se izvornim hrvatskim proizvodom, raširila se Europom u 17. stoljeću posredstvom hrvatskih vojnika u Tridesetogodišnjem ratu, na kojima je postala prepoznatljiv modni detalj. Među prvima su je prihvatili Francuzi, pa u njihov jezik dolazi pod nazivom cravate, a kasnije i u druge europske jezike pod sličnim nazivima.

Kravata kroz povijest

Riječ kravata dolazi od francuske riječi "croata". U svojoj knjizi "La Grande Historie de la Cravate", francuski pisac Francois Chaille, na slijedeći način govori o kravati:
"... Oko 1635. godine, nekih šest tisuća vojnika i vitezova, stiglo je u Pariz kao podrška francuskom kralju Luju XIII. među njima je bio veliki broj hrvatskih plaćenika koji su, predvođeni banom, ostali u službi francuskog kralja.



Tradicionalna odora s vezanim, oslikanim, maramama oko vrata pobuđivala je pažnju francuskog dvora. Marame su bile napravljene od različitih materijala, od grubih, koje su nosili obični vojnici, do svilenih i onih od finog pamuka koje su nosili časnici. Taj "hrvatski elegantni stil", potpuno nepoznat u tadašnjoj Europi, oko 1650. godine biva prihvaćen na francuskom dvoru i postaje modni odjevni predmet među buržoazijom tog vremena kao simbol kulture i elegancije. Osim ljepote, te marame su bile i u mnogome praktičnije nego do tada nošeni kruti čipkasti okovratnici francuskih vojnika i časnika. U Englesku je kravatu donio Karlo II. po svom povratku iz izgnanstva. Kravata je ubrzo osvojila, kao modni odjevni predmet, i cijelu Europu. ....."



wikipedija

Судоку - увод и историјат
Sudoku, (ponekad Su doku, jap. Sū cifra i Doku jedinstven) je jedna od najpoznatijih logickih igara. Ova popularna igra brojevima za kratko vreme je oduševila svet zbog svoje, na izgled, jednostavnosti ali i zbog logike i rada koje treba uloziti da bi se ova slagalica rešila kao i zbog zabave koju ova igra donosi. Da bi ste rešili ovu igru nije vam potrbna ni matematika ni računica.

Ova igra ima oblik kvadratne rešetke. Rešetka je obično formata 9x9 i sastoji se od 9 kolona, 9 redova i 9 podrešetki (polja 3x3). Cilj igre je da se svaka kolona, red i podrešetka ispuni brojevima od 1 do 9 tako da se svaki broj pojavljuje samo jednom u svakoj koloni, redu i podrešetki. Rešavanje sudokua (ispunjavanje rešetke) zahteva samo strpljenje i skromne logičke sposobnosti, mada neke zagonetke mogu biti prilično teške.

Istorijat

Iako ime potiče iz Japana, poreklo ove igre nalazimo u Evropu i Americi. Poreklo ove igre je takozvani “Latinski kvadrat” (Carre Latin). “Latinski kvadrat” izmislio je švajcarski matematičar Leonard Ojler (Leonhard Euler). On je zamislio kvadrat koji se sastojao od NxN polja obeleženih sa N simbola tako da se svaki simbol u svakom redu i u svakoj koloni samo jedanput ponavlja.

Slagalice sa brojevima prvi put počinju da se pojavljuju u novinama krajem devetnaestog veka kada su francuski enigmatičari počeli da eksperimentišu sa “Magičnim kvadratima”. Pariski dnevnik “Le Siècle” objavio je 1892. godine delimično završen magični kvadrat formata 9x9 sa podkvadratima formata 3x3. Ali ta igra se nije mogla nazvati moderanim Sudoku-om zbog toga shto su se u njoj mogli pojavljivati i dvocifreni brojevi i zbog toga shto je za rešavanje te igra bila potrebna više aritmetika nego logika. Ipak ova igra je imala zajedničku karakteristiku sa današnjim Sudoku-om a to je osobina da svi brojevi u jednoj koloni, redu i podkvadratu daju isti broj kada se saberu. Posle tri godine rival časopisa “Le Siècle” “La France” objavljuje modifikovanu slagalicu koja je bila veoma slična današnjem Sudoku-u po tome shto je mogla imati samo brojeve od 1 do 9 ali nije imala označene podkvadrate, pa se zbog toga nemože nazvati Sudoku slagalicom.

Igru, kakvu je danas znamo, izmislio je američki arhitekta Hovard Garns 1979 godine, koristeći princip “Latinskog kvadrata”. Prvi put igra je objavljena u časopisu Dell (Dell Math Puzzles & Logic Problems) pod imenom “Brojevi na mestu” (Numbers in place). Međutim ova igra doživljava pravi prodor u Japanu sredinom osamdesetih godina prošlog veka kada je prvi put objavljena u poznatom japanskom časopisu Nikoli. Naziv „Sudoku” dolazi iz Japana kao skraćenica duže fraze “Suuji wa dokushin ni kagiru” koja grubo prevedeno znači „brojevi moraju ostati jedinstveni“.

Novozelanđanin Vejn Gould je na svom putovanju po Japanu naucio da igra Sudoku, oduševio se njme, i narednih nekoliko godina razvijao kompjuterski program za generisanje ovih slagalica. Krajem 2004. godine pošlo mu je za rukom da ubedi londonske novine “The Times” da koristeći njegov program štampa dnevne Sudoku slagalice. Ubrzo su i druge britanske novine počele da štampaju svoje Sudoku slagalice. Igra je postala jako popularna, ne samo u Engleskoj, vec i u drugim zemljama: Nemačkoj, Austriji, SAD-u,…


Snjida Milan, odlomak iz maturskog rada



wikipedia

Ko je izmislio Dirižabl?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Огњеслав Костовић, (рус. Костович Огнеслав (Игнатий) Степанович) 1851, Визбург, Аустрија - 1916 Петроград, Русија, српски проналазач и научник, капетан руске војске. По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла. Иако рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.

Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.

Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.

Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.

Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.

Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду.

Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

John-Josip Merlin, belgijski izumitelj, izumio je rolere. Nije imao dobre veze, tako da je njegov izum bio nezapažen još 1760 godine . To je bila uglavnom razonoda za njegove suvremenike i nije bila uključena u Olimpijske igre, iako je bila uzeta u obzir za Olimpijske igre 2012 u Londonu.

Njemački balet, Der Maler , (ili Wintervergn Ugungen), što znači "umetnik " (ili zimske radosti) na engleskom jeziku, učinio je da se koturaljke pojave u javnosti širom sveta. Balet je uključivao scenu sa skijanjem, ali pošto tada nije bilo moguće proizvesti led, glumci su počeli koristiti koturaljke. To je bilo 1818 godine.

Sljedeće godine, Francuz Monsieur Petibledin, napravio je neke promjene na izvornom izumu i dobio je patent u njegovo ime. Do 1857 godine, neki gradovi u Evropi su počeli otvarati posebna mesta, gdje su ljudi mogli voziti. Izum sa kugličnim ležajevima ili njihovo korištenje u koturaljkama je bio važan napredak. Godine 1979, izmislili su poliuretanske točkove i to je učinilo da njihove gume budu prikladnije za tvrde površine.


Godine 1983 godine bili smo svedoci pronalaska rolera. Rolleri koriste četri točka u vertikalnoj liniji, umesto u paraleli. Rollerblade brand su izumeli braća Scott i Brennan Olson iz Minesote 1980 godine.

Kao mera njihovog uspeha, reč Rollerblade je sada sinonim za rolanje.

Od tada su mnoge kompanije ulagale u njihovu proizvodnju praveći ih lakšim i više praktičnim. Top brandovi uključuju: K2, Riedell, Tour Corr itd.


thegeminigeek/haoss

Roletne potiču od davnina i njihovo stvarno poreklo je teško utvrditi.

Roletne potiču iz antičke Grčke. One su izvorno bile izrađene od mramora i dizajnirane za kontrolu svetla, ventilacije i zaštite. Izmišljene su kako bi zaštitili unutrašnjost domova u vreme ekstremnih vrućina, ali mogu se koristiti za zaštitu od hladnoće zimi i od oluje. One su mogle biti zatvorene ili poduprte vijcima, posebno u večernjim satima. To je bilo prije nego što je izmišljeno staklo i roletne su zamišljene kao izdržljive, dugotrajne i jednostavne za održavanje.

Neko pak kaže da potiču iz Egipta jer su Egipćani prvi izmislili upotrebu stakla na prozorima, tokom Rimske okupacije i da su oni zaslužni za njihovo dalje širenje u Rimskom Carstvu.

Sa pojavom prozorskog stakla pojačala se i potražnja za roletnama i to tek kada je počelo njihovo postavljanje u sobama. Unutrašnje roletne često su korišćene kao zamena za zavese u zemljama gde je klima bila vlažna i gde je bilo dosta insekata koji su se legli u materijalima koji su korišćeni za tu svrhu.

Dzordzijanci su bili odgovorni za projektovanje domova s roletnama kao standardno obeležje, tako da su roletne prihvaćene kao tradicionalni dio britanske arhitekture. Britanci su ti koji su tokom Dzordzijske ere izvozili ovaj proizvod u Novi svet i razna mesta, kao što su Georgetown, Savannah i Charleston (Severna Amerika-USA) u kojoj još uvek dominira engleska arhitektura ovog davnog doba.

Vremenom roletne postaju sve popularnije širom Sredozemlja i ostatku Evrope. Značajan razvoj u budućnosti roletni je upotreba drveta. U početku su bile jednostavne čvrste drvene ploče koje su mogle biti otvorene ili zatvorene. Konačno, kada su se pojavile roletne sa šipkama značilo je da su mogle biti prilagođene pravom uticaju topline, svetla ili ventilacije. To ne bi bilo moguće s materijalom poput mramora, ali s lakšim drvenim, alternativa je ubrzo postala norma.

Pre su se roletne uvek koristile za unutrašnjost kuće, ali to se promijenilo i za eksterijer kada je zatvaranje spolja postalo popularno. Razlog za to je povećanje u izgradnji drvenih kuća, jer za domove izrađene od kamena i njihove duboke prozore vanjske roletne nisu bile moguće, jer nije moglo ni iznutra.


haoss.org

Prema nekim izvorima, četkice za zube slične današnjim su počele da se koriste u Kini krajem 15. veka. Bile su izrađene od bambusa i dlaka divljeg vepra. Englez Vilijem Edis (engl. William Addis) je 1780. godine prvi započeo masovnu proizvodnju četkica, a na ideju da napravi četkicu za zube je došao deset godina ranije tokom boravka u zatvoru. On je napravio rupice na životinjskoj kosti i u njih ubacivao vlakna iz konopca i učvršćivao ih lepkom. Za veoma kratko vreme se obogatio zahvaljujući svom izumu.

Prvu četkicu zaštićenu patentom je izumeo H. N. Vadsvort 1857. u Sjedinjenim Američkim Državama, ali je njena masovna upotreba počela tek 1885. godine. Drška četkice je takođe bila od životinjske kosti, a vlakna su bila izrađena od dlake sibirskog vepra. Prva četkica sa veštačkim (najlonskim) vlaknima je puštena u prodaju 24. februara 1938, a prvu električnu četkicu pod imenom Bronksodent je proizvela firma Bristol-Majers 1959. godine.


Četkica za zube se sastoji od drške, vrata i glave na kojoj se nalaze vlakna. Danas se proizvode četkice različitog oblika, pa se drška i glava mogu nalaziti u istoj ravni ili glava može biti postavljena pod određenim uglom u odnosu na dršku. Na glavi četkice bi se trebala nalaziti 2-3 reda snopića i u svakom redu bi trebalo biti 6-8 snopića sa 30 vlakana prosečne dužine 1 cm.[3] Četkice sa većim brojem vlakana imaju 4 reda po 13 snopića.[5]


Glava četkice sa vlaknima


Dimenzije četkice zavise od uzrasta i morfoloških karakteristika korisnika. Četkice za decu su dugačke 12,5-15 cm sa glavom dimenzija 2,5 cm, dok su one namenjene odraslim osobama dugačke 15,5-17 cm sa glavom dimenzija 3-4 cm.
Vlakna mogu biti napravljena od prirodnih ili veštačkih materijala. Nekada su se više koristili prirodni materijali (dlaka koze, jazavca, svinje), ali se danas (zbog niza prednosti) uglavnom koriste vlakna napravljena od najlona ili poliestera. Dužina vlakana iznosi približno 10-11 mm, a dijametar 0,20-0,35 mm. Njihovi vrhovi su zaobljeni ili usečeni u centralnom delu kako bi bolje prianjala uz površinu zuba.

Prema tvrdoći, vlakna (odnosno četkice) se dele na tvrda, srednje tvrda i meka. Većina stomatologa preporučuje upotrebu mekih (engl. soft) ili srednje tvrdih (engl. super soft) četkica, jer tvrda vlakna mogu da izazovu oštećenje gleđi i desni. Postoje i ekstra meke četkice namenjene mlađoj deci.

wikipedija

Stvari koje koristimo i susrećemo se sa njima svaki dan neko je davno otkrio i uzviknuo: Eureka! Njihovi pronalazači, iako davno zaboravljeni, vredni su pomena

Garet Morgan - žuto svetlo na semaforu i zaštitna maska


Samouki Garet Morgan rođen je u Kentakiju 1887. godine. U svojim dvadesetim godinama eksperimentisao je sa ronilačkom opremom i ubrzo izmislio zaštitnu masku za vatrogasce, koji su izloženi smrtonosnim toplotnim uslovima. Ova maska zapravo je bila prototip gas-maske, koja je prvu primenu imala 1916. godine kada su se 32 rudara zaglavila u zatrpanom tunelu do koga je bilo skoro nemoguće doći od prašine i dima. Morgan i još neki dobrovoljci stavili su maske na glave i spasli mnoge živote. Kako su semafori u to vreme imali samo dva svetla - crveno i zeleno, on je shvatio potrebu i za trećim pa je 1923. napravio mali eksperiment sa žutim svetlom i ideju prodao za 40.000 dolara.


Džon Dir - plug


Krojačev sin Džon Dir bankrotirao je 1836. godine i iz Vermonta krenuo u Ilinois u potrazi za boljim životom. Tamo je i shvatio da se kovački posao razvija, ali da proizvodnja plugova nije na zavidnom nivou. Tada je odlučio da uradi na plugu isto ono što je njegov otac radio sa iglama: oštrije i ispoliranije igle dublje su ulazile u tkaninu. Fantastično polirajući i oštreći plugove, Dir je napravio pravi posao. Proizvodnja je krenula, a on je pravio oko stotinu plugova godišnje. Kasnije je njegov sin nastavio sa tim poslom da bi 1912. krenuo sa proizvodnjom traktora.

Harvi Fajerston - automobilske gume

Prva vozila su u početku imala drvene točkove, a tek onda metalne. Prve vazdušne gume izmislio je Škot Džon Danlop 1888. godine, ali gume kakve danas poznajemo delo su Harvija Fajerstona. On je shvatio da će vozila bolje ići ukoliko se guma koja je punjena vazduhom oiviči čvrstom gumom kako bi što bolje prianjala uz tlo. Fajerston je kreatora prvog automobila Henrija Forda upoznao 1895. godine, a tek deset godina kasnije Ford je svoje automobile opremio njegovim gumama, što je obojici donelo milione.

Margaret E. Najt - papirne kese ravnog dna


Rođena u siromašnoj porodici, Margaret je radila u fabrici papirnih kesa, kada je u jednom trenutku shvatila da bi te kese bile mnogo korisnije kada bi imale ravno dno. Ubrzo je napustila posao i osnovala Eastern paper bag company 1870. godine. Dizajnirala je mašine koje mogu da seku, lepe i ravnaju papirne kese koje su postale mnogo upotrebljivije.

Lajnus Jejl - prava brava


Sin bravara pronalazača Lajnusa Jejla, koji se zvao isto kao i otac, oprobao se prvo kao crtač portreta da bi na kraju krenuo očevim stopama. Preuzeo je očevu fabriku i usavršio i patentirao cilindričnu bravu koju je izumeo njegov otac. Brava koristi mali ključ s nazubljenim krajevima koji je otključava ako je smešten u pravu poziciju. Iako Lajnus mlađi nije dugo uživao u slavi i novcu, umro je od srčanog udara na poslovnom putu, pravi novac zaradio je njegov poslovni partner, a ova brava još uvek je najpopularniji bezbednosni uređaj u domaćinstvima.

Gideon Sandbek - patentni zatvarač



Šveđanin Gideon Sandbek promenio je način na koji se ljudi oblače unapredivši novi način zatvaranja pantalona nazvan patentni zatvarač (rajsferšlus). Iako je prvi patentni zatvarač izmislio čovek po imenu Vitkomb Džadson, bio je poprilično nezgrapan, pa je Sandbek stavio mnogo više zubaca. Tako je nastao današnji rajsferšlus. Između Džadsona i Sandbeka nije bilo nikakvih nesuglasica, štaviše, Sandbek se čak oženio Džadsonovom ćerkom, pa je sve ostalo u porodici. Patentni zatvarač je ispočetka bio popularan kod dece koja su se teško snalazila sa dugmićima, a 1937. godine postao je najpopularniji način zakopčavanja pantalona.


stilmagazin

Ханзапласт

[You must be registered and logged in to see this image.]

Године 1920. Ерл Диксон је радио за компанију “Џонсон и Џонсон” која је производила газе и лепљиве траке. Једног дана се његова жена посекла, а да би јој указао помоћ Ерл је спојио траку и газу. Тиме је његова жена добила част, да прва употреби ханзапласт!

Гумени ђонови

[You must be registered and logged in to see this image.]



Проводећи понекад до 12 сати дневно стојећи на хладном каменом поду штампарије, Хемфри О’Саливен је једног дана дошао на идеју да заштити своје ноге тако што је испод њих ставио гумени отирач. На крају дана није имао уобичајене болове ногу и почео је да обожава свој отирач. Да би спречио колеге да стално позајмљују његов отирач, О’Саливен је дошао на нову идеју. Отирач ће исећи и закуцати на пете својих ципела. Године 1889. патентирао је свој изум и ускоро је почео са својом производњом.

Уређај који је омогућио „музику за понети“ настао је не као последица јурњаве за зарадом, већ из пуке досаде

Пре двадесет и кусур година, све мале касетофоне који су радили на батерије и имали слушалице звали смо вокмен. У то време вокмен је био много важна ствар – и уједно статусни симбол – и то у много већој мери него што је то данас било који паметни телефон или таблет. Настао је не баш сасвим из жеље за зарадом и некаквом идејом да се покрене музичка револуција што се убрзо заиста и догодило, већ пре, могло би се рећи – из досаде.

Наиме, како би скратио време током досадних пословних путовања и авионских летова преко Пацифика, копредседник компаније Сони Акио Морита затражио је 1978. године од инжењера Нобутошија Кихара са одељења аудио-технике да осмисли и направи уређај захваљујући ком би могао да слуша опере на било ком месту.

Портабл касетофони у то време већ су постојали, али нису били ни мали ни практични, а нису имали ни слушалице, већ би оперу заједно са Моритом морали да слушају баш сви путници на лету Токио–Њујорк.

Инжењери у Сонију су посао обавили прилично брзо и испоставило се – веома успешно. Већ следеће године вокмен се нашао у продаји, прво у Јапану, а онда и у Америци и Европи, и моментално је проглашен за неопходну справу сваке младе особе у тренду и технолошко чудо. У Сонију се наредних година и деценија појавило много уређаја који су „варијација на тему“ – пресмен, дискмен, токмен, вочмен… али само је вокмен заиста ушао у легенду.

Од 1979. до данас продато је око 220 милиона вокмена. Из данашње перспективе били су ужасно непрактични – трошили су много батерија, звук је често био дрндав, понекад су жвакали касете… Како било, вокмен се свакако сматрао и помало луксузном робом. Почетком осамдесетих година коштао је око 300 марака, а сада се може купити и за двадесетак евра.
У то време овај уређај довео је до огромне револуције у свакодневном животу малих људи јер музика више није била само за клубове и дневне собе, већ и „за понети“. Постала је и нешто интимно јер су уз сваки вокмен стизале слушалице које су захваљујући вокмену доживеле огромну популарност и достигле невиђену производњу.

Пре три године Сони је обуставио производњу вокмена у Јапану, али продаја ће престати кад последњи примерци нестану из радњи. Разлог за престанак производње има везе са касетама – нико их више не користи. Компанија покушава да бренд одржи у животу тако што под истим називом промовише mp3 плејере.

elementarium.cpn.rs