18.

Sada je već sazrela situacija da se povuče paralela između antičkog i modernog pesnika. O pesniku, kao o čisto društvenoj, ili istorijskoj, ili duhovnoj pojavi, nikada se nije moglo prosuđivati bez ostatka ni u jednom vremenu. Pesnik je uvek bio vid baštine, uzete u Genonovom smislu, i zadatak mu je: neprekidno održavanje veze između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o božanskom poreklu čovečanstva i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom bitnom zadatku očuvanja ljudske sudbine. Antički pesnik, induski, iranski, kineski, egipatski, grčki, živeo je davno u takvom narodu koji se i sam, zajedno sa svima, sa sveštenicima, vojskovođama, kraljevima, nalazio u baštini i tradicija tu nije trebalo da se iznova stvara. Razlika između antičke i moderne egzistencije je upravo u tome što ondašnjem čoveku nije bio problem povezivanje istorijskog i transcendentnog sveta, nego su stvarnost i fakat bili dati zajedno s čovekovim životom. I upravo zbog toga je to što su postojali sacer pesnik, prorok, filozof, kralj, državnik, bilo samo po sebi razumljivo u životu zajednice, svi su bili svesni toga da postoji sacer biće.
Razlika između antičkog i modernog pesnika nije pasivna egzistencijalna situacija. Razlika je u tome što moderni pesnik, prepušten sebi, ismejan, neshvaćen, žigosan kao pajac, na ramenima mu težina simbola svih ljudskih veličina, potpuno sam i iz samog sebe treba da očuva baštinu i da je ponovo stvori snagom Svete reči - mora da obnovi savez izmedu božanskog bivstva i ljudske sudbine. Kada je Isus izvršio čudo i učenici se zadivili, on je rekao, ne učenicima, nego čovečanstvu: ne čudite se, jer ćete vršiti čuda, koja će biti mnogo veća od ovih koje sam ja izvršio, u moje ime. Obnova saveza između ljudske sudbine i božanskog bivstva; zadatak je kraljevske, svešteničke, državničke, ali svakako sacerske sudbine.
Sve to nije znao i nije mogao znati antički pesnik. Ali su se dva pesnika susrela u otkriću tvoračke suštine logosa. Pesnik je ono biće koje koristi prajezik. Ni razgovorni jezik - poremećeno sredstvo; ni sterilni jezik, irodijadinski jezik apstraktne nevinosti kojega se Malarme toliko užasavao. Pesnikov jezik je dajmonički jezik, koji tradicionalno čuva u sebi sva imena Sila svemira, - čuva u sebi magijske čarobne znake kojima se oslobađaju ili obuzdavaju Sile, - čuva u sebi sećanje na božanski pralogos. Šta je ovo sećanje na pralogos? - sposobnost stvaranja snagom reči. Pralogos je reč koja tvori bivstvo, koja tvori svet. Za ovaj jezik Helderlin kaže da je najopasnije ljudsko dobro. - Sacer je reč u kojoj se nakrcane kriju nadljudske sile i neposvećena ruka svojim dodirom može izbajati čudovišta. Samo onaj čije je biće sacer može znati način magijskog dodira. Drugi ne sme ni da je izgovori, jer će izazvati opasnosti za sebe i za čoveka. Neposvećeni, mađioničarev šegrt, njega demon ne služi, nego ga uništava.
Pasivni zadatak poete sacera je da bude žrtva - da preuzme na sebe demone proizašle iz srozavanja naroda i da propadne; aktivni zadatak: uvek iznova, iz sebe samog, sudbonosno ostavljenog na cedilu, stvarati vezu čovekove sudbine i božanskog bivstva uz pomoć logosa. Ono što su pokvarile tašte, profane i neposvećene ruke treba opet popraviti, s tim što neprekidno treba pokazivati više: istrgnuti bivstvo potonulo u materiju, doneti svetlost, snagu, znanje, dubinu, istinu, lepotu, čudo i čak i od toga više, jer: u moje ime ćete vršiti veća čuda nego ja. Time što sam ja izručen Silama još nije dovoljno, moram da njima i raspolažem. Nije dovoljno doživeti svet, treba ga iznova stvoriti. Božansko bivstvo za čoveka nije samo otvoreno, nego ga uvek iznova treba otvarati. I što za to treba da platim, nije malo: to sam ja sam: moram postati žrtva. Ali nije dovoljno da propadnem, i žrtva je malo: snagom reči treba da otvorim nadljudsko. Tek tada mogu biti sacer.

Nevidljivo zbivanje