Кока-кола (енгл. Coca-Cola) је безалкохолно газирано пиће и истоимена мултинационална компанија са седиштем у Атланти, граду у којем је Џон С. Пембертон дана 8. маја 1886. године продао прву претечу овог пића справљену од сирупа и газиране воде. То је у исто време и један од разлога што је Атланта добила организацију Олимпијских игара 1996. године, на стогодишњицу модерне историје ових игара, а истовремено и стогодишњицу Кока-коле. Кока-кола је данас након више од сто година постојања један од најпознатијих светских брендова. [You must be registered and logged in to see this image.]
Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
Naslov: Ko je izmislio hemijsku olovku Uto 7 Maj - 22:51
Prva hemijska olovka napravljena je 1938. godine, a izmislio ju je Laslo Biro, novinar po zanimanju. Kako je puno vremena provodio u štamparijama, uočio je da se odštampane novine trenutno suše, pa se dosetio da gustu boju sipa u naliv-pero. Međutim, gusta pasta štamparske boje zapušila je izlazni kanal naliv pera, pa je Laslo potražio drugo rešenje. Smislio je da postavi vrteću kuglicu na vrhu prerađenog pera i time je stvorio prvu hemijsku olovku. Pronalazak je patentirao u Parizu, a zatim otišao u Argentinu gde je osmislio mašinu za serijsku proizvodnju hemijskih olovaka koja je počela sa radom 1943. godine. Od tada, Laslov izum je počeo da koristi ceo svet, a danas se bez nje gotovo ne može zamisliti pisanje.
Meri Anderson (engl. Mary Anderson; 1866 – 1953) je bila inovatorka brisača za vetrobranska stakla na automobilu. Pre nego što je proizveden prvi automobili u Sjedinjenim Američkim Državama, Meri Anderson, 1903. godine, patentirala je mehaničke brisače za vetrobranska stakla. Kao svestrana, pragmatična i vrlo sposobna, Meri Anderson, uspešno se bavila građevinom, uzgojem stoke i vinove loze.
Mehanizam, koji se sastojao od ručice, poluge i obložene gume, od 1916. godine, bio je standardan deo opreme u Sjedinjim državama, a po isteku prava, 1920. godine, njen pronalazak doživeo je primenu u automobilskoj industriji u čitavom svetu. Od svog patenta, tokom svog života, Meri Anderson nije imala mnogo. Pokušaji da unovči pravo za proizvodnju brisača, uglavnom su bili bezuspešni. Jedini prihod koji je ostvarivala od svog patenta, bila je jednokratna provizija za ustupanja prava proizvodnje na određeni period, ali uslovi su bili veoma nepovoljni po nju.
U početku pronalazak Meri Anderson, nailazio je na oštre kritike, čak i podsmeh. Mnogi su smatrali da brisači za vetrobranska stakla, odvlače pažnju vozaču tokom vožnje. Uobičajeni način čišćenja vetrobranskog stakla tokom putovanja, početkom 20. Veka, podrazumevao je zaustavljanje vozila i ručno brisanje.
Evropska asocijacija proizvođača automobila, objavila je podatak da je u 2008. godini proizvedeno oko 50 miliona automobila u svetu. Svi oni u sebi imaju ugrađen pronalazak Meri Anderson.
Naslov: Nepoznate činjenice o 20 veoma poznatih stvari Ned 2 Jun - 11:49
Nepoznate činjenice o 20 veoma poznatih stvari
Ako ste se nekada zapitali koji je najneobičniji izum Isaka Njutna, ko je patentirao gajde, zašto se na telefon javljamo sa "halo" i kada je nastao prvi tač-skrin, evo nekoliko zanimljivih informacija.
Opšteprihvaćeno mišljenje je da je kocka služila Ernu Rubiku da svojim studentima bolje objasni 3D objekte. Međutim, malo ko zna da je prava svrha Rubikove kocke bila u shvatanju rešavanja strukturalnih problema, tačnije pomagala je u shvatanju kako uz pomeranje određenih delova, sprečiti da se celina raspadne. Sam Rubik nije shvatio da je stvorio veoma zabavnu igračku dok nije prvi put pomešao boje i pokušao ponovo da je složi.
Univerzalni pozdrav "halo" je osmislio Tomas Edison, koji je razvio telefonsku mrežu u SAD-u. Bel, koji je izumeo telefon, je inače insistirao na tome da je ispravan način javljanja na telefon pozdrav "Ahoj"! Pištolj na vodu
Pištolj na vodu izumeo je Loni Džonson koji je po profesiji bio nuklearni inženjer. Napravio ju je od PVC cevi i flaše Koka-Kole. Proizvod je pod svoje uzela kompanija "Hasbro" i uskoro na tržište izašla sa jednom od najpoznatijih igračaka za decu.
Pseća vrata
Isak Njutn imao je mačke i navodno je na vratima svoje kuće napravio dva otvora, manji i veći, za mačku i njene mačiće, iako su mačići jednostavno pratili majku kroz veći otvor. Praktično je on izuimeo pseća vrata.
U početku je to bio prilično neugledan instrument sastavljen od cevi napravljenih od trske, zabijenih u vreću od kozje kože. Kako se civilizacija širila sa Bliskog istoka na Sredozemlje, tako su ljudi sa sobom donosili i muziku i instrumente. Gajde su tako izumeli Persijanci, a Škoti su ih samo "doradili".
Košarku kao sport osmislio je kanadski lekar. Prva košarkaška utakmica u kojoj su dve ekipe igrale sa po devet igrača održana je 21. decembra 1891. godine. Konačni rezultat je bio 1:0.
"Baci kosku"
Bivši igrač bejzbola Dasti Bejker je sasvim slučajno "pljesnuo" svom saigraču ruku koja je bila podignuta u vazduhu prilikom jedne pobede. Istorijski trenutak dogodio se na utakmici 2. septembra 1977. godine.
Amerikanac Džon Harvi Kelog 1898. godine je po prvi put javnosti predstavio novu vrstu zdrave hrane koju je nazvao Kornfleks. Kukuruzne žitarice od tada su preplavile svet, a malo je poznato da su prvi put bile predstavljene kao sredstvo čiji je cilj bio suzbijanje izraženog seksualnog apetita.
Aparat za šećernu vunu
Jedna od poslastica u kojoj možda najviše uživaju deca, i koja istovremeno uvelike pomaže stvaranju karijesa na zubima nastala je upravo zbog čoveka čiji je posao bilo "spasavanje" zuba. Naime, upravo je jedan zubar početkom 20. veka izumeo aparat za šećernu vunu.
Iako je reč o jednom od najpopularnijih sportova u SAD-u, stručnjaci su u pojedinim zapisima iz 18. veka pronašli podatke da se bejzbol prvi put igrao u Velikoj Britaniji. I to, igrao se mnogo pre nego što su Amerikanci otkrili sport koji je danas njihov zaštitni znak.
Bumerang
Bumerang je tradicionalni suvenir, oružje, ali i simbol Australije. Međutim, grupa arheologa iz Poljske otkrila je bumerang koji je star oko 30.000 godina, dok najstariji australski bumeranzi imaju "samo" 10.000 godina.
Poznata farmaceutska kompanija proslavila se širom sveta posle izuma Aspirina, ali je malo poznato da je ta kompanija izumela i heroin koji se predstavljao kao lek za prehladu.
"Moonwalk"
Zaštitni znak preminulog kralja popa nije njegov sopstveni izum. Jedan od najpopularnijih plesnih pokreta, koji se gotovo u 99 odsto slučajeva povezuje sa Majklom Džeksonom, prvi je otplesao Bil Bejli.
Teoriju "Velikog praska" prvi je predstavio sveštenik
Katolički sveštenik iz Belgije Džordžes Lematre tvorac je teorije da je celokupna materija prvenstveno bila koncentrisana na jednom mestu nakon čega se proširila. To je ujedno teorija "Velikog praska".
Nacisti osmislili lutku na naduvavanje
Tokom Drugog svetskog rata nacisti su osmislili lutke na naduvavanje kako bi se zadovoljile seksualne potrebe nemačkih vojnika. Ceo projekat bio je označen kao najstroža tajna, a lutka je nazvana "Bordžild".
Plastelin je sredstvo za čišćenje tapeta
U nameri da se obogati, pronalazač Džo Mek Viker napravio je plastelin kao sredstvo za čišćenje tapeta. Ubrzo je otkrio da plastelin može da posluži i kao igračka za decu pa je odlučio da nastavi sa razvojem proizvoda u tom smeru.
Prvi tač-skrin smartfon napravljen je u Americi, a uređaj koji se zvao "Simon" izmislio je IBM 1993. godine. Radilo se o rokovniku, mobilnom, pejdžer i faks uređaju u jednom.
Naslov: Ko je "izmislio" Pavlovićevu mast Sre 14 Avg - 23:14
Ko je "izmislio" Pavlovićevu mast
Godine 1946. dr Živorad Pavlović obelodanio svoje životno delo i ponos naše farmakologije i medicine - Pavlovićevu mast. Do 1970. ovaj preparat delio se besplatno.
Pavlovićeva mast, po mnogima nezameljniva za negu i zaštitu kože dece, izum je našeg poznatog dečjeg lekara Živorada Pavlovića (1905 - 1979).
Dr Pavlović rođen je u Ljigu, medicinu je studirao u Beogradu, lekar je postao 1931, a pedijatriju je specijalizirao četiri godine kasnije.
Kao dečji lekar radio je u Beogradu, a pred Drugi svetski rat bio je upravnik Doma za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu. Ratnih godina nije izbivao iz zbegova podno Avale, gde je bilo mnogo dece. U teškim, nezdravim i nehigijenskim prilikama, deca su bila u ranama, često i sa teškim upalama kože. To je dr Pavloviću bio podsticaj da počne da traži preparat kojim će uspešno moći da leči, štiti i neguje dečju kožu, piše "Zabavnik".
Godine 1946. obelodanio je danas poznatu Pavlovićevu mast, svoje životno delo i ponos naše farmakologije i medicine, a nedugo zatim i puder za kožu. Po receptima dr Pavlovića pravio se i sirup protiv kašlja.
Sastojci za ovu čudotvornu mast ispitivani su skoro dve godine, da bi 1947. počela da se priprema na veliko, bez izmena u receptu doktora Živorada Pavlovića, u jednoj apoteci na beogradskoj Zvezdari. Zbog očigledne delotvornosti ubrzo su i druge apoteke u Beogradu prihvatile recepturu domaćeg pedijatra za spravljanje lekovite masti koja se do 1970. godine delila besplatno.
Inače, Pavlovićeva mast sadrži blagi rastvor borne kiseline, cink i talk, lanolin, vazelin i parafin, sastojke koji štite dečju kožu od mikroba, upala i zaraza i veoma blagotvorno deluje na smirivanje oštećene kože.
Dr Pavlović za života nije zaštitio svoju mast. Učinili su to, mnogo godina kasnije, njegovi naslednici i sledbenici. Patentom je zaštićena u više od 120 zemalja sveta. U znak poštovanja i zahvalnosti mnogih roditelja jedna ulica u Ljigu od 1992. godine nosi ime dr Živorada Pavlovića.
Čovek koji je dao svoje ime najpoznatijoj pušci na svetu – Mihail Kalašnjikov – rodio se 1919 godine u krajnjoj zabiti Rusije, u Altajskom kraju. U mladosti želeo je da postane pesnik, ali kada je odrastao, vrlo brzo morao je u vojsku. Postao je tenkista i rat ga je zatekao kao člana posade čuvenog tenka T-34. Na samom početku rata biva ranjen kada je neprijatelj pogodio njegov tenk. Morao je u bolnicu i na dugi oporavak. Pošto mu je bilo dosadno kao rekonvalescentu, počeo je da čita razne knjige iz lokalne biblioteke, piše poeziju i u časovima lenčarenja, načuo je svoje kolege, vojnike kako se žale na ruske puške. Nemci su imali dobro streljačko naoružanje, a Rusi nisu. Tada je počeo u dokolici, da razmišlja o tome kakva puška treba ruskom vojniku. Došao je do stručne literature i počeo da smišlja novi automat. Njegovo čedo i prvenac ipak nije ušao u naoružanje ruske vojske, međutim bio je dovoljno dobar da ga stariji kosntruktori zapaze i pošalju na školovanje i ujedno uvrste u konstruktorski tim.
Inspiraciju za svoje novo oružje dobio je u poeziji- i Bibliji – što je otkrio tek posle pada komunizma. Tvrdio je da mu je Biblija dala inspiraciju u tome da njegovo oružje mora da bude jako, čvrsto i jednostavno , nadasve – pouzdano. Na kraju rata imao je prototip puške koja će vrlo brzo da se razvije u najpoznatiju pušku na svetu – AK-47. posle kapitulacije Nemačke, za njega, kao zarobljenika – počinje da radi i čuveni Hugo Šmajser, konstruktor – istoimenog nemačkog automata.
„Sve što je komplikovano nije korisno – sve što je korisno je jednostavno“ bio je i ostao njegov moto. Njegova automatska puška testitana je u najtežim uslovima i pretrpela je najveća opterećenja. Po rečima samog Kalašnjikova, jednostavno bi vezali kanapom pušku za džip i vukli je po zemlji – a onda je bez čišćenja morala da puca. Onda bi je vukli kroz blato – a onda je opet morala da puca, a onda bi je na kraju ubacili u vodu i opet – morala je da puca.
Kalašnjikov jedino priznaje da su za testove u vodi tražili od fabrike da ih pošalju na Crno more – da bi ućarili priliku da se kupaju.
U ratovima njegova puška pokazala se superiornom. Posebno u Vijetnamskom gde je nadmašila komplikovani i nepouzdani američki takmac – Kolt M-16 koja je bila toliko nepouzdana da je bilo dovoljno da vojniku ispadne na zemlju – i da neće da puca – pa je usred bitke morala da se otvara i čisti.
Svi lokalni ratovi do danas pokazuju „Kalaš“ u glavnoj ulozi jer je još uvek na prvom mestu po kvalitetu i upotrebljivosti. Čak je stigao da bude i na zastavi jedne zemlje – Mozambika!
Kalašnjikov nikada nije zaradio bogatstvo za svoj izum. Kada su ga Amerikanci pitali zbog čega se ne buni i ne traži pare – on je rekao: „Znate, ja svaki dan kada krenem na posao u mom mestu – prodjem pored svoje statue visoke 3 metra“…
Da li ste znali odakle potiče - "osmočasovno radno vreme?"
8.februara 1840.g. brodom pristiglim na Novi Zeland, stigao je i stolar Semjuel Parnel. Brzo je nasao posao na izgradnji lokalne prodavnice, ali je posmatranjem trzista rada na licu mesta, uslovio poslodavca: osmocasovno radno vreme ! Objasnio mu je: "Dan ima 24 casa, od kojih 8 sati pripada radu, 8 sati je za odmor i 8 sati je za san... I nisam lud, ovo nije London i ovde nemate mnogo majstora svog zanata!"
Svoje postignuto slobodno vreme izmedju rada i sna, Semjuel je provodio u luci, gde je novopridoslim radnicima prenosio svoju ideju. To se dopalo svima, ukljucujuci i oslobodjene robijase i na jednom od mitinga, u oktobru 1840.g. doneta je odluka da se sa svima koji rade duze od propisanog, obracunava tako, sto ce ih aktivisti bacati u vodu.
Privlacna nova ideja i strah od eventualne kazne pomogli su da nova radnicka životna sema nazvana "888" zazivi i brzo se prosiri po Novom Zelandu i Australiji. Naravno, uz sporadicne demonstracije i strajkove. A posto iza ideje o osmocasovnom radnom danu stoje gradjevinski radnici i dan-danas se na nekim starim zgradama na Novom Zelandu i u Australiji mogu videti ponosno ispisane tri osmice !
Ove dve kolonije britanske Imperije, bukvalno izgradjene radom robijasa, uvek su prednjacile u socijalnim reformama na planetarnom nivou: pravo na minimalnu zaradu (1824), biracko pravo za sve (1893), starosne penzije (1898).
izvor: generationnews.net
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
Naslov: Ko je izmislio giljotinu? Čet 17 Apr - 23:35
Giljotina je mehanička sprava koja je služila za izvršenje smrtne kazne odsecanjem glave. Nazvana je po lekaru Žozefu Injasu Giljotenu (fr. Joseph Ignace Guillotin) koji je predložio njenu upotrebu. Ova mehanička sprava je bila zamena za sekiru kojom se vekovima pre toga u Francuskoj vršila smrtna kazna nad osuđenicima.
Slična sprava je upotrebljavana u Škotskoj od 1564. do 1708. godine pod nazivom „Škotska devica“ (engl. Scottish Maiden), a u knjizi Aleksandra Dime „Grof Monte Kristo“ slična sprava se opisuje kao italijansko oružje smrti – „mandaja“.
Giljotina je karakteristična po velikom, teškom i oštrom sečivu koje sa velike visine oštricom pada na potiljak žrtve i odseca joj glavu. Ideju o upotrebi, radi humanijeg načina izvršenja smrtne kazne, predložio je 1792. godine Žozef Injas Giljoten, francuski lekar, koji je, kao poslanik u Francuskoj narodnoj skupštini, predložio giljotinu kao sredstvo humanijeg izvršenja smrtne kazne. Pored ovog predloga o giljotini, Žozef Giljoten je podneo i predlog o zabrani javnog izvršenja kazne. Predlog je prošao, ali samo onaj o giljotini, tako da su 1792. godine Šarl-Anri Sanson — glavni francuski izvršilac, krvnik — i nemački majstor Tobijas Šmit, napravili prvi prototip giljotine. Mada se često misli da je Žozef Giljoten čovek koji je napravio giljotinu, on je samo izdejstvovao da zakon o giljotini bude prihvaćen u skupštini, a nije učestvovao u njenoj izradi i osmišljavanju.
Na samom početku oštrica giljotine je bila polukružnog oblika – slično kao kod sekire za izvršenje smrtne kazne, ali već posle prvih isprobavanja ona je zamenjena sečivom pod uglom od 45 stepeni. Ovakvo ugaono sečivo se pokazalo mnogo efikasnijim. Eksperimenti i isprobavanja su vršena oko tri nedelje. U početku su vršeni na životinjama, a kasnije su u tu svrhu poslužila tela mrtvaca krupnije građe, čije je posthumno obezglavljivanje proteklo bez nekih većih problema. Posle definisanja ugla sečiva i brzine padanja sečiva giljotina je bila spremna za upotrebu. Prvo javno pogubljenje giljotinom izvršeno je 20. aprila 1792. godine, a žrtva je bila neprijatelj revolucije Nicolas-Jacques Pelletier. On je bio prvi od nekoliko hiljada onih koji su svoj život skončali pod sečivom giljotine. Kada je francuska revolucija bila na svom vrhuncu, za samo četiri meseca pod giljotinom je ubijeno preko 4.000 ljudi. Najslavniji među njima je bio Luj XVI koji je 1793. godine bio smaknut kao građanin Luj Kapet.
Tokom 19. i 20. veka u zatvorima u kolonijama za osuđenike u Francuskoj Gvajani i na Đavoljem ostrvu, giljotina je, slobodno se može reći, bila zaštitni znak i simbol okrutnosti. Desetog septembra 1977. godine pogubljen je poslednji osuđenik na smrt giljotinom - Hamid Djandoubi, da bi ukidanjem smrtne kazne u Francuskoj 1981. godine, giljotina bila izbačena iz upotrebe.
[You must be registered and logged in to see this image.] Javno pogubljenje Marije Antoanete
Prije nekoliko tisuća godina u prašumi raslo je malo divlje drvo kakaovac. Pametni majmuni znali su što čine, trgali su ljuske i jeli zrnje......To su promatrali znatiželjni ljudi, malo su razmišljali i našli način da sačuvaju zrnje kakaovca. Spremili su ga ispod bananina lista. Izumili su tehniku mrvljenja sjemenki – metate i stvorili su najstarije bezalkoholno piće na svijetu –chacau ca- kakao, a izumitelji čokolade jesu - Maye.....
Nekoliko stotina godina poslije u selo Maya stigli su Asteki. Putovali su tražeći egzotična dobra za svog vladara. U strahu od nevolja Maye su im ponudile zrnja kakaa. Tamo gdje su živjeli Asteci bilo je prehladno za uzgoj kakaa, pa su ga oni počeli kupovati... I tako je astečka novčana valuta postala kakao....
1502. godine Kristofor Kolumbo krenuo je na svoje četvrto putovanje... Kolumbo nikad nije okusio čokoladu.... 1519. godine Hernan Cortes iskrcao se u Meksiku. Njegova vojska spremala se u napad protiv Asteka. Pokorena plemena svog osloboditelja dočekala su s veseljem i ponudili su ga čokoladom. Hernan je prvi put kušao čokoladu......okus mu se svidio, ali Asteke je svejedno pokorio....
Početkom 18. st. pojavio se parni stroj u Engleskoj i proizvodnja čokolade porasla je. Engleski proizvođač čokolade bio je Francis Fry. Vjerovao je da je samo jedna stvar bolja od pijenja čokolade, a to je jedenje čokolade....
Engleska je bila poznata po svojim “slatkim zubima”... Stanje zubi njihove kraljice Elizabete bilo je katasrofalno. Zapis glasi: “..... Njezino lice pravokutno, ljupko, svijetlo, ali naborano, njezine oči male, ipak crne i ugodne, njezine usne ravne i njezini zubi crni.”
Nizozemski kemičar Coenraad Van Houten 1828. godine izumio je prešu za kakao. Umiješao je topli kakao maslac umjesto tople vode u kakao smjesu, dodao šećer i stvorio gustu ljepljivu smjesu te je izlio u kalupe....i čekao...i čekao...i čekao...masa je postala sve čvršćom dok nije poprimila je oblik kalupa
Fay je izumio prvu čokoladnu pločicu na svijetu! Popularni naziv čokoladne pločice glasio je: “ukusna čokolada za jelo”....
U međuvremenu u Švicarskoj je živio proizvođač svijeća Danijel Peter. Svijeće su izlazile iz mode i počeo je gubiti novce. Zaljubio se u kćer proizvođača čokolade. Došao je na zamisao da proizvodi čokoladu. Odlučio je svoju čokoladu učiniti posebnom. Dodao je mlijeko svojim čokoladnim receptima, ali je ona postala tekuća. Henry Nestle živio je u blizini i izumio mlijeko u prahu. Zgusnuo je Peterovu čokoladnu mješavinu i nastala je prva mliječna čokolada....1883.godine Peter je dobio čokoladnu medalju.....
Čovjek koji je izmislio čokoladu Toblerone zvao se Johann Jakob Tobler..............
1980. godine priča o čokoladnoj špijunaži bila je udarna vijest svih medija , jedan naučnik iz švicarske tvrtke Tobler neuspješno je pokušao prodati tajne čokoladne recepte Rusiji, Kini i Saudijskoj Arabiji........
Kada je u pitanju poreklo naočara za vid, obično nailazimo na šturo objašnjenje da su naočare za vid potekle u Italiji u 13. veku. Naočare su najverovatnije izum koji je potekao iz Pize, mada se dosta dugo verovalo da je Venecija, a ne Firenca, bila sedište za komercijalnu proizvodnju naočara u srednjem veku.
Seneke, poznati rimski filozof je koristio staklenu kuglu koja je bila ispunjena vodom kao uveličavajuće staklo za čitanje, a neki izvori navode i to da je rimski vladar Neron nosio smaragd preko oka tokom posmatranja borbi gladijatora jer je tako poboljšavao pogled na meč.
Takođe, postoje određeni zapisi iz Kine koji datiraju iz 12. veka, a u kojima se navodi upotreba zadimljenog kvarca kao prvih primitivnih naočara za Sunce.
Prvo poznato umetničko delo na kojem se vide naočare jestu freske koje je naslikao Tomas da Modena koji je na tim freskama prikazao između ostalog i monahe koji čitaju i pišu manuskripte, a jedna od tih monaha je nosio i naočare za čitanje. Negde u tom periodu je i drugi umetnik, Karlo Kriveli, načinio sliku kardinala Hjua prikazujući ga sa naočarima za vid.
Takođe je zanimljivo napomenuti da su mornari nekad verovali da nošenje zlatne minđuše u uvetu može da popravi vid, jer su verovali da plemeniti metali u njoj imaju magična svojstva.
U suštini sam istorijski pronalazak naočara se pripisuje jednom dominikanskom kaluđeru iz Pize, 1286. godine. Italijanski monah, Alesandro Spina je ubrzo počeo da pravi naočare za vid i fino brušeni stakleni diskovi koji su se nalazili na njima dobijaju naziv sočiva zbog njihove sličnosti sa sočivom pasulja.
U početku su naočare za vid, kao posebno namontirana optička stakla koja su služila za ispravljanje mana oka i poboljšavanje vida, bile predviđene samo za starije, da im se pomogne oko čitanja. Nedugo zatim, naočare za vid počinju da koriste i mladi iz istih razloga zbog kojih ih koriste i starije osobe, i one doživljavaju svoj prvi procvat.
Međutim, tadašnje naočare su imale jednu veliku manu – nisu bili izmišljeni držači za naočare, te je zbog toga okvir za naočare konstantno klizeo niz nos. Dovitljivi španci su imali rešenje za to, ali ljuid koji su nosili naočare nisu baš bili oduševljeni njihvim izumom. Španci su taj nedostatak kod naočara nadomestili tako što su vezivali trake na ram, a drugi kraj tih traka su ona vezivali oko ušiju.
Najstarija sočiva su bila samo konveksna i kada su ljudi koji su bili dalekovidi saznali da mala sočiva sa debelim centrima pomažu da se vidi bolje, ubrzo su počeli da ih koriste. U 15-tom veku naočare su pronašle svoj put u Kinu, a 1604. godine konkavna sočiva su izmišljena u Evropi i postala su standardni lek za kratkovidost.
Danas više od 64% odraslog stanovništva nosi naočare za vid.
Ona je stvorila jedan od najpoznatijih proizvoda nekadašnje Jugoslavije i "člana" svakog domaćinstva u ex YU. Da, ona je izmislila Vegetu, nezaobilazni dodatak jelima.
Bartl je rođena je u 1920. godine u Sarajevu, gde je završila pučku školu i gimnaziju. Godine 1938. godine je u Zagrebu upisala tadašnji Mudroslovni (filozofski) fakultet, a po završetku studija prihvatila je posao profesora u Sarajevu, iako su njeni interesi bili drugačiji.
Igrom slučaja, 1955. godine krenula je na službeno putovanje u Zagreb, gde se zadržala zbog vremenskih neprilika, a slobodno vreme je koristila za proučavanje stručnih časopisa i publikacija, ali i traženju posla.
Tada je naišla na oglas kompanije "Podravka" koja je u to vreme tražila hemijskog tehničara i Bartl ga je odmah i dobila.
U istraživačkoj laboratoriji "Podravke", Zlata Bartl je krajem 50-ih godina prošlog veka stvorila "Vegetu" (miks začina), koju je tržište odmah prihvatilo, a prisutna je u oko 40 zemalja sveta.
Zlata Bartl je potom dobila mnoga priznanja, od kojih se izdvaja odličje predsednika Hrvatske - red Danice sa likom Nikole Tesle, Zlatna kuna za životno delo Hrvatske gospodarske komore, kao i spomenica "Podravke" za životno delo iz 1987. godine.
Zlata Bartl je umrla na današnji dan 2008. godine. I danas je ostala upamćena kao "teta Vegeta".
Ovu stvarčicu svakodnevno koriste i muškarci i žene! Patentirao ju je OVAJ čovek!
Na današnji dan, 2. decembra 1901. godine američki pronalazač King Kemp patentirao je prvi nožić za brijanje s dvostrukom oštricom. Ta jednostavna naprava u upotrebi je više od jednog veka, osvojila je tržište i odoleva mnogim kampanjama koje pokušavaju da izbrišu slavu žileta.
Veličina brijača je oko deset centimetara, a u početku je bio napravljen od metala sa drvenom drškom. Danas se uglavnom pravi od plastike, i iako je veoma jednostavan izum, na njegov nastanak čovečanstvo je čekalo nekoliko hiljada godina.
Pre žileta za brijanje se koristila britva.
Sa 40 godina, King Džilet je bio frustrirani pronalazač, ogorčeni anti-kapitalista i prodavac zapušača za flaše od plute. Bila je 1895. godina i uprkos idejama, energiji i dobrostojećim roditeljima, imao je malo toga da pokaže u svom radu.
Krivca je našao u zlu tržišne konkurencije. Njegov šef u kompaniji za zapušače, u međuvremenu, je imao samo jedan savet: „Izumi nešto što ljudi koriste i bace“.
Jednog dana, dok se brijao ravnim brijačem, koji je bio toliko istrošen da se nije mogao više oštriti, dobio je ideju. Šta ako bi nožić mogao da se napravi od tanke metalne trake? Džiletov brijač za jednokratnu upotrebu je bio jedinstveni izum koji je doneo revoluciju u industriju brijanja. Prodavac, King Džilet, izumeo je brijač za jednokratnu upotrebu i osnovao kompaniju za prodaju tih brijača.
Konkurencija je pokušala da zaobiđe patente i kopira mnoge Džiletove ideje. Tada je potrošio neverovatnu količinu vremena i novca na parnice kako bi zaštitio svoja prava. U mnogim slučajevima, jednostavno je kupovao konkurenciju. Do svoje 55. godine, 1910, Gillette Company je dominirala u poslu sa brijačima, a Džilet je bio milioner. Takođe je postao i slavna ličnost, pošto je njegovo lice bilo na svakom pakovanju nožića.
Iako je i sam postao kapitalista, i dalje nije promenio svoje anti-kapitalističke stavove. Džilet je i dalje maštao o utopijskom društvu, koje bi organizovali inženjeri. Pokušao je da nagovori Tedija Ruzvelta da bude predsednik njegovog novog društva i tražio je podršku Henrija Forda. Obojica su ga odbili.
Pad berze 1929. godine je skoro zbrisao Džiletovo bogatstvo. Mahinacijama upravnog odbora je skoro ostao bez ovlašćenja u svojoj kompaniji. Godine od 74. do svoje smrti u 77-oj, 1932, proveo je u neuspešnim pokušajima da izvuče naftu iz škriljca.
King Džilet je želeo da uživotu ostavi neki trag. Došavši na ideju o nožićima za brijač za jednokratnu upotrebu i poklanjajući brijače da bi prodao svoje nožiće, postao je veoma uspešan poslovni čovek.
U Prvom svetskom ratu žileti su konačno osvojili tržište, a za vreme rata proizvodnja i prodaja Žiletovih brijača je procvetala.
Za vreme rata koji je trajao četiri godine, Žilet je snabdeo američku vojsku sa 3,5 miliona brijača i oko 35 miliona žileta.
Sa godinama tehnologija izrade žileta je napredovala, ali osnova brijača ostala je ista do dana današnjeg…
Izvor: Prva.rs
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Ko je izmislio... Čet 22 Jan - 14:23
Ona je uživala u ludim žurkama,opijatima i aferama,a onda je izmislila predmet koji je promenio svet
Meri Felps Džejkobs, poznata je kao žena koja je udarila temelj jednoj novoj industriji koja ostvaruje ogroman promet. 'Ludih dvadesetih' godina priošlog veka bila je poznata po svojim ljubavnim aferama, uživanju opijuma i sklonosti prema ludim seksi žurkama.
Za razliku od izuma i proizvoda koji nastaju kao rezultat višegodišnjeg rada timova stručnjaka, dok za njihov proboj na tržište treba uložiti milione, brushalter je nastao tako reći uzgred, iz hira ove devojke koja je ludih dvadesetih pripadala američkoj "zlatnoj mladeži".
Njihova glavna razonoda bile su nestašne žurke, na kojima se u seksu i uživanju opijata išlo i dalje od nagoveštaja. Upravo za jednu takvu zabavu, Felpsova je nabavila za to vreme posebno smelu haljinu, s dubokim izrezom i od providnog materijala, ali na njeno nezadovoljstvo, fišbajni korseta su se ružno ocrtavali ispod tankog materijala.
Što je još gore, korset je izvirivao čak i iz dekoltea.
Smatrajući da je to neprihvatljivo, Felpsova je svojoj služavki u ruke dala dve platnene maramice i jednu ružičastu traku, i objasnila kako da od toga sašije stvarčicu koja će joj pridržavati grudi.
U tom trenutku nije mislila da je to bog zna šta, ali mali izum su oduševljeno prihvatile ne samo njene rođake i prijateljice, već i potpuno nepoznate žene, koje su joj prilazile i nudile čitav dolar (u to vreme veliku sumu) da ga i njima napravi.
Shvativši poslovni potencijal koji u tome leži, Felpsova je 12. februara 1914, pre tačno 100 godina, u svojoj 22. godini, patentirala izum.
Pošto je preduzetništvo ipak nije preterano zanimalo, patent je ubrzo, za 1500 dolara, prodala braći Vorner, proizvođačima damskog rublja, koji su na njemu samo u narednih 30 godina zaradili 15 miliona dolara.
U današnje vreme, brushalter svakodnevno nose milijarde žena, a godišnji promet koji se ostvari prodajom ovog malog, ali važnog dela ženske garderobe iznosi oko 15 milijardi dolara.
dnevno
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Opšte je pravilo da se najbolje stvari dešavaju slučajno, tako da se ono može primeniti i na korisnu stvarčicu poput superlepka, koji je - ni manje ni više - pronađen dva puta.
Superlepak je otkrio Hari Kuver 1942. godine kada je pokušavao da napravi nišan za pištolj koji su koristili vojnici tokom Drugog svetskog rata.
Formula do koje je došao nije bila korisna za njegov projekat, ali je zato smesa brzo i lako lepila predmete. Uprkos marketinškom potencijalu takvog proizvoda, Huver je potpuno zaboravio na formulu, koja je bila beskorisna za njegov trenutni projekat.
Devet godina kasnije, 1951, radeći za "Istman Kodak", doktor Kuver bio je supervizor na projektu toplotnog otpora, na kome je radio i Fred Džojner, koji je u jednom trenutku iskoristio ponovo otkriveni superlepak. Testirao ga je tako što je dve refraktometarske prizme spojio. Ovoga puta, Kuver je uvedeo potencijal ovog proizvoda da brzo zalepi predmete od različitih materijala.
Superlepak se našao na tržištu 1958. godine, a "Istman Kodak" nazvao ga je "Istman#910", mada je kasnije proizvod preimenovan u "Superlepak".
Možda kao odgovor na svu pometnju oko toga da li Internet može da se predstavi bilo telefonskom infrastrukturom ili nekim određenim protokolom u transportnom sloju, Mitra Ardron odvodi diskusiju dalje jednom sasvim drugačijom teorjom. (Bilten: Internet History newsletter, October 2004).
"Ja bih rekao da je definisanje istorije interneta na osnovu konkretnog protokola koji je preovladao, samo jedan od mogućih načina. Zapitajte se – da li bi to i dalje bio internet kad bismo koristili ATM, ili X.25 ili bilo koji od ostalih konkurentskih protokola? Naravno da bi.
Alternativni pogled na istoriju bi pratio istoriju Interneta kao sveprisutnog korišćenja elektronskih "onlajn" komunikacija. Istoriji je mesto na sloju aplikacija – sa razvojem e‑pošte, napretkom od vlasničkih baza podataka do baza Gopher i Wais i do World Wide Web, kao i od diskusionih grupa (engl. newsgroups) i konferencija (na primer, BITnet ili Usenet) sve do spiskova adresa (engl. mailing lists) i blogova.
Jedan veoma značajan trend koji se često ignoriše su raznovrsni onlajn sistemi, rani Source, Compuserve, Dialcom, i naravno APC networks, Fidonet itd. Ako ništa drugo, istorija korišćenja Interneta, bar iz aspekta javnosti, više duguje tom razvojnom toku nego prema uobičajenim verzijama.
Iz te perspektive, prelazak sa transportnog protokola X.25 na TCP/IP negde oko '92 izvršeno je prosto zbog toga što je odnos troškova i koristi za TCP/IP pao ispod istog odnosa za X.25”.
Ardron pominje postojanje režima međusobnog povezivanja koji se razvijao između raznih komercijalnih, neprofitnih mreža i mreža koje su ljudi pravili iz hobija i koje su počele da se pojavljuju sredinom 1980-ih gde se nije obavezno koristio TCP/IP. U ovom periodu pre Weba, e-pošta je počela slobodno da se razmenjuje među mrežama prema standardima koji su tek počeli da se razvijaju i kroz različite mrežne prolaze. Diskusione grupe koje su potekle iz akademskih krugova postale su dostupne na raznovrsnim mrežama, dok je samo mali procenat ljudi koristio rastuću globalnu mrežu na kojoj se koristio TCP/IP.
"Ubistvena aplikacija" (engl. killer app) kao pokretačka snaga svih tih mreža bila je e‑pošta. E‑pošta je postojala pre Interneta, ali u to vreme je e‑pošta mogla da se koristi samo za slanje poruka raznim korisnicima istog računara. Međutim, kad su računari počeli međusobno da razgovaraju preko mreža, problem je postao malo složeniji – bio je potreban način da se poruka stavi u koverat i da se adresira. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno sredstvo kojim se ukazuje kome treba uputiti pismo, sredstvo koje elektronski poštari razumeju – isto kao kod obične pošte, bio je potreban način da se označi adresa.
Tako se Reju Tomlinsonu (Ray Tomlinson) pripisuje da je izmislio e‑poštu godine 1972. Kao i mnogi drugi koji su krčili prve puteve na Internetu, Tomlinson je radio za firmu Bolt Beranek and Newman kao izvođač za Arpanet. On je odabrao simbol @ sa računarske tastature kao oznaku za slanje poruka iz jednog računara u drugi. Nakon toga, svako ko koristi Internet standarde jednostavno navodi “ime-korisnika@ime-računara”. Internet krčilac Jon Postel bio je jedan od prvih korisnika novog sistema i njemu se pripisuje da je izjavio kako je to "dobar štos" ("nice hack"). Stvarno je to i bio, a traje do današnjeg dana.
E‑pošta je bila masovno prihvaćena u eri pre World Wide Weba, poznatoj po nazivu "ratovi protokola" (engl. protocol wars). Vlade su neko vreme zagovarale jedan sasvim drugačiji skup standarda zasnovan na sistemu OSI; mreže hobi korisnika održavale su sistem Fidonet; različiti softveri kao što su APC i UFGate premošćivali su zasebne svetove Unix i PC mreža – a sva sila komercijalnih sistema kao što su Dialcom, Compuserve, AOL i drugi sistemi za e‑poštu sa sasvim drugačijim operativnim sistemima su svi tražili odgovor na krizu povezivanja. Ali razmena e‑pošte preko tih sistema je već funkcionisala na raznovrsne načine.
Kasnije je TCP/IP pobedio u ratovima protokola zbog nižih troškova i jednostavnijeg usvajanja. Ubrzo zatim, pojavio se World Wide Web, pa su i poslednji lenjivci koji su verovali u svoju zasebnu budućnost počeli da se preorijentišu.
Ova teorija je uverljiva zato što jasno opisuje razloge zbog kojih su ljudi počeli da koriste Internet. Ona daje pristupačnije objašnjenje jednog u suštini pristupačnog fenomena. Ona zadovoljava sve naše kriterijume; zaista se e‑pošta razmenjivala i preko nehomogenih mreža koje nisu koristile tcp/ip.
Teorija broj pet - Ethernet i Xerox Palo Alto
A sada stižemo do teorije koju predlaže čovek koji je bio na čelu projekta Arpanet, Bob Tejlor (Bob Taylor) lično. Citiraću Boba,
"Ja smatram da je prvi internet stvoren u kompaniji Xerox PARC, približno '75, kada smo povezali Ethernet sa ARPAnetom, pomoću PUP-a. PUP (PARC Universal Protocol) je kasnije bio od pomoći za definisanje TCP-a.
Da bi internet mogao da raste, bio je potreban još i umrežen personalni računar, grafički korisnički interfejs sa svojstvima WYSIWYG (What You See Is What You Get – to što se vidi to se dobija), moderna obrada teksta i stono izdavaštvo. Sve to, zajedno sa Ethernetom, sve je to poteklo u mojoj laboratoriji u kompaniji Xerox PARC tokom sedamdesetih, a nakon toga je komercializovano tokom sledećih 20 godina u firmama Adobe, Apple, Cisco, Microsoft, Novell, Sun i drugim kompanijama neophodnim za razvoj Interneta”.
Džon Šok (John Shoch), koji je radio sa Robertom Metkafom(Robert Metcalfe) na razvoju Etherneta u Xerox Parcu, i koji se mnogo trudi da ostane van rasprava o počecima Interneta, izjavio je da je PUP (Parc Universal Protocol) bio prvi potpun, operativan skup Internet protokola. Šok je takođe kasnije bio uključen u razvijanje protokola TCP/IP. Citiraću Šoka,
"Počevši od 1974, Xerox PARC je projektovao i postavio internet arhitekturu po imenu PUP; ona je bila uvedena i koristila se na mnogim mašinama i mrežama dok je TCP još uvek bio samo projekat protokola za tokove bajtova. Saznanja dobijena od Xeroxovih radnih iskustava pomogla su da se radna grupa za TCP ubedi da doda i sloj paketa IP!"
Nalaz za teoriju da Xerox Parc predstavlja početak
Ovo bi moglo, u stvari, da nam pruži još jedan odgovor - prvo Internet povezivanje možda uopšte nije koristiloTCP/IP niti ga je finansirala vlada, već je bilo isključivo rezultat komercijalnog istraživanja.
Imamo li pobednika?
Analizom svih ovih događaja, dolazimo do značajnih nalaza.
Postoji niz opravdanih pretendenata na mesto začetnika Interneta. Mada bi mogao da se utvrdi prvobitni datum i mesto prvog mrežnog prenosa koji bi mogao da se nazove Internetom, rezultat bi po definiciji morao da obuhvati više ljudi ili mreža, pa verovatno ne bi predstavljao zadovoljavajući niti koristan zaključak. U početke Interneta nisu uključeni samo projekti iz SAD. U početke Interneta nisu uključeni samo istraživački programi koje je finansirala vlada SAD. U početke Interneta nisu uključene samo telefonske kompanije i komercijalni sektor. Ni Arpanet ni TCP/IP nisu prisutni u svim prihvatljivim teorijama. Ovi nalazi su značajni, kako neka institucija ili organizacija ne bi pretendovala na nekakvo vlasničko pravo nad Internetom. Kako je Kim Veltman objasnio,
"Izgledalo bi netačno dokazivati da je Amerika izmislila Internet a neispravno bi bilo tvrditi da pošto je Amerika izmislila Internet, ona ima pravo da kontroliše njegovo upravljanje preko organizacija kao što je Nadleštvo za dodelu Internet adresa (Internet Assigned Names Authority, IANA) ili novija Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers, ICANN)”.
Međutim, izgleda da se nekakvo vlasničko pravo preuzima. Da citiram memorandum (Karen Rose) iz Ministarstva za komunikacije SAD (Dept of Communications, DOC)
" Porudžbenica Br. 40SBNT067020 predviđa da će "[ICANN] obavljati druge funkcije IANA prema potrebi a na zahtev DOC. Prema tome, Ministarstvo trgovine zahteva da, u okviru funkcija IANA, ICANN preuzme administriranje domena najvišeg nivoa (Top Level Domain, TLD) arpa u saradnji sa tehničkom zajednicom Interneta pod rukovodstvom IAB, kao domena ograničene upotrebe za infrastrukturne Internet aplikacije, uključujući migraciju aplikacija infrastrukture Interneta koje se trenutno nalaze u domenu najvišeg nivoa .int. Osim toga, kako ukazuje DARPA, stringu za domen najvišeg nivoa arpa bi trebalo dodeliti drugačiji prošireni naziv, kao što je "Address and Routing Parameter Area" kako bi se izbegao nagoveštaj da DARPA snosi operativnu odgovornost za taj domen.
Prema tome, mada se distancira od DARPA, ovim memorandumom DOC nesumnjivo sebi uzima pravo da određuje prioritete i zahteva promene.
Ovde ne poričemo da je angažovanje DOC-a uvek bilo povoljno i korisno. Niti da Arpanet nije uzeo učešće. Ali pravovaljanost sadašnjih institucija i upravljačkih struktura mora da se oslanja na sadašnje angažovanje i na podršku većih akcionara, a ne na neke pretpostavljene vlasničke istorije. Oni moraju da opravdaju svoj budući angažman u Internetu na sličan način, na osnovu sadašnje i buduće korisnosti i opravdanosti, a ne na osnovu neke porudžbenice.
Ovom članku nije namena da negira značajne doprinose niza pojedinaca koji polažu pravo na naziv "očeva Interneta". Većina tih pojedinaca, pogotovo oni najistaknutiji, se veoma trude da naglase suštinski doprinos drugih - međutim, institucije koje oni predstavljaju često obraćaju manje pažnje da se kao začetnicima Interneta oda priznanje mnogim angažovanim pojedincima iz komercijalnih ishodišta i ishodišta koja su finansirale vlade niza drugih zemalja. Ako ovaj tekst bar razjasni da u stvari niko nije vlasnik Interneta i da se njegovi počeci ne nalaze samo na jednom mestu, ispunio je svoju funkciju.
Na kraju, istoriju Interneta treba shvatiti kao istoriju jedne ere, a ne kao istoriju jednog protokola. Povucimo jednu paralelu: posmatrajmo Internet više kao istoriju prevoza, koja se razumljivo sastoji od više delova, izvora i važnih događaja, a ne samo od istorije parne mašine (to je deo istorije prevoza, svakako, ali samo mali deo). Zbog toga imamo nevolje sa teorijom da TCP/IP predstavlja početak (ili sa teorijom o komutaciji paketa ili sa teorijom o telefonskim kompanijama i infrastrukturi) i sa tvrdnjama da je to jedina istorija Interneta. Istorija je više od toga!
U bilo kojem razumnom opisivanju početaka Interneta potrebno je pomenuti mnogo događaja, mnogo igrača i mnogo početnih tačaka. Svako polaganje prava jedne zemlje, projekta, čoveka, ili tima pojedinaca, ili učesnika pojedinačnog događaja da oni predstavljaju "početak Interneta", je koješta. Osim toga, svaka pretenzija neke strukture ili sporazuma da opravdano ili zakonito ima prava na upravljanje Internetom samo zato što potiče od jednog od tih događaja ne stoji.
U noći između subote i nedelje već po običaju pomerićemo časovnike za jedan sat unapred i tako ćemo se, kao i svake godine, prebaciti na letnje računanje vremena. Ovo radimo zbog toga što smo poslednje nedelje oktobra pomerili časovnike u suprotnom smeru kada smo koristili zimsko 'prirodno' računanje vremena. Ali, zašto ovo uopšte radimo?!
Letnje računanje vremena je u Srbiji prvi put uvedeno 27. marta 1983. godine Cela ideja pomeranja vremena nije tako stara i regulisana je zakonima većine zemalja sveta tek u 20. veku. Sve se zasniva na činjenici efikasnijeg korišćenja dnevnog svetla.
Na primer, u januaru sunce izlazi oko 8 časova dok u julu to čini već oko 5h. Zimi zalazi oko 16 časova dok je leti vidljivo i posle 21h. E sad... ljudi svoje aktivnosti uglavnom započinju i isto vreme, oko 7 časova, pa bi to značilo da leti „gube" skoro dva sata dnevne svetlosti. U vreme kada se većina poslova obavljala na polju, ovo je bilo veoma važno.
Da problem može da se reši jednostavnim pomeranjem sata unapred ili unazad u odnosu na „prirodno" vreme prvo je došao krajem 19. veka Džordž Vernon Hadson, entomolog sa Novog Zelanda. On je sakupljajući primerke za svoju kolekciju insekata, uočio koliko je za ljude bitno da iskoriste dnevnu svetlost. Zato je u svom radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata.
Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da je, deset godina kasnije, nije vaskrsao britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet. Priča kaže da je Vilet tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, u leto 1905. godine primetio kako veliki broj ljudi i dalje spava iako je sunce odavno izašlo. I tako je, znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine, Vilet pokrenuo veliku kampanju za uvođenje takozvanog „britanskog letnjeg vremena".
Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke poslanike u engleskom parlamentu, uključujući i tada mladog Vinstona Čerčila. Nažalost, Vilet nije dočekao da vidi pobedu svog sistema. Umro je za vreme epidemije gripa 1915. godine. Ironično, njegov predlog je prvo prihvatila „neprijateljska" Nemačka 1916. godine zakonom regulisavši „letnje" računanje vremena. Britanci su ih sledili 1921, a potom i gotovo sve evropske zemlje i SAD.
„Očevi" letnjeg računanja vremena Džordž Vernon Hadson i Vilijam Vilet Ipak, sistem promene kazaljki ni danas nije jedinstven, već države to obično rešavaju samostalno. U Evropi, bez Islanda i Rusije, za prelazak na letnje vreme određen je poslednji vikend u martu.
Srbija je počela da koristi letnje računanje vremena prvi put 27. 3. 1983. Od 1995. godine satovi su se vraćali u poslednjoj nedelji septembra i to na osnovu odluka koje je donosila Vlada. Kasnije je donet zakon kojim je letnje računanje vremena usklađeno sa Evropskom unijom.
Danas na svetu čak 110 od 192 države koristi letnje ukazno vreme. Početkom 2011. godine, tadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev početkom doneo je odluku da u toj zemlji ukine pomeranje časovnika. Rusija je tako 27. marta te godine poslednji put pomerila časovnike zauvek ostavši u „letnjem" vremenu. Time se Rusija pridružila Islandu, koji je do sada bio jedina evropska zemlja koja ne pomera satove.
Sistem pomeranja sata se ne koristi ni u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost.
ica je jedna od one hrane za koju nikada nećemo tačno znati kako je nastala. Za početak, definicija ima puno i različite su. Stavljanje hrane na tanak hleb kao obrok datira sigurno još od starog Rima, dok se sama reč “pizza” pojavljuje malo pre 1000. godine u regionu između Napulja i Rima i označava “pitu”.
U Provansi postoje tradicionalna jela gde se na hleb (a ponekad i pecivo) stavlja crni luk, paradajz, inćuni i masline. Na Dalekom Istoku, lahma bi ajeen je baza nalik na picu sa mlevenim mesom, lukom i začinima.
Definišimo modernu picu kao ukusnu kombinaciju tankog hleba, sosa od paradajza i sira. Mnogi istoričari hrane ukazuju na Napulj kao region odakle pizza potiče, a Napolitanu, picu grada Napulja, kao arhetip ove vrste pizza.
Reč “pizza” se najverovatnije odnosi na pita hleb, pa počnimo od korice. U antičko doba, hleb je pretežno bio tanak i predstavljao je hranu sam za sebe. Ideja o hlebu kao nečemu što drži drugu hranu potiče iz Srednjeg veka, i nama najbliži opis bi danas bio otvoreni sendvič. Ovo nije baš nov način za konzumiranje hleba – on je na neki način služio kao podmetač i sprečavao da se sto isprlja tokom obroka. Samo bogati su mogli da priušte sebi tanjire, pa je tvrđi komad, recimo ražanog hleba, korišćen umesto posude, najčešće za meso i i sokove od pečenja. Hleb se čak i pekao u tu svrhu. Nakon obroka dešavalo bi se da ukućani pojedu hleb, ali najčešće su ga davali psima.
Sledeći sastojak je sir. Sir je u ljudskoj ishrani još od praistorije i najverovatnie je otkriven slučajno, prirodnom fermentacijom. Mocarela, meki, sveži sir, koji se pravi od mleka vodenog bivola, potiče iz 15. veka, iz okoline Napulja. Danas se mocarela pravi od kravljeg mleka, ali se i danas može naći sir od mešavina kravljeg i mleka bivola u Salermu, izuzetno je skup i prava bi šteta bila upotrebiti ga kao toping za picu.
Ovo nas vraća sosu od paradajza – doprinosu Novog sveta fenomenu pice, s obzirom na to da je paradajz biljka Novog sveta. U početku, Evropljani su bili veoma sumnjičavi prema paradajzu i plašili su ga se. Za njih je imao čudnu teksturu, bio je previše kiseo kada je zelen i izgledao je pokvareno kada je zreo. Dezintegrisao bi se prilikom kuvanja i čak se i sumnjalo da je otrovan.
Ali, vremenom, ljudima je prirastao za srce. Nove biljke iz Amerike stigle su na Iberijsko poluostrvo i raširile se Mediteranom. Italija je najverovatnije paradajz dobila malo nakon Španije – zemljište i klima, veoma slični onoj iz centralnog Meksika, bili su veoma povoljni. Prvi pisani podaci o paradajzu u Italiji datiraju iz 1544. - pržili su ga i jeli sa solju i biberom.
Do 1692., nastao je prvi recept za italijanski paradajz sos, sa čili papričicama, pa je nastanak moderne pice bio samo pitanje vremena.
Nažalost, nikada nećemo znati ko je bio genije koji je prvi sastavio hleb, paradajz sos i sir. Ali eto tako je nastala pizza.
Postoji mnogo vrsta pizza. U Napulju je postignut konsenzus o tome šta je pravi recept za Napolitanu. Najosnovnija pizz je marinara – korica sa uljem, paradajzom, belim lukom i origanom. Mornari (marinai) su je imali na brodovima kako bi picu mogli da jedu kada nisu kući. Pizza Margarita je stara više od veka, i dobila je ime u čast prve kraljice ujedinjene Italije, sa paradajzom, mocarelom i svežim bosiljkom – crvenom, belom i zelenom bojom italijanske zastave. Takođe, postoje i kalcona (preklopljena pizza sa filom unutra), maniata (zamešena pizza), pizzette (mini pizza) i pizza bjanka (bez fila).
Ko je izmislio hamburger? I kako je izgledao prvi hamburger? Izgledao je baš ovako, kao na slici. Klasična šnicla od mešavine mlevenog goveđeg mesa, servirana sa grilovanim crnim lukom i komadićima svežeg paradajza. Sve to je lepo upakovano između dva komada sveže prepečenog toast hleba.
Louis Lunch je bio mali restoran, otvoren 1895 godine u Crown Street u New Haven-u, državi Connecticut. Priča je slična kao i kod nastanka sendviča. Godine 1900, čovek u žurbi, između dva poslovna sastanka, uleteo je u pomenuti restoran i zatražio ručak za poneti, koji će biti brzo spremljen. Vlasnik i kuvar Louis Lassen je u trenutku inspiracije, uzeo šniclu od mlevenog mesa i upakovao je na gore pomenuti način i – istorija hamburgera je počela. Restoran radi i dan danas i predstavlja svojevrsnu turističku atrakciju. Interesantno je da se hamburgeri peku u originalnim pećima na specijalnim držačima u uspravnom položaju.
Važna i interesantna je činjenica je da su u restoranu zabranjeni kečap, senf i majonez. Ako Vas zanima nešto više o tom restoranu, ponuda na meniju, cene i sl. pogledajte ovde Naravno, ovo je samo jedna od mogućih verzija. Više američkih država svojataju pravljenje prvog hamburgera. Činjenica je da je naziv Hamburger izveden od Hamburg, nemačkog grada, tako da je i originalni recept za pripremu donet u Ameriku od strane nemačkih doseljenika iz okoline tog grada.
Godine 1973., Martin Coopper je izmislio mobilni telefon dok je radio za "Motorolu". Shodno tomu, Martin je imao čast i da prvi obavi razgovor putem mobilnog telefona. Nazvao je svog rivala u kompaniji "Bell Laboratories".
"Joe, zovem te sa pravog mobilnog telefona", rekao je Cooper tada.
Prvi mobilni telefon izgledao je mnogo drugačije od današnjih modernih sprava. Tek deset godina kasnije mobilni telefoni postali su komercijalni kada je "Motorola" predstavila telefon Dyna TAC koji je tada koštao 3.500 dolara.
Postoji teorija o tome da nam je Bog zadao seks, zato što ima uvrnut smisao za humor, a verovatno je i voajer, pošto voli da nas gleda i plače od smeha dok mi izvodimo smešne pokrete. A postoji i ona o tome da nam je seks poklonjen kao nadoknada za telesne patnje, kao i ona da je seks jedan od puteva prosvetljenja.
Možda smo imali potrebu za raznim objašnjenjima i teorijama da bismo prevazišli činjenicu da se putem seksa razmnožavamo, baš kao i životinje. Ne sviđa nam se Darvinova postavka o evoluciji, a pogotovo nam se ne sviđa što je sličnost između majmuna i nas tako upadljiva. Pošto mnoge stvari radimo baš kao i životinje, potrebno nam je da se što više razlikujemo od njih. Ali kad hoćemo da opišemo kako smo uživali u sirovoj požudi, koristimo baš to poređenje – kažemo da smo se kresali kao životinje. Kad u to poređenje unesemo zečeve, onda ne mislimo ništa pohvalno. Postoji i mišljenje o tome da su pacovi toliko uspešni u opstanku, zato što nemaju periode razmnožavanja, nego prosto uživaju u seksu, baš kao i mi. Prilično jeziva ideja.
Seksualna praksa čovečanstva regulisana je kulturom i religijom, kao i sve druge oblasti života, a istočnjački pristup, tantra i kamasutra, bavi se suštinom seksa koji se odvija među posvećenim osobama, koje pripadaju jedna drugoj i prilaze seksu kao najdubljem obliku komunikacije i razmene u kojoj bića razmenjuju energiju, povezuju se i prožimaju.
Hrišćanska praksa poznaje svetu tajnu braka, ali prilično ništa nije učinila na posvećivanju i prosvećivanju supružnika, odnosno partnera, ne uči nas ništa o telesnoj izjavi ljubavi i osim što proziva putenost za greh, upućuje nas da se volimo i množimo, pa kako nam Bog da.
Svašta se pripisuje tom Bogu. A šta ako je matori samo hteo da gleda dobar cirkus, pa je smislio to seksanje umesto glupih klovnova koji jedni drugima šljuskaju pitu u lice?
Prihvatajući ideju da je Bog stvorio svet, prihvatamo da je stvorio i seks, kao delotvoran mehanizam za razmnožavanje i obnavljanje pokretnog dela sveta. I ne možemo da ne uzmemo u obzir mnogolikost i međusobnu povezanost sveta koji poznajemo, ali mi to ipak ne činimo, držeći se uskogrudosti, predrasuda i ograničenja koje nam nameću kulture i religije. Propovedajući svoje Bogove i tvrdeći da je Bog jedan, propuštamo da razumemo ono suštinsko – Bog je sve, pa je zato jednost, a ne jedan, božansko je povezano i integrisano, kanalisano kroz telesnost, oduhovljeno kroz ljubav, a ljubav je odnos – prema sebi, prema bližnjima, Bogu i prirodi, sa svešću da smo svi jedno.
Pa, ako nam je Bog između ostalog zadao i seks, treba da se bavimo njime sa svom ljubavlju koju smo u stanju da praktikujemo.
Prvi bumerang je pronađen u Poljskoj, a ne u Australiji. Najstariji australski bumeranzi stari su oko 10 000 godina, ipak jedan je bumerang pronađen i Poljskoj na u Jaskinia Oblazowi i procjenjuje se da je star oko 30 000 godina.
Aparat za šećernu vunu izumeo je zubar, verovali ili ne.
Planetarno poznato piće Coca-Colu izumeo je dr Džon Pemberton (John S. Pemberton) 1886. godine u Atlanti.
Mašina za pranje suđa izmišljena je 1889.godine
Kolica sa jednim točkom izumljena su u Kini.
Ručni sat nastao je 1904. godine
Nacisti su prvi osmislili lutku na naduvavanje kako bi nemački vojnici tokom Drugog svetskog rata zadovoljavali seksualne potrebe.
Prvi touch-screen smartphone izumljen je verovali ili ne 1993. godine! Napravio ga je IBM, a zvao se Simon, bio je to 4 u 1, odnosno moblini,PDA, pejdžer i faks uređaj. Simon je imao dimenzije 200 x 64 x 38 mm i težino je 510 grama
Farmaceutska kompanija Bayer, najpoznatija po izumu Aspirina, izumila je takođe i heroin i to kao verovali ili ne lek za prehladu.?!
Gajde su izumeli Perzijanci, a ne Škoti tako da znate ako vas ko pita
Rubikova kocka nije izmišljena da bude igračka! Svrha Rubikove kocke bila je u shvatanju rešavanja strukturnih problema, tj. pomagala je u shvatanju kako pomaknuti određene delove celine, a da se celina ne raspadne.
Pon 11 Mar - 14:42
