LAZA K. LAZAREVIĆ
(Šabac, 13.05.1851 — Beograd, 7.01.1891)

Začetnik srpske umetničke pripovetke bio je zaslužni Milovan Vidaković, koji je svojim obilatim radom ne samo zasnovao pripovetku već joj dao i pravac za dugo vreme. Književna srpska istorija izrekla je svoj sud o njegovu književnom poslovanju, i, ispitujući uzroke i posledice, zadržala ga na svojim stranama kao začetnika jedne literarne vrste pored svega toga što sud njen o njegovu radu nije takav da bi mogao živom piscu goditi. Ali je ona našla u tome radu i svetliju stranu. I ako se poneka osobina ovoga znatnoga srpskoga književnika zadržala u mnogim pripovetkama sve do novije periode u razvitku naše novelistike, ipak se kao sa svim njegovo doba može uzeti vreme od njegova rada pa do pojave Bogoboja Atanackovića. Vidaković će se "još čitati", ali se u tome odseku književnom samo on i čitao, i sve se moralo pred njim gubiti, jer je to doba najsiromašnije pripovetkom. Radnika nema mnogo, radova nema boljih. I ako su na tu stazu nailazila i krupnija književna imena dobre spreme, Jov. S. Popović i Jov. Subotić, opet ni njima ne bejaše teško u drugim vrstama pesničkim stvoriti dela koja su lako preživela pripovedački rad njihov. — Za Bogoboja je rečeno da je on bio srpskoj umetničkoj pripoveci gotovo ono što Branko pesmi. Neka je i manji, opet je događaj. Sa njim nastaje drugo doba pripovetke i romana. I to drugo doba traje do pre dvadeset i dve-tri godine. Ono je vremenom dugo, radom obilato, raznovrsno, i loše i valjano, ali je ipak glavnim smerom svojim jedna celina. U izboru se gradiva ide u oblast savremena života, taj se život slika s puno ljubavi i ako s nedovoljno poznavanja, a u istorijskoj se pripoveci proba s više pažnje zaći u staro doba narodnog života. Društvene je pripovetke manje, idilske je više, onako kao što su i Bogobojeve vrline ređe a mahne češće. U Bogobojevoj je periodi veliki broj radnika. Tome vremenu pripadaju i krupna književna imena — Jaša Ignjatović, Đura Jakšić, St. M. Ljubiša. Mi smo o njima već govorili, a oni su nesumnjivo vrlo znatne pojave u nejakoj književnosti našoj. Ali Jakšić je liričar, a Ignjatović i Ljubiša, pored svega talenta svoga, ne stvoriše novo — treće — doba umetničke pripovetke srpske. Duša je i preko toga čekala Lazu K. Lazarevića, čija pojava u literaturi započinje taj novi period srpske
pripovetke. —

Laza je rođen 1. maja 1851. godine u Šapcu od roditelja Kuzmana i Jelke. Izgubivši rano oca, koji je bio trgovac u tome gradu, bio je upućen poglavito majčinom staranju i njenoj ljubavi. Po svršetku osnovne škole započne učiti u Šapcu gimnaziju, koju produži i svrši u Beogradu 1867. posle čega se upiše u pravni fakultet Velike Škole. Još u nižim razredima gimnaziskim, u Šapcu, Laza je počeo pisati — najpre pesmice a po tom je beležio narodne podskočice, slušajući ih i u gradu i u selima pocerskim i mačvanskim, kuda bi češće odlazio u goste. U Beogradu mu se razvi volja za rad književni pored ostaloga i blagim uticajem koji je na nj imao njegov zet književnik Milorad P. Šapčanin. Kad je docnije, u jeku svoje književne slave, izdao prvu, i jedinu, zbirku svojih pripovedaka, Laza je te radove posvetio Šapčaninu. U Velikoj Školi rađaše u đačkoj družini "Pobratimstvu", prevodeći s ruskoga i nemačkoga jezika poučne prirodnjačke članke i oglede ruske beletristike — škole realističke.

Pravne nauke svrši u leto 1871, a u samom početku 1872. postane državni pitomac i ode u Berlin da izučava medicinu.

U Berlinu je Laza marljivo učio svoje specijalne studije i, osem toga, mnogo čitao, dopunjujući svoje književno obrazovanje. Ali je najvažnije što je, za to vreme, počeo rad na onoj književnoj vrsti na kojoj je malo radio a mnogo uradio. Tu je početak njegovu pisanju pripovedaka.

Ratno doba, 1876.—1877, proveo je u Srbiji kao lekarski pomoćnik, a po tom je opet otišao u Berlin radi produženja svojih medicinskih studija, koje je završio s kraja 1878, a u početku 1879. bude proglašen doktorom medicine i hirurgije, posle čega je nameravao polagati i državni ispit u Nemačkoj. Pruska mu vlada to odobri, ali ga srpska pozva da odmah dođe u otadžbinu, gde bude postavljen za fizikusa okruga beogradskoga.

U Berlinuje bio napisao tri pripovetke. Prvu "Švabicu" nije štampao nikako, i ako se docnije, kao pripovedač prvoga glasa, u dva maha vraćao na nju i spremao je za štampu, pozivan i moljen od dvojice urednika, ondašnjih književnih listova beogradskih. Drugu je — "Prvi put s ocem na jutrenju" — štampao u ilustrovanoj "Srpskoj Zori" 1879. pod imenom "Zvona s crkve u N." i bez svoga potpisa. Treća berlinska pripovetka — "Školska ikona" — izišla je iduće, 1880, godine u dubrovačkom "Slovincu". Prva je istorija jedne ljubavi, u trećoj je ljubav također našla, i ako trgnuta u pozadinu, svoje mesto, a druga je slika jednoga događaja porodičnog. U svima ovim pripovetkama dominira osećajna strana prirode pripovedačeve. Ali se ta žica ipak ne razvija u beskrajnost: realizam, koji se i dotle javljao mestimično u našoj književnosti, došao je kao granica svakoj prenagljenosti, on određuje meru osećajnosti i čini da mesto otužne sentimentalnosti starijega doba dobijemo umetničko delo iz stvarnoga života. Osem toga, u njima na kraju krajeva održavaju prevagu porodični obziri, bilo da se zbog toga treba odreći ljubavi sa tuđinkom ili napustiti svoje navike, želje, strasti i preporoditi se duhom.

"Što je Laza postavljen za fizika sa sedištem u Beogradu, dobio je on vrlo podesno mesto: ostajući u sredini srpskoga kulturnoga života, mogao je u jedno izlaziti redovno u narod i tako zahvatiti iz toga neiscrpnoga vrela, kako za književnost tako i za sva polja inteligentnoga rada. Putujući lekarskim poslom po selima beogradskim, dopunjivao je sliku i poznavanje seoskoga sveta koje je, i ako varoško čedo, bio dotle stekao. O tome je on, sve što bi mu se značajnije učinilo, redovno zapisivao, kao što je to i inače uvek radio. U njegovim rukopisima ima mnoštvo takih beležaka: pojedinih reči, izreka, značajnih rečenica ili duhovitih šala, karakterističnih činjenica ili događaja. Neki od tih zapisa potiču baš iz vremena njegovih fizikovanja".

Lazarević je bio učenik škole Turgenjevljeve. Ali je to bio darovit učenik: stvaralac a ne kopista. Opaženo je da se neki od tadašnjih radova njegovih mogu uzeti kao lekarevi zapisi pri izletima u narodnu okolinu onako kao što Turgenjev ima" Lovčeve zapise". Tu dolaze slike "U dobri čas hajduci!" i "Na bunaru". Ali se na tom spoljnom opažaju i ostaje: ono što se u tim slikama iznosi postalo je na srpskom zemljištu i u literaturu je ušlo prečišćeno dušom najdarovitijeg i najobrazovanijeg Srbina pripovedača. Takvi se, spoljni, opažaji sličnosti mogu navesti i za dalje dve pripovetke njegove: "Verter" i "Vetar", kad bi se smelo samo po polaznoj tački suditi — te bi se mogle smatrati kao pandani Turgenjevljevih radova "Fausta" i "Dima". Ali je u njima sličnosti toliko koliko je ima među različitim radovima dva slikara, čije su umetničke slike smeštene u slične ramove. — U seoski se život, ostavljajući na stranu sitne započetke i odlomke, Lazarević nije više vraćao od kako je s "Verterom" prešao u sredinu gradsku a po tom s pripovetkom "Sve će to narod pozlatiti" u sredinu malogradsku. Ovaj, poslednji, život dao je građe i za pripovetku "On sve zna", kojom se uspešno takmičio 1889. za prvu nagradu Književne Zadužbine Marinovićeve pred Srpskom Kraljevskom Akademijom, kojoj je 1888. godine postao član dopisnik.

Po istom je redu Lazarević prestao biti okružnim fizikom — "seljačkim lekarem" — i dobio na upravu glavnu državnu bolnicu u Beogradu, a na dve godine pred smrt postavljen je za sanitetskog potpukovnika i Kraljeva lekara.

Godine 1886. iziđe njegova zbirka "Šest pripovedaka..." koje je napisao i štampao u listovima do 1882. "U istoriji se srpske književnosti malo kad dogodilo da kakva knjiga bude dočekana s takim svestranim oduševljenjem kao ova. I oni čitaoci koji su dotle samo nepotpuno, neki pak i nikako, znali njegove radove stali su začuđeni. Sva kritika pozdravi jednodušno pisca kao nenadmašnoga velikana u srpskoj pripoveci. Za tim se stadoše, sve češće, javljati i prevodi pojedinih priča na mnogim tuđim jezicima, sa vrlo simpatičnim odzivima o srpskom pripovedaču. U srpskoj se javnoj reči iskazivahu najvrelije želje da se što pre dočeka još koja stvar iz njegova pera. Takva jednodušnost ulivaše njegovim prijateljima nadu da će mu se povratiti volja za pisanje, te ga sa svih strana podsticahu..." Jer se Laza za pune četiri godine ne bejaše javio nikakvim novim radom. Dva su uzroka što je tako bilo. Prvi je u ogromnosti lekarskoga posla koji razvi i u praksi kao prvi lekar prestonički i u društvima: lekarskom, gde je masa radova njegovih, i drugim prosvetnim i humanim. Drugi je u ovome. "Njegov učitelj i prijatelj Vatroslav Jagić, često mu je još u Berlinu svraćao pažnju, mimo Gogolja i Turgenjeva, i na druge velike ruske realiste: Gončarova, Dostojevskog i Tolstoja, a na polasku Lazinu u Beograd naročito mu preporučio da čita roman poslednjega" Anu Karenjinu". Kako Laza nije mogao te knjige naći u Beogradu, zbog slabih knjižarskih veza između Srbije i Rusije, taj je savet, i ako ne zaboravljen, ostao neposlušan. Tek nekako početkom 1885. Laza uze "Anu Karenjinu" i pročita je. Utisak beše neobičan, ali i strašan: prema onoj sili Lazi se učini daje ovako drukčije pisanje ništavno. Prosto kao da mu se odsekoše ruke; on se više ne smede mašiti za pero". Tek se s kraja 1888. javi pripovetkom "Vetar". Ali se sada javi i s novim poletom i s rezultatom dugovremena ćutanja. "U V e t r u imamo dva radna lica: majku i sina. Ta je majka bez ikake sumnje jedan od najlepših stvorova u svoj našoj književnosti; ona lepo pristaje k onim divnim slikama srpske majke u narodnim našim pesmama... Majka se u "Vetru" pokazuje puna ljubavi, puna predanosti, čisto nekoga poštovanja prema svom odraslom sinu, pa ipak nepreklona u mišljenju o značaju njegovih postupaka za njegovu sreću, nepreklona ali puna pažnje da ne pokaže prisvajanje vlasti nad njime, da mu ne nameće svoju volju protiv njegove. Sve su to take nežne i fine crte, da ih dotle nije takih bilo ni u samoga Laze; na njima se, a još više na psihologiji sinovljoj, vidi nova, pojačana studija, izazvana onim čitanjem Tolstoja. Laza je uvek najviše pažnje poklanjao čovečjoj duši, i onda nije čudo što je onaki znalac i prikazivač najtanjih kao i najkrupnijih duševnih pokreta, kaki je Tolstoj, izazivao onako divljenje u njega. On sada piše opet jednu novelu, ali duševne pojave nisu više u nje ni blizu onako jednostavne kao dotle; on sada anališe kolebanja u mašti, u misli, u osećanju, u volji čovekovoj, koja nastaju pod najrazličnijim uticajima koje trenutak donosi. Meteorološko stanje, doba dana, utisak zgrade i sobe, sastanak s ovakim ili onakim čovekom, pogled na ovaj ili onaj predmet ili pojavu, slučajna ili proračunjena reč majčina ili čija druga, sve to stvara raspoloženje ovako i onako, odluke i postupke "junakove".... Sa takoga finoga rada Laza je bio vrlo zadovoljan svojim "Vetrom", i on je posle govorio da mu je to najbolja stvar koju je napisao". (Lj. Jovanovića. predgovor pripovetkama L. K. Lazarevića, S. K. Zadruga, 46.) —

Godine 1881. Laza se oženi, steče svoj porodični kutak u kome je vazda nalazio potrebne duševne topline. U takom je središtu, okružen podmlatkom svojim, razvijao sve nijanse porodične sreće i zadovoljstva. I kad je rano i prerano preminuo — 29. dekembra 1890. — on se u takim prilikama oprostio s ovim svetom, u kome mu je sudbina dodelila i takvu harmoniju životnu — potpun sklad onoga čemu je učio i onoga što je imao. —

Srpska Književna Zadruga izdala je — u dve sveske — pomenutih devet pripovedaka njegovih zajedno s pripovedačkim odlomcima i započecima, nađenim u njegovim rukopisima.

Pojedinim periodama istoriskim ne određuju se granice označavanjem dana i sahata, ali se može reći da romantičko-nacionalni pravac, zasnovan moćnim primerom Vukovim, traje u duhovnoj kulturi srpskoj uopšte i književnosti posebice do kraja sedamdesetih i početk osamdesetih godina devetnaestoga stoleća. Oko ovoga razdoblja počinje i u političkom i u književnom životu našem novo doba s različitim — i stvarnim i varljivim — uvodima u budućnost. Ma kakav bio sud o ostalim pojavama, jedno je nesumnjivo: najlepši atributi prate početak novoga doba u srpskoj beletristici, jer se ono otvara značajnom pojavom Laze K. Lazarevića t v o r c a s u v r e m e n e p r i p o v e t k e u s r p s k o j
k nj i ž e v n o s t i.

ŽIVOT. — Rođen je u Šapcu, 1. maja 1851, od oca trgovca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije ****** je u mestu rođenja, ostale razrede gimnazije u Beogradu, 1867. Na Velikoj školi upisao se na pravni fakultet, koji je ****** 1871. 1872. otišao je, kao državni pitomac, na medicinu u Berlin. Učio je kod Virhova, Helmholca, Di-Boa Rejmona. 1876. bio je kao lekarski pomoćnik u drinskoj i timočkoj vojsci. 1879. položio je doktorat medicine. Služio je u Beogradu kao lekar okruga beogradskog i lekar beogradske bolnice (1881). Kad mu je zdravlje opalo, stupio je u vojnu službu. Bio je sanitetski pukovnik i lični lekar kralja Milana. Umro je u Beogradu 29. decembra 1890. godine.

KNJIŽEVNI RAD. — Kao najveći i najbolji deo ondašnje velikoškolske omladine, Lazarević je ušao u ideje "nove nauke". On tada prevodi Černiševskoga, jedan odlomak iz Šta da se radi, i članke u kojima se popularišu prirodne nauke. Ali za vreme medicinskih studija on prekida taj književan rad, menja svoje prvobitne socijalističke ideje, i duhovno drugi vraća se u Srbiju. Tada se kraće javlja sa pripovetkom. 1879. izišla je u Srpskoj zori njegova pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje, kojom je odmah privukao opštu pažnju na sebe. Odmah zatim, jedna za drugom, izišle su njegove glavne stvari Školske ikona u Slovіncu, 1880, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter i Sve će to narod pozlatiti u Otadžbini 1880—1882. To su bila velika i lepa iznenađenja za srpski čitalački svet, i novi pisac je odjednom izbio u prve redove ondašnje srpske književnosti. 1886. u Beogradu izišla je njegova zbirka Šest pripovedaka, u kojoj je najveći i najbolji deo njegovih pripovedaka. Docnije dao je još dve manje važne i dobre pripovetke, Vetar (1889), za koju je smatrao da je njegov najbolji posao, i On zna sve (1890). Srpska književna zadruga izdala je, u dve knjige, 1898. do 1899, sav njegov pripovedački rad, ne samo svršene pripovetke no i odlomke i nacrte. 1912. izišlo je u Beogradu drugo celokupno izdanje njegovih dela. Pored toga, Lazareveć je radio poslove iz svoje medicinske struke. Pored doktorske disertacije Experіmentale Beіtrage zur Wіrkung deѕ Queckѕіlberѕ (Berlin, 1879), objavio je nekoliko popularnih medicinskih spisa i referata po srpskim listovima.

OSNOVNE DUŠEVNE OSOBINE. — On se nalazi na Velikoj školi u doba od 1867—1871, kada su nove ideje zahvatile omladinu. On je u prvim redovima te nove borbene omladine, i neko vreme bio je "pisar" Pobratimstva. On uči ruski jezik, čita ruske pisce, oduševljava se Černiševskim. On prevodi Černiševskog, jednu veću glavu iz romana Šta da se radi, veliča ruskoga reformatorskoga pisca što "ozbilja razbistrava pomućene pojmove, i svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do blagostanja društvenog". Zatim, u istim intelektualnim simpatijama, prevodi Gogolja, Pisemskog, prirodnjačke članke Darvina i Faradija. On je na putu da postane ono što je u pripoveci postao Milovan Glišić, a u poeziji Jaša Tomić.

Ali ga u tome sprečava njegova intimna priroda. Te nove ideje bezobzirne kritike i odricanja nisu za njegovu prirodu, tihu, nežnu, u osnovu idealističku. On napušta te oštre i rušilačke ideje iz svoje prve mladosti, dolazi do drugih shvatanja života i umetnosti, i počinje književan rad ne kao propagator novih ideja, koji književnost smatra samo kao oruđe napretka, no kao umetnik koji u književno delo unosi sebe i svoja osećanja i shvatanja. Od materijalista, prevratnika, "odricatelja" i "antiestetičara" iz prve mladosti, postaje idealist, sentimentalac, konzervativni tradicionalist i umetnik.


LAZA K. LAZAREVIĆ

Sav Lazarević kao čovek nalazi se u svome književnom delu. Švabica ima sasvim autobiografski karakter, u Verteru, Vetru i u nekoliko odlomaka on unosi lično sebe. U svima njegovim pripovetkama ima mnogo toga ličnog i lirskog, svuda se vide osnovne crte njegove intimne prirode, sentimentalnost, nežnost, srdačnost. Taj čovek koji je počeo kao "odricatelj", u osnovu bio je sentimentalac, iako je pisao Vertera i protivu "plitkih sentimentalnih ljubavi" i "benastih lamentacija na svest". Njegove pripovedačke studije i lekarski zanat nisu uticale na njegov duh, i on je ostajao uvek slovenski sentimentalac, modernizovan romantičar, subjektivan i idealistički realist.

MORALIST. — Njegove glavne spisateljske osobine proizišle su iz tih njegovih intimnih ličnih osobina. Sama sebe, svoja osećanja, svoje životno iskustvo, celu svoju dašu, on je unosio u svoje pripovetke. Rođen u jednoj čvrstoj patrijarhalnoj porodici, on je sačuvao kult porodice. Najčešća tema u njegovim pripovetkama, to je borba između jedinke, koja hoće da živi svojim životom, po svojoj glavi i po svome srcu, i porodice, koja hoće sve da potčini sebi i utera u jedan kalup. Lazarević je u tom sukobu između stare patrijarhalne porodice i nove individualističke kulture sav bio za staro, za tradiciju, za celinu, za one "praosnovne, čvrste, proste, principe, koji su ispisani u svakom bukvaru". I on je stalan branilac patrijarhalnih shvatanja i morala, i to nisu bila samo njegova etička shvatanja i socijalne ideje no čak i pedagoške pretenzije. On često predikuje i cele pripovetke svodi na moralne pouke. Svojim moralističkim dogmatizmom, svojim uskim i starinskim shvatanjem života, svojim tradicionalizmom, konzervativizmom, Lazarević je zaostajao za svojim dobom, i duhovno bio bliži starijim no Novijim piscima.

OPTIMIST. — Sa njegovim tradicionalizmom i moralizatorskim sklonostima stoji u vezi i njegov veliki pripovedački optimizam. On nije mogao ostati u svojoj prvobitnoj želji da stvarni život slika onakav kakav jeste. Kako je unosio sebe u svoja dela, svoja subjektivna osećanja i izvestan lirski ton, to je pripovetke udešavao onako kako je godilo njegovom idealističkom optimizmu i njegovom tradicionalističkom moralizatorstvu. On vrlo živo i jasno naslika ličnosti, započne radnju vrlo prirodno i verno, ali za ljubav lepog i poučnog svršetka žrtvuje verovatnost i stvarnost. Otuda u njegovim pripovetkama zabludeli i grešnici u poslednjem času se trgnu i pokaju, u vešto udešenim scenama vraćanja na put vrline. Kao što je to obično kod takvih pisaca, Lazarević se ne zadovoljava da dobrodetelj pobedi, no porok mora da bude kažnjen, i da oni koji su se ogrešili o moral i o interese celine osete kaznu još i u ovom svetu. I on često dovršava svoje pripovetke kao starinsku melodramu ili roman-podlistak.

Lazarević, uopšte, optimistički i idealistički gleda na život i na ljude. Sa toplinom i nežnošću on je opisivao mačvansko selo i seljake onakve kakve ih je on video u svome detinjstvu, šezdesetih godina, u doba cvetanja zadruga, onako kako je to moglo izgledati njegovoj naivnoj mašti varoškog deteta koje selo vidi s vremena na vreme i u svečanim prilikama. On je selo osećao idilički i slikao ga poetski. Uopšte, njegove priče sa tim optimizmom, moralisanjem i ružičastim idealizacijama ne idu u pravi, neposredni realizam, i često izgledaju da su pisane za mlade devojke i školske čitanke, slikajući život ne onakav kakav jeste no onakav kakav ga pisac sneva.

UMETNIK. — Lazarevićeve ideje su starinske i uske, njegov optimizam naivan, ali, u naknadu za to, on je veliki umetnik, i njegov značaj u srpskoj pripoveci je onakav kakav je značaj Vojislava J. Ilića. Obojica, u isto vreme, početkom osamdesetih godina, unose u srpsku književnost više umetnosti i pismenosti no što je ranije bilo, obojica podižu i usavršuju formu koja je dotle bila zanemarivana i zapuštena.

Lazarević ume da oseti život, da ga kondenzuje i unese u svoje književno delo. On unosi sebe, ono što je sam doživeo, ali i ono što je video, ljude koje je poznavao. On je pribirao podatke iz života, i u njegovim posmrtnim hartijama nađeni su "ljudski dokumenti", zabeleške scena, tipova, pokreta, fraza, reči, crpenih iz života, koje je on docnije vešto prelivao u skladno umetničko delo. Lazarević ima sposobnost ne samo da vidi što je važno u životu i karakteristično kod koje ličnosti no je isto tako u stanju da svojim ličnostima da života, da od njih napravi žive ljude, da celom pričanju da reljefa. I ima celih scena kod njega koje daju pun utisak stvarnoga života.

Lazarević je pored toga vešt pisac, izvrstan kompozitor. On ima izvestan dramski talenat, scensku veštinu, kojom se katkada služi više no što bi trebalo. On ima plana u radu, radnja se kreće živo, prirodno i zanimljivo, zapleti i raspleti radnje vešto se sprovode, umešno postizava jake efekte, i pored toga ima miran i siguran ton pričanja i lak, živahan, prirodan dijalog.

On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su književnost vrlo ozbiljno shvatili i vrlo ozbiljno radili. On piše sa planom, vrlo pažljivo i vrlo savesno, i pojedine njegove pripovetke u pogledu finoće izrade su mala savršenstva. On je, zatim, pisac koji ima književnog obrazovanja, koji je čitao velike uzore stranih književnosti, i razvijen svoj književni ukus. On je vrlo pismen čovek, sa izrađenim, preciznim, jasnim, čistim stilom. I zato više no ijedan od srpskih pisaca njegova vremena on čini utisak evropskog pisca, i zato je više no ijedan od srpskih pisaca prevođen na strane jezike.

OPŠTI POGLED. — Prve pripovetke Laze K. Lazarevića, koje su odista bile jedna velika novina u srpskoj književnosti, privukle su opštu pažnju na sebe. On je došao u zgodan čas, kada se na pripoveci malo i slabo radilo, odmah posle smrti Đure Jakšića i Stjepana Mitrova Ljubiše, a pre no što su se javili Janko Veselinović i Simo Matavulj. On je ne samo popunjavao jednu osetnu prazninu u srpskoj književnosti s početka osamdesetih godina no je odista donosio novo i bolje, označavao jedan veliki umetnički napredak. Uspeh njegov bio je brz i veliki, sa nekoliko pripovedaka stekao je glas velikog pisca i naziv "srpskog Turgenjeva", o njemu se pisalo mnogo i sa dotle nečuvenim pohvalama. Za njega se reklo i da je "pesnik prvoga reda", "kralj među srpskohrvatskim pripovedačima", "nenadmašni velikan u srpskoj pripoveci", "najbolji pisac najnovije srpske književnosti".

Danas za njega nema tog oduševljenja. On više izgleda kao vrlo vešt i pismen pisac, dobar kompozitor, i izrađen stilist. On je pisao ili sentimentalne autobiografije, ili idile seoske zadruge i srbijanske varoši, uvek sa predubeđenjima, sa naivnim optimizmom, sa sklonošću za melodramske efekte, sa nečim što podseća na Milorada P. Šapčanina, koji nije bio bez izvesnog, i to štetnog, uticaja na razvoj njegovog književnog talenta. Pored svih pohvala kojima su ga obasipali, možda baš zbog tih pohvala, on je sa skrupulama jednog pametnog čoveka koji jasno vidi granice svoje sposobnosti, gotovo prestao pisati kada je bio na vrhuncu svoje slave, u najboljim svojim godinama, i dao posle malo i slabijih stvari. Ali u celom njegovom delu ima toliko umetničke lepote, toliko spisateljske veštine, toliko sklada i osećanja mere, toliko forme i stila, da Laza K. Lazarević zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti, i da u njemu treba gledati čoveka koji je na evropsku visinu podigao srpsku pripovetku.

Jovan Skerlić
Antologija SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

LAZA K. LAZAREVIĆ


Laza Lazarević, lekar i književnik, rođen je u Šapcu 13. maja 1851. godine. Otac Kuzman je bio iz obližnjeg mačvanskog sela Klenja, iz porodice koja je, krajem 18. veka, doselila iz Hercegovine, po čemu su se prezivali Ercegovčevići. Grana koja je napustila selo i došla u Šabac prozvaće se Lazarevići, po Lazaru, Kuzmanovom ocu.

Zajedno sa mlađim bratom Mihailom, Kuzman je došao u Šabac još kao dečak. Ambiciozan i preduzimljiv, odvažio se i na odlazak u prestonički Beograd gde je, kao šegrt i kalfa, usavršavao kujundžijski zanat. Po povratku u Šabac, zajedno sa bratom, u Jevremovoj ulici, otvara radnju mešovitom robom, u kojoj je seljak mogao nabaviti sve što mu je bilo potrebno — od soli i šećera, do toplog gunja.

Posle više godina napornog rada i štednje, Kuzman je uspeo da kupi prigodnu kuću, da bi se potom oženio Jelkom, kujundžijskom ćerkom, koja je rano ostala bez oca.

U ovakvoj trgovačko-zanatskoj kući, čiji su poslovi dobro i ravnomerno napredovali, rodio se Laza, kao treće od četvoro dece Kuzmana i Jelke, i jedini sin. Ime je dobio po dedi, Kuzmanovom ocu.

I sam naklonjen prosveti i knjizi, Kuzman je bio voljan da svoju decu školuje. Imao je u kući dosta knjiga, od kojih je neke dobijao i kao prenumerant. Sa Vukom Karadžićem je od starine bio u nekom kumstvu, pa je ovaj u njihovu kuću svraćao kad god bi pohodio rodni kraj. Na jednom primerku Dositejevog Sobranija, ostavio je prostorušnu poruku svom sinu: "Lazare, čitaj ovu knjigu. Tvoj otac Kuzman".

U svojim zapisima o Katanskoj buni, Šapčanin Jovan Alavantić je ostavio belešku i o Kuzmanu: kad je Toma Vučić Perišić došao u Šabac i počeo hapsiti i ubijati pobunjene protivnike režima, Kuzman Lazarević je, pošto je uživao Vučićevo poverenje, spasavao svoje sugrađane, među njima i one sa kojima nije bio u prijateljskim odnosima.

Nažalost, kontinuirani napredak ove porodice iznenada je prekinut, pošto je Kuzman bio slabog zdravstvenog stanja. Umro je od zapaljenja pluća, kad je Laza imao samo devet godina i pohađao četvrti razred osnovne škole. Ostavio je nezbrinutu porodicu i jednu veliku parnicu. Naime, Kuzman je počeo graditi kuću i kad je već dobro poodmakao sa zidanjem, sused ga je tužio sudu smatrajući da se deo kuće nalazi na njegovom zemljištu.

Staranje o porodici i poslovima preuzeo je Kuzmanov mlađi brat Mihailo ali, kako jedna nesreća nikad ne ide sama, posle godinu dana i on umire od "suve bolesti". Radnja je zatvorena, a sud donosi presudu da se komšiji, kao naknada za uzurpirano zemljište, isplati 800 dukata. Spor je, međutim, produžen i završen mnogo godina kasnije, poravnanjem, kad je Laza već postao lekar.

Sve ove činjenice — rana smrt oca i strica, nezbrinuta majka i sestre i nesrećna parnica, imale su velikog uticaja na formiranje Lazino, i kao čoveka i kao književnika. One su odredile njegovo detinjstvo i mladost i presudno uticale na njegova dalja životna opredeljenja i shvatanja.

Osnovnu školu Laza je završio u rodnom gradu, 1861. godine, a potom školovanje nastavio u Šabačkoj gimnaziji koja je tada imala samo niže razrede i koju je završio 1865. godine. Bio je dobar đak. Već u trećem razredu Gimnazije, kao trinaestogodišnjak, zajedno sa drugom Ljubom Popovićem Kovačevićem, počeo je pisati pesme i beležiti narodne poskočice i umotvorine, možda i pod Vukovim uticajem, ali od toga ništa nije sačuvano.

Mada je uvek bio nežnog zdravlja, bezbrižne letnje raspuste, u igri i dokolici, provodio je kod rodbine u Mačvi i Pocerini, upijajući već tada idilične slike seoskog života.

Od jeseni 1865. godine, više gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Rastanak sa domom i porodicom teško mu je pao. Na sreću, njegova sestra Milka se, naredne godine, udala za Milorada Popovića Šapčanina, državnog činovnika u Beogradu i književnika, što je Lazi znatno olakšalo dalje školovanje i studije na Velikoj školi. Odmah je prešao u stan kod zeta i sestre, gde je na raspolaganju imao veliku biblioteku i gde je mogao slušati razgovore visokih beogradskih intelektualaca, Šapčaninovih prijatelja, pre svih Jovana Đorđevića i Jovana Boškovića.

Višu gimnaziju Laza je, sa vrlo dobrim uspehom, završio 1867. godine i odmah se upisao na studije prava na Velikoj školi. Kako su se obe ove ustanove, i Gimnazija i Univerzitet, nalazile u Kapetan-Mišinom zdanju, zapravo je samo prešao iz jednog krila zgrade u drugo. Prava je upisao silom prilika, jer medicinskog odseka na Velikoj školi tada još nije bilo.

Mada i sam mlad, samo devet godina stariji od Laze, Šapčanin je već tada bio sređen činovnik Ministarstva prosvete i pesnik i pripovedač od imena i ugleda. Danas je uglavnom nesporan određeni uticaj koji je Šapčanin imao na Lazu, posebno u domenu razvijanja ljubavi prema knjizi i lepoj književnosti.

Studije na Velikoj školi poklapaju se sa vremenom kada ideje Svetozara Markovića postaju predmet interesovanja omladine. Krajem 1867. godine visokoškolci su osnovali novu družinu Pobratimstvo, u kojoj je Laza izabran za pisara. I danas su sačuvani zapisnici pisani njegovom rukom iz kojih, pored prepoznatljivog stila, provejava i sklonost ka šali i humoru. Poznati čivijaški duh je u Lazi imao znamenitog predstavnika. Humor i dosetljivost bile su osnovne crte njegovog karaktera, sve do smrti, ali su posebno dolazile do izražaja u relativno bezbrižnim studentskim danima.

Kako su prirodne nauke tada bile aktuelne, na nedeljnim sastancima Pobratimstva i Laza se iskazao prvo u toj oblasti: saopštio je prvo svoj prevod nemačkog članka Istorija domaćih životinja, rađenog po Darvinu, a docnije se javio prevodom sa ruskog Faradejeve Istorije jedne sveće. Istovremeno, on prevodi ruske realiste: delove romana Šta da se radi Černiševskog i Gogoljevu pripovetku Đavolska posla, a zatim i delove romana Pisemskog Ženidba i udadba iz ljubavi.

Ni treći talas aktuelnosti toga vremena — sakupljanje narodnog blaga, nije ga mimoišao. Nastavljajući zapravo svoj gimnazijski rad, 1868. godine, u Vili Stojana Novakovića, on daje opis dveju narodnih igara, pokazujući istovremeno da savršeno vlada Vukovim jezikom i pravopisom, ali iskazujući i svoju sklonost ka iskričavom humoru.

Kao velikoškolac, bio je i svedok i akter polarizacije i rascepa Ujedinjene omladine srpske na tradicionalne liberale i pristalice Svetozara Markovića. Laza se priklonio prvima, napustio svoja socijalistička uverenja i do kraja života se razvijao u duhu evropeiziranog srpskog tradicionalizma. Kasnija napredna kritika, posebno Skerlić i Đ. Jovanović, to mu nikad nisu mogli oprostiti.

U januaru 1871. godine, kadaje bio na četvrtoj godini prava, Lazi se ukazala prilika da studira medicinu u inostranstvu, kao državni pitomac. Međutim, tada se desila pobuna velikoškolaca protiv namesničke vlade, koja je samovoljno i mimo uobičajene procedure, postavila jednog profesora Velike škole. Mada mu je medicina bila životna želja, Laza nije želeo da razbija demonstracije svojih drugova, nego se sa njima solidarisao, ali je zbog toga izgubio "blagodejanje" (stipendiju). U toku leta iste godine, završio je studije prava i dobio mesto praktikanta u Ministarstvu prosvete. Ipak, ljubav ka medicini nije ga napuštala. Zauzimanjem svog uglednog zemljaka Stojana Novakovića, 15. januara 1872. godine, Lazarević je ponovo postao državni stipendista za studije medicine u Berlinu.

U pruskoj prestonici najviše se družio sa srpskim stipendistima i svojim pobratimima — Kostom Hristićem i Milanom Radovanovićem, a zatim i sa jednim Rusom - Sergejom Tumanovim. Za Nemce nije mario. Od skromne stipendije, koja ne doseže ni za nasušne potrebe, morao je kupovati knjige i medicinske sprave i naprave — mikroskop, ljudski skelet i sl. Stanuje prvo po hotelima, zatim u privatnim stanovima, da bi se, od oktobra 1873, skrasio u pansionu Pauline Gutjar. U zdravstvenom pogledu Berlin mu je odgovarao i napuštao ga je samo leti. Raspuste provodi u planinskim krajevima Saksonije, na Labi i baltičkom primorju. Zbog skupog puta kući, u Srbiju nije mogao ići.

Zajedno sa prijateljima, u skladu sa svojim godinama, vodi "čapkunski život". Peva devojkama podprozorske serenade, a kad ostane bez novca, spreman je da založi sat, violinu, kišobran. Često se i zadužuje, ali raspevana mladost lakše podnosi hroničnu oskudicu. Da bi poboljšao materijalne prilike, šalje u Beograd svoje prevode, a pomaže i samom Stojanu Novakoviću prevodeći deo Šerove Istorije svetske književnosti. Mladost je za sve imala vremena: za učenje, zabavu, rad i ljubav.

U pansionu Pauline Gutjar Laza je upoznao njenu ćerku Anu, studentkinju pevanja. Bila je godinu dana mlađa od njega, umiljata, dugih uvojaka i nežnih ruku, umna, obdarena prelepim glasom. Brzo je došlo do uzajamne naklonosti. Međutim, zbog tradicionalizma i patrijarhalnih shvatanja, veza nije srećno okončana, ali je Laza Aninu fotografiju sa naznakom "Berlin 1873—1876", čuvao do kraja života. Njihova nesrećna ljubav nastavila je da živi u Lazinoj glasovitoj pripoveci Švabica.

Lepa Švabica je bila uzrokom još jedne životne epizode iz Lazinih studentskih dana u Berlinu. Lazin sestrić Blagoje Nedić tvrdi da je Laza, po okončanju romanse sa Anom Gutjar, bio izazvan na dvoboj od strane njenog brata. Pobratimu Kosti Hristiću, koji se tada nalazio u Parizu, Laza je napisao pismo u kome, budući "da nije bio dobar nišandžija", nagoveštava svoj neslavni kraj. Hristić je odmah obavestio berlinsku policiju i na taj način osujetio već zakazani dvoboj, ali je ovaj gest Laza shvatio kao podlost i izdaju i odmah raskinuo desetogodišnje prijateljstvo. Nekoliko narednih godina pobratimi nisu ni reči progovorili.

U junu 1876. godine, uoči poslednjih ispita, Laza je prekinuo studije zbog učešća u Srpsko-turskom ratu. Kao lekarski pomoćnik, služio je prvo u Drinskoj, a potom u Timočkoj diviziji, ni malo ne štedeći sebe. Njegov požrtvovani rad u šabačkoj poljskoj bolnici izazvao je divljenje jednog stranog medicinskog stručnjaka.

U Berlin se vratio u avgustu 1878, da bi, već u februaru naredne godine, odbranio doktorsku tezu sa temom Eksperimentalni prilozi o dejstvu žive. Disertacija o uticaju žive na organizam bila je toliko zapažena u naučnim krugovima da je, ubrzo po odbrani, kao ozbiljan naučni rad, bila prikazana u jednom stručnom nemačkom časopisu.

Period od 1879. do 1891. godine, dakle - jedanaest i po godina, predstavlja vreme Lazinog mnogostukog angažovanja i međusobnog preplitanja medicine i književnosti. Po dolasku u Beograd, postavljen je za fizikusa Okruga beogradskog. Pri reformi sanitetske službe 1881. godine, unapređen je u primarijusa Opšte državne bolnice u Beogradu, čije je unutrašnje odeljenje preuredio, dodavši mu laboratoriju i postavljajući temelje kliničke službe. Iste godine Laza se oženio, i to Poleksijom, sestrom svog dobrog prijatelja Koste Hristića, sa kojom će imati četvoro dece; nažalost, dvoje je umrlo već u prvim godinama, što je Laza veoma teško podneo. Istovremeno, bio je pozorišni lekar i član Pozorišnog odbora, a zatim godinama dobrovoljni besplatni lekar za učenike Beogradske trgovačke omladine i pitomce Ženskog društva. Vredno je radio i u medicinskoj nauci, napisavši čitav niz članaka i izveštaja u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo, ali i u nekim drugim časopisima, naročito o išijasu i periodičnoj neuralgiji.

Za vreme Srpsko-bugarskog rata bio je mobilisan i postavljen za pomoćnika načelnika Saniteta Vrhovne komande dr Vladana Ćorđevića. Pored redovne dužnosti, u Nišu je uredio najveću rezervnu vojnu bolnicu i u njoj obavljao dužnost i lekara i upravnika. Godine 1888, dobio je čin rezervnog sanitetskog majora.

Među pacijentima je bio veoma cenjen i tražen, pa je zato imao veoma razgranatu privatnu praksu u časovima koji su mu preostajali za odmor. Kao veliki humanista znao je, skromno i bez naknade, da pomogne svakom siromahu.

Dopisni član Srpske akademije nauka Lazarević je postao 1888. godine, kad je imenovan i za aktivnog sanitetskog pukovnika i ličnog lekara Kralja Milana. U njegovim grudima, još u mladosti se zalegla klica "suve bolesti", pa je ovo prekoredno unapređenje imalo za cilj da se poštedi prekomernog rada i da mu se oda priznanje za književno stvaralaštvo. Kao lekar, bio je svestan svoje bolesti i njenih posledica i tražio je leka u banjama i klimatskim lečilištima u zemlji i inostranstvu (Rogoška Slatina, Aranđelovac, Vrnjačka Banja, Gmunden, Glajhenberg), ali leka nije bilo.

Počeo je da piše relativno kasno, počev od 1878. godine, kad je već bio formiran čovek. Napisao je devet pripovedaka, od kojih je osam objavljeno za života, i sa njima se svrstao među najznačajnije prozne pisce srpske književnosti.

Sagorevajući od rada i bolesti, Lazarević je u dva navrata stizao da se bavi književnošću: u periodu od 1878. do 1882. godine, kada je napisao i objavio pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter i Sve će to narod pozlatiti; i drugi put, pred smrt, kada se javio sa pripovetkama Vetar i On zna sve.

Pripovetka Švabica objavljena je tek posle Lazine smrti, kao i sedam nedovršenih priča: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka i Pobratimi.

Interesantne su neke pojedinosti u vezi sa rukopisom pripovetke Švabica, koju je Lazarević pisao 1876. godine. Blagoje Nedić i Milorad Popović Šapčanin tvrde da je Laza, pošto je isprosio Poleksiju, želeo da spali rukopis ove pripovetke, ali joj je sudbina namenila drugačiji sled stvari. U želji da ga na miru pročita, majka Jelka ga je uzela sa Lazinog stola, ali ga je potom negde zaturila. Našli su ga nekoliko godina kasnije, zapalog u pregradi jednog ormana.

Rukopisu Švabica Laza se vratio dve godine pred smrt, u želji da ga dovrši i preradi neka poglavlja, posebno XII pismo, u kome suptilno obrađuje motiv raskida Miše Maričića i Ane. Ipak, bolest je bila jača.

Zahvaljujući artističkim jezičkim vrlinama i prefinjenom stilu, Lazarević je, odmah po objavljivanju prvih pripovedaka dobio naziv Srpski Turgenjev.

Umro je u Beogradu, 7. januara 1891. godine.


Lazarevićeva dela doživela su veliki broj izdanja i prevođena su na mnoge jezike. Ovom prilikom dajemo pregled samo prvih izdanja njegovih pripovedaka:

Zvona s crkve u N. — Srpska zora, Beč, 1879, 7—8. (Ova pripovetka će ubuduće nositi naslov Prvi put s ocem na jutrenje)
U dobar čas hajduci, Otadžbina, 2/1880,1U/15. Školska ikona u našem selu, Slovinac, 3/1880,5—9. (Pripovetka će ubuduće nositi naslov Školska ikona)
U studny (Na bunaru), prevod na češki, Kisć, Praha, 1880, 3; 1881, 15—17.
Verter, Otadžbina, 3/1881, UP/27—28; UŠ/29—30.
Sve će to narod pozlatiti, Otadžbina, 4/1882,1H/34.
Šest pripovedaka L. K. Lazarevića, Beograd, 1886.
Vetar, Otadžbina, 10/1888, XXI
On zna sve, Hrvatska, 5/1890.
Pripovetke L. K. Lazarevića, sveska prva, Beograd, 1898.
Pripovetke L. K. Lazarevića, sveska druga, Beograd, 1899. (U ovoj zbirci su objavljeni i nedovršeni odlomci iz posmrtnih rukopisa: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka i Pobratimi)

Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no što postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. Takvih pisaca nije malo, i većina je tako počela. Ali ima i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, čiji se rast ne obavlja pred čitaocima nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u književnosti. Laza Lazarević pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je počeo bez početništva. Njegova prva objavljena pripovetka "Prvi put s ocem na jutrenje" ujedno je i jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke mogla bi se sagledati Lazarevićeva opredeljenja, sklonosti i način mišljenja, odnosno primanja utisaka iz spoljašnjeg sveta i izražavanja tih utisaka.

Rođen u Šapcu 1851. godine u trgovačkoj porodici, Lazarević je učio gimnaziju u svome rodnom gradu i u Beogradu, gde se i upisao na tadašnji Pravni odsek Velike skole. Kad je došao na Veliku školu, pokret među omladincima izazvan idejom i delovanjem Svetozara Markovića bio je u punom jeku. I Lazarević prilazi tom pokretu. Uči ruski jezik da bi mogao da čita i neprevedene spise ruskih revolucionarnih demokrata, drži popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodi kraće članke Čarlsa Darvina i Majkla Faradeja. Lazarević počinje da prevodi i poznat roman Černiševskoga "Šta da se radi" koji, kako sam kaže, "svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do društvenoga blagostanja". On je i sekretar, ili kako se to onda zvalo: pisar, studentskog društva "Pobratimstvo", čija je uprava u rukama studenata-socijalista. Ali se ovaj novi uticaj sukobljava sa jednim drugim uticajem koji se vremenom pokazao jačim. Pod uticajem vaspitanja koje je dobio u porodici od majke, izuzetno jake žene, koji nikada nije mogao a ni želeo da prevaziđe, Lazarević se postupno i postepeno odvaja od "novih" ljudi i od "nove" nauke i, kao što to obično biva, postaje njihov protivnik. Po povratku iz Berlina, gde je kao državni stipendist studirao medicinu, odvojivši se od beogradske duhovne i političke klime, taj raskid postaje potpun. Radio je kao praktičar, civilni i vojni lekar, i uz put se bavio književnim radom. Napisao je nekoliko napisa iz oblasti medicinske nauke i bio prvi srpski lekar i naučnik koji je u svome radu upotrebljavao mikroskop. U istoriji medicine u Srbiji ostaće isto tako poznat po primeni novih metoda u lečenju nekih bolesti.

Kad je Lazarević počeo da piše, srbijanska stvarnost nije pružala nimalo ružičastu sliku. Osamdesete godine prošloga veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalačke samovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesima vođen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragični događaji toga doba. Ekonomske prilike u zemlji su se ozbiljno pogoršavale. Proces raspadanja starih porodičnih zadruga, u koje je Svetozar Marković polagao velike nade i pripisivao im odlučujuću ulogu u srpskom društvenom preobražaju, bio je već odavno završen. Proces propadanja seljaka i dalje se nesmetano razvijao tako da se velikom broju materijalno upropašćenih seljaka pridružio ne tako mali broj materijalno posrnulih ili sasvim propalih malih trgovaca i sitnih zanatlija. Čoveku kao što je bio Lazarević takav svet nije mogao da bude po ukusu, ali on nije mogao ni da veruje u neki društveni napredak i u izmenu toga nepodnošljivog stanja. Vaspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo živim i razvijenim osećanjem porodice i za porodicu, noseći u sebi otpor prema "novim" ljudima kojima je i sam nekada pripadao i "novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarević se okrenuo prošlosti. Svet njegova detinjstva i prvih saznanja o životu činio mu se kao najpravičnije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, poslovičnog poštenja i primerne radljivosti i on je želeo da ga ovekoveči i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome živi.

Ali, kao što to često biva (redovno kod darovitog pisca koji kritikuje svet u kome živi s konzervativnih pozicija) pisac govori jedno a kaže drugo. I Lazarević je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukčijim no što je želeo da ga prikaže. U tome svetu život se razvijao po jednom određenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. "Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi mogla da posluži i kao odličan putovođa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je član porodice, ali nikako ne i samostalna ličnost. Ako dođe do nesporazuma među njima, pojedinac ima da se prikloni porodici. Mogućnost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne može se primiti u tom svetu. Lazarević je u tom svetu video svet sreće i spokojstva; ono što je u stvari prikazao bilo je "mračno carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci "Švabica" Miša Maričić želi da se oženi devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. Shvatanju porodice on žrtvuje svoju ličnu sreću, na šta, možda, ima pravo, ali i sreću devojke koju voli, na šta nema pravo. Mitar u pripoveci "Prvi put s ocem na jutrenje" na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjačkog štapa celu svoju porodicu, ali njemu nema niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje što može. Jer on zna sve i može da čini što hoće. U Školskoj ikoni pop će zapretiti da će za inat prodati svinje u bescenje i njemu niko neće moći da se suprotstavi. On će pokušati da spreči svoju kćer da posluša glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega više neće postojati. Kao što se vidi, Lazarevićev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, čak i onda kad se posmatra ulepšan i s njegove najidealnije strane.

Lazarević je bio jedan od prvih srpskih pripovedača koji je obratio pažnju na unutrašnji svet ličnosti koje prikazuje i na psihološku analizu. Kod Milovana Glišića i Janka Veselinovića psihološke analize u nekom dubljem smislu te reči gotovo i nema. Kod Jakova Ignjatovića ona je svedena na najmanju moguću meru. Sremac se ograničava na opis spoljašnjih manifestacija unutrašnjih lomova, i to više kao humorist nego kao psiholog. A Lazarevića baš psihologija interesuje. On upravo najviše slika prelome u čoveku, onaj trenutak kad posle pretrpljenog poraza u čoveku nastaje moralni preobražaj: Mitra kad oborene glave priznaje svoj poraz i sa suzama u očima trazi podršku i utehu, Anoku (Na bunaru) u trenutku saznanja da je najveća sreća u poslušnosti, a jedina prava sloboda u pokornosti, Maru (Školska ikona) kad se vraća kao pokajnica i sva u suzama traži od oca oproštaj. Te prelome i preokrete Lazarević daje zanimljivo sa zavidnom veštinom i sa odličnim poznavanjem psihologije. Slikajući poneki put, kao kod Mitra i Anoke, samo spoljašnja izražavanja unutrašnjih nemira, on izvrsno dočarava svu veličinu i jačinu unutrašnjih potresa i celokupnu dramu koja se u ličnostima zbiva, dok je u Švabici Miša Maričić predmet prilično precizne i savesne psihološke analize.

A šta je uzrok duševnim lomovima i krizama u tome svetu koji je, za Lazarevića, najbolji od svih mogućih svetova i jedini mogući svet? Jer ako u tome svetu ima ozbiljnih potresa, onda taj svet ili nije tako valjan kao što bi to Lazarević hteo da pokaže ili odnose u tom svetu neko sa strane muti. Na ova pitanja mogu da budu dva potvrdna ili dva odrična odgovora. Lazarević, međutim, odrično odgovara na prvo a potvrdno na drugo pitanje. On oglašava za krivca novo vreme koje kuca na vrata starog sveta i novog čoveka koji je nosilac tog novog vremena u onoj istoj meri u kojoj je to novo vreme stvorilo njega. Oko toga ko je upravo taj novi čovek u Lazarevićevim pripovetkama postoji kod nas jedan mali, u osnovi prividan spor. Jovan Skerlić vidi u njemu učenika Svetozara Markovića, a Miroslav Đorđević radikale koji su Svetozarevo učenje izneverili. U vreme kad je Lazarević pisao, onovremene razlike između radikala i učenika Svetozara Markovića nisu se viđale onako jasno kao što se vide danas; za sav svet oni su bili jedno isto ili gotovo jedno isto. "Novi" čovek bi, dakle, zvao se radikal ili Svetozarev učenik, bio pristalica učenja Svetozara Markovića. Uostalom, ovde je mnogo zanimljivije kakav je Lazarevićev odnos prema tome novom čoveku od toga ko je upravo taj Lazarevićev "novi" čovek. I šta je ovoga nagonilo da se tako odredi prema svojim nekadašnjim istomišljenicima.

"Novim" čovekom bavila su se trojica naših realista: Glišić, Lazarević i Sremac. Odnos sve trojice prema novom čoveku je sličan: negativan. Bivši "crkvenjak" Glišić obračunavao se u Novom Mesiji sa svojom socijalističkom mladošću na nimalo simpatičan način i sa oštrinom jednog renegata ili bivšeg vernika: "novi" čovek prikazan je kao maloumnik. Sremcu je novi čovek svuda na meti i redovno predmet podsmeha: od Čiča Jordana do prve glave "Zone Zamfirove", od Srete učitelja do "Zlog podanika". Lazarević novom čoveku prilazi drukčije. On nema simpatija ni za njega ni sa ideje koje on propoveda, ali to odsustvo simpatija je na jednom mnogo višem intelektualnom nivou no što je kod Glišića i Sremca. To je otpor jednog konzervativnog profesora a ne mržnja jednog političkog agitatora. "Novi" čovek subjektivno nije rđav, ali objektivno ima štetnu i rđavu ulogu. Njegove ideje po sebi nisu nepametne, ali su one neprimenljive u našoj sredini i pokušaj njihove primene redovno izaziva haos. Jer, po starom dobrom redu, sve u svoje vreme i sve na svome mestu; Lazarevićev "novi" čovek se pojavio u nedoba i na pogrešnom mestu.

Kritikom "novog" čoveka Lazarević prelazi sa slikanja idiličnog sveta prošlosti na plan savremene društvene kritike. A tamo gde govori o starom patrijarhalnom društvu on ukazuje na razorni uticaj ljudi koji su se od toga društva otpadili. Takav je učitelj u Školskoj ikoni i takav je Pera Zelembać, glavni krivac Mitrove materijalne i moralne propasti. Pa ipak, ta društvena kritika najoštrije je izražena u dvema pripovetkama: u Sekciji i u najpoznatijoj Lazarevićevoj pripoveci "Sve će to narod pozlatiti", uz "Prvi put s ocem na jutrenje". U Sekciji Lazarević polazi od jedne tačne činjenice iz koje izvlači pogrešne zaključke. Primena jednog zakonskog propisa u sredini koja nije sposobna da ga prihvati, jer ono što zakon propisuje u suprotnosti s njenim okoštalim i okamenjenim navikama i oveštalim tradicijama, donosi mnoge tragične i neželjene posledice. Lazarević ne daje nikakav konačan zaključak, jer njega u ovoj pripoveci više zanimaju moralni i psihološki problemi. Ali čitava pripovetka je tako intonirana da se iz nje izvlači zaključak da takvu zakonsku meru nije trebalo primeniti. Doduše, to nije sasvim u skladu s patrijarhalnim načelom po kome je bolje da "propadne selo nego u selu adet", ali je zato pojava koja se žigoše, sekciranje mrtvaca, u suprotnosti sa patrijarhalnim adetom. Mnogo je dublja, stvarnija i suštastvenija kritika u Sve će to narod pozlatiti. Invalid, heroj iz rata, prosi. "Ljudi dobra srca činili su mu donekle poklone. Ali na sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dušnost, i sažaljenje! I ne možeš ga više poznati kao ni Topuzovog vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sada okreće suvaču." Okružen ravnodušnošću ljudskom, pred tuđim bolom i nebrigom države koja mu daje izdržavanje toliko da može da prosi, Blagojev sin ostaje kao živi, trajni protest protiv svega toga. Najpre protiv države, koja se, kad traži žrtve, javlja kao domovina, a kad vraća dugove, pojavljuje se kao organizacija jedne klase za zaštitu njenih interesa, a zatim i protiv ljudske ravnodušnosti i otupelosti i svega onoga što doprinosi da "sve izbledi". Možda je u najvećoj meri ta kritika uperena baš toj osobini ljudskoj, ali jačina društvene kritike potiskuje sve ostalo u drugi plan. A ono što toj kritici daje svu oštrinu i svu gorčinu jeste kraj pripovetke i način na koji je taj kraj saopšten:

"Blagoje je još donekle govorio "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi bog platiti". Naposletku se propije, i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržanje od invalidskog fonda i - prosi.

Možete mu, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog."

I nijedne suvišne reči, nijedne neposredne intervencije. Kao da pisac svojim prividnim mirom hoće da pokaže da je sudbina Blagojeva sina sasvim normalna pojava u svetu u kome su, Blagojev sin i on, osuđeni da žive.

Pripovetka "Sve će to narod pozlatiti" zanimljiva je još iz jednog razloga; to je jedina pripovetka u kojoj je Lazarević otvoreno posumnjao u ljudsku dobrotu. Inače, kod Lazarevića sve se dobro završava. Taj njegov optimizam Skerliću je toliko smetao da je bio sklon da tvrdi da Lazarević u jednom dubljem smislu i nije realist. I doista, Mitar i Marica se mire, pop oprašta svojoj jedinici, Anokin preobražaj doživljava se kao praznik i izaziva beskrajnu radost po kući Đenadića, neprijateljstvo brata prema sestrinom jaranu prerasta u šurakovo obožavanje zeta (U dobri čas hajduci), Janko uviđa da je besmislena njegova ljubav prema udatoj ženi i dolazi k sebi (Verter), a Miša Maričić raskida svoju vezu sa "Švabicom". Zabludeli se uvek vraćaju na pravi put i uvek ih njihovi najbliži dočekuju raširenih ruku, daju im ponovo svu toplinu porodičnog ognjišta, a čvrst zagrljaj kojim ih stežu nije samo znak oproštaja nego i znak buduće neraskidive veze. Ne raduju se samo ljudi nego i priroda, nebo je plavo i vedro, a jutro sveže, sunce blago greje, pa se ljudima čini da se na njih osmehuje. Ali, uvek je i mnogo suza radosnica pri takvim susretima, tako da se čitaocu u jednom krajičku svesti, uprkos svoj lepoti pomirenja, javlja nedoumica da možda u tim suzama radosnicama nema pomalo i bola zbog poraza koji su ljudi doživeli, zbog poniženja koje su kao pokajnici morali da pretrpe, nije li to u jednom smislu i na jedan način i plač koji ih, posle pomirenja i pokajanja, podseća na život koji je sad pred njima.

Laza Lazarević je najbolji stilist našeg realizma i svakako najbolji pripovedač toga razdoblja. Njegova rečenica ima gipkosti i elegancije, njegova poređenja su zanimljiva, često pomalo neobična i duhovita. Ma gde pronašli neki njegov odlomak, odmah ćemo ga poznati po nekim stilskim osobinama koje su samo njegove u čitavoj našoj literaturi. Nekad su ga zbog dobrog pisanja nazivali "srpskim Turgenjevim". To poređenje, ma koliko bilo preterano, nije u isti mah i besmisleno. Uz to, on ima dragocena osećanja za humor i onda kad ne želi da da maha tome svom osećanju, ono ponekad preovlađuje. Cela pripovetka Verter protkana je blagom ironijom. Ta blaga ironija doprinosi da prema jednom, po patrijarhalnom shvatanju, prestupniku imamo sve simpatije. Skerlić mu je zamerio da je u njemu moralist pobedio realista i da je Lazarević u ime nekih moralnih načela koja su problematična, izneveravao umetničku istinu. Njegova moralna načela su dosta problematična, ali ni Skerlićevo mišljenje o izneveravanju umetničke istine nije ništa manje problematično. I mimo svoje volje, Lazarević je o svetu koji je voleo izrekao neprijatne istine. Po neprijatnosti tih istina i po težini optužbe koja iz njih proističe Lazarevićeve pripovetke se mogu meriti, u njemu savremenoj književnosti, samo sa, inače slabim, romanima Janka Veselinovića "Jedan junak našega doba" i "Borci".

Kad je Laza Lazarević izmučen tuberkulozom umro krajem. 1890. godine, bio je ožaljen kao najbolji srpski pripovedač. U napisima nastalim neposredno posle njegove smrti o Lazarevićevim delima pisalo se, ne tako retko, bolje no što su ona zasluživala. Takvo pisanje moralo je da izazove reakciju i ona se javila. O njegovom delu počelo je da se i drukčije sudi. Ljubomir Nedić mu je zamerao da je imao više veštine nego pravog književnog talenta i time stvorio ne malu zabunu. Naime, Nedić nije jasno odredio šta u ovom slučaju podrazumeva pod veštinom a šta smatra književnim talentom. Skerlić je otišao dalje i negirajući, sasvim opravdano, ispravnost njegovih nazadnih shvatanja bio sklon da umanji i umetničku vrednost njegovih pripovedaka. Takvo Skerlićevo pisanje nije ostalo bez odjeka. Bilo je u pitanju nepovoljno mišljenje kritičara u čiji se sud veruje o piscu koji je nesumnjivo bio omiljen. I zato, sve što se posle Skerlića pisalo svodilo se ili na pokušaj obaranja njegova suda ili na pokušaj odbrane Skerlićevih stavova. U tim rasprama stvorilo se sasvim prirodno i jedno treće stanovište: da je istina negde na sredini. Lazarević doista nije onako veliki pisac kao što su mislili njegovi savremenici, ali je svakako jedan od najboljih naših pripovedača. Ono po čemu on ostaje jeste književni način pisanja, smisao za psihologiju, podjednako razvijena moć zapažanja i imaginacije, a iznad svega, on ostaje nadahnuti pesnik i spontani kritičar jednog davnog, u nepovrat iščezlog sveta.

Predrag Protić, Iz predgovora

PESNIK MORALNE NOSTALGIJE


Ako je vreme poslednji sudija...

Kao da je predosećao da će, posle zaživotne naklonosti i hvale, mrzovolja najautoritativnije kritike pratiti njegovo delo evo već čitav jedan vek, i kao da je hteo da preduhitri lične uvrede i književna obezvređenja kojima su ga kao malo kojeg pripovedača u srpskoj književnosti podvrgli Ljubomir Nedić, Jovan Skerlić, a kasnije Đorđe Jovanović i drugi, zapisao je Laza Lazarević jednu rečenicu, možda i nesvesno namenjenu budućim čitaocima: Ja vas molim samo da mi i dalje ostanete što ste mi dosad bili. Vreme je pokazalo da se obratio na pravu adresu — čitaoci su ostali nepokolebljivi jamci njegove umetnosti, uprkos njenoj stoletnoj starosti, uprkos svim obolima koje je zasluženo ili nezasluženo plaćala tom istom vremenu.

Kritički prekopavajući srpsku književnu njivu i svodeći literarne račune XIX veka, dva vrhovna suca onovremene srpske književne kritike (Nedić i Skerlić) otkrili su i dobro razmerili mnoge književne vrednosti, ali su poneke olupali o zid kojima je sa jedne strane bio pregrađen njihov kritičarski sluh. Po sebi se razume da deviza njihovog kritičkog uviđaja nije mogla biti: O mrtvima samo dobro, ali kad nekog unapred proglase mrtvim, makar i uz najviše počasti, a pogotovu sa preporukama za što brži zaborav, daleko je od svakog dobra.

Lazi Lazareviću su neporecivim tonom prorekli tu neslavnu sudbinu, a on, evo, i danas, 125 godina posle rođenja i 85 godina posle smrti živi u svome delu isto onako nenametljivo i pouzdano kao i u vreme kad ga je stvarao. Još jednom se, dakle, obistinilo pravilo da u književnoj kritici "nedela" teže zastarevaju nego u samoj književnosti. To je najnezahvalniji život koji kritiku može snaći — da opojava jedno umetničko delo, a da ono nju, prosto zato što ne umire, decenijama pa i vekovima održava u laži.

Naš pripovedač bio je hude sreće da i Nedić i Skerlić ispišu o njemu i njegovom delu nekoliko stranica sa toliko kritizerskog nadahnuća, sa toliko kratkotalasne logičnosti i stilskog duha da je za njihove ocene prijemčiv svako ko ih ne proverava ili nije u stanju da se otrgne njihovom autoritetu, svako ko je svikao da prima gotovo za zdravo. Gromovite anateme Lazarevićeve umetnosti po inerciji su unošene u bastion školskih udžbenika i čitanki, gde se i sada, iako dobrim delom obesnažene ocenama mlađe kritike, a naročito presudom poslednjeg sudije, presudom vremena, veštački održavaju na snazi — sankcijama školskih ocena. Ta snaga je razorna uprkos tome što ničim ne može osujetiti vrednosti samog književnog dela.

Poneki pregledi književnosti još uvek plaše đake Lazarevićevom netrpeljivošću prema svemu što je novo, njegovim okorelim konzervatizmom, okrutnošću njegovih moralnih nazora i propovedi, patrijarhalnom zatucanošću, uskogrudošću, zazorom od ličnih sloboda, bekstvom u udav-zagrljaj porodice, zadruge, srpstva... S vremenom se nakupilo mnoštvo ovakvih i sličnih optužbi, sitnih jetkosti, pamfletskih peckanja na račun jedne zbirčice pripovedaka koja u očima polupismenog naroda ni obimom ne odavaše veličinu.

U zavetrini velikog autoriteta dvojice klasika srpske kritike, epigonski duhovi parafrazirali su njihove sudove o Lazareviću kao idealisti, tradicionalisti, moralizatoru i optimisti, kao čoveku plašljivom i "slabe slovenske volje", kome se ne sme verovati ("Ne verujte mu!"). Čak i u stotom izdanju Lazarevićevih pripovedaka pročitaćete po koju Skerlićevu ili Nedićevu paskvilu (pod njihovim ili tuđim imenima), pročitaćete zlogučku prognozu kako nam Lazarevićevo delo svakim danom postaje sve dalje i dalje, baš kao i Svešteničko udruženje, Društvo Svetog Save i Kolo srpskih sestara kojima Skerlić namenjuje pripovetke Školsku ikonu i U dobri čas hajduci. Nema sumnje, duhovite preporuke, i ne baš bez ikakve osnove, ali njihova kategoričnost i njihov zlobiv ton pre odaju površnost i nategnutost nego kritičko istinoljublje.

Više je invencije utrošeno da se pronađu etikete nego estetički argumenti kojima bi se devet dovršenih i nekoliko "u traljama ostavljenih" pripovedaka Laze Lazarevića preporučilo književnoj arhivi. Jubileji nisu prigodan čas da se nižu svi ti, inače toliko puta izlišno ponavljani izrazi nerazumevanja, pa i zle volje, ali je zato odavno već vreme da se bar najmlađi čitaoci poštede onih kritičkih protivrečnosti koje vode u prejuditivne nesporazume sa delom.

Takvih nesporazuma nije malo, ali neka ovom prilikom posluži za primer jedan. Gotovo svi koji su poricali Lazarevićevu umetnost odavali su joj jedno priznanje — da je stilski čista, čak "sjajna", da su njene slike "upečatljive", njena kompozicija čvrsta, a forma filigranska, jezik duhovit, ubedljiv, bogat... Ali u svemu tome videli su pre umešnost nego umetnost, otkrivali su: majstoriju, lukavstvo, dovitljivost i — ništa više! Niko se nije zapitao kakvim to "sjajnim stilom" i "plastičnim likovima" mogu biti oblikovane moralno problematične vrednosti, neistine, reakcionarne ideje, odljuđene psihologije!... Kojim je to volšebnim načinom Lazarević udružio lepotu i laž, estetsko i nehumano!... Nijedna ozbiljnija teorija književnosti nije u stanju da izmiri ovoliko međusobno nepodnošljivih ocena koje su u interpretacijama pojedinih Lazarevićevih kritičara katkad razvađene samo zarezima.

Sistematsko proveravanje tradicionalnih gledišta na književnost i na pojedina književna dela nije omiljen metod naše književne istorije, pa čak ni u slučajevima vapećih nepravdi koje su odnosile veliki mal i od ovo malo što u literaturi imamo. Čak i veliki jubileji za nas su više povodi za proslave u duhu i stilu parastosa (mrtvima na čast, živima za čašćenje), više za otkrivanje spomenika nego dela... Koliko su samo čekali Vladislav Petković Dis i Isidora Sekulić, a koliko će još čekati drugi da se sa njihovih dela do kraja ukloni hipoteka autoritarnih zabluda i da im se širom otvore školske dveri.

Rodonačelnik psihološke pripovetke u narodu, u kome je oduvek bilo više strasti nego psihologije, već čitav jedan vek čeka kritičku satisfakciju. Neće je moći dobiti dok god se ocene njegovih pripovedaka budu izvodile na marginama njegove biografije, sve dok se bude iščitavao u svetlu naka-radnih tumačenja, pod imperativom prekih sudova kritike: "Ne verujte mu!" Samo vrlo sujetne zablu-de mogu iskazivati, ovako naredbodavno, apsolutno nepoverenje prema jednom delu koje čitavim svojim bićem upravo veruje u čoveka, koje je nadahnuto čovekom i kad ga ne vidi slobodnog izvan patrijarhalnog zajedništva (Na bunaru), i kad ga raspinje između rodoljublja i ljubavi (Švabica), i kad ga za požrtvovanje sarkastično nagrađuje prevrnutom vojničkom šajkačom (Sve će to narod pozlatiti), i kad mu se podsmeva, i kad ga kažnjava (Na bunaru, Vetar, Prvi put s ocem na jutrenje ...).

Moraju li svi ovi danci biti neizostavno kritički uzeti za idejni i estetski greh apologije patrijarhalne zajednice? Ne krije li se u njima samo povremena nemoć jedne istorijske svesti, nadahnute višim idealima ljudskog zajedništva, da te ideale oblikuje bez patrijarhalnih obeležja, u istorijski još neiskušanim, prototipski još nepoznatim pojavama? Mora li pop u Školskoj ikoni biti tumačen isključivo kao predstavnik crkve, a učitelj kao predstavnik prosvete i nauke? U tom slučaju, čitalac Lazarevićeva pripovedačka umetnost iscrpela bi se na ravni istorije i politike, a svi njegovi humanistički ideali propali sa svetom koji slika. Sravnjivati bez ikakvog ostatka duboku pobunu našeg pripovedača protiv čovekove usamljenosti i otuđenosti sa moralizatorskim propovedima pojedinih junaka u njegovim pripovetkama znači srozavati jedno u suštini lirsko nadahnuće na podaničku službu istorijski ostvarenom obliku patrijarhalnog zajedništva, punom usamljenika.

Kritički tretman pisca Na bunaru, Školske ikone i Vertera možda je i najbolji primer odsustva napora u našoj književnoj istoriji da se jedinstvenim merilima obuhvate sve relevantne kategorije jednog književnog dela, bez obzira na njihove nekada upadljive vrednosne i druge razlike, a da se biografija pisca odloži kao poštapalica uvođenja u književno delo.

Uostalom, ni biografija Laze Lazarevića nije, ako se pošteno iščitava, nimalo kompromitujuća. On bez dvoumljenja odbija stipendiju državnog pitomca koju mu je dodelilo Ministarstvo prosvete januara 1871. za studije medicine u Berlinu, jer mu je, u međuvremenu, namesnička vlada uslovila odlazak izdajom školskih drugova koji su bojkotovali profesora postavljenog bez konsultovanja profesorskog kolegijuma. U jeku obrenovićke strahovlade podigao je glas savesti u odbranu hleba i dostojanstva "prividno preživelih" heroja iz oslobodilačkih ratova. Nije se libio da seljačkoj Srbiji otkriva, ispod oreola "učevnosti" i "božje posvećenosti" u lekaru — berbera, u popu — primitivca, u učitelju — nadobudnog jalovaka, u oficiru — konjičku češagiju. Nepodmićen karijerom dvorskog lekara, drznuo se da u sredini u kojoj su nekažnjeno pucale vrljike o podignute glave svoju zadrži uspravno i u životu i u literaturi. Odbio je da učini uslugu kralju Milanu kad je trebalo svojim potpisom da posvedoči lekarski nalaz o samoubistvu u tamnici ubijenog političkog zatvorenika.

Gorelo je u njemu plemenito čuvstvo poštenja i dobrote kojim se nije trsio i koje nije paraderski isticao. Ono se pokazuje stidljivo, čak nekako rezignirano i u njegovoj korespondenciji. Preslišavajući svoju savest i odgovornost glavnokomandujućih koji su zapodeli srpsko-bugarski rat, piše iz Niša svojoj supruzi: "Pa mi je još žao i sramota što se moj rad sastoji iz prelaska iz vruće sobe u vruću, iz bunde pod jorgan, od supe šunki, od piva dobrom vinu, a onaj tamo cepti na mrazu, i stoji kao direk, da se o njega obesi zastava naše slave!" Stideo se kad mu je sirotinja preko novinskih oglasa zahvaljivala na besplatnom lečenju i pažnji, molio redakcije da cepaju te zahvalnice.

Ali na stranu njegov privatni život — u njemu nije bilo ničeg herojskog, ničeg revolucionarnog... samo konvencije, samo nesreće, bolesti i prerana smrt. Biografija jednog narodnog lekara kakvih je nekada bivalo i za koje se govorilo da su "sirotinjske majke". Teško da bi ponešto od svega ovoga zavređivalo pomena da Lazarevićevim pripovetkama nije imputirana upravo ta konvencionalnost biografije, ta bolešljivost i ta prerana smrt.

Razume se, ni u Lazarevićevoj pripovedačkoj umetnosti nije sve izdržalo probu vremena, ima u njoj davno prevaziđenih ideja i oblika, ali to ne sme zakloniti njene uzbudljive vrednosti. Uostalom, da u jeku pripovedačke glagoljivosti i nije pokazao da zna pravu cenu reči, i da nije prvi presekao pantljičaru dijaloga koja se unedogled protezala srpskom prozom, i da nije prvi otkrio psihološki značaj detalja u literaturi, i da mu se odbiju sve stilskojezičke vrednosti, da ništa drugo nije priložio srpskoj književnosti od pripovedaka Sve će to narod pozlatiti i Vetar (možda najtananije i najdublje psihološke povesti koju imamo), zaslužio bi da se nazove ne samo ocem srpske psihološke pripovetke već i njenim modernim predstavnikom.

Posle svih srditih i klasičarski hladnih epiteta po čitankama, preko kojih zaborav kulturno i samouvereno preti, pripovedačko delo Laze Lazarevića doživeće još mnoge godišnjice, nadajmo se, sa više i pronicljivije kritičke pažnje, koju mu, napokon, sve češće i plodotvornije ukazuje novija kritika. Danas je posve izvesno da Lazarevićevo delo nije mrtvo. Izbeglo je prorečenu smrt dovoljno ubedljivo. Valja se stoga pomnije nadneti nad njim i objasniti njegovu otpornost, još jednom proveriti tajnu njegove životnosti koja je zavarala tolike istraživače, a, iznad svega, valjalo bi otkloniti bar najupadljivije nesporazume sa pojedinim idejama i likovima u pripovetkama: Švabica, Verter, Vetar, Na bunaru, Školska ikona, Prvi put s ocem na jutrenje, Sve će to narod pozlatiti i dr.

Psiholog ili moralist

Ako je pripovedač Laza Lazarević bilo u čemu moralizator i moralist, onda je to u strahu od samotništva, u traženju izlaza iz samoće. Njegova suva boljka, sa kojom se od ranih dana bio saživeo, prouzrokovala je u njemu otvoreno žarište straha od samoće. Za njega je samoća najtragičnija i najnedostojnija kazna čovekova. Čovek je neodrživ u samoći i ničim se ne da obeštetiti jedan dan proveden samotnički. Sva duševna "venčanja" sa drugima estetski je prožeo plemenitim očajanjem čoveka koji je ispaštao samoću i koji ne preza ni da vabi kad nema koga da dozove. (U društvu krave Planinke i kučeta Amine izbavlja se samoće Baba Vujka u istoimenoj pripoveci.)

Lečenje od poroka kocke, sebičnosti, taštine ... samo je ilustrativna strana spasavanja od najteže bolesti, od napasti i nečoveštva, od poslednjeg što čovek može trpeti, od usamljenosti među ljudima. Moralni padovi su posledica te bolesti, a njeni uzroci su mnogo dublji, i ne uvek i samo moralne prirode. Ovakav zaključak podjednako je izvodljiv i iz Lazarevićevog života i iz njegove umetnosti. Koliko je u mislima kukao na usamljenost žaleći se svojima da je Berlin "strašna varoš" u kojoj bi čovek mogao otegnuti za dva groša, a da mu niko ne pritekne u pomoć, toliko je u svome delu emfatično razvijao svoju omiljenu krilaticu: "Kako je lepo živeti za drugoga." Njegova himna druželjubivosti podrazumeva da se iz samoće ne može bez samoodricanja, ali, isto tako, da je samoća samoodricanje, ali isto tako da je samoća odricanje bez ikakve satisfakcije. Što je ovu svoju tezu privijao uz dub patrijarhalnog rodoslovlja verujući da su prezimenjakovići prava braća, posledica je njegovog donekle uskog idejnog horizonta, ali s obzirom na činjenicu da je taj dub podupirao nespornim vrednostima, njegovo moralizatorstvo se nije zatvorilo u propoved patrijarhalnog sveta kakav je bio, humano ga je nadvisilo za onoliko koliko umetnička slika odstupa od prototipskih karakteristika tog sveta.

Nema nikakve sumnje da se čitav sistem odnosa u književnom delu Laze Lazarevića temelji na moralnim principima, što našeg pripovedača doista čini moralistom, ali karakter tih principa (živeti za drugog, utešiti ga, oprostiti mu, pomoći...) čini ga moralistom u probranom smislu te reči, kakvi su, sa više ili manje eksplicitnosti, bili svi veliki pisci. Ni u jednoj svojoj pripoveci, ni u pripoveci Na bunaru, u kojoj Đeda pruža ruku spasa davljeniku da je prihvati ili da je odseče, ni u pripoveci Školska ikona, u kojoj popa životom plaća jedan blagoslov, ni u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje, u kojoj jedna žena, u ime ljubavi i poverenja, oprašta čak i to što je zajedno sa svojom decom prokockana, ni u pripoveci Sve će to narod pozlatiti, u kojoj sa "oltara otadžbine" padaju krajcare milostinje na vojnika koji je na taj "oltar" položio sve što je imao, pripovedač nije bio za pobedu dobra nad čovekom iako je uvek bio na strani dobra. On je perom vojevao za pobedu dobra u čoveku. I kad ushićeno podižu ruke za zagrljaje, njegovi junaci ih ne podižu na predaju. Istina, u njihovom bratimljenju sa drugima, u njihovim zakletvama na vernost i pripadnost, nazire se izvesna senka poraženosti, ali ta senka ne pada samo na deo ličnih sloboda već i na vladajući moralni poredak koji ne može da prihvati sve lične slobode. To se u Lazarevićevoj prozi jasno naslućuje iako se on opredeljivao za redukciju onih sloboda koje bi bile moralno problematične ili čak neprihvatljive i sa stanovišta mnogo savršenijeg moralnog kodeksa nego što ga je mogao uspostaviti patrijarhalni svet.

Naš pripovedač ne ume da održi usamljenog, društveno izolovanog čoveka. Izdvojeni pojedinac za njega je samo moralno hipotetičan derivat u procesu međuljudskog udruživanja. Time je Lazarević unekoliko suzio moralnu autonomiju ličnosti čovekove, ali je, istovremeno, stvaralačkom pažnjom koju je posvetio jedinki, zaslužio da se nazove njenim afirmatorom. Skrećući široke epske tokove sa etnografskih područja na ličnost čovekovu, on se, u stvari, oslobađa tradicionalne opsednutosti srpskih spisatelja. Videći u ljudskom združivanju, u integrisanju ličnog i kolektivnog, egzistencionalnu nužnost, ustav vrste, a ne samo društveno-istorijski nalog, on je, i nesvesno, bio dalekovidniji od svih građanskih etičara koji su mu prebacivali da je sputao i ugrozio slobodu ličnosti. Za razliku od njih, on je tu slobodu tražio u zajedništvu verujući da ona može biti po čovekovoj meri tek kad bude oplemenjena i osmišljena vrednostima koje je pošteđuju uskogrudosti i sebičluka. Takvim slobodama on je nadahnuto težio, iako nije imao dovoljno snage da ih situira izvan patrijarhalnog sveta.

Sve ovo upućuje istraživača Lazarevićevog pripovedačkog etosa da odnos jedinka — kolektiv ne očitava prevashodno na ravni društveno-istorijskih vrednosti ovih subjekata. Iako su mnoge istorijske karakteristike tih odnosa čak neposredno izvodljive iz prototipski korišćenih i estetski transponovanih pojavnih oblika patrijarhalnog sveta, njihovo značenje ovde nije u prvom redu ni sociološko ni političko. Svojim najbitnijim asocijacijama ono zalazi u filozofsku i psihološku sferu noseći u osnovi duboku nostalgiju jedinke za matičnim kolektivom, za zavičajem u vremenu i prostoru.

Nostalgija je bila i lično i stvaralački najpodsticajnija emocija Laze Lazarevića. Sve od onog prvomajskog dana 1851. godine, kad je temenom kučio zemlju na glavnom šabačkom prekršću, pa do pretposlednje decembarske večeri 1890, kad je pustio i poslednji hropac, nije se ni srcem ni umom odvajao od svojih, od zavičaja. Njima je stalno nešto bio dužan, pred njima se dokazivao i učeći, i pišući. Besprimerno je bio privržen majci i porodici u kojima je voleo otadžbinu, svet, "vascelu vaseljenu" ... Uz njih je celog života prianjao, za njih je bio pričvršćen neraskidivim sponama koje su ga do ožiljaka tesno vezivale. I što se češće i više od njih udaljavao, to je bolnije te spone zatezao. Okolnosti su htele da tokom celog života vernost svojima paradoksalno ispoljava — pismima iz tuđine. Život ga je bacao od milih do nedragih tako nadaleko i nadugo da je imao dovoljno prilika da svoju nostalgiju poistoveti sa patriotizmom.

Obrvan nostalgijom, smatrao je izdajom i propraćao grižom savesti i kajanjem svaki trenutak zadovoljstva. (Inače ih je bilo malo.) Nemajući s kim da podeli ni slučajnu sreću, odricao je se kao najgoreg iskušenja i napasti. Ovaj patriot familije i zavičaja, pravdao se što ponekad nije bio u stanju da zauzda spontanu radost: "Ako bih se kad i predao kakvom uživanju, čini mi se da sam ga oteo od vas, da sam samoživ, besan, skot, nečovek, pa opet se posle pravdam sebi i bogu, i sam sebe uveravam da sam bolestan..."1) Moralo je da mu presedne i ono malo predaha između učestalih naleta bola za koji u sebi nije tražio krivca.

Upravo to krajnje lično osećanje potrebe za povratkom mestu pripadanja, ta možda i preterano emotivna, katkad do bolećivosti dovedena, potraga za "svojtom", ubila je u Lazarevićevoj prozi prvostepenost takozvanog "objektivnog", primenjenog značenja njegovih nostromanskih poruka i preporuka, izbavila ga je od idolatrije patrijarhalnog uskorođačkog sveta kao društvenog modela koji bi integrisao lične slobode ne zakidajući ih.

Izrazito nostalgično nadahnuće ublažilo je, a često i prevazišlo, piščevu građansku zabludu da se obrazac bilo kakvog razotuđenja može tražiti u makar literarno i demokratizovanom spletu patrijarhalnih odnosa, ali se zato naglašena emotivnost takvog nadahnuća ponekad skupo naplatila preteranom sentimentalnošću izraza, čak povremenom plačevnošću i neprihvatljivom dozom patetike. Uzalud se pripovedač branio od izliva sentimentalnosti nekad izričitim prezirom (Verter), nekad duhovitim jezičkim upadicama ("Dole sa srcem!"), nekad podsmešljivim aluzijama na omiljene jezičke obrasce i izraze sentimentalnih raspoloženja, na "svionu kosicu", na "potoke suza i uzdisaja dubokih kao arteski bunar", na "oči žarke ko nebo (razume se, italijansko)..."; nije se mogao do kraja odbraniti. Ipak se u njegovim pripovetkama suviše plače, suviše visoko intoniraju trenuci slabosti, nemoći, a naročito nostalgije. Ma koliko se opirao preteranoj sentimentalnosti, ipak je morao priznati da u njemu "samo srce čini svoje" i da od njega niko "ne načini čelik kad je mekše od pamuka".

Ako se, ipak, nečim odbranio od preterane sentimentalne i moralizatorske patetike, onda je to učinio, pre svega, izvanredno pronicljivom opservacijom, nepogrešivim uočavanjem i realističkim tretmanom pojedinosti koje nose psihološka značenja. Bez te odlike, njegova proza bi zaista podlegla moralizatorstvu i plačevnosti. Inventivno uočeni detalji, motivisani odgovarajućim psihičkim stanjima upravo onih ličnosti koje su stavljene na moralnu probu, ulivaju životnost i uverljivost čak i logički malo verovatnim moralnim prelomima. Zahvaljujući izvanrednom obilju psihološki motivisanih detalja u Lazarevićevoj umetnosti, za njega pre možemo reći da je psiholog nego moralista, iako u dramskom jezgru njegove umetnosti zaista dominiraju moralni problemi.

Možda nigde kao u pripoveci Sve će to narod pozlatiti nije došla do izražaja ova odlika njegovog pripovedačkog talenta, nigde kao ovde nije tako očigledna analogija između njegovog pionirskog pokušaja u srpskoj medicini da mikroskopom otkriva bakterijske strukture i njegovog spisateljskog "laborisanja" sa munjevito brzim, duboko skrivenim raspoloženjima u čoveku. Neka zato ova pripovetka posluži za primer njegove psihoanalitičke pronicljivosti, njegove umešnosti u transponovanju čak i najdubljih, najsloženijih psihičkih stanja u pokret, u mig, u konkretno, materijalno, opipljivo...

Jedno i kojim započinje ova pripovetka ("I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema") izmesta otkriva osnovnu psihološku dispoziciju, otvara dušu čitavog ambijenta, puni atmosferu elektricitetom uzrujanog i potpuno neizvesnog iščekivanja, ispostavlja čitav niz radnji koje su morale prethoditi tom stepenu napetosti. Jednim slovom prećutno je naznačeno da je već i bog zaboravio otkad se čeka na lađu. Drama počinje trenutkom već umornog nestrpljenja, kad od čekanja odustaju i razilaze se svi oni kojima čekanje nije jedina nada: Najpre dečko sa crnim zemičkama, pa kapetanica sa "bajatim licem", pa praktikanti i Marko stolar... Njihovim odlaskom izvršena je psihološka selekcija po istrajnosti i intenzitetu iščekivanja. Na taj način, priča kreće sa već razgorelog dramskog poprišta. Raste podozrenje u sve što neizvesnost može da nanese. U svesti se smenjuju verovatnoća sreće i nesreće tako brzo da je nemogućno odoleti propadanju u taj duboki poredbeni jaz. Upravo zato, neizvesnost i jeste najsloženije psihoemotivno stanje, zapravo, to je raspinjanje koje čoveka naizmenično baca iz ushićenja u očajanje, rastačući ga po čitavoj skali raspoloženja, i nikada ne privodeći otupelosti. Zapodenuvši svoju pripovest pri takvom naponu unutrašnje nadraženosti, Laza Lazarević, ipak, narastajućom gradacijom, i dalje ima kud...

Pored služinčadi i parobrodskih činovnika, na keju su ostali još samo kapetan, koji je ceo dan prestojao podbočen na sablju, i uzjazbljeni Blagoje kazandžija, koji ne zna kud će sa sobom, "kao da ga cela snaga svrbi". Stalno ponešto zapitkuje, zanoveta, sam se razgovara. Svaki čas ulazi u staničnu gostionicu i unezvereno istrčava, upire pogled niz ravničarski ravnodušnu reku. Isto tako se i u sebi vrti i prevrće. I on i kapetan čekaju sinove. Lazarević je izoštreno osenčio evaki njihov pokret i mig. Čak je i vreme i prostor po svim dimenzijama usredsredio na čekanje koje je pogubilo sve tarife. Na zlatnom pervazu agentove kape videlo se da je mrak stigao pre lađe. I kazandžija i kapetan pogledaju je s nepodnošljivim nestrpljenjem, sa neizmernom željom da već jednom i ta lađa prispe i prekrati im muke, ali tu zajedničku neizvesnost ne mogu da podele — ona ih i povezuje i razdvaja. Svaki je trpi i na svoj način iskazuje:

"— Nema je pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.

— Nema je — reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa."

I jednog i drugog slutnje podjednako tište, strahovi nagrizaju; predosećanja su im ista, ali bi, bez kontrastnih manifestacija, jedinstvene psihološke sadržine bilo nemogućno uzajamno rasvetljavati, pogotovu kroz dijaloški odnos. Blagoje kazandžija je od onih ljudi koji ne mogu u sebi da trpe; on bi da nekako zbuni i zagovori zlokobne pomisli, te vazdan zapodeva razgovor ili kavgu, ne uviđajući da je drugima na dosadi. Ne poštuje tuđu brigu, vređa ga tuđa ravnodušnost. Njegov nemir je govorljiv. Bez predaha zaglušuje crne glasove daljine, zakriljuje velike oči straha. Svaka njegova reč je vapaj skriven u bilo kakav smisao: u priče o konjima, o Topuzovom vrancu koji sad okreće suhaču, o trkama... Kao da naslućuje da njegov sin neće moći ni da jaše ni da trči, prosto je opsednut ovakvim slikama. U mehani, pre svega drugog, ugledao je drvenu stolicu "sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom, kao da hoće da se fotografiše". U ovakvim detaljima nema ničeg mistifikatorskog, jer oni nisu proročanski namešteni predznaci, već materijalizovani simboli bojazni koja se u dušu uvrtela. (Prokletstvo čovekovo je u toj spremnost da u svako čekanje usadi najveće oči i najnačuljenije uši baš za ono što strah mašta.) Otimajući se gotovo fizički iz kandži slutnje, kazandžija je pun rastrzanih, eliptičnih zađevica, zakera zbog sitnica... Sve su to samo potresno neuspeli pokušaji da se u mislima udalji od jedinca. Kao da podmićuje sudbinu obećavajući joj svoja nova iskušenja, glasno se teši da će mu sin ponovo u rat. Svim tim besmislenim, samozabunjujućim pričama, on, u stvari, unapred izriče svoj bol. Tek na trenutke, u naletima, blesne, zaiskri reč o snažnim sinovljevim rukama, o njegovoj lepoti i svemu što krišom počinje da ožaljeva zloguko srce. Tragično će se smiriti kad se slutnje obistine.

Zatvoren u sebe, kapetan prede to isto crno sukno. Nema snage ni da se zabunjuje; kao skamenjen stoji poduprt sabljom. Živi još samo u mislima, i besno uvlači dimove. Sreća je imala prvenstvo. Dok je iscrpeni i alkoholom dotučeni Blagoje spavao, umilostivljen košmarnim snovima (opet snovima), kapetan prihvata svoju porodicu. Isuviše dugo i zloslutno bilo je njegovo čekanje da bi otprve poverovao pobelelim očima:

"— Međer, ti si živa!" Proverava čak i ono što u rukama drži.

Potom je sreća ustuknula. Svi su se razmakli. Zastala je i histerična gospođa sa kučencetom. Ukazao se užasan prizor: torzirani ratnik stoji ukipljen čekajući oca koga je san do poslednjeg časa poštedeo zbilje. Podsvesno preklinjući i sebe i sina i čitav svet da ne priznaju da je taj raskomadani čovek baš njegov sin, njegovo jedino dete, Blagoje instinktivno protrčava kraj bogalja koji kao strašilo stoji uzdubljen nasred pristaništa. Slika tog susreta bez stiska i reči, gluvonema i okamenjena, ostane i kad sve drugo iščili iz sećanja.

Zatim su, kako to već biva, padale krupne patriotske reči i mali darovi. Nikakve utehe nisu mogle zaglušiti zveket ubožarske milostinje što kaplje u prevrnutu vojničku kapu. Na prvi pogled, vojnik je kapu poturio jer nema u šta drugo da prihvati: časovnik, lančić, ćilibarsku lulu, krajcare, dukate, ali je ta kapa, u stvari... prosjački simbol. Kad su u nju, najzad, prokapale i dugo zajažavane suze, istopila se i poslednja iluzija o smislu patetičnih bodrenja i pozivanja na narod.

Blagoje se herojski otimao, ali do kraja nije mogao izdržati. Briznuo je u plač:

"— A što će mi sve ovo?

On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora." Odgovor nisu dočekali ni on ni njegov sin, koji će uskoro primati izdržavanje iz invalidskog fonda i — prositi.

Isprosio je, pored izlizanih stoparaca, i ovu alempriču kojom je narod, rukom i srcem svog pesnika, doista pozlatio sve njegove rane.

Koliko je u ovoj pripoveci inventivno uhvaćenih prizora i detalja, toliko je u njoj estetski oblikovane psihologije, i utoliko manje moralizatorstva, knjiške patetike, psihologizovanja... Opserviranjem, koje ne primećuje ništa što je podrazumljivo, Laza Lazarević je od običnih detalja pravio čitave prizore.

Gospodin kapetan iz pripovetke Sve će to narod pozlatiti vezan je i sopstvenom i Blagojevom situacijom za jedan tako napet i dramatičan trenutak da ga tek uzgredno upoznajemo, pa ipak, pisac nije propustio da ga, uz sve te uslovnosti koje su u izvesnom smislu i ograničenja, dublje odredi. Njegova pojava "izdavaše čoveka gospodina i geaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril... a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom ili čak zabo viljušku u lokumiće." Glavno će u svakom slučaju znati: da upozori oca jednog odrubljenog pešaka da ne gunđa protiv vlasti. Šta bi hteo? Pohvalno je što je njegov sin za zemlju osakatio, ali mu to ne daje pravo da traži mesto savetnika jer, zaboga, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju ima se računati u srećne: "Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa..." Znaće da pokloni svoj časovnik sa lančićem sirotom invalidu koji sastavlja štaku i petu da ga propisno pozdravi, i tim dobročiniteljskim darom podmiti sopstvenu savest da ga ne prekoreva zbog lične sreće. To je više gest srećnog nego potresenog i sažaljenog čoveka. Pokazavši heroju put do prosjačkog kamena u crkvenoj porti, sam, brže-bolje, uzmiče sa ženom i sinom ispred tragedije. Bez želje da uvredi, ali i bez svesti da vređa, on je, prema tome, samo jedan od onih na čija će vrata zakucati stari kazandžija ne da prosi pitu od oraha, već noge i glave da saseca.

Kao što se vidi na primeru kapetana, Laza Lazarević ne proniče u čoveka pipavom analitičnošću, već intuicijom velikog umetnika koji ume da očita i najtajanstvenije unutrašnje pokrete čak i u onim njihovim manifestacionim vidovima koji su sračunati da ih prikriju. Sve što njegovi junaci ne mogu, ne smeju da izgovore, što čuvaju kao svoju tajnu, on sačekuje i prepoznaje u načinu na koji izgovaraju konvencionalne, a ponekad i lažne reči; sve što ne mogu i ne smeju da urade, on slika u prizorima čija izveštačenost odaje njihovu izvornu suštinu. Dok Janko u pripoveci Verter ćuti pred svojom Dulčinejom od Mataruga o onome o čemu je zapravo jedino reč, ili dok govori o onome o čemu nije reč, dotle čitalac sam prevaljuje put od nakrivo nasađene forme do stidom i neodlučnošću pokrivene sadržine. I u drugim pripovetkama Lazarević se ne ispomaže "provaljivanjem" ćutnji i lažnih govorenja, on ih iskazuje radnjom, a to znači — bez ostatka. On nije psiholog koji verbalnom analizom rasvetljava tajne, on je posmatrač i slikar. Materijalizujući unutrašnja gibanja, on, u stvari, revolucioniše onovremenu pripovedačku umetnost koja se ili zadovoljavala potankim opisivanjem površinskih zbivanja (hipertrofirani siže), ili je primenjivala važeća psihološka načela i ne pokušavajući da ih konkretizuje.

U medicini postoje eksperimentalne laboratorije i farme belih miševa, a u literaturi — samo čovek; u medicini se opiti ponavljaju dok ne daju rezultat, a na hartiji nema tehnoloških reagensa ni za istine ni za laži. Jedno je učiti se na mrtvima i secirati nožem, a drugo perom grepsti žive. Ispitujući čoveka i kao predmet na stolu i kao svesno društveno biće, Lazarević se okušao na oba posla. Hirurg je pravio rezove i zašivao rane, pesnik pronicao u najskrivenije duševne kutke. Intervencije skalpelom ostavljale su ožiljke, perom — uzdahe moralnog rasterećenja. Neizlečive je pokopavao u oba slučaja, i uvek se ljutio na sebe, na svoju nevičnost. Uporedo je saznavao koliko je čovek jedinstven i kao splet kostiju, mesa i nerava, i kao splet svesti, osećanja i nagona. Kontrolišući laborantskom preciznošću higijenu tela i duše, pokušavao je da odstrani prljavštinu gotovo do apsolutne sterilizacije. I tu je paralelizmu kraj.

Bilo je znatno teže regenerisati srce nego amputirati nogu, čistiti čađ sa duše nego je strugati sa dušnika. Bez asistencije i pribora (osim pisaćeg) literarni proces iziskivao je neuporedivo više intuicije i inventivnosti nego laborantska procedura. Utoliko je interesantniji, pa i vredniji njegov eksperimentalni rad u književnosti nego u medicini, gde, takođe, nije ostao nezapažen.

Laza Lazarević nema u nas premca ni u smelosti izazova burnih duševnih akcija i reakcija, ni u drskosti svođenja obrušavajućih suprotnosti u sklad, ni u uspostavljanju uravnoteženih odnosi između različitih emotivnih punjenja koja teže burnom, stihijnom pražnjenju. Stoga, u čitavom Lazarevićevom književnom delu vlada neuobičajena klima. Tu pisac vedri i oblači. On je idejni projektant, konstruktor i izvođač radova. Sprovodi svoje namere i ne dozvoljava likovima da mu se otmu, da mu se otrgnu. Ako takav stvaralački proces nije es-tetski najplodotvorniji, bar je, u ovom slučaju, eksperimentalan u odnosu na tradiciju takozvanog pripovedanja iz života.

Već u ekspozicijama svojih pripovedaka Laza Lazarević savladava normalnu životnu inerciju dodatnim ubrzanjima, pojačava osećanja i čvrstine karaktera pripremajući ishode na koje bi, bez ovog dopunskog ubrzavanja, drama mnogo duže čekala da dođe do vrhunca. Kao u pravoj laboratoriji, i ovde se pritisak i temperatura podešavaju prema potrebama rastvaranja, kaljenja, zgušnjavanja, sjedinjavanja... Srazmerno ušteđenom vremenu i oslobođenom prostoru, narasta sugestivnost ovakve umetnosti. Slikom podizati sve vrednosti i veličine života na kvadrat i kub, terati normalne širine života u uža i dublja korita, čitave pojave svoditi na pojedinosti, konkretnošću ih sintetizovati — sve to pretpostavlja izvanredno osećanje mere i sklada svih dimenzija i brzina.

Psihološka motivisanost i uverljivost katarzičnih preloma u Lazarevićevim junacima naročito su tom svojom očiglednošću predupređivale idejnu uzurpaciju i moralno nasilje koje je, tobože, vršio ne konsultujući unutrašnje: m o g u, h o ć u, p r i s t a j e m svojih junaka. Duševne obrte izvodio je naprečac, ali su neoborivi i na čitalačkoj snazi. Izuzimajući pripovetku Školska ikona, koja, iako bez retrospektive, obuhvata više od dvadeset godina, sve ostale dovršene pripovetke su tematski koncentrisane na vrlo kratak vremenski period, gotovo na jedan trenutak. Dokaz više da kod Laze Lazarevića nema stajaćih stanja, sve je u procesu.

Menjao je raspoloženja svojih junaka radikalno i brzo, ali je za tu svrhu stvarao atmosferu tamo gde su njegovi suvremenici pravili ambijent. Gde su oni opisivali čoveka, on ga je otkrivao. Gde su oni fotografisali, on je slikao. Njegovi likovi se ne razlikuju samo po imenima; ne dele se samo prema tome da li su u gunju ili anteriji. On je pronašao druge znake raspoznavanja i nije se prepuštao na milost i nemilost fabuli koju je sam život sročio i koja je za Glišićeve i Veselinovićeve junake čitava sudbina. Prave poente se dešavaju u čoveku i zato on njima podređuje, možda efektnije i "stvarnije" ali sigurno površnije, sižejne "udare". Slobodno je ulazio u inscenacije, ne da bi romantičarski dekorisao i aranžirao pripovetku, već da bi se imale gde ispoljiti one istine koje u životu često ostanu skrivene.

Svojim literarnim poduhvatom Laza Lazarević je u centar interesovanja postavio unutrašnji svet čovekov, a samim tim i čoveka kao individuu. Tako je uhvatio nov ugao posmatranja u našoj novijoj književnosti, zbog čega se, uostalom, i smatra novijom. Lazarević je oličio gotovo sva imena u svojim pripovetkama, ponekad ih čak oštro razgraničavajući premda više moralnim nego karakternim osobenostima. Pri pomenu: Anoke, Đede, Mitra, Blagoja... iskrsavaju likovi koji se ne mogu međusobno pobrkati. I baš zato što se razlikuju po svojoj unutrašnjoj konstelaciji, a ređe po idejnim uverenjima, bez "laborisanja" nije ih bilo lako "nagovoriti" da poslušno izvršavaju zaplete i rasplete.

Pažnju seoske pripovedačke škole, u koju se Laza Lazarević nije upisivao, više su privlačili pejzaži, nošnje, uzrečice i anegdotske intrige nego nema duševna drama, pa je našem pripovedaču i sa te strane bila prosto prepuštena misija pionira psihoanalize u srpskoj književnosti. Citatima je nemogućno ilustrovati kako je on tu misiju izvršio, bila bi nužna analiza red po red. Čitave studije mogle bi se posvetiti samo pripovetkama Vetar i Sve će to narod pozlatiti, slikovitim psihološkim dramama što, sudeći ne samo prema hronologiji već i prema umetničkoj vrednosti, stoje među prvima u srpskoj književnosti.

Ovladavši literarnom tehnologijom uzimanja autentičnih otisaka čovekovog unutrašnjeg života, Laza Lazarević je na svom pisaćem stolu otvorio prvu laboratoriju te vrste u nas.

______________

1 Gmunden, 10. VII 1886.


Laza K. Lazarević | IZABRANA DELA
Pripremio i predgovor napisao: Dr Vladimir Jovičić
IP "RAD" | Beograd, 1976.

Laza Lazarević živeo je trideset devet godina i završio je samo devet pripovedaka, ali bez njegovoga kratkog veka i bez njegovih malobrojnih dela Srbija bi bila siromašnija za jednog velikog umetnika. I za jednu veliku dušu, takođe. Jer su čovek i pisac — kao što je uvek slučaj kod najboljih — išli su istim korakom. A evo kako.

I

Prvog maja 1851. Lazarević se rodio u Šapcu. Magaze ispred kojih se istovaruju kože i burad; krčme čiju graju nadvisuje pesma šarkijaša; niske kućice u zelenilu ruža i oraha; Sava, njene otoke i bare; opale gradske kule sa poslednjim Turcima; — takvi su bili svakidašnji utisci. Njima su se kasnije pridružili seoski. Za vreme leta slabunjavi osnovac gostovao je kod pocerskih rođaka. "Jahali smo tuđe konje, kupali smo se u potoku, peli smo se na voćke, igrali krmačice od koje mi i sad stoji jedna belega na levoj kolenici, slazili često manastiru, gde mi je kaluđer davao te sam čitao nedeljom apostol, itd. itd" Vrativši se školskoj klupi, dete je, uz jednoliko đačko ponavljanje "jedan puta jedan jesu jedan" i učiteljev takt po stolu, mislio na strmu Stranu: blista se žito, bele se odeće žetelica.

Otac Laze Lazarevića držao je, zajedno s bratom, trgovačko-zanatlijsku radnju. Iako je od posla padao na nos, on je ipak stizao da, u kratkoj dokolici, prelistava Dositeja, Vuka i druge. Na jednom Obradovićevom delu ostavio je zapis: "Lazare, čitaj ovu knjigu. Tvoj otac Kuzman." Bio je, na žalost, slabog zdravlja. Umro je od zapaljenja pluća kada mu je sin učio tek četvrti razred osnovne škole.

Porodica je pala na Lazarevićevog strica, koji je već iduće godine podlegao istoj bolesti kao i Kuzman. Sada je Lazarevićeva majka imala sama da izvodi na put sina i dve kćeri (treća, najstarija, bila je udata). Prigrlivši decu oko sebe, majka je zamenila kućnog starešinu.

Slike patrijarhalnog života, upijene u detinjstvu, bile su od presudnog značaja za Lazarevića. Trgovačko-zanatlijska kuća, seoska zadruga, porodica, majka — eto glavnog nadahnuća njegovog docnijeg stvaralaštva. Za sada je pisac — već u trinaestoj godini tražio put: pevao stihove, beležio narodne poskočice. Samo što tekstove nije sačuvao.

II

Pošto je završio četiri razreda nepotpune šabačke gimnazije, Lazarević je 1865, s jeseni, nastavio školovanje u Beogradu. Rastanak s porodicom, naročito s majkom, teško mu je padao. Iduće godine udala se njegova starija sestra za književnika Milorada Popovića Šapčanina, koji je uskoro dobio službu u prestonici. Lazarević je odmah prešao k njima u kuću. Odvajanje od majke bilo mu je tako lakše. Uz to, kod zeta je imao na raspolaganju njegovu veliku biblioteku; slušao je razgovore njegovih prijatelja (Jovana Đorđevića o pozorištu, Jovana Boškovića o jeziku); pratio njegov pesnički, a mnogo više pripovedački rad.

Gimnazija je onda trajala šest godina. Završivši je s vrlo dobrim uspehom, Lazarević se 1867. upisao na Veliku školu. Kako su se obe ustanove — i gimnazija i univerzitet — nalazile u Kapetan-Mišinom zdanju, on je u stvari s jednoga krila zgrade prešao U drugo.

Od ukupno tri odseka Velike škole Lazarević je izabrao pravni (bili su još filozofski i tehnički). Po tadanjem uređenju nastave, čitavu godinu i po slušao je isključivo prirodne nauke, uglavnom Josifa Pančića. To je odgovaralo i opštoj struji vremena. Kada su, krajem 1867, velikoškolci osnovali družinu "Pobratimstvo", oni su na nedeljnim sastancima čitali najviše prirodnjačke članke — razume se, prevode sa stranih jezika. Lazarević, jedan od osnivača družine i često njen pisar (sekretar), saopštio je u "Pobratimstvu" svoj prevod iz Darvina — verovatno urađen s nemačkog jezika, koji je učio u gimnaziji. Drugog engleskog prirodnjaka, Faradeja, prenosio je, opet, s ruskog jezika, koji je sam učio.

Opšta struja vremena obuhvatala je onda i oduševljenje za rusku realističku književnost. Lazarević nije ni tu zaostajaao. On je preveo jedan odlomak iz Černiševskog, one stranice iz romana Š t a d a s e r a d i? gde je ocrtan "novi čovek" Rahmetov; zatim, iz Gogoljevih V e č e r i n a s a l a š u b l i z u D i k a nj k e, pripovetku Đ a v o l s k a p o s l a (bliže: "Nečisto mesto"). Pisci nisu ništa izgubili u prevodu. Devetnaestogodišnji mladić sačuvao je sve tančine kako u logičnom izlaganju Černiševskog tako i u narodskom tonu Gogolja. Osim ruske književnosti, Lazarević je tada prevodio i francusku: drame Skribove. Jezik je, inače, slušao na Velikoj školi, kod Šarla Arena.

Ni trećem talasu opšte struje — skupljanju narodnog blaga — Lazarević se nije izmakao. On je nastavio rad iz gimnazije. Godine 1868. objavio je u Novakovićevoj "Vili" opis dveju narodnih igara. Nije suvišno navesti bar jednu, na primer K a d i j u, da se vidi kakvi su bili prvi izvorni pokušaji našeg pisca, koji je — odmah će se zapaziti — već savršeno vladao Vukovim jezikom:

Dogovore se njih dvojica-trojica, da s jednim, koji ne zna za ovu prijevaru, izigraju "komendiju". Reknu jednom iz društva da bude kadija; a njih dvojica odu napolje pa se vazdan umotaju i načine Turci. Jedan od njih, koji je đoja hajduk, mete na glavu kakav sud s vodom pa ga dobro omota čalmom, a onaj ga drugi vodi pred kadiju te ga tuži: "Svijetli kadijo, evo mi je ovaj to i to učinio!" A onaj što sjedi uz kadiju i koji zna za tu prijevaru, skoči na onoga hajduka: "A bre! što se ne pokloniš svijetlome kadiji?" Hajduk se okrene kadiji pa mu se pokloni i svu vodu saspe mu u krilo, te se u društvu načini graja i smijeh.

Birajući navedenu igru da je ispriča Lazarević je samo išao za žicom humora u sebi. Istih godina, kao sekretar "Pobratimstva", on takođe nije krio, vodeći zapisnike sednica, svoju sklonost ka šali, koja je bila delom i zavičajna, šabačka.

Januara 1871. Lazarevića su izabrali za državnog pitomca na strani, da uči medicinu. Međutim, kako se baš tada desila buna velikoškolaca protivu namesničke vlade, on je odbio blagodejanje: čestitost mu nije dopuštala da razbija štrajk drugova. Zapevši, do leta je ****** prava i dobio za praktikanta u Ministarstvu prosvete. Januara 1872. izabrali su ga nanovo za pitomca. Bilo je to pod sasvim drugim uslovima, i on je prihvatio pomoć. Otišao je u Nemačku.

III

Kako su Lazareviću prolazile berlinske godine? Slušao je predavanja čuvenih medicinskih stručnjaka, odlazio u laboratorije i bolnice, spremao "goropadne" ispite. Stizao je još da pohađa, na Filozofskom fakultetu, časove Vatroslava Jagića o slovenskom narodnom pesništvu; i sprijateljio se s velikim naučnikom. Inače, družio se najviše s tamošnjim srpskim đacima, u prvom redu s pobratimima Kostom Hristićem ("Starim Beograđaninom") i Milanom Radovanovićem (prevodiocem Darvina), zatim s jednim Rusom, Sergejem Tumanovom, dok Nemce nije mario.

Berlin, sav u pesku, odgovarao je njegovom limfatičnom telesnom sastavu. Lazarević je napuštao grad samo za vreme letnjeg raspusta, kada je obilazio planinske krajeve Nemačke. Tako je 1873. godine bio na Labi i baltičkom primorju. Kući, međutim, nije nikako mogao da ide zbog skupog puta. Molio je zato sestre da mu javljaju o svemu što se događalo u porodici, u Šapcu i u Srbiji. On im je odgovarao najopširnije, ne krijući čežnju za kućom. Iz tih pisama, punih slikovitosti i humora, vidi se jasno književnik. Dovoljno je pročitati stranicu dve — recimo u pismu od 6. oktobra 1873: zalazak sunca na moru i pobratimovo bacanje krvi — pa biti odmah načisto.

Lazarević je najpre često menjao stan. Najzad, od 1. oktobra 1873. zadržao se u pansionu Pauline Gutjar, gde se upoznao sa njenom kćeri Anom. Bila je to devojka godinu dana mlađa od njega, miloga lica, dugih uvojaka i nežnih ruku, umna, obdarena prelepim glasom. Došlo je brzo do uzajamne naklonosti. Ljubav je Lazareviću, osim trenutaka sreće, donosila noći nemira: u svoju patrijarhalnu porodicu nije smeo da dovede tuđinku.

Juna 1876, uoči poslednjih ispita, on je iznenada morao da prekine školovanje. Bio je pozvan u otadžbinu. Tada je prekinuo i sa Anom, zauvek. U toku prvog i drugog srpsko-turskog rata služio kao lekarski pomoćnik pri drinskoj vojsci. Ovde nije nimalo štedeo sebe, pa mu je obolela desna noga, koju je počeo vući; jedva ju je docnije zalečio. Njegov rad u šabačkoj poljskoj bolnici izazvalo je divljenje jednog stranog medicinskog stručnjaka.

Tek u avgustu 1878. Lazarević se vratio u Berlii. Našao je odvojen stan. Dok je ranije o nemačkoj prestonici pisao lepo, sada se javio svojima da je došao u "stari, prljavi, hladni, namrgođeni Berlin". Toliko turobnih prideva naređao je on možda zato što je grad gledao kroz novo raspoloženje: više se nije viđao sa Anom.

Već u februaru iduće godine Lazarević je postao doktor celokupnog lekarstva. Odbranio je tezu o uticaju žive na pribore i tkiva životinjskog tela, rezultate svojih opita na zečevima. Štampanu disertaciju posvetio je majci. On je hteo da položi tada i državni ispit. Ostavši tri-četiri meseca više u Berlinu, čekao je odobrenje od pruskog i našeg ministarstva. Pošto je naše ministarstvo smatralo to za dangubu, vratio se u Srbiju. Krajem avgusta postavljen je za lekara okruga beogradskog.

Razdoblje od 1872. do 1879. godine Lazarević nije upotrebio samo na učenje i primenu medicinskih predmeta. On je tada dopunio svoje književno obrazovanje. Osim naših pisaca — Jakšića, Ignjatovića, Šapčanina, Ljubiše i drugih — čitao je, mora biti, mnogo stranih. Već prve njegove pripovetke dokazuju da je on temeljno upoznao evropsku literaturu. Što je najglavnije, bez posrednika, jer se služio ruskim, nemačkim, francuskim i nešto engleskim; poslednji jezik učio je sam u Berlinu. Najviše sklonosti osećao je prema ruskoj književnosti. Tolstoj ga je, na primer, oduševio, ali ga je u isti mah ispunio strahom. Jednoga dana, došavši Jagiću sa tek pročitanom A n o m K a r e nj i n o m u ruci, uzviknuo je: "Ne treba niko drugi da piše, ovaj je kazao sve!"

U razdoblju od 1872. do 1879. iz Lazarevićevog pera izašle su tri pripovetke.

Kao prvu, napisao je on Š v a b i c u, najverovatnije još 1876, ali je nije objavio zbog autobiografskih crta. Negde 1888, izvukavši je iz hartija, preradio je prvo, drugo, jedanaesto i dvanaesto pismo; dalje nije stigao. Rukopis je sređen i štampan posle njegove smrti. Međutim, iako nedorađena, Š v a b i c a je dovršena pripovetka. Jedino što su spomenuta četiri pisma sažetija i uglačanija, dok su ostala — njih devet — bliža stvarnom događaju. Ne menjajući mnogo ono što je doživeo kraj Ane Gutjar, Lazarević je tok ljubavi naslikao sa psihološkom tananošću kakvu srpska književnost nije dotle znala. Valja istaći, kao primer, opis šetnje po snegu i povratka kući: tu sve neprekidno treperi na granici prigušenih osećanja. Ili naročito, dramski opis raskida: kako, između ostalog, Anine razrogačene oči, "u kojima je bila neka suha vatra", postaju vlažne i hladne "kao prva zimnja kiša, koja se neprimetno hvata u led". — Ali Š v a b i c a nije samo ljubav dvoje mladih. To je u isti mah živa slika celog pansiona: Anina majka i brat, Maks, "Don Karlos", Tumanov, Spaldint, Popesku, gospođica Vedel. I u pozadini: slika Berlina posle francusko-pruskog rata.

Najkasnije u proleće 1879. godine Lazarević je napisao P r v i p u t s o c e m n a j u t r e nj e. Kartajući se—što je za nj izuzetak — s nekim drugovima u Berlinu, on je izgubio novac. Čim se vratio u stan, seo je u dva ujutru, i pod utiskom probdevene noći sastavio pripovetku o šabačkom trgovcu koga je kockarsko društvo dovelo na rub samoubistva. Lazarević je sa izvanrednim osećanjem sklada otkrio najpre Mitrov lik — i spoljašnji i unutrašnji — a zatim, prateći kućnog starešinu kako srlja u propast, osvetlio je uzvišeni Maričin lik — skoro samo unutrašnji, namerno. Dramatičan završetak pripremio je do tančina. Klasičan je opis velike sobe, u kojoj, pored zapaljenih sveća, "samo karta klizi i čuješ kako zveči dukat", i one druge sobe, u kojoj se deca svijaju oko prestravljene majke. Klasičan je prizor u kome Marica, stvorivši se kraj Mitra baš kad je dizao ruku na sebe, iščupa iz dubine svoje duše blagu reč da ga odvrati od smrti; — jedino zvona koja tada udare na jutrenje ostavljaju utisak nameštene pojedinosti. Ali trebalo bi mnogo prostora da se nabroje vrline ove kratke pripovetke. Kako su, na primer, i sporedni likovi zaokrugljeni — Pero Zelembać! A kako je, opet, psihologija osetljivog deteta koje priča ceo događaj naslikana do zapanjujućih opažanja:

Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.

Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer — a ne znam, upravo, zašto — da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udariti — i sve tako koješta.

Bogzna dokle bih ja tako virio, da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.

Ja — ne znam zašto — odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa izađoh napolje.

Ovu pripovetku Lazarević je objavio u leto 1879, u bečkoj "Srpskoj zori", pod naslovom Z v o n a s c r k v e u N. Umesto potpisa stavio je "X". Čitaoci lista, oduševljeni snažnim delom, zaokupili su odmah urednika da im otkrije ime nepoznatog pisca; među njima, i mnogim književnici — Ljubomir Nenadović, Milan Milićević i drugi. Bilo je jasno da smo dobili darovitog umetnika reči. Srpsku pripovetku držali su dotle Ljubiša (umro 1878) i Glišić. Ali, dok su oni proširivali usmene anegdote, Lazarević je gradio psihološku novelu. Daleko jači umetnik od njih, on je već svojom prvenčadi dostizao evropsku visinu.

Maja 1879, u Berlinu, Lazarević je napisao treću pripovetku — Š k o l s k u i ko n u. Sećajući se, u tuđini pocerskih sela iz detinjstva — i zato malo ulepšavajući — on je s velikom toplinom, i snagom naslikao patrijarhalnu idilu Srbije šezdesetih godina; sve to u prvom delu pripovetke. Pop koji upravlja celim selom kao starozavetni sudija jedan je od najreljefnijih likova u našoj književnosti. Bez bogoslovskog obrazovanja, pop je blizak narodu. On tera svet iz crkve kad je radni dan. "Inadžije i ubojice" izobličuje sa predikaonice besedom nimalo hrišćanskom:

"Prognaću vas ako tako ustjerate, starosti mi, odavde i namjestiću Mića crkvenjaka pred portu s vrljikom, pa da mu prebije golijeni koji se od vas usudi stupiti nogom na ovu svetu zemlju." Dirljivo je izneta njegova radost kad u pedeset i nekoj godini dobije kćer. Da ne bi sentimentalno raspoloženje otelo maha, brzo dolazi humor: nekakav šaljivčina nazdravlja "crkvenoj popadiji"'. Sa velikom nežnošću — i obuzet ličnim uspomenama — opisao je Lazarević Marin odlazak u Beograd, na škole. A odmah zatim da bi uspostavio ravnotežu osećanja, upleo je pričanje Ninkovo kako se kod varošana nije osramotio: pljuckao je, veli, pored sebe (a nikako u peskaonicu na podu) i jeo iz činije (da ne prlja tanjira). U drugom delu pripovetke, manjem po obimu, Lazarević je dao izraza onome što je video za vreme boravka u Srbiji od 1876. do 1878.. Nove prilike ustalasale su idilični seoski mir. Jedva pismenog učitelja; krojača zamenio je u školi obrazovani učitelj. Samo, ovaj seljaku ne ume da priđe — nije u pitanju toliko nesnalažljivost koliko mrzovolja prema ljudima uopšte — i svojom krivicom ostaje potpuno usamljen. Lazareviću su mnogo zamerili da je tobože ocrnio "novog čoveka"; Skerlić je iz tog podatka izvukao skoro svu negativnu ocenu našeg pripovedača. Međutim, ako se pažljivo prati lik učiteljev, koji je ovlaš nacrtan, zaključak će biti drukčiji. Pisac, nije ovde nabacio skicu jednog istinskog sledbenika Svetozara Mar kovića, već je nabacio skicu jednog slučajnog pridošlice koji je plemenitom pokretu pristupio bez ideala. To najbolje otkriva učiteljevo pismo drugu posle nepunih mesec dana boravka na selu:

"U narodu se ne može ništa učiniti. Zauzimajući se za njega, pišući i govoreći, upropastio sam svoju karijeru i spao na to da budem učitelj!. . . Ovdje su svi moji pokušaji jalovo ispali. Narod je glup i zatucan!"

Za razliku od prvog dela pripovetke, gde događaji teku tiho, drugi je sav ustalasan — dolazak novog učitelja, Marino bekstvo s njim (dosta nejasno, kao i njen lik nakon završetka škola), potera (izvanredno živ opis), vatra u školi i popovo uskakanje da spase ikonu svetog Save (slikovit, uzbudljiv prizor), Marin povratak (suviše nagao, nepripremljen), popova ispovest vladici, praštanje kćeri i smrt. Tek na kraju pripovetke talasi se smiruju. Prošli su srpsko-turski ratovi. Mara uči đake u novoj školi, čije je zidanje stari sveštenik ostavio u amanet selu.

Na Š k o l s k o j i k o n i opažaju se dva mala uticaja. Jedan je stilski, Daničićev prevod Starog zaveta. Drugi je u sadržini, Šapčaninov. Zet Lazarevićev objavio je do 1879. dvadesetak pripovedaka. U D e d i, arhimandrit i stari Đorđe brinu se o celom selu; već je zapaženo da je od njihovih likova uzajmljena koja crta za popa iz Š k o l s k e i k o n e. Sličnih primera našlo bi se još. U B o g o s l o v u, doček vladike. Ili u pripoveci O v a k a c i j i, požar parohijske kuće; i ovde stari pop i popadija imaju mladu kćer. Sve tri spomenute pripovetke Šapčanin je napisao od 1865. do 1868, baš nekako kad je kod njega stanovao Lazarević. Ali uticaj starijeg rođaka na mlađeg ne treba precenjivati. To su više daleka sećanja; na stranu, opet, što su Šapčaninovi likovi i prizori bledi i razvučeni, dok se Lazarevićevi, zgusnutiji no život, kreću pred našim očima.

IV

Kao fizikus okruga beogradskog, od 26. avgusta 1879. do 1. maja 1881, Lazarević je najsavesnije radio na suzbijanju bolesti, na lečenju i na sudsko-medicinskom poslu. Pisao je u novinama, o zloupotrebi lažnih lekova. Na sastanku Srpskog lekarskog društva čito je raspravu o išijasu, docnije objavljenu i na nemačkom. Istome skupu saopštio je s ljudskom tugom slučaj dvanaestogodišnje devojčice koja je, ne bolujući ni ceo dan, umrla od besnila. On se borio u kosmajskom kraju protivu epidemije pegavog tifusa; bilo je kuća gde je ležalo devetoro čeljadi. A uz pomoć pandura vijao je po livadama decu da ih kalemi protivu velihih boginja.

Prolazeći često kroz beogradski okrug Lazarević je osvežčo svoje znanje seoskog života, odakle je uzeo građu za obe pripovetke napisane tih godina.

Prvu od njih, najkraću koju je uopšte završio, U d o b r i č a s h a j d u c i !, objavio je 1880. Tu je verovatno naslikao jedan svoj doživljaj sa obilaska beogradskih sela; menjajući pojedinosti, razume se, i dodajući nove. Klasičan je, na samom početku, kratak opis letnje žege, gde su za obeznanjenu prirodu odabrani najtačniji glagoli; i malo dalje, opet kratak, opis jedre Stanijine lepote, gde jedno poređenje — ono povijanje bora na "zategnutom jelečetu" — oživi ceo lik. Svoj odmor na senu koje miriše "nekakom idilskom vonjom", lagano padanje u san, Lazarević je dočarao majstorskim preplitanjem šarenih misli. Kroz reči bratove Staniji ne samo što je izneo njegovu psihologiju — naročito, nepoverenje prema došljacima iz preka — već je nagovestio i lik devojčinog jarana. Živim bojama prikazao je iznenadni upad hajduka, komešanje u kući, junaka prečanina koji — lakše no što se dešavalo u stvarnosti — razoruža napadače. I sebe je pisac otkrio u ovom dramatičnom prizoru: kako, čovekoljubiv, umesto u hajduke, puca u tavan. Zatim se polako uklonio iz događaja. Srećan završetak, udaju Stanijinu za spasioca, pripremio je on što je najbolje umeo. Pa ipak, ovakav kraj ostavlja utisak nečega izmišljenog.

Drugu pripovetku, N a b u n a r u, Lazarević je napisao 1881, o Novoj godini. Setio se još jednom sela iz Š k o l s k e i k o n e. Staroga Matiju Đenadića spominjao je već tamo, uz popa. Sada ga je uzeo kao glavnu ličnost. Negdašnji Hajduk-Veljkov ratnik upravlja starinskom zadrugom od osamdesetoro čeljadi. Njegova vlast je u sedoj kosi, u velikoj životnoj mudrosti; ni u čemu više. Kada se razmažena lepotica Anoka usprotivi celoj kući, đeda ukroti goropadnicu blagom i smišljenom rečju. Nateravši zadrugare da je u svemu slušaju, on je baš time stavi na unutarnje muke. Noć u kojoj se kod Anoke — istina, dosta naglo — dešava prelom naslikana je sa mnogo pesništva. Kao i rano jutro, završni prizor: kad ćudljiva žena odlazi đedi da ga moli za oproštaj i kad joj starac drhtavim rukama podiva da se umije. Matija i Anoka nisu jedini zaokrugljeni likovi. I "tunjez" Arsen, muž goropadnice uhvaćen je do srži; naročito u dijalogu s đedom — iako je rob, ženinih očiju, "urođeno osećanje zajednice odvelo ga je starešini kuće na žalbu. Osim psihološke drame i reljefnih likova, Lazarević je dao nezaboravnu sliku same zadruge. Već na početku pripovetke, opisujući jedan svoj hladan zimski dan— bele aveti magle na brazdama, mraz u nogama, samoću, — on je namah dočarao toplo patrijarhalno pribežište:

Ja boga mi znam kuda ću. — Ja idem kod Matije Đenadića. Ono muje kuća što pred njom o šljivi ubogovetno visi čutura s prepečenicom! Ko god prođe nek' srkne! — tako voli Matija. A kad mu dođeš u kuću, na rukama će da te nose . . .

More, čisto me mrzi da pričam, to treba videti. Kakva je to kuća, starinska zadruga — čitava vojska! Dođi samo uveče, a da ti se nadaju, pa će te presresti jedna snaha na samom putu s lučem u ruci. Druga stoji u šljiviku, treća je pred stajom, četvrta odbija pse, peta u kuhini, šesta u sobi kuda te vode — čitavi svatovi! I sve je u njih veselo, sve skromno, sve zadovoljno.

Živu sliku starinske kuće dopunio je Lazarević mnogim daljim pojedinostima, obavijajući svaku od njih toplinom. On je malo ulepšao sliku našeg patrijarhalnog života na selu — zamerali su kritičari. Ali, kad je to činio i Svetozar Marković — u drugoj glavi S r b i j e n a I s t o k u —, po čemu to isto ne bi smeo raditi književnik? Lazarević je opevao snagu zadruga baš u vreme kada su se one uveliko raspadale — opet su zamerali kritičari tvrdeći da je izneverio stvarnost. Međutim, onaj kraj zapadne Srbije koji je prikazivao naš pisac odlikovao se tada čvrstinom zadruga: zvanični popisi od 1846., i od 1874. kazuju da se u međuvremenu izdelio samo mali broj. Lazarević je, dakle, imao činjenice za sobom.

V

Godine 1881. u životu našega pisca došlo je do promena. Prvoga maja Lazarević je postao šef Unutrašnjeg odeljenja Opšte državne bolnice (od 24. avgusta i privremeni upravnik cele ustanove); istoga dana i član Glavnog sanitetskog saveta. Desetog maja oženio se Poleksijom, sestrom svoga pobratima Koste Hristića. Kako ga je služba i porodica vezivala sada za Beograd, on je napuštao seoske motive. Njegove dalje pripovetke iz 1881. dešavaju se već u drugoj sredini.

Na veliko navaljivanje Vladana Đorđevića, urednika "Otadžbine", Lazarević mu je juna meseca dao početak V e r t e r a, jedne tek zamišljene novele. Sledeće nastavke pripremao mu je posle od broja do broja. Nenaviknut na ovaj način pisanja, on je u stvari štampao nedorađeno i razbijeno delo, zbog čega se i sam docnije vajkao.

U sklopu V e r t e r a prva polovina oštro se razlikuje od druge. Ona je i bolja. Glavni junak susreće iznenada u banji — sada udatu — ženu koju je voleo u detinjstvu. Kroz najobičnije razgovore njih dvoje osete da su sačuvali uzajamnu vatru. Oni ne raspaljuju plamen; ali ga i ne gase. Dolazi unutarnja borba, jedva izrečeno priznanje, i pobeda osećanja časti. Sentimentalnog sanjalicu Janka Lazarević je hteo da ismeje, ali mu duhovitost nije išla od srca. Glavni junak budi kod čitalaca naklonost; tako isto i Marija, i ona sanjalica. Reč je o prvom delu novele, gde je pisac, bolje no analizu ljubavi, dao banjsko podneblje: doček novih gostiju, šarenilo društva, lik poručnika Vasiljevića. U drugom, nevešto nakalemljenom delu novele Lazarević je doveo Marijinog muža da, zajedno sa apotekarom Katanićem — dotle lukavim spletkarom — održi Janku govor o tobožnjoj plitkosti Geteovog romana svodeći Vertera na "obično june". Na stranu što je neukusan i neubedljiv, ovaj dodatak je i suvišan. Ličnosti su, zatim, dobile protivrečne osobine — Janko je sada otužan, Marija trezvena, Katanić dobroćudan. A odmah posle osude nemačke plačevnosti nailazi sladunjav prizor (završni): razneženi supružnici gledaju zvezde. Pisac je, vidi se, izgubio tle pod nogama.

Iste godine kada je dao svoje najslabijje delo, V e r t e r, Lazarević je dao i svoje najjače, S v e ć e t o n a r o d p o z l a t i t i. Za vreme srpsko-turskih ratova, kao lekar poljske bolnice u Šapcu, on je dočekivao šlepove pune ranjenih vojnika. Imao je zatim prilike da gleda sudbinu mnogih bogalja kojima jadna invalidska potpora nije dostizala ni za goli život. Iz takve građe uobličio je, na petnaestak strana, svoje uzor-delo.

Ne sačekavši zakasnelu lađu, sa pristaništa su se razišli oni koji su bili došli radi zabave. Tako počinje pisac, sa ironijom na račun dokonih vrhova palanačkog društva. Ostali su kraj obale, i posle zalaska sunca, jedino oni koji se, obuzeti brigom, nadaju prispeću svojih najbližih. To su kazandžija i kapetan; čim se latio da ih ocrta, Lazarević je ironiju zamenio humorom. Zanatlija je sav u pokretu, a oficir je miran; iz njihove suprotnosti izvučen je umetnički efekat. Pao je mrak. Oni ulaze "u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom". Slika zapuštene prostorije, koju dopunjuju i druge žive pojedinosti, uzdiže se do razmera opšte učmalosti. Dok lampa jedva čkilji "kroz već sasvim crno staklo" i dok se "odnekud iz mračnog ugla" dovlači pokadšto jedno prljavo, tupo stvorenje da donese rakije, protiče beskrajna noć iščekivanja. Da bi razagnao čamu, kazandžija priča o svačemu: o sinu jedincu, koji mu je ranjen, ,"ali lako", i koji treba da mu dođe; pa o nekom bovalju s javorskog bojišta koji danas prosi; pa o nekakvoj kobili koju niko nije mogao zaustaviti. Ovo rastrzano pričanje u gluhoj krčmi ostavlja utisak strave. Kapetan sluša i ne sluša. Njegove su misli u popaljenom Knjaževcu, odakle se nada ženi i novorođenom detetu strepeći da li su preživeli čerkeska zverstva. Dolazak lađe u zoru i susret dvojice poznih kafanskih gostiju sa onima koje su očekivali pisac je izneo preplićući kapetanovu radost i kazandžijin bol — od ovog nizanja suprotnih raspoloženja prizor je još više izrastao. Kapetan grli ženu i dete, a kazandžija trči pored invalida ne videći da je taj čovek "bez desne noge i leve ruke" njegov rođeni sin. Padaju darovi okupljenog sveta u kapu ranjenog vojnika, koji "kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad, prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša". Ni traga od srećnog završetka većine ostalih pripovedaka! Kazandžija se propije i umre. "A njegov sin prima izdržanje iz invalidskog, fonda i — prosi!" Bez imalo retorike, samo čistim književnim sredstvima, Lazarević je kroz ovu pripovetku izrekao najstrahovitiju optužbu rata i ,najstrahovitiju optužbu nezahvalnog društva. U isti mah izrazio je on gorčinu opšteg narodnog razočaranja u Srbiji posle 1878, posle vojničkih i diplomatskih poraza.

VI

Objavivši S v e ć e t o n a r o d p o z l a t i t i, u januaru 1882, pisac je najednom zaćutao. Sada je govorio lekar.

Od skromnog odeljenja Opšte državne bolnice Lazarević je stvarao "pravu kliniku za unutrašnje bolesti". Bio je, uz to, zvanični lekar Narodnog pozorišta. Dva-triput mesečno radio je u Opštinskoj ambulanti. A slobodno vreme otimali su mu privatni bolesnici, koji su hrlili sa svih strana Beograda. Njih je osvajalo njegovo znanje. On je stalno pratio razvoj medicine, a i sam je davao značajne priloge iz oblasti nervnih, unutrašnjih, zaraznih, očnih i drugih oboljenja. Bolesnike je još više osvajala njegova duševnost. On je patio zajedno s njima. Lečio je besplatno čitava udruženja — šegrte Beogradske trgovačke omladine, pitomice Ženskog društva. Sirotinji je nosio lekove, hranu i novac.

Toliki napori morali su narušiti njegovu ionako slabu telesnu građu. Već 1884. tražio je sebi leka u Rogaškoj Slatini. Krajem iste godine umrlo mu je muško dete. U leto 1885. bio je u Aranđelovačkoj banji, gde je često jahao da bi jedno svoje slepljeno plućno krilo — ostatak nekog ranijeg zapaljenja — "otkinuo od rebara". Iste godine, s jeseni, učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu kao delovođa Sanitetskog odeljenja Vrhovne komande. Očekujući tada bojeve, on je, ispunjen strepnjom za vojnike, javljao kući: "A onaj tamo cepti na mrazu i stoji kao direk da se o njega obesi zastava naše slave". Prvoga dana bitke na Slivnici zatekao ga je Vladan Đorđević kako se u caribrodskoj bolnici, zasukanih rukava i krvavog mantila, "tužan i nesrećan", probija kroz noćni haos tek istovarenih ranjenika. Potom je Lazarević za nekoliko dana uredio u Nišu bolnicu od hiljadu i dvesta ležaja. Da bi ublažio strahotu nepotrebnog rata, on se ni ovde nije štedeo.

Spomenutih godina Lazarević nije objavio nijednu književnu stvar. Teško da je išta stigao i da napiše — osim nekih odlomaka za buduće pripovetke i osim nekih izveštaja, takođe neštampanih, u kojima je kao član Pozorišnog odbora prikazivao nove drame. Tek 1886, kada su ga prijatelji naterali da izda Š e s t p r i p o v e d a k a i kada su ga i čitaoci i kritičari dočekali oberučke, on je živahnuo. Narednih godina završio je V e t a r i O n z n a s v e!, "preradio delove Š v a b i c e, a stavio je na hartiju i nekoliko odlomaka. Uradio bi jamačno i više da ga narušeno zdravlje nije opominjalo svaki čas. Jer nisu pomogle ni pneumatične komore u Gmundenu 1886. i Glajhenbergu 1889, ni hladna voda u Rogaškoj Slatini 1887, ni lagano putovanje po Srbiji 1888. Prijatelji su se zauzeli da, februara 1889, dobije upražnjeno mesto kraljevog lekara nadajući se da će mu time olakšati život. On je pristao, ali pod uslovom da ne napušta svoju bolnicu. Sve je to bilo dockan. Lazarević je imao pred sobom još jednu jedinu, 1990. godinu.

Dela koja je pisac, prekinuvši ćutanje, stvorio u ovom razdoblju unekoliko se razlikuju od ranijih.

To se ne vidi u pripoveci O n z n a s v e! Nju je Lazarević u stvari samo završio 1889: skoro celu je, sudeći po rukopisu, bio već davno uradio. A dao je ovde i stari motiv — preobražaj ličnosti nabolje; i staru sredinu — šabačku trgovačku porodicu. Od letivetra Vučka, zahvaljujući brizi starijeg brata, razvio se ozbiljan domaćin. Preokret nije išao brzo i baš zato je ubedljiviji negoli Anokin. U najlepše stranice naše književnosti dolazi slika pomamne trke konja i slika sprovoda onesvešćevog jahača. Pripovetku donekle remeti melodramatičan kraj kad Vidak, ozdravivši od pada, u prisustvu popa i pisara uzima Vučka za ortaka.

Novi umetnički elementi vide se jasno u V e t r u, koji je završen — a, reklo bi se, i ceo napisan — koncem 1888. Januara 1887. Lazareviću je umrla majka. Iduće godine bavio se on dosta očnim oboljenjima; dvojici bolesnika, skinuvši mrenu, povratio je vid. Ove pojedinosti uticale su na pripovetku, gde su likovi majke i poluslepog Đorđa zauzeli važno mesto. U čemu je novina V e t r a? Nikako u zapletu, razume se. Kod pobratima lekara, u bolnici Janko je video negdašnjeg očevog ortaka, kome se suši očni živac; on se zaneo njegovom kćeri lepoticom, ali je ostao bez odluke kada mu se majka tiho usprotivila. I glavne ličnosti su stare. Majku smo nazirali u Š v a b i c i, a Janka smo videli u V e r t e r u. Novina V e t r a je u najtavanijem prelivanju jedva uhvatljivih tonova. Psihologija je sasvim potisnula događaj, analiza trenutnih raspoloženja — zaplet. Jedan mali odlomak biće dovoljan da osvetli razliku:

A devojka isto onako seđaše, isto onako ruke držaše, isti pogled, suze — sve! I opet beše na njoj sve drukčije, sve kao obamrlo, obešeno, bez izraza! Oko njenih očiju, a po licu, kao po nekom platnu života, kao da je neko počeo zamazivati belo, belo, belo, daleko, pustoš, beskonačnost, i samo kao da se tamo čak u dnu, u strani, jedva-jedva primetno, nerazgovetno opaža jedan krajičak neba.

Svi smo ćutali. Pomoćnik je prebacio nogu preko noge, cupkao, gledao u tavan i namestio usta kao da će da zviždi. Meni je nešto igralo pred očima, te mi se činilo kao da se Đorđe se nekim rve. Tada se iz njegovog kao staklo mrtvog oka otkači atom ledenog očajanja i kao lavina padaše sve silnije i ogromnije naniže: pregazi nas dvojicu i zdrobi devojku.

Ona poklopi oči rukama i suza njenog oca pade u more njezinih suza.

Sa mnogo pesničkog osećanja upleo je Lazarević igru vetra u pletivo pripovetke. Kada je Janko prvi put ugledao devojku, iz njenih crnih očiju duvao je "neki vetar", koji ga je obujmio. Docnije, vihor se nanovo javlja, u snu mladićevom, da jedno sećanje briše, a drugo nanosi. U završnom prizoru Đorđe i kći nestaju za oblakom ulične prašine dok "vruć, jak vetar" uzalud otvara kapiju neodlučnom i od majke zavisnom Janku, koji nije sakupio snage da devojku zovne natrag. Osobenosti pripovetke nije lako iscrpsti. Iza nemirne bolesne osetljivosti Jankove krije se donekle Lazarević; iza lika pobratima lekara — opet on. Pozajmivši obojici od sebe, pisac se udvojio. Ali ko će zahvatiti svu dubinu V e t r a!

I nedovršene pripovetke Lazarevićeve, rađene poslednjih godina, odlikuju se novinom tonova.

S e k c i j a je, na primer, obećavala izvanrednu sliku sukoba narodne patrijarhalnosti i slepe vlasti. Telo ubijenog seljaka sekcirao je lekar. Sastavljen je izveštaj o uzroku smrti. Posle dve godine vlasti su se setile da izveštaj nije potpisao ukazni činovnik, već običan praktikant. Zbog te formalnosti naredile su drugo sekciranje. Ne davši, međutim, da mu se skrnavi očevo telo, Živan je ubio Iliju pisara, koji je sa zebnjom došao da kopa grob. Poslednji prizor Lazarević je samo nabacio; ni prethodne nije sasvim zaokruglio ni spojio međusobno. Stigao je, ipak, da tananim crtama izvuče lik umnog i nesrećnog pisara. Stigao je, zatim, da prizor ubistva potpuno pripremi ranijim prizorima slutnje. Još od početka:

Nebo beše pokriveno veoma tankim magličastim oblačkom, koji je ipak propuštao, kao kroz često rešeto, ohladnelu sunčanu svetlost. Tako mi dođe da tamo iza oblaka, kao iza zavese na pozornici, stoji spremna nekaka tragedija ..."

Jedan od odlomaka za pripovetku o Vučku, neupotrebljen pa kasnije razvijen, B a b a V u j k a, nagoveštavao je — i već ostvarivao — duboku studiju iz života "malih ljudi". Opis letnje tišine koja je pala na predmete u staričinoj sobi budi kod čitalaca utisak da je u ovom zabačenom kutku vreme stalo i ne kreće se napred. Sa neskrivenom bolećivošću Lazarević je ispričao jedan običan dan baba-Vujke i njenih saputnika u tavorenju, krave Planinke i pseta Amine. Do pravog pesništva uzdigao se kada je pustio da u malom ljudskom biću zabruji unutarnji život:

Ali kad nastupi mrak, kad ućute tice, zamiriše postelja na sapun i na čistoću, spolja dopiru nerazumljivi glasi noćnog života, a unutra samo pucka kandilce i miš gricka dasku, pa kad se i oči zatvore, i to ne stoga što imaju potrebe i umora, nego što je to tako red, što je noć i što se mora spavati, — onda se razbukti čist unutarnji život, srce zaigra kao odularen konj. Blago onome ko tada ima makar i lepih uspomena! A baba Vujka je mislila tada: na svoju Planinku, na Aminnu — po tome bi ona spavala; i na sina — zbog njega je suze prolivala, a od suza se gasi san, kao vatra od dažda.

U prekinutom T e š a n u — neka još i ovaj odlomak bude spomenut — pisac je, na pozadini letnjeg jutra, gončarovljevski snažno naslikao buđenje seoskog lenjivca.

Ukratko, i V e t a r i navedeni odlomci dokazuju da je Lazarević poslednjih godina uzimao nov zamah.

VII

Sve je presekla 1890. godina. S proleća je piscu umro drugi sin. U junu, dotle pritajena, suva bolest izbila je na videlo bez ikakve sumnje. Lazarević je naglo slabio. Istoga meseca dobio je nagradu Srpske kraljevske akademije (dopisni član bio je od 1888) za pripovetku o Vučku. Zadivljuje mirnoća s kojom je — svestan kao lekar, težine — očekivao kraj. Te jeseni je čitao mnogo: razočarali su ga Zola i pozni Tolstoj. Dobijajući sve više izgled kostura, Lazarević je legao postelju 22, decembra. Dvadeset i devetog, posle podne, rekao je ženi da će "putovati" još iste večeri. Održao je reč. Sutradan, okupivši se oko groba, ceo Beograd plakao je za čovekom.

Vladan Nedić


Laza Lazarević
Pripovetke
Za štampu priredio Vladan Nedić
N a r o d n a k nj i g a
Beograd, 1965

KRITIKA O DELU LAZE LAZAREVIĆA


Jedina Lazarevićeva pripovetka u kojoj jedinka ne pronalazi moralno i duhovno pribežište ujedno je i jedina njegova pripovetka koja tematsko-motivski izlazi iz kruga patrijarhalnih odnosa. To je njegova najpopularnija, a u mnogo kom pogledu i najbolja pripovetka — Sve će to narod pozlatiti. Prvi put u njoj kolektiv izneverava pojedinca, ne prihvata ga pod svoje blagotvorno okrilje, i to pojedinca koji ničim nije zgrešio, štaviše, koji se žrtvovao za zajedničko dobro. Ako je gotovo u svim ostalim pripovetkama Lazarević uzima za ideal prepravljeni svet patrijarhalne zadruge u trenutku njenog osipanja. evo ga u ovoj pripoveci kako nemoćno gleda ruševine tog sveta na kojima nije podignuto ništa prostranije i toplije. Nekada mu je tuđina bila pusta, a sad ni u sopstvenoj kući ne vidi ognjište kraj kojeg bi se mogao povratiti od samrtničke studeni njegov sunarodnik, njegov brat! Bakaruša je izdelila braću, zatrla patrijarhalna gnezda, sebični interesi zamenili kolektivne, zaglušili ličnu, neposrednu savest bezličnim glasovima otuđene solidarnosti. Sve što se nekada moglo primiti iz tuđe ruke kao dar, sad se i daje, i prima kao milostinja.

Ni ranije narod nije imao čime da pozlati slova na spomenicima svojih heroja, a kamoli da ih isplati u zlatu, ali je njima u čast bar pevao zdravice i tužbalice i time pozlaćivao njihove žrtve, bar ih je primao pod okrilje matične zadruge, sa dužnim poštovanjem, pa i ponosom. Tad poslovična uteha: "Sve će to narod pozlatiti" nije morala zvučati ironično. Međutim, za sina Blagoja kazandžije, za teškog invalida iz oslobodilačkih ratova protiv Turaka, ta rečenica o pozlati duboke ratničke rane zvuči kao epitaf živome, jer narod koji bi trebalo njegove rane da pozlati nije više onaj stari, iako je još uvek nadahnut junačkim eposom i oslobodilačkom heroikom — nagrižen je i razjedinjen, zelenaštvom, raslojavanjima svakojake vrste. Pojam naroda je u slučaju kazanđijskog sina odrednica bez određenja, kojom se zamagljuje društvena odgovornost vladajuće klase; izvrgao se taj pojam u patetičnu frazu bez sadržine, u ironičnu lažu kojom se jedan ratni invalid, jedan osakaćeni rodoljub, posađuje na prosjački kamen tako pompezno kao da se uzdiže na spomenički pijedestal.

Blagojev sin je prvi osamljenik u Lazarevićevom pripovedačkom opusu kome nema pomoći, izmakli su se svi koji bi mu mogli ukazati. Zavaravajući svoju savest deljenjem ordenja i milostinje, okrenuli su se svojim interesima i svojoj sreći. Međutim, ni ovog puta porodica nije izneverila svoga ojađenog člana. Laza Lazarević je ostao dosledan svojoj velikoj, a možda i najvećoj ljubavi — porodici. Otac, Blagoje, prigrljuje svoga unakaženog sina, ostaje mu veran do kraja svoga života.

Ljubomir Jovičić

...Kritika je isticala, i s pravom, veliku psihološku vrednost pripovedaka Laze Lazarevića. I doista, Laza Lazarević je možda prvi pripovedač u našoj književnosti koji je psihologiju, kao sadržaj ili kao pomoćno sredstvo da se sadržaj razvije kroz jednu pripovetku, negovao i tretirao sa upadljivim razumevanjem i iskustvom. Ali, psihologija u njegovim pripovetkama je često i vrlo suptilna, tako suptilna, da kad danas ulazimo u neke od tih njegovih psiholoških analiza ili konstatacija, moramo da priznamo da nas podsećaju na moderne psihološke postupke izvesnih savremenih pisaca — tako da nam se doista čini da je i u tumačenju psihologije kao kvaliteta u delu Laze Lazarevića još prilično šta ostalo da se kaže. Na primer, ako bi danas neko uzeo na sebe da analizira, s te tačke gledišta, novelu Laze Lazarević "Švabicu" koju je, čini mi se ranije kritika isuviše potcenila, taj bi, doista, morao da konstatuje koliko tu ima finesa i, čak bih rekao, izvesnog psihološkog rafinmana.

Slično bi se dalo govoriti i o stilu, o jeziku, i o svima drugim osobinama koje je, uglavnom, kritika kao pozitivne priznala u delu Laze Lazarevića. Koliko u njegovom stilu, na primer, ima živosti, koliko živopisnosti, koliko je taj stil izdiferenciran prema likovima, koliko je on na nekim mestima, za čudo, za iznenađenje, savršeno drukčiji od onoga što bi čovek, recimo, mogao primiti kao opšti tip stila Laze Lazarevića! Ko čita "Školsku ikonu", i čita je, pretpostavimo, kao poslednju po redu, pošto je već prošao kroz čitavo delo Laze Lazarevića, taj će morati da bude iznenađen kako je tu kazivanje, čak do dijalekta, savršeno drukčije od svega što je u stilskom pogledu Laza Lazarević dotada dao i postigao.—

Milutin Tasić | Velikani srpskog realizma | Beograd, 2005

BISERI SRPSKE KNJIŽEVNOSTI


Evo i izvanredne "Švabice" i drugih nenadmašnih pripovedaka Laze Lazarevića, najvećeg umetnika među srpskim pripovedačima 19. veka. Ne samo da je realističku pripovetku doveo do savršenstva već je pripremio i za one teme i načine pripovedanja koji su obeležili književnost modernog doba. Tako su njegove pripovetke u srpskoj književnosti i sinteza jedne epohe i nagoveštaj druge. Dvadeseta knjiga edicije "Politike" i "Narodne knjige", sa predgovorom prof. dr Dušana Ivanića, izlazi sutra. Na kioscima "Politike" i ostalih distributera, košta — 250 dinara. I nema toga kome nisu trajno ostali u pamćenju čuveni naslovi "Prvi put s ocem na jutrenje" i "Sve će to narod pozlatiti". Na isti način, tihu suzu mami "Školska ikona", snažnog utiska su i "U dobri čas hajduci!", "Na bunaru", "Verter", "Vetar", "On zna sve". Jednostavno, priča savršena. O uskraćenosti čoveka. U mreži složenih odnosa i obzira prema drugima, neostvareni ostaju snovi i želje. Neizreciva seta, pouzdan pratilac ka drugoj obali. Sve dok talasi tuge ne polegnu po srcu, i umornu površinu dotiče tek poneki treptaj, "kao lastino krilo mirno ogledalo vode". I možda, možda nam to Laza tiho šapuće da ne ostanemo uskraćeni, izneverimo svoj san, želju. Da slušamo srce i dušu svoju. Evo živog primera kako se i sa samo devet pripovedaka, koliko je iza njega ostalo dovršenih, može biti u samom vrhu. Čuveni pripovedač, bio je i lekar, izuzetno posvećen svom poslu, puno pisao i iz medicine (54 rada u našim i stranim publikacijama). Pripovetke pisao samo u slobodnom vremenu, koga jedva da je imao. Rođen je u Šapcu, 1851, u trgovačkoj porodici. Rano ostao bez oca, tu je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije, a više u Beogradu, došavši 1865. Bolno je doživeo odvajanje od porodice: "Kad sam pošao u Beograd mislio sam: šest godina, ko će to živ dočekati!" Ove reči svedoče i o Lazinoj dubokoj ljubavi prema majci i sestrama, koje mu je otac ostavio na staranje, kao i jedno pismo što ga je uputio jednoj od sestara kao student iz Berlina: "Ti ne znaš za one duge razgovore moje s njime, pred njegovom večernjom molitvom, kad vas je on meni ostavljao. I groba mi njegova, ja ne znam i neću da znam ni za koga više, osim za vas." Posle gimnazije, upisao je pravni odsek Velike škole u Beogradu, ali 1871. dobija stipendiju srpske vlade za studije medicine u Parizu. Izgubio ju je, zbog učešća u štrajku studenata, ali je te godine diplomirao prava, da bi već sledeće, 1872, ipak, dobio stipendiju i otišao u Berlin na studije medicine. U Berlinu je ostao do 1879, uz prekid između 1876—1878, kada je za vreme srpsko–turskih ratova bio lekarski pomoćnik u srpskoj vojsci.

Posle diplomiranja, lekar je Beogradskog okruga, potom i primarijus Opšte državne bolnice u Beogradu. Oženio se Poleksijom, ćerkom uglednog političara Nikole Hristića. A njegova ćerka Anđelija Lazarević, danas zaboravljena, i sama je bila prozni pisac, autor knjige "Palanka u planini". Godine 1885. opet je u ratu, ovaj put u srpsko–bugarskom. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka izabran je 1886, a 1889. postao je lični lekar kralja Milana Obrenovića. Izuzetno veliki napori kojima se izlagao da bi mogao da izdržava porodicu, narušili su mu zdravlje, i umro je, od tuberkuloze, 1890. Imao je 39 godina. Bio je čovek, ističe Radivoje Mikić, urednik u "Narodnoj knjizi", izuzetno istančanog moralnog osećanja, o čemu svedoče i ove dve pojedinosti. Najpre, odbio je da kao član vladine lekarske komisije pregleda leševe Ilke Marković i Lene Knićanin, koje su zbog atentata na kralja Milana uhapšene i u zatvoru nađene obešene. Nije želeo da potpiše lažni izveštaj. A za vreme srpsko–bugarskog rata, on je, kao sanitetski major, ostavio i ove reči, u pismu svojoj ženi: "Pa mi je još žao i sramota, što se moj rad sastoji iz prelaska iz vruće sobe u vruću, iz bunde pod jorgan, od supe šunki, od piva dobrom vinu, a onaj tamo cepti na mrazu, i stoji kao direk, da se o njega obesi zastava naše slave!... Dodijalo mi je, istrulio sam sedeći i ništa ne radeći, a sve misleći šta oni veselnici rade u blatu i na mrazu." Kada se pojavio u srpskoj književnosti (prvu pripovetku, "Prvi put s ocem na jutrenje" objavio je u bečkom časopisu" "Srpska zora"), dva vodeća pisca bili su Jakov Ignjatović i Milovan Glišić, ali se on, ukazuje prof. dr Mikić, ni u čemu nije ugledao na njih. Smatra se da je spojio uticaje iz francuske, nemačke i ruske književnosti, a posebno poštovao Tolstoja, Gogolja, Dostojevskog i Flobera.


ČOVEKOVA ZAGONETKA

Kritičar i teoretičar književnosti Radivoje Mikić kaže: "Kad god se traži najjednostavniji način za predstavljanje obimom malenog, ali po vrednosti vrhunskog Lazarevićevog dela, kaže se da je on prikazivao ono što je najbolje poznavao, patrijarhalnu sredinu, konkretizovanu kroz porodicu, i da mu je glavna tema sukob pojedinca i kolektiva kome pripada, sukob koji je samo u pripoveci "Školska ikona" dobio i političku dimenziju. Niko pre Laze Lazarevića u srpskoj književnosti nije umeo da tako uđe u junakov unutarnji svet, u njegova osećanja, i da sa toliko umetničke uverljivosti prikaže drame i preokrete kroz koje njegovi junaci prolaze. Tanana psihološka analiza omogućila mu je da siđe i u one lavirinte ljudske duše u kojima se rađa tragedija, kao što je to slučaj sa kockom i kockanjem u pripoveci "Prvi put s ocem na jutrenje". O čemu god da pripoveda, ume da se primakne onom sudbinskom, i zato su njegove pripovetke i remek-dela i pokušaj da se kroz priču razotkrije čovekova zagonetka. Okrećući se kao pripovedač onome što je pre njega zanemareno, dočarao je duševna stanja naročito bliska čoveku modernog doba, i zato je jedan od pisaca iz naše književne prošlosti koji današnjem čitaocu ima mnogo da kaže. To je izvor Lazarevićeve modernosti, ali i univerzalnosti njegovih priča."

Rada Saratlić

Berlin, 11/23. marta, 1872.

Ljubazni gospodine!1

Može biti da sam zaćutao više nego što bi trebalo, a dužan sam na svaki način javiti vam se kao čoveku koji se interesuje za me i još više kao prijatelju. Draga je to dužnost — zadovoljstvo. Ali, duše mi, ne znam odakle da počnem. Kratak je razmak vremena od našeg rastanka do danas, pa ipak je puniji promena nego celo moje živovanje u Beogradu. Proći četiri velike varoši, ispolina svetska, omirisati život u njima, nazreti samo skalu po kojoj se one računaju, uporediti ih s mojom zemljom — a sve to tako brzo, da kad se osamim i hoću o tome da razmišljam — vidim samo nejasne slike, koje proleću kao ono telegrafski direci kad se gledaju iz vagona. Najzad nije mi trebalo o tome vam govoriti — putovali ste i sami. Opisivati varoši — i to ne bi ništa vredilo, jer ih vi bolje poznajete od mene, a ionako za taj posao ja treba još malo da se ohladim, jer sam još kao u bunilu; sam sebi ne verujem da sam u Berlinu; svaki čas bih pošao na Kamičak ili u Palilulu; hteo bih da sretnem kaku poznatu mi ličnost — i tek onda, rekao bih, tekne me kad se setim da me, možebiti, nekoliko godina dele od te prijatne, vrlo prijatne a žive panorame. Da vam jednom reči predstavim moje isprepletane predstave — uporediću ih sa iskidanom paučinom. Još se nisam ni toliko pribrao da osećam onaj "Heimweh", o kome zajedno govorismo tamo. A za sve to imam da blagodarim ili da ne blagodarim silnim poznanicima što sam ih u putu našao, i što sam ih amo zatekao. S njima se vodio razgovor o stvarima kojima se svi interesuju, a ja ne bejah ni časa ostavljen svojim mislima na kuću, zemlju, majku, prijatelje. S poznanicima sam naročito bio bogat u Pragu, gde sam se zadržao tri dana. Za njih imam se osobito zahvaliti g. Majzneru. On me je preporučio ljudima osobito ljubaznima i pametnima. Neka mu je veliko hvala od moje strane.

Jedan je samo račun, koji mi je sasvim jasan. Setićete se da su to novci. A i kako da ne bude jasan: koliko god puta otvorim kesu, vidim po jedno prazno mesto više, na kome se žutio on — golubčik. Knjige su ubestrag skupe: za hemiju, anatomiju, fiziku i Robertsona dao sam nekih 6—7 dukata, pa ipak tek sam time otvorio kesu. Sad moram (hteo-ne hteo) kupiti ceo kostur (7— 8#), pa noževe, pa atlase, pa hemijske reagense itd. Nu, hvala bogu, kad sam ja jednom ovde. Bolje je i malo gladovati nego doveka gladovati. Praktikant — brrrr! — Razumete me već.

Molio bih vas samo da pitate g. Kujundžića hoće li primiti i honorisati nekoliko Ulovih članaka iz knjige mu "Aus der Natur".

Ja ću jedno dva-tri prevesti i poslati mu kao ogled. Stvari su vrlo zgodne. Toliko mi se valjada sme verovati. Ali ih ja ne bih nikada prevodio "iz rodoljublja"; jedno što je to stvar bogata čoveka; a drugo što nemam tako mnogo vremena na raspoloženju. A svaki groš, koji bih time zaradio, pristao bi da ne može bolje biti.

U knjižari gde kupujem ja može se poštogod i antikvarski kupiti, pa, naravno, i prodati. Ja sam knjižaru ponudio Šera, kupiće ga, i danas ću mu ga odneti. Ali hoću li uzeti najnovije izdanje, hoću li ga prevoditi odakle, i kako? — vaš odgovor na to vrlo će me obradovati, jer to će biti prva prilika gde ću vam se što-to odužiti za onaj grdni niz prijateljskih saveta, pomaganja itd. čime ste me toliko obvezali da sam čitavo zbunjen. Ja ovo ne govorim kao kakav učtivi Švaba, iz mode. Ta valjda me poznajete.

Šta je, zbilja, sa Stevinom preradom "Trauta"? upali li?

A, molim vas, pitajte Krstića šta je s Faradejevom Svećom. Je li pregledana u fondu, je li primljena itd. U svakom slučaju, izvešće o njoj bilo bi mi milo.

Ima li kaka nova knjiga? Al' da, tu je g. Rajičević kompetentan. Nego, on mora da se strašno ljuti na me, jer se nisam ni oprostio s njime kad sam pošao. Ali nije moja krivica — tražio sam ga. Već ja ću njemu pisati, a vi, molim vas, prema ovome posredujte za "primirje" do moga pisma. Onda će se zacelo odljutiti, jer ću mu ja toliko našarabatiti da će u njemu naći ako ne šta drugo a ono bar dokaz da nisam iz lenjosti otišao ne oprostivši se.

S Milanom Radovanovićem vrlo se dobro živim; a i prema Svetozaru nisam mogao ostati hladan, jer je naše prijateljstvo trajalo nekoliko godina, pa samo jedna uspomena iz njega, i onda se bratski stiskava ruka. Badava, što rekao moj Kosta Hristić, ja od svoga srca ne načinih čelik kad je ono mekše od pamuka.

Milanu juče-prekjuče rekoh da ću vam pisati, a on kaže da će i sam, a, mećutim, naruči mi da vas pozdravim. Primite dakle.

Pa sad da vas i ja pozdravim s gospođom, Micom i Kozakom. Kozaka samo udarite na gimnastiku da, kad dođe u Berlin, ne izgleda kao kepec, ko što mi svi izgledamo prema ovim ljudinama. Ovoga čuda nisam nikad video. Ovde da dodje g. Steva s njegovim Dojčinom, pa da vidi kakih ovamo Dojčina ima. Njegov bi se Dojčin sav oznojio dok bi samo čizmu očistio kakome oklopniku.

Nu možda ste već poželeli kraj. I opet pozdrav vama u kući, pa mojima, pa g. Majzneru, g. Rajičeviću itd.

Vaš
iskreni prijatelj
L. K. Lazarević

Shumanstrasse No 12
3 Tr. rechts

Rohič (27—28) 87.

(Pismo supruzi)

Noc je moj drug! Nocu otkako sam ziveo — bio svoj! Nocu pravio 'planove', nocu ucio, nocu se provodio, nocu mrzio, nocu ljubio, plakao, pevao, zalio — sve nocu! I ona ima za me nesto tesko, pametno, srdacno, misticno — ne umem da Ti kazem! — Pa sto se onda otimam ja, sto silom zmurim i prevrcem se po krevetu — hocu da ustanem da zivim!

Pa onda slusaj!

Nije to briga sto mi ne da spavati — briga je pamet, razum — ali mene moje srce dize iz kreveta! A u njemu, srcu, zivis Ti, i samo Ti, i ono sto si mi Ti dala!

Oh, što sam puta hteo da Ti to kazem, što puta mi se cinilo da sam duzan da Ti to kazem, da je mozda i neozbiljno, ali ipak preko potrebno da Ti kazem, jer je potrebno da Ti to znas, opet treba da znas! I ko zna sta sve stoji u knjizi sudbine? Ali kad Ti samo to znas, onda — sve znas!

Pa kad se utisa veseo banjski zivot, pogase se svece i mesec se spusti za Trijestinerkolg, tad moje oko ozivi, i ja Te vidim, kao da si se nadnela na me da me poljubis! Ti znas da ja tada uvek zazmurim! Ti si me pitala zasto, a mene je stid bilo kazati Ti: 'Zato sto hocu da se razaberem, da te bolje vidim!'

Ja ne znam sta mi je ovu noc. Sve sam mislio da je 'sramota' ovo kazati sto Ti sad kazem, a gle sad kako lako ide, i cini mi se bio bi prestup da ocutim. I da me sutrasnji dan ne bi opet zbunio, odnecu ovo pismo ja sad na postu. Sad me niko ne vidi i ne cuje osim onoga gore, i niko ne buni, jer sve hrce da se prozori tresu.

Pa jesam li Ti sve kazao?

Ta Ti ne znas kako Ti umes tim pilicima da me opkolis, da me milujes i mazis, i tada ja opet zmurim! Ti ne znas kako me muci sto sam vas grdio i psovao i bio, i sto me za to savest ne grize! Ta zar vi niste prosto moji, samo moji?

Ali gle kako me peku one Tvoje suze i sklopljene ruke, i desperatne izjave! — Umiri me, molim Te! Jos ima tri sata noci!

Tvoj tata

(Ovo pismo nije dao Laza na postu; doneo ga je kuci.)

[Pismo LJ. N. Hristića, šuraka L. K. Lazarevića, bratu Nikoli Hristiću.]

Beograd, 31. dec. 1890.

Dragi brate,

I tako, juče predadosmo zemlji ostatke najboljeg rođaka, najprisnijeg prijatelja, najboljeg lekara, najslavnijeg pisca i najdostojnijeg čoveka. Nikad ga više nećeš videti ni veselog pri čaši vina, ni brižnog kraj bolesničke postelje, ni umiljatog društvu, niti srdačnog u familijarnom krugu. Sve je to prošlo zanavek! Ostala je jedna uspomena, uspomena svetla i tužna, ali ipak iako mi se danas gušimo od plača, iako se smatramo za najnesrećnije na svetu — ipak će životinjski nagon obladati: mi ćemo se opet smejati i veseliti, a on će se mirno u svome grobu raspadati, dok jednom ne dođe vreme da u srcima ljudi neće biti ni traga od uspomene, a na zemlji i u zemlji neće više biti ni traga od njegovog groba! Čudimo se Indijcima što spaljuju žene na grobu muža ili što ih žive zatrpavaju sa njima. Doista je to varvarski, ali zar nije još veći varvarizam kad čovek prolazi sa najmirnijim srcem i osmejkom na ustima pored grobova ljudi koje je nekad jako voleo.

Mi, civilizovani, mi smo varvari, a ne oni za koje držimo da su takvi, jer su oni svoje zakone i običaje osnivali na blagorodnim osećanjima srca, a ne kao mi, kod kojih je sve osnovano na egoističnim rasucima mozga!

Tebe će sigurno interesovati kako je naš siromah Laza izdanuo, pa sam u stanju da ti to ispričam, jer sam mu ja i zapalio sveću i vidio poslednji izdah njegove duše i poslednji izraz njegovog lica.

Laza je u krevetu faktički bolovao samo nedelju dana. Donde se sve otimao, leškario po di-vanima obučen i sve se kao otimao od smrti, koja mu je davno čelo glave stajala.

Pre nedelju dana namestili su mu njegov krevet u njegovoj sobi, tamo gdi mu je obično stajao minderluk. Minderluk mu je bio tvrd, žuljio ga na svakom mestu, pa je mislio da će mu u krevetu biti bolje. Ali nije divan bio tvrd, tvrde su bile njegove kosti; one su ga žuljile, jer na njima apsolutno ništa drugo nije bilo sem kože. On nije mogao metuti koleno na koleno, no je između njih morao doći jastuk, toliko su mu sopstvene kosti smetale. Čim je legao u krevet, počeo je rapidno opadati i to ne svakoga dana, no formalno svakoga trenutka. Dolazio sam po nekoliko puta na dan, tako da me uvek poražavala ta promena na njemu. Jeo je malo ili gotovo i nimalo, a poslednja tri dana nije ništa ni jeo. Vodu, a katkad i vino pio je pomoću staklene cevi, jer drukčije nije mogao. Prvih dana mogao je sam sesti u krevetu; docnije su mu morali pomagati, a poslednjih dana već nit je mogao sedeti, niti promenuti položaj svoga tela.

Međutim, sama bolest napredovala je jako, disao je tako teško i sa takvim naponom da je tuga bilo gledati. Od muke je jaukao. Većinom je bio u nekom polusnu; sve je nešto rukama pipao i govorio neke bezvezne reči. Međutim, razbirao se vrlo često i, uopšte, može se reći da je bio priseban gotovo do poslednjeg momenta. Njegov humor nije ga ostavljao ni u ovim trenucima. Na dan pre smrti poručio je Nasti da pozdravi nje nog belotrepog. Uopšte, poznao bi svakoga koji bi k njemu došao i uvek je govorio razložno. Kad je Besi dolazila, govorio je sa njome francuski. Glas mu se ništa nije promenuo, niti je što izgubio od njegove jačine. Ovaj zanos dolazio mu je mnogo i od morfijuma, koji je sam sebi propisivao i ušpricavao ga, ne bi l' muke utaložio.

29. izjutra bilo mu je kao obično, čak je možda bio i malo vedriji. Oko 5 1/2 sah. odem ponovo k njemu i učini mi se da diše nekako drukčijim načinom no obično. U sobi je bila Pola, kojoj je malo pre toga kazao putovaćemo u 8 1/2 sah. To isto kazao je ranije i Milki Miloradovoj. Ja izađem u trpezariju i reknem Milki, kako mi se njegovo disanje ne dopada. Milka me uveravaše da je isto kao i obično i uđe opet k njemu, ali se ubrzo vrati plačući, priznavajući i sama da je nastupila neka promena. Brzo poslasmo po Nanu. Međutim, Laza je bio pri sebi, disao je onako kako diše čovek kad se jako steže za gušu, ali je sve pogledao na sat, koji mu stoji na kasi i sve je sam sebi pipao puls.

Izjutra istoga dana bejaše podigao obe ruke uvis. Pola mu ih spusti, a on joj prebaci što poobaljiva decu. Na pitanje koju decu, odgovori: Kuzmana i Vladana. Pominjao je ovih dana i svoju majku, pozivajući je da ga čeka, sad će i on sa njome. Ovo je govorio u bunilu. Ali da l' je to baš bunilo? Da l' nemaju pravo zaštitnici metafizike kad tvrde da se duše umrlih sastaju? Ja verujem u besmrtije duše, jer inače kakva je razlika između čoveka koji ne veruje i između životinje? Ja verujem da je Lazina duša doista bila u društvu sa majkom mu, Vladanom i Kuzmanom i da su njegova usta izgovarala ono što mu je duša osećala. Ja verujem da je Laza bio mrtav već u ono doba kad smo mi mislili da se sa dušom bori. Duša mu je bila slobodna, ali je telo jošte živilo, onako isto kao što se neka stvar jošte kotrlja iako je niko više ne gura. To mi zovemo inercijom, pa i ovde je inercija. Kad duša uđe u telo, ona mu da inerciju za život; kad izađe, ona više ne funkcioniše u telu, ali ostaje jošt neko vreme njena inercija.

Doktori vele da čovek živi jošt neko vreme i onda kad ga mi smatramo za mrtvog, ali ja u to ne verujem. Zašto on u poslednjim trenucima da pominje mrtve kad je pre toga u bunilu pominjao samo žive?

Ja sam ostao kod njega do 6 1/2 sah.; uto dođe i Nana. Posle ovoga odem na 1/2 sahata kući sa namerom da ostanem celu noć, iako sam u dubini duše osećao da ću ostati ne kod bolesnika no kod mrtvaca. Kad sam došao posle pola sahata, vidio sam da mu je jošt gore. Više se nisam ni odmicao od njegove postelje i izišao sam u drugu sobu, samo da objavim da Laze više nema.

Oko 8 sah. dovedoše decu da ga poljube u ruku. Nije imao moći da im kaže, ali bih po očima rekao da ih je poznao. Posle toga ostasmo u sobi. Nana reče da mu pripalim sveću, što i učinih, namestiv je čelo glave. Poče i hropac. Nisam nikad vidio da čovek umire, ali sam osetio da je to on. Nekako čudnovato osećanje puno tajanstvenosti. Osećam sam i strah i žalost; srce mi je jako kucalo, jeza me sveg obuzela, nešto me je vuklo da pobegnem iz sobe bezobzirce, a nešto me je, opet, prikovalo na mestu ljubopitstvo da vidim poslednji proces božje volje nad čovekom i želja da do poslednjeg momenta vidim u životu čoveka koga sam tako jako volio, preovladala je. U sobi se sem njegovog isprekidanog hropcem teškog disanja nije čulo više ništa. Odjednom se ču jak udar o zemlju. To bi Pola koja kao sveća pade na patos. Laza pogleda razrogačenim očima i izgleda da ga je taj udar malo osvestio i produžio mu muke za 1/4 sah. Izvukosmo Polu napolje i opet ostasmo sami. Laza je prevrtao očima, na licu mu se ukazaše jaki bolovi, on pogleda jošt jednom, sigurno razumede u čemu je stvar, nasmeje se i umre. Zaustavismo skazaljku na sahatu — bilo je 8 3/4 sah. uveče.

Dugo lomim glavu što mu je značio taj osmejak; da l' je to bila vulgarna konvulsija bola, ili se u tome osmejku izražavala radost što ga ostavljaju muke ili radost čoveka što prelazi u bolji svet, ili prezrenje lekara, koji kao da hoće reći: šta se vi tu zanosite: danas ja, sutra ćete vi! A nasmejao se tako kako je on obično radio kad neko nešto rekne što je i smešno i glupo. Kao lekar, pokazao se do poslednjeg trenutka: prevario se samo za 1/4 sah. Rekao je da će putovati u 8 1/2 a otputovao je u 8 3/4. Kamo lepe sreće da se sasvim prevario. I kad na železnicu odocni, čovek može popraviti pogrešku drugim vlakom pa se i opet vratiti s puta, ali ovaj put nema povratka! Osmejak na njegovom licu sigurno je hteo reći: umirem spokojno; nisam nikome ništa dužan, a zadužio sam sve; nisam nikoga vređao, a uvrede nisam vraćao; radio sam da zaradim, ali nisam globio nikoga; sam siromah, pomagao sam sirotinji; rođen sa neznatnim imenom, stvorio sam ime kojim će se moje potomstvo i zemljaci dičiti. — Naposletku, šta može čovek više i očekivati!

Ali sve ove platonske utehe ne vrede ništa! Otkako živim, možda nisam prolio toliko suza i da me ne uzdržava osećanje lažnog stida, kukao bih iz glasa.

Pored sve moje tuge, osećah i neku zlost na njega: zašto se nije gledao, čuvao i lečio. On je znao posledice ove bolesti; on je mogao nju ako ne izlečiti, a ono bar zadržati u brzini.

Ta on je sam prebacivao ujka-Joci što pok. Dragoljub nije proveo jednu zimu u Nici, a sam se nije hteo nikuda mrdnuti. On nije bio lekar-šarlatan, pa kad je verovao u pomoć drugima, što nije verovao u pomoć za sebe!

Pošto Laza izdanu, oprao sam ga i obukosmo ga. Ja rekoh Saveti, da vodom sa vinom kojom je kupan zalije njegovu lipu, za koju ]e on tužno letos govorio da se otrcala, kao i njen gazda.

Golog Lazu videti, to je bilo prosto strašno. U licu se odnosno jošt nije mnogo promenuo, ali je telo prost kostur, koji se viđa u prirodnjačkim muzejima.

Kad ga obukosmo i namestismo, pristupismo k rešenju pitanja odnosno sarane. Milorad napisa, a Vladan (koga smo pozvali) posla u Državnu štampariju da se liste naštampaju, što je kroz 1/4 sah. bilo već gotovo. Tipografski radenici, gordeći se Lazom, sami su dodali da je bio počasni član "tipografskog udruženja" iako to u konceptu poslanom da se štampa nije ni stojalo.

Ja nisam bio za to da se Laza odmah sutradan sarani. Meni je to izgledalo suviše hitati, ali ujka-Joca, Vladan, Milorad, dr Paja rešiše što je brže, to je i bolje. Oni nađoše da je familija već tako iznurena da neće izdržati. Što se tiče Pole, nju nismo ni pitali: ona bi tako pristala da ga nikako i ne saranjuju, a možda da i nju sa njime sarane. Uostalom, bolje što se pohitalo. Ako ništa drugo izbegla se ona noć kad dolaze i zvani i nezvani, istina sa dobrom namerom ali koja se posle pored vina tako izmeni da prosto ne znaš jesu li ovi ljudi došli da čuvaju pokojnika ili da vide kakvo je vino imao u podrumu. Ovako, čuvali smo ga mi, njegovi najbliži rođaci i prijatelji. — Anđelija te noći nije jošt ništa znala, ali je Milorad osetio neko tumaranje i slutio je nesreću, tako da su mu najposle kazali za nesreću i doveli ga da poljubi mrtvu onu istu ruku, koju je sat pre toga živu poljubio. Možeš misliti kako je bilo videti Milorada te noći, pa i sutradan i njega i Anđeliju. Ali što su detinjske suze u žalosti? Anđeliji je glavno ko će da joj kupi poklone za Oceve kad oca nema, ali je posle brzo rešila da joj je mati mlada i da se može udati.

Pratnja je bila sjajna iako je tako ubrzo po smrti saranjen, iako je sama sarana bila određena za 2 sata po podne, pa mnogi nisu ni znali.

Na pratnju su zvata samo dva popa i đakon, ali ih je iz počasti bilo 8—9. Pevačko društvo nije zvato, ali je velikoškolsko društvo "Obilić" dragovoljno pevalo čak do Novog groblja. — Sumnjam da je bilo skoro veće pratnje i sumnjam da je bilo ijednog čoveka koji nije suzu pustio. Bilo je tu i siromaha i bogatih, činovnika i trgovaca, muških i ženskih, stranaca i naših; liberali, radikali i naprednjaci podjednako su se gomilali da poslednju uslugu učine. Venaca je bilo do 15, većina od raznih korporacija i udruženja. I pojedina lica slali su vence, tako jedan je poslao Sv. Atanasijević, drugi Radmilo. Sve smo te vence zatrpali zajedno sa Lazom u grob, a na krstači mu je ostao samo jedan sa natpisom: "Svome dobrome zetu — Šuraci i Šurnjaje." I ne pitajući te, znam da smo pogodili želje tvoje sa Leposavom i Ljubice sa Mijajlom. Sprovod se krenuo pored Vladanove kuće do Kolarca, a zatim Carigradskom ulicom i Terazijama, pored Tomanijine kuće u Palilulsku crkvu, gdi je opelo svršeno. U Sabornu nije nošen, jer je Laza za života naredio da bude što manje parade i što više skromnosti. Za vreme opela, Pola je pala u nesvest, tako da smo je sa mukom povratili. Pred crkvom, izgovorio je Vladan besedu, koja je svakom suze naterala.

Sumnjam da je iko u taj par plakao za Lazom — ne, svaki je plakao za jednim idealom, koji se pojavio, pa se nakratko izgubio. Zacelo, ako se ideali mogu ostvariti, on je bio ostvaren u Lazi, kao čoveku. Iz crkve krenusmo se poslednjem prebivalištu Lazinom. — Obično sprovod se kod crkve rastura, ali ovdi nije bilo tako. Pored vojske i rođaka dugačak niz kola pratio je mrtvački sanduk, a trkalište je bilo prepuno pešaka, ne gledajući na hladnoću i klizavicu. Na grobu je besedio Đurić apotekar od strane Apotekarskog udruženja. Njegova beseda, iako je imala specijalan karakter, potresla je isto tako sve, kao i Vladanova. Poslednji poljubac gvozde-nog sanduka i plotun iz pušaka oglasiše da je sve, ama baš sve svršeno.

Laza je saranjen u Novom groblju u kupljenoj za to grobnici. Marko Stojanović ponudio je i opet svoju grobnicu, ali se ta njegova prijateljska usluga nije mogla primiti. Laza je bio čovek domaćin i, što je reko Vladan u njegovoj besedi "gospodin čovek". On je za života težio da ima sopstvenu kuću i steko ju je — pravo je da i svoju grobnicu ima. Uostalom, ni Marko nije predlagao želeći da skrati jedan novčani izdatak, on je predlagao iz čistog i iskrenog prijateljstva samo da olakša porodici i prijateljima dostup k groblju.

Na dan sarane dobivene su mnoge depeše. Prvo je došla tvoja, a zatim od Mijajla itd. "Kolo mladih Srba" i Čika Steva iz Pešte poslali su takođe svoja sažaljenja. Sinoć već posle pogreba došle su od kralja Milana tri depeše: Bobi, Poli i meni. U svima kralj Milan izjavljuje svoju žalost za Lazom.

Kralj Aleksandar poslao je na pratnju mesto sebe svog I Ađutanta.

Ali svi ti znaci iskrene žalosti ne povratiše više Lazu. Njega više nema, niti će ga iko na ovome svetu videti. Sve što je ostalo, to je jedna krstača na Novom groblju na kojoj piše:

"L. K. Lazarević"

Laka mu crna zemlja i večiti spomen među nama!

Tvoj brat
Lj. N. Hristić

MALO POZNATI LAZA LAZAREVIĆ


DOKTOR ZA TELO I DUŠU

U prilog činjenici da je tvorac pripovedaka "Sve će to narod pozlatiti" i "Prvi put s ocem na jutrenje" najpre bio odan medicini, svedoče i neke jednostavne brojke. Napisao je svega devet dovršenih pripovedaka, a više od sedamdeset stručnih radova i referata iz neurologije, epidemiologije, hirurgije, urologije, toksikologije...

Na put da postane "jedan od najboljih kliničara" i "prvi mislilac među srpskim lekarima" Lazarević će krenuti iz rodnog Šapca, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Sledeća stanica je Beograd u koji dolazi 1865. godine. Tu živi kod zeta Milorada Popovića Šapčanina, poznatog književnika, upravnika Narodnog pozorišta, i završava višu gimnaziju.

Upisuje, zatim, pravni odsek beogradske Velike škole. Prirodne nauke zavoleće uz Josifa Pančića, jednog od profesora ove obrazovne ustanove, a zbog jednog drugog predavača ostaće bez državne stipendije za studije medicine u Nemačkoj. Posredni krivac je, u stvari, profesor krivičnog prava Aćim Čumić, sklon da na predavanjima otvoreno i oštro kritikuje vlast, namesnike maloletnog kneza Milana Obrenovića, a naročito predsednika vlade Radivoja Milojkovića.

Čumić je gradonačelnik Beograda postao 1871. godine kad je morao da da otkaz na univerzitetu, ali je uskoro morao da podnese ostavku i na novu funkciju, zahvaljujući Milojkoviću koji mu je smestio "nedozvoljene radnje". Kako nije mogao da se vrati za katedru, jer je profesore postavljala vlada čijeg je predsednika rado kritikovao, Čumić je podbunio svoje studente. Akademci su izviždali predavača koji je trebalo da ga zameni, a nisu se odazvali ni pozivu Ministarstva prosvete da se ponovo upišu ako žele da nastave školovanje. Otvoreno su stali na stranu svog profesora i prkosili vlasti, a među akademcima koji su protestovali bio je i uzorni Laza Lazarević.

Zabrinuti Milojković, upravo preko njega i njegovog kolege Svetozara Anastasijevića pokušava da slomi studentski otpor ili da ga bar primiri. Lazarević i Anastasijević dobili su državnu stipendiju za studije medicine u Nemačkoj i uskoro je trebalo da otputuju na dalje školovanje. Predsednik Vlade ih upozorava da svojim buntom rizikuju da ne odu, ali mladi studenti ostaju nepokolebljivi u protestu. Lazareviću, zato, biva oduzeta državna stipendija. Anastasijević se, na nagovor drugova koji ga upozoravaju na njegovo krajnje skromno imovno stanje, ipak odaziva pozivu Ministarstva prosvete, upisuje studije na Velikoj školi i zadržava stipendiju. "Predodređen za velike stvari", kako se to često kaže jezikom sudbine, i Laza će, ipak, godinu dana kasnije dobiti državnu stipendiju i 1871. godine otputovati u Nemačku.

Na uglednom Medicinskom fakultetu u Berlinu, gde se školuje, profesori su neki od najuglednijih naučnika tog vremena. Najveće ime među njima je Herman fon Helmholc, doktor medicine i fizičar, kod koga je, između ostalog, doktorirao Mihajlo Pupin. Na fakultetu predaju i Rudolf Virhov, patolog, koji se u istoriju nauke upisao dopunom ćelijske teorije (svaka ćelija nastaje deobom prethodne ćelije), kao i Rejmond di Boa, jedan od osnivača eksperimentalne fiziologije. Studije će Laza prekinuti na dve godine (1876—1878), kad se odazvao pozivu na mobilizaciju i vratio u domovinu da bi kao lekarski pomoćnik, prvo Drinske, a zatim Timočke divizije, učestvovao u srpsko-turskom ratu. Pravnik s beogradske Velike škole, brani tezu na zanimljivu temu iz eksperimentalne patologije o uticaju žive na organizam živih bića. Rad štampan u časopisu "Repetitorium der analischen Chemie" zainteresovao je mnoge naučnike.

S jednog od najboljih fakulteta, posle predavanja vrhunskih naučnika i rada u modernim laboratorijama, Laza se vraća u ratom opustošenu Srbiju gde se za osnovnu zdravstvenu kulturu tek treba boriti. Po povratku u otadžbinu, postavljen je za fizikusa, nadzornog lekara, grada Beograda, a uskoro, 1881. godine, postaje upravnik Unutrašnjeg odeljenja Opšte državne bolnice i član Srpskog lekarskog društva.

PRVI U SVETU

Priču o radu lekara, o čijim su pripovetkama nebrojeno mnogo stranica napisali i domaći i strani proučavaoci književnosti, njegove kolege obično počinju s dve činjenice. Laza Lazarević (1851—1891) postavio je temelje srpske neurologije i bio pionir u gerijatriji. Jedna od ideja, koja je za 120 lekara i 49 lekarskih pomoćnika, koliko ih je tada bilo u Srbiji, bila prava novina jeste i Lazino zalaganje za odvajanje neuroloških od duševnih bolesti. U gerijatriji je napravio značajan napredak otvaranjem Odseka za lečenje staraca. Odeljenje s 13 postelja, 1881. godine, smešta u zakupljenu kuću preko puta Opšte državne bolnice. "Starost nije ni zdravlje ni bolest i zato stari kad obole moraju drugačije da se leče, te moraju biti odvojeni od ostalih", piše on. Značaj njegovih reči možemo gledati i u ovom svetlu: u svetu, gerijatrija je od interne medicine odvojena tek 1909. godine.

Spisku zdravstvenih i medicinskih poduhvata u kojima je Lazarević bio pionir možemo dodati i osnivanje prve laboratorije, ustanovljene pri Opštoj državnoj bolnici, prvu operaciju katarakte, prvi opis Parkinsonove bolesti. U lečenju pristalica tada omiljenog psihosomatskog pristupa, u kome se ističe psihogeno poreklo bolesti, mnogo je polagao i na preventivu i javno zdravlje. Borio se za sprovođenje vakcinacije protiv zaraznih bolesti, radio na suzbijanju pegavog tifusa, zalagao se za dezinfekciju škola, u kojima su za vreme ratova protiv Turaka bile smeštene bolnice. O prilikama u kojima je radio svedoči i to da su vakcinacija i dezinfekcija morale da se vrše gotovo prisilno. Pisao je tekstove protiv pušenja, kao i rad o ambliopiji, slabovidosti, izazvanoj ovom štetnom navikom. Oštro je kritikovao "nadrilekare", "obmanjivače naroda" koji ljudima prodaju lažne lekove, a stigao je da "potkači" i novinare koji ih reklamiraju.

Godine 1885. ponovo je među ratnim kuršumima, kao sanitetski major i upravnik rezervne vojne bolnice u Nišu. Mobilisan i u novom, srpsko-bugarskom ratu, neslavno završenom 1886. godine, Lazarević je rukovodio bolnicom sa 753 kreveta, koja je bila pod upravom Stalne vojne bolnice u Nišu i zbrinula više od 1800 ranjenika i bolesnika. Tri godine po završetku rata, Lazarević dobija čin sanitetskog pukovnika i postaje lični lekar kralja Milana Obrenovića. Na tom mestu je i završio lekarsku karijeru.

Doktor koji je spasao sigurne smrti mnoge pacijente, iz njenih kandži nije mogao da izvuče svoje sinove, jednogodišnjeg Damjana i dvogodišnjeg Vladana, koji su umrli od tuberkuloznog meningitisa. A uprkos upornom lečenju u inostranim banjama, nije uspeo da spreči ni svoj prerani kraj. Umro je od tuberkuloze pluća u januaru 1891. godine s nepunih 40 godina.

LAZAREVIĆEV ZNAK

U lekarskim ordinacijama i danas se, po potrebi, obavlja jedan pregled posle koga će doktor u svom izveštaju zapisati: "Lazarević pozitivan" ili "Lazarević negativan". O čemu se, u stvari, radi? Počnimo s jednim od najznačajnijih radova srpskog lekara "Ischias postica Cotunnii", objavljenog na samim počecima njegove karijere 1880. godine. U njemu dr Lazarević opisuje pojavu ili pogoršanje bola koji se javlja pri pokušaju lekara da pacijentu podigne nogu, bez savijanja kolena, dok je on u ležećem položaju na leđima.

Pojačani bol u kuku Lazarević povezuje s istezanjem išijadičnog živca u nozi, najdužeg nerva u ljudskom telu. Normalno, nogu bezbolno dižemo do ugla od 90 stepeni, međutim, ako pacijent oseća bol u leđima i u nozi duž išijadičnog živca, to ukazuje da postoji neko oboljenje kičme, kakvo je, na primer, išijas. Konačno, test je pozitivan ako je ugao do koga se noga odiže bezbolno manji od 90 stepeni. Lekar može, na primer, da zapiše: "Lazarević pozitivan na 75 stepeni" ili samo "Lazarević negativan", ukoliko bola nema.

Ovim pregledom utvrđuje se jedan od osnovnih kliničkih znakova u neurologiji, neurohirurgiji i ortopediji. Lazarević je detaljno opisao ovaj znak, uz dodatna objašnjenja propratnih pojava značajnih za pravilno postavljanje dijagnoze. Ne treba se iznenaditi, međutim, ni ako za istu pojavu lekar upotrebi naziv "Lasegov znak". Doktor Ernest Šarl Laseg (1809—1883), koji je zaslužio visoko mesto u francuskoj neuropsihijatriji mnogim otkrićima, 1864. godine u jednoj od studija razmatra i išijas i navodi pretpostavku da se bol u leđima i podignutoj nozi povećava verovatno kao posledica istezanja živca. Sam znak, međutim, nije opisao. To je učinio njegov učenik Frost, 1881. godine i pripisao ga svom učitelju.

Detaljno istraživanje Laze Lazarevića nekako je iskliznulo iz vidokruga prilikom ovog učeničkog uzdarja velikom učitelju, pa se u stručnoj literaturi za isti znak koriste oba naziva.

***

Ne čudi što je tvorac "najboljih i najsavršenijih dela u našoj pesničkoj književnosti" u isto vreme radio teške hirurške zahvate na debelom crevu ili uspešno zbrinuo "slučaj povrede prednjeg trbušnog zida s ispalim crevima zbog uboda volovskog roga ispod pupka". Nije toliko čudno ni to što je objavio i izložio na sednicama Srpskog lekarskog društva 13 radova iz neurologije, 15 iz interne medicine, 18 iz zaraznih bolesti, pet iz hirurgije i urologije, četiri iz farmakologije, pet iz toksikologije, dva iz bakteriologije, deset iz epidemiologije, javnog zdravstva i sudske medicine. Najveće čudo je što je ceo taj obimni teorijski i praktični, pionirski i humani, naučni i moralni rad stao u svega jedanaest godina Lazarevićevog lekarskog staža.

DOKTOR U PRIPOVETKAMA

Pisac izuzetnog književnog dara, prevođen na dvadeset jezika, još za života za svoje delo zainteresovao je strane proučavaoce. Više nego ijedan realistički pisac Lazarević je umeo da nasluti, oseti, doživi i opiše "ne samo ono što je na površini, nego i na dnu ljudi", piše o njemu teoretičar književnosti Milan Kašanin. U pripovedačkom umeću prvog psihologa među našim pripovedačima, kako ga izučavaoci još nazivaju, ogleda se ne samo sjajan pisac, već i lekar koji pažljivo posmatra i razmišlja. On pomaže pripovedaču da vešto opiše igru svesti i podsvesti svojih junaka, njihove skrivene strahove i potisnute želje koji se javljaju kao simboli u snovima, psihičke lomove i nagle preobražaje. Kolege lekare privukli su u njegovoj prozi detaljno izložen nastanak slepila jednog od junaka pripovetke "Vetar", preciznost opisa tananih psiholoških stanja kroz koja prolazi mladi student rastrzan između ljubavi prema strankinji i dužnosti prema porodici u "Švabici", duševni potres Janka u pripoveci "Verter" koji se naglo preobražava u toku jedne scene... Ako je njihov kolega bio sjajan pisac, mora se priznati da su lekari bili njegovi pomni čitaoci: među prvima koji ga je nazvao "srpski Turgenjev", određenje koje književni kritičari često koriste kad pišu o Lazi, bio je njegov kum, čuveni lekar Vladan Đorđević, inače i urednik časopisa "Otadžbina".

UGLED I SKROMNOST

Lekar Laza Lazarević uživao je veliki ugled među sugrađanima i imao veoma razvijenu privatnu praksu. Pripadao je, i po učenosti, i po blistavoj karijeri, i po položaju kremu beogradskog društva. Supruga Poleksija bila je kći Nikole Hristića, predsednika Vlade Kneževine Srbije, njen brat Kosta, takođe ugledni diplomata i književnik, bio mu je drug iz mladosti, a dr Vladan Đorđević, verovatno najpoznatije ime među lekarima tog doba, bio mu je kum. Živeo je u lepoj vili u Hilandarskoj ulici (nedaleko od redakcije "Politikinog Zabavnika"), imao konje, opremao dom nameštajem iz inostranstva. U poslednjim godinama postao je i dopisni član odeljenja za književnost Srpske akademije nauka. Slava i ugled nisu ga zaneli. Uprkos brojnim obavezama, Lazarević stiže da besplatno pregleda i beogradske učenike i pitomce, članove Beogradske trgovačke družine, Ženskog društva. Priča kaže i da je zabranjivao novinama da objavljuju pohvale koje su sastavljali njegovi pacijenti.

Autor: Jelena Beoković | Ilustrovao: Goran Gorski | broj: 3042 | 2010 | Politikin zabavnik

SRPSKI PRIPOVJEDAČI NA ŠVEDSKOM JEZIKU


ČEKAJUĆI POZLATU MINU STOLEĆE

Naslov antologijske pripovjetke "Sve će to narod pozlatiti", na švedskom "Alt skall folket ferg y lla", nakon jednog vijeka zvuči koliko utješno toliko opominjujuće da se otrgne od zaborava jedan stari prevod i vrednuje, istovremeno, pionirski rad švedskog slaviste Alfreda Jensena na povezivanju švedske i srpske književnosti.

U Švedskoj već pun vijek, preciznije rečeno 106 godina, postoji knjiga pripovjedaka srpskih pripovjedača s kraja prošlog vijeka o kojoj se u Jugoslaviji malo ili gotovo ništa ne zna. Riječ je o zbirci izabranih novela iz seoskog života Srbije i Crne Gore koju je priredio, preveo i izdao Alfred Jensen. U knjizi obima 204 stranice pod naslovom "Från Serbien och Montenegro" (Iz Srbije i Crne Gore) zastupljeni su Laza Lazarević, Janko Veselinović i Sima Matavulj sa po dvije i Srefan Mitrov Ljubiša sa jednom pripovjetkom.

Na švedskom je objavljena Lazarevićeva "Školska ikona" (Helgonbilden i skolan) i "Sve će to narod pozlatiti" (Alt skall folket fergylla). Dijaspora, međutim, poseduje pismo jedne nacionalne institucije iz Otadžbine u kojem se tvrdi da, "isključujući poslednjih pet godina, Lazarevićeva dela nisu nikad prevedena na švedski". U svojevrsnu antologiju naših pripovjedaka Jensen je uključio i Matavuljevu "Krvnu osvetu" (Blodshemden) te "Kako se latinče oženilo" (Huru latinsche gifte sig), Veselinovićevu "Kumovu slamu" (Kumens ferbannelse) i "Malog Stojana" (Lile Stojan) kao i pripovjetku Stefana Mitrova Ljubiše "Krađa i prekrađa zvona" (Huru kyrkoklockan blev stulen och oterstulen).

Za današnje nepoznavanje ove važne činjenice iz istorije švedsko-srpskih kulturnih a posebno veza u književnosti teško je naći opravdanje. Ovo tim prije što su u našoj periodičnoj štampi između dva svjetska rata istoričari i teoretičari književnosti mogli pronaći tekstove koji su govorili o Jensenovom pionirskom radu na povezivanju dvije književnosti. Zahvaljujući susretljivosti bibliotekara-informatora Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu, Radovana Micića — u prilici smo skrenuti pažnju na "Otadžbinu" koja je 1892. godine prva pisala o Jensenovim prevodima. Između dva svjetska rata nekoliko književnih časopisa; "Brankovo kolo" (1900) te "Iskra" (1900), "Srpski književni glasnik" (1921) i "Javnost" (1936), odazivali su se na ovu temu. Vrijeme, taj nepotkupljivi sudija i svjedok odredilo je u istoriji književnosti mjesto piscima koje smo spomenuli - neprolaznost. Druga dimenzija vremena u ljudskom pamćenju — zaboravnost, uz interesovanje za novije pravce u književnosti, doprinjeli su, što se nije smelo dogoditi, da veo zaborava mjeren naslagama stoljetne prašine prekrije djelo srpskih klasika na švedskom jeziku. Zaboravnost je, treba to reći, jednostrana. U švedskim enciklopedijama, počev od one objavljene 1911. godine, pa do ovih potonjih mogu se pročitati prilozi o Alfredu Jensenu i njegovim prevodima iz srpske književnosti. Respektujući mišljenje Jensena i njegove studije pa i biografske bilješke o pojedinim piscima, sastavljači i urednici kasnijih izdanja enciklopedija uvrštavali su naše pisce. Izdvojićemo samo jedan primjer. U enciklopediji iz 1965. godine koju je objavila izdavačka kuća "Norden AB" iz Malmea, u knjizi broj 17, strana 1007 Laza Lazarević je predstavljen kao "utemeljivač nove srpske novele". U Otadžbini je od kritičara, svojih savremenika osporavan. Međutim, vremenom,veličina obimom nevelikog djela Laze Lazarevića rasla je upravo svojim značenjem. Njegovu veličinu kao i vrijednost djela Stjepana Mitrova Ljubiše, Janka Veselinovića i Sime Matavulja zapazio je slavista Jensen i iste godine kada je Laza umro obesmrtio je i na švedskom jeziku njihove pripovjetke. Bijaše to, da podsetimo, daleke 1891. godine. U švedskoj štampi tog vremena mogu se pronaći i pročitati i ovakve kritike. "Godinama zadržavao se Alfred Jensen među Srbima, Crnogorcima i Bugarima, pio njihovo vino, jeo njihov praziluk, izučavao je njihov jezik i njihovu literaturu. Sada nam iznosi nekolike probe srpske novelistike. Vjerovatno je izabrao takve pisce koje on smatra kao karakteristične za suštinu toga naroda i njegove poglede na život. I zaista su oni u stanju da privuku našu pažnju svojom prostom neposrednošću" — pisao je geteborški Večernji list (Geteborgs Aftonbladet). List dalje konstatuje kako je "prevodilac učinio švedskoj kulturi uslugu što je iznio djela jedne književnosti koja ne zaudara na morfijum i parfem. Crteži prostih, prirodnih ljudi deluju na čitaoca kao svjež šumski povjetarac".

Nažalost mnogi sa naših strana koji su pozvani da izučavaju književnost, odnose i veze između različitih književnosti propustili su priliku da vrednuju ogromno djelo Alfreda Jensena.

Utješno ali i opominjujuše zvuči naslov jedne od Lazinih propovjedaka. "Sve će to narod pozlatiti" (!?).

Aco Dragićević

Лаза Лазаревић по други пут међу Србима

Када би се, којим случајем, Лаза Лазаревић нашао по други пут међу Србима, прошао би баш као и Марко Краљевић у причи Радоја Домановића или можда, чак, и као сам Господ у “Великом инквизитору” Фјодора Михајловича Достојевског. Јер, Лаза Лазаревић данас не би разумео нити познао свој народ којем, уосталом, више није ни потребан. Лазаревић је био велики трагичар времена у којем је живео и простора на којем је обитавао. Да је, којим случајем, живео у нашем добу и на нашим просторима – био би још трагичнији.

Његов патриотизам и национализам, на који су и ондашњи “европејци”, попут Скерлића, гледали са омаловажавањем и ниподаштавањем, у данашњем времену потрошен је и доведен до апсурда грубом вулгаризацијом неких нових “родољубаца”. Лазаревићева жртва за породицу и отаџбину, пројављена кроз његово одбијање да се ожени странкињом, да остане у туђини и тако презре свој род, данас делује егзотично и нестварно. Лазаревићев осећај дуга према завичају, који га је прожимао као стипендисту српске владе, послатог у Немачку да изучи медицинске науке и као лекар помогне отачаству, његово одрицање и одговорност пред Богом и народом, данас делују романтично и утопијски. Питање је да ли би се Лаза нашег времена уопште и вратио са студија из богате Немачке у сиромашну Србију, јер данашња српска интелигенција углавном “путује у супротном смеру”. Осим тога, женидба са странкињом данас jе у Србији идеална прилика за добијање боравишне визе или држављанства неке од западних земаља.

Међу Србима идеал жртве данас је “превазиђена категорија”, о којој се говори са подсмехом. Ни отаџбина, ни вера, ни нација, па чак ни породица више нису довољан разлог за најмању жртву.

Још један Лазин идеал је сасвим избледео у српском роду под утицајем “новог доба”. Међу Србадијом је ишчилио осећај “дуга”. Савремени Србин не познаје осећај дуга ни према оцу, ни према мајци, чак ни према свим оним безименим јунацима који су положили своје животе за слободу и част отаџбине од Косова до Јасеновца. Дуг се данас схвата искључиво материјалистички и изражава се у новцу. Дуг се данас књиговодствено обрачунава. Морални дуг је сасвим непозната категорија. Лаза Лазаревић је осећао морални дуг, како према отаџбини која га је послала на скупо школовање и која је од њега очекивала да својим знањем и радом допринесе националној обнови, тако и према породици, оличеној у мајци која је очекивала од свог сина да се ожени Српкињом која ће му изродити децу, а не Швабицом која ће га одвући од завичаја, вере и језика.

У неким од својих приповедака Лазаревић истиче скупу цену жртвовања, као што је то случај у причи “Све ће то народ позлатити”, у којој ратни инвалид, бранитељ отаџбине, проси пред црквама не би ли преживео. Али овде се не истиче узалудност самог жртвовања као племенитог чина, већ један пословични српски немар према свему што је достојно поштовања и пажње. Лазаревићев јунак не жали што је дао своје здравље и младост за отечество, већ зато што држава и друштво не маре за његову жртву, остављајући га на цедилу. То је, нажалост, прича која се понавља и у данашње време. Лазаревић није био разочаран у своје идеале, како то многи данас мисле, већ у државу која је те идеале презрела и одбацила. Ни данашња српска држава се, нажалост, не разликује много од ондашње.

После ових речи поставља се питање: како уопште говорити о човеку којег одавно нема и о којем данас судимо на основу девет приповедака, пар сведочанстава и неколико предрасуда? Колико је нама данас уопште близак Лаза Лазаревић и колико можемо да га разумемо у оваквој Србији и међу оваквим Србима? Неки га и данас виде као “црног арханђела – судију, који са закоником патријархалног морала и са бичем одмазде у рукама, гневан, иде светом Србије и тражи преступнике и грешнике да их казни”. У последње време неки млађи српски “есејисти” у својим писанијима исмевају родољубље Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Петра Петровића Његоша, владике Николаја Велимировића, Светог Саве… Чак покушавају и да повуку паралеле између појединих савремених “родољубаца по професији” и истинских патриота из славне српске историје, који су вековима чували “светло наше вере”.

Заправо, најжалосније од свега јесте то што из данашње временске перспективе Лазини идеали изгледају, у најмању руку, наивно и утопијски. После негативних искустава у ратовима од 1991–1999. године, када се држава показала недораслом и слабом, српска омладина иде у другу крајност, одричући се свега националног и верског. Данас, када је свакој другој мајци теже да се одрекне козметике и гардеробе, неголи нерођеног детета коjeг убија у утроби, не пружајући му шансу за живот; данас, када је сваком другом сину важнији нов аутомобил, каријера или туђа жена, неголи рођена мајка и отац који умиру сами и напуштени; данас, када је држави важнији изрод него пород, углед него понос, туђа помоћ него властитo добрo, Лазина жртва изгледа далеко и нереално.

Лазаревић је био левичар у младости, да би у зрелом добу спознао дубље истине живота, окрећући се највећем левичару људске цивилизације – Христу. Једни у овоме виде метаморфозу и узрастање европског интелектуалца, други, пак, разочарење и тугу огорченог паланачког духа. Истина је подједнако далеко и од једних, као и од других. Лаза је цео свој живот остао исти и свој, без већих ломова и преображаја. Бити левичар у Лазаревићевој перцепцији значило је, пре свега, бити хуманиста и човекољубац, дакле, бити истински хришћанин. Његово лутање је само “долажење различитим путевима до истог”. Његов животни пут понајбоље потврђује каснија мисао Николе Пашића: “Ко у младости није био левичар, тај није имао срца, а ко то постаје у старости, нема мозга”. Лаза је био левичар срца, члан оне малобројне армије која узима за свој животни мото хришћанску максиму: “наше је само оно што другоме дамо”. Храбро носећи свој крст кроз животне буре, Лазаревић нам је оставио тековине које нису могле бити обезвређене каснијом грубом вулгаризацијом насилних социјалних револуција. Да је данас међу нама, Лаза би нам на све наше муке и невоље одговорио великом јеванђељском истином, оличеном у речима апостола Павла: “Све вам је допуштено, али вам није све на корист!”

Лазаревићева патријархалност, дубока приврженост и оданост породици и отачаству као највећим светињама, његова пожртвованост и поноситост представљају данас велику тековину коју нам је писац завештао, али на коју смо ми Срби заборавили. Пола века систематског разбијања породичног нуклеуса и стварања “колективне свести” најдубљи траг је оставило управо у српском роду. Комунистима је највећу сметњу на путу изградње “новог друштва и новог човека” представљала патријархална српска породица у којој се поштовао отац, држава у којој се поштовао краљ и Васељена у којој се поштовао Бог. С друге стране, тековине западне цивилизације које полако продиру у све поре нашег живота газе последње остатке патријархалног Лазиног света.

Ипак, Лазаревићев “отпор новом човеку” звучи веома актуелно. Лаза Лазаревић по други пут међу Србима потребнији нам је данас него икада пре.

Микица Илић

Лектура и коректура: Милица Вељковић

Lazar Lazarević je rođen u Šapcu 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privreženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876—1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara naredne godine Laza Lazarević je preminuo.U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“.Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća.

Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu.Pripovetka „Prvi put s ocem na jutrenje“ prvobitno je imala naslov „Zvona sa bogorodične crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine.

U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelambaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put.

U martu 1880.godine Lazarević objavljuje pripovetku „Školska ikona“ u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih, destruktivnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek, pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Mara, koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spašavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake.

Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Priča je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je „pravi Srbenda“.

Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim rušilačkim.

Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljjujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj realnosti.

U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosi. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu.

Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka.

„On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića koja je štampana u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divlji mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu-poslu, kući i imanju.

„Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja. Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, odnosno Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutršnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje ,a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio slobodan da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava.

Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče.

Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke.

Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine

Prvi put s ocem na jutrenje
Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.” i objavljena je u časopisu „Srpska zora” 1879. godine.
U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put.

Školska ikona
U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac”. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek, pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake.

U dobri čas hajduci
Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina” objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!”. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Priča je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je „pravi Srbenda”.

Na bunaru
Pripovetka „Na bunaru” objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina” i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim.

Verter
Prvi deo „Vertera” Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini”, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera”. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera”. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti.

Sve će to narod pozlatiti
U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti” a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini”. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu.

Vetar
Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini” objavljena je Lazina pripovetka „Vetar”. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka.