Dragana Konstantinović

Želja

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

D. Konstantinovic

Tebi, ljubavi


Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim dragi...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa sa tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Prizivam bledo vece
protkano zutim sjajem.
Da li je ovo vec bilo
ili ce sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi tece
i ja bih samo da dajem
dok se juce kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stici do tebe?
Ne sumnjam vise ni trena.
U meni ceznje ima
da porusi sve planine.
U meni neznost snena
jaca od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti saraju sne:
hoce li zaista moci
da ti prenesu sve...?


Dragana Konstantinovic

ILUZIJA

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvucenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reci u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzlece iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i cuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paucinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su cule
posrcu pod teretom bremena...
Hoce li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i cutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

Dragana Konstantinovic

Dragana Konstantinović

Rođena 1961 godine. Veći deo svog života provela u Beogradu odakle se 1993. preselila u Vankuver, Kanada.
Objavljivala je priče iz žanra naučne fantastike u jugoslovenskim časopisima i novinama. 1994. godine objavljena joj je novela ¨Ves¨ u ¨Tamnom vilajetu - izboru jugoslovenske fantastike¨ u izdanju izdavačke kuće ¨Znak sagite¨ iz Beograda.

facebook

Iz šarenog mnoštva

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

Pesma za Lidiju

Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.

Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...

Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.

Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...

PRVA LJUBAV


Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguæe preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje. Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje æe znati da ga vrate, onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reèi mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reèi da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da æe iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
oèima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju, na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neæe ništa da me spreèi
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreæu i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konaèno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge

koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i èuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parèe istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da æemo zajedno da poteèemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da æu početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti æeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

SUSRET


Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poèe da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reèi nedoreèene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
zaèas se pokri velom æutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje

PISI MI


Da li jos uvek, nekad,
kad pomislish da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
zhivne u tebi iskra
kroz magichnu nestalnost
i obasja lutanja nasha
i susret koji jos cheka
tamo negde sred guzhve
na uglu pored Slavije..?

Da li jos uvek snivash
i snima bojish sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose..?
I da l' jos u uglu usana
iste osmehe skrivash
i isto, nehajno, rukom
otklanjash pramenje kose..?

Da li ti misli jos nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seche koshava
k'o topli dah zimskim rezom..?
Da li jos uvek prichash
plamenim krilima poneta..?
Da l' jos onako zhurno
uveche korachash Knezom..?

Da li jos uvek pushish?
Chitash li iste knjige?
Da li jos uvek volish
da slushash Baha i Lista..?
Da li jos uvek veshto
u sebi promaje gushish,
da li jos vedro grabish
i ne hajesh za brige..?

Da li si jos uvek ista?

Ti uvek imash mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj chemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje rechi i shapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja shetam
pod svodom nasheg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' ce me mozhda
tvoja pricha zaboleti...
Dok mi pishesh o svemu
uklanjash sva rastojanja,
i zato, samo mi pishi,
i ne pitaj da li cu voleti...

BESNA PESMA
Besna sam,
danas sam strašno besna!
I nema mi pomoæi niti leka,
tol'ko sam besna!
Besna sam na sve moje u kući,
i na sav posao što me čeka,
i na komšinicu što nije svesna
da je bolje da dođe sutra,
i na sve one što mi zvrče
telefonom od ranog jutra,
i na sve one sa interneta.
Dan kako ide - sve mi je ljući:
sad bih glat mogla s onima što krče
one sirote kedrove šume,
k'o da su one prava meta!
Tol'ko sam danas opako besna
da bih se sada mogla potući
onako kako samo ja umem
sa pola sveta,
i pobediti sve od reda
ovakva kakva sam, puna jeda,
za sve ostalo nepodesna
kol'ko sam besna!

Danas samo tako strašno besna
na sve i svakog oko mene!
Tako mi nekad sve kontra krene
pa besnim u sebi -
jer drugde gde bi',
na sve i svakog u okolini!
Razbesnela sam se svom strahotom
al' stvarno, nije da mi se čini.
Besnim na poštara što ne donosi
ono što treba u paketu,
besnim na gužvu na ulici,
i na crveno na raskrsnici;
i na onog što na ćošku prosi,
i na onog što pamflete nosi
i deli svetu;
na nasmejane prodavačice
i zamajane vaspitačice;
na one što nit' dišu nit' mirišu,
ali i na ptice u letu
i na kišu...
I na to sto sam na levu nogu stala
kad sam ustala -
što mi je zakazala noga desna!
I na ceo grad i sve u njemu ljude
pa šta bude,
tol'ko sam besna!

Besna sam,
danas sam tako besna
na sve geografske širine,
i na sve od Vankuvera do Beograda
pa opet nazad preko Kine,
na sve i svakog ko se tu nađe
i na sve njihove u laži zavijene suštine!
I na one što dan im je oivičen lepotom
pa ne znaju ni za šta ružno
il' tužno,
i na one one što žive mirnim životom
verujući da su čisti
svi na listi,
i na one što ih nikad ništa loše ne snaðe
pa ne znaju za beznađe,
što ne gledaju bedu
i što imaju šta da jedu,
što imaju svoje streje
a ne tamo neke katakombe,
što ih radijator greje
i što ne znaju šta su bombe!

Besna sam,
tol'ko sam besno besna
da me prosto iznutra grebe!
Besna sam na sve širom sveta
a najviše na samu sebe!
Što sada jurcam kao kometa
beskrajnim svemirom interneta,
što tražim da li ću igde da vidim
išta što može da razbije mrak,
makar i mali, najmanji zrak...
Ali - bas ništa...
A da l' se sprema?
Ne znam al' za sad ničeg nema...
Za sad to svetlo k'o da se stidi
i svi su dani jednako dugi...
A ja sam besna,
ocajno besna...

A najviše od svega sam besna
što sam se bila sama sputala,
ja kao i mnogi drugi
ogrezli u istom sivom talogu,
i što sam do sad samo ćutala!
Znam da sam kriva
dokle sam živa
al' šta sad mogu,
šta sada mogu?
Sad razaznajem i drvo i šumu
al' jednog sam postala vrlo svesna:
Iako sad sve jasnije vidim,
ja previše odmakoh na svom drumu...
Koža mi je moja postala tesna
al' ja samo još mogu da budem besna...

Zato sam besna!

ŽENA U CRNOM
Pognuta, zgurena, tiha, u crno zavijena,
nemoæno korake pruža protiv sopstvene volje.
Gde god Sunce da bije, oko nje caruje sena
što guši nadu da išta može da bude bolje.

Korača nemo dok kraj nje promiču neka lica
čiji pogledi beže kao da nje nigde nije;
daleko u njoj prhnu i poslednje jato ptica
i osta još samo tuga da joj niz pleća lije.

I nije više ona ni setna ni zamišljena,
davno je prošlo to vreme kad je imala snove,
davno je živela život, davno je bila žena,
sada je jos samo ljuska koja se ženom zove...

Prepuklo srce jos tuče i nikako da stane,
broji sapeto vreme u njenoj tami sto drema...
Zagasli život još tinja, još traje neke dane
dok usahla ruka žudi da mazi čega nema...

Umorno diže glavu kao da hoæe da pita
oèima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja:
¨Zašto, kažite, zašto...?¨ Dok zamuæen pogled skita,
osta da čezne za dugom večitog zagrljaja.

A MOL
za jednog Jovicu
Sanjao sam ti oči, Begej u njima teče
dok negde u daljini Beèkerek ljulja zvona;
sunce tone za gradom, radja čežnjivo veče,
budi zvezdu po zvezdu, svih trista miliona.

Svaka se zvezda cakli u ritmu tvoga daha,
bojama davnih tajni tvoje zenice kupa.
Istina puče praskom u om nebeskog praha:
da sam ostao paor, bili bi večno skupa...

Nije mi duša htela da ore rodne njive,
nesto jače i lepše dade mi violinu;
zažmureh na Beèkerek, na dane tihe, sive...
Pesma mi rodi krila, poleteh u visinu...

Još uvek letim nebom, s oblacima se družim,
al' još treptave zvezde van domašaja cakle.
Prizivam cigansku krv što mi venama kruži...
Note u meni samo što ih nisu dotakle...

Napisaæu ti pesmu, zasjaće iz A-mola,
mastilom moga srca u vetru oslikana,
svetom da se razleti k'o mace od topola,
tiho, nežno, lagano, u titraj snenog dana.

Napisaću ti pesmu, sviraću ti polako,
tako setno ti niko na uvce svir'o ne bi;
spojiæeš se sa nebom neosetno i lako,
ti, osmeh moje pesme, ja s mojom pesmom u tebi.

LAHOR
Snežani Ivković
Videla sam te na obali sete,
zasnila tvoj lik u pesku nade.
Kroz tvoju kosu misli mi lete,
lahorom sniju
modre balade.

I znam: i ti si usnio mene
uz plavet istih
lahorova.
Ni širom otvorene zene
ne mogu spasti od nekih snova.

Oboje sazdani od morske pene…

Sada se pitam, gde da te tražim?
Kroz gradsku džunglu
kuda da krenem?
Kako da razgrnem naslage laži?

Predamnom ulice obalu mrače
i niču sive, sumorne stene.
Bezbojne, kuća do kuće plače.

Ljudi su prhnuli u carstvo sene.

Možda je bolje da negde stanem
da nam se ne bi razišli puti?
Grad mi sivilom razjeda dane
al' još se ringišpil u meni vrti.

A možda i nije važno da l' stojim,
hodam il' trčim po sivoj javi…
dokle god u dnu džepova brojim
još zrna peska
što se plavi…

Uz plavet osećam lahor i vidim
tvoj lik kroz osmeh,
suzu il' šalu.

I znam:
naći ćemo se kraj neke hridi,
možda već sutra,
na našem žalu.

Tebi. ljubavi

---

1

---

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretoèim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zraèka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslaèka
i ode nošen neèim
da ti oblije san...

---

2.
Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najèulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo veæ bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teèe
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jaèa od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoæe li zaista moći
da ti prenesu sve...?

---

3.
Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

4.
Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i èini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

NE PRIZNAJEM RASTANKE
Ne priznajem rastanke
i nikad neću.

Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče;

kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane,
baš kada bleda,
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti;

i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...

Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato neću,
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;

da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke,
u žute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato neæu.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato ću uvek biti sa tobom,
u dašku misli ili u snu.

Još uvek naš cvet negde niče,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.

Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

SAMA
Jedna je Sunčica noćas sama,
muž joj je negde na nekom putu.
Tama bez smisla
svu jesen stisla,
u tesnom stanu zagasla žutu.
Gde li sad noći? Beše Panama?
Ako još dobro pamti mu rutu...

Ah, šta je život! Zbog novca šake
navikli su se da žive skokom.
Do posla - kući.
Krompiri vrući
šutnu se dalje što dužim tokom.
Časkom mu saspe uzdahe mlake.
Usput je krzne umornim okom.

Sviće nov dan al' sve je još mračno,
i ustajalost vuče na trulo.
Zazvoni nada.
Dolazi... kada?
Sluša ga dok kljuca šesto čulo:
Limes kad 'n' teži beskonačno
raste dok ga ne pomnožiš nulom...

Malo zagrebeš, ma sve zna sama
ali odbija surovost krutu.
Drugu noæ drema
nemušta, nema,
dok jesen drhti u svom kaputu.
Jedna je Sunčica opet sama,
misli da joj je muž na putu.

SVIRAJ MI MARŠ
Budi se grad cvetom i listom,
ulicama tegli se sneno,
onaj gore je man'o kistom
i nažvrljao sve šareno.

Pršti život i sve se kreće
a u meni k'o nešto puče:
zemlja presta da mi se kreće
jednakim tempom kao juče.

Nešto peva žena u žutom,
dodaje štih vrtlogu boja;
svi se njišu u tempu ljutom,
samo, ta pesma nije moja.

Gubim snove, nebo mi bledi,
mani žutu i te bakrače;
cirkam kianti ali ne vredi,
treba mi nešto mnogo jače.

Treba mi ritam, treba mi marš,
da me probudi treba mi baš.
Sviraj mi druže, sviraj mi marš,
kraće il' duže, ma daj šta daš.

Sa sretne zvezde izvuci zvuk,
za moju dušu pesmu neku;
sviraj mi marš kroz sav ovaj muk,
pa na koju god hoćeš reku.

POMEN JEDNOM MOSTU

Mostovi se prave da spajaju ljude
i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
živeo si usred naše rodne grude
i čuvao svakog od nas neizmerno.

Ponosna sam bila na lukove tvoje
i volela svaki kamen tvoga tela
dok su njima lile kolone da spoje
jedan deo sa tlom onog drugog dela.

Reka ispod tebe brojila je leta
i delila s tobom lepote i muke,
a ja bih svaki put kad tobom prošetam
dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

Rasla sam sa tobom, učila od tebe
i od reke što je ispod večno tekla,
pa sam te na kraju upila u sebe
da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

Jednog dana rekom potekla je zloba
koju su nanele neke davne kiše,
jača i od tebe i od kraja oba
pa ti se lukovi na dva polomiše.

Plakala sam nemo i jos uvek plačem
što su te ubili u jeku mladosti,
što zlo postalo je od ljubavi jače,
što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

Jednog dana neki nov most će da svane
odmah pored mesta gde si slavno pao
pa će da nastavi da spaja dve strane -
nastaviće tamo gde si nam ti stao.

I to valjda tako i treba da bude,
dobro je da puno svud mostova ima,
mostovi i treba da spajaju ljude,
a ljudi da žive sa svim mostovima.

Ipak, ja sam tužna što te nema više
i što sada gledam samo tvoje seni,
al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
ubiju i taj moj most što je jos u meni.

Dragana Konstantinović

MOJA ZEMLJA

Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.

I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.

I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.

I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.

I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.

Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!

Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.

SEĆANJE

Dok jurim drumom, ista prašina
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

VEČERA
Uči

Na sred stola žuta treperava sveća
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

ŠETNJA GRADOM

Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

NAŠA DECA

- ¨Katrina, you are still talking!¨
- ¨Anna, you need this to know...¨
- ¨Next time! Will you stop stalking?!
Oh, my God, you are so slow...¨

- ¨Nick and I went to the Playland
and had a wonderful ride!¨
- ¨I have already heard that,
now let's go and play outside!¨

- ¨Is Sandra with Lana and Joe?¨
- ¨I've told you that! Don't you hear?¨
- ¨Okay, I'm ready to go...
Mom, listen, I'm out of here!¨ *)

Posmatram decu kroz prozor. Tu su i Sandra i Ana,
i mali komšija Nidža uvek pun novih ideja,
i Katarina, i Jova, i sestra njegova Lana...
Svi dični potomci slavnog Vuka i Dositeja.

VESTI

Čitam neke vesti, sve pisano jasno,
sve je tol'ko dobro da boljega nije,
pa se pitam ako je sve tako krasno,
zašto mi drug piše iz Australije?

Čitam neke vesti, sve je tako fino,
kako sunce sija, kako cveće cveta,
pa se pitam što mi brat ode sa sinom
čak na Novi Zeland, s one strane sveta?

Čitam neke vesti, sve pisano lepo,
kako neki ljudi bolji život grade,
pa se pitam kom sam verovala slepo
i što ja sad pišem pesme iz Kanade?

IMA JEDNA ZEMLJA

Ima jedna zemlja al' joj ne znam ime,
ni na jednoj karti ne može se naći,
odvojena od svih plaši se i zime
i još mnogo čega što je može snaći.

Ljudi već navikli na previše toga
tapkaju u krugu vise k'o aveti,
napušteni i od sveta i od Boga,
sami s' svojom mukom i svojom pameti.

Nekad mi se čini da svi tamo sniju
k'o u nekoj bajci stogodišnje snove,
pa da zatvorenih očiju, ušiju
ne vide da sviću neke zore nove.

Princ na belom konju kao da se čeka
da čarobnim mačem dotakne sve ljude,
kao da im treba čarolija neka
da otvore oči i da se probude.

Ali, princa nema niti će im doći
makar ga čekali milenijumima.
Ah, kad bi probali da otvore oči,
videli bi da je sva snaga u njima.