Vojislav Karanović je rođen 1. 1. 1961. godine u Subotici. Diplomirao je na katedri za jugoslovenske i i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.Piše poeziju, eseje. Pojedine pesme prevedene su mu na više jezika. Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Živi u Beogradu.

Objavio je devet zbirki pesama:

Tastatura (1986),
Zapisnik sa buđenja (1989),
Strmi prozori (1994),
Živa rešetka (1999),
Sin zemlje (2000),
Svetlost u naletu (2003) i
Dah stvari (2005).
Naše nebo (2007).
Unutrašnji čovek (2011).

Zagrljaj


Obruči što grle bačvu punu gorkog
Vina. To su bili naši dani.

Trpki ukus crnice, uporno proticanje reka,
(kao proticanje krvi kroz vene i arterije)
Šum lišća, i talasi koji su
Borama pokrivali jasno lice mora.
Varka, koju smo svi voleli.

Nema više prepoznavanja,
Prisnog smeha oblaka.
I let laste,
Nestašno prevrtanje po vazduhu,
Mi ipak nismo razumeli.

Telo bi svaki od nas
Radije bio svukao:
Osećali smo ga kao tkaninu
Čije se niti brzo paraju.

Sada, okruženo zidovima
Koje pokriva sloj guste mahovine,
Ostalo je samo srce.

Krv se kao končić dima
Izvija ka nebu.

Nema više ni srca.

Dušo, umij svoje
Razgorele obraze snegom.

Čuju se samo još damari,
Kotrljanje zvezda niz nebo.
Kao u mračnoj kutiji, tišina
Koja opija; zagrljaj
U kome nema nikoga.

O čitanju poezije





Treba čitati poeziju.
Ako ne zbog drugog,
Tako možeš da osetiš
Da nisi jedini
Izgubljen. Da ima
Onih koji su više
I lepše zalutali
Nego ti.

Da i drugima nedostaju
Orijentiri. Kao stubovi
Koji izmiču iz ruku
Čim se neko za njih uhvati.
Da i drugi gube glavu
Osetivši da su bez oslonca
U prostoru beskrajnom kao
Ljudska duša.

Otvori knjigu pesama, i osetićeš
Da se svet isto tako cepa
Na mestu gde se prsti tišine
Usecaju u njegovo meso.

Čitajući pesme nazire se
Dubina slutnje da jedino
Pitanja ostaju otvorena.
A da se nad nama
Nešto teško, teže i od
Zemlje, spušta.

Zbog poezije nama izgleda da munje
Imaju manje oštra sečiva.
I da grmljavina
Tone u muk.

Nesanica se rečima
Pripitomljuje.
I manje smeta
Što uveče glavu polažemo
Na jastuk
Kao na giljotinu.

Razglednica



Jeste, živi smo.
Beton oko nas
Hrapav je
I hladan. Cvet
Ruže, kao plamen mek.
Čelična konstrukcija mosta
Podseća na ukrštene
Mačeve. Svetiljke
Noću obaraju svoje glave.
Automobili na ulicama
Zuje kao bube. Vazduh je
Lak, i prija,
Uz reku kojom plove
Polako brodovi. Ovo drveće,
To su topole. Lišće, mirisi.
Ivice su oštre. Jasnost
Na koju smo ponosni. Jeste,
Živi smo. Ali
Sve sporije i sporije.
Dok ne postanemo
Prizor na razglednici.

Svetlost


Neka sve drugo ode, razveje se,
Izgubi. Samo svetlost
Da je tu, blagim okom
Da me gleda. Čak
Ako je gruba i na silu
Ulazi kroz staklena okna.
I onda kad tare ramena
O pukotine između roletni.
Opraštam joj uporno kuckanje
Po očnim kapcima u času
Kad oni ne žele da se otvore.
Jer ta želja je kao kamen:
Brzo tone, pada na dno.
Svetlost je leptir
Sleteo na zenice.
Taj cvet
Lep je kao čestice
Uskovitlane prašine.
Samo da gledam, u njoj
Da se izgubim.
Kao što sam sebe gubio
U sjajnom pogledu one
Koju sam jednom
Stidljivo uhvatio
Za ruku, pomilovao
Po nadlanici.
Neka sve drugo ode,
I ljutito zalupi vrata
Za sobom. Dok je ona tu
Sve je na svom mestu.
U snopu svetlosti
Trepere sitna zrnca
Kao prah sa krila
Anđela.
Zar da tražim više?

Elegija o bagremu pod prozorom


1.

Koliko si puta gledao tu krošnju,
lišće što treperi ili miruje,
grančice tanke kao popucali
kapilari na oku;

to stablo, uspravno
kao znak usklika,

i grane, pružene u stranu
kao da nešto pipaju i traže.

Plašio se da nećeš naći
reči za neku pesmu,
da će ti ona izmaći:

kao da pesma može da nestane,
da se izgubi, pretvori u tišinu, u vazduh.

U jesen drvo bi gubilo listove,
u proleće ga opet sticalo.
Tako se tebi činilo.

A bagrem je bio tu, pod tvojim
prozorom, i nije se pomerao -
osim u olujnom košmaru.

2.

Opali listovi kotrljaju se
asfaltom, polako menjajući
boju, od zelene u tamnomrku.
Sve više su nalik
licima dece u sumrak, kad je dan na izmaku .

Toliko si puta gledao to drvo
i ono se davalo tvom pogledu,
ravnodušno, umirenog daha.
Žilice, tkivo, sokovi koji
hrane to telo što se migolji
i beži iz zagrljaja u koji ga
steže tvoja svest. Možda ne vidiš

ali drvo gleda pravo
u tvoje oči.

3.

Listovi, zeleni i meki kao reči,
raspadaju se i trule, vraćaju se
zemlji, iz koje su i nikli.

Da li se i dalje plašiš
za pesmu, da će ti pobeći?

Pesma ne odbacuje svoje reči.
Stihovi - kome oni da se vrate?
Od koga su uopšte potekli?

Još uvek si na prozoru. Gledaš.
Krošnja, taj šumni kovitlac,
skuplja se u tačku
malu kao zenica.
Asfalt je boje beonjača.
Vetar preko njega klizi
kao kapak preko oka.

Zemlja ima crte tvog lica.
I ovo nije prozor nego ogledalo.

Koliko si mu puta samo prišao,
a to nisi shvatio,
nisi primetio.

Posveta


Sebi samom. Ispod
Krošnje jablana zaljubljenog
U vetar. I tebi
Čiji pogled traje kraće
Nego blesak munje;
Tebi čije je postojanje
Tiše od šapata riba.
Kao i onom
Koji vlastite korake
Nije merio metrima i
Sekundama, već zamasima
Nevidljivih krila.
Ali i ostalima. Onima
Čije se srce grčilo
Opuštalo, a njegovi
Otkucaji ličili na
Grebuckanje kandžica uz
Stakleno okno.
Zapravo svima
Kroz koje je šuštala krv
Makar kratko, za tren,
Jednog sunčanog popodneva
Kada bi stvari okupane
Svetlom postajale vidljivije,
A ovaj svet, takoreći,
Na naše oči, izranjao
Iz onog.

Kradljivci tišine


Prsti dobuju po stolu, šapat
Je uvek budan. Uz nagle
pokrete, grlen smeh, uzvike.
Kroz otvorena usta
Marširaju povorke reči.

Lupa vrata, tresak prozora,
Škripa stolica po podu.
Nama i priroda ide na ruku:
prati nas zavijanje vetra
Udari groma, huka talasa.

Bruj motora, eksplozije govora.
Krici nas ne zbunjuju, naprotiv.
Škrgut zuba, stenjanje, disanje -
Maljić bez prestanka tuče
po zategnutoj koži naših snova.
U nedra skrivamo, da niko ne vidi,
ni mi sami, ono što će nas
na svoje tihe grudi da privije.
Nakon poslednjeg otkucaja srca,
kada umine odjek te detonacije.

Ovo drvo


Ni napolju ni unutra,
ovo drvo raste
u središtu
zebnje,
pruža žilice u tlo
saznanja da smo lomni
i krti, da nam je tako lako
naneti bol. Grančicu
najmanjeg drveta, one
breze koju slutiš ispod
prozora, teže je slomiti
nego čoveka. Igle
ulaze u vene, kliznu lako
u njih, i najednom
si više nego smrtan
i prolazan.
Kroz krv klizi rastvor
koji bi trebalo da te izleči
od nečega što nije
bolest, a nije ni zdravlje,
da ti da odgovor na
pitanje koje nisi postavio.
Drvo koje vidiš iza
sklopljenog oka, iza flastera
priljubljenog uz kapak,
stvarno je, razgranato,
na sve strane širi krošnju,
grane pruža u širinu,
u visinu, u dubinu, u tebe,
u mene, u sebe.