Mirjana Karanović





Intervju kao Biografija

Puls
piše: Mirjana Pašćan
foto: Dalibor Danilović

Nominacija za najbolju evropsku glumicu njen je najveći uspeh u karijeri... Za svoj privatan život kaže da nije uzbudljiv niti da ona to želi. Za nju, jedino uzbudljivo jesu njene uloge... Jedino je istinski srećna dok radi
Neko napravi nešto „dobro“, napiše dobar roman ili ostvari dobru ulogu na filmu... Takva dela nesumnjivo privlače pažnju publike i kritičara. O tome se priča, piše, hvali. Autorima se uručuju priznanja kao potvrda da je njihovo delo „dobro“. Ne postavljaju se pitanja gde je delo nastalo, već ko je tvorac.

Tako bi se za dosadašnji rad naše glumice Mirjane Karanović moglo reći da je nešto „dobro“. Filmovi koje je snimila zaslužili su veliki broj svetskih nagrada i priznanja. I tako je od samog početka, od 1980. godine, od „Petrijinog venca“, pa preko filmova „Otac na službenom putu“, „Bure Baruta“, „Podzemlje“… A onda je snimila „Grbavicu“ i „Gospođicu“, filmove koje ceo svet nagrađuje. Ali, „Grbavica“ i „Gospođica“ nisu snimljeni
u srpskoj produkciji, pa se u Srbiji ne pominje veliki uspeh ovih ostvarenja i naše glumice Mirjane Karanović…




Srbija ćuti

Naši mediji ni reč nisu napisali o nominaciji Mirjane Karanović za najbolju evropsku glumicu. A nominovala ju je Evropska filmska akademija. Ceremonija dodele održana je u Varšavi, prošle godine u decembru, a jedna od nominovanih bila je i poznata glumica Penelope Kruz, koja je i dobila to prestižno priznanje.
–Šta da kažem... Tako je to. Da je bilo reči o nekom srpskom filmu, a ne bosanskom, to bi verovatno bilo objavljeno, ali ovako... Ipak, Evropska filmska akademija nominovala je mene, mojim imenom i prezimenom, a ne samo „Grbavicu“. Ali, to je stvarnost…




Kada je počela da sarađuje sa bosanskim i hrvatskim rediteljima, počeli su i komentari:
„Zašto baš ona? Zašto ne neka bosanska i hrvatska glumica?“

–Meni to nikada niko nije rekao u lice, ali takvi komentari su postojali, baš kao i komentari u Bosni i Hrvatskoj: „Zašto naše glumice ne igraju u srpskim filmovima?“ Mene to ne potresa, jer mislim da je ta ksenofobičnost deo atmosfere u kojoj svi mi živimo, naročito u ovom regionu.
Priča koju „Grbavica“ priča o ži-votima i traumama žena silovanih za vreme rata, deo je naše istorije i ona će tek biti ispričana baš kao i ostale ljudske drame koje smo preživeli. Za mene, ova nominacija je ipak najveće priznanje koje sam dobila u životu. Mislim, u nekakvoj zva-ničnoj hijerarhiji nagrada. To priznanje, ipak, pripada samo meni. Svi filmovi u kojima sam do sada glumila dobili su mnogo nagrada –od „Zlatne palme“, „Zlatnog medveda“, „Zlatnog leoparda“...
Sve te nagrade, naravno, osećam kao svoje –priča naša velika glumica.

Da li su nam odveli jednu od naših najboljih glumica i da li je Mirjana Karanović hrabra kada se upustila u saradnju sa rediteljima bivših jugoslovenskih republika –bilo je i ovakvih komentara u našim medijima… Ali, filmove koji su nastali iz te saradnje, ovde niko nije komentarisao, a kamoli hvalio…
–Nisam o tome razmišljala kada sam sve to radila. Tek kada su počele te odvratne reakcije, nazivana sam hrabrom. Nisam ja tu osetila nikakav adrenalin. I nikada nisam Bosnu i Hrvatsku osećala kao tuđinu. Ljudi su isti kao ovde, isto su obučeni, sluša se ista muzika...

–A kako sam se osećala? Šta da kažem... Drago mi je. To je finale, kruna mog rada. Drago mi je što su svi ljudi širom sveta koji su gledali film ocenili celo ostvarenje kao odlično, od Amerike do Evrope. Takve kritike nisam dobila u Beogradu kada je prikazan na Festu. Ali, ja znam da sam napravila nešto dobro. A kada za nešto što uradim i čime sam zadovoljna još stižu i priznanja,onda ništa bolje od toga! To je sjajan osećaj. Nisam očekivala pobedu. Nisam očekivala da ću pobediti i poneti titulu najbolje glumice u Evropi.

U ovakvom evropskom takmičenju, gde glasa mnogo ljudi, manje zemlje imaju manje šansi, da ne kažem malo. Od dve hiljade članova Akademije najveći broj je iz Nemačke i Francuske, tako da je jako teško pobediti i biti primećen kada dolazite iz ovog našeg dela Evrope. Ali, očekivala sam malo više svečanog duha u Varšavi. Nije to na kraju ispalo onako kako sam ja zamišljala. Sve je to bilo nekako traljavo. Očekivala sam da će pažnju imati svi nominovani, a ne samo velike svetske zvezde kao što su Almodovar i Penelope Kruz. Sa mnogo više pažnje dočekivana sam na manjim, običnim festivalima, gde sam dolazila kao deo tima jednog filma nego ovde, gde sam ja lično bila jedna od
mogućih dobitnica nagrade za najbolju evropsku glumicu. I cela ta procedura oko odlaska i ta posebna viza za Poljsku, sve je to bilo nekako komplikovano i teško… –priseća se Mirjana ceremonije u Varšavi




Nema zlatne limuzine

A kada je ’85. Mirjana čula da je film „Otac na službenom putu“ osvojio „Zlatnu palmu“, trčala je od sreće hodnicima hotela u Šibeniku, gde je bila na gostovanju.

–Da, samo što je to bilo pre 22 godine. Znate li koliko je to vremena? Ja sada imam 50... Nisam više tako mlada da bih se zanosila nagradama. Vrlo rano sam shvatila da je to jedna šizofrena situacija, to su trenuci, jedan dan u mom životu, jedna mogućnost... Ništa se u suštini ne menja.
Eto, kada sam dobila indeks, o čemu sam sanjala u gimnaziji, ništa se nije promenilo, a očekivala sam da hoće. Sve! A onda sam došla kući, shvatila sam da i dalje imam svoju sobu kod tate i mame, a ujutru kada sam se pogledala u ogledalo, imala sam iste bubuljice. Sve je izgledalo isto. I tako danima.
Isto je i sa nagradama koje sam dobijala za svoj rad –shvatila sam da je to jedan dan. Ja i dalje stanujem u Beogradu, na Vračaru, i neću se seliti odavde. Nije se nikakva zlatna limuzina spustila sa neba i odvezla me u neki drugi svet. I dalje idem na Kalenić pijacu, sa ovom nominacijom i nagradama ili bez njih.
To su trenuci u kojima osetim ponos, zadovoljstvo, snagu, ali onda posle svega, imam po podne čas sa studentima, mama je bolesna, zove me sestričina... Život nastavlja da funkcioniše i mora da funkcioniše.
Ne mogu živeti u trenutku baš kao ni u prošlosti koja je dovela do tog priznanja. Moram živeti dalje! Divan je taj sladak ukus kolača koji se zove uspeh. Samo, mnogo je kalorična hrana, ne smeš se prejesti!




Opet u centru pažnje

Prošle su teške devedesete. Prošao je rat i emotivni šokovi. Mirjana je mislila da je propustila sve vozove koji vode u budućnost.

–Devedesete su prošle, prošla je moja mladost i energija koju sam imala i ja to ne mogu da vratim. Znam da bi moj život izgledao drugačije da nije bilo rata i to bi verovatno za mene bilo pravo vreme kada bih ja igrala velike, prave uloge i postizala uspehe. Onda je sve to prošlo kako je prošlo i ja sam mislila da sam propustila sve vozove koji vode u budućnost. Neću da kažem da sam se pomirila i odustala, ali rekla sam –ok, imam svoju profesuru i teatar... Međutim, dogodila su se ova dva filma i mnogo priznanja. I nisam verovala da ću sve ovo uraditi. Može da se desi da ja više ništa ne uradim, a možda ću imati više posla nego ikada. Neću očajavati ako ne dobijem neke velike ponude, a biću
srećna zbog svega što se dalje bude dešavalo. Trudim se da sebe sačuvam, pošto mi baš i nije želja da se razočaram...

–Mislim da sam dobro iskoristila svoje šanse i da ih nisam propuštala.
Nemam želju da se u filmu pojavim po svaku cenu. Imam potrebu da nešto napravim. Tako i nemam ništa protiv epizodnih uloga. Ako me neko zove za ulogu, uvek pitam: „Zašto ja? Koji je to specifičan zahtev koji ja mogu da ispunim?“ Uvek tražim da mi to objasne. Jedini reditelj kod koga bih pristala da igram bilo šta, jer znam da on to neće tek tako ispustiti, jeste Kusturica. Kod njega sam igrala uloge koje gotovo da na papiru nisu ni postojale! Na neki način sam ja pravila uloge. Znam da on mene zove sa određenim razlogom. Sa njim znam da sam ja ta koja to treba da odigra. Često su govorili da je Emir Kusturica moj reditelj i da sam ja njegova glumica. To nije tako. On ima glumce koje ceni i sa kojima može da sarađuje. A ja njega cenim jer je reditelj koji ima puno mašte!!! Od reditelja sa kojima nisam radila, tražim da mi kažu zašto baš ja. Varijanta potpiši ugovor i uzmi pare, mene ne zanima.



Svoje znanje i glumačko umeće Mirjana Karanović ne čuva samo za sebe, već ga prenosi i na neke nove, buduće glumce. –Sebe sam prostrla na više terena, igram u više liga. Bavim se i prosvetnim radom. Ako mi ne krene na jednoj strani, uvek imam drugi prostor i ljude kojima sam potrebna. Radim kaoprofesor glume na Akademiji dramskih umetnosti „Braća Karić“. Ovo je četvrta generacija mojih studenata.
Sada vodim prvu godinu. Imam 13 studenata u klasi. Oni su još uvek bebe. Počinju da se suočavaju s tim koliko je samodiscipline, treninga, upornosti i rada potrebno, sticanja kondicije i mentalne i fizičke da bi mogli da izađu na scenu i publiku uvere u neki sadržaj i emocije. Od onih sam profesora koji popuštaju, a onda studenti to iskoriste, pa se ja razbesnim... Tako da nisam neki taktičar pedagog i prilično sam u svemu tome
emotivna. Otvorena sam prema studentima i često verovatno surova, a to je zato jer znam da će izaći u svet gde ljudi neće imati milosti. Volela bih da ih pripremim na to da ne odustanu, da se ne obeshrabre samo zato što je neko rekao: „Ti si bez veze!“ Ja im i kažem da za tešenje imaju svoje prijatelje i roditelje, svoje ljubavi, a ja ću im reći sve ono što mislim da ne valja. A kada pohvalim, onda zaista ne laskam. Znam da postoje načini
da mama, tata, baba i deda ili stric kupe svojoj deci neki film ili da ih ubace u neku predstavu ili televiziju, ali isto tako znam da to nije uspeh koji može da traje. Nema te narodne banke koja može da finansira neuspehe. Zaza Gabor imala je mnogo novca, udavala se za milionere, ali nikada nije mogla da kupi uspeh. Uvek će je pamtiti po muževima, a ne po ulogama.

( nastavice se )

ИНТЕРВЈУ: МИРЈАНА КАРАНОВИЋ, глумица

Слобода је привилегија, али и одговорност

Демократско друштво је захтевније, оно тражи од тебе да се ангажујеш. Када нема
диктатора онда си ти сам одговоран за свој несрећни живот.




Глумица Мирјана Карановић на сцени Битеф театра режира представу „Психоза у 4.48”према комаду Саре Кејн, чија премијера се очекује у петак, 10. маја. „Психоза у 4.48” је последње дело контроверзне Саре Кејн. Сценограф је Горчин Стојановић, костимограф Зора Мојсиловић, а сарадник за покрет Соња Вукићевић, музику је компоновао Влада Пејковић, видео-материјал је снимио и монтирао Стеван Филиповић. Играју Дарија Рајшић, Вања Ејдус и Дамјан Кецојевић.

Шта вас је подстакло да се позабавите овом необичном ауторком и њеним делом, с обзиром на то да се Сара Кејн сматра једном од најзначајнијих представница „жестоке драматургије”?

Све се десило случајно и спонтано, без одређене намере. Први пут сам се срела са текстом „Психоза у 4.48”пре више од 15 година када је постојала идеја да се то ради у позоришту. Када је моја студенткиња дошла са идејом да баш ради Сару Кејн за свој дипломски рад, рекла сам јој да је то ужасно тешко. Ипак, одлучила сам да јој некако помогнем. Почињале смо, одустајале, поново почињале... Овим текстом се заправо бавим већ неколико година, у разним фазама и никако нисам била начисто која је моја веза са њим. Шта је то због чега бих тај текст радила? Некако сам се томе опирала и говорила себи да ја и мој живот немамо пуно везе ни са тим садржајем, ни са Саром Кејн. Радила сам њено дело „Федрина љубав”, али конкретно комад „Психоза у 4.48” је слалом који сам покушавала да направим желећи да избегнем његово повезивање са собом. На крају сам схватила да сам сувише у том процесу и да морам да завршим ту представу. Сувише дуго свог времена сам потрошила да бих одустала. Тако смо дошли до Битеф театра, придружили су нам се Вања Ејдус, Дамјан Кецојевић. Претпостављам да ћу када прође извесно време имати неки преглед шта све ово значи за мене.

Дело „Психоза у 4.48” Сара Кејн је писала у психичкој неуравнотежености, у време док је боравила у болници и будила се сваког јутра тачно у 4.48 часова. Колико је тешко радити ово дело, будући да није писано у драмској форми?

Овај комад је широм света извођен у разним варијантама, од монодраме до кореодраме, до представа са десет глумаца на сцени. Одлучила сам се за распоред од две глумице и једног глумца. Тема је депресија, или самоубиство, која је присутна чини ми се у многим животима, али има јако мало жеље у свима нама да се тиме бавимо на светлости дана. Депресија некако припада самоћи, некаквим тајнама Обично не парадирамо пред својим пријатељима и познаницима или пред јавношћу да смо у депресији. Признајемо то стање тек када прође и када смо се оснажили да се са тим проблемом суочимо. Тема није лака, али је наша уметничка екипа покушала да направи сценско читање те приче. Бавили смо се том тугом, очајем као нечим што припада и нама лично, неком нашем животу.

Које узбуђење можемо да очекујемо у вашем читању „Психозе”?

Волела бих да у овој представи повежем истиниту, искрену емоцију и истинит, искрен исказ на сцени са формом која је понеки пут помало кореографска. У сваком случају, у представи има јако много покрета. Такође сам повезала и неке друге визуелне начине представљања глумаца, преко снимка, камере. У визуелном смислу постоји комбинација позоришно-филмског начина.

Тврдите да је психички пуно лакше живети у диктатури него у демократији. Тачније, да живимо у контролисаној демократији, односно прикривеној диктатури. Зашто?

Слобода је привилегија, али и одговорност. Слободни људи заправо могу да чине много више него они који су ограничени, било решеткама било забранама. Када немате забране онда морате да изградите моралну структуру по којој се крећете. Исто тако морате да прихватите и последице својих погрешних потеза. Зато мислим да је за многе људе живот једноставнији где слобода не постоји. Демократско друштво је захтевније, оно тражи од тебе да се ангажујеш. Да водиш свој живот, да иницираш ствари, да не чекаш да ти неко други нешто поклони или дозволи. То подразумева да си одговоран и за неуспехе, за погрешне изборе... Не можеш да кривиш диктатора зато што ти није дозволио да имаш срећан живот. Када нема диктатора онда си ти сам одговоран за свој несрећни живот. То неки пут може да буде и трагично.

Кажете да морамо много тога да реновирамо у држави, јер наша кућа захтева детаљно чишћење и спремање. Шта конкретно?

У последње време се више бавим собом, а све мање животом других. Мислим да могу бити добра за друге једино ако порадим мало на себи. Морам да преберем свој живот и своју кућу, а мислим да је дошло време да свако са собом рашчисти неке ствари. Да буде одговоран према себи. Немам више потребу да сређујем друштво, него себе.

Коју духовну вертикалу треба да следимо?

Јако је захтевно уредити свој живот. Тешко је као резултат посматрати свој живот који је у хаосу, али заправо то је једна јако лагодна ситуација у којој не знаш када идеш на спавања, кад устајеш, шта једеш, шта пијеш, које ауторе читаш, са ким се дружиш. Не треба се руководити правилима која се сервирају одозго, која је неко промовисао. Важно је да откријете које су то моралне обавезе и вредности по којима се руководите у животу.

----------------------------------------------------------------------

Има много добрих глумица

У време детињства и ране младости исецали сте фотографије Софије Лорен... Кога данас издвајате из света уметности?

Не само Софије Лорен, већ и Ђине Лолобриђиде, Брижит Бардо... Данас има много добрих глумица и код нас и у свету. Управо сам гледала представу „Док нас смрт не раздвоји” и уживала у глуми Аните Манчић, Јасне Ђуричић, Јоване Гавриловић. Изузетна је, рецимо, и Александра Јанковић, а у свету је најбоља, непревазиђена Мерил Стрип.

Борка Г. Требјешанин
објављено: 07.05.2013.
politika.rs

Mirjana Karanović igra Teslinu majku

Glumica Mirjana Karanović pridružila se ekipi biografskog filma Nikoli Tesli "Tesla"
koji će početi da se snima ove jeseni u Srbiji i SAD i gde će igrati Đuku, majku
priznatog i poznatog naučnika koja je imala veliki uticaj na njega, saopštili su
producenti filma.






"To je veoma mala uloga, ali Đuka je igrala značajnu ulogu u životu Nikole Tesle",
rekla je glumica. "Ona mu je pomogla da definiše ono što je bio. Velika je čast za mene
da igram ženu koja je mnogo radila i koja je održavala jednu jaku i zanimljivu porodicu".

Od trenutka kada je Karanovićeva pročitala scenario američkog reditelja Majkla Entona
ona je znala da je uloga Georgine - Đuke Mandić (Tesla) ona koju mora odigrati.

"Bila sam dirnuta predivnim scenarijem gde je svaki lik prikazan sa jakim integritetom",
rekla je poznata glumica i pedagog koja se nedavno oprobala i u ulozi rediteljke komada
Sare Kejn "Psihoza u 4.48" koji je premijerno prikazan u maju u Bitef teatru.

"Majkl radi film koji je priznanje Nikoli Tesli. On je u priči zadržao autentičnost. Ovaj film
bi trebao da uveri svet kakav je on sjajan čovek bio i šta je sve on za nas uradio", ocenila

je Karanovićeva.

Reditelj Enton je uvek imao na umu Karanovićevu za ulogu Đuke.

"Verujem u vrednosti Mirjane Karanović i da će izneti verno ovu ulogu", rekao je on. "Ona je
bila važna u njegovom životu, čak i posle njene smrti. Mirijana je apsolutno neustrašiva u svom
pristupu glumi i ja sam isto to osetio kod Branka (Tomovića, koji će igrati Teslu)".

Reditelj je istakao da niko i ništa nije moglo da spreči Teslu da radi ili kaže ako je znao da je
u pravu. "Te iste osobine sam video kod Mirjane i Branka i zato nisam mogao da izaberem
bolje glumce da tumače majku i sina", naglasio je Enton.

Karanovićeva će snimati svoje scene tokom oktobra i novembra ove godine u Srbiji. Reditelj
je trenutno u pregovorima sa glumicama sa Balkana koje će igrati Tesline sestre.

"Teslina porodica treba da objedini u isto vreme sve karakterne osobine ljudi iz regiona", rekao
je on. "Oni su bili Srbi koji su živeli u sadašnjoj Hrvatskoj i želim da publika shvati autenčinost
tih uslova".

On je takođe objasnio da što je više otkrivao tog brilijantnog čoveka i njegova dostignuća da
je želeo da da ispriča priču na jedan autentičan način i da izbegne trivijalne spekulacije.

Karanovićeva je pozdravila Entonovu odluku da snima neke scene na srpskom jeziku. "Odlična
je stvar što ćemo snimati scene na srpskom, a ne na engleskom", rekla je Karanovićeva
podsetivši koliko je Tesla bio značajan za srpsku istoriju.


b92.net
15.07.2013.

Mirjana Karanović: Svi smo gladni ljubavi



Glumica uoči trećeg izvođenja predstave “Glad“: Ljudi se prepoznaju u gladi
za ocem, za majkom, za partnerom, za sobom, za ozdravljenjem.



U VELIKOM izlogu na Trgu republike, u kasne noćne sate - odvija se drama pred očima radoznalih prolaznika. Poznata lica s druge strane stakla, vide se, a ne čuju. I bez tona jasno je da samo metar od gradske vreve, za prostranim elipsastim stolom, oni govore uglas, svađaju se, strasno ljube i grle, pevaju... Teku neke žive priče, a nemi svedoci ne nalaze se samo na ulici već i za istim stolom: sedmoro glumaca okruženo sa dvadeset gledalaca, dele atmosferu svečane večere (koja samo što nije stigla), "najavljuju" je čaše vina i ljubazni konobari...


Večera neće ni doći. Predstava se, nimalo slučajno, zove "Glad". Umesto zveckanja escajga, kako veče odmiče, na površinu sve više izbija glad - za ljubavlju, razumevanjem, podrškom, nežnošću.
Autori ovog nesvakidašnjeg projekta (u prostoru Kulturnog centra Beograda) su reditelj Andrej Nosov i dramaturg Vuk Bošković. Predstava je zamišljena kao vežba iskrenosti, ni manje ni više od toga, naglašavaju autori. Ipak, "Glad" je dokumentarna fikcija, u nju su samo glumci (Mirjana Karanović, Branko Cvejić, Aleksandra Janković, Vlada Aleksić, Hristina Popović, Milan Marić i Jovana Gavrilović) umetnuli monologe koje su uvek želeli (a nisu imali priliku da igraju), nadovezujući lične priče i kombinujući ih sa dramskom literaturom. U utorak uveče je treće izvođenje predstave i opet novo, sasvim osobeno iskustvo - kako za publiku, tako i za same aktere.
- Radili smo improvizacije na određene teme, pričali o svojim iskustvima gladi za emocijom, pažnjom, nekim slikama iz detinjstva i monolozima koji su nam bliski - objašnjava proces rada Mirjana Karanović. - Lično, mislila sam na Ledi Magbet i njenu odlučnost da ide do kraja, i na omiljenu bajku iz mog detinjstva, "Trnovu Ružicu". A onda sam to pokušala da racionalizujem, pa i želju da te neko probudi i spase... Vuk Bošković je na osnovu naših improvizacija radio tekstove, mada su događaji o kojima govorimo fikcija. Tačnije, odnos s muškarcem o kome pričam u predstavi nema konkretne osnove u mojoj privatnosti, ali ima osnove u onoj potrebi da nekog izazoveš da ti pokaže apsolutnu ljubav. To je suština.


INTIMNA, A JAVNA "Glad" su dolazak najavili i neki selektori festivala iz inostranstva, ali ukoliko se i bude igrala izvan Kulturnog centra, nikada neće biti predstava za veliko gledalište: - Reditelj je želeo da ona bude u izlogu, javna, izložena pogledima. Da ljudi vide predstavu, ali da je ne čuju. Reč je o spajanju jednog zaštićenog prostora i onog napolju. Unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Vizuelno je to moguće uraditi i u nekoj galeriji ili prodavnici. Važno je da joj bude omogućeno da istovremeno bude i intimna i javna.


Poznata glumica ističe da je priča zapravo oblanda za iskazivanje emocija, zato u njoj ima i ličnog i univerzalnog:
- Ljudi se prepoznaju u gladi za ocem, za majkom, za partnerom, za sobom, za ozdravljenjem. Bio je veoma zanimljiv proces rada, drugačiji, jer ovo jeste pokušaj da se napravi drugačiji teatar. Dobro je da postoje različite forme scenskog izražavanja.
Na pitanje kako na glumca utiče bliski dodir s publikom u prostoru, kao i radoznali pogledi kroz staklo izvan scene, Mirjana Karanović kaže:


- Nisam znala šta može da se desi. Dok smo probali imali smo panoe na izlogu i nismo videli ulicu. Naravno, čovek uvek pođe s nekim strahom. Ništa loše se nije dogodilo. Naprotiv, to je dodalo uzbuđenje na celo izvođenje. Gradimo i učvršćujemo svoje likove, predstava se i dalje uobličava, sve više se navikavamo na ovu nesvakidašnju pozorišnu situaciju. Najuzbudljiviji trenutak je, na neki način, naše "pristajanje" da budemo tako blizu publici.
A kako bi glumci reagovali kad bi se i sama publika, u ovoj neposrednoj komunikaciji i okolnostima, spontano uključila u predstavu?
- Ne možeš sve da predvidiš, i da se od svega obezbediš. Publiku na svakom izvođenju pomalo i uvlačimo u priču. Sad je već lakše da pravimo situaciju u kojoj publika i glumci nisu odvojeni mrakom pozorišne sale niti onom tankom linijom između scene i gledališta.


PRODUKCIJA
UZ sedmoro glumaca, u predstavi učestvuje kompozitor i pijanista Draško Adžić, scenograf je Mia David, a koreograf Sonja Vukićević. Predstava je prva pozorišna produkcija Kulturnog centra Beograda, a realizovana je u saradnji sa Hartefaktom i Jugoslovenskim dramskim pozorištem.


novosti.rs

Scena iz predstave "Fedrina ljubav "