Anica Garić – Opraštam osmehu



Opraštam osmehu
što pokidan visi
na uglu usana
i usni ispucaloj
od zuba
koji su je grizli
umesto tebe.
Opraštam krhotinama
što ne umeju da se sastave
i pticama koje me razvlače
i bacaju
pajacima
žonglerima
i bludnim sinovima.
Opraštam bludnim sinovima
pohotne snove
i snovima
koji su sanjali
dok sam te ćutala.
Opraštam ćutanju
koje je vrištalo
nacrtanom vrisku
i crtežu
što ti je dao ruke
da me pokidaju
i dušu koja miriše.
Opraštam mirisu
što je ličio na ljubav
i ljubavi prerušenoj
u čoveka.
Opraštam čoveku
što je želeo
i želji
jer traje.
Opraštam trajanju
pretvorenom u čekanje
i čekanju
okovanom u beznađe.
Opraštam beznađu
jer ne zna za granice
i granici
koja se izgubila
jer su mi ukrali oči.
Opraštam očima
što su ih ukrali
oni koji ne vide more
i moru so za ranu
u kojoj čuvam
jednog tebe.
Opraštam jednog tebe
nekoj sebi
neoprostivoj!

SLAST

Vi tako lepo umete da lažete,
dragi moj gospodine.
Ali ne smeta.
Ja istina ionako
imam dosta.
Vreme je za malo laži,
i malo Vašeg pozorišta!
Samo dok lažete,
lažite kao pravi glumac,
kao begunac od svakog dokaza
i činjenica.
Tek tada,
ja ću biti bludnica
i ljubavnica
i najvernija nevernica...
I lažite dugo,
dozvolite sebi
svaku vrstu preterivanja
da od uživanja
iskrzamo sve rubove istine
i da se vine
sva strast,
da svaki dodir umesto mača
bude slast
lažljivog Vas
i lažljive mene.

BEZOBRAZLUK NADANJA

Kako završiti priču
o ljubavi
bez početka
i kraja?
Kako da Vam zahvalim
na istrajnosti ćutanja
i bezobzirnog lutanja
po lavirintu
jednog juče
i sada?
Kako da objasnim lipi
u dvorištu
da je jedini bezobrazluk
u ovoj nakaradnoj bajci
bila njena nada
da ćete joj se vratiti?
I kako da objasnim šapatu
da nema ko da izgovori pesmu
obećanu jednoj ludi,
koja se bori da ne poludi
od izmišljenih likova
iza kojih se skrivate
i uživate u nemom kreveljenju
pred iskrenom željom
da ništa osim lepog
ne svrati u Vaše dane.
I kako da u jedno oko stane
svaka reč
kada se oko
boji vrane?
Kako da objasnim pesmi
da je sada pitanje
i odgovoru
da više nema ko da ga čuje?
Kako da kažem ravnici
da njenim morem
ne plove mornari,
već razbojnici?
Kako da objasnim prošlosti
da će morati da Vas čuva
i da ćete nekom sutra
ili jednom danas
došapnuti
kako nije ni bilo nas,
i hiljade staklića
neće imati ko da sastavi?
I kako da objasnim
onoj sebi
u sebi
da veruje
i da nastavi?

UDAH

Koliko puta smo se dotakli tražeći se u istom mraku?
Toliko puta sam te udahnula ,
zadržala dah
i ušuškanog smestila u onaj deo sebe
do kojeg samo ti znaš.
Pokrivala te slojevima teskobe,
i danima u kojima smo hodali na rukama,
mirisali na vino
i sreću, valjda...
Slušala bih kako dišeš i volela te u istom ritmu,
da te ne probudim, da traješ...
A znala sam da je neko drugi
ostao da bere kupine na suncu
i nije mi smetalo...
Znala sam da te uzalud presvlačim u osmeh,
i da ćeš prestati da sanjaš s prvim petlovima.
Da ću te ispratiti kao dobra žena,
kao ljubavnica naviknuta na čekanje.
I skupila bih se u svoje ništa,
u onaj deo sebe u koji zalutaš
dok tumaramo po istom mraku.
Udisala bih tragove snova,
tvojih i mojih...
I tražila te ponovo,
pod istim nebom,
u onom malom delu univerzuma
u kojem se,
bežeći pred istim goničima,
ipak dotaknemo...
Neko drugi ostao je da bere kupine na suncu,
a ti i ja smo naučili
da sanjamo...

NUŽNOST

Danas je stala kiša.
Nebo se upravo odljutilo
a Vi pojma nemate
da biste možda mogli i da me volite.
Ne suviše naravno
jer šta bih sa tolikom ljubavlju?
Pristajem da me volite
kao miris soli Vašeg mora
kao jutarnju kafu
ili šetnju Tašmajdanom.
Da me volite kao ljubavnicu
kao glumicu u sporednoj ulozi
neke trećerazredne drame
kao razvratnu bludnicu
neshvaćenih žena Almodovara.
Da me volite nežno
kao da me ne poznajete
i ludo onoliko
koliko je Vrisak voleo svog Munka.
Da me volite bilo kako
danas
ovde
da me volite donde
dokle je ljubav ovoj priči nužna.
Sutra će već biti dovoljno
što svoju misao o Vama
svoj uzdah
tananu bol
koja katkad prija
i san o sreći
volim...
o, kad bih Vam samo mogla reći
koliko!

ZALUTALE DUŠE

Ponizno,
pred pitanjima istrošenog tela,
pred odgovorima
kojima su oduzeli moć govora,
pred sobom jednako nemom
i bez glasa,
ogrćem još jednu noć
preko rubova
tvojih daljina.
Korakom mesečara,
pratim te u ritmu
sanjara koji je ostao bez snova.
Još jedan pokušaj
neobične duše
da pobegne od usamljeničke
misli o mogućnosti
da sreća postoji.
Na istom putu,
između neba i zemlje,
sa istim ožiljkom Kaina
i istom zamkom ljubavi,
koja nam se
obescenjenima kezi
i ne pristaje da bude uprljana
rečima,
mimoišli smo se
unapred znajući
da se isti darovi nikada
ne nude dva puta.
I onda,
tek tako,
kao kamen,
spustili su se
niz gola ramena
pogledi zalutalih duša,
koje su se,
bez dodira,
spotakle
i ostale same
između nedodirljivih zvezda
u najgušćoj okruženosti!

Ti si jedini Dorijan Grej
koji je poružneo
pre završetka pesme
a ja ne umem o ružnom
pa ti crtam oči
kao da si Čovek
i sunce
da ugreje sva hladna mesta
u tebi.
Dočekujem te osmehom
kao da ne znam
da nemaš ruke
da vole
ni dušu koja ume
da nahrani želju
razapetu na četiri
strane sveta.
Poklanjam ti pesmu
u kojoj ne stariš
i lice koje se
ne razliva u mrlju
loše nacrtanih klovnova.
Docrtavam ti osmeh
i svaku boru popunjavam
dodirom
i žudnjom
pa kao da ne znam
i kao da si Čovek
puštam da traješ
između dva stiha
koji će te voleti
posle mene.
Ti si jedini Dorijan Grej
koji je poružneo
već na početku pesme
a ja ne umem o ružnom
pa ti crtam oči
da tako najlepši
moj
docrtan
trepneš ponekad
u meni
kao da ne znam
i
kao da si Čovek!

Ostale su reči
umesto dodira
telo istetovirano željom
papirni brodovi
sa olovnim vojnicima
umesto mornara
i razapeta jedra
bez vetra.
Ostala je strast
zakopana u pesku
nacrtanog mora
bez obale
tišina
bez noći
i sećanja
koja neće imati ko da ispriča
zauvek izgubljenim pesmama.
Ostala je pesma
bez imena
da obesmišljena rečima
vrišti na marginama
papirnih brodova
koje će potapati deca
u prljavim barama
banatskih drumova.
Ostali su drumovi
da se ne vratiš
blato na đonovima
i prljavi tragovi
nekoga ko je ličio
na Čoveka...

Opraštam osmehu
što pokidan visi
na uglu usana
i usni ispucaloj
od zuba
koji su je grizli
umesto tebe.
Opraštam krhotinama
što ne umeju da se sastave
i pticama koje me razvlače
i bacaju
pajacima
žonglerima
i bludnim sinovima.
Opraštam bludnim sinovima
pohotne snove
i snovima
koji su sanjali
dok sam te ćutala.
Opraštam ćutanju
koje je vrištalo
nacrtanom vrisku
i crtežu
što ti je dao ruke
da me pokidaju
i dušu koja miriše.
Opraštam mirisu
što je ličio na ljubav
i ljubavi prerušenoj
u čoveka.
Opraštam čoveku
što je želeo
i želji
jer traje.
Opraštam trajanju
pretvorenom u čekanje
i čekanju
okovanom u beznađe.
Opraštam beznađu
jer ne zna za granice
i granici
koja se izgubila
jer su mi ukrali oči.
Opraštam očima
što su ih ukrali
oni koji ne vide more
i moru so za ranu
u kojoj čuvam
jednog tebe.
Opraštam jednog tebe
nekoj sebi
neoprostivoj!

Od svih ožiljaka
izabrao si najdublji
da smestiš osmeh
i jedan slučajni pogled
kojim se pokrivam
kada zaječe zvona prošlosti.
Kako si znao
da baš tu krvari
i uliva se u sadašnjost
jedno okrnjeno detinjstvo?
Jesi li čuo zvona
ili si nehotice
ne znajući
bio mera bolu
sa kojim se mešaš neoprezno?
Je li ti udobno
u rani o kojoj ćutim
onoliko koliko se ćuti
tvoje ime
kada mi neosetno
preleti preko usana?
Došao si prerušen u ljubav
dok su ječala zvona
u izmaglici sećanja
na početak praznine
po kojoj su skrojeni
moji dani.
Došao si nepozvan
i sasvim nežno
bezglasno
baš kao ljubav
skrio sve nemire
jedan osmeh
meru bola
još jedno zvono
koje ječi...