Zimi

Zimo, zaključaj dijamantna vrata:
Sjever je tvoj, na temelju duboku
Tu podigla si dom. Ne tresi krov svoj,
Ni stupove tim kolima od gvožđa.

Ne čuje me, već teška jaše preko
Bezdana; oslobodila u čelik
Okovane oluje je, i gledat
Bojim se, žezlom ona vitla svijetom.

Neman je to što koža joj se lijepi
Za jake kosti, gazi preko stijena
Što ječe, čini da sve vene, zemlji
Haljinu svlači, krhki život ledi.

Sjedne na hridi, zalud mornar vapi,
Taj jadnik što s olujama se bori,
Dok nebo smiješkom ne odagna tu
Neman u špilje ispod gore Hekla.

To da ljubiš – pusti priče
Priznat' ljubav, to je krivo
Jer nježni se vjetar miče
U tišini, nevidljivo.
Priznao sam ljubav svoju,
Cijelim srcem, punog glasa.
Drhtao u hladnom znoju
Otišla je istog časa.
I par dana kada minu,
Prolaznik je, ćudi plahe,
Nevidljivo, sred tišine,
Odveo je uz uzdahe.

Kamenčić i glina

"Ljubav za sebe ne brine
Što njoj godi, to ne radi;
Drugom predaće miline
Usred Pakla Nebo gradi."

To zapeva grumen gline
Što kopitom gazi stoka;
Ali pesma druga sine
Kamenčiću kraj potoka:

"Ljubav samo za se mari
Voli kad je drugi treba
Da uz svoje veze čari
Trun je Pakla usred Neba."

Božanski lik

Okrutnost ima ljudsko srce
a ljubomora ljudsko lice
užas, čoveka božansko obličje
a usamljenost ljudske odore.

Odore ljudske od gvožđa su skovane
obličje ljudsko od vatre je,
lice ljudsko peć je ognjena zapečaćena
a srce ljudsko klisura je gladna.

LJILJAN

Trn svoj daje skromna ruža,
Rog svoj krotka ovca pruža;
A ljiljan se beli ljubavi veseli;
Nit' mu trn nit' mu rog lepotu deli.

Viljem Blejk Viljemu Hejliju
London, 7.oktobra 1803.


Dragi gospodine,

Zbog Vašeg velikodušnog i nežnog staranja za Vašeg odanog odmetnika,apsolutno je nužno da Vas on uznemiri izveštajem o svom srećnom dolasku,što će opravdati njegovu molbu da mu napišete nekoliko redaka i obavestite ga kako ste izbegli sudsku zarazu-bojim se da ste patili i daste morali zbog mene da patite daleko više nego što vredim.-Dobro sam stigao u London, žena mi je vrlo slabog zdravlja, ali ja sam još uvek rešen da ne gubim nadu u bolje dane.

Umetnost u Londonu cveta.Naročito se traže graveri.
Kako je moguće da čovek od blizu 50 godina,koji još od pete godine nije gubio vreme jer je bez prestanka radio i učio,kako je moguće da se čovek s uobičajenim zdravim razumom oseća inferiornim pred dvadesetogodišnjim mladićem koji jedva uzima ili blagoizvoleva da uzme kičicu u ruku,a jaše po parkovima i tumara po pozorištima,i jede i pije ne po potrebi već kao da mu je to posao,kako je moguće da takav jedan kicoš bude superioran nad studioznim ljubiteljem umetnosti,to teško može da se zamisli.Ali izgleda da je takva moja sudbina i da će takva i ostati.Ja se ipak smejem i pevam,jer,ako sam na zemlji zanemaren,na nebu sam prvi među prinčevima,pa me čak i na zemlji dobri ljudi vole kao dobrog čoveka.Ovim bi trebalo da budem savršeno zadovoljan,ali u izvesnim periodima pojavi se oko mene plamen slave,pri čemu me smatraju čovekom izuzetnog umnog savršenstva,ali taj plamen se ponovo gasi,i ja ostajem ošamućen i zapanjen.O,kad bih mogao da živim s redovnim porudžbinama kao ostali,ali bojim se da mi se ta želja neće ispuniti-oprostite mi za ovo naricanje nad razbijenim loncem,i pošto sam sad razbijeni lonac oplakao,dopustite mi da se s prijateljima nasmejem i poradujem sve do Božića,jer,kako čovek ne živi samo od hleba,tako ću i ja živeti i pored toga što nemam hleba dovoljno-ništa mi nije potrebno do da činim ono što mi dušnost nalaže i da uživam u velikoj radosti koja uvek izbija iz mog duha,da se molim da moji prijatelji,a Vi pre ostalih,učestvujete u radosti koju svet ne može da shvati,i da budete puni nje kao što ste uvek bili,slavni a pobedonosni besmrtnik.Molim Vas da gospođici Pul najlepše zahvalite u moje ime: recite joj da joj želim vrlo mnogo sreće-neki kažu da sreća nije dobra za smrtne,a njima treba odgovoriti da i nesreća nije za besmrtne i da ona nikome ne koristi.Mraz nikad ne čini dobro drvetu,i ako ga ne ubije,te drvo opet donese ploda,neka niko ne kaže da je plod posledica mraza.Kad prođe ova smrtna opasnost,udvostručiću napore na delu koje sad radim,jer će to teško opteretiti mog đavola koji mu pruža strašan otpor.Ali ja ga umirujem,i on je,najzad,jedan dobroćudan đavo i ne dovodi me u neprilike-njega ni najmanje ne treba kriviti za ovaj sadašnji škripac,jer je celo vreme bio zaposlen drugim poslom,zabavljao se pravljenjem stihova,na šta me stalno navodi na moju štetu i ponekad na nezadovoljstvo mojih prijatelja.Koliko vidim,sad to isto radi s ovim pismom,pa ću ga završiti zaželevši Vam dravlja i radosti u Gospodu našem Spasitelju.

Večno Vaš
Viljem Blejk

PESMA

Što slatko lutah poljem svim,
I kušah sav ponos leta,
Kad ljubavi princa vidim
Gde se zrakom sunca šeta.

Ukrasi mi ružom lice,
Kosu prekri ljiljanima,
Provede me kroz baštice
Gde svih zlatnih čari ima.

Maj mi rosom krila skvasi,
Feb raspali zanos pravi,
Svilenom me mrežom skrasi,
U zlatan me kavez stavi.

Voli da ga poj moj smiri,
Pa se, uz smeh, sa mnom druži,
Pa mi zlatno krilo širi,
Neslobodu moju ruži.

POBOJAH SE: MOG VETRA BES ĆE

Pobojah se: mog vetra bes će
Zgromiti cveće lepo, pravo,
Pa sam suncem sjao žešće,
A vetar sam zauzdav'o.

Al' lepa i prava cveta
Na drveću nije bilo,
Jer sve ono se rascveta
Lepo, al' jalovo, gnjilo.

U RUCI TI MNOGO SEME

U ruci ti mnogo seme,
A ovo je dobra zemlja.
Što ne baciš svoje seme
I ne živiš u njoj srećno?

"Da li u pesak da bacim sve,
I pretvorim njega u plodno tle?
Jer na kojoj to još
Da sejem njivi,
Da ne vadim neki
Korov smrdljivi?"

U RUCI TI MNOGO SEME

U ruci ti mnogo seme,
A ovo je dobra zemlja.
Što ne baciš svoje seme
I ne živiš u njoj srećno?

"Da li u pesak da bacim sve,
I pretvorim njega u plodno tle?
Jer na kojoj to još
Da sejem njivi,
Da ne vadim neki
Korov smrdljivi?"

Što Kupidon beše dečak,
I što dečak on je bio?
Morao je biti deva,
Kako sam ja to shvatio.

Jer on gađa svojim lukom,
Deva svojim okom gađa;
I što više mi plačemo,
Njihova je sreća slađa.

Da Kupidon bude dečak,
Kupidon Deva izume;
Jer dok ne postane čovek,
Dečak ništa ne razume.

A tad je već brigom slomljen,
I izranjavan od strela,
Pa provodi ceo život
Vadeći ih iz svog tela.

Grčka ljubav prema ratu
Smesti Ljubav u dečaka,
A Ženu u kip kameni,
i nestade radost svaka.

На ливади одјека
Сунце се помаља
И Небеса поздравља.
Звоне звона среће
Да здраве Пролеће.
Из грмља све пева;
Ту дрозд, тамо шева;
Све гласније оне
Уз та звона што звоне.
Пуна игре је сада
Та одјека ливада.

А стари седи Џон
Баш није бризи склон.
Под храстовим дрветом
Са старим светом;
Срећни нас гледају,
Па се присећају:
"Баш оваква радост
Беше уз нашу младост,
Коју памти од тада
Та одјека ливада."

Ал' деца се уморише,
Па весеља нема више.
Сунце се већ спушта,
А игра се напушта.
У мајчина су се крила
Многа деца мирно свила;
К'о у гнезду тићи,
У сан ће отићи.
Нема игре сада
Ова мрака ливада.

OTROVNO STABLO

Na svog druga Ijut bjeh, smjesta
Bijes iskalih - Ijutnje nesta.
Na dušmana Ijut bjeh, reći
Ne htjeh to - gnjev posta veći.

Zalijevah ga ja u zloći
Suzom danju i po noći
I sunčah na smijehu svom,
Mameći ga mišlju zlom.

Jabuku on u svom granju
Rodi, rastuć' noću, danju;
Dušman vidje gdje sred hvoja
Blista, znajuć' da je moja

Drznu mi se u vrt doći,
Ušulja se usred noći:
Ujutro ga u dan svježi
Vidjeh gdje pod stablom leži.

Uvod

Počujte glas bardu
Što danas, juče, sutra zna,
I koji ču
Reč presvetu,
Što svet prastari upozna.

Paloj duši vapaj;
Uveče se plačem javlja;
I pazi na taj
Zvezdani beskraj,
I palu svetlost obnavlja.

"O, Zemljo, vrati se!
Nek' te digne rosna trava!
Noć prošla je,
Dan ustaje
Iz mase što još uvek spava.

Ići se ne mora!
Zašto bi da odeš ti?
Zvezdana kora,
Obala mora,
Tebi su do zore dati".

Poslovice Pakla:


U setvi uči, u žetvi podučavaj, u zimu uživaj.
Teraj svoja kola i svoj plug preko kostiju mrtvih.
Put neumerenosti vodi u dvorac mudrosti.
Promišljenost je bogata, ružna, matora devojka kojoj se udvara Nesposobnost.
Onaj koji želi, a ne čini, rađa kugu.
Presečeni crv oprašta plugu.
Zagnjuri u reku onog koji voli vodu.
Budala ne vidi isto drvo koje vidi mudar.
Onaj čije lice ne svetli, nikada neće postati zvezda.
Večnost je u ljubavi sa proizvodima vremena.
Vredna pčela nema vremena za tugu.
Časovi gluposti se mere satom, ali časove mudrosti nijedan sat ne može da izmeri.
Sva zdrava hrana se hvata bez mreže ili zamke.
Odredi broj, težinu i meru u oskudnoj godini.
Nijedna se ptica ne vine previsoko ako se vine sopstvenim krilima.
Mrtvo se telo za rane ne sveti.
Najuzvišeniji čin je postaviti drugog ispred sebe.
Kad bi budala istrajala u svojoj gluposti, postala bi mudra.
Glupost je plašt lupeštva.
Stid je plašt gordosti.
Zatvori se grade kamenjem zakona, javne kuće ciglama religije.
Ponos pauna je slava Božija.
Ponos jarca je milost Božija.
Bes lava je mudrost Božija.
Nagota žene je delo Božije.
Prekomerna tuga se smeje, prekomerna radost plače.
Rika lavova, zavijanje vukova, bes olujnoga mora i razorni mač delovi su večnosti preveliki za čovekovo oko.
Lisica osuđuje zamku, ne sebe.
Radost oplođuje, tuga rađa.
Neka čovek nosi krzno lava, žena runo ovce.
Ptica gnezdo, pauk mrežu, čovek prijateljstvo.
I sebična, nasmejana budala i mrzovoljna, namrštena budala biće smatrane mudrim da bi mogle da budu batina.
Što je sada dokazano, nekad beše samo zamišljeno.
Pacov, miš, lisica i zec gledaju korenje; lav, tigar, konj i slon gledaju plodove.
Bunar sadrži, izvor preliva.
Jedna misao ispunjava neizmernost.
Uvek govori istinu, i ništak će te izbegavati.
Sve u šta je moguće verovati, slika je istine.
Orao nije nikada toliko dangubio kao kada je dopustio vrani da ga podučava.
Lisica se stara o sebi, ali o Lavu se stara Bog.
Ujutru misli, u podne radi, uveče jedi, noću spavaj.
Onaj koji ti je dopustio da ga prevariš, poznaje te.
Kao što plug sluša reči, tako Bog uslišava molitve.
Gnevni tigrovi su mudriji od obučenih konja.
Očekuj otrov iz ustajale vode.
Nikad ne znaš šta je dosta dok ne znaš šta je više nego dosta.
Slušaj budalin prekor, to je pravo kraljeva.
Oči od vatre, nozdrve od vazduha, usta od vode, brada od zemlje.
Slab u hrabrosti jak je u lukavstvu.
Jabukovo drvo nikad ne pita bukvu kako da raste, niti lav konja kako da lovi.
Zahvalan primalac bogato žanje.
Da drugi nisu budale, bili bismo mi.
Duša slatkoga zanosa nikada ne može da bude ukaljana.
Kada vidiš orla, vidiš deo Genija. Podigni glavu!
Kao što gusenica bira najlepše listove da položi jaja, tako i sveštenik polaže kletvu na najlepše radosti.
Da bi se stvorio mali cvet, potrebni su vekovi.
Proklinji stege, blagosiljaj slobode.
Najbolje je vino najstarije, najbolja je voda najnovija.
Molitve ne oru, hvale ne žanju.
Radosti se ne smeju, tuge ne plaču.
Glava Uzvišenost, srce Osećajnost, genitalije Lepota, ruke i noge Sklad.
Šta je vazduh ptici ili more ribi, to je prezir prezrenome.
Vrana bi da je sve crno, sova da je sve belo.
Preobilje je lepota.
Kad bi lav primao savete od lisice, bio bi lukav.
Popravkom se putevi ispravljaju; ali krivi putevi koji se ne popravljaju, putevi su Genija.
Bolje ubiti dete u kolevci, nego gajiti želje koje se neće ostvariti.
Gde nema čoveka, priroda je prazna.
Istina se nikad ne može izreći tako da se razume, a da se u nju ne veruje.

Veliki cetvrtak

Zar je ovo prizor sveti
U zemlji sto plodna je?
Djeci, sto u bijedi zive,
Hladna, skrta ruka daje.

Je l' taj drhtavi glas pjesma?
Je li radost pjesma ta?
A toliko djece bijedno.
To je zemlja siromastva!

Nikad sunce im ne sija.
Polja su im pusta samo.
Staze su im punje trnja.
Vjecita je zima tamo!

Jer gdje god da sunce sija,
I gdje god da kisa pada,
Tamo dijete ne gladuje,
Niti bijeda tamo vlada.

TERSI

(Tersa je biblijsko ime, a ovdje oznacava kako smrtnu majku covjekovu, tako i Majku prirodu)

Sve sto smrtno rodjeno je,
Zemlji daje tijelo svoje,
Da se smrti oslobodi;
Pa sta s tim sto me ti rodi?

Sram i gordost stvorise nas,
Zivjeli smo tek jedan cas;
Al miloscu smrt posta san,
i teski rad nam otad znan.

Ti, majko smrtnog dijela mog,
Okrutni tvorce srca tog,
Lazljivim si mi suzama
Chula sva prekrila sama;

Od zemlje mi jezik dala,
Smrtnom zivotu predala;
Mene Isus oslobodi;
Pa sta s tim sto me ti rodi?

MALI CRNI DJEČAK

Majka me rodila u pustarama juga
I crn sam,ali o! duša je moja bijela;
Bijela su kao anđel engleska djeca druga,
A ja sam crn, kao da svjetlost bježi od mog tijela.

Majka me učila pod stablom što tu je bilo
I, sjedajući u hlad zbog žege koja vlada,
Poljubila me je i uzela u krilo,
Pokazujući na istok, govorila je tada:

„Gle,kako izlazi sunce! onamo stanuje Bog
I svoju svjetlost i svoju toplinu daje svima;
I cvijet i stablo i zvijer i čovjek stog
Ujutro utjehu, radost u podne prima.

Za vrlo kratko smo vrijeme na zemlji, znamo,
Da znamo podnosit te zrake ljubavnog čara,
A ova crna tijela i lica pocrnjela samo
Oblak su, nalik sjeni koju šumarak stvara;

Kada nam naviknu duše na žar taj,
Oblak će nestat, glas čut ćemo nakon tog
Gdje kaže:“Ljubljena djeco, napustite svoj gaj,
Ko janjad stanite oko zlatnog šatora mog.“

Majka tad tako mi reče i cjelov da,
Pa tako i ja malom dječaku engleskom velim:
Kad on se oblaka bijelog riješi, a crnog ja,
Uz Božji kad budemo šator nalik janjcima bijelim,

Od žege njega ću štiti i sjenama hladit
Da može, dok ocu našem ne sjedne u krilo, odoljet;
A tada ću se dići i svjetlu mu kosu gladit
I bit ću kao i on, i on će tad me voljet.

PROLJEĆU

O ti, što rosnih uvojaka gledaš
Dolje kroz jasna okna jutra, baci
Svoj anđeoski pogled na naš otok
Gdje kor te pojuć, o Proljeće, čeka!

Brijeg jedan drugom šapće, a doline
To čuju; oči s čežnjom nam se dižu
K blistavom stanu tvom: iziđi, svete
Neka ti noge posjete naš kraj.

Istočnim dođi gorjem, naši vjetri
Cjelunu nek ti mirisni plašt, daj nam
Zorom, u suton, kušat dah svoj; prospi
Bisere zemljom što te strasno žudi.

Prstima lijepim odjeni je, grud joj
Poljubi nježnim cjelovom, i stavi
Zlatnu joj krunu na klonulu glavu
Što uvojke je čedne za te splela!

Božanski lik

Okrutnost ima ljudsko srce
a ljubomora ljudsko lice
užas, čoveka božansko obličje
a usamljenost ljudske odore.

Odore ljudske od gvožđa su skovane
obličje ljudsko od vatre je,
lice ljudsko peć je ognjena zapečaćena
a srce ljudsko klisura je gladna

JUTRU


O sveta djevice! Odjevena u najčišću bjelinu,
Otključaj zlatne dveri nebeske i iziđi,
Probudi zoru što spava na nebu, nek svjetlost
Ustane iz soba istočnih i donese
Medenu rosu što pada na dan koji se budi.
O blistavo jutro, pozdravi sunce
Što kao lovac na lov spreman prenu se i, sa svojim novim
U sandale obuvenim nogama, pojavi se na našim brijezima

JUTRU


O sveta djevice! Odjevena u najčišću bjelinu,
Otključaj zlatne dveri nebeske i iziđi,
Probudi zoru što spava na nebu, nek svjetlost
Ustane iz soba istočnih i donese
Medenu rosu što pada na dan koji se budi.
O blistavo jutro, pozdravi sunce
Što kao lovac na lov spreman prenu se i, sa svojim novim
U sandale obuvenim nogama, pojavi se na našim brijezima

USPAVANKA


Snovi, tkajte sjene plave čedu mom iznad glave,
Slatki snovi kojim ovi mjesec ga što tiho plovi.
Čedu mom, sne, iznad čela pahuljica budi bijela.
S anđelom ga blagim i ti čuvaj, slatki sne, i štiti.

Slatki smiješci, noću zato bdijte, dok spi moje zlato;
Slatki smiješci, kakvim smije majka se što svunoć bdije.
Slatki uzdasi, u oči nek vam san se noćas toči,
Golubinji, koji čine da noć blago, brzo mine.

Spavaj, spavaj, dijete drago, svaki stvor sad spava blago;
Spavaj, spavaj, spavaj sretno, dok ti majka jeca sjetno.
Slatko dijete, u tvom liku vidim pravu svetu sliku.
I mene će stavit' leći tvorac tvoj i suze teći

Za me će mu, za te, svete, za nas, ko kad bješe dijete.
Trajno gledat' dano ti je njegov lik što ti se smije;
Smješka meni, nama, mio, on što je djetešce bio.
Dječjim smijehom on se smiješi, nebo, zemlju mirom tješi.