Prvi počeci medicine    

Trepanacija na lobanji



Posmrtni ostaci prvih ljudi sadrže dokaze da su postojali pokušaji njihova liječenja. Najšokantniji takvi primjeri su lobanje s probušenim ili urezanim rupama. Postupak bušenja tih rupa se naziva trepanacija. Svrha rupa je možda bila da se omogući da bolest (ili i zao duh) izađe.

Trepanirane lobanje nadjene su u Evropi i Južnoj Americi. Neke od njih pokazuju znakove da su izrezani rubovi kosti zarasli, što znači da je pacijent živio još neko vrijeme nakon trepanacije. A, kod nekih su lobanje trepanirane u više navrata.


Pribor za trepanaciju


Liječenje ljekovitim biljem se takodjer primjenuje od najranijih vremena. Takvo liječenje možemo vidjeti i kod čimpanzi. Oni katkad žvaču ljekovito bilje koje nije dio njihove uobičajene prehrane, a kada boluju. Na ostatke ljekovitog bilja arheolozi nailaze i pradavnim grobovima, kao i u grobovima neandertalaca. Iako su praistorijski narodi vjerovatno obolijevali od mnogobrojnih bolesti, oni nisu imali problema sa zarazama kao u kasnijim stoljećima drevnih civilizacija. Naime, živjeli su u malim skupinama i jednostavno nije bilo dovoljno ljudi kako bi se bolesti brzo proširile.


Trepanacija u baroknom dobu

Oko 3.000 godina p.n.e. ljudi su počeli živjeti u velikim gradovima kao što je Babilon, i otprilike tada su se pojavile epidemije zaraznih bolesti od kojih se mnoge spominju i u drevnim spisima. Oko 1.700 godina p.n.e babilonski su lječnici morali pratiti i poštivati cijeli niz zakona. Ti zakoni su zapisani u Hamurabijevu zakoniku. Praksa je bila da se žrtvuju životinje i da se na temelju njihovih organa nastoji predvidjeti hoće li pacijent umrijeti.

Stari Egipćani su ostavili precizne spise koji opisuju čitav niz medicinskih postupaka i lijekova. Njihovi liječnici su se počeli specijalizirati za liječenje pojedinih organa ili bolesti. Egipćani su vjerovali da u tijelo uvleče duhovi i prouzrokuju bolesti, a operacijama su namještali slomljene kosti i šivali su rane. Medjutim, vrlo su se malo zanimali za anatomiju unutrašnjih organa i za način na koji funkcioniše ljudsko tijelo. To iznenadjuje, jer su o tome zacijelo dosta znali zahvaljujući svom zanimanju za mumificiranje (očuvanje) tijela mrtvih. Najveći dio egipatske medicine se temeljio na ljekovitom travama.

Eksperimenti na sebi

Naučnici zamorci

Brojni naučnici su koristili sebe za eksperimente. Mnoge priče o tome je teško potvrditi, a u neke je teško poverovati. Eksperimentisanje na sebi retko kad dovede do naučne slave. Mnogo je verovatniji put do bolnice ili čak i gore…


J.B.S. Heldejn ulazi u ronilačku komoru 1. januara 1941. godine (kao posledica dekompresije kod njega se javila sklonost ka napadima na druge ljude, oštećenje sluha i sposobnost „izduvavanja“ duvanskog dima kroz jedno uvo)

Specijalno mesto kad su u pitanju ogledi na samom sebi pripada studentu medicine Stabinsu Firtu, koji je početkom 19. veka sproveo niz eksperimenata kako bi dokazao da žuta groznica nije zarazna. Eksperimentisanje je započeo „sipanjem izbljuvaka“ pacijenta koji je imao žutu groznicu u posekotine na sopstvenoj ruci. Nije se zarazio!

Osokoljen ovim uspehom, Firt je navodno zaraznu materiju kapao u sopstvene oči i dolazio u kontakt sa ostalim telesnim tečnostima, uključujući krv, pljuvačku i urin. Ovaj eksperiment spada u deset nabizarnijih ogleda svih vremena. Student je čak sedeo u u sauni punoj isparenja koja su mu prouzrokovala glavobolje ali posle kojih je bio zdrav kao dren. Na kraju, prešao je na unošenje navodno zarazne materije u sopstveni organizam, prvo u vidu pilule a zatim pravo iz usta pacijenta. Pošto se nije zarazio, smatrao je slučaj zaključenim. I ostali su tako mislili, s obzirom da je dotični student postao doktor medicine.

Žuta groznica jeste zarazna, iako samo u slučaju direktnog dospevanja u krvotok. Ovu činjenicu je dokazao drugi naučnik koji je takođe vršio eksperimente na sebi. Džesi Lazear je, pre više od jednog veka, dopustio da ga ujedu komarci zaraženi žutom groznicom. Ironično, komarac čiji je ujed bio fatalan za ovog naučnika nije bio od onih sa kojima je eksperimentisao, već neki drugi, doleteo iz divljine.

Bušna kičma

Godine 1898, nemački hirurg Avgust Brier je izumeo anesteziju koja je sadržavala malu količinu kokaina i bila ubrizganu u cerebrospinalnu tečnost oko kičmene moždine. To je bio značajan napredak s obzirom na postojeće metode opšte anestezije, ali se postavilo pitanje: koliko je ovaj metod efikasan?

Da bi to otkrio, Brier je odlučio da anesteziju primeni na sebi. Međutim, stvari nisu krenule po planu, ni za Briera ni za njegovog nesrećnog asistenta Augustusa Hildebrandta. Eksperiment se oteo kontroli i Brier je završio sa rupom u vratu iz koje je počela da curi cerebrospinalna tečnost. Umesto da odustanu od zamisli, dva čoveka su samo zamenila mesta. U momentu kad je anestezija počela da deluje na Hildebrandta, Brier ga je ubadao i pržio.

Kad je dejstvo kokaina prestalo, izašla su na piće i večeru, uprkos povredama. U narednim danima su obojica trpeli nesnosne bolove. Asistent se potom posvađao sa Brierom, postao jedan od njegovih najžustrijih kritičara i poricao njegovo otkriće anestezije, koje je brzo postalo popularno.


U junu 1903. godine, francuski fizičar i hemičar Pjer Kiri je zasukao rukave i otkrio publici opekotinu na ramenu. Uzrok rane je bio uzorak radijumove soli. U toku ove demonstracije, Kiri je ispustio malu količinu radijuma na sto. Rezultirajuća kontaminacija je bila vidljiva čak i pola veka kasnije. Kiri i njegova žena Marija su se nadali da bi se dejstvo radijuma moglo iskoristiti u svrhe lečenje od kancera.

Ironično, radijacija koju je emitovao uzorak, koju su emitovale i brojne druge hemikalije kojima je bračni par Kiri svakodnevno bio izložen, pogubno je uticala na njihovo zdravlje. Marija i Pjer su često bili bolesni, umorni ili ih je nešto bolelo, ali su njihovi eksperimenti popločali put korišćenju radijuma u medicini. Oboje su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku za istraživanja u oblasti radijacije.

Uvo koje se *****

Jedan od istraživača čiji su eksperimenti ostavili dugoročne posledice bio je svestrani J.B.S. Heldejn.
Heldejn je želeo da nastavi posao svoga oca, Džona Skota Heldejna vezan za fiziologiju profesionalnih ronilaca, početkom 20. veka. Dok se Heldejn senior ograničio na posmatranja i merenja, njegov sin je imao direktniji pristup. Podvrgao je sebe boravku u dekompresionoj komori da bi ispitao efekte različitih količina gasova. Haldejn je bio motivisan brigom za zdravlje mornara u onesposobljenim podmornicama, i njegov rad je značajno unapredio znanja o azotnoj narkozi i bezbednoj upotrebi različitih gasova u opremi za disanje. No, ovaj naučnik je platio visoku cenu jer je živeo bolestan od posledica trovanja kiseonikom. Pretrpeo je ozbiljna oštećenja kičme i oštetio sluh, ali je povodom tog oštećenja bio veoma optimističan: govorio je da bubna opna može da zaceli i da je sposobnost izbacivanja dima cigarete kroz uši značajno socijalno dostignuće.

Biološki sat čoveka

Godine 1938. istraživač koji se bavio proučavanjem spavanja, Natanijel Klejtmen, zajedno sa asistentom Brusom Ričardsonom, preselio se u Mamutsku pećinu u Kentakiju, u SAD. Klejtmen je nameravao da utvrdi da li se ljudi mogu adaptirati na dan u trajanju od 28 sati. U pećini se, s obzirom na dubinu i uslove, nije moglo znati da li je napolju dan ili noć. Međutim, osim izloženosti izolaciji i skučenom prostoru, istraživači su morali da dele krevete sa pacovima.

Ishod je bio sledeći: Klejtmen je imao poteškoća sa menjanjem bioritma a Ričardson se navikao na dan od 28 sati. Njihovo istraživanje je pomoglo u istraživanju biološkog časovnika čoveka.

Kletmen se nije zaustavio na pećinama. Proveo je dve nedelje u podmornici i izvesno vreme na Arktiku, izložen dugim periodima tame a zatim sunčeve svetlosti. U oba slučaja je proučavao proces spavanja.

Hofmanova vožnja biciklom



Švajcarskom hemičaru Albertu Hofmanu, koji je 1938. godine sintetisao LSD, jedan od najjačih halucinogena, dok je istraživao upotrebu gljive ergot u medicini, pripisuje se da je prvi iskusio takozvani „esid trip“ (acid trip). Hofman je ovo iskustvo doživeo 1943. godine. Slučajno je prosuo hemijsku supstancu na vrhove prstiju u svojoj laboratoriji. Otišao je kući i „upao u prijatno stanje“, slično sanjarenju, prilikom čega je video psihodelične slike.

Njegovo drugo iskustvo bilo je manje prijatno: namerno je uzeo manju količinu halucinogena, čiji se efekat pojačao dok se na biciklu vozio kući. Hemijska supstanca je bez sumnje više delovala kulturološki nego medicinski. Hofman je nastavio da koristi LSD i da podržava pažljivu upotrebu te supstance do kraja života.

Hofman nije jedini naučnik koji je testirao halucinogene na sebi. Američki hemičar Aleksandar Šulgin je koristio brojne supstance, uključujući ekstazi, a psiholog sa Harvarda Timoti Liari je unosio LSD u svoj organizam da bi otkrio da li se ova supstanca može koristiti za lečenje od alkoholizma. Liari je na kraju izgubio posao jer je nudio psihodelične droge kao most ka duhovnom prosvetljenju.

Do dna želuca

Mladi doktor Beri Maršal je bio siguran da medicinsko osoblje greši kad je u pitanju čir u stomaku. Smatralo se da je uzrok ove bolesti način života, ali Maršal i patolog Robin Voren bili su ubeđeni da je glavni krivac bakterija Helicobacter pylori. Da bi dokazali svoju hipotezu, trebalo je da istraže kako bakterije deluju na dobrovoljca u dobrom zdravstvenom stanju.

Maršal je 2006. godine u jednom intervjuu izjavio da je jedino on bio dovoljno obavešten da pristane na tako nešto. Ništa nije rekao Odboru za bolničku etiku niti svojoj ženi, iz straha da će se oni protiviti toj ideji, sve dok nije progutao bakteriju. U naredna tri dana je sve bilo u redu, a potom je počelo povraćanje. Biopsijom koja je urađena deset dana kasnije potvrđeno je da je bakterija inficirala Maršala, i da je bolovao od gastritisa koji dovodi do čira na želucu. I pored ovakvog dokaza, prošlo je osam godina dok Maršalova i Vorenova teorija nije prihvaćena, a zatim su dobili Nobelovu nagradu u oblastima psihologije i medicine.

Pričardov svrab

Mnogi istraživači su sami sebe zarazili parazitima. Jedan od njih je biolog Dejvid Pričard, koji je 2004. godine dozvolio larvama valjkastog crva da mu prodru u kožu. Ova vrsta crva može da modifikuje imuni sistem tela na način koji je koristan u lečenju poremećaja imunog sistema kao što su astma ili Kronova bolest. Ovakvi poremećaju su retkost u oblastima gde je široko rasprostranjena navala valjkastih crva.

Ostali članovi Pričardove laboratorije su se takođe podvrgli dejstvu ovog parazita, koji može opstati čitavu deceniju mada se lako može uništiti lekovima. Međutim, ovi paraziti izazivaju jak svrab na koži dok prodiru u nju. Pedeset parazita se ispostavilo kao previše, deset je bilo sasvim dovoljno. Trenutno je u toku istraživanje koje će pokazati da li valjkasti crv može pomoći obolelima od drugih bolesti.

cyber-mahala.com/planeta.org.rs

Istorija stomatologije



Najstariji dokazi o lečenju zuba, pronađeni u Pakistanu, potiču od 7000 godina pre nove ere. Rekonstrukcijom je pokazano da su korišćene metode bile pouzdane i efikasne.
Sumerijski tekst iz 5000 p.n.e. opisuje zubnog crva kao uzročnika propadanja zuba. Takva verovanja su takođe postojala i u Indiji, Egiptu, Japanu i Kini. Legenda o zubnom crvu se spominje i u pisanjima Homera. Čak je i u 14. veku hirurg Guy de Chauliac je verovao da su crvi uzrok propadanja zuba.

Antičko doba

Hipokrit i Aristotel (Antička Grčka) su takođe pisali o tretmanu kvarnih zuba i bolesti desni, vađenju zuba klještima i korišćenju žica pri stabilizaciji labavih zuba i slomljenih vilica.
Prva upotreba dentalnog mosta javlja se kod Etruraca 700 p.n.e.

Srednji vek



Tokom srednjeg veka stomatologija nije bila odvojena profesija. Njom su se prvo bavili kaluđeri uz pomoć berbera. U 12. veku crkva zabranjuje kaluđerima bavljenje bilo kakvim vidom hirurgije, puštanjem krvi i vađenjem zuba. Berberi nastavljaju limitirajući se na vađenje zuba uz velike bolove i hronične infekcije.

U 14. veku Guy de Chauliac je izumeo prvi zubarski instrument za vađenje zuba koji je korišćen do 18. veka. Moderna zubarska klješta su ušla u upotrebu tek u 20. veku.
Prva knjiga posvećenja u potpunosti stomatologiji je napisana u Nemačkoj 1530. godine.

Moderna stomatologija

Smatra se da je moderna stomatologija nastala između 1650. i 1800. godine. Francuski lekar Pierre Fauchard se smatra ocem moderne stomatologije. Između ostalog, uveo je plombe kao tretman karijesa i opisivao ulogu šećera u propadanju zuba.

Izvor: wikipedia.org

Najstariji pisani dokumenti vezani za početke stomatologije su staroegipatski papirusi nastali oko 3000. godine p. n. e, na kojima se vidi da je u to vreme postojala zubna medicina kao posebna grana medicine. Jedan zakonik iz 1700. godine p. n. e. svedoči da je praksa zubne medicine bila regulisana zakonom, a na tzv. Ebersovom papirusu se spominju pojedine bolesti zuba i uzroci zubobolje. Asirci i Vavilonci su poznavali morfologiju zuba i anatomiju usne šupljine, ali su verovali da su crvi odgovorni za propadanje zuba (to je jedna od najstarijih teorija o nastanku karijesa).

U kineskom dokumentu poznatom kao „Kanon medicine“ iz 2697. godine p. n. e. navodi se da su bolesti desni u staroj Kini lečene čajevima i ispiranjem. Kinezi su verovali da se u zubu obolelom od karijesa nalazi beli crv sa crnom glavom (zbog crne boje karijesnog procesa na površini gleđi). Zubobolju su, između ostalog, lečili i akupunkturom. Stara japanska zubna medicina bila je slična kineskoj. Japanci su vadili zube prstima bez korišćenja bilo kakvih instrumenata.
Osim pisanih dokumenata, u mnogim arheološkim nalazištima su pronađeni materijalni dokazi koji ukazuju da su se ljudi još u davna vremena bavili nadoknadom izgubljenih zuba. U grobovima Etruraca (10 - 4. vek p. n. e.) pronađeni su izuzetno očuvani primerci zubnih proteza. Oni su protetske nadoknade izrađivali od zlatnih traka. Stari Feničani su pravili proteze od zlatne žice.

Hipokrat i Aristotel su pisali o zubima, njihovom lečenju, vađenju zuba kleštima i upotrebi žice za učvršćivanje rasklimanih zuba. U doba Rimljana od zlata su se pravili zubi i zubni mostovi. Rimljani su veliku pažnju poklanjali higijeni, pa su zube prali solju i usta ispirali vodom. Umesto čačkalice su koristili riblje kosti. Celzus je pisao o tretmanu zubobolje i fraktura vilice. Galen je prvi izvršio klasifikaciju zuba na sekutiće, očnjake i kutnjake. Znao je da se unutar zuba nalazi živac i jedan je od prvih koji je govorio o punjenju zuba.


U srednjem veku je najnaprednija bila arapska medicina. Avicena je zubobolju objašnjavao delovanjem crva. Poznati arapski hirurg, Abulkazis je napisao enciklopediju medicine pod imenom „Al Tasarif“ u kojoj je, između ostalog, opisao i zubne instrumente. On je smatrao da nedostajući zubi trebaju biti zamenjeni veštačkim, ljudskim ili zubima napravljenim od volovskih kostiju. U periodu od 11. do 15. veka dolazi do velike stagnacije zubne medicine. U to vreme se pod uticajem crkve monasi i lekari nisu bavili zubnom medicinom, hirurgijom i drugim manuelnim poslovima, prepustivši te poslove berberima. Oni su bili priučeni i često su intervencije izvodili na javnim mestima, po sajmovima itd. U 13. veku u Francuskoj je osnovano udruženje berbera, a vremenom su se oni podelili u dve grupe. Jedni su bili hirurzi (koji su radili komplikovane operativne zahvate), a drugi su bili hirurzi-berberi koji su vršili puštanje krvi i vađenje zuba.

U doba renesanse Benedeti je opisao povrede zuba, uticaj žive na zubna tkiva i upotrebu opijuma kao analgetika. Leonardo da Vinči je prvi precizno opisao morfologiju svih zuba, odredio je tačan broj zuba u gornjoj i donjoj vilici čoveka i broj njihovih korenova. U Lajpcigu je 1530. objavljena „Mala medicinska knjiga o svim vrstama bolesti zuba“, prva knjiga posvećena samo stomatologiji. U njoj se obrađuju teme iz oralne higijene, vađenja zuba, preparacije kaviteta i postavljanja ispuna od zlata. Ambroaz Pare je 1575. objavio „Kompletne radove“ u kojima se govori i o lečenju i vađenju zuba i tretmanu preloma vilice.
Početkom 18. veka stomatologijom su se bavili specijalizovani hirurzi-berberi. Jedan od njih bio je Pjer Fošar (1678-1761), „otac moderne stomatologije“. On je 1723. objavio „Stomatološku hirurgiju“ u kojoj govori o anatomiji i fiziologiji usne duplje, tehnikama zbrinjavanja zuba i konstrukcije zubnih proteza. Fošar nije prihvatao „teoriju crva“ i poznavao je tehniku uklanjanja karioznih masa i plombiranja zuba olovom.

Stomatologija je procvat doživela početkom 19. veka u Severnoj Americi. Godine 1839. počinje da izlazi prvi stomatološki časopis – American Journal of Dental Science. Prva škola za zubnu hirurgiju i protetiku osnovana je 1840. u Baltimoru i nosila je naziv Baltimorski koledž stomatološke hirurgije. U to vreme su se usavršavale metode lečenja zuba, pronalazi se amalgam (mešavina žive i različitih metala) za plombiranje zuba, počinju da se koriste prva svrdla za uklanjane tvrde zubne supstance itd. Lokalna anestezija ulazi u primenu 1844. i postepeno zamenjuje hloroform.

Međunarodna stomatološka federacija (fr. Fédération dentaire internationale) je osnovana 1900. godine. Prva četkica za zube sa sintetičkim vlaknima se pojavljuje 1938. Prve paste sa fluoridima, koje su se pokazale veoma efikasnim u prevenciji karijesa, izašle su na tržište 1950. Početkom šesdesetih godina 20. veka počinju da se koriste kompozitni materijali za punjenje zuba i u upotrebu ulaze laseri. Od 1990. započinje era estetske stomatologije, koja se odlikuje sve širom upotrebom materijala u boji zuba, pravljenjem zubnih navlaka i implantata itd.


wikipedija

Opšta hirurgija

Hirurgija (cheirourgia /gr./- ruka i rad) je grana kliničke medicine koja se bavi proučavanjem i lečenjem bolesti koje se moraju lečiti radom ruku hirurga i primenom mehaničkih sredstava (instrumenata). Operativna hirurgija se može podeliti prema pristupu lečenja u četiri grupe:
reparacija rana,
ekstirpacija obolelih delova ili celih tkiva i organa,
rekonstruktivna hirurgija i
fiziološka hirurgija.


Da bi mogao ostvariti uspešan rad, pored manuelne spretnosti za hirurga je neophodno da ima široko medicinsko obrazovanje, kao i poznavanje tehnike i tehnologije. Zbog napredka hirurgije i sve većeg obima znanja i razvoja brojnih operativnih tehnika, a u cilju pružanja bolje medicinske usluge pacijentima, hirurzi se sve više specijalizuju, tako da dolazi do razvoja novih hirurških disciplina ili njihovih poddisciplina. Iz hiurgije su se danas izdvojile brojne grane:

neurohirurgija,
maksilofacijalna hirurgija,
ortopedija,
plastična i rekonstruktivna hirurgija,
grudna hirurgija,
abdominalna hirurgija,
vaskularna hirurgija,
urologija, kao i druge brojne poddicipline.

Istorija hirurgije je stara koliko i istorija čovčanstva i medicine. Konvencionalno se deli na preistorijsku, hirurgiju starog veka, srednjeg veka do renesanse, od renesanse do modernih vremena i savremenu hirurgiju.

Praistorija i stari vek

Primtivna operativna hirurgija je rađena instiktivno i iskustveno- labavi zub je vađen, absces otvaran, krvarenje zaustavljano od strane ljudi koji su bili u okruženju. U Vavilonu su obolele stavljali na trg gde su mu svi mogli prići i ispitati kako bi se našao onaj koji može najviše pomoći. 1750 g.pne. je na stubu ispisan Hamurabijev zakonik u kome su predviđene nagrade i kazne za hirurge. Natpisi na egipatskim grobnicama 2000-3000 g.pne. opisuju lečenje preloma sa udlagama, vršenje cirkumcizije (obrezivanje), trepanacije lobanje (hirurško otvaranje lobanje), kao i amputacija ekstremiteta. U Indiji se takođe razvila istovremeno hirurgija a neke zapisane operativne tehnike u Susruti se primenjuju i danas (rekonstrukcija nosa, rinoplastike, vezikolitotomije, incizije abscesa i opis hirurških instrumenata). Jevreji su se isticali u higijeni i preventivnoj medicini, Kinezi u akupunkturi. U Grčkoj je najpoznatija od škola bila Hipokratova (460-370 g.pne.) škola (460-130 g.pne.), koji je predavao i pisao o hirurgiji (Corus Hipocraticum). Opisao je imobilizacija i ekstenziju, repoziciju luksacija i lečenje rana kao i izreku “Vis mediacatrih naturae”- moć prirode je velika. Grčku medicinu nasleđuje i unapređuje Aleksandrijska škola progresom u anatomiji sa podvezivanjem krvnih sudova i elektivnim operacijama. Od 150 g.pne. počinje grčko-rimska medicina (Galen i Celzus). Nakon pada rimske imperije hirurški centar postaje Vizantija (Oribszij i Persan).

Srednji vek

S pojavom islama i nadmoći islamskog drustva nastaje period Arapske medicine koja je preuzela znanja od hrišćanske sekte Nestorijanaca (grčka medicina). Ističu se Rasisa i Avicena koji je napisao “Canon”. Tokom ovog perioda nije bilo pravog napredka, čak je i nazadovala primenom kauterizacijom rane, što se nekritički prenosi i u evropsku medicinu. Napredku medicine je doprinela zabrana sveštenicima u XII veku da se bave medicinom. Laici počinju da se bave hirurgijom i “Fabrica” od Ruđera od Salerna postaje osnovni udžbenik tokom 300 godina. Krajem srednjeg veka hirurgija počinje da se razvija u severnoj Italiji Salerno, Padova, Bolonja) i Francuskoj (škola Montpelien), da bi krajem XV veka papa Sikst IV službeno dopustio disekciju leševa, tako da napreduju znanja iz anatomije. Međutim veliko unazađenje se dogodilo kada se od lekara, hirurgija prepustila pismenim berberima, kada je kao veština unazađena, a naučni razvoj prestao.

Renesansa i početak modernog doba

Paracelsus (1493-1541) shvata lekovitu moć prirode, a Versalius u delu “De humani corporis fabrica” objavljenom 1543. odbacuje Galenovu anatomiju i daje osnovu za pravu hirurgiju. Međutim i dalje hirurgiju obavljaju berberi, kao Ambroise Pare, koji je odbacio metod spaljivanja i podvezivao krvne sudove. Napredak počinje kada je Londonsko udruženje berbera i hirurga, na osnovu povelje Henrika VIII iz 1540.g. počelo da vodi kontrolu rada u hirurgiji zemlje. Krajem XVI i početkom XVII veka počinje se hirurgija uključivati u programe medicinskih škola, da bi u XVIII veku u potpunosti bila preuzeta od strane medicinskog staleža, tako da se operativna tehnika i manuelna veština usavršavaju. U Parizu se 1731. osniva Hirurška akademija i do kraja veka Pariz postaje centar svetske hirurgije. Ledran i Desaut 1741.- ekscizija i debridment rane, Larrey- memoari vojne medicine i hirurgije- amputacije ekstremiteta odmah po ranjavanju, pre razvijanja infekcije).

Savremena hirurgija

Naučna otkrića koja su omogućila današnji razvoj hirurgije su: - Anestezija (1844. Horace Wels i 1846. W.T. Morton izvode inhalacionu anesteziju u Opštoj bolnici u Massachusettsu. - Asepsa i antisepsa (Ignacz Semmelweis, mađar, akušer u Beču, uvodi obavezno pranje ruku pre ginekološkog pregleda, čime je smanjio njihovu smrtnost, a Louis Pasteur 1850 postavlja teoriju po kojoj su izazivači infekcija bakterije, a Josef Lister 1867. ta saznanja uvodi u hirurgiju). - Rentgen 1895 uvodi novi vid dijagnostike, radiografiju. - Transfuzija krvi je omogućena otkrićem Karla Landstainera o aglutinaciji eritrocita pod uticajem seruma drugog čoveka- tako da je omogućeno utvrđivanje krvnih grupa. - Otkriće penicilina (Fleming, 1928) omogućava pre- i postoperativno sprečavanje infekcija. Brojni su hirurzi tokom ovog perioda svojim umećem i ingenioznošću doveli do razvoja hirurgije u današnjem obimu, kao i napredkom tehnologije. Hirurgija budućnosti ide u smeru što manje traume tkiva i organizma, kao i na poljima mikrohirurgie, fetalne, endoskopske, transplantacione hirurgije, implantacije veštačkih organa I tkiva koja se dobijaju na tkivnim kulturama.

Osnovni zadaci hirurgije

Osnovni zadatak hirurgije u bilo kojim uslovima je da se pomogne obolelom ili povređenom. U zavisnosti od uslova okruženja, na medicinskim radnicima je da se pacijentu pruži adekvatna pomoć bez obzira na uslove koji su u okruženju . Osnovni princip pružanja medicinske pomoći je nikada ne nauditi pacijentu . Pomoć ukazuje kvalifikovano lice za obim pomoći koji pruža (u okviru prve pomoći to može biti i obučeni laik). Dijagnostika i lečenje se izvode u okruženju koje omogućava njihovo kvalitetno izvođenje. To znači da u mirnodopskim uslovima, prvu pomoć, dijagnostiku, lečenje i oporavak sprovode za to kvalifikovani medicinski radnici u okvirima svojih nadležnosti u ustanovama koje su za pružanje medicinskih usluga opremljene. U vanrednim uslovima (elementarne nepogode i rat), na svim medicinskim radnicima je da se prilagode uslovima okruženja i uz požrtvovan rad ostvare isti ili sličan stepen zdravstvene zaštite. Za takve uslove svaka zdravstvena ustanova ima pripremljene okvirne planove. Ukoliko medicinsko osoblje nije u mogućnosti da na datom mestu i vremenu pruži najbolje moguće lečenje pacijentu, dužno je sprovsti neophodne medicinske mere da osposobi pacijenta za transport do najbliže adekvatne ustanove, gde će se lečenje završiti.

wikipedija

Hirurgija

Hirurgija (grč. cheirourgia - ruka i rad) je grana kliničke medicine koja se bavi proučavanjem i lečenjem bolesti koje se moraju lečiti radom ruku hirurga i primenom mehaničkih sredstava (instrumenata).

Podela

Operativna hirurgija se može podeliti prema pristupu lečenja u četiri grupe:
reparacija rana,
ekstirpacija obolelih delova ili celih tkiva i organa,
rekonstruktivna hirurgija, i
fiziološka hirurgija.

Da bi mogao ostvariti uspešan rad, pored manuelne spretnosti za hirurga je neophodno da ima široko medicinsko obrazovanje, kao i poznavanje tehnike i tehnologije. Zbog napredka hirurgije i sve većeg obima znanja i razvoja brojnih operativnih tehnika, a u cilju pružanja bolje medicinske usluge pacijentima, hirurzi se sve više specijalizuju, tako da dolazi do razvoja novih hirurških disciplina ili njihovih poddisciplina. Iz hiurgije su se danas izdvojile brojne grane:

opšta hirurgija
traumatologija
abdominalna hirurgija
vaskularna hirurgija
torakalna hirurgija
kardijalna hirurgija
endokrinološka hirurgija
dečija hirurgija
neurohirurgija
maksiofacijalna
oralna hirurgija
očna hirurgija
maksilofacijalna hirurgija,
ortopedija,
plastična i rekonstruktivna hirurgija,
grudna hirurgija,
urologija, kao i druge brojne poddicipline.

Kratak osvrt na razvoj hirurgije

Istorija hirurgije je stara koliko i istorija čovčanstva i medicine. Konvencionalno se deli na preistorijsku, hirurgiju starog veka, srednjeg veka do renesanse, od renesanse do modernih vremena i savremenu hirurgiju.


Praistorija i stari vek

Primtivna operativna hirurgija je rađena instiktivno i iskustveno- labavi zub je vađen, absces otvaran, krvarenje zaustavljano od strane ljudi koji su bili u okruženju.
U Vavilonu su obolele stavljali na trg gde su mu svi mogli prići i ispitati kako bi se našao onaj koji može najviše pomoći. 1750. godine p. n. e. je na stubu ispisan Hamurabijev zakonik u kome su predviđene nagrade i kazne za hirurge.
Natpisi na egipatskim grobnicama 2000-3000 g. p. n. e. opisuju lečenje preloma sa udlagama, vršenje cirkumcizije (obrezivanje), trepanacije lobanje (hirurško otvaranje lobanje), kao i amputacija ekstremiteta.

U Indiji se takođe razvila istovremeno hirurgija a neke zapisane operativne tehnike u Susruti se primenjuju i danas (rekonstrukcija nosa, rinoplastike, vezikolitotomije, incizije abscesa i opis hirurških instrumenata).

Jevreji su se isticali u higijeni i preventivnoj medicini, Kinezi u akupunkturi. U Grčkoj je najpoznatija od škola bila Hipokratova (460-370 g. p. n. e.) škola (460-130 g. p. n. e.), koji je predavao i pisao o hirurgiji (Corus Hipocraticum). Opisao je imobilizacija i ekstenziju, repoziciju luksacija i lečenje rana kao i izreku “Vis mediacatrih naturae”- moć prirode je velika.

Grčku medicinu nasleđuje i unapređuje Aleksandrijska škola progresom u anatomiji sa podvezivanjem krvnih sudova i elektivnim operacijama. Od 150. godina p. n. e. počinje grčko-rimska medicina (Galen i Celzus). Nakon pada rimske imperije hirurški centar postaje Vizantija (Oribszij i Persan).


Srednji vek

S pojavom islama i nadmoći muhamedanskog carstva nastaje period Arapske medicine koja je preuzela znanja od hrišćanske sekte Nestorijanaca (grčka medicina). Ističu se Rasisa i Avicena koji je napisao “Canon”. Tokom ovog perioda nije bilo pravog napredka, čak je i nazadovala primenom kauterizacijom rane, što se nekritički prenosi i u evropsku medicinu.
Napredku medicine je doprinela zabrana sveštenicima u XII veku da se bave medicinom. Laici počinju da se bave hirurgijom i “Fabrica” od Ruđera od Salerna postaje osnovni udžbenik tokom 300 godina.

Krajem srednjeg veka hirurgija počinje da se razvija u severnoj Italiji Salerno, Padova, Bolonja) i Francuskoj (škola Montpelien), da bi krajem XV veka papa Sikst IV službeno dopustio disekciju leševa, tako da napreduju znanja iz anatomije. Međutim veliko unazađenje se dogodilo kada se od lekara, hirurgija prepustila pismenim berberima, kada je kao veština unazađena, a naučni razvoj prestao.

Renesansa i početak modernog doba

Paracelsus (1493-1541) shvata lekovitu moć prirode, a Versalius u delu “De humani corporis fabrica” objavljenom 1543. odbacuje Galenovu anatomiju i daje osnovu za pravu hirurgiju. Međutim i dalje hirurgiju obavljaju berberi, kao Ambroise Pare, koji je odbacio metod spaljivanja i podvezivao krvne sudove.

Napredak počinje kada je Londonsko udruženje berbera i hirurga, na osnovu povelje Henrika VIII iz 1540. godine počelo da vodi kontrolu rada u hirurgiji zemlje.

Krajem XVI i početkom XVII veka počinje se hirurgija uključivati u programe medicinskih škola, da bi u XVIII veku u potpunosti bila preuzeta od strane medicinskog staleža, tako da se operativna tehnika i manuelna veština usavršavaju. U Parizu se 1731. osniva Hirurška akademija i do kraja veka Pariz postaje centar svetske hirurgije. Ledran i Desaut 1741.- ekscizija i debridment rane, Leri -memoari vojne medicine i hirurgije- amputacije ekstremiteta odmah po ranjavanju, pre razvijanja infekcije).

Savremena hirurgija

Naučna otkrića koja su omogućila današnji razvoj hirurgije su:
Anestezija (1844. Horace Vels i 1846. V. T. Morton izvode inhalacionu anesteziju u Opštoj
bolnici u Massachusettsu.
Asepsa i antisepsa (Ignac Semelvis, mađar, akušer u Beču, uvodi obavezno pranje ruku pre ginekološkog pregleda, čime je smanjio njihovu smrtnost, a Luj Paster 1850. postavlja
teoriju po kojoj su izazivači infekcija bakterije, a Josef Lister 1867. ta saznanja uvodi u hirurgiju).

Rendgen 1895 uvodi novi vid dijagnostike, radiografiju.

Transfuzija krvi je omogućena otkrićem Karla Landstainera o aglutinaciji eritrocita pod uticajem seruma drugog čoveka- tako da je omogućeno utvrđivanje krvnih grupa. - Otkriće penicilina (Fleming, 1928) omogućava pre- i postoperativno sprečavanje infekcija.
Brojni su hirurzi tokom ovog perioda svojim umećem i ingenioznošću doveli do razvoja hirurgije u današnjem obimu, kao i napredkom tehnologije. Hirurgija budućnosti ide u smeru što manje traume tkiva i organizma, kao i na poljima mikrohirurgije, fetalne, endoskopske, transplantacione hirurgije, implantacije veštačkih organa I tkiva koja se dobijaju na tkivnim kulturama.


Osnovni zadaci hirurgije

Osnovni zadatak hirurgije u bilo kojim uslovima je da se pomogne obolelom ili povređenom. U zavisnosti od uslova okruženja, na medicinskim radnicima je da se pacijentu pruži adekvatna pomoć bez obzira na uslove koji su u okruženju. Osnovni princip pružanja medicinske pomoći je nikada ne nauditi pacijentu.

Pomoć ukazuje kvalifikovano lice za obim pomoći koji pruža (u okviru prve pomoći to može biti i obučeni laik). Dijagnostika i lečenje se izvode u okruženju koje omogućava njihovo kvalitetno izvođenje. To znači da u mirnodopskim uslovima, prvu pomoć, dijagnostiku, lečenje i oporavak sprovode za to kvalifikovani medicinski radnici u okvirima svojih nadležnosti u ustanovama koje su za pružanje medicinskih usluga opremljene. U vanrednim uslovima (elementarne nepogode i rat), na svim medicinskim radnicima je da se prilagode uslovima okruženja i uz požrtvovan rad ostvare isti ili sličan stepen zdravstvene zaštite. Za takve uslove svaka zdravstvena ustanova ima pripremljene okvirne planove.

Ukoliko medicinsko osoblje nije u mogućnosti da na datom mestu i vremenu pruži najbolje moguće lečenje pacijentu, dužno je sprovesti neophodne medicinske mere da osposobi pacijenta za transport do najbliže adekvatne ustanove, gde će se lečenje završiti.

wikipedija

Ortopedija je proučavanje ljudskog mišićno-koštanog sastava.

Grčka riječ "orto 'znači ispravljanje ili tačni i' pedics 'dolazi od grčke ¡ť Pais što znači deca. Tokom stoleća, ortopedija je uključivala lečenje osakaćene dece. Termin ortopedija je nastao od autora udžbenika o prevenciji dječjih bolesti 1741 godine.

Ortopedski doktori (koji se nazivaju ortopedi ili Orthopeds) specijalizovani su u dijagnostici i lečenju problema mišićno-koštanog sastava.

Mišićno-koštani sastav uključuje:
kosti, zglobove, ligamente, tetive, mišiće i nerve. To je glavna grana hirurgije.

Brojna zanimanja nude ne-operativne mogućnosti lečenja mnogih ortopedskih problema, kao što su: fizikalna terapija, kiropraktika, radna terapija, podijatrija i kineziologija.

Uslovi koji zahtijevaju lekove ili hirurške zahvate obavljaju ortopedski hirurzi i podiatric hirurzi.

Jean-Andre Venel je osnovao prvi ortopedski zavod 1780 godine, što je i prva bolnica posvećena lečenju dečjih skeletnih deformiteta. Smatraju ga ocem ortopedije i prvim pravim ortopedom kada se uzme u obzir uspostavljanje njegove bolnice i njegove objavljene metode lečenja.

Antonius Mathysen, Holandski vojni hirurg, izumeo je gips 1851 godine. Mnoga kretanja u ortopedskoj hirurgiji rezultat su iskustava tokom rata. Na ratištima srednjeg veka povređeni su tretirani s zavojima natopljenim konjskom krvlju koja su sušeni u obliku krute, ali su bili nehigijenski. Tokom Drugog svetskog rata, Gerhard Küntscher iz Nemačke, upotrebio je intramedularne šipke za lečenje fraktura femura i tibije. Tu je bila primetna razlika u brzini oporavka povređenih nemačkih vojnika tokom Drugog svetskog rata što je dovelo do rasprostranjenog usvajanja intramedularnog fiksiranja lomova širom sveta. Međutim, vučenje je i dalje bila standardna metoda lečenja preloma bedrene kosti do kasnih 1970-ih kada Harborview Medical Center u Seattleu popularizira intramedularno fiksiranje  bez otvaranja preloma. Spoljnu fiksaciju preloma su sofisticirali američki hirurzi za vreme Vijetnamskog rata, ali veliki doprinos je napravio rus Gavril Abramovič Ilizarov.

On je bio poslat da se bez puno ortopedskog znanja, brine o povređenim ruskim vojnicima u Sibiru, 1950 godine. Bez ikakve opreme bio je suočen s opasnim uslovima nezacijeljenja, zaraženih i inficiranih preloma. Uz pomoć lokalne prodavnice bicikla izmislio je spoljašnji fiksator u obliku prstena zategnut u obliku žica na biciklu. S ovom opremom je postigao ozdravljenje, ispravljanje i produženje do nečuvenih stepena do tada. Njegov, "Llizarov uređaj" još uvek koriste i danas kao jedan od metoda za produženje kostiju.

Ruth Jackson je prva žena Ortopedski hirurg u SAD-u 1937 godine, jer su ortopedijom dominirali muškarci. 2006, godine 12,4% ortopeda čine žene.

David L. MacIntosh je izveo prvu uspešnu operaciju razorenog prednjeg kriznog ligamenta (ACL) u kolenu. Ova česta i teška povreda skijaša, sportista na terenu i plesača, dovodila je do završetka njihove karijere zbog stalne nestabilnosti. Radom sa povređenim fudbalerima, dr. MacIntosh je izmislio način da premosti održiv ligament iz susednih struktura da bi sačuvao snažnu i kompleksnu mehaniku zgloba kolena i vratio joj stabilnost. Naknadni razvoj ACL rekonstruktivne hirurgije doprineo je da se brojni sportisti vrate na svoj teren.

Moderna ortopedska hirurgija i mišićno-koštana istraživanja traže načine da operacije budu manje invazivne i da se ugrađuju bolje i izdržljivije komponente.

MEDICINSKI GLASNIK

IZ ISTORIJE MEDICINE

Istorija lečenja, pomaganja bolesnim i povređenim duga je koliko i istorija ljudske vrste. U tako dugoj povesti, u tako raznovrsnim okolnostima neminovno je bilo pokušaja i postupaka koji su pogoršali, otežali i na svaki način nepovoljno uticali na ishod bolesti ili povrede. Sa današnje distance, čak i neki postupci iz ne tako davne prošlosti izgledaju, u najmanju ruku, bizarno i pitamo se kako je bilo moguće da neko pokuša takve načine lečenja. Ipak, kroz sve te mučne i opasne puteve probijala se racionalna misao, nesvrsishodne mere i postupci su prepoznavani i napuštani a uspešni su nastavili svoj život, uz poboljšanja i prilagođavanja novim saznanjima. Vrlo je verovatno (skoro sasvim sigurno) da će neki postupci, koje danas primenjujemo, u budućnosti izgledati kao i neka rešenja iz prošlosti koja su nam danas u najmanju ruku čudna.



Mnogi lekovi koje danas koristimo počeli su svoj vek u pokušajima tradicionalne seoske travarske prakse. Listovi mnogih, naročito zimzelenih, biljaka, koje su propisivali srednjovekovni travari, sadrže salicilnu kiselinu, aktivnu supstancu aspirina.

Kinin, neprevaziđeno uspešan u lečenju malarije i drugih grozničnih stanja, potiče iz kore kininovog drveta (Cinhona succirubrae). Kora kinina, originalno nazivana peruanska ili jezuitska kora, bila je poznata po svom antifebrilnom dejstvu mnogo pre nego što je izolovan aktivni princip koji sadrži.

Pre modernog, naučnog doba, lekari nisu imali veliki izbor u lečenju. Korišćeni su klasični rukopisi, sačuvani u arapskom i vizantijskom nasleđu, saveti i preporuke iz njih su prilagođavani, nekada pogrešno shvaćeni, tako da je primena bila mukotrpna i postupci su se menjali kroz pokušaje i greške. I lekari i hirurzi su imali vrlo slabu predstavu o tome kako ljudsko telo funkcioniše, pošto sve do Renesanse niko nije pristupao sekciji leša i proučavanju anatomije. Ovu praksu zabranjivale su mnoge pape a izričito je zabranjena i u Kuranu.

Sve do 17. veka najveći deo znanja iz anatomije poticao je iz radova grčkog lekara Galena, koji je živeo u Pegamonu u 1. veku n.e. u današnjoj Anadoliji. On je odukovao majmune, svinje, koze, ovce, ali je najbolju ideju o strukturi i funkciji ljudskog tela sticao lečenjem povreda gladijatora u njihovim borbama.

Jedan lekar u 12. veku smatrao je da jetra smeštena ispod želuca ima istu ulogu kao plamen ispod kazana. „Želudac je kazan u kome se kuva hrana, žučna kesa je kuvar a jetra je plamen. “ Debelo crevo je smatrano cediljkom u kojoj se formira stolica. Uopšteno, želudac je smatran mestom gde se ukrštaju sve arterije i vene. Pošto se neprekidno prevrće i stvara otpatke, smešten je na dnu torzoa izdvojen od ostalih, „viših“ organa. Mislilo se da se respiracija odvija u crevima i da se nepotrebni gasovi sprovode u pluća da bi odatle bili izbačeni.



U ranom Srednjem veku (poznatom kao mračni vek), medicinska znanja su bila zabranjena crkvenim dogmama i negom i lečenjem su se bavili pripadnici Crkve.
Koncil u Turu (Tours) 1169. i bula Ecclesia Abhorreta Sanguine pape Inocenta IIIiz 1215. zabranjuju kaluđerima i sveštenicima da puštaju ljudsku krv. To je razlog zbog čega je spaljivanje bilo popularna kaznena mera a ne odrubljivanje glave. Hirurško znanje monaha preneto je berberima koji su boravili u manastirima, zaduženi za održavanje kaluđerskih tonzura i brada. Iako su berberi bili vrlo vešti u rukovanju oštrim predmetima, bili su posmatrani sa visine od strane doktora koji su poznavali tajnu lečenja travama (zbog čega se hirurzi u nekim zemljama i dalje oslovljavaju sa „gospodin“ (mister) a ne doktor)

Čak i kada su Leonardo da Vinči i drugi renesansni geniji počeli praksu disekcije ljudskog tela, medicinsko znanje nije pokazalo značajan porast. Funkcija štitaste žlezde, na primer, ostala je veoma dugo potpuna tajna. U 17. veku se još uvek mislilo da je njena osnovna uloga da pruži lep izgled ženskom vratu pošto je zapaženo da je uvek veća u žena nego u muškaraca.





Anatomi nikako nisu uspevali da nađu luz ili neskvi  kockastu kost veličine zrna ječma za koju jevrejski Talmud navodi da se nalazi na vrhu kičme, ispod mozga, skrivena u mreži paukolikih sudova. Ona se hrani samo hranom koja se jede u noći subote u melava malka obroku. Tvrdilo se da je ta kost nesalomiva, neuništiva, da nema načina da se ona slomi. Navodila su se svedočenja da je imperator Hadrijan pokušavao da ovu kost rastvori, zgnječi, slomi, sve bez uspeha. Kada je pokušao da je polomi čekićem, i čekić i držalje potpuno su se rasuli u sitne komade!



Druga velika anatomska misterija je – gde je sedište duše. Pošto anatomi nisu uspeli da nađu ni sedište niti samu dušu, zaključeno je da duša napušta telo sa poslednjim dahom. Pošto je odlazak duše izvesniji ako je poslednji dah snažniji (u vidu kašlja ili kijanja) to je možda uzrok da se kada neko kine kaže „na zdravlje“.



Pošto kaluđeri nisu smeli da preduzimaju hirurške postupke, preostalo je da budu lekari. U manastirima su se uzgajale biljke i, kako su gradovi rasli, njihovi proizvodi su se prodavali u apotekama. Sa širenjem trgovačke mreže, apotekari su prodavali svoje proizvode na širem području i tako se širilo i saznanje o lekovitom delovanju biljaka.

U 17. i 18. veku se razvija i medicinska misao i veština, ali se pojavljuju i sukobi između pristalica tradicionalnih, u najvećoj meri intuitivnih i novijih, naučnih postupaka. Ljudi od nauke su odbacili tradicionalne mere označivši ih kao „kvakanje“ (quack), reč koja je ušla u engleski jezik 1638. godine (prema Webster dictionary). Ona je skraćenica od quacksalver, što je oznaka za posudu u kojoj se drže melemi i namazi.
Drugi misle da ova reč potiče od nemačkog quecksilber, što je oznaka za živu koja se u to vreme mnogo propisivala. Kao i mnogi otrovi, živa je imala i lekovito dejstvo.
Pošto vas otruje, ona je trovala i bakterije, gliste i parazite koji su vas napadali.
Svakako da je bilo mnogo šarlatana, neznalica i kriminalaca koji su zloupotrebljavali ljudsku nevolju, ali je među mnogima označenim kao kvakači bilo i ljudi koji su iskreno verovali u povoljno dejstvo postupaka koje su znali i primenjivali, u najboljoj volji da pomognu. Mnogi eminentni lekari su ostavili svoje ime u postupcima koje danas označavamo kao kvak.
Ser Ričard Mid (Richard Mead), vodeći doktor svog doba, kraljevski lekar kraljice Ane, kraljeva Džordža (George) I i II, naučnika Isaka Njutna (Isaac Newton), pesnika Aleksandra Popa (Alexander Poppe) i premijera Roberta Volpola (Robert Walpole), imao je neke neobične lekove (pored neobično širokih rukava toge koju je nosio).
Propisivao je tajni prašak koji je imao sposobnost da vas izleči od posledica ujeda besnog psa. Kao što je poznato, besnilo je apsolutno smrtna bolest ako se ne primeni serum (sem jedinog slučaja iz 1971. godine koji je izlečen spontano, bez primene seruma).



U svojoj 29. godini Mid je objavio svoj bazični naučni rad „ Mehanika delovanje otrova“ (A mechanical Account of Poisons).

Pored ostalog, opisuje i posledice ujeda tarantule:
„Iako u početku bol od ujeda tarantule nije jači od bola kod ujeda pčele ipak... pacijent posle nekoliko sati postaje teško bolestan ... i posle kratkog vremena umire, sem ako nije pozvana u pomoć muzika koja sama, bez pomoći lekova, dovodi do izlečenja. Već posle prvih taktova muzike, iako leži bolestan, bolesnik pokušava da načini pokret ruku i nogu a kod poslednjih već je sposoban da ustane i da igra sa neverovatnom živahnošću. U igri bolesnik provodi oko 12
sati dnevno i to traje četiri naredna dana; posle toga bolesnik obično izgubi sve simptome i posledice ujeda“.
Poznato je da ime italijanske narodne igre tarantela potiče od opisa igre obolelog od ujeda tarantule.

Kao rukovodilac Kraljevskog hirurškog koledža (Royal College of Surgeons),Ser Čarls Blik (Charles Blickes) je koristio Planketovu lužinu u lečenju kancera.
Kaustično sredstvo se sastojalo iz po jedne trećine noge vrane, morača i kamena kojim se pritiska kupus u kaci. Kada se samelje, ovoj masi se dodavao beli arsen u istoj količini. Od smese su se pravile pilule veličine lešnika. Za lečenje žute groznice Blik je, pored puštanja krvi, purgativa, toplih kupatila, svežih, hladnih i kiselih pića,savetovao i da se u Zapadnu Indiju pošalje voda iz toplih izvora kod Bristola kao najbolji način lečenja.
Ser Henri Sloan (Henry Sloane), predsednik Kraljevskog društva osnivača
Britanskog muzeja, vrlo je podržavao povoljne posledice tople čokolade.



Jedan od njegovih preporučenih postupaka je i lečenje zmijskom paštetom. Recept glasi: „Uzmi živu zmiju, odseci joj glavu, rep i iznutrice osim srca i jetre. Srce i jetru iseci u male komade, pomešaj sa krvlju i dodaj 12 unci sveže izvorske vode. Kuvaj u zatvorenoj posudi 2 sata, ohladi i samelji u tarioniku.“
Nemam podatke o indikacijama i efektivama ovog leka.

Аsklepios



Аsklepios,Ασκληπιός,Aesculapius је grčki bog medicine.. Roditelji su mu bili bog Apolon i nimfa Koronida.Odrastao je uz kentaura Hirona, od koga je najvise naučio i zahvaljujući kojem nije bilo bolesti koju nije mogao da leči.Njegov kult je prenet u Rim, gde se poštovao kao Eskulap.Asklepios je vladao medicinom, a posebno hirurgijom i lečenjem prirodnim travama.Imao je više svetilišta u staroj Grćkoj, a glavno je bilo u Epidauru u Argolidi.Tu su dolazili bolesni da bi dobili savete i lekove od Asklepiosovih sveštenika.,Medju njima, znanje se prenosilo sa oca na sina, baš kao sto su i Asklepiosova deca, po legendi, bili lekari. Medju Asklepiosovim sveštenicima napoznatiji je bio Hipokrat sa Kosa.Nakon smrti, Asklepios se pretvorio u sazveždje Zmije, Ofion.



U Asklepijevu su čast zmije korištene u isceliteljskim ritualima. Neotrovne zmije ostavljene su da puze na podu gdje je bolesnik spavao. Katkad su i sveti psi lizali rane.

ISTORIJA MASAŽE


Masaža postoji od najdrevnijih vremena. Čovek instinktivno trlja bolni i otečeni deo tela. Vrlo verovatno se masaža već odavno upotrebljavala u lečenju, posebno kod raznih bolesti lokomotornog sistema. Tragovi prvih masaža mogu se naći zapisani kod kineza i indusa čak 3.000 godina pre nove ere. Nazivala se Nei Jing i sadržala najranije kineske ideje o masaži. Koristila je masazu za ublažavanje bola nastalog od teškog fizičkog posla. Razvoj masaže u staroj Kini odvijao se uporedo sa razvojem medicine koja je uz lekove i trave primenjivala i akupunkturu. Japanci su pod uticajem kineske akupunkture vremenom izradili sličnu metodu - shiatzu ( shi = prst, atzu = pritisak), kojom su na poseban način, pritiskom prstiju i noktiju, vršili određeni oblik akupunkture. Indijska knjiga Ajur Veda, napisana 1800 godina pre Hrista, opisuje masažu kao trljanje i šamponiranje koje preporučuju za ozdravjenje tela.

Egipatskim, Persijskim i Mesopotamskim knjigama pominje se dobrobit i korisnost masaže. U Grobnici Akmanthora 2330. godine p.n.e.(takođe poznata i kao "grobnica lekara") u Sahari, opisana su dva čoveka gde jedan provodi neku manuelnu terapiju na stopalima i rukama, najverovatnije masažu

Rimljani i Grci su takođe čvrsto verovali u korisnost masaže. Homer, Sokrat i Platon, između ostalih, a Hipokrat je tvrdio da svi terapeuti moraju da znaju masažu. Terapeutsku masažu prvi uvodi Herodonas, Hipokratov učenik, za lečenje raznih istegnuća. Iz drevne Grčke masaža je preneta u drevni Rim. Prvi zapis o sportskoj masaži nalazimo u knjizi Rimljanina Oribasiusa iz 4. v.n.e. Galen je mnoge probleme mišića tretirao masažom. Masaža je u drevnom Rimu primenjivana u medicinske, ali i u vojne i sportske svrhe, kao i u svakodnevnom životu. Rimljani su negovali hedonizam i sve što je donosilo ugodnost i prijalo čulima.

U Srednjem veku masaža nije bila popularna, jer je interesovanje za ljudsko telo i fizičko zdravlje izgubilo uporište u medicinskim krugovima. Srećom, sa pojavom Renesanse vratilo se interesovanje za ljudsko telo i njegovo zdravlje. Kako je medicinska profesija ponovo dobila zasluženo mesto, tako se i potreba za masažom ponovo vratila. Mnogi terapeuti su je uključili u svoj način lečenja. Metoda Ambroza Para bila je toliko uspešna da je on postao terapeut četvorici kraljeva Francuske. Terapeut Marije, kraljice Škotske uspešno je 1566.godine oporavio njeno telo, upotrebom svog metoda masaže. Smatralo se da je bila vrlo bolesna i očekivalo se sporo ozdravljenje.


Per Henrik Ling, Šveđanin, putovao je u Kinu i vratio se u svoju zemlju sa novim tehnikama masaže što je kasnije postalo poznato pod imenom Švedski tretman pokreta ili Švedska masaža koju danas poznajemo.

Osnivačem savremene terapeutske masaže smatra se ruski lekar i doktor medicine Isidora Zabludovski((1850-1906), koja je sprovela istraživanja o primeni i dejstvu masaže, govoreći o njenom doprinosu terapiji i o tome kada je treba primenjivati.


Šezdesetih i sedamdesetih godina, masaža je postala snažan agens za ličnu promenu zdravstvenog stanja, zahvaljujući holističkoj i intuitivnoj tehnici masaže-povezivanje uma, tela i duha.

Poreklo reči "masaža"

U svim jezicima sama reč masaža ima slično značenje. Reč masaža dolazi ili od lat. riječi "massa, massare", što znaći gnječiti, trljati, pritiskati rukama, ili od arapske riječi "massa" što znači pritiskati, dodirivati, pipati. Na sanskritu je to reč "makch"; na hebrejskom "mašež" znači opipavanje, dok na grčkom "masso" znači stiskanje rukama;


Riječ "massage" upotrebljena je prvi put u francuskoj literaturi, a upotrijebio ju je Lepage 1813. god. Na francuskom glagol masser znači utrljavati.

Masaža s utrljavanjem različitih eteričnih ulja ili masti bila je poznata i u staroj Grčkoj. Još je Homer opisivao da je Ciceja mazao Odiseja različitim eteričnim mastima.