...Љутњом ништа нећеш постићи

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце...."...

"...Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!”

Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира..."...

ражи оно што те не задовољава и побољшавај то. Не повлачећи се, не предајући се и не гунђајући. Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози и свештеници. Несвесно се слажеш са стеченим васпитањем, ни мрвицу се не потрудивши, живећи без напора, без жртве. И твоје срце обузима дубока туга. А све је због тога што си заборавио да је пожртвованост једна ствар, а самоубиство је сасвим друга.
Решење је следеће: живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. На то си позван и дат ти је таленат да то оваплотиш.
Христос је дошао на земљу да би оживео и васкрсао наша срца и наша очекивања, а не за то да би нас умртвио. Дошао је да искорени нашу лаж, а не радост нашег живота. Са Христовим гласом који звучи у теби твој живот постаје лепши, мирнији и радоснији.
Ако се мучиш, пронађи оно чему тежиш и спроводи то у живот! Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.

Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје што си их својим очима видео; нека ти не ишчезну из срца ни једног дана твога живота. Напротив, поучи о њима своју децу и децу њихове деце.

(Пета књига Мојсијева, 4:9)

Ко ме постави у овај црвињак?
Ко ме завали у прашину, да будем сусед змијама и ручак јастребима?
Ко ме сурва са горе високе, да будем сапутник крвницима и безбожницима?
Мој грех и Твоја правда, Господе. Од постања света протеже се грех мој, и бржи је него правда Твоја.
Бројим грехе своје кроз цео живот свој, и кроз живот оца мојега тја до почетка света, и кажем: заиста, правди Господњој име је милост.

"Молитве на језеру"

Како из срца потиче све добро, тако и све зло потиче. Какав си у срцу, такав си и пред лицем Господа.

Свети Теофан Затворник

Др Николај Велимировић је био велики пријатељ Николе Тесле у Америци. Звали су се имењацима. Позове Никола Тесла Николаја да га посети у својој лабараторији. Дочекао га је лепо - чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.


- Боже, имењаче, шта уради ти то? Каква је то сила? – пита га Николај.

- Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

- Шта је то?

- Струја, имењаче!

- Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

- Никада – каже Тесла - док је света и века.

- Па што онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Николај.

Хлеб и маслац
Пекар у селу је куповао маслац од оближњег сељака. Једног је дана извагао количину купљена маслаца и установио да ју је сељак смањио, иако му је зарачунао исту цену. И тако је пекар оптужио сељака за превару.


На суду је судија упитао сељака:

- Имате ли проверену вагу и тегове?

- Немам - одговорио је сељак.

- Па како онда мерите количину маслаца којег продајете?

Сељак је одговорио:

- Кад је пекар почео од мене куповати маслац, сматрао сам да бих требао од њега куповати хлеб. Почео сам користити његов хлеб од пола килограма као утег за моју вагу, кад сам вагао маслац. Ако је тежина мојег маслаца мања, онда је томе крив пекар.

Отац и син
И те је вечери један отац дошао касно кући и много уморан. Када је стигао, угледао је свога сина како га чека сам на вратима.

- Оче – рече дечко, - кажи ми колико зарађујеш на сат?

Отац је био изненађен.

- А зашто ти мени постављаш такво питање?

- Реци ми, тата – мољаше син. Желим да знам колико ти зарађујеш на сат.

- Па, ако баш хоћеш да знаш, 50 франака по сату. И шта с тим?

- Ах, тако дакле! – рече дечак вртећи главом. Е, оче, позајми ми, молим те, 25 франака, потребно ми је!


Отац је почео да се осећа помало ухваћеним и како га све то поче узнемиравати, он стаде да се буни.

- Хеј, дечко! Штa треба да значи то да ме прво питаш колико зарађујем, а онда: дај ми толико новца...?! Да се расипаш, јел то хоћеш...? За неку играчку?! Ти не мислиш ни на шта друго, већ само на себе. Хајде! Одлази на спавање! После овако тешког дана потребно ми је да се мало одморим.

Дечак се безнадежно повинова и оде у собу на спавање, затворивши за собом врата своје собе. Отац се спусти у фотељу. Али понашање његовог сина га поче интригирати у тој мери, да настави размишљати. Питао се: како је само имао храбрости да га испитује колико зарађује, а потом да му тражи новац?

Најзад, кад се мало умири, његов ум почеше да салећу и друге мисли. Можда се, ипак, понео грубо према сину? Можда му је стварно потребно 25 франака. До сада му никада није тражио новац. И на крају одлучи да посети сина у његовој соби.

- Ти још не спаваш, сине? – упита га отац љубазно.

- Не, тата, не спавам!

- Ето, мало сам размислио, и мислим да сам био превише груб према теби. Знаш... имао сам јако тежак дан. Ево! Узми 25 франака што си тражио.

Дечко осети топлину у срцу.

- Ох, хвала, оче!

И одједном извуче испод јастука паре које је штедео, изброја, и пружи оцу, говорећи:

- Ево, тата, има све скупа 50 франака, тако да ти, оче, сутра можеш остати један сат са мном. Заједно нас два, оче.

Прича свих генерација
Била једном три стабла на брду у шуми. Разматрали су своје наде и снове када прво стабло рече: "Једног дана, надам се, ја ћу постати ковчег за благо. Можда ћу бити украшен предивном резбаријом и свако ће моћи видети лепоту."

Тада друго стабло рече: "Једног дана ја ћу бити моћан брод. Носићу краљеве и краљице преко вода и пловићу до крајева света. Свако ће се осећати сигурним у мени због снаге мога трупа."

Коначно, треће стабло рече: "Ја желим нарасти и бити највишље и најравније стабло у шуми. Људи ће ме видети на врху брда, гледаће на моје гране и мислиће на небеса и на Бога и како сам им близак. Ја ћу бити најзначајније стабло свих времена и људи ће ме се увек сетити".


Након неколико година молитви о њиховим сновима да постану стварност група дрвосеча дође до стабала. Један дође до првог стабла и рече: "Ово изгледа снажно стабло, мислим да ћу бити у стању продати дрво тесару." И почне сећи стабло. Стабло беше срећно. Знало је да ће тесар умети да од њега направи ковчег за благо.

Код другог стабла дрвосеча рече: "Ово стабло изгледа снажно; продаћу га бродоградилишту." Друго стабло беше срећно. Знало је да је на путу да постане моћан брод.

Када дрвосеча дође до трећег стабла, стабло беше уплашено. Јер, ако га посеку, његови се снови неће остварити. Један од дрвосеча рече: "Не требам ништа посебно од свог стабла, па ћу узети ово. И он посече стабло.

Када прво стабло доспе код тесара, направише од њега јасле за храњење стоке. Ставише га у шталу и напунише сеном. То није било оно што је он молио.

Друго стабло је искориштено за израду малог рибарског брода. Завршише његови снови о моћном броду који носи краљеве.

Треће стабло је исечено у велике комаде и остављено само у мраку.

Године су прошле, стабла заборавише своје снове.

Једног дана, човек и жена дођу до стаје. Она се породи и ставише дете у јасле које су направљене од првог дрвета. Човек је радије желео да је могао направити колевку за дете, али и ове јасле ће морати послужити. Стабло је, видећи лепоту дететову и његову необичност, осетило важност овог догађаја, предосећајући да у себи чува непроцењиво благо свих времена.

Годинама касније, група људи уђе у рибарски брод направљен од другог стабла. Један од њих беше уморан и оде спавати. Док пловљаху по води, подиже се велика олуја и стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Људи пробудише спавајућег човека; он устаде, рече "МИР" и олуја утихну. Тада стабло увиде да је носило краља над краљевима.

Коначно, неко дође и узме и треће стабло. Ношено је кроз улице док су се други људи ругали човеку који га је носио. Када дођоше до места, човек беше прибијен на стабло и подигнут у вис да умре на врху брда. Када недеља дође, стабло увиде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде близу Бога, јер Исус беше разапет на њему.

Крилата прича
У почетку, мада и дуго после тога, причало се за мене како сам ја "памет света". Живећи у уверењу да реченом не треба противречити, допустио сам себи да поверујем у то.

О, какав је само тих дана био мој живот! Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштајући им се на милост и немилост, оне су, ову ватрену приврженост њима, итекако зналачки умеле да награде. Из дана у дан одгуривале су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.

И ко зна докле би отишла моја набеђена слобода, да се једног летњег поподнева, - који се, узгред буди речено, ни по чему није даo препознати, - терет судбине није спустио и на моја плећа. Сплет околности, којем сам лично кумовао, упознао ме је, понајпре, са самим собом; и, искрен да будем, нимало ме није обрадовало то познанство. Како би и могло, када је долазило у време невиђених потреса и померања, не само у мом животу, него и свих других бића на планети.

А почело је, као што рекох, сасвим уобичајено: када сам, без појма о појму, кренуо у још једну од небројених авантура и игара са безбојним капљицама плавог мора.

Док сам таласао велику морску површину, правећи, при том, наборе на њој, пошло ми је за руком да пробудим поспаност у себи. Тако онемоћао, постао сам лак плен за непријатеља дневног деловања. И не само за њега! Водена сила је, такође, искористила моју сненост, дочекујући је више него раширених руку; одмах је издата наредба за моје спровођење, до самог дна њеног мокрог заробљеништва. Ту остах, све док у неко доба не осетих голицање по табанима.
Отварајући поспане очи, угледах на хиљаде малих риба, како ме дотичу својим перајама. Од силног трзања, опазио сам да су моје, иначе лаке кости, које су ме, по самој замисли, могле у трену пренети било где, одједном страшно отежале. Стога ми је требало доста времена само да се отргнем од воденог кревета. Овај се, у немогућности да издржи моју новонасталу тежину, распао, оставивши иза себе мутну завесу од прашине годинама таложене на дну.

Познавајући одлично право којим је водени цар управљао овим царством, био сам уверен да му све ово никако неће бити по вољи. Тим пре, што се, према једној од његових наредби, никоме, - понајмање мени, - није дозвољавало ни "велико спремање", а камоли играње у прашини и песку. Уводећи је из предострожности, њеним уредним спровођењем штитили су се животи свих становника воденог царства, укључујући и живот самог цара. Јер свака замка и лукавштина уперена на било којег поданика, ма она долазила споља или изнутра, истовремено је представљала претњу и царској глави. Дакле, као подобан, могао би лако постати жртвом околности, што се, управо овом уредбом, покушало спречити.

Али, сад шта је – ту је. Ја нисам навикао на тежину и хладноћу и морао сам под хитно да их се ослободим. У ту сврху бекство ми се учинило као најприкладније решење. Само, питање је било како га извести, јер се у духу изазова преда мном испречила и друга царева наредба.

Њен званични садржај није допуштао да се ишта испод површине мора, без одобрења, износи напоље. Дословце, гласила је овако: «У случају да свако, по своме хиру, изнесе из царства све што пожели, исто би престало да постоји. С тим у вези доноси се следеће решење: сакупљање сувенира је кажњиво.» Тако сам ја, на основу тог члана закона, био дужан да му вратим сав онај вишак воде, који ми ионако није користио. Напротив; сметао је мојим покретима. Међутим, све док не изађем одавде, био ми је унеколико потребан. Ево и зашто!

«Господе, у нас је срам на лицу, у царева наших, у кнезова наших и у отаца наших, јер Ти згрешисмо.» (Дан.9;

«Безбожан мир је колевка рата.» Свети Николај Охридски и Жички: «Рат и Библија»

«Нема мира безбожницима, вели Господ.» (Иса.48;22)

«Изгледате много, а ето мало; и шта унесете у кућу, Ја раздувам, зашто? Вели Господ над војскама, зато што је дом Мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом.» (Агеј 1;9)