Štefan Cvajg - O Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom

Čini se kao da je ovo vreme slabih ljudi upravo ovog jednog prištedelo da pokaže kakve su titanske razmere veselja i patnje i u našem svetu još moguće, a on, Dostojevski, izgleda kao da potmulo oseća na sebi tu snažnu volju. Jer nikada se nije on branio protiv svoje sudbine, nikada nije podigao pesnicu. Telo, izranjavljeno, grčevito se u trzajima propinje, iz njegovih pisama prodre pokatkad, kao krvav mlaz, vreli krik, ali duh, misao prigušuju revolte. Mistični znalac u Dostojevskom oseća svetost ove ruke, tragično plodni smisao svoje sudbe. Iz njegove bede stvara se ljubav prema jadu, i sa svesnim žarom svoje patnje raspaljuje on svoje doba, svoj svet.
Tri puta ga je život uzdizao, tri puta ga je survavao. Rano već hrani ga slatkim jelom slave: njegova prva knjiga poklanja mu ime; ali ubrzo ga hvataju čvrste kandže i bacaju opet natrag u bezimeno: u tamnicu, u Katorgu, u Sibir. Opet je izronio još jači i odvažniji: njegovi Zapisi iz Mrtvog doma bacaju Rusiju u vrtoglavicu. Sam car kvasi svojim suzama knjigu; ruska omladina plamenom gori za njega. On osniva časopis, njegov glas grmi celom narodu, prvi romani se pojavljuju. Tada se njegova materijalna egzistencija skrha u olujini, dugovi i brige šibaju ga napolje iz zemlje, bolest mu nagriza telo, kao skitnica luta po celoj Evropi, zaboravljen od svoga naroda. Ali po treći put, posle mnogih godina rada i oskudice, izronjava on iz mutnih voda bezglasne bede: govor u spomen Puškina potvrđuje ga kao prvog pesnika, proroka svoje zemlje. Ne može se sad više ugasiti njegova slava. Ali upravo sada obara ga gvozdena ruka i ushićeno oduševljenje njegovog celog naroda namoćno penuša put jednog kovčega. Sudbina ga nije više iskala, svirepa mudra volja sve je postigla, dobila je iz njegove egzistencije ono što je najuzvišenije u duhovnom plodu: bez pošte baca sad praznu ljusku tela.

Iz knjige Neimari sveta I

artnit