Niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

NEGDE KUD NIKAD NISAM PUTOVAO

Negde kud nikad nisam putovao, srećne iznad
svakog iskustva,tvoje oči čuvaju svoj mir;
u tvom najkrhkijem pokretu ima nečeg što me zatvara,
ili što ne mogu taći jer je suviše blizu.

tvoj najlaganiji pogled lako će me rastvoriti
mada sam se zatvorio poput prstiju,
uvek me otvaraš listak po listak kao što Proleće otvara
(dodirujuc vešto, zagonetno) svoju prvu ružu

a ako želiš da me zatvoriš, ja i moj život
sklopićemo se veoma lepo, najednom,
kao da srce ovog sveta zamišlja
kako se sneg brižljivo svuda spušta;

ništa što možemo sagledati na ovom svetu
nije ravno snazi tvoje neodoljive krhkosti:
njeno mi tkanje nameće boju svojih predela,
pruža mi smrt i vekovečnost sa svakim udisajem

(ne znam što je to u tebi što zatvara
i otvara; jedino nešto u meni shvata
da je glas tvojih očiju dublji od svih ruža)
niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

Prevod: B. Živojinović

by e.e. cummings (Kako se sam pesnik uvek potpisivao – malim slovima… „… iz principa…“ )

Osobni pesnički glas Edvarda Estlina Kamingsa (1894-1962) prvi je put u američkoj književnosti objavio svoje postojanje 1922. godine. Naizgled slučajno, te iste godine je s druge strane Atlantskog okeana evropski modernizam neka od svojih ključnih iskustava sublimirao u Pustoj zemlji Tomasa Sternsa Eliota i Uliksu Džejmsa Džojsa. Značaj Kamingsove poezije za konačno uobličavanje modernističkog književnog izraza u redovima američke književne avangarde po mnogo čemu je ravan značaju monumentalnih Eliotovih i Džojsovih dela u kontekstu evropskog modernizma. Ponikla na temeljima pesnikovih bolno otrežnjujućih ratnih iskustava, bila je to poezija u kojoj su na dramatičan i uzbudljiv način pulsirali damari vere i skepse, nade i rezignacije, ozarenja i cinizma. Ipak, i u tom limbu istorijskog beznađa između dva svetska rata, pobedu u Kamingsovoj poeziji odnosi vera: transcendentalna vera u svet u kome čovek živi punim, radosnim i emotivnim životom. Taj svet i taj čovek, međutim, pripadaju nekom apstraktnom i vanvremenskom trenutku – ne onom u kome je Kamingsu dodeljeno da proživi svoj jedini ovozemaljski život. Iz svesti o tome rađa se u njegovoj poeziji prepoznatljivi ton razočaranja i ogorčenja. Čovek bez duše je mrtav, tvrdi Kamings, a dušu savremenom čoveku oduzimaju spolja nametnute ideološke himere i laži – od patriotizma do sna o sveopštem ekonomskom blagostanju. Rugajući se čoveku podložnom delovanju takvih himera, Kamings zapravo pokušava da ga od njih zaštiti i odbrani. Narušavanje duboko ukorenjenih, rutinskih predstava o životu i svetu u Kamingsovoj poeziji počinje i završava se razaranjem konvencionalnog pesničkog govora: zanemarivanje gramatičkih pravila, neobuzdano poigravanje rečima, kombinovanje tradicionalnih metričkih formi i slobodnog stiha, osobena interpunkcija i pravopis u kome se i pesnikovo ime piše isključivo malim početnim slovima – te i mnoge druge odlike Kamingsovog poetskog izraza dovode poeziju ovog pesnika do samog ruba neprevodivosti.

Na tom rubu balansira Robert G. Tili, uspevajući u konačnom ishodu svog prevodilačkog poduhvata ne samo da iznese živu glavu, već i da ostvari plodove kojima bi se, sva je prilika, obradovao i sam Kamings. Odista, ovaj pesnik teško da je u nas mogao pronaći sebi boljeg i prikladnijeg prevodioca. Kada pesnici prevode pesnike, original prečesto zna da posluži prevodiocu tek kao izvor nadahnuća i ideja za pesme koje je propustio da napiše, pa tako dobijamo potpuno autohtone pesničke tvorevine nastale “po motivima” originala. Prevodeći pesnika Kamingsa, pesnik Tili nijednog trenutka ne pada u tu zamku. Kao iskusan prevodilac, on zna da je prevođenje pre svega služenje odabranom piscu i delu, a ne otvaranje prostora za ostvarivanje vlastitih umetničkih ambicija. Time prevođenje ne prestaje da bude umetnost, naprotiv: prevođenje u osnovi i jeste pre svega umetnost da se nakratko poništi vlastito “ja” i postane neko drugi. Tili je u ovom slučaju postao Kamings, pri čemu čitalačko uživanje u tekstu ovih prevoda ostavlja varljiv utisak da je to bio lak zadatak. Nije. I pored srodnosti u pogledima na svet dvojice pesnika, i pored zajedničke sklonosti prema jezičkom eksperimentisanju, prefinjena umetnost mimikrije iziskivala je i u ovom slučaju istinski velike prevodilačke sposobnosti. Robert G. Tili ih je ubedljivo pokazao, podarivši nam Kamingsa s kakvim do sada na našem jeziku nismo imali prilike da se susretnemo. Pravog Kamingsa.

Zoran Paunović

All in green my love went riding

All in green went my love riding
on a great horse of gold
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the merry deer ran before.

Fleeter be they than dappled dreams
the swift sweet deer
the red rare deer.

Horn at hip went my love riding
riding the echo down
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the level meadows ran before.

Softer be they than slippered sleep
the lean lithe deer
the fleet flown deer.

Four fleet does at a gold valley
the famished arrows sang before.

Bow at belt went my love riding
riding the mountain down into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the sheer peaks ran before.

Paler be they than daunting death
the sleek slim deer
the tall tense deer.

Four tall stags at a green mountain
the lucky hunter sang before.

All in green went my love riding
on a great horse of gold
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
my heart fell dead before.

From „Tulips and Chimneys“, 1923

~

Sva u zelenom

Sva u zelenom je moja ljubav odjahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
veseli je jelen bježao pred njima.

Okretniji su od šarenih snova brzi dragi jelenovi,
rijetki crveni jelenovi
Četiri crvena srndaća kraj bijele vode
okrutni rog je pjevao sprijeda

S rogom o boku je odjahala moja ljubav,
odjahala niz rijeku u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
livade su ravne bježale pred njima.

Mekši su neg’ san u papučama vitki gipki jelenovi
okretni nestali jelenovi.
Četiri okrutne košute u zlatnoj dolini
izgladnjela je strijela pjevala pred njima.

S lukom o pasu odjahala je moja ljubav
odjahala niz planinu i srebrnu zoru
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
oštri su šiljci bježali pred njima.

Bljeđi su od strašne smrti glatki tanki jelenovi
visoki,napeti jelenovi
Četiri visoka jelena na zelenoj planini
sretan lovac pjevao je pred njima.

Sva u zelenom je moja ljubav dojahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
Moje srce palo je mrtvo pred njima.

I carry your heart with me

I carry your heart with me
(I carry it in my heart)…
I’m never without it
(whenever I go, you go, my dear;
and whatever is done by only me
is your doing, my darling)…

I fear no fate
(for you are my fate, my sweet)…
I want no world (for, beautiful,
you are my world, my true).
And it’s you are whatever a Moon has always meant
and whatever a Sun will always sing is you.

Here is the deepest secret nobody knows
(here is the root of the root
and the bud of the bud
and the sky of the sky
of a tree called life;
which grows higher than the soul can hope
or mind can hide)
and this is the wonder
that’s keeping the stars apart…

I carry your heart
(I carry it in my heart)…

~

Nosim tvoje srce sa sobom

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)…
Nikada nisam bez njega
(gde god idem, ideš i ti, draga;
i sve što sam uradio,
tvoje je delo, moja draga)…

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, slatkišu)…
Ne želim svet (jer, najlepša,
ti si moj svet, moja istina)…
Ti si ono na šta Mesec uvek misli
i pesma koju Sunce uvek pevuši,
to si ti…

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.
(To je koren svih korena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti…
To je čudo koje održava zvezde rasutim.

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)…

Osobnii pesnički glas Edvarda Estlina Kamingsa (1894-1962) prvi je put u američkoj književnosti objavio svoje postojanje 1922. godine. Naizgled slučajno, te iste godine je s druge strane Atlantskog okeana evropski modernizam neka od svojih ključnih iskustava sublimirao u Pustoj zemlji Tomasa Sternsa Eliota i Uliksu Džejmsa Džojsa. Značaj Kamingsove poezije za konačno uobličavanje modernističkog književnog izraza u redovima američke književne avangarde po mnogo čemu je ravan značaju monumentalnih Eliotovih i Džojsovih dela u kontekstu evropskog modernizma. Ponikla na temeljima pesnikovih bolno otrežnjujućih ratnih iskustava, bila je to poezija u kojoj su na dramatičan i uzbudljiv način pulsirali damari vere i skepse, nade i rezignacije, ozarenja i cinizma. Ipak, i u tom limbu istorijskog beznađa između dva svetska rata, pobedu u Kamingsovoj poeziji odnosi vera: transcendentalna vera u svet u kome čovek živi punim, radosnim i emotivnim životom. Taj svet i taj čovek, međutim, pripadaju nekom apstraktnom i vanvremenskom trenutku – ne onom u kome je Kamingsu dodeljeno da proživi svoj jedini ovozemaljski život. Iz svesti o tome rađa se u njegovoj poeziji prepoznatljivi ton razočaranja i ogorčenja. Čovek bez duše je mrtav, tvrdi Kamings, a dušu savremenom čoveku oduzimaju spolja nametnute ideološke himere i laži – od patriotizma do sna o sveopštem ekonomskom blagostanju. Rugajući se čoveku podložnom delovanju takvih himera, Kamings zapravo pokušava da ga od njih zaštiti i odbrani. Narušavanje duboko ukorenjenih, rutinskih predstava o životu i svetu u Kamingsovoj poeziji počinje i završava se razaranjem konvencionalnog pesničkog govora: zanemarivanje gramatičkih pravila, neobuzdano poigravanje rečima, kombinovanje tradicionalnih metričkih formi i slobodnog stiha, osobena interpunkcija i pravopis u kome se i pesnikovo ime piše isključivo malim početnim slovima – te i mnoge druge odlike Kamingsovog poetskog izraza dovode poeziju ovog pesnika do samog ruba neprevodivosti.

Na tom rubu balansira Robert G. Tili, uspevajući u konačnom ishodu svog prevodilačkog poduhvata ne samo da iznese živu glavu, već i da ostvari plodove kojima bi se, sva je prilika, obradovao i sam Kamings. Odista, ovaj pesnik teško da je u nas mogao pronaći sebi boljeg i prikladnijeg prevodioca. Kada pesnici prevode pesnike, original prečesto zna da posluži prevodiocu tek kao izvor nadahnuća i ideja za pesme koje je propustio da napiše, pa tako dobijamo potpuno autohtone pesničke tvorevine nastale “po motivima” originala. Prevodeći pesnika Kamingsa, pesnik Tili nijednog trenutka ne pada u tu zamku. Kao iskusan prevodilac, on zna da je prevođenje pre svega služenje odabranom piscu i delu, a ne otvaranje prostora za ostvarivanje vlastitih umetničkih ambicija. Time prevođenje ne prestaje da bude umetnost, naprotiv: prevođenje u osnovi i jeste pre svega umetnost da se nakratko poništi vlastito “ja” i postane neko drugi. Tili je u ovom slučaju postao Kamings, pri čemu čitalačko uživanje u tekstu ovih prevoda ostavlja varljiv utisak da je to bio lak zadatak. Nije. I pored srodnosti u pogledima na svet dvojice pesnika, i pored zajedničke sklonosti prema jezičkom eksperimentisanju, prefinjena umetnost mimikrije iziskivala je i u ovom slučaju istinski velike prevodilačke sposobnosti. Robert G. Tili ih je ubedljivo pokazao, podarivši nam Kamingsa s kakvim do sada na našem jeziku nismo imali prilike da se susretnemo. Pravog Kamingsa.

Zoran Paunović


Marion Morehouse, njegovom rukom slikana često…

All in green my love went riding

All in green went my love riding
on a great horse of gold
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the merry deer ran before.

Fleeter be they than dappled dreams
the swift sweet deer
the red rare deer.

Horn at hip went my love riding
riding the echo down
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the level meadows ran before.

Softer be they than slippered sleep
the lean lithe deer
the fleet flown deer.

Four fleet does at a gold valley
the famished arrows sang before.

Bow at belt went my love riding
riding the mountain down into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the sheer peaks ran before.

Paler be they than daunting death
the sleek slim deer
the tall tense deer.

Four tall stags at a green mountain
the lucky hunter sang before.

All in green went my love riding
on a great horse of gold
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
my heart fell dead before.

From „Tulips and Chimneys“, 1923

~

Sva u zelenom

Sva u zelenom je moja ljubav odjahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
veseli je jelen bježao pred njima.

Okretniji su od šarenih snova brzi dragi jelenovi,
rijetki crveni jelenovi
Četiri crvena srndaća kraj bijele vode
okrutni rog je pjevao sprijeda

S rogom o boku je odjahala moja ljubav,
odjahala niz rijeku u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
livade su ravne bježale pred njima.

Mekši su neg’ san u papučama vitki gipki jelenovi
okretni nestali jelenovi.
Četiri okrutne košute u zlatnoj dolini
izgladnjela je strijela pjevala pred njima.

S lukom o pasu odjahala je moja ljubav
odjahala niz planinu i srebrnu zoru
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
oštri su šiljci bježali pred njima.

Bljeđi su od strašne smrti glatki tanki jelenovi
visoki,napeti jelenovi
Četiri visoka jelena na zelenoj planini
sretan lovac pjevao je pred njima.

Sva u zelenom je moja ljubav dojahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
Moje srce palo je mrtvo pred njima.

Prevod: Slamming-Šoljan


I carry your heart with me

I carry your heart with me
(I carry it in my heart)…
I’m never without it
(whenever I go, you go, my dear;
and whatever is done by only me
is your doing, my darling)…

I fear no fate
(for you are my fate, my sweet)…
I want no world (for, beautiful,
you are my world, my true).
And it’s you are whatever a Moon has always meant
and whatever a Sun will always sing is you.

Here is the deepest secret nobody knows
(here is the root of the root
and the bud of the bud
and the sky of the sky
of a tree called life;
which grows higher than the soul can hope
or mind can hide)
and this is the wonder
that’s keeping the stars apart…

I carry your heart
(I carry it in my heart)…

~

Nosim tvoje srce sa sobom

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)…
Nikada nisam bez njega
(gde god idem, ideš i ti, draga;
i sve što sam uradio,
tvoje je delo, moja draga)…

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, slatkišu)…
Ne želim svet (jer, najlepša,
ti si moj svet, moja istina)…
Ti si ono na šta Mesec uvek misli
i pesma koju Sunce uvek pevuši,
to si ti…

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.
(To je koren svih korena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti…
To je čudo koje održava zvezde rasutim.

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)…


SRCE OVOG (OVDE) ČOVEKA

„Život, za većinu ljudi, jednostavno – nije. Uzmite društveni standard življenja. Šta većina ljudi misli pod „življenjem“? Ne misli na življenje. Misli na najnoviju i najbližu pluralnu aproksimaciju pojedinačnoj pretporođajnoj pasivnosti koju je nauka, u svojoj konačnoj premda neograničenoj mudrosti, uspela prodati njihovim ženama.“
E. E. Kamings , iz predgovora „Sabranim delima“ (1938.)

Svako je ljudsko biće u sebi i po sebi neizmerno, ali suština njegove neizmernosti je upravo njegova jedinstvenost-ni sva prošla, sadašnja i buduća poezija ne bi mogla naznačiti raznolikost jastva-i samotranscendencije. Ove pesme samo nagoveštavaju tu posebnu svesnost, bez koje nijedan ljudski duh nikada i ne sanja da će se dići iz takvih netajanstvenosti kao što su mišljenje i verovanje i znanje.“
E.E. Kamings iz „Ne-predavanja“ (1959.)

Iiz principa se uvek potpisivao tek kao e.e. cummings, uvek malim slovima, rođen je 1894. godine u Kembridžu, američkoj državi Masačusets (Cambridge, Massachussetts). Jedan je od najvećih inovatora i avangardista ne samo američke već i vaskolike svetske poezije i savremene književnosti, uz to sjajan i vrlo cenjen slikar, još i za života (što je, većinom, prilično redak slučaj). Vremenski stešnjen između posleratne, posleratnih -“izgubljene” i “egzistencijalističke” generacije, on se po vokaciji, gotovo neograničenom vokabularu neologizama i načinu razbijanja stiha, novotarijama, ali i poznavanju i poštovanju klasične strukture pesme (istina ređe) uzdiže daleko iznad predstavnika svih pomenutih poetskih grupacija. “Da nema pesnika kao što je bio Kamings”, izjavio je svojevremeno naš književnik i kritičar, Vlada Kopicl, “ne bi bilo ni, recimo, hip-hopa”. I ta tvrdnja apsolutno stoji. Da ne pominjemo koliko je Kamings uticao ne samo na tzv. “bit“ (beat) književnost, već na čitavu kasniju (i hipi) “kontrakulturu” tokom 60-ih minulog stoleća.
Kamings je studirao na prestižnom američkom Univerzitetu Harvard, a prve je svoje pesme objavio u časopisu “The Dial”, davne 1920. godine. Prva mu je zbirka poezija objavljena 1923. godine, a od tada slede knjige: “&” (1925.), “je 5” (1926.), “W” (1931.), “Ne, hvala” (1933.), “Sabrane pesme” (1938.), “50 pesama” (1940.), “1 x1” (1944.), “XAIPE” (1950.), “Pesme, 1923-1954” (1954.), “95 pesama” (1958.), “73 pesme” (1963.), “Izbor iz poezije” (1965.), “Izabrane pesme 1913-1962” (1972.).
Osim pomenutih, Kamings je objavio i sledeće knjige: roman “Ogromna soba” (1922.), pozorišne komade “Njega” (1927.), te “Deda- Mraz” (1946.), dnevnik “Eimi” (1933.), knjigu / predavanja koje je održao na Harvardu “ja šest ne-predavanja” (1953.), kao i knjigu reprodukcija svojih likovnih ostvarenja “CIOPW” (1931.). Kada smo već kod njegovog likovnog dela, da pomenemo kako je počevši od 1919. godine Kamings izlagao u mnogim prestižnim galerijama, pretežno u domovini, SAD, ponajviše u Njujorku i Čikagu. Za života je bio dobitnik nagrade “Dial” (1925.), specijalne Nagrade Asocijacije Izdavača SAD (1955.), nagrade “Bolingen”/Bollingen (1957.) i mnogih drugih, ne manje prestižnih. Posthumno objavljena dela su mu: “73 pesme”, “Izabrane pesme 1913-1962”, već pomenuta u ranijem delu teksta, kao i “Bajke” (1965.), te “Izabrana prepiska” (1969.).
Kamings je uglavnom veći deo života proveo u Njujorku i na porodičnoj farmi, na Srebrnom Jezeru (Silver Lake), u Nju Hempšajru (New Hampshire), a umro je 1962. godine, takodje u Nju Hempšajru.

Robert G.Tili

Dušan Gojkov osnivač i urednik Balkanskog književnog glasnika, o izboru koji sledi duhovito iskreno kaže:

„E. E. Cummings je jedan od mojih omiljenih pesnika. Šta je Robert G. Tilly uradio od njegove poezije – u ovom trenutku ne umem da kažem. Ipak, pročitajte Kamingsovu poeziju, makar čitav ovaj Tillyjev „eksperiment“ posmatrali kao L’Urinoir (Fountain), Marcela Duchampa.
Možda je došlo vreme da stvari posmatramo i na ovaj način. Drugačije.
A možda je to i zastareo koncept? Ne znam.“

by cummings (Paris)

Edvard Estlin Kamingz (Edward Estlin Cummings, 14.10.1894 – 03.09.1962), bio je poznatiji kao E.E. Kamingz, dok se skraćena forma njegovog imena često pisala malim slovima, e.e. kamingz, u stilu sličnom njegovim pesmama. Njegov opus obuhvata oko 2.900 pesama, dve autobiografske priče, četiri drame i nekoliko eseja, kao i veliki broj crteža i slika.

Odrastao je u konzervativnoj porodici u Kembridžu, Masačusets. Kamingz je, prema porodičnoj hronici, želeo da postane pesnik još od ranog detinjstva, u čemu ga je posebno ohrabrivala majka. Njegov otac, filozof i teolog, predavao je na Harvardu do 1900. godine, a potom je postao pastor južne bostonske kongregacije Unitarijanske crkve. E.E. Kamingz je pohađao državnu školu, u kojoj je izučavao grčki, latinski i poeziju, pre nego što se upisao na Harvard, 1911. godine. U tom periodu, objavljivao je poeziju u univerzitetskim listovima, koji su doprineli njegovom poznanstvu sa S. Fosterom Dejmonom, Stjuartom Mičelom, Džonom Dosom Pasosom, Skofildom Tajerom i Dž. Siblijem Votsonom koji su ga podržavali u umetničkoj karijeri. Ovi prijatelji upoznaju ga sa radovima El Greka, Vilijema Blejka, Pola Sezana, francuskih impresionista, fovista, Pikasa, Tuluz-Lotreka i mnogih drugih. Kao diplomski rad Kamingz je na Harvardu predstavio esej pod naslovom O novoj umetnosti koji je otkrio svu njegovu umetničku osetljivost, kao i želju da poveže vizuelne umetnosti i književnsot, u čemu se nalazi ključ za razumevanje njegovog osobenog tipografskog stila.

Posle studija, Kamingz se 1917. seli u Njujork. Nešto kasnije, dobrovoljno se prijavljuje za službu u Norton-Hadžesovim ambulantama i plovi za Francusku. Tokom ovog putovanja, upoznaće Vilijama Slektera Brauna sa kojim će biti uhapšen i optužen za špijunažu i druge nepoželjne aktivnosti na tlu Francuske. Knjiga o ovim iskustvima, The Enormous Room objavljena je 1922. Kamingz se ponovo vraća u Pariz 1921. godine i tamo ostaje dve godine. Do kraja 30-ih više puta odlazi u grad svetlosti gde se upoznaje sa mnogim značajnim umetnicima, među kojima je i Pablo Pikaso. Godine 1931. posećuje Sovjetski Savez, Severnu Afriku i Meksiko. Prethodno, u periodu od 1924. do 1927. radio je za magazin Vanity Fair.

Tokom 1924. godine venčao se sa Elani Or Tajler sa kojom je dobio kći Nensi. Posle razvoda 1929. godine, drugi brak je sklopio sa En Minerli Barton. Sledeće dve godine njih dvoje će gotovo neprekidno putovati Evropom. U maju 1931. godine, Kamingz će napustiti i Bartonovu i otputovati u SSSR. Tokom ovog putovanja biva uznemiren saznanjem da postoje velika ograničenja intelektualnih i umetničkih sloboda u zemlji koju je posetio. Godine 1932, dok je brakorazvodna parnica sa Bartonovom u toku, upoznaće Merion Morhaus, koja je bila njegova prijateljica i zakonita žena do kraja života. Kamingz je 1933. godine dobio Gugenhajmovu stipendiju za pisanje poetske knjige. S obzirom da nikako nije uspevao da pronađe izdavača za ovu knjigu, objavio ju je samostalno, uz pomoć majke, pod nazivom No Thanks, 1935. godine. Njegov naslov parafrazirao je odgovor 14 izdavačkih kuća koje su ga odbile.

Na jednoj strani pod uticajem modernista kao što su Gertrud Stajn i Ezra Paund, Kamingz je još u ranim radovima bio pod snažnim uticajem imažinističkih eksperimenata Ejmi Louvel. Objavio je sledeće knjige pesama: Tulips and Chimneys (1923), & (1925), XLI Poems (1925), is 5 (1926), ViVa (1931), No Thanks (1935), Collected Poems (1960), 50 Poems (1940), 1 × 1 (1944), XAIPE: Seventy-One Poems (1950), Poems, 1923–1954 (1954), 95 Poems (1958), 73 Poems (1963, posthumno) i Fairy Tales (1965, posthumno). Objavio je i četiri drame: HIM, tročinu dramu Anthropos, or the Future of Art, jednočinku-balet po motivima Čiča tomine kolibe i Santa Claus: A Morality, verovatno njegovo najuspelije dramsko delo.

Harvard je Kamingzu 1952. godine dodelio titulu počasnog profesora. Poslednju dekadu života proveo je putujući, držeći predavanja i boraveći u letnjikovcu Džoj Fram, na Silver Lejku, Nju Hempšir. Preminuo je od posledica moždanog udara, 03.09.1962. godine, u 67. godini života, u Nort Konvej Memorijalnoj bolnici. Sahranjen je na groblju Forest Hil u Bostonu.