MIODRAG PAVLOVIĆ

Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista — u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" — ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi — stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila — vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

BIBLIOGRAFIJA MIODRAGA PAVLOVIĆA


POEZIJA

87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952.
Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953.
Oktave, Nolit, Beograd, 1957.
Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963.
87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963.
Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969.
Nova Skitija, izd. časopisa "Književnost", Beograd, 1970.
Hododarje, Nolit, Beograd, 1971.
Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971.
Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972.
Zavetine, Rad, Beograd, 1976.
Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977.
Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977.
Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje).
Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979.
Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981.
Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982.
Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982.
Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985.
Poezija, Prosveta, Beograd, 1986.
Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987.
Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989.
Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989.
Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje).
Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989.
On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989.
Divno čudo, NIRO "Književne novine" , Beograd, 1989 (drugo izdanje).
Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990.
Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992.
Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992.
Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993.
Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993.
Međustepenik, KOV, Vršac, 1994.
Ulazak u Kremonu, GNB "Žarko Zrenjanin" i Zenit", Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje).
Bekstva po Srbiji i Sledstva, "Valjevska štamparija", Valjevo, 1995.
Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje).
Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996.
Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996.
Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996.
Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.
Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje).
Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996.


PROZA

Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956., 1982.
Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995.


ESEJI

Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958.
Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964.
Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972.
Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974.
Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (nagrada "Đorđe Jovanović")
Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979.
Nove slikarske godine Miće Popovića, "Merkur", Apatin, 1979.
Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića).
Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984.
Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985.
Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986.
Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada)
Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987.
Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989.
Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990.
Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992.
Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993.
Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje)


DRAME

Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963.
Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991.


PUTOPISI

Kina — oko na putu, izd. časopisa "Gradina", Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje).
Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991.
Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997.


ANTOLOGIJE

Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975.
Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964., 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje).
Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969., 1979.
Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje "Književne novine", Beograd, 1989.
Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989.


PREDGOVORI

Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem)
Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965.
Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966.
Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967.
Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968.
Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968.
Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973.
Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975.
Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976.
Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977.
Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984.


PREDGOVORI

Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957.
Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959.
Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960.
Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960.
Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962.
Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963.
Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963.
Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963.
Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977.
Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979.
Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979.
Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987.
Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988.
Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988.
T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988.


KNJIGE O POEZIJI MIODRAGA PAVLOVIĆA

Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976.
Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974.
Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985.
Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996.
Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997.


TEMATI U ČASOPISIMA POSVEĆENI KRITIČKO-TEORIJSKOM RADU MIODRAGA PAVLOVIĆA

Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića.
Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića.
Raskovnik, jesen-zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo — tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina.
Braničevo, br. 1-2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića.
Književnost, 5-6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića.

87 PESAMA


Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama (1952) postala je manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Ona je donela promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kao izraz čoveka koji je doživeo strahote rata i dalje strepi od novih ratnih kataklizmi koje su se slutile, ova knjiga je donela nova raspoloženja i novo sagledavanje stvarnosti: unela je atmosferu usamljenosti, straha, očajanja; njeni dominantni motivi su rat i ratna stradanja, tamnice, bekstva, bombardovanja, leševi, prolaznost, smrt. Promovisala je racionalan intelektualni stil bez snažnih emocija i "mekog štimunga"; lirsko kazivanje odlikuje bogata asocijativnost, metaforičke slike, ediptičan jezik, gnomičan izraz, hermetična sintaksa, paradoks u sadržini i značenju. Izrazita misaonost, eruditnost i filozofska refleksija stalni su pratilac pevanja u ovoj knjizi pesama. U njoj ima teških i naturalističkih slika i sumorne atmosfere destrukcije ljudskih vrednosti. Ove pesme se odupiru zlu i haosu nadom i humanošću: prvi stihovi knjige glase: "Probudim se/nad krevetom bluja"; poslednji stih knjige poručuje: "I čeznući za krilima, krenuti na put". Ova knjiga prolazi put od beznađa do nade.

Kompozicija knjige potpuno izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat. Sadrži ukupno 80 pesama raspoređenih u tri celine:
I Slobodni stihovi
II U prbzi
III Rime.

Naslovi celina eksplicitno ukazuju na formalne versifikacijske karakterIstike pesama koje okupljaju.

Slobodni stihovi sastoje se iz tri ciklusa Šuma prokletstva, Ljubavi i Prizori. Naslovi ciklusa nagoveštavaju tematsko, emotivno i misaono težište pesama koje ih čine. Većina pesama ove celine, a to važi i za knjigu 87 pesama, nisu naslovljene, tako da je i to jedan od elemenata koji opravdavaju naslov celine.

Šuma prokletstva je ciklus pesama (16) koje predočavaju košmarne slike stvarnosti ispunjene buđenjem pod olujom, okrvavljenim tarabama, tečenjem krvi, pogrebima, svećama, strahom, leševima, samoubistvima. Iz stihova prve pesme Probudim se odjekuju zapomaganje raščupanih žena i vihor zluradnih noktiju koji / dave mrtvaca. Poslednja pesma ciklusa je Šuma prokletsva: njena sadržina je košmarna i jeziva, atmosfera mračna i bezizlazna. Šuma prokletstva je "zastava sumraka", "zbirke leševa/plivaju pod zemljom", dani su izgubljeni, sunca razvejana, "mrtvi oblaci/dave se u reci". Dok "vekovi razgovaraju telefonom/jedino laž/polaže pravo na povratak". Ciklus Šuma prokletstva je metafora za svet u kome se živi, ali i metafora ljudske egzistencije koju prati praznina, besmisao, košmar, zlo, trulež, smrt. Ovaj ciklus pesama ostavlja, utisak zatvorenosti i bezizlaza: taj utisak potiče iz sadržine pesama ali i iz okvira koji čine dve spomenute pesme — prva i poslednja.

Ciklus Ljubavi (12 pesama) donosi nešto drugačiju emotivnu atmosferu: ovde je mladost i ljubav predmet pevanja. Međutim, ovo pevanje o ljubavi potpuno je napustilo paradigmu klasične ljubavne pesme doslovnih iskaza i emotivne prenaglašenosti:

Niz vetar na pustom polju
odleću naši zagrljaji
koluti dima u sumraku

I ovde ljubav nije idealizovana, i u sadržini pesama je narušena klasična paradigma glorifikacije ljubavi i čistih osećanja:

Nas dvoje mladih
svađamo se
i psujemo posred nosa

Ova poezija o ljubavi naseljena je prolaznršću, prizorima smrti, ravnodušnošću, nerazumevanjem.

Mariji je uvodna pesma ciklusa i na najbolji način reprezentuje prirodu Pavlovićevog pevanja o ljubavi: ono je odenuto u raskošno ruho metafora:

Ti si učinila
da trkač na sunčanoj stazi
preskoči zgužvanu zmiju
da bi te uhvatio oko pasa
i otvorio kutiju nadutih pupoljaka

Ljubav je ovde "sunačana staza", mladić je trkač na toj stazi, prepreke, su "zgužvane zmije", još nerascvetana ljubav je "kutija nadutih pupoljaka". Nema ovde patetičnih hiperbola: one su jednostavne po konstrukciji ali bogate mogućim značenjima: "Uznemiri se morena ravnim obalama", "Dok oblaci tonu kroz plava stakla". Ljubav je "prastaro drvo/jedino koje je toplo". Ponavljanja, karakteristična za Pavlovićevo pevanje u ovoj knjizi, daju pesmi intenzitet ređanja pojedinosti i postupnog kretanja ka misaonom zaključku: "Ti si učinila"(...) To si ti učinila".

Ciklus Prizori doslovno ređa različite prizore osenčene sivilom, nestajanjem, leševima, pogrebima — ista košmarna atmosfera iz ciklusa Šuma prokletstva. Uvodna pesma Svitanja sažima tu atmosferu:

Leševi boja
neprobojne lopate
u mraku
Tvrde ograde
pogrebna brda
u sali ćutanja
.................
Slepe stvari
zidaju mrežu
tišine

Pesma Preludijum u samo jednoj strofi predočava široku košmarnu sliku:

Šušte zidovi
škripe snovi
lome se crepovi
sviraju krikovi

Naslov Slobodni stihovi unapred skreće pažnju na versifikacijske osobenosti ovih pesama: one su oslobođene bilo kakvih zahteva klasične versificije. Ima u ovim pesmama strofa, ali su one različite — katren i strofa od jednoga stiha nađu se u istoj pesmi. Stih nije odeven ni u jednu silabičku normu, niti podleže sintaksičkim pravilima, još manje je sputan rimom — nema ničega od toga. On teče prirodno, nošen slikom koju predočava i mislima koji njime teku: kratak je (dvosložan) ali i prostran (dvadeset pet slogova). Pesme bez naslova dominiraju, većina pesama nema interpunkciju.

Poetska celina U prozi je najmanja: samo 11 pesama. Ove pesme treba da pokažu mogućnosti proznog lirskog, iskaza. Ima ljubavnih motiva ("Sedimo goli na tvrdoj prostirci i stranci smo svemu onome što se naselilo oko naše ljubavi"), psalama, fantazmagoričnih slika ("Raspete su planine, ljudi, ptice, nebesa"), sentenci ("Ko ostaje sam, ostaje bez pomoći"), paradoksa "Ostaću ovde do svog rođenja, a onda sam odlučio da umrem").

Poslednja celina knjige Rime sadrži 24 pesme. Pesme iz ove celine bitno se razlikuju od svih prethodnih pesama: (1) većina pesama ima naslov; (2) primetno je nastojanje da pesma dobije jasan i zanimljiv spoljašnji (vizuelni) lik - Majski madrigal, Madrigal za nju; (3) pesme su strofične i postoji težnja za njihovo ujednačavanje; !(4) rimovanje je dosledno i raznoliko. Poslednja pesma ove skupine i cele knjige je treba ponovo pronaći nadu. To je pesma o nadi, odbrani od mogućeg zla ("novog zmaja"), pronalaženju puta. Na nov način se peva o ljubavi prema zemlji i naroduj o veri u opstanak, o uverenju da uvek postoji put izlaza. Na čoveku je da veruje i da u skladu sa verom i deluje:

Utehe nema bez vrha od koplja,
ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,
ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,
ni vazduha dok se mehom ne povuče.
Nema utehe bez drške od koplja.

Po iskazanim mislima i načinom njihovog iskazivanja, ova pesma je optimistička — po tome — po poetskim slikama/ po leksici, ona se suštinski razlikuje od prethodnih pesama, posebno od onih iz ciklusa Šuma prokletstva. Književna tradicija ogleda se u formalnim elementima pesme. U pesmu se vraća interpunkcija u punoj svojoj funkciji. Sve tri strofe su kvinte, rima je ukrštena, sa istovetnim likom u svim strofama: ABABA. Tradicija se primećuje i na strukturi strofe: u prvoj i drugoj strofi prvi stih se ponavlja kao peti (moderna: Dučić, Dis). U ritmičkoj organizaciji stiha provedena je pravilnost; stih je četvorostopni (sa četiri akcenatske celine).

Na početku knjige je pesma Probudim se, na kraju Treba ponovo pronaći nadu. Dve različite pesme po formi, po sadržini, po misaonoj supstanci. Prva ukazuje na puteve moderne lirske pesme, poslednja pokazuje da tradicionalno pevanje nije anahronizam i nije strano pesniku moderne orijentacije.

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

87 PESAMA


Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama objavljena je 1952 godine. U njoj je još uvek čujan i saglediv odjek rata, razaranja, vremena sve prisutne nasilne smrti. Ali rat tu nema svoje mehaničke oznake, nema svoju klasičnu ikonografiju; on je nešto preteće, užasno, nevidljivo ali naslutivo, što stoji iza svih upola vidljivih nagoveštaja. Osećanje ugroženosti koje boji sve stihove ove knjige unekoliko je i šire od doživljaja rata: mi naslućujemo da iza njega stoji svest o svim oblicima represije, kojima je tako bogato bila prožeta prva polovina našeg veka i koji su kulminirali u ratnim danima. Nepravedno bi bilo reći da se ove pesme odigravaju isključivo u predelima loših snova; iza odlomaka mračnih događaja, u stihovima ove knjige stoje preteće senke stvarnih strahova kojima je obilovalo vreme koje nije tako daleko za nama. Naravno, ova poezija je daleko od prostog dočaravanja svakidašnjice i realnih događaja ali, mada ponekad izgleda da opisuje zbivanja sa površine neke druge realnosti, ona u svom emotivnom registru i u fundusu svojih slika donosi i odjeke onoga što se zaista dešavalo u svetu koji je okruživao pesnika.

U 87 pesama, pred nama se neprestano otvaraju prostori ugroženosti i strepnje. Iza sumračnih horizonata neprestano lebdi atmosfera približavanja opasnosti, naslućivanja bliske katastrofe. Dekor u kome se odigravaju sablasne pantomime ovih stihova su ili hodnici puni pretnje i teskobe ili je to pusta ravan bez zaklona, nad kojom se nadvija "vihor zluradih noktiju". I nebo je, čak, veoma često zatvoreno:

Kada se zatvara nebo
onaj ko ostaje bez zaštite
ustručava se da prizna strah
i ne smeje se.

"Onaj ko ostaje bez zaštite" - to je tragično izgubljeni pojedinac na vetrometini istorije. Njegova raspoloženja se kreću od nejasne bojazni do paničnog očaja. Oko njega su ostaci sveta nad kojim je proleteo demon rata i razaranja, stvarajući od gradove slike Strašnog suda.

Stihovi iz ove knjige pesama deluju pri prvom čitanju kao niz slika koje su izgubile svoje logične veze i koje lebde kao krhotine predmeta na zaustavljenom snimku rasprskavanja. Nesumnjivo je da je destruktivni duh ovih slika plod onog talasa rušenja koji je neposredno pre toga prošao svetom: kao što su užas i panika koji vladaju ovim pesničkim prizorima plod veoma prisutne mogućnosti jedne još veće katastrofe.

Pesme su tu rasuti niz slika. Među slikama ovih pesama zjape praznine kao srušene kuće u do tada čvrstom nizu nekadašnje ulice. Možda ne bi bilo preterano reći da su prizori bombardovanja verovatno jedan od najvećih doživljaja pesnikove mladosti; slike uništavanja i nasilne smrti još dugo će, posle toga, naseljavati snove ovog pesnika.

Razume se, rat je ovde samo povod. Strah i osećanje ugroženosti imaju tu, dublje i egzistencijalne uzroke, čak više metafizičke. Jedan svet se ruši; pesnik gazi kroz ruševine tog sveta tražeći krhotine smisla koje bi mogle ponovo biti prepoznatljive.

Čak i u promenama prirode pesnik otkriva dovoljno uzroka za uznemirenost: sve se u njoj prelama kroz prizmu paničnih odblesaka; to su prizori koji kriju u sebi misteriju nekog neshvatljivog zbivanja, koji sadrže u sebi neko skriveno, tako reći nečitljivo značenje. Iza gole linije horizonta izbijaju naglo uskomešani, vihorni naleti: nastaje pometnja stvari, u pejzaž ulazi nemir, priroda otkriva svoje skriveno, zversko lice. U ovoj knjizi sve je puno straha pred mrakom koji nadolazi. I ne samo pred spoljnim mrakom: ove pesme su ponekad i egzorcizmi, očišćenja od unutrašnjeg mraka. Pesničke slike ove knjige su apokaliptični prizori, viđeni zapanjenim ali i preciznim okom; to su stihovi izrečeni stegnutim grlom, rečima u grču.

Jedan ciklus ove knjige zove se Šuma prokletstva. Pesnik je usamljen putnik kroz taj prirodni lavirint opasnosti i podmuklih iznenađenja. Svet kroz koji se on probija u vlasti je zlih sila: sa svih strana nad njim se nadnose slabosti mraka i razaranja. U tom svetu koji paničnom progresijom gubi svoju koherentnost i poslednje ostatke celine, pesnik u ljubavi vidi jedinu silu koja vodi ka jezgru smisla.

Mi ulazimo u prastaro drvo
jedino koje je toplo

Ljubav će i dalje, u svim budućim zbirkama biti za ovog pesnika oporih stihova i desiluzionističkih raspoloženja nešto u šta vredi verovati. U 87 pesama, ljubav je možda jedina čvrsta tačka u svetu koji sve više podleže haosu negativnih sila.

Pri kraju zbirke 87 pesama pesnik kaže:

Došao sam neutralno kao što dolaze gosti
u tuđe društvo, al tamo gde povorke pate
neutralne ostaju samo kosti.

Rekvijem je pesma iz zbirke 87 pesama. To je pesma o životu i smrti, opelo nad onim koji ostavlja ovaj svet ravnodušnih, ali i opelo nad nestajanjem ljudskog u savremenom svetu i odnosima među ljudima. Odsustvo interesovanja i brige za druge i odsustvo saučestvovanja u tuđim nevoljama skoro je uvek ustaljen obrazac ljudskog ponašanja u ovom svetu ili "šumi prokletstva". Posebno zastrašujuće deluje ravnodušnost koja se javlja tamo gde ne bi trebalo i ne bi smelo da je bude, a to su trenuci kada se razmišlja o čovekovoj smrti.

Na početku pesme pesnik skreće pažnju na smrt, na prisustvo smrti, ali na smrt koja je prisutna u susedstvu i neposrednoj blizini. "Umro je neko", to može biti poznat, blizak, drug i rođak; umro je čovek. Slika rekvijema (opela) "u sivom parku" opominje da je "neko" definitivno napustio ovaj život. Ta je činjenica prosta, gola i neumoljiva. Žene u sprovodu "za mrtvim telom" još više naglašavaju prisustvo smrti. Za tim "nekim" je ostala prazna soba; smrt je spustila zavesu; jedan život, jedna igra, odnosno jedna predstava, odlaskom glavnog glumca je završena.

Kratak pregled školske lektire
Priredili: Dušanka Bajić i Anka Došen
ISBN 86-83593-05-3
Novi Sad, 2001

PROBUDIM SE

Probudim se
nad krevetom oluja.

Padaju zrele višnje
u blato.

U čamcu
zapomožu
raščupane žene.

Vihor
zluradnih noktiju
davi mrtvace.

Uskoro
o tome
ništa se neće znati.

NAUČITE PJESAN

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorni oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!

pošast — pomor, glad, zlo
utrojiti — utrostručiti
sleme — vrh krova
koleda — obredna narodna pe sma koju su momci idući od kućedo kuće pevali uoči Božića;
ovde: koledati (figurativno značenje — čuvajte svoju tradiciju)

PROBUDIM SE


Pesma Probudim se (tako glasi prvi stih ove pesme bez naslova) nalazi se na početku prve Pavlovićeve zbirke pesama 87 pesama. Mesto pesme u knjizi, ali i mesto u ciklusu Šuma prokletstva, ukazuje da njena sadržina predstavlja uvod u sadržinu knjige, odnosno, da je ona sinteza pesnikovog doživljaja sveta.

JEDNO TUMAČENJE PESME MIODRAGA PAVLOVIĆA "NAUČITE PJESAN"


Lirska pesma "Naučite pjesan" objavljena je u pesničkoj zbirci Miodraga Pavlovića "Svetli i tamni praznici". Ispevana je u obliku direktnog obraćanja mogućim čitaocima koje lirski subjekt doživljava kao sapatnike. Njegovi tihi slušaoci su se pokorili stihiji i ućutali se u egzistencijalnom strahu, nesvesni da tako doprinose onome od čega nastoje da se zaštite ćutanjem — sopstvenom nestanku. Pesnikova odgovornost se ne miri sa tim pasivnim i fatalističkim odnosom prema životu. Zato on nastoji da probudi svoje slušaoce i podstakne ih da u sopstvenom odnosu prema stvarnosti pronađu uzroke stanja u kome su se zadesili.

Pesma je ispunjena zgusnutim, prinudno tihim buntom nezadovoljnog, izneverenog, ogorčenog lirskog subjekta (čitaj čoveka), sitog praznih obećanja, nipodaštavanja, strahova, sramote i gladnog slobode da bude to što jeste i što želi da bude. U svakom stihu iščitavamo osujećenost i nemoć malog pojedinca, odveć slabog da se suprotstavi moći i osionosti vlasti. Vreme prolazi i režimi se menjaju, ali svi odreda njime manipulišu i zloupotrebljavaju ga kroz istoriju. Čovek je umoran od cikličnog ponavljanja nametnutog životnog obrasca kojim se obesmišljava sve što je njemu suštinski vredno. Došao je do granice svog trpljenja koja je istovremeno i tačka prosvetljenja. Hrabro će imenovati uzročnike svoga stradanja ne odričući se ni sopstvene odgovornosti i saučesništva u tome.

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!

U osudi zlostavljača sadržan je i greh onih koji ćutke podnose žrtvu, svoju i tuđu, koji se odriču ljudskog dostojanstva, poštenja i samopoštovanja u zamenu za neko prolazno dobro, trenutni mir, ili u stahu za goli život. I nečinjenje je greh, ako podrazumeva pristajanje na zlo.

Koliko god da su strašni utemeljivljči novih ideologija i režima zasnovanih na njima, još su nepodnošljivije njihove sluge i poltroni, koji dobrovoljno postaju instrument vlasti, odričući se dojučerašnjeg identiteta zarad privida moći koja im je privremeno data.

Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.

Njihova pojava asocira na jahače Apokalipse pred kojima nema zaklona. Otuda se, kao jedini prirodan odgovor na pitanje: Kuda će oni što se klone zveri?, nameće — otpor.

Pesnik poziva na buđenje, pobunu, nepristajanje na poništenje i priziva inadžijski poriv da se odoli, preživi i traje. On nas suočava sa pogubnim posledicama kolektivnog zaborava, podsećajući nas na vekove kroz koje smo se očuvali negujući usmeno predanje, braneći svoj identitet i prenoseći istinu o sebi s pokolenja na pokolenje. Otuda toliko arhaičnih reči što prizivaju sećanja na poreklo koje seže u duboku prošlost. A među njima, kao ključ i talisman protiv zaporava — pjesan (pesma) u kojoj su zgusnuta sva značenja koja u našoj tradiciji pesma ima. U našem dugom i bogatom usmenom predanju pesma je bila isto što i knjiga. Njome se beležila istorija, čuvalo znanje, opevali se podvizi, opisivala vremena, mesta i ljudi. Njome su se prenosile poruke i delila osećanja. Pesmom se tugovalo, ali i prkosilo i pozivalo na otpor. Pesmom se pamtilo.

Čovek se može sačuvati tek ako se vrati suštini svoga bića. Zato ga pesnik ohrabruje:

neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje...

Čovek je stvoren kao misleće i slobodno biće, čija je misija na Zemlji da odvaja svetlo od mraka u potrazi za istinom. Čemu onda vodi pokoravanje laži koja ga je okružila i porobila?

Ako se toga odrekne u strahu od žrtve koju mora da podnese, čovek će poreći i smisao svoga postojanja.

Pozivajući svoje uspavane slušaoce da nauče pesmu (koju su njihovi preci znali i prenosili) pesnik im pokazuje način kako da se suprotstave duhovnom mrtvilu i samouništenju kojem idu u susret usred ovog rata koji sećanje briše. Njihovi najvećineprijatelji nisu brojne apokaliptične ljudske prikaze s početka pesme, ma koliko ulivale osećanje straha i nemoći; najveću opasnostu za njihov opstanak predstavljaju neznanje i zaborav kojima se prepuštaju bez otpora. Zato tako sudbinski zvuče poslednji stihovi:

Naučite pjesan, to je izbavljenje! / knjigoljupci

REKVIJEM

Ovoga puta
umro je neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno

NOKTURNO

II
Prozor moj gleda pravo u pramac leda
koji po noći diže svoja visoka jedra
i vuče besvestan grad po uskom polarnom krugu.
Poslednja ivica etera ogrebe ova bedra
i krma visi u ničem, slična plugu.

Gle, bunar srebra prekrio lađu kao kapa,
dno se njegovo ugiba, treperi bubna opna
i puž svoje ulice u glasan toranj sklapa.
Njegovo staklo dotičem spolja. Unutra, riba
svečano klizi po blistavoj kaldrmi kopna.

Sa gornje palube glave se nadnose bez lica
i preko kolena krova pilje u moju postelju,
gde se obalom svesti uspravlja oštro bilje.
Ćutim dok me zovu u noć podmuklu, sve belju;
tamo likuje led i sumanuta plovidba ptica.

A ovde mesec se najzad sklupčao u sebi,
obraz na obraz sa mnom. Zavesa je bašta
koja gori, javna sablazan svima oči probi
i slepcima zadrhte ruke pred užasom mašte.
U oknu vidim kako se trbuh glečera plodi.

III
Vazduh je lak i telo se na oči prazni,
zglobovi ko vrata škripe, podzemlje čula
postalo je vedro te buja mrak. Sad zvezde sipe
kroz odaju gde srce ne tuče i krv odstupa;
u obrtanju rebara središte uvek kasni.

Oblici se sljube s ničim u neprobojno tvrdo,
zatim pesme suprotnog pola pričuju se same;
korenu se prividi cveće, radostan šapat bolu,
a led zablista na leđima sunca; tame
imaju svoj račun sa životom i sopstveno čudo.

Grlim se s dnom; preko nas se penje i beži,
ko s grumena gde trava nikne; oblaci brode
pod zemljom i ribar tu za kostima vikne.
Hej, pa to je lobanja sveta u mreži!
U njene duplje pritiču sve slane vode.

Devojke pevuše dok poslednja kaplja bode
i stubovi vise. Dim po stepeništu tone
u naopako središte bića, ka magnetnoj praznini;
bez čula, motrimo zanetim pogledom žića
svoj unutrašnji oblik i našu pojavu u daljini.

BEČIĆI

Na vedroj obali talas po talas dobija oči
i gleda kroz prozor sunca ruševine što nestaju bez traga;
danas više nema zida dok hodim da me sretne.
Žal se odmotava, pesak po kostima kruži, trava
sad gori pred ulazima neba; boje su ostale istovetne
na posudi vidika koja pliva posle davljenja noći.
Među tvrdim slikama sad znam dokle mi dopire snaga
i gde su planine, gde topli ponori, gde cvet koji progledava.

Nestalo je i drevno kube, — još pučina liči na knjigu
i dnom su ljudi legli u odorama zlatnim; čelom
okrenuti ka meni, šareni šljunak po njima se kotrlja
i pretvara ih u žbun, u pticu il neprotumačenu sliku
po kojoj se gazi do kolena. Voda me sastavlja s telom
i talas mi raste ko potomstvo, do pasa. Ne vidi nas niko
inače bi se reklo da smo goli, ovde je tuđe oko mrlja;
horda pokojnika talase gleda pomoću dubokog glasa.

Ja ćutim da se sačuva lepota. Bik me sa oblaka gleda
i zove u kolo, uz ruke mi se penju usne
te drage a neznane zveri koja govori rogom.
I vraćam se duž ogromne džigerice mora koja raspreda
istu klopku mirisa zanosnih i oštrih; u vodi je sve dobro,
klečim da postanem šljunak najpre svojom nogom.
Krišom se vraća zid i hram se u vazduhu gusne,
već ležim na dnu; ruke su moje postale strme hridi.

PINDAR U ŠETNJI

Neću više da budem pesnik,
pogrebeni su junaci
i takmičenja obustavljena.
Hramovi su jutros nemi i smanjeni,
pazim da ih laktom ne oborim.
Sreo bih rado devojku na izvoru,
ili da nikog ne sretnem,
prošla me žeđ.
Gle rame belo iza bodljikave grane
i tle toplo i brsno za ljubav,
no velika glava mladića motri odozgo
te zastanem da budem nepomičan kao i oni.

Ovo je pleme bez ruku i bez vremena čedno,
pa može li se grliti neko iz drugog bivanja?
Poželim da ih celivam,
al' nisu oni mene čekali,
njihova odsečna čulnost ne zna za mekotu mesa i zvuka,
ja nemam reči da im u kamen urežem.

Ne stoje kipovi za čoveka.
Sa bogovima oni razgovaraju na proplanku,
zaboravili su meso što je negda bilo.
Putem za Delfe niko više ne stiže.
Najlepša pohvalna je pesma
ako se lepo peva moćnom plemenu oblika.
Pobedio si ti, porode bez predaka,
jer ledeno doba, kao providna gromada
sa grobom sunca na vrhu, što dolazi,
sačuvaće tebe. U providnosti je tvoj raj.
Mi nismo izdržali svoju krv. Nismo.
Razvratili smo život.
U kavezima leda stojaće kipovi
kao cveće u bašti;
naša jedina nada
da se sačuva oblik čoveka.

Pre toga recite meni, poslednjem,
šta su o nama bogovi zborili?

DUH SE RUGA CARIGRADU

Nekiput se spustim sasvim nisko
na glatke kupole — stolice vihora —
da čujem šta sad telonosci rade.
Sedim, a pesma se njihova penje
uz moja kolena slično mravima,
i rapavi glasovi hrskavice
gle s trga zahtevaju milost
od tananog sluha sveta.

Jadno to samoljublje
bića zbijenih u grozdove mesa!
Šta da se s njima radi?
Da li im otvoreno kazati
da se više ništa ne očekuje od njih,
il im pustiti veru u plodove patnje
na ovoj strani svemirskog vrta?

Zovu me opet u horu,
ja odlazim naglo,
pesme ko prašina idu mi za petama,
bičem se zvuka od reči sad branim
(kupole se njišu kao cveće).
Mir! kažem, zar udar zvona
da je uzvišen znak!
I noć im prelijem preko tornjeva i glava.

Nekiput se spustim sasvim nisko
do sirotih predgrađa vaseljene
i ne znam šta da počnem.

NOĆ

Noću kad biju promaje sa zvezda,
kad korenje odozgo visi kao igle
što drže slike s druge strane zida,
ove noći kad bilje obrasta srebrom
i plavi se fitilj mora u šaci zebnje gasi,
tebe o samu prizivamo noći!

Jer su nam stope zemljom ranjene
i srca o vratu vise neokajana,
jer sikću još guje u kostima
i neisplakani znojevi pod kožom
peku jače no biser u školjci, o noći
otvori nam tajnu kapiju grada.

Ti koja si podigla poklopac
na pogrebnom sanduku svega
i pustila da nas motre oči grozne,
na ovoj nas okuci uzmi za ruku
i povedi u grad za kojim hodamo;
nek su mu temelji od krvi il krljušti,
od svetlih kostura il obrnutog disanja,
svejedno,
vodi nas, otvori, uvedi!

OBALOM RAJNE

Zvukom sve je blisko, jesen,
plodovi u vrevi, i reka zri,
i nebo će pasti, mrko voće,
i sve treba još da se zbliži:
plod se s plodom grli, držim te za ruke
sred prizora jasnog, na našem dlanu,
ko da ga motrimo s neba.

I prividna se stapaju zrna,
spajanje je govor i grane su ljubav,
i koplje sv. Đorđa, koji kroz vinograde juri,
duboko u telu aždaje, ko u staroj lađi,
otvara usne da rodi već minule ljude.
I zvuk, da ne zaboravim: pevaju deca
kraj manastirskog zida, u strahu
od svog glasa koji je tako golem.

Leto je, svi se grozno vole,
ko četrdeset mučenika na ledu,
tako goli i od slasti ludi,
a ja sam baš tebe hteo, videvši čitav ljudski rod.

Šetamo dalje, bez stida,
do klavira što nasred polja stoji,
smeješ se, klavir je veći od njiva
i orao po njemu svira, ja tražim pesmu, —
koju? ti pitaš, i on odgovor čeka, —
pesmu, da se otvore brda, kažem,
i da stara crvena žetva pokulja u vis;
otvoren grob, pobuna mnogih zalazaka sunca,
iz koje nas gleda neko strog i pitom,
možda proleće, divna žena, il ranjen bog,
oni će nas povesti kuda treba,
il reći da ostanemo ovde, blizu vina.

ZORA U KAREJI

Veliki uzdah svetla
na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.

SLUTNJA KRAJA

Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!

ČIM SE POKLOPAC SPUSTI

Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu —
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!

TO SLOVO (5)

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.

DIVNO ČUDO (3, 9)

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci
veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.

ORFEJ U KAREJI

Ovde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji
svirač osuđen bez smrti, koji traži put
u podzemlje, gde žena moja, čeznući u memli
sa pesmom ovom, rastrže pogrebni skut.
Ovde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji.

Mogu li umreti ovde, gde smrt je jaka
kao sunce i bije bedeme i gnječi oko
vrhom nokta, a ruševine bez suznog znaka
riju tle ko stoletni koren duboko.
Najzad umreti ovde gde smrt je jaka.

Da čudne zemlje gde leš, ubistva brat,
za lešom u reku truljenja niz plamen pada.
Gde su živi? Ko vodi neprekidan rat
između ptica bez kljuna i mrtvih i razvejanog grada?
Gle zemlje gde puška na ramenu lobanji je brat.

Opet sam pred kapijom senki i bilja više nema
oko ranjave stope, ni živog stvora oko lire.
Po napuštenim njivama krv se za seme sprema.
Oblaci, kalpaci neba, jauk će da smire
pred kapijom senki i tuge više nema.

Da l' će moju liru neko naći kada prođe
za mrtvom godinom niz vetar opela?
Da li će deteta prst za pesmom da pođe
i da dozove usev i životinje i plodišta bela?
O, da l' će po moju liru neko da dođe?

Euridiko, tu si, jer svetlost zuri kao avet,
otkos gvozdenih cevi na tvome grobu
čeka me i pucanj za pucnjem ispunjava zavet
da se ne čuje moja pesma na tvome grobu.
Euridiko, primi mog pogleda smrskanu plavet.

Sad znam da najzad stižem k tebi dole
iz jame u jamu, ivicom pustoši Kareje.
Ne, osvrnuti se neću. Oni koji vole
treba da gledaju u zemlju. Ruka tvoja gde je?
Evo me, silazim draga k tebi dole.

PESNIK USTAJE IZ ZEMLJE

Duvali su vetrovi kroz zemlju
i kroz krtičnjake,
dublje od svake sonde;
pod nogama su počeli da rastu
slojevi zvuka
i muzici su pucala jezgra.
Na tamnoplavom nebu video sam
obris svog tela s mačjom glavom
kako leti u luku,
dok je moja stvarna glava još bila tu
ispod pazuha.

Onda su počeli da bacaju na nas mreže
pune mesečine i udara struje,
vukli nas mrtve ka površini zemlje,
na noge uspravljali šibom,
a mi se micali jedva;
teško se čovek preže u nove oblike.

Da nas probude
nabili su u nas suviše snage,
sad svetlimo kao sijalice
dok idemo preko praskozornih polja,
i u hodu nam tako spojiše
udove, lice i trup
i staviše u ruke cveće
kao da smo pederi a ne vaskrsnici,
sve to tuđa neka volja.

Znači nije bila samo priča
to dizanje iz mrtvih!
Stresamo sa sebe glib i čekamo smotru
u nadi da će svako moći da ode
na svoju stranu
kod rođaka il u šetnju.
No anđeli nam donose vruće vode, četke
i kažu: hajde sad, umijte brda i doline,
pripremite čisti put
Gospodu koji vas iz smrti dozva!

Tako dakle, ko u vojsci;
postao sam sluga!
A bejah u smrtno doba nepokoran
i niko nije mogao na poslušnost da me skloni,
zato se još i danas ponadah
velikoj časti i nagradi
kad me arhanđel po imenu prozva!

NA GROBU PRIJATELJA

Posle toliko godina mogu li da ponovim opelo
sedeći na klupi, ja, džin među šljunkom, ostrvo praha;
gde je ta granica što deli tvoje i moje telo,
da li već rasteš, da l putuješ k jezgru, ili mi sijaš
sa istoka gde je groblje ti svojim okom što se gradi
u jutarnju tvrđavu neba, obećanu zemlju od stakla?
Ima li mesta za zvuke kad mi u bašti lobanje klijaš
van godišnjih doba, bez bitne daljine neophodne nadi?

Čemu da se nadam, to bi mi već mogao ukratko reći,
da l se i dole nešto ruši, da li se istorija peni,
kakve je boje opasnost onom ko se zove zemlja?
Možda je plava kao nebo il tišti kao kamen veći
ili je crvena ko sazrela bomba kako izgleda meni,
ima li uopšte razlike među nama osim u memli
koju dišemo svak na svoja vrata? Sve što ti kažem,
zar ne, čuje se ko običan šapat sa gornjeg sprata.

Pomislim nekad da si se dole sakrio u lađi
i da stoga u tvom životu više novosti nema,
sem ako te bura koju kostima čujem ne ljulja.
A tako te vidim: zabrinut, siromah, i sve mlađi
ko da te potmule brige ovoga sveta troše.
Po danu već znam da si okvir svemu ko venac planina
u kome mislim i hodim, u kome život kulja,
no meni tesan, i tebi? Obojica smo željni većih daljina.

SMRT LJUBAVNIKA

Glava do glave u bledoj šaci leži;
Čovek i žena vole se na tamnoj zvezdi
I kosa njihova preko udova dok jezdi
Rone se grumeni krvi sve teži i teži.

U mraku dolazi blizu ono što nestane
I tada prostor zaleluja crna brda
Na gola leđa velika riba tvrda
Pritisne usne i ljubav oka prestane.

U polju gde vetar lomi suve trave
Otvara se do zore u zemlji jama gluva
I po naboru svetla potrebno drveće raste.

Videći u zagrljaju smirene glave
Buljina kada doleti mrtve da čuva,
Zamršene vlasi rasplitaće laste.

ODBRANA NAŠEG GRADA

VI

Ja imam nade za ovaj grad
ja imam veliku nadu
ja imam grad
ja imam jutro svakoga jutra
ali jutro moje nade tek dolazi.

Ne jutro nade nego jutro ostvarenja
ne jutro koje dolazi no koje traje vrlo dugo
ne koje dolazi no koje samo sebi menja lik
lik velike nade, dolazak ovog grada
ja imam ovu nadu svakog jutra.

Ja vidim veliku luku sjaja
talas mirisne magle, brod napuklog zida
ja vidim luku sa ovoga zida
sa ovog broda, sa talasa ovog oka
luku gde će nas dočekati naši dvojnici.
Ne dvojnici nego mi lično
prvi put slični sebi samima
ne u licu nego nasred mora
jer ovde je luka, ovo je zid sjaja
nije brod ni napuklo oko dvojnika

Čujem ljuljanje staklenih spratova
trgove gongova, dolazak otvorenih vrata
čujem ljuljanje cveća na trgovima
susret helikoptera na spratovima oblaka
čujem gong dolaska
čujem otvorena vrata
vrata na koja ulazi to isto cveće.

Jer imam nade za ovaj grad
jer imali su nade za ovaj dolazak
oni pre nas i sunce iznad nas
za ovaj grad, za ovaj grč
za ovu glad vremena i grč bremena
za oblak novog lika. Jer imam nade
ne samo za grč vremena
ne samo za spratove piramida
ne samo za sjaj dolaska i gong velike nade
za talas svitanja i luku dvojnika
ne samo za piramide
nego i za otvorena vrata
za otvorena vrata
za glad otvaranja
za ovaj grad.