ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Nedelja, 4. januar 1959.

„Sloboda“ i Moral. Može se prividno biti nezavistan od jednog morala, ali kako postići da ga se stvarno oslobodimo? Može se ili nemati odnosni moral ili ga se ne pridržavati, ali čime sankcionisati zadobijenu nezavisnost. Jedna moralno notorna norma ne prestaje da postoji po nas, samo stoga što je mi ne priznajemo: ona se već sadrži u sklopu našeg poricanja; angažuje naše protivljenje za sebe i nastavlja da deluje parazitski (na našim vršenjima kao i na našim protivljenjima).

Pošto smo odbacili jedan moral, a da bi svoju „slobodu“ sankcionisali, mi mahom pribegavamo nekom protiv moralu, jednom moralnom antitoksinu, koji bi imao da anulira dejstvo odbačenog. (Ovaj antimoral nije spontan već time što je nastao kao odbrambeni refleks na neki važeći, a odbačeni.) On je nakazan proizvod prinudnog stanja nezavisnosti u kome se nalazim od kako sam porekao norme koje su do tada kontrolisale moje ponašanje.

On je u svakom slučaju jedan kopilanski moral. I jedan hibridan moral. Kopilanski zato što je rođen protivzakonito, kao bastard mog nezadovoljstva važećim i moje nasušne potrebe da se na neki moral oslanjam; hibridan po svojoj konstrukciji: stavovi protiv važećeg morala kao simetrična negacija + stavovi kao izraz cilja moje „slobode”; ovi drugi stavovi pokazuju kako bih i na šta upotrebio „slobodu“ stečenu odbacivanjem jednog morala; oni informišu o meni i upotrebljivosti moje slobode.

Ali u odbrani moraće ovaj opet prinudni moral da važeći, aktuelni, stalno uzima u obzir, utoliko više ukoliko mu se presudnije opire, da ga konsumira otporom pomoću koga je žudeo da ga odstani. Moraće jedan takav moral da sebe razvija u gotovim kategorijama odbačenog i da se služi arhaičnim instrumentima koje je ovaj isprobao, ali i izlizao.

Nemoguće je biti nezavistan od nečeg što se uzima u obzir: nemoguće je biti nezavisan od svojih netrpeljivosti i njihovih tema. Jedan moral važi za mene bitnije ukoliko mu se bitnije protivim. On stvarno ovladava mnome tek kad započnem da ga se „oslobađam“. Moj stav prema aktuelnom moralu, koga sam prihvatio ili mu se adaptirao je stav automatske privrženosti, ali u osnovi neutralan.

Neutralan sam prema moralu koga vršim sve dok ga ne prozrem; kad ga se počnem „oslobađati“ postaje on elementarna pretpostavka moje buduće „slobode“. Moj moral tako postaje pomoćni instrument jednog aktuelnog morala, koga sam se otresao.


Poseta ( ). Zadah istrte prašine, naftalina i rashlađenog vazduha, sjaj krt kao papir, izmaglica tananih obrisa pod jednom stalom rekom. Za svagda zaustavljeni predmeti u sakrificijelnoj ukočenosti, mali naduveni oblaci od drveta i kože, između kojih se kao hidra pod muljem bešumno ljuljuška ( ), sa očima na čijem dnu zvecka srča smrvljene svetlosti; kao pregršt kliketa.

Iščupani iz tela glasovi inponderabilno vise u polutmini kao klokotavi gasni baloni; osakaćeni zvuci, šumovi bez udova, reči koje ne dolaze niotkud i za koje samo mrtav zvek nalik na sudar drveta, svedoči da su negde izgovorene.


( ) sedi zavaljena u svoj mrak, sa nogama u crvenim papučama od safijana. Papuče su na jastuku od tvrde kože boje jareta.

Ne vidi me, ali me strašno čuje: opipava sluhom. Sluh ima tanke ljigave pipke, konce placentoidne rodilačke sluzi koji me stvaraju tamo gde me sluh samo površno obećava. U početku sam samo predmet koji će se nepažnjom pomeriti i tako za uvek biti izgubljen u patetičnoj lojalnosti predmeta, koji ostaju gde su kao kamenje hitnuto u provaliju.

Jer ovde se nikad ništa ne pomera; ovde sve na istom mestu mora da čeka; sve je ovde kao zakon u kome nijedna titla ne sme da bude izmenjena, da ne bi zagospodario haos. Najmanje pomeranje ima snagu zemljotresa: stvari odlaze za navek, mimo ( ), bez nje, čak protiv nje. Na njihovo mesto dolaze druge koje ne prepoznaje, jer ih nalazi tamo gde je njena misao za večnost zakopala svoje oslonce, svoje male štakice. Da bi se spasao panike um mora da se služi ortopedskim pojmovima.

Ako se pomerim za dlaku, bivam zaboravljen, zametnut u ritu smrznutih predmeta: porcelanskih telesina, ambisa u obliku škrinja, majušnih grimasa obešenih o zidove što liče na stene Astartinog svetilišta, po kome su utisnuti vekovima obnavljani prljavi znaci polnosti, sasuda, jastuka, čija mekota davi nadu, lakiranih abažura, geometrije u kovanom gvožđu, goblena, vezova, vezenih u obliku klopki za komarce, isušenih svećnjaka i satova koji grgoću mekanim satima kao mehurima sapunice. Bivam zaturen u nameštaju i neopozivo odgurnut iz njenog sveta.

Ali evo gde njen sluh nesnosno nadzirava moje postojanje. Priznaje ga, međutim, samo ako dolazi uvek iz istog pravca. Promeni li ga, kao da me iznova stvara.

Ovo je soba u kojoj bi Proust mogao da iskopa još svežu, još uvek krvavu lešinu vremena.
- (published by Ljiljana Pekić)

“Plan je O. K. Samo ga se događaji zbog nečeg ne drže.”
― Borislav Pekić, Besnilo

“Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.”
― Borislav Pekić, Besnilo

“‎Ako neko ljubav prema svojoj zemlji, partiji, pokretu, ideji, stavi načelno iznad istine o njoj, ma kakva da je, to nije pravi patriotizam, to nije pravi borac jedne ideje. To je moralna kukavica u potrazi za alibijem.”
― Borislav Pekić

“Svijet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga.”
― Borislav Pekić

“Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči.”
― Borislav Pekić, Novi Jerusalim: gotska hronika

“-Ima, međutim, nešto čudno u celoj toj legendi, Gubelkijane. Jeste li zapazili? Jeste li primetili da nema značaja što je odmereni Dedalus preživeo. Mit danas priznaje promašenog letača, krilatog Ikarusa, samo njega. Dobri zanatlija Dedalus je zaboravljen. Zanemaren nepravedno, no bez priziva. A, znate li zašto, Gubelkijane? Ja mislim zato što je, onako trezven i naučno bojažljiv, priznao jednu tuđu, naturenu granicu , što se slepo i ropski držao unutrašnjosti kruga koji nam je određen, što je izneverio i proigrao šansu da iz njega izađe, što je pokazao da je i suviše malo čovek, da bi bio bog. Razmislite o tome, ima u toj prokletoj legendi nekog naravoučenija. I budite mi zdravo!”
― Borislav Pekić, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana - Odbrana i poslednji dani

O čoveku I deo
O čoveku iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.
*****
Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme.
*****
U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser?
*****
Prvi čovek postao je s prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!

*****
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega - neizvesnost.
*****
Čovek bi sa podjednako strasti hteo da se pretopi u istovetnost, ali ako može i da sačuva sva svoja razlikovanja, do kojih mu je stalo.

On bi voleo da ne strši tamo gde bi ga vetar mogao slomiti žestinom koja više ne bi bila podeljena, ali i da izbija iznad ravnice, tamo gde nije podeljena ni njegova svežina. Strah od nerazlikovanja.
*****
Veliki su govornici uvek imali nešto demonsko u svojoj prirodi, nešto što je umelo da se nevidljivim kandžama domogne ljudske strasti i da ih podigne na visinu rodoljublja.
*****
Čovek bi zaista morao da bude uvek jednosmislen: da živi sa jednom ženom bez prestanka i sna (čak i u snu) i to uvek sa jednom istom ženom – jer se samo tako postiže svrha.

Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek.

Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.
*****

Buđenje je neka vrsta rekreiranja. Stvaram svet iz ničega; jedan drugi uništavam. U polusnu, međutim, oba se sveta prožimaju, trajući na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta, koji se u poruzi fizici, nekim čudom poklapaju.

I što je najprimamljivije – ja postojim u svim tim svetovima, služeći se samo jednim telom.
*****
„Konzekutivno ja“, eto sa čime se treba saživeti. „Kontunuelno ja“, eto čega se treba odvići.
*****
Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovođa, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
*****
Više volim vaspitane hipokrite, nego nevaspitane „istinoljupce“. Sa ovima se lakše živi.
*****
Kad se bogataš u dronjke obuče, to je uvek poruga stvarnoj bedi ... Čovek mora biti ODISTA bedan, pa da ima PRAVO bedno da izgleda.
*****
Ne ubija se čovek kad spozna da je svinja, nego kad uvidi da ni sve ostalo nije od njega bolje.
*****
Čovek je kompromis između životinje i Boga.
Nazad na vrh Ići dole

Čovek se u svetu nalazi u neprijateljskoj tuđini, okružen zagonetkama, ograničenjima i nerazumevanjem. Bez ikakve efikasne odbrane prepušten je smrti.

Njegovo je osnovno raspoloženje strah, njegova situacija usamljenost, njegov odgovor očajanje, a njegova odbrana povlačenje u vlastitu egzistenciju. No budući da je strah sadržina i te egzistencije – strah nez granica i forme, jer ne zavisi ni od kakvih granica niti od kakve forme, kojih smrt nema – to povlačenje liči na bekstvo od lava u lavlju špilju.

Ali bekstvo koje, paradoksalno, spasava. Ono priznaje smrt da nas formira, prihvata njenu izvesnost, ali je pretvara u egzistenciju. Egzistencija i nije drugo nego izdržavanje neodređene mogućnosti umiranja.

Strah je prema tome gradilački, a ne razarački faktor života. Ono što jača strah, jača i egzistenciju.
*****
Čovek koji ne zna da fotografiše i vozi kola – danas, taj je zapravo još na nivou majmuna.
*****
Šta je čovek bez prošlosti? – Srećan.
*****
Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje …
*****
Humana skrama koja čoveka odvaja od zveri tanja je od gaha na ogledalu, i u ogledalo se neprestano mora duvati ako želimo da se ona održi.

PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekić Borislav Pekić - Borislav Pekić Sat610Uto 09 Jun 2015, 09:01 Select/Unselect multi-quote Odgovoriti sa citatom Izmeni/Izbriši poruku Obriši ovu poruku Pogledaj IP autora
"Tamo gde loze placu"

"SLAŽEM SE" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da
izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se
nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte
argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite
aksiome - oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj
velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistorik,
koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne
peče!" – a zatim umro.

Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života.
Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni
iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo
sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni.
Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je
klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se,
budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas
odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.

Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije
dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete
na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti
na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj
čovek biti vi.

SEĆANJE NA PEKIĆA: SMEŠAK ISPOD KRUPNIH CVIKERA  

U urednom odelu bež boje, ispod naočara sa povelikim tamnim okvirom, osmehnut i vedar, Borislav Pekić je iz Londona, gde je godinama živeo od pisanja radio-drama, došao u Sremske Karlovce 6. septembra 1991. godine da otvori 20. Brankovo kolo.




Borislav Pekić, Nenad Grujičić i dunavski tamburaši

Njegova beseda o Branku Radičeviću u prepunoj svečanoj sali Karlovačke gimnazije, najstarije srpske, bila je — pekićevska!

O Pekićevom delu, uveče, u Muzeju Vojvodine, govorio je Borislav Mihajlović Mihiz, prijatelj iz mladih dana, koji je nakon trideset godina distance, posle odlaska u Beograd 1960. godine sa mesta upravnika Biblioteke Matice srpske, po prvi put javno govorio u Novom Sadu, i to na Brankovom kolu. Dva elitna gosta Brankovog kola u jednom danu i na jednom mestu! Mihiz je duhovito tumačio svetove iz debelih, od po sedam stotina strana, Pekićevih knjiga. Jednu njegovu raniju, od oko sedamdesetak stranica, Mihiz je nazvao aforizmom — po dužini! Pekić se smeškao i uzvraćao na Mihizova krilata peckanja.

Već u ranim satima pripremili smo u Brankovom kolu viski sa ledom za Pekića. Znalo se da je samo viski to piće koje na boemski galantan način, ume polako i strasno da pije — a da se ne primete znaci pijanstva. I zbilja, ugledni pisac je otmeno i neprimetno, dečački osmehnut, ispijao čašu za čašom u tzv. direktorskoj kancelariji, opremljenoj retkim slikama vrhunskih umetnika koji su prethodnih godina izlagali na Brankovom kolu. Veliki pisac je gledao, zapitkivao i tumačio pojedine slike. Nenačet alkoholom i oran za duhovite teme, komentarisao je trenutake koji su upravo nastajali, živo spreman da čuje ponešto novo. Kao da se odmarao od burnih svojih, sad već, istorijskih godina koje su "pojeli skakavci". Flaša delikatnog pića bila je već gotovo prazna.

U susednoj prostoriji, u kuhinji Brankovog kola, sedeo je toga časa mladi pesnik i pisac Gojko Čelebić, čudesno usplahiren, sa vatrom u krupnim kolutajućim očima, ispod čela koje je žarilo u graškama znoja. Čelebić se vrpoljio na stolici, rekavši mi da ne sme da ode u susednu prostoriju — toliko poštuje Pekića i njegovo delo — nema snage da se suoči sa živim piscem kojeg mitski obožava, sa autorom "Zlatnog runa" kojeg uživo nikad nije imao priliku da susretne. Čak nije imao snage ni da ga ja lično odvedem u susednu prostoriju i predstavim Pekiću. Tako i toliko mlađani pisac preživljavao je muke lomeći prste, sav u plamenu i vodi, istovremeno. Gojko je upravo bio diplomirao režiju u Pragu (kasnije ministar kulture Crne Gore i ambasador okrnjene Jugoslavije u Argentini i Japanu)!

Behu mi čudne Čelebićeve "bube", pa sam se čak i nasmejao. Skonuo sam do Pekića koji je s piscima gospodski ćarlijao zavaljen u centralnoj stolovači Brankovog kola, u ambijentu devetnaestvekovnog nameštaja. Diskretno rekoh velikom piscu šta sve jedan mladi preživljava tu, u kuhinji Brankovog kola. Borislav Pekić je istog časa ustao, onako tanano štrkljast, neuobičajeno visok, i skoro dotičući strop prostorije glavom, izvinio se duštvu, i, poput dinarskog sokola, odlepršao u kuhinju. Ljubazno je pozdravio sad već prestravljenog mladog pisca i rekao mu da je i on sam u mladosti pravio slične greške i mistifikovao književnike. Gledajući se u oči, popili su po čašu novog viskija: Čelebić zagrcnut, zbunjen i zanemeo u mucanju. Pekić ga je potom uveo u glavnu prostoriju, među ostale pisce, gde se Čelebić koliko-toliko smirio. Kad god se sretnemo, Gojko pomene tu nezaboravnu situaciju.

U večernjim satima istoga dana, u restoranu "Dukat" u Novom Sadu, bila je premijera poetskog igrokaza na stihove Branislava Petrovića. I dalje uz viski sa ledom — Pekić sa tek načetom flašom na belom čašafu stola. Ali sad i sa pesnikom koji ne beži od pića, pogotovo ne od viskija. Brančilo je i tu, kao i u poeziji, imao sopstveni pečat, neponovljiv i, katkad, nepojaman. Ravan s ravnim, Pekić se umeo u nepredvidivom razgovoru nositi s pesnikom. Uz Branu i njegovo, posle, zakuvavanje do iznenađujućih obrta, Pekić se osećao, videlo se po "pobratimstvu lica u svemiru", zaštićeno i prijatno. Beše to atmosfera koja mu je u potpunosti odgovarala, koju je sam izabrao za večernji izlazak. Uzajamno poštovanje dvojice retkih sagovornika ni jednog trenutka nije skliznulo u slabost, već se, naprotiv, u svakoj reči, u svesti o nesvakidašnjem susretu, caklio radosni žar duha višeg reda.

Jedan lep ručak, pored ostaloga, beše u "Čardi" na Dunavu u Sremskim Karlovcima. Tamburaši nas opkolili na čistom vazduhu. A Pekić — veliki poznavalac starogradskih i izvornih pesama! Tamburaši vole takvog gosta. Naoko vrlo ozbiljan i zatvoren, otvarao se s lepršavim osmehom, kao stražilovski lahor. S posebnom pažnjom je odslušao čuvenu "Brankovu želju" J. J. Zmaja, napisanu povodom prenosa Radičevićevih zemnih istataka iz Beča na Stražilovo 1883. godine. Uživao je u strofama, u zvucima tambura, u Sremskim Karlovcima, u koje, pogotovo kada je poziv obojen kultom Branka Radičevića, svaki vrhunski pesnik i pisac, umetnik i intelektualac rado dolazi.

Životan i pozitivan, ozaren lepotama koje je doživeo na 20. Brankovom kolu, Pekić je želeo je da dođe i naredne godine, da otpešači i na Stražilovo, do Brankovog groba. Ali, na žalost, pola godine posle našega susreta, Borislav Pekić je preminuo i — vinuo se do Branka pre planirane posete Stražilovu. Evo, cakli se i smeška, ispod krupnih naočara, njegov iskričavi crni pogled pun iskustva i tajni.

Nenad Grujičić
(autor je pesnik i direktor Brankovog kola) 

ČASNI ROBIJAŠ PEKIĆ

Priča o časnom držanju u zatvoru išla je ispred njega i širila mu put. Na Mihizovu preporuku odbaci 100 strana, a onda doda 150

U Književnim novinama na prvoj strani počinjao je jedan moj začudo duži intervju. Pitanja su postavljali Mihajlo Pantić i Slobodan Zubanović. Tako sam, govoreći o svome bekstvu od pisanja, rekao nešto i o onim piscima čije je geslo ne ni dana bez retka, već ni dana bez tabaka, dakle o piscima na nervnoj bazi, čija se bolest zove bekstvo u pisanje. Sa Pekićem sam se sreo na ulici, zastali smo toliko da mi kaže: "Priznajte da ste ono bekstvo u pisanje adresirali meni..." Priznajem, kažem, da sam i na vas mislio, ali su rezultati vaše skribomanije monumentalni...

Pekićev povlašćeni čitalac i kritičar Borislav Mihajlović Mihiz često se vajkao kako Pekić lako pristane da na njegovu preporuku iz rukopisa izbaci stotinu strana, ali mu za koju sedmicu donese 150 novih. Kada je Pekić objavio "Uspenje i pad Ikara Gubelkijana", kratak roman od 120 strana, Mihiz je na svim mestima oglasio da je to zapravo Pekićev aforizam! Odustao sam od čitanja "Zlatnog runa", sad se već ne sećam na kom tomu...

Prve velike tiraže Pekić je imao u BIGZ-u: "Godine koje su pojeli skakavci", a onda i "Besnilo", učinili su Pekića čitanim piscem, i on je ponekad sa nama iz redakcije u kafani sedeo. Ako se zapijemo, a bivalo je i toga, Pekić bi počinjao sa viskijem, pa kad začamamo a para ponestane, nastavljali smo i završavali, bogme, sa bilo čim...

Visokom i kao grana suvom Pekiću, piće takoreći ništa nije moglo; trska koja misli, mislila je i kad puno popije... Svoja povremena pića opisivao je kao neku vrstu ženske periode. Pričao je da bi svojoj ženi, kad oseti da nadolaze ti dani, na jastuku ostavljao neki ugovoreni znak, da bi znala o čemu je reč i da ne bi brinula više nego što je razumno... Počeo bih da pijem, kaže, i nastavljao da pišem. Da u rukopisu ostavim podatke o tom čoveku koga malo poznajem, koga svi koji piju malo poznaju... Kada se otreznim, pokušavao bih da čitam i dešifrujem šta je onaj čovek pisao.

Bio sam na postdiplomskim studijama u Beogradu kada su pisci iz Sarajeva gostovali kod Đoga u Domu omladine. Sa Stevanom Raičkovićem i Izetom Sarajlićem, u sitne sate obreli smo se u čuvenome "Zmajku". Tu je, među noćobdijama, bivalo svakojakog sveta: pisaca, diplomata, rashodovanih boksera, vremešnih kurvi, opakih tipova, ali i neznavenih, sumašedših, lutalica; čitava jedna menažerija koju je u tu rupu, kao u kakvo potpalublje, sabila nesmirenička nesanica i kojekakav porok. Nikada se do zore nije moglo znati kamo će ta huda korablja pristati...

Na ulazu, kao na naslovnoj strani kakvoga časopisa, jedan do drugoga sede Kiš, Pekić i Kovač. Kiš i Pekić piju i pričaju. Kovač ne pije već pomno sluša kratak kurs iz književnosti... Sa Visokim Stevanom stojimo za šankom, a neko se priseća kako je u svoje vreme u ovom istom "Zmajku", uzeo u zaštitu pripitu i posrnulu nesrećnicu, Stevan patosirao aktuelnog poljskog prvaka u boksu. Istina, perolake kategorije...

Iz sale ka onom ulazu gde sedi Kišova bratija ustremio se izvesni Sava J. da uzme zapaljeni cigarilos koji je Pekić na pepeljaru poturio. Vidim Pekića kako hitro i elegantno otvara kutiju i nudi nepozvanom da se posluži. Badava... "Hoću ovu tvoju, zapaljenu", pijanim i memljivim basom brunda Sava, koji je svoj glas postavio tako da bude još dublji i krupniji, neprikosnoven u "Zmajku", takoreći... I dok se Sava sa onim pripaljenim Pekićevim cigarilosom kao sa plenom vraćao, na iznenađenje sviju, spopade ga Sarajlić; sa debelim staklima na očima stade stomačićem da ga gura: "Ti si tenor, tenor, ti se lažno predstavljaš da si bas..." Začuđen ovim napasnim gurkanjem, u neznanju hrabroga, sedog naočarca, Sava se okreće šanku i pita: "Stevane, je li ovaj tvoj?" Stevan lagano klimnu glavom... "Dobro, onda neka me zajebava", pomireno, skoro pitomo kaže Sava...

Visoki, mršavi, uvek elegantno obučeni Pekić, gospodskog ponašanja i naglašene uljudnosti, uljuđivao je i neuljuđene, a priča o njegovoj robiji i časnom držanju u zatvoru, išla je ispred njega i širila mu put. Upravo su izlazili "Skakavci" kada su za odvojenim stolovima u Domu Armije sedeli, svak sa svojim društvom, Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, i kako to kod Srba biva, glasno se prepucavali... "To što sam ja bio u zatvoru, po vašim tadašnjim pozitivnim zakonima, i trebalo je da budem", piskutao je Pekić. "Na meni se vršila vaša pravda. Nemam primedbi. Ali vas su hapsili i tukli vaši"... "Da se ti malo nosiš... i jedeš...", psuje Dragoslav... "A da se i Vi nosite, i jedete. Niko vam ne brani", onim svojim falsetom kaže Pekić...

Nekolike godine pre Pekićeve smrti sedeli smo u Budvi. Pekić je bio drukčiji... Ozaren. Pričao je kao kroz neku koprenu. Kao da je odsutan. Kao da je negde drugde... Onda se digao i na onim nesrazmerno dugim nogama, koje su mu do prsa dopirale, kao na dva štapa, kao glumac na štulama, pomešao se sa gomilom. Pratili smo njegovu pognutu glavu koja je nad mnoštvom štrčala. Neko reče: zanesen čovek. Kažem: Trska koja misli... Ironično zanesena trska koja misli...


NAOŠTRENI ENGLESKI HUMOR
Pekićeva donkihotska figura i fini maniri nisu mekšali oštrinu ironije koja je, kao i kod svih otmenih, više bila okrenuta sebi nego drugima. Pekićev engleski humor, prošiven našim koncem, plenio je katkada odgođenim efektom. Jednom nas je začudio koliko se bio ispizmio na neki žiri što je nekome, sad svejedno kome, piscu dodelio važnu nagradu. Kažemo da je s pravom nagrađena dobra knjiga. Kaže, tim pre mu nagradu nije trebalo dati... Dobro, kome biste je vi dodelili? ... "Meni, naravno", veli Pekić... Vi ove godine niste imali knjigu... "Baš zato", veli ozbiljno Pekić.

NOVI JERUSALIM

Vlast je najopasnija kad je nesigurna. Zbunjena država je kao besan pas.

Jer što se zna, ničim se dokazivati ne mora, niti sme, budući da je samo dokazivanje dokaz da se to, u stvari, još ne zna.

Paradoks, ni uz svesrdnu saradnju dijalektike učenog Matjeza, ne mogu da objasnim. Vekovima se ugnjeteni narod za svoja prava borio. Najzad je do njih uz izvesnu pomoć Ž. Ž. Rusoa i Enciklopedista došao, bio je najzad suveren, a stradao je za dve godine Revolucije više nego za nekoliko vekova rojalističkog apsolutizma... Zakonom od 22. prerijala, 10.juna 1794. ukinuto je pravo na odbranu. Odbrana je proglašena demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u Narodni sud. Kao dokaz "nedeljivosti vrline" zabranjena je i svaka druga presuda osim smrtne ili oslobađajuće.

Razočaranja nisu tu da nas ispune, nego da isprazne i ono što je preostalo.

Ljudi se menjaju. Ponekad s razlogom. Ponekad bez razloga. Ne zna se šta je gore. Da li ako se stvarno ubede ili ako se samo prave da su ubeđeni.

Nema jezika koji može opisati tragediju oslobođenja koje se ne deli. Sloboda koja je došla nije bila i naša. Na robiji se tako osećate kad sa glasnogovornika slušate imena pomilovanih među kojima nema vašeg.

Svaki naučni rad, uključivši i popularne, u koje ovaj želi da se ubroji, ima svoju unutrašnju logiku. Otkriti je, znači rad razumeti. Spoznati kako naučnik misli, isto je što i znati šta je morao da misli. A to opet znači njegovim zaključcima poverovati. Obrnuto saznanje je lakše, ali nekorisno. Ako naime, znamo šta misli, jer to iz dela vidimo, ali ne znamo kako je do mišljenja došao, ne moramo mu verovati, jer je i pogrešno mogao misliti. Ako mu je, međutim, logika ispravna, mora mu ispravna biti i misao.

Bez obzira na retoriku, revolucije se vrše zbog preraspodele dobara, u koje, razume se, spada i moć. Moć se onda koristi za njihovo sabiranje. U krajnjoj je liniji posedovanje cilj svakog društvenog prevrata.

Moral je u načelu voljna ravnoteža refleksima nagona za održanjem. On je veštački otpor prirodnoj nehumanoj gravitacionoj sili opstanka. On je od tog nagona iznuđen, po cenu znatnih žrtava u oblasti lične sigurnosti i prosperiteta. NJemu se protivi kako taj nagon tako i opšta, nemilosrdna borba za opstanak što podjednako definiše i biološku evoluciju i humanu istoriju.

Besnilo predstavlja čitavu galeriju likova čiji se životi međusobno uslovljavaju i prepliću a svaki od tih likova je kao deo jednog velikog mozaika u kome svaki od njih predstavlja neizostavni deo celine. Jedan od segmenata u kome je Pekić pokazao svoj talenat je predstavljanje mnogobrojnih likova na takav način da se svaki od njih pred vama prikazuje u jasnoj slici, svaki sa sopstvenim osobenostima, svojom pričom, životom i profilom ličnosti da ne postoji mogućnost da se u bilo kom trenutku tokom čitanja relativno obimnog romana izgubite u svim tim imenima ili budete prinuđeni da se vraćate par stranica unazad kako bi se podsetili „koja je priča“ nekog od likova.

Ponovo se vraćamo na početak članka i naglašavamo da je zaista teško napisati bilo šta o samom Pekiću ili njegovom stvaralaštvu, a da u vama ne ostane osećaj nedorečenosti. Pre svega, prikazom nekih od osnovnih motiva Besnila, želeli smo da bar malo doprinesemo da neke mlađe generacije čitalaca, možda nedovoljno upoznate sa ovim piscem, načine prvi korak i upoznaju se sa Borislavom Pekićem. A Besnilo je možda i prava karta za ulaz u svet njegovog stvaralaštva iz koga ćete teško izaći, a postoji opasnost i da sve što naknadno pročitate poredite sa delima iz opusa ovog sjajnog pisca, a to već može predstavljati problem.

Za P.U.L.S.E Uroš Popović

Pekićevo Besnilo ili dijagnoza oboljenja ljudskog roda
Pri analiziranju književnog dela, a ograničavajući se na domaću književnost, jedan od težih zadataka je adekvatno predstavljanje bilo kojeg dela iz opusa Borislava Pekića. Prosto, nakon čitanja Pekića osećate se nedoraslim i inferiornim da bilo šta napišete, a da to ne izgleda kao puka trivijalnost. Druga stvar – ako volite samu književnost, iz poštovanja prema istoj osećaćete i neku vrstu straha od sopstvene nespremnosti i nesposobnosti da odgovorite zadatku predstavljanja neke knjige koja uživa status kultne i koja svojim kvalitetom, a naročito kvalitetom onoga koju je napisao, podjednako privlači pozitivne kritike od strane samih kritičara, ali i od čitalaca.

U eri interneta, kada se biografija svake javne ličnosti može pojaviti pred vama posle samo nekoliko klikova, smatramo suvišnim detaljnije iznošenje suvoparnih biografskih podataka. Ukratko, Borislav Pekić bio je književnik, dramski pisac i scenarista, rođen u Podgorici. Takođe bio je istinski(!) disident, osuđen od strane komunističkog režima na 15 godina zatvora, a oslobođen je posle 5 godina, pomilovanjem. Golgota kroz koju je prolazio tokom života odražava svo ludilo društva u kojem se, na njegovu nesreću, našao. Bio je dopisni član SANU i jedan od osnivača Demokratske stranke 1990. godine. Neka od njegovih najpoznatijih dela su Zlatno runo, Godine koje su pojeli skakavci, Vreme čuda, Kako upokojiti vampira, kao i Besnilo po kome je možda i najpoznatiji među širim čitalačkim krugovima, a koje predstavlja deo trilogije prožete fantastikom.
Činjenica je da je Besnilo jedan od romana kojima je Pekić napravio izlet u žanrovsku književnost. Iako je ovo roman koji izdavači etiketiraju kao triler/horor, daleko od toga da je ovo jedan od onih romana koji bi, zahvaljujući sopstvenom dometu i (ne)kvalitetu, mogao da se nađe na kiosku kao poklon uz neki lifestyle magazin namenjen dokonim domaćicama i pseudo-intelektualcima koji će, družeći se s knjigom u pauzi između tv sapunice i rijalija, sebe smatrati elitom i prosvećenim delom društva. Ovde je žanrovska odrednica iskorišćena kao sredstvo da se ispriča nešto. A to nešto je veliko, višeslojno, kompleksno. Upravo postojanje ovakvih romana poput Besnila je i jasan pokazatelj svog besmisla koje se ogleda u konzervativnom shvatanju, od strane uštogljenog dela tzv. akademske kritike, da je žanrovska književnost samo zabava za široke narodne mase.

Već posle prvih pročitanih poglavlja Besnila ono na šta pomislite je da pisac raspolaže sa neverovatnom količinom informacija o temi o kojoj piše. U jednoj od svojih izjava piščeva supruga je tvrdila da je Borislav raspolagao sa mnogo više informacija o temi koju je izabrao kao centralnu za neko od njegovih dela, nego što je to želeo da pokaže. Time shvatate da on nije imao, za neke pisce, karakterističnu crtu egocentrične potrebe za nekom vrstom samopromocije u očima čitalaca, ili bar ne naročito naglašenu.

I pored prethodno napisanog o poklanjanju naročite pažnje od strane pisca naizgled nebitnim detaljima – u ovom konkretnom romanu: redu vožnje metroa i aviona, načinu organizacije aerodromskih službi i planom aerodroma – čitalac će garantovano od samog početka biti uvučen u radnju iz koje neće moći da se izbavi do poslednje pročitane stranice. I nekoliko dana potom. Isto tako, Pekić dovodi u sklad mnogobrojna filozofska pitanja koja se provlače kroz roman, s jedne strane i, s druge strane, održavanje, za ovaj žanr karakteristične, konstantne napetosti kojoj ste prinuđeni da se predate. Možda upravo na ovom jednostavnom primeru uspešnog koegzistiranja, naizgled, nepomirljivih krajnosti se i ogleda sva genijalnost i umeće pisca.
Radnja romana je smeštena u londonski aerodrom Hitrou pogođen epidemijom mutiranog virusa besnila, kao produkta neuspelog eksperimentisanja tokom procesa genetskog inženjeringa. Spletom nesrećnih okolnosti, dakle, pukom slučajnošću zaraza je pogodila baš londonski aerodrom na kome su se, isto tako slučajno našli akteri romana, ni ne sluteći u kojoj meri su im životni putevi međusobno uslovljeni.

Obožavatelji Reda, čak i ako nisu policajci, drže da je svet logička tvorevina, uređena po nekom planu po kome isti uzroci izazivaju iste posledice. Zločin dovodi do istrage, istraga do kazne. Što se to događa najčešće ali ne uvek, po nekima, ponekad ali ne često, po drugima – ne remeti logičku lepotu plana. Plan je O.K. Samo ga se događaji zbog nečeg ne drže. Većina, u stvari, baš i ne liči na nešto što je osobito pametno zamišljeno. Ako i jeste, ne ponaša se po redu letenja logike. Za mnoge se slobodno može reći da su posledica magične lutrije, kojom caruje Slučaj s ludačkom kapom na glavi.
Besnilo predstavlja apokaliptičnu viziju tzv. civilizovanog sveta koji, u interakciji sa kriznom situacijom, skida sa sebe sve maske ispod koje se milenijumima unazad krije ništa drugo do onaj praiskonski životinjski instikt za pukim preživljavanjem u kome vlada jedino zakon jačeg. Pod pritiskom opasnosti od smrtonosnog virusa čitav aerodrom – stavljen pod karantin sa mnogobrojnim putnicima u njemu – predstavlja civilizaciju u malom. Ta ista civilizacija, uljuljkana iluzijom o sopstvenoj sigurnosti proistekloj iz zablude o njenoj intelektualnoj (i svakoj drugoj) nadmoći nad prirodom preko noći odbacuje apstraktne konstrukte poput pripadnosti naciji, veri, rasi, nastale kao posledica vekovima vršene indoktrinacije i okreće se isključivoj borbi za lični opstanak. Čak i u nekim pojedinačnim slučajevima kada pomislimo da je porodica osnovni nukleus, nedeljiv i nepobediv, neki od likova romana nas ubede da pod plaštom borbe za dobrobit svojih voljenih se zapravo kriju sebični interesi i nemoć tih istih pojedinaca da se izbore sa sobom samima. Solidarnosti, a lojalnosti naročito – ni u tragovima.

Pekić je ovim romanom otvorio mnogobrojna pitanja. Jedan od osnovnih jeste i antagonistički stav čoveka prema prirodi. U tom smislu, napravljena je paralela između ljudske evolucije i evolucije „civilizacije u malom“ na aerodromu. Taj proces evolucije teče od saznanja o nemoći nad prirodnim pojavama i posledičnog šoka, preko prilagođavanja čoveka sopstvenom okruženju, do kranjeg prilagođavanja prirode njegovim interesima. Ovo je ništa drugo nego odraz čovekovog arogantnog stava o sopstvenoj superiornosti a Pekićev nacistički naučnik u romanu – koji je svojim neuspelim eksperimentom uzrokovao krizu na aerodromu – predstavlja otelotvorenje danas preovlađujuće ideje o neophodnosti podjarmljivanja prirode i njenih resursa sebičnim interesima u funkciji tehnološkog prosperiteta ljudskog roda koji optimisti nazivaju civilizacijom.
Oštra piščeva kritika totalitarizma, svih ideologija i, uopšte, svih „krupnih“ tema – u kojima pojedinci, iz osećaja sopstvene nesigurnosti, ugroženosti i inferiorizma traže sopstveno mesto pod suncem i potrebu za samopotvrđivanjem – ogleda se baš kroz neke karikaturalnene i parodične epizode u romanu, a koje uvek predstavljaju efikasno sredstvo za obračun sa ovakvim pojavama.

Steinbrecher se obraća meni:

- Moraćemo se osloniti na pomoć poručnika Rutkowskog. On nam se noćas lepo naspavao. Premda je u poslednje vre- me naporno radio. I sa sjajnim rezultatima. Jednom ću vam pokazati njegov zapisnik. To vam je malo remek-delo logike. Smatrate li se spremnim da preuzmete tog radnika, poručniče? I da iz njega izvučete makar ime i adresu? Ništa vise. Samo ime i adresu. Ostalo će obaviti logika. Jeste li za to sposobni, Rutkowski?

- Jesam, gospodine pukovniče.

- Onda na posao. Zapamtite: ime i adresu. Ništa vise. Samo ime i adresu.

Otišao sam u Rotkopfovu kancelariju. Pod stražom, vezan lancem za radijator, čučao je čovek. Lice mu je bilo krvavo, nalik grčkoj posmrtnoj masci. Činilo se da drema. Po podu se ljeskala voda kojom su ga polivali. Soba se blago, steinbrecherovski zelenela. Smrdelo je po znoju, bljuvotini i mokraći. Naredio sam stražaru da izađe. Prišao sam pisaćem stolu. Pored neispunjenog lista hartije ležalo je mnoštvo Rotkopfovih sprava za torturu. Izabrao sam nasumce. Oblik je bio vižljast. Pri vrhu se završavao olovnom kapom. Imao je hrapavu kožu guštera. Nisam hteo da ga gledam, nisam hteo da znam kako se zove. Zvao sam ga u sebi „oblikom“. Sa njime sam prišao onom drugom „obliku“. Njega sam gledao, ali i u njemu nisam mogao da vidim ništa drugo do izvesne kolidne osvešćene materije formirane u tri pravca prostora. Nešto što se bitno nije razlikovalo od radijatora, kome je bilo prisajedinjeno. Za ono što mi je predstojalo, morao sam da izvršim munjevite intelektualne pripreme, mada sam znao da bi i bez njih ishod bio isti. Bilo je neophodno da sve definicije čoveka, tako pune raskošnih zabluda, svedem na onu koja će mi dopustiti da ga nekažnjeno povredim. Morao sam, između ostalog, da odbacim i sopstvenu, po kojoj je čovek KOMPROMIS IZMEĐU ŽIVOTINJE I BOGA. Izmedu njegove dve arhitendencije. Čovek je morao da postane ono što jeste, i da odbaci sebe kao pojam. Inače ne bih mogao da udnim ono što sam morao. A ako to ne bih udnio, sva bi dosadašnja borba bila uzaludna. Za drugu mi se nikad ne bi prilika pružila. Između dva zla trebalo je još jednom birati.

Ime i adresa?!


~ Kako upokojiti vampira ~