Planetom tumaraju zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore? Promašiti tog nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara...
[/i]

“Pretvarajući se da si divlja, otjerala si sve od sebe,
i to si željela. Htjela si da nađeš neku ispriku da te
svi napuštaju. A onda si naišla na mene, kome je
bilo zabavno to što si drugačija i malo luđa od
drugih. Ja želim da ostanem i uživam u tvom
divljaštvu.
Šta ćeš sada?
Našla si luđeg od sebe, izgleda .”

Zazvučaće to, možda, pomalo pateticno (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo
rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato
sto sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju
prošlosti ili buducnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je
postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni
sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo
pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošcu, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da
bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se.
Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo
sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižuci do ćorsokaka.
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
“neko”, da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa
nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za
kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa
tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome
kako moji vršnjaci vec rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Bicu miran i zadovoljan
tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad
ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.
Ja možda necu postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem
“nešto”, da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A stihovi koje sam, cini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Jos jednom krećem
Na vetrenjače.

A ona? Ona je prihvatila svaki dio mene i nikada nije tražila da se mijenjam, a promijenila me.
Đorđe Balašević

Rekoše mi jednom da, ako možeš nasmijati djevojku, ili bar izmamiti njen osmijeh, možeš osvojiti njeno srce.
Đorđe Balašević

Samo rijetki nađu rijetke.
Đorđe Balašević

Zaljubljeni smo jer to treba nama, volimo jer to treba drugima.
Đorđe Balašević

Tako to biva. Čudni su magneti u nama. Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje.
Đorđe Balašević

Načuo sam da je otišla, onako, bez pozdrava. A ja sam, zapravo, želio da joj priznam gdje sam bio gad. Ne, u stvari nisam htio to da joj kažem. Htio sam samo da joj šapnem posljednji put da je bila moje sve. Pazi mene „bila“ – zapravo, bila i ostala moje sve – *ebeš ga.
Đorđe Balašević

Zavirio sam u nebo, ja to ne radim baš često. Blago onima koji gledajući gore misle jedino na to da li je oblačno ili ne.
Đorđe Balašević

Dani bez nje su mi kao crno-bijele fotografije s izložbe cvijeća.
Đorđe Balašević

I mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negdje je zapelo. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put. Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.
Đorđe Balašević

Nešto sam razočaran, proći će; ili neće. Jedno od to dvoje.
Đorđe Balašević

Pa što! Da su tuđe pjesme možda bi nekako drukčije izgledalo, ovako su moje i ja radim što hoću! Neću valjda u svojoj pjesmi napisati da me ostavila.
Đorđe Balašević

Hej, sada znam gdje sam griješio i gdje sam, na žalost, bio gad, a gdje, na žalost ne, i da znaš, sve sam rebuse riješio, ali ipak se ponekad još zaletim na vjetrenjače.
Đorđe Balašević