Đorđe Balašević je rođen 11. maja 1953. godine u Novom Sadu. Rođen je u
porodici Jovana Balaševića i Veronike Dolenec Mađarice Hrvatskog porekla iz sela Koprivnica. Đorđev deda je promenio prezime iz Balašev u Balašević.

Đorđe Balašević je odrastao u ulici Jovana Cvijića u Novom Sadu gde i dan danas živi sa svoje troje dece i sa svojom suprugom Oliverom (devojačko prezime Savić) rođenom u Zrenjaninu 29. aprila 1959. godine.

Još u osnovnoj školi je počeo da piše poeziju, a srednju školu je napustio u trećoj godinu zbog prirodnih nauka koje mu nisu išle od ruke. Ipak uspeo je da dobije diplomu srednje škole koju je završio vandredno, a studije geografije koje je kasnije upisao nikada nije završio.

1977. godine pristupa Bendu “Žetva” sa kojim je ostvario sjajne rezultate i svoj hiz singl U razdeljak te ljubim uspeo da proda u gotovo 200.000 primeraka, međutim 1978. godine napušta bend “Žetva” i osniva bend pod nazivom “Rani Mraz” zajedno sa Borom Đorđevićem i Biljanom Krstić.

1982. godine Đorđe Balašević započinje solo karijeru koja traje do danas. Objavio je preko 15 studijskih albuma i komplilacija, a 2010. godine se oprobao i kao reditelj filmskog ostvarenja “Kao rani mraz”.

Balašević je tokom karijere objavio pesmaricu sa svojim tekstovima “Računajte na nas”, roman “Tri posleratna druga” (1991.), knjigu novinskih komentara “I život ide dalje (sve dalje odavde…)” (1993.) i knjigu “Dodir svile” (1996.) u kojoj je izbor tekstova sa ploča. Novi roman “Jedan od onih zivota” (1997.) bavi se razdobljem od 1. do 15 novembra ratne 1991. godine. Balašević je napisao scenarij i tumačio glavnu ulogu u TV seriji “Specijalna redakcija”, glumio u TV serijama “Vojnici”, “Pop Ćira i pop Špira”, “Panonski mornar”, i u filmu “Vojnici”. Za svoj rad dobio je Nagradu punoletstva, Oktobarsku nagradu Novog Sada, Estradnu nagradu Jugoslavije, nagradu za literarni doprinos u području estrade na “Domanovićevim danima satire” i nagradu Todor Manojlović za poseban umjetnički senzibilitet.



Izvor:moja kombinacija wikipedije i info.

Pesma o jednom petlu

Im'o sam strasnog petla
bio je pravi djavo
na kisi i na vetru
uvek je stajao pravo
po selu perje leti
dize se strasna graja
u nasoj kuci uvek
bilo je dobrih jaja

Imao sam strasnog petla
bio je pravi ludak
koju taj koku kljucne
ko da je tresn'o budak
a koke cudne ptice
uvek im srce kuca
za nekim grubijanom
koji dobro kljuca

Za njega nisu bile
samo koke slatke
ne, taj je skak'o
i na guske i na patke
a tek na curke,
cim je bilo neke sanse
ma princip je isti,
sve su ostalo nijanse

Im'o sam strasnog petla
bio je malo cudan
po danu nesto dremljiv
al' nocu uvek budan
curice iz mog sela
cule su za tog dasu
zbog tog sam petla
i ja bio na dobrom glasu

Im'o sam strasnog petla
bio je prvak sveta
danas su petli cudni
svaka im dlaka smeta
ja ne znam sta je razlog
danas su drugi dani
uglavnom 'spram mog petla
ovo su sve cverglani

Meni je se'set peta,
stize jesen pozna
putuje moje drustvo
i ja cekam na red
ne bi mi ova starost
bila tako grozna
da cujem petla
barem mesecno jedared

Poslusaj zato savet
sto ce ti cica dati
kad imas mladog petla
ne daj mu da se pati
pusti ga neka leti
neka ga koke vide
posle ce biti kasno
i petlu vreme ide
ajd' ziveli

Bezdan

Nema me vise
U tvojim molitvama
Vise me putem ne prate.
Noc mi preti
Ponoc i pusta tama
Kad me se samo dohvate.
Vise me ne volis
Kad se vracam nisi budna.
Ne goris.
Gasne nasa zvezda cudna
Lazna, srebrna stvar.
Daleko putujem
Vetar nudi neke rime
Kupujem
Pristaju uz tvoje ime
Dva, tri stiha na dan.
Ne slusam vise
Sta sapuces dok snivas.
Plasi me koga pominjes.
I sve si dalje
A sve mi bliza bivas
Kao da opet pocinje.
Ali me ne volis
To se uvek drugom desi.
Govoris
Ali vise ne znam gde si.
Da li neko to zna
Sta sam uradio?
Kakva tuzna humoreska,
Gradio
Ispod gradova od peska
Dubok bezdan bez dna.

Ne lomite mi bagrenje

Verujem, cenjeni sude
da dobro poznajes ljude
vi barem imate posla
jer cud je cud, a sud je sud

Verujem, cenjena glavo
da si i ucio pravo
da svakom sudis posteno
jer cast je cast, a vlast je vlast

I sve po zakonu
za to sam prvi
ne bi bilo ove krvi
da je bilo sve po zakonu

Vlast je vlast, sve je to posteno
tu su paragrafi pa zagrabi
nek isto je i djavolu i djakonu
pa nek se zna

Nek su mi gazili njivom
mojom se sladili sljivom
uvek je lopova bilo
jer cuk je cuk, i vuk je vuk

Nikada zlotvora dosta
susa mi unisti bostan
i led se prospe pred zetvu
al' led je led, a red je red

I prekardasilo
im'o sam bagremovu sumu
tamo dole prema drumu
pa sam cekao

Red je red, polako komsije
ne moze samo da se udje
da se rusi tude
lepo sam im rekao

Ne lomite mi bagrenje
bez njih ce me vetrovi oduvati
pustite ih, moraju mi cuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati

Ne lomite mi bagrenje
pod njima sam je ljubio
bosonogu i odbeglu od sna

Ljudi smo, cenjeni sude
pa neka bude sta bude
zao mi marama crnih
al' plac je plac, a mac je mac
Ne pitaj sta bi sad bilo
kad bi se ponovo zbilo
ne pitaj da li se kajem
jer jed je jed, a red je red

I sve po zakonu
tu su paragrafi
pa zagrabi posteno
i za veru i za neveru

Red je red
sve ja to postujem
jer vise bilo bi ubica
nego ptica koje polecu
ka severu

Ne lomite mi bagrenje
bez njih ce me vetrovi oduvati
pustite ih, moraju mi cuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati

Ne lomite mi bagrenje
pod njima sam je ljubio

O, zar moram da vam ponovim
okanite se njih jer sve cu
da vas polomim

Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.

****
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.

****

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.

*****

Tajne su kao device, s njima se mora nežno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same.

*****

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato... Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...

******

Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.

Neko to od gore vidi sve

Stevu Cenejca je ubio grom,
nezno ko rukom.
Na sirokom soru
tu negde pred zoru il pre.
Niko se nije pitao
gde se to nocu skitao,
nego su zalili i svece palili svi.

Sa njegovim stricem sam
proveo dan,
bio je ocajan, al taj matori momak
je imao stomak za sve.

Pa rece: "Eto, tudjeg se latio,
zato je glavom platio.
Zbog zene svog kuma je sisao
s uma, sasvim.

A vidis neko to od gore vidi sve.
Povlaci te konce, igra se,
postavi svaku stvar na svoje mesto.
Svako dobro, a zlo jos pre.
Sve vide oci sudbine."

Tako ponekad te reci mi dodju,
ko jeka.
Kao bure se spuste
i pacovi napuste brod.
Ne brinem mnogo o njima
vrate se s lepim danima.
Pa idemo dalje
i plovidba traje ko pre.
Al znam da neko to
od gore vidi sve.

Povlaci te konce, igra se,
postavi svaku stvar na svoje mesto.
Svako dobro, zlo jos pre.
Sve vide oci sudbine."

Lomis mi srce ko bagremov prut,
onako uz put,
kad ostanes sama
ti nadjes par dana za nas.
Al ja crtam svoje krugove
i prastam stare dugove.
Da mozda se varam,
al sto da se staram o tom.

Kad uvek neko to od gore vidi sve.
Povlaci te konce, igra se,
postavi svaku stvar na svoje mesto.
Svako dobro, zlo jos pre.
Sve vide oci sudbine."

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…



JEDAN OD ONIH ZIVOTA - Dj. Balasevic

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
U stara dobra romanticna vremena, kad kontracepcija još nije uzela maha medu omladinom, smrtno smo cvikali od devojcura koje bi mogle pokušati da nas "navuku na bebu".
Vremena se menjaju...
Zagrlio sam je cvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlaceci cupav pokrivac sve do ociju.
To mi se još nije desilo...
Znam, nije lepo da pricam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodišnjicu gubljenja nevinosti.
Ne, nije mi bila prva...
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajuci se da ce neko od nas zatrudneti.
- Sretan rodendan, Emilija Kovacev. Nadam se da sam te upravo "navukao na bebu"...

"Tri posleratna Druga" Balasevic

"Ime mi je Đorđe Balašević. Prijatelji me, uglavnom zovu Đole. Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži..."

(Tri posleratna druga)

KAO TALAS...

Negde se pipnu naši mali svemiri
kada već pomislim da spavaš
zašumi saten, tama se uznemiri
i kao talas naidjes


U školjki tvoga pupka leto zimuje
tu čuvas mrve sunca za nas
sa tvojim dodirom se čeznja rimuje
dok kao talas nadireš


I ništa više nije važno
lice sveta zlobno i lažno
se raspline za čas
i niko više nije bitan
svi su pesak prezren i sitan
pesak ispod nas


Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst
niz tvoje sapi zvezda pala
zalud te privijam uz sebe k'o uz krst
ti kao talas izmičeš


Ostavljaš slane kapi bistre
i jato dobrih mirise Istre po sobi razvijaš
ostavljaš varljiv zalog pene u srcu
ove napukle stene koju razbijaš

I ništa više nije važno
lice sveta zlobno i lažno
se raspline za čas
i niko više nije bitan
svi su pesak prezren i sitan
pesak ispod nas

Djordje Balašević - Jaroslava

Umesto molitve rekla si "O tom ću misliti sutra..."
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik
Još jednu noć si izgurala sama... Čehov je zaspao blaženim snom
Ni nezna da je prohujala tama pod prozorom
Vetar je vežbao violončelo.. Čežnjive skale u nedogled
Zora ti brižljivo pipnula čelo... Negde u tebi je goreo led

Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje... Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?

Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k'o Atlantidu
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetaču još crtam tvoj profil
Suvisna pitanja izbegnem fintom
Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom
Pod mojom jelkom do proleća stoji...
Jedino dar tebi namenjen
Zauvek fosil tvog struka postoji...
Na mome dlanu okamenjen

Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš
Opasno postaje... Na durske akorde se paučina hvata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata...
Princezo, dosta je...

Putokazi za lepši dan: Đole Balašević

Pogrešno je doživljavati Balaševića kao muzičara. Prvenstveno on je pomalo šašavi umetnik reči, najverodostojniji hroničar ljubavi i sveta u našem vremenu, srećnik u čijem su vlasništvu neki od najvećih stihova na našim prostorima. Pisano stvaralaštvo ovog Novosađanina možda je i ostalo u senci njegove scenske pojave, ali nikada nije kasno obratiti pažnju na sve ono spektakularno što je sročio. Očaraće vas istovremena običnost i senzacionalnost njegovih pisanija, i ne znam da li je uopšte moguće da neko ostane ravnodušan? Evo sićušnog isečka te pisane reči, uz nadu da će ga neke nadolazeće generacije pronaći u čitankama.

Vidiš? Godine nas obrade različito… Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne, bato… Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu. U tome je tajna. U tome je jedini trik.

Ali ona se katkad tako lepo smeši. Pa mi pet minuta u njenom društvu bude kao da sam dobio na lotou. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema većeg i jačeg stvorenja od mene. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je trista. Kad hoću tu jednu.

Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke, posvud promašena vrsta… Samo retki nađu retke.

Moja je sreća samo moja stvar. Al’ zato moja tuga, to je već priča druga. To na tvoj račun ide.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše… U ono doba godine kad si ti tu.

Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi ni znao da postoji i još shvatiš da je tamo neko danima, mesecima, godinama spavao, a nije plaćao stanarinu.

Lako je to sa snovima. Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost.

Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio sasvim dobar. Nisam virio u mikroskope, nisam izmišljao lekove protiv retkih bolesti, nisam hteo da uđem u enciklopediju. Hteo sam samo da prelazim preko tog mosta, ponekad, s njom… I da je volim.

Kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena. Mada mi je to malo sumnjivo? Da je taj čova stvarno velik, žena bi stajala uz njega, a ne iza.

Ako te ikad izgubim, obećaj mi jedno. Nećeš se dati nekom šarlatanu što te ne zaslužuje. Pogotovo ne radi to meni u inat. Ako već poželiš terati inat, onda meni u inat budi sretna.

Jer ona je zaista posebna. A ti, ako to ne vidiš, onda je i ne zaslužuješ.

Držali su te u šaci, a ja na dlanu. Velika je razlika u tome.

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci. Moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više nije znao šta bi joj rekao.

Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi. Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat, a nesretan. Verovatno. Ali praktični su otkrili i goru situaciju – siromašan, a nesretan.

Nešto ću ti reći, lutko, samo to nemoj pričati nikom. Ne moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane.

Stefana Pavlović:

D-mol

Odlutas ponekad i sanjam sam
priznajem ne ide ali pokusavam
i uvek dodje d-mol

Spusti se ko lopov po zicama
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i tesko prodje sve to

Jedan d-mol me dobije
kako odes ti u sobi je
glupi d-mol uvek sazna kad je to

Uhvati me cvrsto i ne popusta
lud je za tisinom to ne propusta
vodi me u svoj plavicast dol

Jedan d-mol me razvali
neki bi to prosto tugom nazvali
nije to, sta je tuga za d-mol

Ponekad te nema i sasvim sam
izmisljam nacin da malo smuvam dan
ali je lukav d-mol

Pusti da se svetla svud priguse
saceka poslednje zvezde namiguse
vuce mi rukav, idemo

Plasi me on, gde si ti
hiljadu se stvari moglo desiti
glupi d-mol za kim tuguje svu noc

Uzme me u svoju tamnu kociju
nebo primi boju tvojih ociju
znam taj put, to je precica za bol

Jedan d-mol me razvali
neki bi to prosto tugom nazvali
nije to, sta je tuga za d-mol

SVIRAJTE MI JESEN STIZE

Toga jutra sam stigao putnickom klasom
pa kuci sa stanice casom
kroz baste i precice znane
a u vojsci sam stekao druga do groba
i hronicnu upalu zgloba
suvenir na strazarske dane

Usao sam na prstima
mati bese vec budna
i brzo se prekrstila
rece, proslo je ko za cas
bas si stigao dobro
jer svatovi su tu do nas
pa ce ti svirati, a ti ces birati

Svadba bese ko svadba
i sta da se prica
parada pijanstva i kica
i poznata cura u belom
vec po redu pozeleh im zdravlja i srece
iz ruku mi otela cvece
i sakrila pogled pod velom

Tad me spazise cigani
kum je trazio pesmu
al' ja sam stig'o, briga njih
sirok osmeh i zlatan zub
znam da nije ti lako
al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi sta cemo svirati


Svirajte mi jesen stize, dunjo moja
jesen rana, nek zazvone tambure u transu
znam da nije pesma ova
za veselje i svatovac
al' ja moram cuti tu romansu

Svirajte mi jesen stize, dunjo moja
al' polako da mi ne bi koja rec promakla
sklon'te case i bokale
razbio bih svet od sale
da je samo slucajno od stakla, dunjo moja


Retko odlazim kuci, a pisem jos redje
i slike su bledje i bledje
pa lepe potiskuju ruzne
al' nekad porucim pice
i tako to krene
pa stignem u svatove njene
sve prave su ljubavi tuzne

Nikom ne pricam o tome
brzo dodje taj talas
i znam da cu da potonem
spas mi donose cigani, oni imaju srce
za svakog od nas, briga njih
oni me pitaju sta da sviraju

Zivot je more

Zivot je more, pucina crna,
po kojoj tonu mnogi sto brode.
Nije mi srce plasljiva srna,
ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali, nose me struje:
oseka srece, a tuge plima.
Siba me nebo bicem oluje,
al' jos se ne dam i jos me ima.

U jutra rana plase me senke
minulih dana.
Secanja mutna kao u lazi, kao u snu.
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve vise padam
i sve su jace ruke sto me vuku dnu.

Mozda ce zena svilenog bedra,
koja me zove i pruza ruke,
uliti vetar u moja jedra
do nove zene, do nove luke.

Zivot je more...
Zivot je more...
Zivot je more...

... Sad cu ti reći i više nikom i više nikad:
"svako je od nas ponekom sličan al' ti si unikat."
Pročitaš me, znam, od slova do slova....
Prećutiš to, znam, k'o pametna sova, pa sretna mi nova.
Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton....
Ti uvek znaš najlepše reči, ti čak i ćutiš više od svih.
Ti imaš smeh koji sve leči, ti od psovke načiniš stih...




Đole Balašević

Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice
Jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suše
Da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al' nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše...
Ima l' ista lakše neg' obećati?

Noć kad je Tisa nadošla...
Na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam...

Tako, ponekad, te reči mi dođu, k'o jeka,
kad bure se spuste, kad pacovi napuste brod.
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima,
pa idemo dalje i plovidba traje, k'o pre.

Al znam da: Neko to odgore vidi sve...

Lomiš mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput.
Kad ostaneš sama ti nađes par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove
da, možda se varam, al' što da se staram o tom.

Kad uvek neko to odgore vidi sve...

Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noæ mi preti, ponoæ i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Više me ne voliš,
kad se vraæam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda èudna,
lažna, srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva, tri stiha na dar.

Ne slušam više šta šapuæeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet poèinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

Odlutaš ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokušavam.
I uvek dodje d-moll.

Spusti se k'o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško proðe sve to.

Jedan d-moll me dobije
kako odeš ti. U sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.

Uhvati me cvrsto i ne popušta.
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me u svoj plavicasti dom.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam naèin da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll.

Pusti da se svetla svud priguše,
saèeka poslednje zvezde namiguše
- vuce mi rukav: "Idemo!"

Plaši me on, gde si ti?
Hiljadu se stvari moglo desiti...
Glupi d-moll, za kim tuguje svu noæ.

Uzme me u svoju tamnu kociju.
Nebo primi boju tvojih ociju.
Znam taj put, to je precica za bol.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ostala je knjiga sa par neproèitanih strana
i neke stvarèice od Herendi porcelana.
I jedan pulover u kom si bila...

I ostala je ploèa "Best of Ry Cooder"
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao željan,
dok me bude
moja mila...

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznaèajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim veènog deèaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reèi bi sve pokvarile,
samo se æutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i èekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li æu umeti.

Reèi jesu moje igraèke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
stakliæi kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oèima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reèi, ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li æu umeti. Voleo
sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem.

A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leðima, kao
tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

1987

Juce sam slusao vesti na radiju,
poseban osvrt na pucnjavu u Persiji.
Sve redje spominju drug' Hamdiju,
suvise njih je na veresiji.
Nesreca jedna, jadna i bedna osamdeset sedma!

Na svetskoj berzi laju kerovi,
nek dolar propadne, tu su nase menice.
Ne plase mene krupni zverovi
nego krvopije i stenice.
Nesreca jedna, jadna
i bedna osamdeset sedma!

Decu ubijaju na spavanju,
plasi me da se ne podigne vampir cetnicki,
sta vampir zna o iseljavanju,
i on sve vidi cisto etnicki.
Nesreca jedna, jadna
i bedna osamdeset sedma!

I negde sasvim u dnu novina
mala i beznacajna vest,
da jedan peva deset godina,
otpev'o je i on svoje,
gotovo, gotovo je!

Juce sam gled'o televiziju,
neshvacen genij, drug Fadilj
na teskoj muci je:
ne shvata niko mocnu viziju,
ne dizu javne institucije.
Nesreca jedna, jadna
i bedna osamdeset sedma!

'ajmo deco...

U Novom Sadu demonstracije,
poznata prica, i ovde je kriva menza.
Na ulicama mladost nacije,
e sad nam jedino fali jos Lech Valensa.
Tuga jedna, jadna i bedna osamdeset sedma!

I neki drug je opet digao glas,
drug nam je ponovo zbog svega drz'o govor.
Da, on je opet malo vik'o na nas,
do kraja govor je postao cisti horor!
Tuga jedna, jadna
i bedna osamdeset sedma!

Slucaj tih gradjana je zamrsen,
niko im jos ne sme reci da stede snagu,
i da je rat nedavno zavrsen
i da su Rusi vec na Reichstag-u.
Nesreca jedna, jadna
i bedna osamdeset sedma!

La, la, la, la, la... Oleo!
La, la, la, la, la, la, la...
jadna i bedna osamdeset sedma!
Jadna i bedna osamdeset sedma!
Blesava!
Jadna i bedna osamdeset sedma!
Stop, stop, stop, stop, stop!
Jadna i bedna osamdeset sedma!
Jadna i bedna osamdeset sedma!
Najgora godina!
Jadna i bedna osamdeset sedma!
Jadna i bedna osamdeset sedma!
Jadna i bedna osamdeset sedma!
Pu, je...