Rodjen je 10.VII 1926.godine u Beogradu gde je i preminuo 1.X 1988. godine.

Studirao je pravo i sve do ranih pedesetih godina ogledao se u novinarstvu (Radio-Beograd). Nepunu sezonu glumio je u Pancevackom pozorištu, istovremeno je statirao na filmu (Cudotvorni Mac, 1950, V.Nanovica) i bezuspešno se pokušavao upisati na Akademiju za pozorišnu umetnost.

Filmsku karijeru otpocinje epizodnom ulogom u ŠOLAJI 1955.godine V. Nanovica. Ubrzo nakon te role dobija glavnu ulogu u Nanovicevom filmu Tri Koraka U Prazno 1955. godine, i za tu ulogu dobija Zlatnu plaketu "Arena" na festivalu u Puli. Jedan od retkih istaknutih filmskih glumaca koji ništa ne duguju pozorištu, tokom citave karijere (više od sto filmova) izuzetnom je jednostavnošcu življenja i glumljenja ("cinilo se da kao da uopšte ne glumi, da je uvek isti") uvek iznova provocirao kriticare na pokušaje da odgonetnu tog "glumca prvog plana", koga i A. Lattuada (Vuisic je glumio u njegovoj Stepi, 1962) svrstava u sam vrh evropske filmske glumacke elite.

Uporedjivan je sa J. Gabinom, S. Tracyjem, O.Wellesom, M.Simonom i H. Baurom, izdvajan kao neponovljiva licnost, gigant jugoslovenske filmske glumacke umetnosti, Vuisic je svojom pojavom, izražajnim licem, diskretnom i ležernom glumom, te nekom elementarnom istinitošcu znao nadogrditi i loše scenarijske predloške.

Osobenjak posebne vrste (slobodno je vreme provodio na Savi, daleko od društvene i kulturne javnosti, nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao svoje materijalno ucešce u filmu, neprofesionalnost, gubljenje vremena, svoje je rad naplacivao odmah).

Bio je glumac najšireg dijapazona i bez odredjenog "faha", koji je mogao podjednako sugestivno igrati sve što odgovara njegovoj "robustnoj i piromoj prirodi ". Iako cesto u situaciji da prihvati sve što mu ponude, glumio je i u filmovima najistaknutijih reditelja, pa mu je uloga djeda u Događaju (1969) V.Mimice donela Oktobarsku nagradu grada Beograda i Cara Konstantina u Ni[u, uloge u filmovima Hajka ( Ž.Pavlovica, 1977.), Beštije ( Ž. Nikolic, 1977.) i povratak otpisanih (A. Đordevica, 1976.).

Zlatnu arenu na festivalu u Puli 1977. godine dobija za iste filmove, a ujedno i za rolu u ostvarenju Leptirov oblak, inace autorsko ostvarenje reditelja Z. Randica. Iste godine za ovu ulogu dobija i nagradu Cara Konstantina u Nišu. Za ulogu u filmu Razmeđa iz 1973. godine, reditelja K. Golika dobija Grand Prix u Nišu. Vec od 1957. godine igra uloge razlicitog opsega u delima V. Pogacica ( Subotom Uvece, 1957; Sam, 1959.), V. Mimice ( Prometej S Otoka Viševice, 1965; Ponedeljak Ili Utorak, 1966: Seljacka Buna 1573, 1975; Poslednji Podvig Diverzanta Oblaka, 1978.), Ž. Pavlovica (Neprijatelj, 1965; Budjenje Pacova, 1967; Zaseda, 1969.), B. Bauera ( Doci I Ostati, 1965; Salaš U Malom Ritu, 1976.), B. Draškovica (Horoskop, 1969; Život Je Lep, 1985.), V. Bulajica (Bitka Na Neretvi, 1969.), A. Petrovica ( Majstor I Margarita, 1972.), G. Paskaljevica ( Cuvar Plaže U Zimskom Periodu, 1976; Pas Koji Je Voleo Vozove, 1977; Poseban Tretman, 1980; Suton, 1983.), S. Karanovica ( Petrijin Venac, 1980.), S.Šijana ( Ko To Tamo Peva, 1980; Maratonci Trce Pocasni Krug, 1982.), G. Markovica ( Majstori, Majstori, 1980) I E. Kusturice (Sjecaš Li Se Dolly Bell, 1985.).Glumio Je I U Više Televizijskih Serija (Npr. Servisna Stanica, Više Od Igre I Kamiondžije i u istoimenom filmu), koje su mu donele posebnu popularnost.

Godine 1959. dobio je tek osnovanu Sedmojulsku nagradu SR Srbije za filmsku umetnost, a kasnije i nagradu za životno delo " Slavica " na festivalu u Nišu i dr.

Gluma u filmovima:

1950 - Čudotvorni mač
kao vitez
1953 - Ciganka
1955 - Šolaja
kao Bubalo
1957 - Subotom uveče
1958 - Četiri kilometra na sat
kao gazda kafane
1958 - Pogon B
1958 - Rafal u nebo
1958 - Te noći
1958 - Tri koraka u prazno
kao lađar Obrad
1959 - Campo Mamula
1959 - Osma vrata
1959 - Sam
1960 - Bolje je umeti
1960 - Drug predsednik centarfor
kao Radiša
1960 - Kota 905
kao Pavle šerpa
1961 - Ne diraj u sreću
1961 - Nema malih bogova
kao direktor
1961 - Parče plavog neba
1961 - Velika turneja
1962 - Čudna devojka
kao profesor
1962 - Mačak pod šljemom
kao Ilija Kapara
1962 - Zvižduk u osam
kao direktor
1963 - Desant na Drvar
kao Vasina
1963 - Dvostruki obruč
1964 - Muški izlet
1964 - Narodni poslanik
kao Sekulić
1964 - Prometej s otoka Viševice
kao šjor Žane
1964 - Svanuće
kao Ilija
1964 - Vrtlog
kao Stojan
1965 - Doći i ostati
1965 - Glasam za ljubav
1965 - Gorki deo reke
1965 - Inspektor
1965 - Neprijatelji
1966 - Konjuh planinom
kao ćutljivi
1966 - Ponedeljak ili utorak
1966 - Sretni umiru dvaput
kao Zaja
1966 - Vreme ljubavi
1967 - Bokseri idu u raj
kao Sveti Petar
1967 - Bomba u deset i deset
kao špijun
1967 - Buđenje pacova
1967 - Dim
1967 - Makedonska krvava svadba
1968 - Brat doktora Homera
kao Atanas, vođa bande
1968 - Ram za sliku moje majke
kao Uskok
1968 - Sunce tuđeg neba
kao Kurjak
1968 - Uzrok smrti ne pominjati
kao stolar
1969 - Bitka na Neretvi
kao šofer Jordan
1969 - Događaj
kao deda
1969 - Horoskop
1969 - Kad čuješ zvona
1969 - Moja strana sveta
1969 - Zaseda
kao domaćin
1970 - Bablje leto
1970 - Lepa parada
kao šinter
1970 - Žarki
1970 - Život je masovna pojava
kao maestro
1971 - Doručak sa đavolom
1971 - Moja luda glava
1971 - Opklada
1971 - Žeđ
kao Vujče iz Amerike
1972 - Majstor i Margarita
1972 - Tragovi crne devojke
1972 - Valter brani Sarajevo
kao otpravnik vozova
1973 - Paja i Jare - kamiondžije
kao Paja
1973 - Razmeđa
kao Pajo
1975 - Doktor Mladen
1975 - Naivko
kao gazda Velja
1975 - Seljačka buna 1573
1976 - Čuvar plaže u zimskom periodu
1976 - Povratak otpisanih
1976 - Salaš u malom ritu
kao Paja
1977 - Beštije
1977 - Hajka
1977 - Leptirov oblak
1977 - Pas koji je voleo vozove
1978 - Nije nego
kao otac
1978 - Paviljon VI
1978 - Poslednji podvig diverzanta Oblaka
kao Oblak
1978 - Tigar
1978 - Tren
1979 - Drugarčine
kao ćale
1979 - Pakleni otok
1979 - Poslednja trka
1979 - Priko sinjeg mora
1980 - Hajduk
kao Urošević
1980 - Ko to tamo peva
kao kondukter
1980 - Majstori, majstori
1980 - Petrijin venac
kao kafedžija
1980 - Poseban tretman
kao direktorov otac
1981 - Berlin kaputt
1981 - Laf u srcu
1981 - Šesta brzina
1981 - Sjećaš li se Dolly Bell?
kao ujak (daidža)
1981 - Sok od šljiva
1982 - 13. jul
1982 - Daleko nebo
1982 - Idemo dalje
1982 - Maratonci trče počasni krug
kao Milutin
1982 - Miris dunja
1982 - Nedeljni ručak
1982 - Suton
1983 - Halo taxi
1983 - Medeni mjesec
1984 - Kamiondžije opet voze
1984 - O pokojniku sve najlepše
1984 - Rani sneg u Minhenu
1984 - Vojnici
kao prijatelj Mišinog oca
1985 - Debeli i mršavi
1985 - Otac na službenom putu
1985 - Život je lep
kao gazda
1986 - Od zlata jabuka

''Kamiondzije''



Ceo film pa ko je raspoložen može da odgleda

Povratak Otpisanih..

Legendarna serija

Kao klinac, išao sam u osnovnu školu "Stevan Filipović" na Karaburmi. U moje, pionirsko vreme, svake prve subote u mesecu bili smo dužni da (u okviru akcije "društveno koristan rad") donesemo sakupljene stare novine u školsko dvorište i ubacimo ih u za to namenjen veliki kontejner. Tu bajatu štampu, časopise i kartone uglavnom smo skupljali kucajući na vrata svojih komšija.

Moji drugari i ja ponekad bi otišli i do zgrade u kojoj je živeo Joca iz "Otpisanih", glumac Paja Vuisić. Novine su bile izgovor da ga vidimo, naravno. Vozio je staru "bubu" bele boje, koliko se sećam. Vrata bi nam otvorila njegova žena, bila je uvek ljubazna sa nama. Razočarani, uzeli bi tu hrpu hartije koju bi nam iznela i to bi bilo to. Samo jednom ili dvaput bio je kod kuće, taj golemi čovek sa debelim naočarima. Retko smo ga viđali.

Ali dobro se sećam da nam je prijalo što nam je komšija.

Pavle Vuisić rodio se u Beogradu pre tačno 90 godina, 10. jula 1926. godine. Otac Miša bio je pravnik, zaposlen u državnoj službi, majka je studirala književnost. Vuisić je svoje detinjstvo upamtio najviše po čestim selidbama, tokom tridesetih, sve do rata 1941, kada se porodica vratila u Beograd. Kao osnovac, Pavle je menjao škole, kuće, gradove... Očev posao bio je glavni "krivac" što su proveli nekoliko godina na Kosovu, u Crnoj Gori i Makedoniji. Tako se, eto, mlađi brat Dušan rodio u Prizrenu, 1929. godine.

Rat je bio teško iskustvo za celu porodicu - braća Paja i Dule jesu išli u gimnaziju ali slobodno vreme neretko su provodili radeći svakojake posliće, kako bi pomogli roditeljima da svi zajedno lakše podnesu nemaštinu.
Taman kada su partizanske i sovjetske jedinice oslobodile Beograd, Pavle je postao punoletan - to je bilo dovoljno da bude mobilisan i poslat na zloglasni Sremski front, u proleće 1945. Mladić je uspeo da pregura i tu nevolju i živ se vrati u svoj rodni grad.

Odmah zatim, stasiti maturant je upisao književnost. Iako je rat završen, glad i surov život nisu bili prošlost, naprotiv. Pored učenja, bio je prinuđen da se lati teških poslova kakve je jedino i mogao da nađe; radio je jedno vreme u fabrici kao monter, istovarao vagone na železničkoj stanici i tome slično.

Tokom studiranja Pavle se upustio u novinarstvo, radeći u Radio Beogradu, u gradskoj hronici. Nekako u to vreme mu se ideja o glumačkom pozivu učinila primamljivom, pa se priključio pozorišnoj grupi u Pančevu. Ipak, njegovi pozorišni dani nisu potrajali - odlučio je da batali mali lokalni teatar i pokuša da upiše Pozorišnu akademiju.
Nisu ga primili.

Da, Pavle Vuisić je odbijen, za njega nije bilo mesta na Akademiji. Ko bi tada mogao i da pomisli da će taj krupni mladić grubog lica i dubokog, promuklog glasa bez naročite dikcije postati jedan od najcenjenijih filmskih glumaca sa Balkana? Da će se njegovim interpretacijama klanjati filmadžije sa svih meridijana, da će ga kritičari uzdizati do neslućenih visina, rezervisanih za one najveće?

Za Vuisićevu filmsku karijeru, tačnije, za njen početak posebne zasluge pripadaju jednom od pionira srpskog posleratnog filma - Vojislavu Nanoviću. Njegova filmska bajka iz 1950. godine, antologijski "Čudotvorni mač" (sa Radetom Markovićem u vodećoj ulozi) zauvek se piše kao prvi igrani film u kojem se pojavio Pavle Vuisić, 25-godišnji naturščik, obukavši glomazni kostim viteza.

Kažu, svaki početak je težak. Ni za Paju nije bilo izuzetka od tog pravila - u ondašnjoj više nego skromnoj filmskoj produkciji nije bilo mesta za talentovanog glumca bez diplome i to je potrajalo. Tek 1955. Paja će ponovo snimati pod Nanovićevom palicom, ovoga puta u partizanskom filmu "Šolaja", sa Milivojem Živanovićem kao neustrašivim ustanikom koji predvodi oružani otpor ustaškim legijama.
Dve godine kasnije, Vuisić se, sa ulogom redara na stadionu, pojavio u filmu koji je svojom urbanom tematikom proširio ondašnje okvire jugoslovenske kinematografije - reč je o zanimljivom melodramskom omnibusu Vladimira Pogačića pod nazivom "Subotom uveče", filmu koji je i danas sinonim za prve filmske korake mnogih potonjih velikana našeg glumišta: Bate Živojinovića, Jovana Janićijevića Burduša, Bate Paskaljevića i drugih.

Naredni film u Nanovićevoj režiji, najviše je upamćen po tome što je upravo Pavle bio taj koji je dobio prednost u izboru glumca za vodeću rolu. Reč je o veoma dobroj psihološkoj drami "Tri koraka u prazno" (1958) u kojoj se Pavle doslovno razigrao, u najboljem smislu reči. Njegovog lađara Obrada koji prolazi kroz bračni brodolom kritičari su dočekali sa oduševljenjem, upotrebljavajući superlative u izobilju. Za ovu ulogu Vuisić je nagrađen i pulskom Zlatnom arenom. Bio je to prvi put da je jedan naturščik, ali kakav, dobio najveću glumačku nagradu. Te iste sezone Pavle je glumio u pet filmova!

Vuisić je na velikom platnu bio jednostavno bezgrešan. Poznato je da se filmski dublovi nikada nisu snimali zbog njega, već zbog greške nekog drugog aktera. U koju god ulogu da se ušunjao, u kakvom god kostimu se pojavio, koliko god mu replike bile kratke, a uloge sporedne, bio je vanredno uverljiv, do nivoa dokumentarnosti. Njegova gluma, iako u izvesnom smislu oskudna kada su u pitanju zanatske finese, bila je "stvarna" na način da se s punim pravom može smatrati naturalizmom.
Tokom šezdesetih godina, Pavle je ređao te svoje glumačke bisere, iz filma u film. Likovi u ostvarenjima kao što su "Bolje je umeti", "Mačak pod šljemom“, "Kota 905" i "Prometej s otoka Viševice" sjajni su primeri njegove impresivne sposobnosti da izvaja stvarne, živopisne ljude sa našeg prostora, da im udahne emociju, podari dubinu i karakter, bez obzira da li je u pitanju pozitivac, luzer ili neki mračni tip.
Vuisićev stil mogao bi se opisati kao sirov, nepoliran ali dubinski precizan. A to je na filmu više nego očigledno, dubina interpretacije je nešto što objektiv kamere neumitno "hvata" i prikazuje publici baš onakvu kolika i jeste; krupni plan, tu Vuisić jednostavno nije mogao da omane, nije umeo da bude neubedljiv. Neretko su ga poredili sa Spenserom Trejsijem, mada, mislim da je poređenje sa Žanom Gabenom možda umesnije. A kad opet malo razmislim, Pavle je bio jedinstven, od glave do pete, od pogleda do izgovorene reči.
Saša Petrović u svojoj ekranizaciji Bulgakovljevog "Majstora i Margarite" (1972) Vuisiću daje da odigra demona Azazela, ulogu za koju mislim da je jedan od najupečatljivijih dijabolika u istoriji filma. Sam film stigao je možda negde do pola puta u nameri da oslika satiričnu viziju velikog ruskog pisca ali zato je Pavle u "Majstoru" ostavio trag koji se meri miljama.

Iste godine, briljirao je kao legendarni profesor Kosta Vujić u TV drami koja je, 40 godina kasnije, doživela rimejk u vidu popularne serije u režiji Zdravka Šotre. Ali sve te njegove maestralne role nisu bile ni izbliza popularne kao nezaobilazni šofer Paja Čutura. U tandemu sa Čkaljom (kao kolegom Jaretom), Vuisić je direktno "odgovoran" za stvaranje najpopularnijeg filmskog dueta u istoriji jugoslovenske kinematografije. Popularnijeg čak i od Prleta i Tihog.

Iako se, mimo snimanja, Čkalja i Paja, dva potpuno različita karaktera i još različitija glumca, nisu najbolje slagali, pred kamerama bili su izvanredni i publika nije mogla da im odoli. Njihova suprotnost, nalik na Voltera Mataua i Džeka Lemona u sjajnoj "old skul" holivudskoj komediji „Neobičan par“, bila je okidač za urnebesne situacije koje su od "Kamiondžija" stvorile mitsku TV seriju na Balkanu.

Pajina supruga Mirjana posvedočila je (u knjizi "Posle fajronta" Aleksandra Đuričića) o tom antagonizmu između Čkalje i njenog supruga:

"Čkalja je često preglumljivao, a Pavle je zbog toga ključao. Kada je Televizija, desetak godina posle 'Kamiondžija' želela da snimi nastavak, on nije hteo ni da čuje“. Na kraju je ipak pristao (za pozamašan honorar) i tako je nastao film 'Kamiondžije opet voze'".

Vuisićeve glumačke minijature, uloge koje su obično zauzimale po nekoliko minuta u nebrojenim filmovima, pravi su dragulji glumačkog stvaralaštva. Ta njegova "niska bisera" koja broji više od 100 naslova jedno je od najsjajnijih blaga jugoslovenskog filma. Kreirajući brojne likove iz svih slojeva društva, iz najrazličitijih epoha, Pavle nam je ostavio vanvremenski prikaz ovdašnjeg podneblja i ljudi koji ga nastanjuju, stvaralačko nasleđe koje predstavlja mnogo više od studije balkanskog mentaliteta.
Njegov nepresušni talenat omogućio mu je i da, bez ikakvih poteškoća, glumi u filmovima i serijama u kojima je tumačio uloge Zagoraca, pričajući kajkavskim narečjem, baš kao da je rođen u Varaždinu, a ne u Beogradu. Bio je omiljeni glumac hrvatskog sineaste Vatroslava Mimice koji praktično nije mogao ni da zamisli rad na filmu bez ovog glumačkog genija. U njegovim ostvarenjima Vuisić je tumačio i uloge Dalmatinaca, bez po muke.

U američkoj melodrami "Suton" (The Twilight Time, 1982), projektu Dana Tane u režiji Gorana Paskaljevića, Pavle Vuisić bio je jedini od naših glumaca koji je glumio na tečnom engleskom jeziku (!), pa nije bilo potrebe da bude nahovan, kao što je bio slučaj sa ostalima.




Ako bih poželeo da nekom strancu koji o nama ne zna ama baš ništa pokažem nešto što bi mu približilo naše rezone, narav, našu logiku, pokazao bih mu Pajine filmske likove. I još bih mu pomenuo da je, jednom davno, veliki Orson Vels (pretpostavio bih da taj stranac zna ko je dotični) izjavio kako je, za njega, Pavle Vuisić čovek kojem se iskreno divio i za koga je mislio da je jedan od najboljih glumaca koje je video u karijeri.

Silne su to uloge. Prostodušni domar osnovne škole u Markovićevoj satiri "Majstori, majstori", dvolični kondukter Krstić, "šef parade" u antologijskoj Šijanovoj komediji "Ko to tamo peva" ili možda (meni jedan od omiljenih) ponositi gazda kafane i gospodin od reči u "Petrijinom vencu" Điđe Karanovića? Pravdoljubivi i strogi Milutin u urnebesnim "Maratoncima" ili, opet, gazda kafane (koristoljubivi ulizica) u drami "Život je lep" Bore Draškovića?

Nabrajati Vuisićeve bravure je "dugo putovanje" u neke od najdragocenijih i najprijatnijih iskustava koje je svaki ljubitelj filma iskusio gledajući sve te filmove koje je ovaj glumac, ovaj umetnik obojio svojim talentom.

Kao veliki boem, ponekad je voleo da ode i do Sarajeva, do Baščaršije. Jedan od tamošnjih prijatelja sa kojima je obilazio kafane bio je i Murat Kusturica, Emirov otac. Tako je, sticajem okolnosti, Pavle upoznao budućeg režisera dok je ovaj još bio momčić. Godinama kasnije, Emir je, po povratku sa studija u Pragu, kontaktirao Vuisića sa namerom da ovaj prihvati ulogu u filmu "Sjećaš li se, Dolly Bell" (1981).

Emir mu je rekao otprilike: "Znaš ti mog babu? On mi je rekao da ćeš pristati da igraš u mom filmu!".

I Pavle je pristao, glumio je tetka (teču). Nedugo posle premijere, glumac je hvalio mlađanog Kusturicu (a pohvalama na račun filmadžija nikada nije bio sklon), govoreći kako će ovaj postati veliki jugoslovenski reditelj, uprkos tome što, kako reče, "niko u mahali nije verovao da će taj mali postići nešto".

Taj "mali" je četiri godine kasnije pokupio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu sa filmom "Otac na službenom putu". Fantastičan glumački ansambl ne bi bio kompletan i praktično savršen za ovaj film da nije bilo Paje Vuisića, u ulozi namćorastog ali simpatičnog Malikovog daidže koji ne voli da se kupa i prezire politiku.

Pavle nije baš naročito uživao u profesiji kojom se bavio. Moglo bi se reći da su ljudi bili ti koji su činili ceo taj posao ne baš lako podnošljivim. Presavesne kolege, one koje obično nazivaju perfekcionistima Paja nije "mirisao", baš kao ni intelektualce, ljude od karijere, a naročito političare. Jednostavno, sa ljudima koji na život gledaju preozbiljno, uz gomilu ambicija, a sa manjkom skrupula, Vuisić nije delio mišljenje, najblaže rečeno.

Važio je za čoveka koji je uglavnom mrzovoljan, nezainteresovan za ogromnu većinu tema koje se drugim ljudima čine važnim; govorili su da je težak (ne samo po kilaži, dabome), da je namćor, da nema strpljenja ni želje da se dopadne drugima. Najviše od svega je prezirao udvoričko ponašanje i lažnu ljubaznost.

Vuisić je bio suvi profesionalac u svom poslu. Nikada nije pristajao da glumi na veresiju, honorar je morao da bude isplaćen u celosti; važio je za skupog glumca, njega imati u glumačkoj postavi nije bilo jeftino.

U jednom od samo dva intervjua koje je u svojoj karijeri dao, Paja je govorio i o svom stavu prema glumačkoj profesiji, prema samoj glumi, na štur ali zanimljiv način, kroz pitanje koje je postavio samom sebi:

"Dokle ćeš, Pajo, dozvoljavati sebi da se baviš poslom, odvratnim i ponižavajućim? Zbog love, od koje, ustvari, nikakve koristi nemaš, dokle?".

O kolegama, glumcima, baš kao i o njihovoj profesiji, uglavnom je imao slično, ne baš pozitivno mišljenje. Izdvajao je nekolicinu ali o većini nije želeo ni da govori.



A šta je voleo, u čemu se pronalazio? Pavle je bio strastveni zaljubljenik u splavove na Savi (ne ove današnje, razume se), za njega je boravak na reci ili pokraj nje bio melem za dušu. U letnjim mesecima umeo je da boravi kod svojih pajtosa na reci nedeljama, pa su mnogi reditelji bili prinuđeni da ga traže po savskim brodovima i među alasima kad god bi imali u planu da ga pridobiju za svoje filmove.

Bio je i ljubitelj domaće rakije. I poezije. Pavle je ponekad umeo da uzme olovku i papir (kakav god nađe u blizini) i napiše, onako iz cuga, dobru pesmu ili stih. Ali najviše je voleo svoju Miru, životnu saputnicu sa kojom je proveo više od 30 godina zajedničkog života, sve do svoje smrti, pre 28 leta.

Neretko uhvatim sebe samog kako se divim ulogama, kreacijama sjajnih umetnika iz belog sveta, na primer, Danijela Dej Luisa ili Meril Strip, Kristofera Vokena, Entonija Hopkinsa... A onda pomislim, sa dozom onog našeg ponosa, kako smo i mi imali stvaraoce tog kalibra.

Pavle Vuisić je, iako se možda ne bi saglasio sa mnom, bio od te vrste, to je moje skromno mišljenje.

Umetnik, bez kompromisa, do koske.