Протојереј проф. др. Радомир Поповић


СРПСКИ ВЛАДАРИ



[You must be registered and logged in to see this image.]



НАЈСТАРИЈИ СРПСКИ ВЛАДАРИ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Првобитна држава Срба, такозвана Рашка, била је у сливовима река Лима, горње Дрине са Пивом и Таром, долином Ибра и горњим током Западне Мораве са главним градом Расом, одакле и назив Рашка. Први српски жупани који су довели Србе на Балкан нису познати по имену. После тог времена знамо прве од српских жупана, само по имену како нам је оставио византијски цар-историчар Константин VII Порфирогенит (913-959). То су жупани: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Властимир (IX в. - 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине Х века.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Мутимир (860-890) је наследник и син жупана Властимира. Он је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је "Крштење Србије" 879. године. Сва српска племена била су обједињена у "новој хришћанској вери", чији ће плодови тек касније постати колосални у епохи непревазиђених Немањића.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Првослав (Прибислав) (891-892) - он је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Петар (Гојниковић) (892-917) - у својој дугој владавини жупан Петар се ослањао на Византију, одбијајући и кажњавајући династичке нападе својих сродника. Године 917. у Србију су ушли Бугари, који су за време цара Симеона (893-927) постали веома снажни; они су на превару ухватили жупана Петра Гојниковића а уместо њега поставили Павла Брановића.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Павле Брановић (917-920) владао је Србијом као бугарски вазал. Он је био ухватио византијског миљеника који је дошао из Цариграда, Захарија Првослављевића и предао га Бугарима. Међутим, када је он сам пришао Византиjи напустивши Бугаре, они су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића, сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Захарије Првослављевић (920-924) је као жупан Србије са народом тешко подносио власт Бугара, те "сетивши се доброчинстава ромејског цара", прешао је на страну Византије.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Часлав Клонимировић (927/8-950) је син Клонимиров, који је скоро цео живот провео у Бугарској. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију, те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михаило Вишевић, који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем IX века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава.


Зета

[You must be registered and logged in to see this image.]

Некадашњи већи део старе римске покрајине Превалис звао сe Дукљом (Диоклитија) по остацима града Диоклеје, у чијој близини је у турско доба саграђен град Подгорица. Од XI века та област се зове по реци Зети и Зетом. Први зетски кнез (дукљански) помиње се на једном оловном печату као "архонт Диоклије" Петар.


[You must be registered and logged in to see this image.]




Јован Владимир (крај Х в. до 1016) је сродник "архонта Диоклије" Петра. Он је владао Дукљом - Зетом у време снажења цара Самуила (976-1014); који је покорио његову Зету (Дукљу) а њега одвео у ропство. Цар Самуило је касније дао своју ћерку Косару дукљанском владару Јовану Владимиру и послао га да управља својом државом. После пораза Самуила (1014. г.) од византијског цара Василија II (976-1025) у династичким разрачунавањима, Самуилов синовац Јован Владислав убио је Самуиловог сина наследника Гаврила Радомира (1014-1015), као и њиховог зета Јована Владимира (1016), који је проглашен за светитеља (св. краљ Јован Владимир).

[You must be registered and logged in to see this image.]


Стефан Војислав (око 1040-1052) јесте први значајни жупан-кнез Зете (Дукље) који је владао дукљанском државом после св. Јована Владимира, када је нестало огромно Самуилово царство, а Византија, која је у време Василија II (976-1025) покорила Јужне Словене у Самуиловој царевини и достигла врхунац своје моћи, по смрти Василија II почела је помало да слаби и опада. Стефан Војислав је подигао први неуспели устанак против Византије, али други устанак потпуно је успео. Код планине Румије потукао је Византинце да је остатак војске био "бедан и суза достојан призор". Он је успео да, поред ослобођења Зете (1042. г.), завлада Захумљем и Травунијом.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Михаило Војисављевић (1052-1081) он је наследио свога оца Стефана Војислава. Није успео да одржи у јединству све земље као отац му; амбициозни династи одвојише од Зете Босну, Хум, Рашку; само је Травунија остала под његовом влашћу уз Зету. Године 1052, од Византије добио је титулу протоспатара и био уписан међу савезнике и пријатеље ромејске. Кад су у Византији избили немири, успео је да освоји Рашку (Србију) и преда је на управу сину Петрославу. У Македонији је 1073. избио устанак против Византије, у коме је учествовао и Михаилов син Константин Бодин, али је био заробљен па га Је отац откупио а устанак је пропао; 1077. г. жупан-кнез Михаило добио је од папе Гргура VII (1073-1085) краљевску титулу.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Константин Бодин (око 1081. - око 1101) наследио је на престолу свога оца Михаила Војисављевића. Успео је, услед заплета и заузетости Византије да овлада Рашком, Босном и Хумом. У Босни је поставио за жупана (архонта - кнеза) Стефана, свог сродника, а у Србији - Рашкој поставио је великог жупана Вукана који је уживао велики углед По смрти Бодиновој одвојиле су се од Зете опет Србија (Рашка), Босна и Хум.



Србија (Рашка)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Вукан (око 1083. - око 1114). Њега је својевремено Константин Бодин поставио за великог жупана Србије (Рашке) када је Зета (Дукља) била у успону. Вукан је био веома храбар и способан. Ратовао је са Византијом, а у Зети је успео да смени Бодиновог брата, наследника Доброслава и на престо доведе Кочапара, сина Бодиновог стрица Радивоја, кога је Бодин скинуо са престола. Ускоро је Вукан збацио и Кочапара а на престо Зете довео Владимира, Бодиновог брата, коме је дао ћерку за супругу и чвршће везао Зету За Србију. Када је Вукан био поражен од Византије, Бодинова жена Јаквинта отровала је, по речима Летописа попа Дукљанина, Владимира, брата Бодинова, и за владара довела свога сина Ђорђа (1114-1118. и 1125-1131). Вуканови наследници познатији су као велики жупани Рашке - Србије: Урош I (који је свога сина жупана Десу поставио да влада Зетом, па Урош II, велики жупан Србије, и Тихомир (најстарији Немањин брат).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Урош II (прва половина XII в. - око 1161), владао је у време Манојла I Комнина (1143-1180), Који је у две битке (1149. и 1150. г.) тукао великог жупана Уроша II. Тада траје борба Византије са Мађарима, када се у опозицији Урошу II јавља жупан Деса.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Деса (око 1161-1165), српски жупан који је био у опозицији Урошу II и Манојлу I Комнину, а у пријатељству са Мађарима. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском нападне и зароби 1165. Византијски цар, збацивши великог жупана Десу, Рашку - Србију је доделио старој угледној рашкој породици, синовима Завиде: Тихомиру, Страцимиру, Мирославу и Немањи.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Тихомир (1165-1169) је био велики жупан Србије кратко време до 1169, када је међу браћом дошло до сукоба у боју код Пантина, где је најмлађи и најхрабрији Немања изашао као победник, и постао велики жупан Рашке - Србије.



НЕМАЊИЋИ



[You must be registered and logged in to see this image.]


Стефан Немања (Св. Симеон Мироточиви) (1114-1200), велики жупан у Рашкој 1168-1196. Сачувао независност Рашке. Имао је три сина: Вукана (владао у Зети), Стефана (владао у Рашкој) и Растка који је постао монах Сава. Стефан Немања се одрекао владарског престола у Расу 1196. год. Одмах се замонашио као монах Симеон и живео на Светој Гори. Са светим Савом подигао манастир Хиландар. Још су му задужбине: манастир Студеница, Ђурђеви Ступови, цркве Св. Богородице и Св. Николе код Топлице.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Стефан (Првовенчани) /Св. Симон Монах/. рашки велики жупан 1196 -1217, краљ 1217-1227. Успешно брани Рашку од унутрашњих и спољашњих опасности. Помаже му брат, монах Сава, који мири завађену браћу тако што из Хиландара у Србију преноси св. мошти св. Симеона; вештом дипломатијом пребродио је искушења Латинског царства у Цариграду; и 1219. ствара самосталну српску Архиепископију у манастиру Жичи. Краљ Стефан је постао први крунисани српски краљ, у Жичи 1220. године. Умро је као монах Симон. Мошти му почивају у манастиру Студеници.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Радослав, 1227-1233, најстарији син Стефана Првовенчаног.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Владислав, 1234-1243, сии Стефана Првовенчаног. Саградио је манастир Милешеву код Пријепоља и ту пренео тело св. Саве.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Урош I, 1243-1276, син Стефана Првовенчаног, ожењен Францускињом, краљицом Јеленом Анжујском У његово време се развија рударство у Србији, кује новац. Умро је 1280. год. и сахрањен је у својој задужбини манастиру Сопоћани (код Новог Пазара).


[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Драгутин (монах Теоктист), син краља Уроша I. Сменио оца и сам завладао 1276. год. На сабору у Дежеву уступио Престо брату краљу Милутину, а сам је владао у северним и северо-источним деловима Србије. Умро је 1316. г. и сахрањен је у манастиру Ђурђеви ступови (код Новог Пазара).


[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Милутин, 1282-1321, син Уроша I, знатно проширио границе Србије ратујући против Византије и Мађара: Србија доживљава културни, духовни и економски напредак. Саградио у земљи и иностранству велики број храмова; Грачаница, Бањска, Нагоричане, обновио Хиландар.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Стефан Дечански, 1321-1331, син краља Милутина. Победио Бугаре у бици код Велбужда 1330. г. Почео градњу великог манастира Дечани. Сукобио се са сином Душаном, изненада умро 1331. г. Сахрањен је у манастиру Дечани.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Цар Душан, краљ 1331-1346, цар 1346-1355, син краља Стефана Дечанског. И пре ступања на престо истакао се као храбар и добар војник у рату са Бугарима и Византијом. Проширио српску државу на рачун суседне Византије, био најјачи владар у том делу Европе. У његово време Српска црква је проглашена за Патријаршију са седиштем у манастиру Пећи. Душан је крунисан за првог српског цара (1346) у Скопљу. Издао је познати Душанов законик на Сабору у Скопљу (1349) и Серу (1354). Планирао је отпор према Турцима. Изненада је умро 1355. г. и сахрањен у својој задужбини манастиру Св. Арханђели код Призрена (данас само темељи). Тело му почива у цркви св. Марка у Београду.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Цар Урош V Немањић, 1355-1371, син цара Душана, последњи српски владар из светородне династије Немањића у Србији. У његово време од централне власти се одвајају обласни господари Балшићи, Мрњавчевићи, Војиновићи, Дејановићи, Алтомановићи... Назван је "Нејаки",јер је био "нејак смислом". Преживео је Маричку битку и умро крајем 1371. г.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљ Вукашин Мрњавчевић, са титулом краља (1365), владао областима и градовима: Призрен, Скопље, Прилеп и Охрид. Био савладар цара Уроша. Погинуо у борби против Турака са братом Угљешом у бици на реци Марици 1371. год.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљ Марко Мрњавчевић, син краља Вукашина (око 1335-1395). Наследио оца, владао као турски вазал. Погинуо у бици на Ровинама 1395. Најпопуларнија личност српске народне поезије - Марко Краљевић, човек храбар, снажан, привлачан, јунак.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез Лазар (Хребељановић) (Св. цар Лазар), кнез, 1371-1389, влада у Поморављу и око Рудника. Ради на обједињавању српских земаља, даје највећи отпор продирању Турака на Балкан и у Европу уопште Погинуо је у боју на Косову на Видовдан 28/15. јуна 1389 г. Мошти му почивају у манастиру Раваници Саградио манастире Раваницу, Лазарицу, Горњак...


[You must be registered and logged in to see this image.]


Деспот Стефан Лазаревић, 1389-1427, син кнез Лазара и његов наследник. Уз помоћ мајке кнегиње Милице, влада као турски вазал. После битке код Ангоре 1402. г. осамостаљује се и постаје деспот,од Мађара добија Мачву и Београд. Биоје песник и витез. Србија се опоравља после косовског полома. Саградио манастир Манасију (Ресава) код Деспотовца.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Деспот Ђурађ Бранковић, 1427-1456, син Вука Бранковића, а по мајци унук кнеза Лазара. Изградио Смедерево као последњу српску престоницу. Владао у времену веома тешком по српску државу и народ Турска опасност је била неизбежна.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Твртко I Котроманић (1338-1391), босанбки бан 1353-1377, и краљ 1377-1391. Наследио стрица, бана Стефана Котроманића. Ратује успешно против Мађара (Угарска, као римокатоличка земља). По женској линији (био је унук Јелисавете, кћерке краља Драгутина) у сродству је са Немањићима. Године 1377. у манастиру Милешеви на гробу св.Саве крунисан је за краља. Владао је Приморјем, Захумљем, Далмацијом,целом Босном....



[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Стефан Вукчић Косача, 1448-1466, носио титулу Херцега од св. Саве. Један је од последњих самосталних владара у Херцеговини пред њен тад под турску власт.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Степан Томашевић, 1461-1466, последњи босански краљ. Турци су га убили 1463. г., и цела Босна је пала под Турке.



ПЕТРОВИЋИ У ЦРНОЈ ГОРИ



[You must be registered and logged in to see this image.]


Владика Данило, 1670-1735. Рукоположио га патријарх Арсеније III Чарнојевић. Врши истрагу потурчењака у Црној Гори. Први успоставља везе са Русијом. Владичанство у породици Петровића лостаје наследно.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Владика Василије, 1700-1766, три пута био у Русији. Зато га нападају и Млечани и Турци (1756). Написао је "Историју Черној Гори". То је прва историја Црне Горе.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Владика свети Петар I (1747-1830), митрополит 1782-1830. Ратовао против Турака и Француза. Дао први писани закон 1796. и 1803. г. Мирио је завађена племена и искорењивао крвну освету у народу.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Владика Петар II, Његош, 1813-1851, |едан од највећих српских песника. Обдарен и мудар. Живео у тешком времену. Оснива школе и штампарије. Умро млад, у 38. години живота. Написао:./7уча микрокосма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез Данило Петровић (1826-1860), кнез 1851-1860 наследио владику П. Његоша. Дао државни законик, помаже устанике у Херцеговини. Сукоб са Омер-пашом Латасом 1852. г. Поразио Турке на Гоахову 1858. г. Погинуо у атентату у Котору 1860. г.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез и краљ Никола Петровић (1841-1921), кнез 1860-1910. и краљ 1910-1918. Најдуже је владао у Црној Гори. Помаже устанике у Босни 1875. Независност Црне Горе призната 1876. после победе над Турцима. Помаже 1881-1882, нови устанак у Херцеговини. У Балканским ратовима је са Србијом. Умроје у Италији 1921. Тело му почива на Цетињу. Писао је родољубиву поезију ( "Онамо, намо.;.").


ОБРЕНОВИЋИ


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез Милош (1780-1860), кнез 1815-1839. и 1858-1860. Био вођа Другог устанка 1815. г. Вешт преговарач са Турцима Године 1830. добио хатишериф од Турака којим је признат за наследног кнеза у Србији. Склон је апсолутистичкој владавини, због чега је морао да напусти Србију 1839. г. Од 1841-1858. Србијом влада кнез Александар Карађорђевић. Милош се враћа у Србију 1858. Познат је као велики градитељ и обновитељ цркава и манастира у Србији.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез Милан, старији Милошев син, владао непуну годину дана. Био болешљив и умро 1839. године.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез Михаило Обреновић (1823-1868), кнез 1839-1842. и 1860-1868, други Милошев син. Услед побуне у Србиjи бежи у Аустрију. Поново долази 1860. Установио народну војску и опремио је. Турци 1862. бомбардују Београд и то је повод да напусте градове у Србији1867. Вршио велике припреме за коначно ослобођење од Турака. Изненада је убијен у Кошутњаку 1868. године.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез и краљ Милан (1854-1901), био је син Милошевиг млађег брата Јеврема. Постаје кнез 1872. са 18 година. За ослобођење Јужне Србије улази у рат са савезницима против Турске. Успешнији је био рат 1877-8. г., када се Србија проширује. Пригласио се 1882. за краља Србије. У рат са Бугарском улази 1885, што Србији наноси велике штете. Одрекао се престола 1889-1893. Умро је у Бечу 1901, а сахрањен у манастиру Крушедолу.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљ Александар (1876-1903), син краља Милана, краљ 1893-1903. Извршио државни удар и дошао на престо. У народу није био популаран због брака са Драгом (Машин) и због свог чудног понашања. Убијен је у официрској завери 28/9. маја 1903. Њиме је угашена владарска династија Обреновића у Србији.


КАРАЂОРЂЕВИЋИ


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ђорђе Петровић (1768-1817), родоначелник владарске династије Карађорђевић у Србији. Био је трговац, хајдук, фрајкор и вођа првог устанка против Турака 1804. године у Орашцу. Храбар, одважан. строг. После слома устанка 1813. прелази у Аустрију. а онда у Русију. у Србију се враћа 1817, али је по налогу кнеза Милоша убијен 13. јула 1817. г. Почива у цркви на Опленцу.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Кнез Александар Карађорђевић (1806-1885). Карађорђев син, кнез Србије 1842-1858. школовао се у Русији. У његово време донетје Грађански закон 1844, издато Гарашаниново "Начертаније". вршена организација школства и судства у Србији.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Петар I (1844-1921), Карађорђев унук, краљ Србије (1903) и краљ Срба, Хрвата и Словенаца до 1921. школовао се у Швајцарској и Француској. Краљ Петар Мркоњић учествује у устанцима у Босни и Херцеговини 1875. Иако већ стар, као краљ Србије учествује у Балканским ратовима и Првом светском рату. Важио је за великог демократуи био вољен од народа.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Краљ Александар I (1888-1934), млађи син краља Петра, престолонаследник од 1909, регент 1914-1918. регент Југославије 1918-1921, краљ 1921-1934. Због активног учешћа у ратовима назван "витешки краљ ујединитељ". Убијен у Марсеју (Француска) 9. октобра 1934.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Петар II, краљ Југославије 1941-1945, син краља Александра I. Војним пучем 27. марта 1941. Петар II је проглашен пунолетним. Са владом је избегао у Лондон Нова комунистичка власт му забраљује повратак у земљу. Умро је 1970. године.


Престолонаследник Александар (1945).


Наследник Петар (1980).



ЦРНОЈЕВИЋИ



[You must be registered and logged in to see this image.]


Иван Црнојевић (1465-1490) је први велики представник Црнојевића. Они су играли велику улогу у Зети од половине XV до прве половине XVI века. Иван Црнојевић је имао своју престоницу у граду Жабљаку одакле је, бивајући у савезу са Млецима (Венецијом -Млетачком републиком), ратовао са Турцима. Међутим, како су пред налетом Османлија пале многе престонице Балкана, то су они заузели и Жабљак. Несрећни Иван Црнојевић је избегао код својих савезника у Италију, одакле се враћа када у Турској избијају немири, и обнавља своју државу 1481. из нове престонице - Цетиња. Ту је подигао и манастир Св.
Богородице и у њега пренео седиште Зетске митрополије (1483).


[You must be registered and logged in to see this image.]


Ђурђе Црнојевић (1490-1496), син је Ивана Црнојевића; и он се као и његов отац, ослањао на Млетачку републику, али је касније такође морао да прихвати вазалство Турцима. За време своје владавине на Цетињу основао је прву српску штампарију 1493.год., где су штампане прве црквенобогослужбене књиге. Након што је сишао са политичке сцене (1496), када је Зета - Црна Гора скоро у ропству Османлија, против њих ће подићи устанак 1501, али због неуспеха мораће се предати Турцима.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Стефан Црнојевић (1496-1498), је брат Ђурђа Црнојевића. Управљаоје око две године Црном Гором (Зетом). Незадовољни његовом владавином, Турци су га скинули са власти и затворили. После неколико година Црном Гором као посебним црногорским санџаком, засебном географском целином, управљаће трећи син Ивана Црнојевића, као потурчењак Скендербег Станиша од 1514-1528. године.


БАЛШИЋИ


[You must be registered and logged in to see this image.]


Балша I је родоначелник знамените српске средњовековне породице Балшића. Балшини синови су: Страцимир, Ђурађ и Балша II. Они и отац Балша I, савременици су цара Душана Силног (1331-1355) и цара Уроша Нејаког (1355-1371), када се и помињу 1360. год. да имају мали властелински посед. Касније Балшићи су господарили Будвом и Баром а вероватно и Скадром на Бојани, а временом ће загосподарити целом Црном Гором (Зетом).


[You must be registered and logged in to see this image.]


Ђурађ II Страцимировић (1385-1403), господарио је Зетом (доцније названа Црном Гором) у време турског продора на Балкан. У борби са њима, пао је у ропство и био је принуђен да им за своју слободу да град Скадар. Када се нашао на слободи, поново је освојио Скадар 1395. год. и уступио га Млетачкој републици (Венецији), а себи је задржао градове у Приморју. Бар и Улцињ. Ђурађ је био ожењен ћерком кнеза Лазара, Јеленом.


[You must be registered and logged in to see this image.]



Балша II Страцимировић (1403-1421) је син Ђурђа II Страцимировића. био је у сукобу са Венецијом (Млетачком републиком) којој је његов отац поклонио Скадар. Он је са њом због њене незајажљиве експанзије морао водити ратове. Своју Зету завештао је у аманет своме ујаку деспоту Стефану Лазаревићу (Стефану Високом). После Балшине смрти 1421. Зета је поново била у саставу српске средњовековне државе – деспотовине.



СРПСКИ ДЕСПОТИ У УГАРСКОЈ (1471-1537)



[You must be registered and logged in to see this image.]


Вук Гргуревић (1471-1485) је први деспот обновљене Српске деспотовине у Угарској, коју је установио Угарски краљ Матија Корвин (1458-1490), да би после пропасти српске средњовековне државе (1459) организовао што успешнију борбу против Турака. Деспот Вук Гргуревић Је син Гргура Слепог истакао се у борбама са Турцима у Босни и Мачви, успео је да освоји од њих Крушевац и Браничево. Из 150 насеља превео је у Угарску (Мађарску) око педесет хиљада Срба и населио их код Темишвара. За ратне заслуге добио је од краља Матије поседе у Славонији са градом Бела Стена, у Срему; Сланкамен, Беркасово, Купиново и дистрикт Тотушевину са око стотину села. Народ га је због јунаштва прозвао: "Змај Деспот" и "Змај огњени Вук".



[You must be registered and logged in to see this image.]


Ђорђе Бранковић (1486-1496) је брат од стрица деспота Вука Гргуревића, а син Стефана Слепог. Деспотско достојанство и посед добио је од Матије Корвина када је преминуо "Змај огњени Вук" Вук Гргуревић (1485). По смрти Матије Корвина, уз новог краља Владислава ратовао је са својим Србима у Пољској. Како је имао велику склоност ка монашком животу, повлачи се и прима калуђерски чин под именом Максим.
После извесног времена одлази у Влашку са мајком Ангелином (удовом деспота Стефана Слепог) те мири влашког војводу Јована Радула са молдавским Богданом. Ту је Максим Бранковић био постављен за митрополита Влашке православне цркве. Доласком на власт Михне Злог, који је нагињао католичанству, митрополит Максим се враћа у Угарску у Срем где је уведен у дужност београдско-сремског митрополита (1513-1516). Са мајком Ангелином подигао је манастир Крушедол, где је пренео седиште митрополије.



[You must be registered and logged in to see this image.]



Јован Бранковић (1496-1502) је рођени брат деспота Ђорђа Бранковића од кога је примио деспотску титулу. Прославио се у борбама са Турцима својим војничким продорима у Босни а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до ПОТПУНОГ ослобођења своганарода од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године. Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића. Као и његови претходници, осећали су се као легитимни наследници "светородних Немањића" и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Иваниш Бериславић (1504-1514) истакао се у борбама против Турака у Босни. После смрти деспота Јована Бранковића (1502), он се оженио његовом супругом Јеленом, те је од угарског краља примио и достојанство, титулу српског деспота у Угарској. Поред деспотских обавеза, био је и бан Јајачке бановине, са једном обавезом дачува јужне границе Угарске и поверени му народ. Седиште му је било у Броду на Сави.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Стеван Бериславић (1520-1526) је син Иваниша Бериславића (1504-1514). Кад му је умро отац, имао је мање од десет година, тако да му је титула деспота призната тек 1520. (и носио је до 1526). После пораза Угара на Мохачу 1526, у Угарској су постојале две струје; једну је предводао краљ Фердинанд Хабзбуршки на чију страну је стао и српски деспот Стеван Бериславић, па му је ердељски војвода Јован Запоља, који је био вођа друге струје. одузео ово велико достојанство. Стеван је умро 1535. године.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Радич Божић (1427-1428) био је командант шајкашке флоте која је разбила Турке пред Мохачку битку код Петроварадина 1526. године. У сукобу после угарског пораза на Мохачу (1526) између краља Фердинанда Хабзбуршког и војводе Јована Запоље, он се ставио на страну Јована, од когаје добио високо достојанство (титулу) - Српског деспота у Угарској.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Павле Бакић (?-1537) прешао је из Србије са Венчаца ("Земља Бакићева") са петорицом браће и око 1.000 ратника у Угарску, где је био заповедник српских пешадијских, коњичких и шајкашких чета. После пораза хришћанске војске код Мохача 1526, у борби за угарски престо био је на страни војводе ердељског Јована Запоље, али кадје он побеђен од краља Фердинанда Хабзбуршког код Токаја 1527, с њим сеизмирио Павле Бакић и он му је подарио титулу српског деспота у Угарској. Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од
Турака Осјек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537)
са Османлијама храбри деспот Бакић погинуо. Његову главу је Мехмед-паша
по своме сину послао у Цариград.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Св. Стеван Штиљановић (?-1540) води своје порекло из Приморја, из Паштровића. Дошао је у Срем око 1498. и столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Ј. Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији, као и град Валпово где је владао. Сахрањен је у манастиру Шишатовцу у Срему, а од Православне цркве уврштен је у ред светитеља. Његове св. мошти налазе се у Саборној цркви у Београду.

[You must be registered and logged in to see this image.]

izvor:czipm.org

[You must be registered and logged in to see this image.]


MUTIMIR

862. – 891.

Najstariji sin prvog srpskog vladaoca Vlastimira, Mutimir, nasledio je njegov presto i državu zajedno sa dva svoja brata, Stojimirom i Gojnikom, i delio je u početku sa njima vlast.Ali, Mutimir i njegova braća sa prestolom su nasledili i rat sa Bugarima, koji nisu mogli zaboraviti svoj poraz I borbu sa Srbima. Novi bugarski vladar Boris, hteo je osvetiti poraz svog oca, i pošao je, uskoro posle Vlastimirove smrti, sa velikom vojskom na Srbiju. Vojsku je vodio Borisov sin, Vladimir.Pobednik u prvom ratu sa Bugarskom, Vlastimir, bio je istina mrtav, ali su bili živi oni koji su sa njim zajedno vojevali I pobeđivali, njegovi vojnici i njegove vojvode. Oni su i pri drugom bugarskom napadu, pod zapovedništvom Mutimira i njegove braće, pobedili i naneli Bugarima još mnogo veći poraz nego u prvom ratu.

Bugarska vojska bila je i u ovoga puta razbijena i satrvena, sam vođ, Borisov sin Vladimir, bio je zarobljen is a njim ceo njegov štab. Posle sklopljenog mira zarobljeni Bugari molili su Srbe da ih isprate do granice. Tu na granici, kod Rasa, Srbi i Bugari izmenjali su,u znak mira i prijateljstva, medjusobno poklone. Mutimir je tom prilikom poklonio Borisu dva roba, dva sokola, dva psa i devedeset kože.Uskoro posle toga nastale su nesuglasice i borbe među Mutimirovom i njegovom braćom. U toj borbi Mutimir se neverovatno oslonio na Bugarsku,i tražio je od tuda potporu i pomoć protiv svoje braće. Svakako blagodareći toj pomoći, Mutimir je i pobedio svoju braću, zarobio ih i predao Bugarima. Kod sebe je zadržao samo Gojnikovog sina Petra, ali on uskoro pobegne u Hrvatsku.

Posle toga Mutimir je, kako izgleda, mirno vladao sve do svoje smrti. Imao je tri sina: Pribislava, Brana i Stevana.Mutimir je utvrdio nezavisnost srpske države, osobito sretnim i uspešnim ratom protiv Bugarske. Posle toga on je utvrdio i državno jedinstvo. Uveren da je država snažnija kada njome upravlja jedan vladar nego pri kolektivnoj vladi, Mutimir je poveo sa svojom braćom borbu za jedinstvo vlasti, i uspeo je u tome. Njegovi lični interesi poklapali su se u tome sa državnim interesima. Konsekventan u provodjenju tog principa, on je posle svoje smrti (oko 891.godine) ostavio presto i vlast samo svom najstarijem sinu.

Mutimir je prvi srpski vladar, koji je u državnom interesu proveo načelo državnog jedinstva i primogeniture, i u tom je njegova glavna zasluga.

izvor:sokobanja

PETAR sin Gojnikov

891.- 917.

Posle smrti Mutimirove nasledio je srpski presto njegov najstariji sin Pribislav (oko 891.godine). Ali, Petar, sin Gojnikov, koji je, posle poraza svoga oca i svoga strica pobegao bio u Hrvatsku, dodje iz Hrvatske, potisne Pribislava i zavlada u Srbiji, a Pribislav i njegova braća pobegnu u Hrvatsku.

Petar nije mogao da zadugo u miru vlada. Protiv njega su preduzimali akciju razni pretendenti, i iz Hrvatske i iz Bugarske. Tri godine posle njegova dolaska na vladu digne se na njega srednji sin Mutimirov, Bran, ali ga Petar pobedi, uhvati i oslepi. Posle toga udari na njega iz Bugarske Klonimir, sin Stojimirov, unuk Vlastimirov. Ali, Petar i njega pobedi, a sam Klonimir pogine u borbi.Posle toga vladao je Petar na miru, i od pretendenata i od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, punih dvadeset godina. On je za to vreme vešto lavirao izmedju Bugarske, koja je u to doba bila pod carem Simeonom najsnažnija država na Balkanskom Poluostrvu, i Vizantije, koja se nobično vešto i žilavo borila da održi svoju vlast i svoj ugled.

U jedan mah (oko917.godine) Petar je, izgleda, mislio kako je ipak za njegovu državu korisnije da se približi Vizantiji i da sa njom stupi u intimnije veze, mada je bio u vrlo dobrim odnosima sa Smeonom, koji ga je bio čak i okumio. Ali, sastanak njegov sa vizantiskim komandantom Drača, o kome je javio u Bugarsku zahumski knez Mihajlo Višević, izazvao je kod Simeona sumnju i ispravnost Petrovog političkog držanja i u njegove namere, te se on reši da ukloni sebi s puta nepouzdanog suseda i kuma.

Stoga Simeon pošalje u Srbiju protiv Petra vojsku, i sa njim pretendenta Pavla, sina Branovog, koga je Petar bio oslepio. Bugarske vojvode pozovu Petra na sastanak, utvrdivši zakletvom da mu neće ništa učiniti. Petar je lakoverno poverovao bugarskim vojvodama i došao u bugarski logor, ali ga tu Bugari uhvate, okuju i odvedu u Bugarsku, gde je u tamnici i umro.
Petar je bio, kako se po svemu vidi, vešt i okretan političar, dobar vojnik i popularan vladar. On je savladao sve pretendente, koji su mu u početku njegove vlade sporili pravo na presto, i bio je sa te strane posle sve do svoje smrti miran. Njegovo vešto laviranje za dugo vremena izmedju Bugarske i Vizantije, - politika, koju u ono doba nije bilo lako sprovesti, - pokazuje politički talenat i umešnost, a njegovi vojni uspesi dokaz su njegovih vojnih sposobnosti. I sa priznanjem treba istaći fakt da je on u ono burno doba uspeo da svojoj zemlji osigura mir dvadeset godina.


izvor:sokobanja

RADOSLAV


Radoslav je došao na presto po pravu prvorođenja, posle smrti svoga oca, Stevana Prvovenčanog. On je bio proglašen za prestolonaslednika već ranije, a izgleda da je bio krunisan zajedno sa svojim ocem. Ženjen ćerkom epirskog cara Todora Anđela, najmoćnijeg tada vladara na Balkanu, Radoslav je, oslanjajući se na iskustvo svoga strica Save, koji je bio uz njega, imao uslova za dugu i srećnu vladu. Ali, kako po svemu izgleda, Radoslav je bio slab i popustljiv, bez volji i bez inicijative. Nije verovatno bez razloga što ga je tradicija predstavila kao „ženopokoriva“ i „povređenog umom“. Po toj tradiciji njega je žena i upropastila, i on je zbog nje izgubio presto, a umalo nije zbog nje izgubio i glavu. Naravno da je veoma teško odrediti koliko je u ovoj tradiciji uopšte, a još teže koliko u detaljima istine.

Sigurno je da Radoslav nije bio jak, ni kao čovek ni kao vladar, i da je u zemlji stoga vladalo nezadovoljstvo, koje nije mogao ukloniti ni veliki autoritet Sv. Save.

Kad su Radoslavova tasta pobedili Bugari (1230.godine), te je izgubio presto, nije se ni Radoslav mogao više održati. Mada je Sava branio ličnost i legitimitet Radoslavov, on je zbačen sa prestola i pobegao je u Dubrovnik. Tu je izdao Dubrovčanima povelju sa obećanjem velikih povlastica, ako se vrati na presto. I ta povelja pokazuje njegovu slabu savest i slabu volju. Iz Dubrovnika je Radoslav otišao u Drač, gde ga je, po tradiciji, žena ostavila i odbegla za komandanta mesta. Posle toga Radoslav se vratio u Srviju i pokaluđerio se. U političkom životu više nije igrao nikakvu ulogu.

Napisao: Dr Stanoje Stanojević


izvor:sokobanja

Marko kraljević


[You must be registered and logged in to see this image.][


Ko, još, ne zna za Marka?!... Zna ga, čitav Balkan, i svi ga prisvajaju za svog!... Ko, još, ne zna... Za onog Marka koji "ore carske drumove"! Koji jednim stiskom iscedi "suvu drenovinu"!... Velik je Marko, naš Marko... Izrastao do neshvatljive veličine u narodnom biću...Epski lik Marka Kraljevića, snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je udaljio od "stvarne" stvarnosti. Markova nenadmašna epska - junačka - borbena - dika slava - slava svekolikog Srpstva i Pravoslavlja, Svetosavlja - bacila je senku na rod, njegov, posebno na oca, kralja Vukašina Mrnjavčevića, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute državnike XIV veka.

Pravičnost, Markovu - njegovu poslovičnu neutralnost-objektivnost - predanje suprotstavlja pohlepnim velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašina i Uglješu optužila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost je, međutim, bila drukčija...

Vukašin u Uglješa

Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva (prisetite se, Srbi - CAR DUŠAN, pa, još, SILNI!),postali su najmoćniji oblasni gospodari. Njihova snaga, pre sveg, ogledala se na teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama s Balšićima, kesarem/ćesarem Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je kćeri bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko (mlađi sin je Andrijaš; a obojicu ih rodila majka Jevrosima).Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak mladog cara Uroša (sina pokojnog cara Dušana) i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za kralja i savladara Uroševa (Srbi, jesu li vas učili o ovom, "za kralja i savladara"?), a Uglješa je u Serskoj oblasti, s titulom despota, nasledio staru caricu Jelenu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je, čak, proširio istočne granice srpske države iz doba cara Stefana Dušana.Mrnjavčevići - braća - ostvarili su čvrstu vlast od jezera Poru, u Trakiji, do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a, s obzirom na razgranate porodične veze, posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj teritoriji.

Marku se "smeši" karijera!

Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera državnika. Po pravu prvorodstva (najstariji sin), dobio je titulu mladog kralja i tako zvanično postao prestolonaslednik. Ovo potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke (1371) "zapovešču i s otkupom gospodina mladog kralja Marka".

Ne zna se kad je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime nagoveštavalo pojavu nove dinastije, izazvala je gnev ostalih velikaša, protivnika Mrnjavčevića. Proglašenjem Marka za mladog kralja, potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinastija Nemanjića.

Smrt poslednjeg Nemanjića

Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Marko Kraljević je formalnopravno postao savladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) i jedini zakonit vladar. Međutim... Naša posla!... (Zašto on, a ne ja?!)...Iako je jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomišljao da ga prizna za vrhovnog gospodara! Bez podrške moćnog oca i strica - koji su poginuli u Maričkoj bici - kruna mu je, nažalost, služila samo kao ukras.

Kralj "na papir"...

Bez vojske - koja je izginula na turskoj teritoriji - izgubio je Prizren i Skoplje... I, šta, onda, zapisuje Istorija?

U takvim okolnostima, Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj teritoriji, u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, s Prilepom kao jedinim većim gradom - legitimni srpski kralj - delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom...

Veran podanik (danas bismo rekli: korektan; kao "takav", poginuo je na Rovinama)

Do kraja života Marko je ostao veran podanik, sultanov...
Turske čete su redovno i često obilazile oblasti vernih vazala. Ništa se ne zna o učešću kralja Marka na Kosovu. Baš u godini Kosovskog boja (1389), njegov mlađi brat Andrijaš - podigao je na obali Treske manastirSv. Andrije (!).

Pod predsedavanjem Bajazitovim...

Odnos prema Turcima, okupatorima, Marko nije menjao ni posle skupa hrišćanskih vazala koji je sultan Bajazit u zimu 1393/94. sazvao u Seru.Lukavo demonstrirajući silu, sultan je naredio da se pogube okupljeni vazali, da bi u poslednjem trenutku, ipak, promenio odluku. Ovaj pritisak, braća Paleolozi, car Manojlo II i despot Teodor, nisu mogli da izdrže. Oni su "okrenuli list" i počeli da pružaju otpor okrutnom sultanu. Zajedno s Paleolozima, zakleli su se i neki drugi hrišćanski prvaci "da više neće dolaziti na Portu velikom gospodaru".Događaj u Seru, verovatno je prouzrokovao politički zaokret pa i razlaz među Vukašinovim sinovima. Andrijaš i Dmitar, podigli su 1394. u Dubrovniku poklad koji je položio njihov otac u vreme svog blagostanja i prišli ugarskom kralju Žigmundu, ljutom protivniku Turaka.

Za razliku od braće, Marko je ostao dosledan.Poginuo je 17. maja 1395. na Rovinama boreći se na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče.


Ko se, još, borio pored Marka?

Na strani Turaka, tad su se borili knez Stefan Lazarević (sin kneza Lazara i kneginje Milice) i Konstantin Dejanović - ako ne i po (svojoj) volji,a, ono, po nuždi (u šta ne treba sumnjati!), tako da kažu za blaženog Marka, da je rekao Konstantinu: "....a molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja nek budem prvi među mrtvima u ovom ratu"... O, kako je bio velik! Samo je Marko mogao biti toliko velik!... I kad bi se ovaj iskaz koji posredno prenosi Konstantinu Filozof, prihvatio kao načelo državnika porobljene zemlje i svesno žrtvovanje vođe za dobrobit podanika, Marko Kraljević ne bi imao mesto među sto najznamenitijih Srba. Ali Marko je najpopularniji epski junak svih - apsolutno svih! - Južnih Slovena. Izrastao do neba!
Iako se Markom Kraljevićem bavila čitava plejada značajnih istoričara usmene književnosti, naših i stranih (da spomenemo,samo, Vuka Stefanovića Karadžića, Vatroslava Jagića, Stojana Novakovića, Tomislava Maretića, Vladimira Ćorovića, Nikolu Banaševića, Sretu Stojkovića, Asmusa Serensena, Mihaila Halanskog, Andrea Vajana, Veselina Čajkanovića, Vojislava Ðurića, Vida Latkovića, Svetozara Matića), ni do danas nije utvrđeno - zašto je, baš, Marko Kraljević - a ne neko drugi! - postao najomiljeniji srpski epski lik, prvenstveno u epskoj poeziji i baladama, ali i u istorijskim i mitskim predanjima; pominju ga poslovice i izreke, pa, čak, i šaljive priče! Ušao je, takođe, i u usmenu tradiciju svih južnoslovenskih, pa i ostalih balkanskih naroda.Zasad, nema valjanog odgovora: zašto, baš, Marko!...Njegova epska biografija, zapamtila je od golih istorijskih činjenica njegovu vladarsku titulu i prestonicu Prilep, imena njegovog oca i braće, njegove bračne nevolje, mnoge lokalitete gde je bio, kud je prošao ili prolazio... i gde je delovao, prihvatila ga je kao turskog vazala, zabeležila njegovu smrt.

Ali, u skladu zakonitostima narodne tradicije, Markova epska biografija je postala svojevrstan okvir etnopsiholoških osobina čitavog srpskog naroda, sinteza usmeno-poetskog doživljaja istorije i svakodnevne realnosti i, najzad, mangetsko polje za slojevite internacionalne motive kojima se junačka biografija uopšte gradi.

Markov epski život

Razvijajući se u nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću, Markov epski život je neobično bogat. On je sin Vukašina i sestre vojvode Momčila - Jevrosime koja je utisnuta u tradicijsko pamćenje nezaboravnom slikom svog pomganja bratu, izuzetnom junaku, opkoljenom na prevaru. I sama zarobljena, onemogućena, savezane "kose za direke", ona, na bratovljev glas, cikne "kako ljuta guja" i, iznad svakog bola, uspeva da se oslobodi: Manu glavom i ostalom snagom; /Iz glave je kose iščupala,/
Ostavila kose na direku.

Etičku čistotu, moralnu i fizičku snagu u ovom svom, uslovno realnom poreklu, Marko nasleđuje s majčine strane - "turi se na ujaka, na ujaka,vojvodu Momčila", i njegov lik se gradi na suprotstavljanju moralno negativnom, fizički kržljavom ocu ("žura Vukašin"). Majka je, Markova, brižljiv i pouzdan ispovednik i savetodavac, ona sudi o njegovom ponašanju i delima. Na vertikali matrijarhata izrasta njihov psihološki
odnos i prilagođava se srpskom običajnom, hrišćanskom i moralnom kodeksu, ali i istorijskoj neminovnosti: "Nemoj, sine, govoriti krivo /Ni po babu ni po stričevima, / Već po pravdi Boga istinoga!" - reći će mu mati kad bude trebalo da bdi nad svetorodnom lozom Nemanjića, i da očuva zvaničan nastavak Srpskog carstva suprotstavljajući se rođenom ocu! Ali mati će mu isto tako u trenutku kad on treba da se opredeli između tri "knjige" - poziva na venačno kumstvo, kršteno kumstvo i vazalnu dužnost, mudro savetovati: "O, moj sinko Kraljeviću Marko, /U svate se ide na veselje, /Na kumstvo se ide po zakonu, / Na vojsku se ide od nevolje: /Idi, sinko, na carevu vojsku; /I Bog će nam, sinko, oprostiti, /A Turci nam neće razumjeti".

Na toj rascepljenosti između sudbinske nevoljnosti, koju mu je, zaista, dodelila istorija, i nacionalnog i verskog osećanja koje on sobom nosi, umnogom se u tradiciji oblikuje veoma složen Markov lik.

Tako je i u svom prvenstveno istoriografskom delu "Žitije Stefana Lazarevića" (nastalom 1431-1435), Konstantin Filozof - Marka pustio da progovori rečima "poslednje volje", pred samu bitku na Rovinama: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja nek budem prvi među mrtvima u ovom ratu!"

Činjenica da je Marko, zaista, poginuo na turskoj strani u ovom ratu, dala je njegovoj ispovesti prizvuk verodostojnosti utoliko jači što je Konstantin Markove reči interpretirao stilizacijom istorijskog predanja koje po samom zahtevu vrste ne dozvoljava sumnju u "istinitost" kazivanja. Pustio je Marka da ih izgovori pred svedocima i očevicima: "...tako kažu za blaženog Marka da je rekao"; dao je njegovoj samrtnoj poruci dimenziju opšte psihološke tragedije turskih vazala hrišćana - "Svi ovi behu Ismailćani, ako i ne s voljom, a, ono, po nuždi". Ukoliko to nije bila Konstantinova sopstvena vizija vazalstva već odjek javnog mnjenja, onda je to sjajan dokaz da je predanje sagledalo osnovnu tragičnu rascepljenost Markovog lika i na njoj počelo graditi dubinsku, idejnu strukturu epske poezije o njemu (Turke dvori na korist kaursku. /Svim je Turcim' Marko dodijao).

Markov lik...

U brojnim-nebrojenim pesmama, Marko se formalnom, bespogovornom vazalstvu unutar sebe opire - oblikujući poseban, samosvestan odnos prema sultanu - zbog čeg ga ovaj kažnjava, ali pošto zavisi od njegove pomoći mora prihvatiti Marka takvog kakav jeste. Marko je često u sultanovoj tamnici (Kosa mu je do zemljice crne; /Polu stere, polom se pokriva; /Nokti su mu, orati bi mog'o, /Ubila ga memla od kamena, /Pocrnio kako kamen sinji)...Velik, neuništiv usamljenik, on gubi ali i povraća snagu pijući "tuluminom vino" i opstaje. Iz sužanjstva ga oslobađaju kad postaje neophodan da bi se suprotstavio sultanovom protivniku ili opštim turskim
neprijateljima. Turci su bez Marka uvek poraženi (Navalite, ljuta Arapijo! /Nema onog dobroga junaka /Na šarenu konju velikome). I sam car ga redovno moli da ga brani: "Brže da si, moj posinko Marko! /Brže da si, moj po Bogu, sinko! /Arapi mi šator oboriše."

Taj odnos u kom Marko nije samo "sluga" (vazal) već posinak sultanu, po pravilu pretpostavlja Markovu nadmoćnost. On je prvi do cara, carev zatočenik, pa Turci, carevi doglavnici i doušnici, samo privremeno mogu da mu naude. Njegova nadmoćnost se objektivizuje, koliko opisom njegovog spoljnjeg zastrašujućeg izgleda, toliko i psihičkom snagom njegove ličnosti, efektima koje ta snaga ostavlja na druge (Nešto crno drži u zubima /Kolik' jagnje od pola godine; /Crnijem se osmehuje brkom. /Prevaljuje okom krvavijem, /Bijelijem poškripuje zub'ma). Kad svoj "bijeli kožuh" (koji mu je atribut u bugaršticama, "ćurak" deseteračkih pesama) prvrne, naopako, i svoj buzdovan privuče, teško onom ko mu je najbliže. "Car s' odmiče, Marko se primiče, /Dok doćera cara do duvara."Njegova ćudljiva plahovitost izaziva strah kod osvajača, oni od njega zebu. Marko je zaista "junak u pokorenom Srbinu... ne još u slobodi", da upotrebimo reči Vladimira Dvornikovića.Marko slavi slavu i čuva svoj nacionalni identitet. Prkosi turskoj veri i zakonima, pije "uz Ramazan" vino, razigrano obestan, uvlači u igru i same Turke, s jednom dozom duhovite lukavosti koja će mu
omogućiti da sultanu ceo događaj prikaže kao mladalački altruizam: "Ako pijem, vera mi donosi; /Ak' nagonim 'odže i hadžije, /Ne može mi ta obraz podneti /Da ja pijem - oni da gledaju, /Nek' ne idu meni u me'anu."
Junak - mada pokoren; nadmoćan - ali, ipak, sluga"; posinak, ali - sultanov, Marko... ogoljene duše, opčinjen i uznemiren ženskom lepotom, gubi kontrolu nad sobom kad mu objektivnu istinu u lice baca ponosita sestra Leke kapetana, i s prezrenjem ga odbacuje kao prosca: "Voljela bih s'jedu kosu plesti /U Prizrenu, našoj carevini, /No ja poći u Prilepa grada, /Markova se nazivati ljuba; /Jer je Marko turska pridvorica, /Sa Turcima bije i siječe, /Ni će imat' groba ni ukopa, /Ni će s' Marku s' groba opojati, /Što će mene kod ljepote moje, /D' budem ljuba turske pridvorice?!"
Markova plahovita neobuzdana surovost prema gordoj lepotici koji ukazuje, posledica je njegove srdite nemoći, kao što je u mnogim drugim slučajevima neka vrsta oduška na "ropsku stvarnost", neprimerena, besna samoodbrana od nje. Na istoj liniji srdite nemoći, koja se pretvara u pustu, besmislenu reakciju, izrasta njegov inat, sintetizovan u izreci "Inat je Marka u Stambol zajmio", ili u pitalici koju mu upućuje sultan:"Pošto bi se poturčio Marko?" - "Za inat, čestiti care".Hajdučke crte na koje je posebno ukazao Radovan Samardžić i koje je Marko dobio u XVI veku kao borac za narodna prava - nisu se kosile s dva veka ranijim istorijskim činjenicama da su "turske akindžijske čete obilazile oblast vernih vazala", te i Markovu, pa je samim tim raja u njegovim oblastima bila pošteđena od turskog zuluma, a on počeo predstavljati njenog zaštitnika.Narodna tradicija je poetskom slikom, pojednim primerima iskazivala spletove istorijskih okolnosti.

Marko - gigant!

Mnogobrojne pesme o Marku kao zaštitniku nesrećnih, oličenih u devojci koja ne može da plati svadbarinu, pa joj je daruje, on, ili, u drugoj, doduše Turkinji, koju spasava od čudovišta, deo su njegove epske biografije, bez obzira da li se ona zasniva na nacionalnim ili internacionalnim obrascima. Markova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva (čak i s Turcima!) ostvaruju se na nivou čovečanske osećajnosti, izvan svakog drugog merila.

Uspešnost Markovih megdana s različitim junacima, oblikuje se ne samo na njegovoj ljudskoj hrabrosti već i na njegovoj natprirodnoj moći. U mitskom, uporednom toku njegove biografije, Marko je povezan s vilama i drugim natprirodnim bićima. Po jednim varijantama, vila mu je mati, te mu otud tolika veličina i snaga; po drugim, vila ga je podojila u znak zahvalnosti što joj je zaklonio dete od sunca; po trećim, odužila mu se, zato, što joj je odmrsio kose koje su joj se zaplele u crnu draču.Ulaskom u svet natprirodnog, Marko je dobio i moć nad tim svetom, ali i pomoć od njega. On u nizu predanja s lakoćom čupa drveće, podiže nepomerljivo kamenje, cedi suvu drenovinu, sabljom preseca stene. Brda nastaju od zemlje koju otrese sa svojih opanaka. Njegov konj Šarac bio je gubavo golemo ždrebe. "Uzeo ga je za rep, omanuo oko sebe, kao i druge konje što je ogledao, a kad je video da ga ne može pomeriti s mesta, kupio ga od kirdžija, izlečio ga i naučio da pije vino"...

U narodnim pričama, Marko je običan čovek iz naroda, čobanin i govedar, seljak koji goni iz dubrave drva. Po istorijskom predanju, Bog je "nekakvijem čudnim načinom prenio i njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojica žive". Predanje mu je podarilo večni život i na dnu mora, i "kad timari svog Šarca, putnici na moru jasno čuju njegovo češalo"...
U epskoj poeziji, koja postaje umetnost samo ako njeni junaci zadrže i opštečovečanske crte, Marko se, ipak, morao rastati od života... Sahranjen je u Svetoj Gori "bez biljega, da se njemu dušmani ne svete"...Jedan je Marko...

izvor:sokobanja

Stevan Lazarević, knez i despot


[You must be registered and logged in to see this image.]


Odmah, da bude jasno - on je sin kneza Lazara i kneginje Milice...Stevan Lazarević je bio srpski knez (1377 - 1402) i despot (1402 - 1427), sin kneza Lazara i kneginje Milice, rođen u Kruševcu 1377. Umro je 1427. u Crkvinama, kod Mladenovca i sahranjen je u jednoj od svojih zadužbina, manastiru Manasiji (Resava) ili manastiru Koporinu.

Srpska pravoslavna crkva je svojevremeno zvanično potvrdila da je sahranjen u Koporinu. Kasnije je DNK analizom posmrtnih ostataka neuglednog groba u Manasiji utvrđeno blisko srodstvo pokojnika s knezom Lazarem - njegovim ocem. Dakle, to bi mogao biti ili despotov brat Vuk ili sam despot Stefan...
Ratnik po dužnosti, viteški obučavan i vešt u komandovanju, a po opredeljenju pesnik, širokog obrazovanja, bio je jedan od najuglednijih od dvadesetčetvorice vitezova (ritera) Zmajevog reda, veoma poštovan i uvažen među evropskom vlastelom.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je, osim slovenskih i poučnih tekstova, bilo filozofskih spisa i knjiga iz istorije i poezije na grčkom i latinskom. Njegova zadužbina, manastir Manasija, bila je umetničko zborište slikara, pisaca, pesnika, pripovedača... tu je nastala i čuvena Resavska prepisivačka škola.
Čitao je i pisao na staroslovenskom (to je prvi književni jezik svih Slovena, svima
razumljiv!), prevodio s grčkog, a sasvim je izvesno da je vladao i latinskim jezikom.
Svoje književno stvaralaštvo, Stefan Lazarević započinje po povratku iz Angore. Njegov prvi sačuvan tekst je "Pohvalno slovo Knezu Lazaru", napisan 1403/4. i govori o Vidovdanu u Vaznesenjskoj crkvi, u Ravanici. Drugi sačuvan tekst je iz 1404. To je natpis na mermernom stubu, na Kosovu...
Najznačajniji despotov književni rad, "Slovo ljubve", poetska poslanica vjerovatno upućena bratu Vuku Lazareviću kao poziv na pomirenje, jedan je od najlepsih
tekstova srpske književnosti, napisan 1409. Ukupno ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih Slovoljubve... (Akrostih je kad se čitaju inicijali - tj., početna slova stihova, odozgo nadole.)
Godine 1412, da bi dao značaj rudarstvu i podržao njegov razvoj, Stevan je izdao "Zakon o rudnicima".
Srpska pravoslavna crkva slavi "Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog", na dan 1. augusta (19.jula), zajedno sa njegovom "Svetom majkom kneginjom Milicom-monahinjom Evgenijom (Velikoshimnicom Jefrosimijom)"...
Posle pogibije kneza Lazara (kasnije proglašenog za sveca) na Kosovu polju 1389, maloletan Stefan Lazarević postaje glava porodice. Kneginja Milica, njegova majka, ostavši udovica s dvojicom maloletnih sinova i pet kćeri, preuzima brigu o vođenju oblasti umrlog supruga. Kao rezultat Kosovske bitke, njena oblast je postala vazalna Osmanlijama. To potvrđuje davanjem sultanu Bajazitu kćeri Olivere za ženu, pa ona postaje jedna od brojnih sultanovih žena u hatremu.
Godine 1393. knez Stefan Lazarević puni 16. godina i njegova majka Milica, predaje mu oblast na upravljanje i brigu - a ona se povlači u svoju zadužbinu Ljubostinju.
Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita, Stefan Lazarević učestvuje u bitkama na Rovinama 1395,kod Nikopolja 1396, u pohodu protiv Bosne 1399. i u Angorskoj bici
1402. Po povratku iz Carigrada, gde 1402. dobija titulu despot, posle carskog najviše vizantijsko dostojanstvo, sačekuje ga na Kosovu kod Tripolja i napada sestrić Ðurađ Branković. Iz tog sukoba, despot Stefan izlazi kao pobednik.
Godine 1403. Stefan Lazarević prelazi u Beograd. O Beogradu kazuje:"Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnine, prevelik grad Beograd koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazidah ga i prosvetih presvetoj Bogomateri."
Godine 1408. despotov mlađi brat Vuk Lazarević sa setrićima Brankovićima, obraća se sultanu Sulejmanu za pomoć protiv Stefana. Posle dugih i kravavih borbi, Vuk Lazarević i sestrić Lazar Branković ginu 1410, sultan Sulejman 1411, a Grgur Branković umire kao monah Gerasije. Preživeli su, samo, Ðurađ Branković i Stefan Lazarević.Njih je uspela da izmiri 1412. Marija, starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka Ðurađa Brankovića.Bio je na turniru evropskog plemstva u Budimu 1412. Posle nevere koju je učinio Hrvoje Vukčić Hrvatinić, Žigmund Luksemburški je despotu Stefanu predao na upravu Srebrenicu.
U sukobima između Muse i Mehmeda I, Stefan je bio na strani Mehmeda I, a 1413. je učestvovao u porazu sultana Muse na Čamorluu, ispod planine Vitoše. Od novog sultana Mehmeda I, dobio je oblast izmedju Sofije i Niša.Balša III Balšić, sin Ðurđa II Stratimirovića Balšića i Jelene, despotov sestrić,dolazi u Despotovinu i ujaku despotu Stefanu predaje na upravu Zetu sa čim se u prvoj četvrtini 15. veka ujedinjuju oblasti kojima su vladaliStevan Lazarević, Ðurađ Branković i Balša III Balšić. Despota Stevana lazarevića nasleđuje u upravljanju Despotovinom despot Ðurađ Branković. Iako je srpski narod dugo poštovao uspomenu na Stefana Lazarevića, njegaje Srpska crkva proglasila za sveca 1925, kad je sazvan veliki sabor dase raspravlja o tom pitanju.

Osim tog, kralj Sigismund (Žigmund) je despotu darovao mnogobrojna dobra po Ugarskoj: u Sremu mu je darovao gradove Kupinik (Kupinovo), Zemun, Mitrovicu
(Sremska Mitrovica) i Slankamen, a u torontalskoj županiji, u Banatu, bečejski (Novi Bečej) i bečkerečki (Zrenjanin) spahiluk; despot je, takođe, postao i veliki župan torontalske županije (1404)...

Dalje, despot je dobio posede u okolini Debrecina, u središnjem delu Ugarske. Posed se sastojao od samog grada Debrecina, trgovišta Besermenj i 34 sela u okolini ta dva mesta u biharskoj i susednoj sabolčkoj županiji; a u istočnoj Ugarskoj, u satmarskoj županiji, koje je obuhvatalo je manje naselja, sveg 15 sela i pustih selišta, ali je zatoimao važne trgovačke i rudarske gradove Satmar, Nemci, Nađbanju (Rivulus Dominarum) i Felšebanju (Medius Mons). Despotu je bilo povereno i upravljanje satmarske županije...
Kako nije imao dece, 1426, na saboru u Srebrenici, proglašava sestrića Đurđa Brankovića za svog naslednika.Despot Stefan Lazarević je iznenada umro od moždanog udara u toku lova, 1427, kod mesta Crkvine, zaseoku sela Markovac, opština Mladenovac, u severnoj Šumadiji...
Kontroverza oko tog da li despot Stefan Lazarević sahranjen u Manasiji ili Koporinu - nije razrešena. Oba manastira su njegove zadužbine. Srpska pravoslavna crkva
je zvanično potvrdila da su mošti u Koporinu despotove. Kasnije je DNK analizom utvrđeno da je u Manasiji sahranjen bliski srodnik kneza Lazara i to je senzacionalistički predstavljeno kao siguran dokaz da je u pitanju despot Stefan.
Međutim, na osnovu istorijskih izvora nije sporno da je u Manasiji sahranjen drugi sin kneza Lazara, despotov brat Vuk, čiji DNK je mogao biti pronađen tamo. Mošti u Koporinu pokazuju aberacije kostiju koje su tipične za osobu sa povredama koje su
posvedočene kod despota Stefana, a kod ostataka iz Manasije ih nema. S druge strane, logičnije bi bilo da je despot sahranjen u najvećoj i najznačajnijoj svojoj zadužbini, što Resava neosporno jeste...Resavska škola... čuvena!
U svojoj zadužbini, manastiru Resava (sada Manasija), organizovao je Resavsku prepisivačku školu, evropski centar za prevođenje i prepisivanje knjiga. Manastir Koporin, kod Velike Plane, izgradio je 1415. u čast svog povratka iz bitke kod Angore, kao i izlaska svoje sestre Olevere iz sultanovog harema (zakaluđerila se).
Dvaput godišnje: 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave
ovog manastira, ćivot u Koporinu za koji se smatra da sadrži despotove mošti se otvara.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stevan Lazarević je, za sad, jedini srpski vladar čiji su zemni ostaci identifikovani DNK analizom, što dodatno zaokružuje sliku o njegovoj posebnosti i u smrti, i u
životu...
Da naučno istraživački rad često zna da bude uzbudljiviji i od najbolje napisanog trilera imali su prilike da se u decembru prošle godine uvere Marin Brmbolić, Gordana Simić, Dragomir Todorović, Živko Mikić i Nataša Miladinov – članovi stručnog tima, koji od 2005. pod nadzorom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, i pokroviteljstvom ministarstava kulture i vera Republike Srbije, istražuju velelepnu zadužbinu despota Stefana Lazarevića u Resavi. Ekshumacijom groba u jugozapadnoj zoni glavnog broda, dakle onogprostora u kome se u vladarskim mauzolejima uvek sahranjuje ktitor, otkriveni su zemni ostaci muške osobe, visoke oko 178 cm, što je impresivna visina u epohi u kojoj se prosečni rast odraslog muškarca kretao oko 165 cm.
Zahvaljujući pouzdanim rezultatima DNK analize,koju je proveo dr Oliver Stojković, rukovodilac Instituta za sudsku medicinu pri Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nesporno je ustanovljeno da zemni ostaci iz Manasije pripadaju osobi koja je bolovala od krvnih sudova i umrla prirodnom smrću, kao i da je reč o
ličnosti u najbližem srodstvu (99,9378%) sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. Budući da je, a prema rečima arheologa Marina Brmbolića, utvrđeno da je mlađi Lazarev sin Vuk sahranjen u severozapadnoj zoni glavnog broda crkve u Ravanici, nema nikakve sumnje da skelet iz groba u Manasiji pripada jednom od najumnijih vladara Srbije, despotu Stefanu Visokom, izuzetnoj istorijskoj ličnosti o kojoj
se može mnogo, ali nikada i dovoljno govoriti i pisati..
Sin kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, despot Stefan Lazarević (1376–1472), bio bi nesumnjivo, a blagodareći svojim ljudskim i vladarskim kvalitetima, jedna od najznačajnijih ličnosti evropske istorije u ma kojoj epohi, ali je sklop sudbinskih okolnosti, na sreću njegovog naroda, iznedrio ovog vanrednog političara, diplomatu, ratnika i književnika u jednom izuzetno teškom vremenu. Knežević Stefan jedva da je iz dečaštva zakoračio na prag mladićkih godina kada je njegov otac poginuo u znamenitoj bici sa Turcima na Kosovu polju, 28. juna 1389.
godine.
Srbija Stefanove mladosti je napola okupirana, razorena i osiromašena zemlja udovica i nejake siročadi o čije se teritorije otimaju dve nepomirljive sile – Turci i Ugari. Sam mladi knez prisiljen je da bude vazal moćnog i lukavog turskog sultana Bajazita, koji je na Kosovu pobedio i pogubio njegovog oca, i da s tugom posmatra kako hrišćanska braća po krstu, zapadni vitezovi predvođeni ugarskim kraljem
Sigismundom Luksemburškim, pljačkaju Srbiju bez muškog gospodara. Tih teških godina najpresudniji uticaj na Stefana Lazarevića izvršile su dve hrabre i mudre žene – njegova majka kneginja Milica, potomak drevne loze Nemanjića, srpskih kraljeva, državotvoraca i reformatora, i monahinja Jefimija, velika pesnikinja, udovica moćnog i visokopoštovanoggospodara Sera, despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića.Shvatajući svu težinu položaja u kome se nalazi Srbija, kao i činjenicu da od njegove umnosti i hrabrosti zavisi sudbina srpskog naroda, Stefan
Lazarević je vrlo brzo uvideo da moć jednog vladara ne leži samo u veštini rukovanja mačem, iako je kao ratnik ostao nepobeđen za čitave svoje vladavine duge gotovo četiri decenije. Stefanov biograf i savremenik, učeni Konstantin Filozof, naročito napominje da se despot upravljanju državom najviše učio i naučio od sultana Bajazita za koga je vojevao na Rovinama 1395 (poginuo i Marko Kraljević), Nikopolju 1398, u Bosni 1399. i Angori 1402. godine.
I upravo je Angorska bitka istorijska prekretnica i za Stefana, Lazarevog sina, i za njegovu otadžbinu. Nakon ovog krvavog okršaja sa svirepim tatarskim kanom
Tamerlanom, kojom prilikom je i sam Bajazit dopao ropstva, knez Stefan stiže u vizantijski Carigrad gde od cara Jovana VII Paleologa dobija titulu despota, najveće vladarsko zvanje Istoka posle carskog, i ruku njegove svastike Ðenovljanke Jelene, ćerke gospodara Mitilene, Frančeska II Gatiluzija. Borbe nastale oko turskog prestola okrenuće despota Mađarima, i on postaje izuzetno državnički prisan sa svojim dojučerašnjim neprijateljem, ugarskim kraljem Sigismundom, koji mu poklanja brojne posede u današnjoj Mađarskoj, Vojvodini, Hrvatskoj i Bosni, ali i grad Beograd, u kome će despot smestiti svoju novu prestonicu.Za samo nekoliko godina, obnavljajući zemlju, gradeći palate, crkve i škole, reformišući vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, podići će mladi srpski despot svoju državu u status ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope. Mudro raspolaganje bogatim
rudnicima u Novom Brdu i Srebrenici, razumni ugovori sa uticajnim dubrovačkim trgovcima, diplomatska veština u odnosima sa Ugarima i Venecijom, ali i sa jako oslabljenom Vizantijom i Bajazitovim naslednicima, omogućiće Stefanu Lazareviću da bez prolivanja krvi ponovo teritorijalno proširi Srbiju od Dunava do Jadranskog mora.

Despotovi savremenici ne skrivaju najdublje poštovanje prema njegovom vojničkom junaštvu, jer on je pored kralja Sigismunda i još dvadeset dvojice uglednih evropskih aristokrata, drugopotpisani osnivač viteškog Reda zmaja, i onaj vladar od koga većina zapadnih ritera očekuje da ih baš on proizvede u viteški čin. No, ono što naročito pada u oči u starim spisima, a krajnje je neobično sa stanovišta uobičajenog sadržaja ove vrste srednjovekovnih dokumenata, jeste opšta očaranost njihovih sastavljača i fizičkom lepotom despota Stefana.
Hroničari beleže da je tokom Sigismundovog krunisanja za Rimskog kralja u Ahenu bilo toliko uglednih i viđenih plemića, ali da je među njima srpski despot bio „kao mesec među zvezdama”. Sigismundov dvorski službenik, trgovac iz Majnca Eberhart Vindeke, izrekom kaže da je despot Stefan „neobično lep čovek, iskren, pravedan i miroljubiv”. A, kada se Dubrovčani obraćaju Stefanu Lazareviću kao „gospodaru visokom telesno i umno”, i pored sve uobičajene diplomatske slatkorečivosti karakteristične za ovu vrstu srednjovekovne korespodencije, ne preteruju, jer je despot zaista bio natprosečno visok čovek, pa je i danas među Srbima poznat kao Stefan Visoki.
Kolika je bila despotova umna visina pokazuje njegova naročita ljubav prema znanju, književnosti i lepim umetnostima. U svojoj zadužbini, crkvi Svete Trojice u Resavi – Manasiji (1408–1418), Stefan Lazarević je osnovao jedinstvenu prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu, opremio je izvanrednom bibliotekom i u njoj okupio vodeće intelektualce svog vremena. Lično je prevodio sa grčkog i latinskog jezika, svom biografu Konstantinu Filosofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao „Skazanije o pismenih” (Povest o slovima), a ondašnju Srbiju uzeo da upoznaje sa stvaralaštvom antičkih mislilaca poput Platona i Aristotela, delom Hermesa Trismegistasa i Pitagore, alhemijom i medicinom, savremenim evropskim romanom i muzikom.Despotovo kulturno pregnuće i danas očarava, iako tek u ostacima, razvejano stalnim ratovima i požarima nemirne balkanske vetrometine, i u potpunosti opravdava ushićenje njegovih savremenika koji ga nazivaju „novim Kirom” i „drugim Ptolemejem Filadelfijskim”. Iako neprekidno
pritisnuta teškom senkom ratnih nemira, Srbija despota Stefana je zemlja
u kojoj se neprekidno gradi i radi.
Preplavljena izbeglicama sa teritorija osvojenih od Turaka srpska despotovina je i vrt u kome niče na desetine najlepših crkava takozvane Moravske umetničke škole, gde se na vlastelinskim dvorovima čita „Beogradska Aleksandrida”, jedinstvena
srpska verzija romana o Aleksandru, dok se u slikarstvu Ravanice, Ljubostinje, eteričnog Kalenića i despotove Resave, te kuće božanskih, umnih ratnika, pojavljuje nagoveštaj autentične renesanse Istoka. I na tako blistavoj slici, u velikom kontrastu sa objektivnom istorijskom stvarnošću trenutka koji je prožima i uokviruje, despot Stefan bi bio tek sposoban vladar, neka vrsta srpskog humanističkog velmože, da ovog princa nije krasio i naročit stvaralački dar.
„Natpis na mramornom kosovskom stubu” iz 1404 i „Slovo ljubve” (Slovo ljubavi) iz 1409, dva poetska zapisa koja su nadživela vreme, plod su talenta Stefana Lazarevića pesnika i mislioca. Prvi je posvećen tragično stradalom ocu Lazaru, a drugi, ispisan tako da tvori akrostih, po svemu sudeći mlađem bratu Vuku, neprebolnoj rani despotovoj, njegovoj krvi sa njim zavađenojdo otvorene borbe u građanskom ratu i tužnog stradanja bratovljevog.Kad Konstantin Filozof, na svršetku biografije despota Stefana Lazarevića, govori o svom gospodaru i prijatelju kao o „despotu zagonetnih očiju”, poredeći te oči sa suncem koje blago miluje, ali suštinu čije toplote ljudi ne shvataju, teško je oteti se utisku o
sveukupnoj posebnosti Stefana Lazarevića. Beskrajno pragmatičan, mudar, dosledan i u ljubavi i u kazni, uman i snažan u volji da svu tegobnost i
očajanje svojih mladih dana pretvori u trijumf nad sudbinom i istorijom, despot Stefan je gotovo nestvaran spoj muške hrabrosti, visoke inteligencije, svetskog obrazovanja i izuzetne duhovne i fizičke lepote – idealni, multidisciplinarni čovek kako ga je zamišljala mašta renesansnih sveznadara, i ne samo njihova.
Pa, i despotovo opraštanje s ovim svetom 19. jula 1427, tokom jednog lova na mestu Glavica u blizini današnjeg Mladenovca, potpuno odstupa od svakog stvarnosnog klišea, pretapajući se u istinski lirsko znamenje. Prema pričanju očevidaca, despot je u jednom trenutku pustio sokola koji je prhnuo za svojim plenom u visinu. Ruka sa sokolarskom rukavicom još je bila podignuta kada je na nju iznenada sleteo maleni kraguj. Despot je na čas nežno pričao sa ptičicom, a onda se zaneo od siline moždanog udara koji ga je iznenada pogodio. Izdahnuo je tek kad je stigao njegov sestrić i naslednik na prestolu Ðurđe Branković, ostavljajući svekoliku Srbiju da za njim neutešno plače.
Fizičkim nestajanjem Stefana Lazarevića nije se ugasila moćna energija njegove jedinstvene i u mnogo čemu neprevaziđene duhovne zaostavštine. Visoki Stefan, despot zagonetnih očiju, plav, plemenit i lep u raskošnoj odori vizantijskih
careva, primajući krunu od raspevanih anđela, već vekovima otmeno pozdravlja radoznale namernike sa ktitorskog portreta svoje Manasije, te dragulj-crkve opasane sa jedanaest belokosnih kula. Despotovo veličanstveno vladarsko i književno delo i danas sija Srbima, blistavo kao „mesec među zvezdama”, a nedavnom pouzdanom identifikacijom njegovog groba čini se kao da se ponovo vratio da bude sa svojim narodom u vremenu tako sličnom onom njegovom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na početku svoje vladavine (1393. godine), Stefan je nosio titulu kneza. Tek što
je napunio 16 godine, majka mu je predala državu na upravljanje i povukla se u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Srpski Despot je postao 1402.godine. Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita I, knez Stefan Lazarević učestvuje u bitkama: na Rovinama (1395. godine), kod Nikopolja (1396. godine), u bosanskom pohodu (1399. godine), i u bici kod Angore (1402. godine). Po povratku iz Carigrada, na Kosovu kod Tripolja ga sačekuje i napada sestrić Ðurađ Branković. Porodični sukobi će trajati sve do 1412. kada je Ðurđa Brankovića i despota Stefana Lazarevića uspela da izmiri Marija Branković, starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka Ðurađa Brankovića. Stefan Lazarević je 1403. proglasio Beograd svojim glavnim gradom i uveo ga u red važnih evropskih književnih centara, bio je ugarski vazal i član evropskog viteškog reda. Kada je ugarski kralj, Žigmund Luksemburški, obnovio Red Zmaja (1408. godine), Stefan Lazarević je bio, posle Sigismunda, prvi među osnivačima, dvadeset dvojicom uglednih evropskih vitezova.
Osim tog, kralj Sigismund (Žigmund) je despotu darovao mnogobrojna dobra po
Ugarskoj: u Sremu mu je darovao gradove Kupinik (Kupinovo), Zemun, Mitrovicu (Sremska Mitrovica) i Slankamen, a u torontalskoj županiji u Banatu bečejski (Novi Bečej) i bečkerečki (Zrenjanin) spahiluk, a despot je takođe postao i veliki župan torontalske županije (1404. godine).
Dalje, despot je dobio posede u okolini Debrecina u središnjem delu Ugarske. Posed se sastojao se od samog grada Debrecina, trgovišta Besermenj i 34 sela u okolini ta dva mesta u biharskoj i susednoj sabolčkoj županiji; a u istočnoj Ugarskoj, u satmarskoj županiji, koje je obuhvatalo je manje naselja, svega 15 sela i pustih selišta, ali je zato imao važne trgovačke i rudarske gradove Satmar, Nemci, Nađbanju (Rivulus Dominarum) i Felšebanju (Medius Mons). Despotu je bilo poverenoi upravljanje satmarske županije.Godine 1408. despotov mlađi brat Vuk Lazarević, koga su podržali setrići Brankovići, obraća se sultanu Sulejmanu zapomoć protiv Stefana. Posle dugih i kravavih borbi Vuk Lazarević i sestrić Lazar Branković ginu 1410. godine, sultan Sulejman 1411. godine, a Grgur Branković umire kao monah Gerasije. Preživeli su samo Ðurađ Branković i despot Stefan Lazarević.
Kada je despot Stefan 1413. godine porazio sultana Musu ispod Vitoše, od
novog sultana Mehmeda I dobio je Srebrnicu u Bosni i oblast između Sofije i Niša.
Ubrzo zatim Balša III, sin Jelene Balšić i despotov sestrić, prelazi u Srbiju i ujaku, despotu Stefanu, predaje na upravu Zetu. Tako se u prvoj četvrtini XV veka ujedinjuju stare srpske oblasti kojima su vladali despot Stefan Lazarević, Ðurađ Branković i Balša III.Kako nije imao dece, 1426. godine na saboru u Srebrenici proglašava sestrića Ðurđa Brankovića za svog naslednika. Despot Stefan Lazarević je iznenada umro od moždanog udara u toku lova, 1427. godine kod mesta
Crkvine zaseoku sela Markovac, opština Mladenovac u severnoj Šumadiji. Kontroverza oko toga je li despot Stefan Lazarević sahranjen u Manasiji ili Koporinu nije razrešena. Oba manastira su njegove zadužbine. Srpska pravoslavna crkva je zvanično potvrdila da su mošti u Koporinu despotove. Kasnije je DNK analizom utvršeno da je u Manasiji sahranjen bliski srodnik kneza Lazara i to je senzacionalistički predstavljeno kao siguran dokaz da je u pitanju despot Stefan. Međutim, na osnovu istorijskih izvora nije sporno da je u Manasiji sahranjen
drugi sin kenza Lazara, despotov brat Vuk, čiji DNK je mogao biti pronađen tamo. Mošti u Koporinu pokazuju aberacije kostiju koje su tipične za osobu sa povredama koje su posvedočene kod despota Stevana, a kod ostataka iz Manasije ih nema. S druge strane, logičnije bi bilo da je despot sahranjen u najvećoj i najznačajnijoj svojoj zadužbini, što Resava neosporno jeste.

U svojoj zadužbini, manastiru Resava (sada Manasija) organizovao je Resavsku prepisivačku školu, evropski centar za prevođenje i prepisivanje knjiga. Manastir Koporin kod Velike Plane izgradio je 1415. godine u čast svog povratka iz bitke kod Angore,kao i izlaska svoje sestre Olevere iz sultanovog harema (zakaluđerila
se). Dvaput godišnje: 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave ovog manastira, ćivot u Koporinu za koji se smatra da sadrži despotove mošti se otvara.

izvor:sokobanja

Karadjordje - Djordje Petrović


 Neizmerne su ogromne zasluge velikog Karadjordja u stvaranju nove srpske države! To ga svrstava u najznamenitije Srbe svih vremena! Ime Karadjordja Petrovića i dan-danas znači kao sinonim slobode: reći Karadjordje i Sloboda, isto je!...


Rodjen je 1762, u selu Viševac, kao Djordje Petrović. Siromaštvo i težak život, primorali su njegovu porodicu na česte selidbe, pa su, tako, Petrovići došli u Topolu, gde su se, najzad, nastanili...Stasavši u lepog i naočitog mladića, Djordje se izmedju 1775. i 1776. oženio Jelenom Jovanović. U ovom braku, rodjeno je sedmoro dece: tri sina i četiri kćeri.

Njihov sin Aleksandar, postaće prvi prestolonaslednik dinastičke loze Karadjordjevića.Karadjordja (što u prevodu s turskog znači Crnog Djordja) savremenici opisuju sledećim rečima: Nije bilo ni višeg ni većeg čoveka, ni dužih ruku, ni dužih nogu. Ćutao je, mnogo, smišljao šta će reći, a kad bi nešto rekao, opako bi bilo. Svud su ga prizivali, na svako veselje, niko mu nije smeo protisloviti i sve je bilo kako on hoće... Pazio je i poštovao ljude učene i majstore. Bio je veseljak: malo pevao, ali dugo igrao. Kad je dospevao, on je radio: kopao, zagradjivao, sadio šljive i vinograde, kukuruz kopao...Vojničku karijeru, započeo je u ratu Rusuje i Austro-Ugarske protiv Turske (1788 - 1791)zajedno sa srpskim dobrovoljcima koji su ratovali na strani Austro-Ugarske u sopstvenim odredima, frajkorima. Mlad ratnik je za svoje zasluge u borbama protiv Turaka od Austro-Ugarske odlikovan medaljom za hrabrost, a dodeljen mu je i oficirski čin.
 Pošto je i poslednja kap, dogadjaj poznat kao seča knezova kad su Turci pobili sve vidjenije Srbe, prelila čašu dugogodišnjeg ropstva, Karadjordje je 2 (14) februara, na praznik Sretenje Gospodnje, 1804, sazvao sastanak svojih saboraca, najhrabrijih Srba, predloživši podizanje Prvog srpskog ustanka. Svi su bili saglasni. Tad je Karadjordje jednoglasno izabran za vodju ustanka koji će posle Kosovske bitke postati jedan od najznačajnijih dogadjaja u istoriji Srbije. Veliki Njegoš će mu posvetiti GORSKI VIJENAC...Iako je neprijatelj bio mnogobrojniji  i daleko jači, a Turska u to vreme još uvek moćna imperija, čete velikog vožda Karadjordja nizale su pobedu za pobedom širom zemlje Srbije. Medju najvećim, ostaće zabeležena pobeda u Boju na Ivankovcu (1805), zatim na Mišaru (1806). Takodje, za kratko vreme, od Turaka su oslobodjeni mnogi  srpski gradovi. Završni obračun s viševekovnim porobljivačem, dešavao se od 1807. do 1812, i to uz pomoć Rusije. Nenadmašni pobednici na bojnom polju, Karadjordjevi ratnici su, može se reći, veliku bitku za slobodnu i  nezavisnu Srbiju -  izgubuli u miru. Za Srbiju je delimična autonomija koja joj je bila ponudjena značila u neku ruku povratak na staro, što je mnogo razočaralo i, prema tvrdnjama savremenika, umorilo velikog srpskog vožda. Klonule moralom, Karadjordjeve čete su poražene, pa je Prvi srpski ustanak ugušen 1813.Ne mogavši da podnese poraz i ropstvo svog naroda, Karadjordje odlazi iz zemlje, biva interniran u Austriju. Jedno vreme boravi u Petrovaradinu i Gracu. San o srpskoj slobodi, medjutim, nije napuštao vodju srpskih ustanika. On je sve vreme svog života provedenog u tudjini težio da obnovi srpski ustanak. Uz pomoć Rusije, biva izbavljen iz Austrije da bi se zajendo s mnogim srpskim ustanicima nastanio u Rusiji,gde je proveo jedno vreme živeći od pomoći ruske države. Sve vreme provedeno u okrilju ruskog carstva, Karadjordje je proveo u planiranju novog srpskog ustanka ali i u ubedjivanju ruskog cara Aleksandra da Rusi i Srbi povedu zajednički rat protiv Turske. To mu ne polazi za rukom, pa se zato on priključuje srpskom tajnom udruženju koje se zalagalo za borbu  protiv Turaka pod nazivom Heterija, uz čiju pomoć se vraća u Srbiju 1817.
 U to vreme, Srbijom je vladao Miloš Obrenović po čijoj je naredbi veliki srpski vožd Karadjordje ubijen. Učinio je to njegov kum Vujica Ognjenović, u  Radovanjskom lugu...
Tako je, na sramotan, prepreden, podmukao način, tragično završio život grandiozni sin srpske istorije, vođa Prvog srpskog ustanka, onaj koji je zaslužan za stvaranje nove srpske države...

 Večna mu slava i hvala!!!

izvor:sokobanja

Knez Miloš Obrenović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Srpskoj javnosti je nedovoljno poznato da je jedan od najpoznatijih srpskih vođa, modernog doba, Knez Miloš,prezime Obrenović preuzeo 1810. godine, od ujaka, a da mu je pravo prezime bilo Teodorović. Na taj čin, pretpostavlja se, Miloš se odlučio posle smrti brata od ujaka, Milana, koji je kao istaknuti vojvoda imao veliki ugled u narodu. Uz Milana, Miloš je prošao skoro sve velike bitke u Prvom srpskom ustanku, a zbog iskazane hrabrosti od Karađorđa mu je na upravu i odbranu poverena Užička nahija. Nakon propasti Prvog ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji, dobivši amnestiju od turskih vlasti i postavši oborknez Rudničkenahije. Kasnije je svoju vladavinu proširio na Kragujevačku, a potom i na Požešku nahiju.
Miloš Obrenović, 23 aprila, 1815. godine, u Takovu, staje na čelo Drugog srpskog ustanka, učestvuje u svim važnijim bitkama, sam vodi pregovore sa Turcima i tako uspeva da sklopi usmeni dogovor, 25. oktobra, 1815. godine, sa Ali-pašom, o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku, a posebnim fermanom Srbija je tada dobila nekoliko povlastica.
Da bi što jače i duže učvrstio svoj položaj i vladavinu, a za Srbiju što veću autonomiju Miloš Obrenović nije birao načina i sredstava: konkurente za vlast je uklanjao, Turke potkupljivao, a jula meseca 1817. godine, kada je Karađorđe tajno došao u Srbiju, naredio je da ga ubiju.

Hatišerifom, iz 1830. godine, Miloš je za Srbiju izborio delimičnu unutrašnju samoupravu i slobodno školstvo, uz mnogo političkog taktiziranja i diplomatske upornosti, a za njega samog se izborio da mu se prizna nasledno kneževsko dostojanstvo. Ipak, zahvaljujući njemu, srpski mladići su mogli da se školuju u Rusiji, Austriji, Ugarskoj i Nemačkoj, a u Srbiju su, na Milošev poziv, počeli da dolaze učeni ljudi,lekari, profesori inžinjeri i drugi. Iako je i sam bio nepismen, knez je osećao potrebe novog vremena.
Njegovi politički protivnici, međutim, nisu mogli da podnesu i prihvate Milošev despotski način vladanja i uspevaju da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj Ustav ne odgovara velikim silama, Austriji, Turskoj i Rusiji i oni ga suspenduju, a namesto njega nameću "Turski ustav", iz 1838 godine, čime je kneževa vlast ograničena Sovjetom.

Ne mogavši da se pomiri sa tom podelom vlasti, Miloš Obrenović abdicira 1. juna, 1839. godine i napušta Srbiju, a nasleđuje ga teško oboleli stariji sin Milan. Milan umire nakon samo mesec dana vladavine i na presto dolazi Milošev mlađi sin Mihailo.Ustavobranitelji dovode 1842. godine Karađorđevog sina, Aleksandra, na vlast, a Mihailo je prognan iz zemlje, jer je vladao po uzoru na svog oca. Aleksandar ostaje na vlasti sve do 1858. godine, kada se Miloš Obrenović, nakon 19 godina izgnanstva, vraća u Srbiju, preuzima vlast, ali vlada kratko, do smrti 1860. godine.

izvor:sokobanja

[You must be registered and logged in to see this image.]

1903.-1921.

Kralj Petar je došao na vlast kao zreo izrađen čovek. On nije bio komplikovana priroda, prosto je i pravo gledao na živiot i na sve stvari. Njegova filozofija života bila je prosta i bez niansa; ali, on je imao zdrav smisao za realne poglede na ceo život, i sve složene izražaje njegove. Lično vrlo hrabar, on je bio duboko uveren fatalista i verovao je u sudbinu. Ta vera u fatalizam dovodilaga je često do sujeverja. Moralan i preterano štedljiv, on je bio tip dobrog domaćina.
Iz istorije Srbije i iz svega onoga što jevideo i doživeo pre nego što je došao na presto, kralj Petar je izveo dobre zaključke, i pouke iz poslednjih događaja dobro su uticale na njega. Opiranje narodnoj volji i rdjav rad doveo je dinastiju Obrenovića
do katastrofe, a ta katastrofa dovela je njega na presto. Po sebi se razume da on nije smeo nastaviti tu politiku prkosa i reakcije, politikuprotivnu narodnim težnjama, koja je vodila u propast ne samo dinastiju nego i državu.
Od prirode i po svom vaspitanju iskreno slobodouman, kralj Petar je došao na presto i primio vladu sa čvrstom odlukom da bude ustavan vladar i da pusti narod da preko ljudi, koje on sam ispred sebe istakne, sam sobom vlada. I on se toga svog osnovnog principa konsekventno držao do kraja svoje vlade.
Veliki problemi njega nisumorili, velike brige nisu ga rastrzale, velike krize i unutrašnje borbe bile su mu neprijatne. On je želeo mir i red unutra, i radio je koliko je mogao da se to izvede, uveren da će samo miran unutrašnji život i razvitak dati državi snagu za povoljno rešenje velikih nacionalnih zadataka. A rešenje tih zadataka, oslobođenje i ujedinjenje celoga naroda bio je glavni ideal kralja Petra.
Politika u tome pravcu krenula se u Srbiji po dolasku na presto kralja Petra odmah sama sobom, jer su te težnje u narodu bile stalno žive, a sada su dobile maha za
rad.
Odlukom kralja Petra da bude demokratski i ustavan vladar i iskrenim i lojalnim vršenjem te odluke, bila su jednim mahom jednom za svagda rešena u Srbiji sva unutrašnja pitanja, i sva snaga u zemlji, trošena do tog vremena u jalovim unutrašnjim partiskim i dinastičkim borbama, orenula se posle toga radu na državnom snaženju i spremi za rešenje velikih državnih i nacionalnih zadataka.
Što se u tom pravcu moglo onda nesmetano raditi velika je zasluga kralja Petra. On je iskreno želeo slobodu i veličinu svoga naroda i bio je uveren da će se to onako kako je on pustio da se radi najbolje i sigurno postići.
A on je voleo svoj narod, osobito svog seljaka, iskreno, duboko, predano, beskrajno. To je bila očinska, topla ljubav, koja ga nikad nije ostavljala. On je voleo narod, verovao je duboko u njegove sposobnosti, kao i u svoju sreću, i verovao je nepokolebivo u njegovu budućnost. I ta ga vera nikad nije napuštala, ni u doba najvećih nesreća, kada bi svaki sa malo manje čvrste vere pao u očajanje. Ta vera držala ga je u teškim trenutcima u jesen 1914.godine, ta vera vodila ga je preko Albanije i nije mu dala da posumnja i klone za vreme teških dana u emigraciji, ta
vera dovela ga je natrag u zemlju i metnula mu na glavu krunu prvoga kralja oslobodjenih i ujedinjenih Srba, Hrvata i Slovenaca.
Presto kralja Petra nasledio je njegov sin Aleksandar.

izvor:sokobanja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kralj Aleksandar I



Kralj Srba, Hrvata I Slovenaca

Kralj Aleksandar je drugi sin kralja Petra Karadjordjevića i zorke, ćerke kralja Grne
Gore, Nikole I Petrovića. Kralj Aleksandar se rodio 17. decembra 1888. godine na Cetinju. Prvo vaspitanje dobio je u Rusiji i u Švajcerskoj, a 1903. godine došao je , zajedno sa svojim ocem, u Srbiju, gde je onda nastavio školovanje. Kada se stariji sin kralja Petra, Đorđe, odrekao svih prava na nasledstvo prestola, proglašen je 15. marta 1909. godine Aleksandar za prestolonaslednika kraljevine Srbije.
Kao prestolonaslednik, komandovao je kralj Aleksandar u srpsko turskom ratu 1912. – 13. godine prvom srpskom armijom, koja je u slavnoj Kumanovskoj bitci potukla tursku vardarsku vojsku. Posle toga kralj Aleksandar je ušao, oduševljeno dočekan, u oslobodjenu prestonicu cara Dušana u Skoplje. Pod komandom prestolonaslednika Aleksandra potukla je prva armija Turke još na Prisatu i Alincima, a velikom pobedom kod Bitolja završila je definitivno oslobodjenje Makedonije.
Kad se kralj Petar povukao od državnih poslova, postao je prestolonaslednik Aleksandar, 11. juna 1914. godine regent kraljevine Srbije.
Za vreme svetskog rata regent Aleksandar delio je sudbinu svoga naroda. Sa srpskom vojskomi narodom prešao je on preko Albanije. U toku svetskog rata, posle propasti Srbije, regent Aleksandar je uzimao živa učešća u diplomatskim
misijama po Evropi, u korist svoje države i svoga naroda, a istoje tako živo učestvovao na operacijama na bojnom polju.
Posle oslobodjenja i ujedinjenja, kraljeviću Aleksandru, kao regentu kraljevine Srbije, ponudjeno je regenstvo kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1. decembra
1918.).Posle smrti kralja Petra, 17. avgusta 1921., postao je kraljem kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.Tako je kralj Aleksandar postao prvi kralj slovenačkog naroda, prvi hrvatski kralj narodne krvi posle propasti hrvatske samostalne države
početkom XII veka i prvi kralj svega ujedinjenog srpskog naroda. 8. juna 1922. venčao se kralj Aleksandar sa Marijom, ćerkom rumunskog kralja Ferdinanda. U ovom braku kralj Aleksandar dobio je 6. septembra 1923. godine sina Petra, naslednika kraljevskog prestola.


izvor:sokobanja

NAJSTARIJI SRPSKI VLADARI


Prvobitna država Srba, takozvana Raška, bila je u slivovima reka Lima, gornje Drine sa Pivom i Tarom, dolinom Ibra i gornjim tokom Zapadne Morave sa glavnim gradom Rasom, odakle i naziv Raška. Prvi srpski župani koji su doveli Srbe na Balkan poznati po imenu.

Svevlad, Samovlad, ili Samo, Samko 1. od 492-530 god.

Svevlad, ili Samo, Samovlad, kao što su ga pisali, odpočeo je tako reći dejstvitelno vladati (od kad se zna) oko 492 god. po Hristu u ovim srpskim zemljama. Od tog doba znaju zanj pametariste koje vele: da je se on pojavio u vreme Pape Gelalie (postao Papa 491 a umro 496) i Imperatora Anasta (vladao od 491-518 god.). Kako je, od kad je baš upravo počeo vladati ovaj naš prvi vladaoc Svevlad zasad se još ništa pouzdano ne zna, samo se zna: da je oko 530 god. umro, ostavivši posle sebe 3 sina: Borisa ili Brusa najstarijeg, Tatilu, ili kao što ga nepravilno pišu Totilu srednjeg, i najmlađega Strojila, ili Ostrojila.

Tako je dakle Svevlad vladao punih 38, od kada se zna, a koliko je pre ovoga vladao ne zna se. A vladao je od dan: Stare Planine do Rila pa do Jadranskog mora, i od niže Avlone pa do ispod Trsta.

Car Svevlad, ili Samovlad 2. sin Strojimirov, Samovladović (552-564)

I vladao je srpskom carevenim punih 12 god: t j: do 564 god: Svevlad drugi odma obrne svoju vojsku te prođe kroz svu zemlju svoju od niže Vojunje pa sve skoro do Beča, i od Jadranskog mora pa do Iskra u turskoj
Srbiji. On je nemilostivo u tom svom putu, gonio i ugnjetavao Hristijane, negledajući i na rođenu braću svoju. U to vreme Solinjani, sa svojih morskih ostrva i zaklona, pošlju prosbe u Carigrad, da ih ovaj zaštiti; no na sreću njihovu, a nesreću srp: naroda Samovlad, ili Samo umre, kao što smo rekli 564. god: a na njegovo mesto stupi sin mu car Selimir.

Posle tog vremena znamo prve od srpskih župana, samo po imenu kako nam je ostavio vizantijski car-istoričar Konstantin VII Porfirogenit (913-959). To su župani: Višeslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir.

Vlastimir (IX v. - 860) je prvi srpski župan (knez) o kome imamo više podataka. On je sin župana Prosigoja, vladao je vrlo uspešno Srbijom. U trogodišnjem ratu (koji je bio u vremenu od 836. do 852. g.) protiv bugarskog kana Presijana Vlastimir je bio pobednik. Da bi i sa zapada osigurao svoju otadžbinu, udao je svoju ćerku Krajinu za trebinjskog župana Belu, podarivši mu titulu kneza („arhonta"). Time je Travuniju vazalno vezao za Srbiju (Rašku), u čijem je sastavu ona ostala kao zavisna oblast, do druge polovine X veka.

Mutimir (860-890) je naslednik i sin župana Vlastimira. On je sa svojom braćom Stojimirom i Gojnikom uspešno odbio novi bugarski napad na Srbiju za vreme Borisa (852-888), kada Bugarska počinje da jača, ali je i Srbija (Raška) postala dosta snažna država. U vreme župana Mutimira izvršeno je „Krštenje Srbije" 879. godine. Sva srpska plemena bila su objedinjena u „novoj hrišćanskoj veri", čiji će plodovi tek kasnije postati kolosalni u epohi neprevaziđenih Nemanjića.

Prvoslav (Pribislav) (891-892) - on je sa braćom Branom i Stevanom kratko ostao kao župan (knez) da vlada Srbijom, jer ih je uklonio brat od strica Petar Gojniković, sin Gojnikov. Petar (Gojniković) (892-917) - u svojoj dugoj vladavini župan Petar se oslanjao na Vizantiju, odbijajući i kažnjavajući dinastičke napade svojih srodnika. Godine 917. u Srbiju su ušli Bugari, koji su za vreme cara Simeona (893-927) postali veoma snažni; oni su na prevaru uhvatili župana Petra Gojnikovića a umesto njega postavili Pavla Branovića.

Pavle Branović (917-920) vladao je Srbijom kao bugarski vazal. On je bio uhvatio vizantijskog miljenika koji je došao iz Carigrada, Zaharija Prvoslavljevića i predao ga Bugarima. Međutim, kada je on sam prišao VizantiJi napustivši Bugare, oni su ga uklonili i za župana Srbije postavili Zaharija Prvoslavljevića, sina Prvoslava župana (890-892) , a unuka Mutimirovog.

Zaharije Prvoslavljević (920-924) je kao župan Srbije sa narodom teško podnosio vlast Bugara, te „setivši se dobročinstava romejskog cara", prešao je na stranu Vizantije.

Časlav Klonimirović (927/8-950) je sin Klonimirov, koji je skoro ceo život proveo u Bugarskoj. Smrću cara Simeona (927), on dolazi u Srbiju, te uz pomoć Vizantije obnavlja svoju državu. Tada je Srbija (Raška), pored centralnih oblasti, obuhvatala Bosnu i Travuniju. Samo je Hum gde su živeli Srbi (kao i u svim prostorima od Cetine do Bojane, kako svedoči Konstantin VII Porfirogenit) ostao nepripojen Srbiji; njime je upravljao Mihailo Višević. koji se posle poraza Bugara od Vizantije stavio pod njihovu zaštitu. Kako su krajem IX veka u Panoniju stigli Ugri (Mađari), oni su svojim brzim konjima iz podunavske ravnice (Dunava i Tise) pravili upade u srpske zemlje, naročito u Bosnu, ali ih je suzbio srpski župan (knez) Časlav, pogubivši u jednom okršaju ugarskog kneza Kiza. Da bi se Ugri osvetili, kako nas obaveštava Barski rodoslov (Letopis popa Dukljanina), oni su u noćnom prepadu u današnjoj Mačvi zarobili župana Časlava i sa bliskim rođacima bacili u Savu. U vreme vizantijskog cara Jovana Cimiskije (969-976) Vizantija će pokoriti Bugarsku i Srbiju sve do reke Dunava.

Zeta ili Duklja

Nekadašnji veći deo stare rimske pokrajine Prevalis zvao se Dukljom (Dioklitija) po ostacima grada Diokleje, u čijoj blizini je u tursko doba sagrađen grad Podgornca. Od XI veka ta oblast se zove po reci Zeti i Zetom. Prvi zetski knez (dukljanski) pominje se na jednom olovnom pečatu kao „arhont Dioklije" Petar.

Jovan Vladimir (kraj H v. do 1016) je srodnik „arhonta Dioklije" Petra. On je vladao Dukljom - Zetom u vreme snaženja cara Samuila (976-1014); koji je pokorio njegovu Zetu (Duklju) a njega odveo u ropstvo. Car Samuilo je kasnije dao svoju ćerku Kosaru dukljanskom vladaru Jovanu Vladimiru i poslao ga da upravlja svojom državom. Posle poraza Samuila (1014. g.) od vizantijskog cara Vasilija II (976-1025) u dinastičkim razračunavanjima, Samuilov sinovac Jovan Vladislav ubio je Samuilovog sina naslednika Gavrila Radomira (1014-1015), kao i njihovog zeta Jovana Vladimira (1016), koji je proglašen za svetitelja (sv. kralj Jovan Vladimir).

Stefan Vojislav (oko 1040-1052) jeste prvi značajni župan-knez Zete (Duklje) koji je vladao dukljanskom državom posle sv. Jovana Vladimira, kada je nestalo ogromno Samuilovo carstvo, a Vizantija, koja je u vreme Vasilija II (976-1025) pokorila Južne Slovene u Samuilovoj carevini i dostigla vrhunac svoje moći, po smrti Vasilija II počela je pomalo da slabi i opada. Stefan Vojislav je podigao prvi neuspeli ustanak protiv Vizantije, ali drugi ustanak potpuno je uspeo. Kod planine Rumije potukao je Vizantince da je ostatak vojske bio „bedan i suza dostojan prizor". On je uspeo da, pored oslobođenja Zete (1042. g.), zavlada Zahumljem i Travunijom.

Mihailo Vojisavljević (1052-1081) on je nasledio svoga oca Stefana Vojislava. Nije uspeo da održi u jedinstvu sve zemlje kao otac mu; ambiciozni dinasti odvojiše od Zete Bosnu, Hum, Rašku; samo je Travunija ostala pod njegovom vlašću uz Zetu. Godine 1052, od Vizantije dobio je titulu protospatara i bio upisan među saveznike i prijatelje romejske. Kad su u Vizantiji izbili nemiri, uspeo je da osvoji Rašku (Srbiju) i preda je na upravu sinu Petroslavu. U Makedoniji je 1073. izbio ustanak protiv Vizantije, u kome je učestvovao i Mihailov sin Konstantin Bodin, ali je bio zarobljen pa ga Je otac otkupio a ustanak je propao; 1077. g. župan-knez Mihailo dobio je od pape Grgura VII (1073-1085) kraljevsku titulu.

Konstantin Bodin (oko 1081. - oko 1101) nasledio je na prestolu svoga oca Mihaila Vojisavljevića. Uspeo je, usled zapleta i zauzetosti Vizantije da ovlada Raškom, Bosnom i Humom. U Bosni je postavio za župana (arhonta - kneza) Stefana, svog srodnika, a u Srbiji -Raškoj postavio je velikog župana Vukana koji je uživao veliki ugled Po smrti Bodinovoj odvojile su se od Zete opet Srbija (Raška), Bosna i Hum.

izvor:spcoluzern.ch

Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави,и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. год., да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због
смутљивог јеретика Арија, цар сазва I Васељенски сабор у Никеји 325. год., где се јерес осуди а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој 80. години представи се ова света жена Господу 327. год. А цар Константин надживи своју мајку за 10 година и упокоји се у својој 65. год. у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

(Свети Владика Николај Жички и Охридски; «Охридски пролог»; Глас Цркве; 2000.; стр.353.-354.)

izvor:czipm.org