[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne znam kojim će se naoružanjem voditi treći svetski rat, ali četvrti će se voditi kamenjem i toljagama.

Albert Ajnštajn


Dođeš i otmeš zemlju neprijatelju; dođe neprijatelj i oduzme zemlju tebi. Ova drevna sumerska izreka urezana na glinenu pločicu pre nekih 5.500 godina, možda je najstariji, ili bar jedan od najstarijih zapisa kojim je civilizovani čovek saopštio definiciju rata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još u antičko doba grčki filozofi su tvrdili da je rat prirodno stanje duha i prirodan način sticanja imovine. Ratovi se najviše pamte po vojskovođama jer imaju snagu karaktera, sposobnost i harizmu koja ih izdvaja od prosečnih nasilnika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U knjizi "Umeće ratovanja", čije je tekstove pre više od dve hiljade godina napisao i sakupio zagonetni kineski ratnik i filozof Sun Cu, piše, između ostalog, da najbolje vojskovođe kvare neprijatelju planove dok su ovi još u svom začetku, osrednje vojskovođe sprečavaju neprijatelja da sklopi saveze, a najgore vojskovođe napadaju neprijateljske gradove...


[You must be registered and logged in to see this image.]

DžINGIS-KAN (1162-1227)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ujedinio najratobornija plemena


Zavladao je teritorijom od Pacifika do Ukrajine i Indije zahvaljujući spoju diplomatije i surovosti. Samo u gradu Nišapuru pobio je više od milion ljudi, kao i sve životinje. Nešto pre ovog pohoda sa govornice u džamiji u Buhari, u koju je ujahao na konju, sebe je proglasio svevišnjim osvajačem. Mongolski vođa i utemeljivač najvećeg kopnenog carstva u istoriji, koje je prostiralo od Žutog mora do Kaspijskog jezera, rođen je sa imenom Temudžin što znači - oštar čelik. Njegovi ratnici posedovali su samo luk i strelu, konja i čeličnu disciplinu. Trebalo mu je više od 20 godina da nebrojenim bitkama, pregovorima i lukavstvima pokori Mongoliju. Pred čovekom koji je ujednio najratobornija plemena klečali su kontinenti...


[You must be registered and logged in to see this image.]

KIR VELIKI (576. ILI 590-529. P. N. E)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Osnivač Persijskog carstva


Kir II, što u prevodu znači "sličan suncu", osnovao je Persijsko carstvo i ujedinio persijske i iranske narode. Kad se Kir Veliki rodio, njegov deda Astijag je usnio neobičan san, koji su mu sveštenici protumačili kao znak da će ga unuk zbaciti s vlasti. Naredio je svom generalu Harpagu da ubije novorođeno dete. On to nije učinio. Istorija ga pamti po takozvanom Kirovom cilindru, deklaraciji napisanoj na buretu od gline koja se smatra prvom poveljom o ljudskim pravima. Cilindar propisuje religioznu toleranciju, ukidanje ropstva, slobodu izbora i profesije. Novoosvojene narode je tretirao pravedno. Dozvolio je Jevrejima da mogu da se vrate u Palestinu i osvoje hram u Jerusalimu, čime je ukinuto "vavilonsko ropstvo" jevrejskog naroda.

ALEKSANDAR VELIKI (356-323. P. N. E)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pokorio ceo svet


Vojni genije postao je kralj Makedonije (države-grada u staroj Grčkoj) sa nepunih 20 godina. Nasledio je svog oca Filipa II koji je ubijen tokom priprema za rat sa Persijom (današnji Iran). Čim je preuzeo presto, počeo je da gradi izuzetno moćno i veliko carstvo koje se protezalo na velikom prostoru od Grčke do Persije i od Egipta do severne Indije. Posle bitke protiv Persije kod grada Gordion mačem je presekao Gordijev čvor. Obrazovanje je sticao kod čuvenog grčkog filozofa Aristotela i mnogo je doprineo razvoju kulture u svojoj državi. Osnovao je i podigao mnoge gradove, među kojima je najpoznatiji grad Aleksandrija u Egiptu. Osvojio je većinu poznatog sveta pre nego što je napunio 30 godina. Umro je dve godine kasnije, navodno od groznice.


[You must be registered and logged in to see this image.]

GAJ JULIJE CEZAR (100- 44. P. N. E)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Najslavniji rimski imperator


Čuveni rimski vojskovođa, političar i književnik Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu zavladao je kao diktator, a kratko je imao i titulu faraona kada je dobio dete sa Kleopatrom. Njegova vlast označava kraj vrhovne vladavine senata u Rimu i početak Carstva. Okončao je svoju karijeru neslavno kada ga je pri ulasku u senat napala i ubila grupa zaverenika sa 23 uboda noževima. Pre nego što je izdahnuo, Cezar među svojim ubicama uočava i Bruta koga je voleo kao sina. Poslednje reči su mu bile: "Zar i ti sine Brute?". Njegovo telo su odneli robovi i kako nalaže tradicija, spalili ga na Marsovim Poljima.

HANIBAL BARKA (247- 182. P. N. E)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Smrt draža od poniženja


Veliki kartaginski vojskovođa je stigao pred vrata Rima. Kao dečak se zakleo da će osvetiti nepravdu nanetu njegovom rodnom gradu - Kartagini, nekada centru carstva koje je vladalo Mediteranom dok mu Rim nije oteo tu krunu. Sa 40.000 vojnika i 37 slonova prešao je hiljadu kilometara kroz Španiju, preko surovih Pirineja, kroz divlju zemlju Gala u Francuskoj, preko neukroćene Rone i, najzad, preko Alpa. Na primedbu saboraca da je to nemoguća misija, Hanibal je rekao: "Pronaći ćemo put ili ćemo ga sami napraviti". Čekao je pomoć svog brata da bi se uputio na Rim, ali uzalud. Otrovao se jer mu je smrt bila draža nego predaja Rimljanima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ATILA HUNSKI (406- 453)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ubila ga prva bračna noć


Zahvaljujući rimskim izvorima upamćen je kao otelotvorenje okrutnosti i pohlepnosti pa je zato imao nadimak Bič božiji. Prema jednoj legendi Atila je, u stvari, bio mač boga Marsa i druge varvarske vođe nisu mogle da ga pogledaju pravo u oči. Vladao je Hunskim carstvom koje se prostiralo od teritorija današnje Nemačke do reke Ural i od Dunava do Baltičkog mora. Iako je već imao velik broj žena venčao se i uzeo je novu po imenu Ildiko. Dan venčanja protekao je u žestokom opijanju i slavlju. Nađen je mrtav narednog jutra. Navodno je umro od prekomerne doze alkohola i jakog krvarenja iz nosa. Sahranjen je, prema legendi, u tri kovčega, zlatnom, srebrnom i gvozdenom.


[You must be registered and logged in to see this image.]

SUN CU (544-496. P. N. E)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nestao bez traga i glasa


Autor spisa "Umeće ratovanja", drevnog spisa o vojnoj strategiji koji se i dan-danas koristi, još pre 2.500 godina smatrao je napad na sebe i svoju teritoriju bogomdanom prilikom, retkim poklonom sudbine koji se ne propušta. Bio je zagovornik teorije da u takvim situacijama nije dobro reagovati plaho i otkriti svoju snagu, već se valja u prvi mah primiriti. Sun Cu je radio kao najamnik, slično današnjim vojnim konsultantima. Kralj Helu ga je unajmio kao generala oko 512. p. n. e. Kada je on preuzeo komandu, država Vu, do tada smatrana poluvarvarskom, postala je jedna od najmoćnijih država tog perioda na teritoriji današnje Kine. Sun Cu je potom iznenada nestao bez traga...

[You must be registered and logged in to see this image.]

SULEJMAN I VELIČANSTVENI (1494- 1566)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vladao punih 46 godina


Sultan Sulejman Veličanstveni je došao na presto sa 26 godina i vladao čitavih 46! Jedan od najznačajnijih osmanskih vladara koji je sam učestvovao u deset vojnih pohoda zaslužan je za pad Beograda i opsadu Beča. Pod ovim visoko obrazovanim vladarom, koji je govorio četiri jezika (arapski, persijski, srpski i turski), Osmansko carstvo je bilo najveće. Postao je vladar cele severne Afrike, od Mađarske do Iraka, i od Jemena do ruskih stepa. Ovaj prosvećeni vladar je odudarao od ostalih plemića jer je bio pesnik, državnik i zaljubljen u svoju jedinu zakonitu suprugu, Ukrajinku Rokselanu. Ostao je zapamćen i kao Kanuni ili zakonodavac.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SAMUILO (958-1014)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stvorio državu Južnih Slovena


Na području današnje Republike Makedonije, Srbije (osim Banata i Bačke), Crne Gore (osim Primorja), Albanije, rumunske Dobrudže, severne Bugarske i severne Grčke od 976. do 1014. stvorio je veliku državu Južnih Slovena poznatu kao Samuilovo carstvo. Prisvojio je za sebe titulu cara Bugarske i uzdigao je Ohridsku arhiepiskopiju na rang patrijaršije. Poznat i po tome što je bio naklonjen bogumilima, jer su bili jedina organizovana antivizantijska stranka, jasne slovenske orijentacije. Poznat je i po nadgrobnoj ploči koju je podigao svojim roditeljima (Samuilov natpis iz 993. godine), koja spada u jedan od najstarijih sačuvenih slovenskih spomenika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

DUŠAN NEMANjIĆ (1308-1355)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vojevao na svim stranama


Bilo je u srpskoj istoriji više uspešnih vladara i ratnika. Ali samo je jedan bio car Stefan Dušan, poznatiji kao Dušan Silni. Dušan je vojevao na svim stranama. I na jugu i na severu. Proširio je teriotriju srpske države do granica koje ni pre, ni posle njega niko nije dostigao. Uzdigao je Srbiju do najznačajnije vojne sile Balkanskog poluostrva. Borio se i pregovarao sa Vizantijom i uspešno i ravnopravno. I sa carem Andronikom III i sa moćnim Jovanom Kantakuzinom. Krunisao se za cara u Seru 1345. Svakako najznačajniji dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik koji je bio, u stvari, ustav srednjovekovne srpske države.






Vesti online

Atila

[You must be registered and logged in to see this image.]



Atila (406-453), takođe poznat kao Atila Hunski ili Bič Božji, je bio kralj Huna od 434. godine pa do svoje smrti. On je bio vladar Hunskog carstva koje se prostiralo od teritorija današnje Nemačke do reke Ural i od Dunava do Baltičkog mora. Tokom svoje vladavine Atila je bio najveći neprijatelj Istočnog i Zapadnog rimskog carstva: dva puta je pohodio Balkansko poluostrvo, prešao je Galiju do Orleana pre nego što je zaustavljen u bici na Katalaunskim poljima. Potisnuo je zapadnorimskog cara Valentinijana III iz njegove rezidencije Ravene 452. godine, stigao je do Konstantinopolja i Rima, ali nije mogao da zauzme ni jedan od ova dva grada.

U velikom delu zapadne Evrope je zahvaljujući, njemu nenaklonjenim, rimskim izvorima upamćen kao otelotvorenje okrutnosti i pohlepnosti. Nasuprot tome, neki istoričari ga smatraju velikim i plemenitim kraljem.

Poreklo i početak vlade

Atila, budući vođa Huna je po izvorima rođen oko 406. godine. Njegov otac se, po Prisku iz Panijuma, zvao Mundiuh i imao je imao je brata Rugu. Rua (ili Rugila) je bio jedan od hunskih poglavara (432-434). Atila je imao i starijeg brata koga izvori spominju pod imenom Bleda (grč. Βλήδας).

Atilino pustošenje gradova Istočnog rimskog carstva

Dok je Zapadno carstvo bilo u trpeljivom odnosu sa hunskim vođom, to nije bio slučaj sa istočnim. Istočnim carstvom je tada vladao car Teodosije II, koji se suočavao sa hunskom opasnošću. Za vreme dvovlašća kod Huna bilo je samo izolovanih incidenata na granici Teodosijevog carstva, da bi se za vreme Atile sukobi preneli i u unutrašnjost carstva. Istočno rimsko carstvo je u to vreme bilo u sukobu sa Vandalima koji su osvojili Kartaginu i sa sasanidskim kraljem Jazdergerdom II koji je napao Jermeniju 441. godine. Ovo je omogućilo Atili i Bledi otvoren put kroz Ilirik u unutrašnjost Balkanskog poluostrva, koje su napali 441. godine. Hunska vojska je opustošila Margus (Požarevac) i Viminacijum (Kostolac), zauzela Singidunum (Beograd) i Sirmijum (Sremska Mitrovica), pre nego što su se zaustavili. Zatišje je usledilo 442. godine i za to vreme je Teodosije II pozvao svoju vojsku iz severne Afrike i naredio kovanje velike količine novca da bi mogao da finansira rat protiv Huna. Nakon što je obavio pripreme, pomislio je da je u mogućnosti da odbije hunske zahteve.

Atila je na to odgovorio obnovom pohoda 443. godine. Huni su opseli Naisus sa opsadnim ovnovima i pokretnim kulama - novim oružjem u svom arsenalu - zatim su krenuli duž Nišave i zauzeli Serdiku (Sofija), Filipolj (Plovdiv) i Arkadiopolj. Sreli su se i savladali rimske snage izvan Konstantinopolja i zaustavili se zbog nedostatka opsadne opreme. Teodosije II je priznao poraz i poslao dvorskog zvaničnika Anatolija da pregovara o uslovima mira, koji su bili oštriji nego prethodni: car se složio da plati 6.000 rimskih funti (oko 1.963 kg) zlata kao kaznu za nepoštovanje sporazuma, godišnji danak je utrostručen i popeo se na 2.100 rimskih funti (oko 687 kg) zlata.

Godine 447. Atila je opet krenuo na jug preko Mezije. Rimska vojska predvođena Arnegisklusom ga je srela na reci Vid i bila je poražena, ali je nanela velike gubitke Hunima. Huni nisu više imali prepreka, pa su stigli skroz do Termopila. Sam Konstantinopolj je spasio prefekt Flavije Konstantin, koji je organizovao obnovu Teodosijevih bedema, koje je prethodno oštetio zemljotres, a nekim mestima je izgradio nove utvrđene linije ispred starih.

Atila je kao uslov za mir tražio da Rimljani nastave da plaćaju danak i da se povuku sa pojasa zemlje koja se protezalaoko 480 km od Singidunuma, i oko 160 km južno od Dunava. Pregovori su trajali oko tri godine. Na hunski dvor je 448. godine kao izaslanik vizantijskog cara poslat Prisk. On je više puta svojim diplomatskim akcijama uspeo da razuzda Atilu i da otkloni opasnost od hunskog osvajanja. Međutim, većina njegovog dela je sačuvana u fragmentima.

Prvu diplomatsku misiju je Prisk je preuzeo odmah nakon opustošenja Sremske Mitrovice. Putovao je preko Serdike (Sofije) do opustošenog Naisusa (Niš), da bi zatim krenuo duž severnih teritorija, preko Tise u Atilinu prestonicu. Prisk je opisao Atilinu prestonicu kao jedno malo selo u kojima je većina kuća izgrađena od drveta, pa i sam Atilin dvor. U gradu su se mogli videti ogromni drveni zidovi napravljeni od dasaka, zatim kompleksi za ishranu hunskih ratnika i na kraju, na sred sela ogromni krug na kome je izgrađeno postolje za hunskog vođu. Prisk je razgovarao sa Atilom u njegovoj odaji gde je upoznao i njegovu ženu skirskog porekla. Na kraju mu je predao ogromne količine zlata i razne dragocenosti koje je poslao car Teodosije u znak mira.

Prisk je naročito opisao dvorski život Huna. Oni su voleli da pevaju, da se vesele, a svako veče su priređivali bogate večere na kojima je bilo svega. Naročito je opisivao Atilinu neodoljivu želju za vinom i Atiline robinje, koje su uvek bile pored njega. Po rečima Priska Huni su polako prevazilazili fazu varvarskog plemena i počinjali poprimati odlike civilizovanog plemena. Tome je sigurno doprineo i Atilin boravak u Rimu gde je upoznao pravi život naroda visoke rase. Na Atilinom dvoru je boravio i galski lekar Eudoksije, koji je posle sloma Gala prešao na hunsku stranu. Takođe boravio je i jedan Rimljanin iz Mezije koji će se kasnije oženiti varvarkom, a Atila će mu lično kumovati.

Atila kao vođa Huna

Atilin brat Bleda je već, kao stariji, prigrabio vlast nad čitavim hunskom plemenskim savezom, ali se posle povratka Atile saglasio da vladaju zajedno. Period dvovlašća u Hunskoj državi bio je praćen raznim trvljenjima i neslogama. Bleda je kovao zaveru protiv svog brata nekoliko puta, ali ga je Atila osujetio. Bleda je takođe imao veći ugled među Hunima kao stariji vladar.

Atila je ojačao svoj položaj. Optužio je Bledu da je otrovao Rugu i rešio ga se ubistvom 445. godine. Kada je postao jedini vladar Huna, ujedinio je sva hunska plemena i narode od Volge do Germanije. Sedište njegove države, koja se protezala od Danske do Panonije, od Laponije i Rajne do Kaspijskog jezera pa sve do Kine, bilo je u panonskoj niziji, nedaleko današnjeg Tokaja. Njegovu vlast priznavala su mnoga plemena Germana, Sarmata, Slovena i Turaka. Po rečima Priska, koji je jedini video Atilu i njegovu prestonicu, vojska mu je brojala oko 500.000 ratnika. Bila je naoružana strelama, kopljima, mačevima i noževima.

Po osvajanju vlasti Atila je rešio da prekine savezništvo sa Rimom, ali da u početku ne ugrožava teritorije Zapadnog carstva, već samo Istočnog, tj. Vizantije. Atili se za pomoć protiv Vizigota obratio vandalski kralj Gizerik, šaljući mu brojne darove da bi ga naterao da zarati protiv Vizigotskog kralja Teodoriha. To je Atilu pokrenulo da ponovo obnovi neprijateljstva sa Vizigotima. Atila je poslao svoje izaslanike caru Valentinijanu III, u čije je ime vladala njegova majka Gala Placidija u nameri da ih odvuče od saveza sa Vizigota i da se priključe Hunima u zajedničkoj borbi. Atila je obećavao da će čuvati mir prema zapadnom carstvu i da će samo ratovati protiv Teodoriha sa kime se već dugo vremena nalazio u lošim odnosima.

Teodorih je na vreme uvideo opasnost od ponovnog zbližavanja Huna i Rimljana, pa je pisao Atili da se zajedno sa Vizigotima bori protiv Rimljana. Posle preuzimanja trona, Atila je za kratko vreme uspeo da potčini veliki broj okolnih plemena: Skira, Turkilinga, Sarmata, Herula, Hazare, i konačno mu je pošlo za rukom da i Ostrogote stavi pod svoju vlast. Osnovao je moćno kraljevstvo Huna sa sedištem u Panoniji. Sagradio je velelepnu prestonicu koja se nalazila nedaleko od današnjeg grada Đera u Mađarskoj. Skirski kralj mu se pokorio i dao mu je svoju ćerku za ženu. Prema izveštajima Priska sa Atilinog dvora, Atilina žena se zvala Krek i rodila mu je tri sina.

Atila je priređivao manifestacije na dvoru, bio je obožavalac šamana, a bogatu trpezu su mu ukrašavale robinje iz drugih plemena.

Atilin rat protiv Zapadnog rimskog carstva

Kada je Atila osigurao svoju poziciju prema Vizantiji, koja je kupovala mir sa Hunima, okrenuo se Zapadnom rimskom carstvu.

Atilina misao da krene sa vojskom na Rim, nikada ga nije napuštala. Ipak, on je prvo napao njene provincije. Krajem 450. godine napao je Galiju. To je i vreme razvitka Burgundske kraljevine u oblasti Majnca, sa glavnim gradom Vormsom na Rajni. Kod Burgunda je tada vladao kralj Gunter koji se nalazio pritisnut između otvorenog sukoba njegovih ćerki i Huna.

Najznačajnije svedočanstvo ovih događaja je bio starogermanski ep ''Pesma o Nibelunzima''.

Nakon prisajedinjenja Burgunda, Atila izlazi pred zapadnorimskog cara sa jasnim namerama. Traži da se oženi sestrom cara Valentinijana III, Honorijom. Zanimljivo je objasniti kako je došlo do povezanosti Honorije i Atile. Honorija, sestra cara Valentinijana, je 449. godine zatečena u ljubavnoj vezi sa svojim slugom. Nakon toga ljubavnik je pogubljen, a Honorija koja je verovatno bila trudna, izolovana je iz javnog života. Besna poslala je poruku Atili u kojoj je zamolila da postane njen vitez. Atila je to protumačio kao bračnu ponudu i zatražio polovinu Zapadnog rimskog carstva za njen miraz. Protiv ovoga je naročito ustala Valentinijanova majka Placidija koja je izjavila da se njena ćerka neće nikada udati za varvarina. Atila je rešio da spor reši silom.

Jedini čovek koji se tada mogao suprostaviti Atili bio je zapadnorimski namesniik Flavije Aecije. On je jedno vreme bio talac na hunskom dvoru i upoznao je hunski način življenja, njihove običaje i tradiciju. Kada su ga Rimljani u zamenu vratili, pokušao je da uzurpira mesto Valentinijana za novog cara Rimljana, pa je osuđen na doživotno zatočeništvo. Opasnost od Huna je naterala da se on oslobodi iz tamnice i da ponovo komanduje rimskom vojskom. Međutim, Aecije će posle pobede nad Atilom pasti kao žrtva čiste politike. Optužiće ga da je ponovo pripremao prevrat, pa će biti ubijen na ulici 454. godine.

U međuvremenu je kralj Salijskih Franaka preminuo i izbio je sukob za nasledstvo između njegova dva sina, u koji su se upleli i Atila i Aecije, Atila je podržavao starijeg sina, dok je Aecije podržavao mlađeg. Atila je okupio svoje vazale: Gepide, Ostrogote, Tirinžane, Alane i Burgunde i otpočeo je pohod na zapad. Godine 451, stigao je do Belgike.

Flaviju Aeciju je data velika vojska, a on je ponovo postavljen za vrhovnog zapovednika rimskih legionara. Aecije je na jugu formirao jake vojne snage, primivši u vojsku Vizigote, Franke, Gale i Burgunde. Pošto je Atila zauzeo Orlean, koji je Aecije uskoro povratio, Atila je sa otpočeo da se vraća u otadžbinu sa bogatim plenom, ali ga je Aecije u stopu gonio. Hunska vojska je prešla Rajnu nizvodno od Majnca, ali su ih na drugom kraju sačekale odmorne trupe Aecija.

U rano svitanje 20. juna 451. godine na ravnici Katalaunskih polja, sedam i po kilometara od grada Troa, započela je odsudna bitka. U toj bici na jednoj strani su se borili Huni i niz germanskih plemena, među kojima i Ostrogoti, dok su na drugoj strani bili Aecijevi Galo-Rimljani i takođe germanska plemena, između ostalih Vizigoti sa njihovim kraljem Teodorihom I, koji je našao svoju smrt na ovom bojištu i njegovim sinom Torismundom.

Huni su zauzeli desnu stranu polja, a Rimljani levu. Kada je Atila video da je njegova vojska preslaba da bi izborila pobedu, lično je krenuo na Aecija koji se nalazio na brdašcu odakle je mirno posmatrao tok bitke. Atila je posle velikih gubitaka naredio povlačenje u vojne barake, 4 km od polja. Tu su Vizigoti noću pokušali da prepadnu Hune, ali su Huni na vreme podigli uzbunu i oterali Vizigote dalje od logora. Idućeg dana, Atila se sa ostatkom vojske povukao. Aecije je slavio svoju veliku pobedu u Rimu.

Pohod u Italiju

Atila je iskoristio dezorganzaciju Vizigota, pa je preduzeo novi ratni plan, kako bi ostvario svoju želju da se oženi Honorijom. Prešao je Julijske Alpe i upao u Italiju 452. godine. Opseo je grad Akvileju, blizu Venecije i zidine je tukao katapultima. Kad je grad pao, Atila je nameravao da odatle krene na Rim. Valentinijan je pobeo iz Ravene u Rim, dok je Aecije ostao na bojištu, ali nije imao dovoljno vojske da se odupre. Atila je zauzeo je više gradova, opustošio dolinu Pada i stigao do Mincia gde mu je u susret došao papa Sveti Lav I. Samo zahvaljujući papi Lavu I Rim je spašen od razaranja. Epidemije i glad prisilili su Atilu da napusti Italiju.

Atila je nameravao da napadne Konstantinopolj i da ponovo prisili Teodosijevog naslednika Marsijana da plaća danak koji je odbio da plaća, dok je Atila bio zauzet ratovanjem na zapadu. Međutim, Atila je umro početkom 453. godine.

Smrt u bračnoj postelji

Atila je umro na dan svog venčanja, iako je već imao velik broj žena. Uzeo je novu ženu po imenu Ildiko. Dan venčanja protekao je u žestokom opijanju i slavlju. Pijan i požudan kada je pala noć mladu je odveo u svoje odaje. Nađen je mrtav naredno jutro, a nova mlada drhatala je od straha dok je pored nje ležao mrtav veliki hunski vođa. Navodno je umro od prekomerne doze alkohola i jakog krvarenja iz nosa premda postoje i pretpostavke kako je smrt bila nasilna. Sahranjen je, prema legendi, u tri kovčega: zlatnom, srebrnom i gvozdenom. Nakon njegove smrti hunska se država raspala. U toku noći, telo mu je spaljeno po starom hunskom običaju, a zatim stavljeno u kovčeg, zajedno s velikom količinom opljačkanog blaga i spušteno u reku Tisu. Reka je odnela Atilino telo u neznane daljine. U više navrata bilo je pokušaja da se otkrije njegov grob, ali je do sada sve ostalo samo na pokušajima. Hunsko carstvo nakon Atiline smrti raspalo vrlo brzo. Već 454. godine, Ostrogoti i druga germanska plemena pobunila su se protiv Huna, a Atilini sinovi zavađeni među sobom nisu se mogli nositi s krizom.

Ime

Atila je imao gotsko ime (atila je umanjenica od gotske reči ata što znači otac). Na njegovom dvoru su vladali gotski običaji, a spomen mu je sačuvan i u gotskoj narodnoj priči. Zbog svojih pustošenja i surovosti prozvan je flagelum Dei (bič Božiji). To ime se prvi put spominje kod anonimnog pisca iz IX veka. Ušao je u priče i legende mnogih drevnih naroda. Kao legendarna ličnost Atila se javlja i u Nibelunzima (kao: Etzel), Edi (kao: Atli) i u narodnoj tradiciji Južnih Slovena kao Atil pasoglavi.

Legenda o maču boga Marsa

Atila je jedan od najvećih osvajača u istoriji i najčuveniji među varvarskim vođama u doba seobe naroda a od rimskih careva je dobio nadimak bič božiji. Postoji legenda koja kaže kako je Atila ustvari bio mač Marsa i da druge varvarske vođe nisu mogle da ga pogledaju pravo u oči, a da se pri tome ne pokolebaju u svojim namerama.

Legenda Huna kaže da je Atila od jednog čobanina dobio na poklon mač boga Marsa. Atila je našao čobanina sa svojim stadom i primetio krvavi trag po travi. Čobanin mu je rekao da pažljivo prati taj trag. Atila je pratio trag i iz trave izvadio bačeni mač, koga je uzdigao visoko. Atila je poverovao da je to predskazanje za njega da bude jedan od velikih svetskih vođa po Božjoj volji.

(Net)

Aleksandar Veliki

[You must be registered and logged in to see this image.]

Aleksandar III Veliki (gr: Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας ili Μέγας Ἀλέξανδρος,Megas Alexandros; 356 p. n. e. 323 p. n. e.), poznat i kao Aleksandar III Makedonski (Ἀλέξανδρος Γ' ὁ Μακεδών), je bio makedonski kralj. Vladao je 336. p. n. e. - 323. p. n. e.. Pripadao je dinastiji Argeada. Kao makedonski kralj i hegemon Grka osvojio je veliko Persijsko carstvo, te je sa vojskom došao do Indije. Posle Aleksandrove smrti u 33. godini, njegovo veliko carstvo se raspalo u ratovima njegovih generala-naslednika koji su se zvali dijadosi.

Aleksandrovo detinjstvo

Aleksandarovi roditelji su bili makedonski kralj Filip II Makedonski i epirska princeza Olimpija. U mladosti mu je učitelj bio čuveni grčki filozof Aristotel. Aristotel je napustio kraljevski dvor 336 p. n. e. i od tada Aleksandar učestvuje u državnim poslovima. U bici kod Heroneje, 338. p. n. e., gde je Filip II pobedio udružene Atinu i Tebu, Aleksandar je bio zapovednik levog krila. Smatra se da je prvi probio najpoznatiji Tebanski odred, Svetu četu. Već tada je pokazao svoje veliko umeće u ratovanju.

Kada se Filip rastao od Olimpije i ponovo oženio drugom ženom, Aleksandar se s ocem žestoko posvađao. Isprva je Aleksandar otišao s majkom u Epir. Ipak, ubrzo se vratio u Makedoniju i izmirio s ocem. Filipa je 336. p. n. e. ubio sluga Pausanije. Budući da je i ovaj odmah ubijen pozadina ubistva nikad nije rešena. Aleksandar se odmah, uz podršku vojske, a bez veće opozicije, proglasio kraljem. U to vreme Makedonija je imala veliku vojnu premoć nad Grčkom, pa se moglo krenuti na veliki vojni pohod na Persiju.

Dolazak na vlast

Aleksandar je najpre došao u Korint, gde su ga izaslanici svih grčkih gradova, osim Sparte, imenovali vrhovnim vojnim zapovednikom u pohodu na Persiju. Taj pohod je, pre smrti, planirao Filip II. Zatim je otišao na sever i porazio plemena Tribale i Ilire. U Grčkoj su se, međutim, počele širiti glasine o njegovoj smrti pa se grad Teba spremao na ustanak,predvođen čuvenim besednikom Demostenom. Aleksandar je munjevito stigao pred Tebu i zahtevao da se grad preda. Kada su ovi to odbili, zauzeo je grad silom. Nekoliko hiljada Tebanaca je okrutno ubijeno a svi preživeli stanovnici su prodani u roblje. Ceo grad je -osim hramova i kuće pesnika Pindara razrušen, a svaki kamen u gradu preokrenut. Posle toga ostali su se gradovi u Grčkoj pokorili.

Aleksandrovi vojni pohodi



334. p. n. e. Aleksandar je napokon krenuo u pohod na Persiju. Upravu Makedonije poverio je Antipateru. Antipater je, da održi mir u Grčkoj, raspolagao vojskom od 13,000 ljudi. Jačina vojske pod Aleksandrom je bila oko 30.000 pešaka i 5000 konjanika. To je uključivalo oko 15,000 Makedonaca, 7,000 vojnika iz grčkih gradova, a ostalo su bili plaćenici. Drugi po rangu u makedonskoj vojsci bio je iskusni vojskovođa Parmenion. Persijsko carstvo je bilo u velikoj krizi. Lokalni satrapi su u gradovima i pokrajinama vladali praktički samostalno. Zbog toga Persijanci nisu imali veliku kopnenu vojsku, tek mornaricu. Prvi sudar s persijskom vojskom bila je bitka kod Granika, 334. p. n. e.. Makedonska falanga pokazala se superiorna nad Persijancima i Aleksandar je ostvario potpunu pobedu.

Zarobljenici su poslati u Grčku svezani u lancima. Mnogi gradovi u Maloj Aziji otvorili su Aleksandru vrata i dočekali ga kao spasitelja. Oni koji su pružali otpor bili su zauzeti silom i surovo kažnjeni. U osvojenim gradovima Aleksandar je izbacivao tirane i uspostavljao demokratska uređenja. Time se osigurao od eventualnih pobuna. Aleksandar je odbijao pomorsku bitku s Persijancima, već je išao na osvajanje pomorskih gradova. Time je suzio prostor persijskoj floti. Prilikom ulaska u grad Gordion, Aleksandar je mačem presekao čuveni Gordijev čvor. Prema legendi onaj koji odmrsi ovaj zamršen čvor vladaće Azijom. Presecanjem čvora Aleksandar je tako ispunio proročanstvo.

Darije III, persijski car, poražen je i u drugoj bici kod Isa, 333. p. n. e.. Bitka kod Isa je bila odlučna Aleksandrova pobeda i označava početak kraja Persije. Po prvi put su Persijanci izgubili, a da je Darije vodio bitku. Posle bitke Darije beži do Eufrata, a Aleksandar zarobljava skoro celu njegovu porodicu. U bici kod Isa Aleksandar je imao 30.000 vojnika, a Darije III je imao 100.000 vojnika. Pobedom u bici protiv daleko brojnijeg neprijatelja Aleksandar se dokazao kao vojni genije.

Odbivši sve Darijeve ponude za pregovore, vojni pohod se nastavio. Tako je 332. p. n. e. Aleksandar bez otpora ušao u Egipat, gde su ga slavili kao oslobodioca dok su mu egipatski sveštenici ukazali "božanske počasti". U Egiptu je osnovao grad Aleksandriju, 331. p. n. e.. Kroz celi svoj pohod Aleksandar je osnovao nekoliko desetina gradova, većinom iz vojnih razloga. Mnogi od njih su se zvali Aleksandrija. U međuvremenu, Antipater je u Grčkoj porazio spartanskog kralja Agisa III u bici kod Megalopolisa, 331. p. n. e., pa je pohod mogao biti mirno nastavljen.

Teško pristupačan i okružen morem grad Tir odbijao je da se preda. Opsada Tira trajala je sedam meseci, ali je zauzet 332. p. n. e.. Nakon zauzimanja grada oko 8.000 ljudi je masakrirano, a svi preostali, oko 30.000, prodati su kao roblje[3] Aleksandar prelazi Tigar i Eufrat bez otpora. Darije III kao teren za obračun sa Aleksandrom odabire ravnicu, da može razviti svoju vojsku i time iskoristiti brojčanu nadmoć. Aleksandar je porazio daleko brojniju vojsku Darija III u bici kod Gaugamele i zauzeo Persepolis, 331. p. n. e.. Persepolis je spalio kao osvetu za nekadašnje persijske paleže u Grčkoj. Kada je Darije hteo da se preda, ubio ga je njegov sluga Bes i proglasio se njegovim naslednikom kao Artakserks IV. Besa su 329. p. n. e. uhvatili Makedonci i ubili ga. Time je Persija bila osvojena. Aleksandar se proglasio naslednikom Persijskog carstva i Vavilon proglasio glavnim gradom svoje imperije.

327. p. n. e. Aleksandar je krenuo na novi vojni pohod, dalje na istok. Premda je ukupni broj ljudi iznosio više od 100.000 to je uključivalo i žene, decu,zabavljače i drugo. Vojna sila je bila oko 40,000 vojnika. Istočne delove Persije osvojio je bez većeg otpora. Indijski vladar Por dočekao ga je kod reke Hidasp s velikom vojskom koja je uključivala i 200 ratnih slonova. Bitka na reci Hidasp, 326. p. n. e., bila je krvava. Slonovi su nabijali Makedonce kljovama dok su Makedonci slonove terali bakljama. U pometnji koja je nastala slonovi su gazili i jedne i druge. Aleksandar je ipak pobedio i zarobio Pora, kojeg je zatim oslobodio i prepustio mu civilnu upravu zemlje. Koliko je daleko na istok dospeo,nije poznato. Kada je Aleksandar nameravao da krene dalje na istok do kraja sveta vojska je počela da pokazuje znake moguće pobune. Surova klima i tropske kiše smanjile su vojni moral. Aleksandar je pristao na povratak u Vavilon. Prema legendi, kada su vojnici odbili da ga slede i odbacili oružje, Aleksandar se zatvorio u svoj šator i počeo da plače. 323. p. n. e. Aleksandar je planirao vojni pohod na sever Afrike. Vojska je već bila spremna, ali je Aleksandar iznenada umro.

Aleksandrova smrt

Posle povratka iz Vavilona 323 p. n. e. počeo je planirati pohod na Arapsko poluostrvo u Afriku i Kartaginu. Aleksandrov san o jedinstvu svih naroda se nije ostvario jer je iznenada umro u Vavilonu 323 p. n. e. Razlozi njegove smrti su nejasni i najčešće se navodi da je umro od zapadonilske groznice, ne može se isključiti ni tifus ili malarija od koje je bolovao u svojoj mladosti. Nije isključeno ni da je bio otrovan. Svakako posle svog povratka se odao preteranom piću što je sve skupa sa ranama i povredama koje je zadobio u borbi oslabilo njegov organizam i posle raspusnih pijanki on se razboleo i posle nekoliko dana (navodi se i broj 12 dana bolovanja) 10. juna je umro u svojoj 33. godini života.

Na samrtnoj postelji su se oko njega okupili njegovi generali u želji da saznaju kome će ostaviti svoju imperiju i on je navodno izjavio: Najjačem od vas. a takođe je predvideo i lošu budućnost za svoju imperiju što se i obistinilo jer je došlo do ratova među njegovim naslednicima. Jedini njegov legitimni naslednik rodio se nekoliko meseci posle njegove smrti Aleksandar IV koji je ubrzo još kao dete bio ubijen.

Vladanje velikim carstvom

Posle povratka iz Indije Aleksandar je brzo i okrutno ponovo uspostavio svoj autoritet. Trećina satrapa u provincijama je smenjena, a mnogi su osuđeni na smrt i smaknuti. Aleksandar je imao nameru da udruži Makedonce i Persijance u jedan narod i time spreči buduće sukobe. Zbog toga su svi njegovi makedonski vojnici i oficiri, na njegov nagovor, uzimali za žene Persijanke. Zatim je počeo da prima Persijance u vojsku pod istim (povlašćenim) uslovima kao i Makedonce. Kada je Aleksandar odlučio da oko 9,000 makedonskih vojnih veterana vrati u Makedoniju, u vojsci je izbila pobuna. Pobunila se cela makedonska vojska osim Aleksandrove garde. Aleksandar je celu vojsku raspustio, a uzeo u službu Persijance. Zatim je organizovao veliki banket za oko 9.000 ljudi. Time se situacija smirila. Vojni veterani su se mirno s darovima i pod vođstvom Kratera vratili kućama.

Mesto i značenje u istoriji

Aleksandar spada među najznačajnije osobe u ljudskoj istoriji. U 13 godina, koliko je vladao, stvorio je dotad najveće carstvo u istoriji. Ta se država prostirala sve od Makedonije do Indije. Iako se njegovo carstvo raspalo gotovo odmah nakon njegove smrti posledice njegovih osvajanja su bile dalekosežne. Persija, veliko carstvo, prestala je da postoji. Aramejski jezik, službeni jezik u Persiji potisnut je u korist grčkog jezika. Osnivanjem gradova potaknuo je razvoj trgovine i ekonomije. Od 334. p. n. e., kada je Aleksandar krenuo na Persiju, računa se početak novog istorijskog razdoblja koje se zove helenizam. Aleksandar se ubraja i među najveće vojne genije. Mnogim slavnim vladarima i vojskovođama, npr. Gaj Julije Cezar, upravo je on bio životni uzor.

(Wikipedija)

Tamerlan

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tamerlan (1336-1405), bio je tatarski emir (1360 - 1405). U tri pohoda je pobjedio Zlatnu Hordu, osvojio je i potčinio Persiju, Indiju, Mesopotamiju i veliki dio Male Azije. Njegovo carstvo se prostiralo od Moskve do Kineskog zida. Prestonica carstva je bio Samarkand, gdje mu se i grob nalazi.

Ratovao je i sa turskim sultanom Bajazitom, koga je potukao u bici kod Angore (1402. godina). Time je u Otomanskom carstvu došlo do decenijskog građanskog rata između Bajazitovih sinova što je oslabilo Osmanlije i produžilo je za koju deceniju opstanak nekih balkanskih zemalja (Srpska despotovina, Vizantija itd.).

Takođe je bio poznat po nazivu Timur-Lenk, što u prevodu znači Timur šepavi.

Rani život i počeci

Tamerlan je rođen u Transaksoniji, pored Hindu Kuša, Oko 70km južno od Samarkanda, u današnjem Uzbekistanu.

Tamerlan je svoju ranu vladavinu zasnovao na tvrdnji da je potomak čuvenog mongolskog vladara Džingis-kana. Ono što je zaista utvrđeno je da je on bio potomak mongolskih plemena koja su se preselila zapadno pošto je Mongolska imperija bila proširena.

Tamerlanov otac Tergaj je bio vođa plemena Barlas, nomadskog turskojezičnog mongolskog plemena. Tergaj je bio čukununuk Karahar Neviana i prvi mongolski plemenski vođa koji je primio Islam. Tergaj je život proveo povučeno, posvetivši se učenju, tako da je pod njegovim nadzorom Tamerlan proučavao Kuran, ali je se posvećivao i fizičkoj spremi.

Vojno vođstvo i ličnost

Tamerlan je tokom mladosti, u svojim ranim dvadesetim, prema Šaraf al Dinu, zadobio ranu od strele zbog koje je ostao sakat u desnu nogu i sa ukočenom desnom rukom do kraja života. Zbog toga je i dobio nadimak Timur Hromi (eng. Timur the Lame). Ali Timuru to nije smetalo u vojničkoj karijeri i do 1369. je zauzeo sve teritorije nekadašnjeg Šagataja, proglasio se za vladara u Balku, i imenovo Samarkand za svoju prestonicu.

Savremenici svedoče da je Tamerlan bio čovek visoke inteligencije, ne samo intuitivne snage, nego i intelektualne. Govorio je tri jezika (među kojima i persijski), proučavao je istoriju, voleo je graditeljstvo i baštovanstvo. Savremenici kažu da je toliko voleo umetnost da nije mogao da je ne krade. Vizantijska vrata palate sa dvora Osmanske prestonice Burse je skinuo i odneo u Samarkand. Kao vrstan igrač šaha, izmislio je totalno novu vrstu te igre, danas poznatu kao "Tamerlanov šah" sa duplo više figura i sto deset polja.

Imperija i ratovi

Tamerlan je se uzdigao iz nomadskih plemena, kao Džingis Kan, ali za razliku od njega, Tamerlan je svoju snagu zasnovao i na znanju naroda koje je pokorio. Njegova država je bila kombinacija nomadskih i naseljenih naroda. Tamerlanova vojska je bila sastavljena od Muslimana, hrišćana, Turaka, Tadžaka, Arabljana, Gruzijaca i Indijaca, a ne samo od Mongola. Bila je poznata ne samo po veličini teritorije koju je zauzela, nego i po surovosti.

Vojska Tamerlana se sastajala od tumena - vojnih jedinica od 10.000 ljudi na pokorenim teritorijama. Sastav je varirao: od članova timuridske porodice, preko članova lojalih plemena Barlas i Džalair, do pripadnika Zlatne Horde, anadolskih i persijskih plaćenika.

Tamerlanova armija je bila stalno u pokretu. 18. juna 1391. je bila velika bitka kod Kanduče posle koje je Tamerlan prodro u Indiju. Sa tog pohoda je doneo slonovaču koju je iskoristio u Samarkandu za gradnju džamija i nekropola. 28. jula 1402. Tamerlan je kod Angore pobedio turskog sultana Bajazita Munju, razbio njegovu vojsku, a samog Bajazita zarobio i potom pogubio u Samarkandu. Savremenici trvde da je bio impresioniran taktikom srpske teške konjice pod vođstvom despota Stefana Lazarevića, te da je despota posle bitke primio sa svim kraljevskim počastima, ali ovaj podatak treba uzeti sa rezervom.

Tamerlanova ambicija je bila da reaktivira Put Svile kao centralnu trgovačku rutu između Evrope i Kine, i da drži monopol nad njim. Monopol bi bio dosegnut osvajanjima, prvenstveno pokoravanjem Zlatne Horde ka severu, potom država Persije, svih ostalih mongoliskih plemena, i napokon Indije i Kine.

Kina i smrt

Prvi vladar Ming dinastije u Kini, imperator Hung Vu (1368.- 1398.)je poslao glasnike u sve bivše mongolske provincije sa zahtevom da bude priznat za vrhovnog vladara. Jedan od glasnika je stigao u Samarkand 1395. i bio je odmah zatvoren od strane Tamerlana, koji je već imao razvijene ambicije o kontroli Puta Svile, razvoju imperije i "prestizanju Aleksandra po veličini osvojenih taritorija".

Drugi vladar Minga, Jing Lo (1402.-1424.) predvideo je mogućnost sukoba sa Tamerlanom i poslao je još jedno poslanstvo u Samarkand. I ovaj drugi glasnik je bio zatvoren. 1405. Jing Lo šalje veliku pomorsku ekspediciju na zapad sa željom da liši Kinu izolacije, ali i da izbegne korišćenje Puta Svile koji drži Tamerlan.

Tamerlan nije slušao savet svojih generala i nije čekao proleće 1405. Krenuo je odmah u napad na Kinu. Planirao je da se bez zaustavljanja zaputi do reke Jarhant, tamo se ulogori i čeka prve znake proleća da počne veliki napad. Napustili su Samarkand rano u januaru. Tamerlan je vodio ogromnu vojsku za njegov poslednji i najveći napad - napad na Kinu. Iako je njegova vojska bila jaka, sam Tamerlan je bio slab. Imao je skoro sedamdeset godina, bio je preslab da hoda ili jaše, morali su da ga nose u nosiljci. Krajem januara stigli su do Utrara. Zbog velike zime i teškog puta Tamerlanovo zdravlje je bilo već ozbiljno narušeno. 17. ili 18. februara 1405. Tamerlan je umro dok je predvodio svoj pohod na Kinu. Njegovo telo je vraćeno u Samarkand i on je sahranjen u džamiji - mauzoleju Gur-i-Mur.

Posle Tamerlanove smrti njegovo carstvo, Timuridska imperija, je oslabila. Suzbijena je na širi prostor srednje Azije, ali je se održala, sa prekidima, još dugo vremena.

Iako nikada nije osvojio Kinu, Tamerlan je sazdao imperiju koja je se širila od granica Kine ko Bosfora, i od Indije do današnjeg evropskog prostora Rusije, jednu od najvećih imperija koju je svet ikada video, i mnogi istoričari ga smatraju najvećim osvajačem posle Aleksandra Velikog.

(Wikipedia)

Живојин Мишић

[You must be registered and logged in to see this image.]

Живојин Мишић (7. јул (по ст.кал.)/19. јул 1855. Струганик - 20. јануар 1921. Београд) је био српски војвода из Првог светског рата. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876-1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.

Биографија

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака. Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић, рођака Војислава Коштунице) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице - Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.

По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.

Војна каријера

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и комадант 5. пука Дринске дивизије.

Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији.

Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног комаданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921.

Publije Kornelije Scipion Afrikanac (lat: Publius Cornelius Scipio Africanus Major) (236. pne.—183. pne.), bio je čuveni rimski vojskovođa i političar. Poznat je po tome što je pobedio Hanibala u Drugom punskom ratu, zbog čega je i dobio nadimak Afrikanac (Africanus). To dostignuće ga je učinilo jednim od najvećih vojskovođa u historiji, a kasnije njegovu porodicu, odnosno ogranak Scipiones učinilo jednim od najuglednijih i političkih najuticajnijih u Republici.

Scipion je prvi rimski general koji je proširio granice Rima van Italije i okolnih ostrva. Postoji anegdota da su se Scipion i Hanibal našli mnogo godina posle bitke kod Zame i da mu je tom prilikom Hanibal rekao da bi on, Hanibal, bio najveći vojskovođa u istoriji da ga Scipion nije pobedio.

Eugen Savojski (1663. - 1736.)


Najveći vojskovođe u povijesti

Bio je austrijski vojskovođa, princ i državnik, a zbog pobjeda u bitkama protiv Turaka dobio je titulu najvećeg ratnika svog vremena. Tijekom dvadeset godina u više navrata je nanosio teške poraze turskoj vojsci nerijetko predvođenim samim sultanom. Posebnu je slavu stekao uspjesima kod Petrovaradina, Sente i Beograda čime je označio kraj osmanlijske dominacije u Europi.

Također je sudjelovao u ratovima za španjolsko i poljsko naslijeđe gdje je svoju moć pokazao Francuzima koji su u to vrijeme bili glavna europska sila.

Aleksandr Suvorov (1729.-1800.)


Po mnogim povjesničarima najveći ruski vojskovođa u povijest. Pratio ga je glas hladnog, ali genijalnog taktičara koji nikad nije poražen u bici. Ugušio je ustanke Pugačova u Rusiji i Kosciuszka u Poljskoj no vječnu slavu mu je donijela borba protiv francuskih revolucionara koje je potisnuo preko Švicarske sve do sjevera Italije.

U tom je pohodu bio toliko uspješan da su ga se preplašili čak i austrougarski saveznici. Oni su mu u strahu presjekli opskrbu namirnicama kako bi spriječili njegovu dominaciju u Europi.

Saladin (1137. - 1193.)


Prvo je bio visoki državnik na dvoru sultana Nuredina, a kasnije je i sam preuzeo tu titulu. Bio je Kurd rodom iz Tikrita, a slavu je stekao bitkama u križarskim ratovima gdje mu je glavni takmac bio Rikard Lavljeg Srca. Žestoko se suprotstavljao krščanskim vladarima i nanio im brojne poraze te na taj način promijenio tijek križarskih ratova. Također je uspješno obranio svoj sultanat od Rikardovog napada, a jedina neuspješna misija mu je bio napad na Jeruzalemsko kraljevstvo.

Iako s druge strane barikade, Saladin je među europskim vladarima smatran plemenitim vitezom. Takvu je čast zaslužio džentlmenskim ponašanjem prema protivnicima koje nije nemilosrdno klao kao što je to bila praksa u to vrijeme. Glasio je kao vođa islamskog svijeta, a o tome svjedoči i činjenica da ga je Fridrik I. Barbarossa izazvao na viteški dvoboj koji se trebao održati kod egipatskog grada Zoana. Dvoboj je dogovoren, ali nikad nije održan jer se Fridrik utopio na putu prema Egiptu.


Саладин (арап. صلاح الدين الأيوبي‎; 1138 — 4. март 1193) је био муслимански војсковођа, а касније египатски и сиријски султан, оснивач династије Ајубида. Историја га памти као човека који је преотео Јерусалим од крсташа.


Саладин је био Курд, рођен у Тикриту, на тлу данашњег Ирака, а његово право име било је Салах ад-Дин Јусуф. Већ у четрнаестој години придружио се члановима своје породице који су били у служби сиријског владара Нуредина. Између 1164. и 1169. године истакао се у борбама против крсташа у Египту. Схватио је какву има моћ и одлучио да сиријском владару ускрати послушност. Поставши командант сиријске војске и египатски везир, Саладин је ујединио Египат, већи део Сирије и горњу Месопотамију. После смрти сиријског владара 1174. године, прогласио се султаном Сирије и Египта. Успео је да придобије војске оближњих земаља и кренуо у напад на крсташе. Године 1187. почиње кампању против хришћана, револтиран заробљавањем кћерке. Исте године се одиграла битка код Хитина у којој је потпуно поразио и заробио јерусалимског краља Ги Лизињана, сурово поубијао темпларе и хоспиталце, заузео Акру, читаву Палестину. Заузео је, споразумно, Јерусалим, у то време престоницу Јерусалимске краљевине (1099 — 1291). Покушао је да заузме Тир, али је подигао опсаду јер је град снадбеван са мора. Ипак, 1192. године склопио је својеврсни мировни споразум са енглеским краљем Ричардом I Лављим Срцем; договор је омогућавао крсташима да поново оснују своје краљевину Јерусалим на палестинско-сиријској обали, али је Јерусалим остао муслимански. Саладин је умро у Дамаску 4. марта 1193. године после кратке болести. Имао је педесет пет година.

Napoleon Bonaparte


Napoleon je bio general tijekom Francuske revolucije te je svojim vojnim pohodima kojim je obranio državu od invazije stekao slavu među narodom. Uskoro je postao neosporni vladar ove velike europske države te je krenuo u nadaleko poznati pohod kojim je osvojio veći dio kontinenta. No napadom na Rusiju je zagrizao više nego što je mogao progutati. Njegovu vojsku koja je brojila više od pola milijuna ljudi desetkovala je strašna zima i ruske trupe te se potučen do nogu vratio nazad gdje je uskoro svrgnut i protjeran na otok Elbu.

Ipak bježi s Elbe i osvaja Pariz tijekom takozvanih 100 dana no konačni slom doživljava porazom kod Waterlooa.