SRPSKE SLAVE





ODLUKA SVETOG ARHIJEREJSKOG SABORA O SLAVLJENJU I PRENOŠENJU KRSNE SLAVE

Sveti arh. Sabor Srpske pravoslavne Crkve (SPC), doneo je 15. maja 1985. g. ovu odluku:

SVETA PETKA

na grčkom Paraskeva, rođena je u selu Epivat, nedaleko od grada Kalikrata,u jedanaestom veku, na srpskoj zemlji, pa se pretpostavlja da je bila Srpkinja.

SVETI DIMITRIJE - MITROVDAN

U trećem veku, posle Hrista, rođen je u Solunu, budući velikomučenik i svetitelj, Dimitrije Solunski.

SVETI NIKOLA

Sveti Nikola ili Sveti Nikolaj (grčki: Νικόλαος, Nikolaos; rođen oko 270.
godine, umro 6. decembra 343. godine, po starom kalendaru) je hrišćanski
svetac, mirlikijski arhiepiskop i velik čudotvorac.

SVETI STEFAN

Sveti Stefan (nazvan Prvomučenik) je bio arhiđakon i blizak rođak apostola Pavla.

SVETI VASILIJE VELIKI

Slavi se 14. januara.
Sveti Vasilije Veliki, bio je arhiepiskop ćesarije (kesarije) Kapadokijske.

SVETI JOVAN

Sveti Jovan, proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše svečara ovog dana ima 20. januara.

DJURDJEVDAN

Rodio se u kući bogatih uglednih roditelja, u mestu Kapadokiji, u Maloj
Aziji. Desilo se da mu je otac postradao kao hrišćanin, a majka prešla
da živi u Palestini.

SVETI SAVA

(narodno ime Rastko) Nemanjić, rođen je oko 1169, a preminuo 1236.
Bio je prvi srpski arhiepiskop, najmlađi sin velikog župana Stefana
Nemanje, brat Vukana i Stefana Prvovenčanog.


izvor:sokobanja

ODLUKA SVETOG ARHIJEREJSKOG SABORA O SLAVLJENJU I PRENOŠENJU KRSNE SLAVE

Sveti arh. Sabor Srpske pravoslavne Crkve (SPC), doneo je 15. maja 1985. g. ovu odluku:

“Budući da je Krsna slava praznik “Male crkve”, to jest porodice, to i najmanja porodica treba da je slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je da proslavlja Krsno ime, bez obzira što ga otac slavi u starom domu.
U znak poštovanja roditelja, tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i
samostalnost slavljenja Krsnog imena, sinovi su dužni da o tome obaveste oca i zamole ga da im to blagoslovi. Ako bi otac odbio ili ne bi hteo “predati” Slavu, sinovi treba da se obrate svešteniku u mestu gde žive, za savet i blagoslov.”
Prema Ustavu SPC “Sv. arh. Sabor, kao najviše jerarhijsko predstavništvo, crkveno-zakonodavna je vlast u poslovima vere, bogosluženja, crkvenog poretka (discipline) i unutrašnjeg uređenja Crkve, kao i vrhovna sudska vlast u krugu svoje nadležnosti.”

“Sve odluke Sv. arh. Sabora, kanonske i crkvene prirode, koje se odnose na veru, bogosluženje, crkveni poredak i unutrašnje uređenje Crkve, punovažne su i izvršne.”
Prema tome, odluke Sv. arh. Sabora su obavezne za sve članove SPC, a to znači, da gornja odluka obavezuje i roditelje i sinove i da je svaka porodica, ma gde se nalazila, dužna da proslavlja svog domaćeg zaštitnika, svoju Krsnu slavu. Jer, ustanova koja donosi zakone u svojoj nadležnosti, ima pravo da ih, prema potrebi i
okolnostima, tumači, dopunjava, pa i menja.
Krsno ime nije lična svetkovina, već porodična i ona se prenosi sa oca na sina. Isto tako Krsno ime nije slava kuće i imanja, već žive porodice, Crkve u malom.


KRSNA SLAVA I NJENA OBELEŽJA

Svaka pravoslavna srpska porodica ima svog domaćeg svetitelja - zaštitnika, koga slavi svečano svake godine, a koji se naziva: KRSNO IME, KRSNA SLAVA, SVETI, SVEČARI… Naziv Krsno ime dolazi od krštenog imena pojedinih porodica ili plemenskih starešina, koji su svetitelja, u čiji dan su kršteni, uzimali za svoga zaštitnika, a svome potomstvu ostavljali da ga i oni slave. Na dan svoga Krsnog imena Srbi nastoje da ostave sve poslove, kako bi se štgo bolje pripremili za proslavljanje svoga zaštitnika. Krsno ime kod Srba ima isključivo crkveno-molitveni
karakter. Slavi se najpre u crkvi, na Liturgiji, gde se spominju naši živi i upokojeni srodnici po telu, pa se tek onda prenosi u dom i tu nastavlja. Porodična zajednica je nastavak crkvene zajednice.
“Gde je Srbin - tamo je i Slava”, ali i obratno: “Gde je Slava – tamo je i Srbin.” Jedno bez drugoga je nezamislivo. Pošto samo Srbi imaju Krsnu slavu (drugi pravoslavni narodi je nemaju), to znači da Srbin bez Slave,ni verski ni nacionalno nije pripadnik Crkve i nacije.
Slava je, dakle, jedan od vidljivih izraza srpske pobožnosti. Kad se za jednog
Srbina kaže: “On slavi,” time je sve rečeno. Taj Srbin ima vezu sa svojom Crkvom, učestvuje u njenom blagodatnom životu. I obratno, onaj koji ne slavi, on je kao grana odsečena od stabla.
Za Srbe se ne bi moglo reći da su pobožan i crkven narod, da su disciplinovani kao
vernici, a ako zanemare i Slavu, onda je tu opasnost da se potpuno odrode i dožive duhovnu katastrofu. Zato je od životne važnosti da Srbi sačuvaju Krsnu slavu u njenom pravom, izvornom obliku i da je kao takvu predaju svome potomstvu.

OBELEŽJA KRSNE SLAVE

U svakoj pravoslavnoj srpskoj kući, na počasnom mestu glavne prostorije, nalazi se slavska ikona. Ispred ikone je kandilo, i tu se obavlja domaća, porodična molitva.

Slavska vodica

Osvećenje slavske vodice u kući svečara vrši se pred slavskom ikonom, na nekoliko dana pre Slave. Domaćica treba da spremi pogodan sud (činiju) sa svežom vodom, stručak bosiljka, kadionicu sa žarom i tamjan, sveću i spisak
imena članova porodice. Osvećenom vodom sveštenik kropi prostorije stana i ukućane, a domaćica sa njom mesi slavski kolač.

Slavska sveća

Bez krsne sveće Krsno ime se ne može slaviti. Krsnu sveću treba da prisluži, zapali domaćin, kad sveštenik dođe da blagoslovi žito i kolač ili kad se osvećeni kolač i žito donesu iz crkve, dakle pred slavski ručak. Paljenje sveće označava početak slavljenja Krsnog imena. Domaćin i gasi slavsku sveću. Slavsku sveću treba obavezno uzeti u crkvi, jer su jedino tamo blagoslovene i osveštane.

Slavsko žito

Slavsko žito je pšenica koja se kuva uoči Slave, zaslađuje medom ili šećerom i
odnosi na dan Slave u crkvu radi osvećenja. Osvećujući slavsko žito sveštenik moli Boga da blagoslovi ove raznovrsne plodove i osveti one koji ih budu jeli, jer su svečari prineli ovo u slavu Božiju, u čast i spomen Svetoga koji se slavi i za spomen onih koji su umrli u blagočestivoj veri (preci i srodnici koji su nam Slavu predali).
Osvećeno žito se služi gostima pre slavskog ručka.Slavsko žito simvoliše vaskrsenje mrtvih, to je prinos u slavu Božiju, učast Svetoga, za zdravlje i sreću svečara i za pokoj duša umrlih predaka. I zato se žito sprema za sve Slave, pa i za Svetog arhangela Mihaila i Svetog proroka Iliju. Može li zato biti nešto lepše i
uzvišenije u životu jednog pravoslavnog hrišćanina!?

Slavski kolač(pogača)

Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna sa slavskom vodicom, ukrašava se krstom i monogramom Hristovim (IS-HS-NI-KA) za izradu kojeg se mogu u crkvama nabaviti posebni pečati. Na dan Slave, kolač se zajedno sa žitom nosi u crkvu radi osvećenja, gde ga sveštenik blagosilja, unakrsnoreže, preliva vinom i okreće sa domaćinom. Gde je to moguće, dolazi sveštenik u kuću svečara i tu vrši slavski obred.

Slavski ručak

Posle blagosiljanja slavskih obeležja domaćica služi goste slavskim žitom, čita se molitva pre jela (Oče naš...) i počinje svečani slavski ručak. Obzirom da je slavski obed nastavak liturgijskog obreda, jela treba da budu spremljena prema crkvenim propisima: posno, u dane koje je Crkva odredila kao posne, a mrsno u ostale dane, van propisanih postova.
U toku slavskog obeda treba da vlada određena ozbiljnost, pristojnost i popggovanje svetinje Krsne slave, u pogledu služenja jelomi pićem, teme razgovora i pesama koje se pevaju. Treba se ponašati tako, da bi se posle Slave moglo reći: “Sve je lepo i čestito bilo i milome Bogu pristupačno”!

K R S N A S L A V A

Kada Srbin Slavu slavi
On uz kolač sveću stavi,
Pa preliva kolač vinom
I sve sveti svetim činom!

Kolač mu je slika Oca,
Svakog dobra davaoca.
Sveća mu je slika Sina,
Slika Duha – sila vina!

Pred Trojicom Srbin stane,
Pa skrušeno on uzdahne:
Care večni, blagoslovi,
Svi su Tvoji dari ovi!

Narod složi i umnoži,
Nek’ svi ljudi budu Božiji,
Nek’ svi slave Ime Tvoje,
Tvoga suda nek’ se boje!

K’o hleb nek’ su srcem blagi,
Kao sveća duhom pravi.
Kao vino nek’ su jaki:
Blagi, pravi, jaki, zdravi!

Nek’ Svetitelj moj Te moli,
On do Tebe bliže stoji,
Zato njemu palim sveću –
Daj nam, Bože, svaku sreću!

ZDRAVICA U SLAVU BOŽIJU

Pismo u dobri i u bolji čas, a sad ćemo u prelijepu Slavu Božiju. Da nam pomože Bog i lijepa Slava Božija. Ko god u Slavu Božiju ustajao, te je spominjao, i njoj se molio, njemu i pomogla i duši i tijelu; koji li je zaboravljao u strahu ili u stidu, ili u svome sagrješenju, te je ne spomenuo, Bog i lijepa Slava Božija njega ne zaboravila, no bila mu najbolja pomoćnica duši i tijelu. Amin.

B. M.

izvor:sokobanja

Sveta Petka prepodobna




SVETA PETKO, Božja Svetiteljko, moli Boga za nas Prepodobna mati naša Paraskevo, čudotvorna pomoći naša, molimo Te iz ove doline plačevne, pogledaj nas grešne i duhovno nejake sa gornjih nebeskih visina. Obriši suze uplakanih, ublaži bolove bolesnih, uteši srca tužnih i nevoljnih. Ispuni molbe i želje onih koji
Ti se od srca mole. Pomoli se mati za sve koji Ti dolaze u hram Tvoj na Kalemegdanu, zahvatajući svetu vodu sa živog izvora Tvoga, Tebi Mati posvećenog.

Prepodobna mati Paraskevo, pogledaj na napaćene sve bolesne, na maloverne i neverne. Pomozi mati Tvojim slavljenicima i svim monahinjama koje nose Tvoje sveto ime. Pomozi sveta Petko svim Hrišćanima, pomozi onima koji zavet monaški pred Tobom dadoše i Tebe mati u zaštitu uzeše.

Pomoli se , mati Paraskevo , Carici Nebeskoj Presvetoj Bogorodici da nas ona vodi stazom spasenja, da ona moli Sina Svoga Gospoda Isusa Hrista,da nas sve udostoji da stanemo Njemu sa desne strane na Sudu Njegovom, da bi spasli duše svoje i svojih upokojenih očeva i matera, svih duhovnika naših koji nas spasenju vodiše i dobar nam primer ostaviše. Amin.

Pravoslavna slava - Sveta Petka



27. oktobra pravoslavni hrišćani slave dan Prepodobne mati Paraskeve - Svete Petke,zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesne i siromašne.




Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na istoku.

Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja. Pored hramova Svete Petke često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju verujući da će im zalečiti rane i zaštititi ih od bolesti.

Crkva Svete Petke u Beogradu nalazi se na Kalemegdanu i za ovaj praznik veliki broj vernika, strpljivo u kilometarskim kolonama, čeka red da bi se pomolili u crkvi.

Paraskeva je rođena u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, pri kraju desetog ili početkom 11. veka.

Po predanju, Sveta Petka je mnoge godine provela u pustinji, u postu i molitvi i usamljeničkom životu. Predanje dalje kaže da joj se u snu javio anđeo i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu. Zato se Sveta Petka na ikonama predstavlja u monaškoj odeći, sa krstom u ruci.

Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se čuda. Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u moldavski grad Jaši.

Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu.

Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad. Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.

izvor;studiob.rs

Slava Sveti Velikomučenik Dimitrije
MITROVDAN

8. novembra / po starom, 26. oktobra




Ovaj slavni i čudotvorni svetitelj rodio se u gradu Solunu od roditelja blagorodnih i blagočestivih. Izmoljen od Boga od bezdetnih roditelja, Dimitrije beše jedinac sin njihov, zbog čega bi s posebnom pažnjom odnegovan i vaspitan.

Njegov otac beše vojvoda solunski; pa kad mu otac umre, car postavi Dimitrija za vojvodu na mesto oca. Postavivši ga za vojvodu Hristoborni car Maksimijan naročito mu preporuči da goni i istrebljuje Hrišćane u Solunu.

No Dimitrije ne samo da ne posluša cara nego, naprotiv, javno ispovedaše i propovedaše Hrista Gospoda u gradu Solunu. Čuvši to, car se veoma ogorči na Dimitrija, pa kada se jednom vraćaše iz rata protiv Sarmata, car Maksimijan svrati u Solun naročito, da stvar ispita. Prizva, dakle, car Dimitrija vojvodu i ispitivaše ga o veri.

imitrije javno pred carem prizna da je Hrišćanin, a uz to još izobliči carevo idolopoklonstvo. Razjareni car baci Dimitrija u tamnicu. Znajući šta ga čeka, Dimitrije uruči sve svoje imanje svome vernome poslušniku Lupu, da razda sirotinji, i ode u tamnicu veseo što mu predstojaše stradanje za Hrista Gospoda. U tamnici mu se javi angel božji i reče mu: "Mir ti, stradalče Hristov, mužaj se i krepi se!"

Posle nekoliko dana posla car vojnike u tamnicu da ubiju Dimitrija. Vojnici nađoše svetitelja Božjeg na molitvi i izbodoše ga kopljem. Telo njegovo uzeše Hrišćani tajno i česno sahraniše. Iz tela stradalca Hristovog poteče celebno miro, kojim se mnogi bolesnici izlečiše. Uskoro nad moštima bi podignuta mala crkva. Neki velmož ilirski, Leontije, beše bolestan od neizlečive bolesti. On priteče moštima svetog Dimitrija s molitvom i bi potpuno isceljen. Iz blagodarnosti podiže Leontije veću crkvu na mesto stare.

Svetitelj mu se javi u dva maha. Kada car Justinijan htede preneti mošti svetiteljeve iz Soluna u Carigrad, iskočiše plamene iskre od groba i ču se glas: "Stanite, i ne dirajte!" I tako mošti svetog Dimitrija ostadoše zauvek u Solunu. Kao zaštitnik Soluna sveti Dimitrije se mnogo puta javljao i mnogo puta spasao Solun od velike bede. Čudesima njegovim broja nema. Svetog Dimitrija smatraju Rusi pokroviteljem Sibira, koji je osvojen i Rusiji prisvojen 26. oktobra 1581. godine.

Sveti Dimitrije bio je za života vojvoda solunski i ostao je to i po smrti. Njegovo prisustvo u Solunu ljudi su osećali naročito prilikom velikih beda. On štiti grad, otklanja nevolje, odbija zavojevače i pomaže svakome ko njegovo ime prizove.

Molitvama svetoga velikomučenika Dimitrija, Gospode Isuse Hriste, Bože
naš, pomiluj nas i spasi.


izvor:novine.ca

Mitrovdan





Praznik Svetog velikomučenika Dimitrija, uspomena na smrt i stradanje velikog borca za hrišćanstvo, biće obeležen danas kao zapovedni praznik Srpske pravoslavne crkve i krsna slava pravoslavnih vernika.

Na ovaj praznik, u srpskom narodu poznat kao Mitrovdan, pominje se pogibija svetitelja koji je život okončao u tamnici 306. godine gde je zatočen, otkazavši poslušnost progoniteljima hrišćana. Prema predanju, svetitelj Dimitrije rođen je i živeo u Solunu, a car Maksimilijan (240-310.) ga je postavio za vojvodu, nadajući se njegovoj odanosti u progonu hrišćana. Dželati su ga, kako je zapisano, zatekli u molitvi i iz daljine gađali kopljima, jer nisu smeli da mu priđu. Hrišćani su telo krišom sahranili, a na grobu su se, veli predanje, počela dešavati čuda i isceljenja, pa su odlučili da na tom mestu podignu crkvu. Solunski hram je podigao velikodostojnik Leontije, izlečivši se nad moštima svetitelja.
Prema drevnim zapisima, Sveti Dimitrije se javio caru Justinijanu (483-565.), sprečivši ga da mu mošti prenese u Carigrad, pa je tako je ostao u Solunu, gde i danas počiva kao zaštitnik tog grada. Sveti Dimitrije predstavljen je na freskama srednjevekovnih manastira u redu svetih ratnika koji su propovedali i borili se za hrišćansku veru. Jedna od najlepših predstava Svetog Dimitrija nalazi se na
Kosovu i Metohiji, u manastiru Dečani, čiji su ktitori Stefan Dečanski (srpski kralj od 1321-1331.) i Dušan (1308-1355). Svetitelj je oslikan u ratničkoj opremi sa štitom i šlemom, pored Svetog Đordja. Svetog Dimitrija s velikim poštovanjem, pored Grka i Srba, slave i Rusi.
Njegov kult je počeo da se širi u Rusiji u 12. veku, a godine 1581. izabran je za zaštitnika Sibira. U Srpskoj crkvi je više od 120 hramova posvećeno svetom Dimitriju, među kojima je i nedavno sagrađena crkva u Novom Beogradu. Njegov lik nalazi se od 1388. godine u grbu Sremske Mitrovice gde se, takođe, veoma poštuje ovaj svetitelj.
Crkveni istoričari nisu saglasni oko toga da li život svetitelja treba vezati za Solun ili Sremsku Mitrovicu, jer je, prema zapisima iz osmog veka, pogubljen u Sirmijumu, a ostaci su mu preneti u Solun, posle osvajanja Srema od varvara.


izvor:blic.rs

Dan svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija

6. maja
/ po starom, 23. aprila

Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici slave dan svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija - praznik poznat u narodu kao Đurđevdan.


Đurđevdan je po broju slavara u Srba na četvrtom mestu, dok je prenos moštiju Svetog Đurđa, Đurđic, na osmom mestu po broju slavara.

Praznovanje Đurđevdana pada 6. maja, a Đurđica 16. novembra po gregorijanskom kalendaru. Đurđevdan je ujedno krsna slava mnogih pravoslavnih Srba i Roma, a, prema narodnoj pesmi, bio je krsna slava i Kraljevića Marka.

Đurđevdan je među najvećim prolećnim praznicima. Prema narodnom, običajnom računanju vremena, Đurđevdan je polutar godine: vreme se računalo od i do Đurđevdana.

Kuće se kite vrbom i zelenilom. Pletu se venci od bilja i leskovog pruća koji se bacaju na kućni krov ili zadenu za kapiju i stajska vrata.

Mnogi do ovog prolećnog praznika ne jedu ovčje mleko i jagnjeće meso, niti do Đurđevdana spavaju u prirodi. Pored toga, mnogi ne muzu koze i ovce do tog dana i na Đurđevdan prvi put pomuzu svu sitnu stoku i prave sir, čija se prva grudva nosi svešteniku da je blagoslovi.

Ako je na Đurđevdan vedro, veruje se, biće rodna godina. Ako tada i sutradan pada kiša, leto će biti sušno. Pada li kiša na treći dan, dakle na dan svetoga Marka, leto će biti kišovito.

Sveti Velikomucenik Georgije

Ovaj slavni svetitelj rodio se u kući bogatih i časnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao.

Već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana. U to vreme car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru.

Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva zena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin.

Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a sveti Đorđe posečen je 303. godine.

Mnoga čuda dešavala su se od tada na njegovom grobu. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebljive vere, učinio moćnim da pomaže svima koji su u nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime.

OBIČAJI

Biljani petak, dan pred Đurđevdan

Meštani sela Mihajlovac već 18 godina obnavljaju običaj branja lekovitog bilja za meleme i bajanje. Taj praznik je poznat kao "Biljani petak", i uvek pada u petak pred Đurđevdan.

Nije svejedno u kojem će se polju brati bilje, pa u mestima gde se običaj održao na Biljani petak, ako je polje daleko, na branje se polazi već oko ponoći. U polje se mora stići pre no sunce izgreje.

Devojke iz polja donose i cveće sa žilama da ga zasade u svoje bašte a ostalo cveće, svezano u kitice, stave pod strehu na istočnoj strani da stoji do Đurđevdana. Na Đurđevdan ga iseckaju, pomešaju sa ostalim đurđevskim cvećem i daju stoci da bude zdrava.

Starije žene, koje se bave bajanjem, rado idu u polje po trave za Biljani petak, jer veruju da bilje ubrano tog dana ima izraženiju lekovitu i magijsku moć.

Na Biljani petak žene beru strašnik, kopitnjak, glogove grančice i jalovi kukurek. Glogove grančice se beru da bi ukućani budu zdravi i dugovečni, a kukurek da im vazda petao pred kućom peva, odnosno da se porodica ne zatre.

U Mihajlovcu kraj Smedereva od 1989. oživeo je običaj jutarnjeg okupljanja biljara i travara, ali takođe i mladih koji potom zajednički odlaze po lekovite trave u potes zvani Bilje, nekoliko kilometara udaljen od Mihajlovca.

Tog dana će u polju travari i biljari govoriti o svojim iskustvima sa skupljanjem i korišćenjem lekovitih trava, o lekovitosti i moćima bilja. Na kraju će devojke u narodnim nošnjama konkurisati za titulu lepotice bilja. Uveče, po povratku iz Bilja, domaćica u lonac s vodom stavlja razne trave brane toga dana. Svaka travka ima posebno značenje: zdravac - da je mnogo zdravlja u kući; grabež - da se momci grabe oko devojke; dren - da deca budu zdrava.


Bilje se potom stavlja pod ružu u bašti, a prvo crveno jaje od Uskrsa, koje se još zove čuvarkuća, stavlja se u lonac sa travkama.

Vodom iz lonca deca se ujutru o Đurđevdanu umivaju, uz želju da budu lepa i rumena kao crveno jaje. Ono se kasnije vraća da čuva kuću do narednog Uskrsa kada će biti zakopano ispod voćke koja nije rađala, da bi dogodine donela plod.


novine.ca

Sveti Apostol i Jevanđelist Luka

31. oktobra / po starom, 18. oktobra

Jedan od sedamdeset apostola Hristovih, bio je Grk i neznabožac. U rodnom gradu, Antiohiji, izučio je filosofiju, medicinu i slikarstvo. Kad je Hristos hodio po zemlji, njegova dela su se nadaleko pročula pa je Luka, gonjen željom da upozna tog neobičnog čoveka, došao u Jerusalim.
Kad je upoznao Hrista i razumeo njegovu nauku, iskreno je poverovao u Gospoda.


Posle silaska Svetoga Duha na apostole, Luka se vratio u Antiohiju, gde je postao saradnik i satrudnik apostola Pavla. Hrišćani su hteli da trajno sačuvaju Hristove reči, pa su molili Luku da napiše Jevanđelje, što je on i uradio oko 60.godine. Luka je bio veoma darovit pisac, o čemu govori stil kojim je pisano Jevanđelje. Glavna ideja ovog Jevanđelja je učenje o Hristu Spasitelju sveta.

Posebno su lepe priče o bludnom sinu, bogatašu i ubogom Lazaru i nepravednom gospodaru. Jedino se u njegovom Jevanđelju sačuvala povest o rođenju sv. Jovana Krstitelja, susretu Deve Marije i Jelisavete, zatim o poklonjenju pastira vitlejemskih i razbojniku koji se pokajao na krstu. Pored Jevanđelja sveti Luka je napisao i Poslanice. Posle smrti apostola Pavla, nastavio je da propoveda Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim zemljama. Kako je bio izvanredno nadaren, on je i slikao. Po predanju, sveti Luka je naslikao tri ikone Bogorodice sa Hristom Bogomladencem, kao i ikone svetog Petra i Pavla, za koje je sama Bogorodica rekla: "Blagodat rođenog od mene i moja neka bude sa ovim ikonama." Te ikone su bile uzor svim kasnijim ikonama, zbog čega se sveti Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Apostol Luka je imao 84. godine kad su ga uhvatili zlobni idolopoklonici i ubili obesivši ga o granu masline u gradu Tebi Beotijskoj.

Na ikoni se Sveti Luka obično predstavlja gde piše svoje jevanđelje, a pored njega leži tele ili vo; a ovo stoga što Luka svoje jevanđelje počinje pričom o Zahariju, ocu svetogJovana Krstitelja, koji je kao sveštenik starog zaveta prinosio telad na žrtvu. U narodu postoji izreka: "Sveti Luka sneg zauka", što znači da se već iza svetog Luke valja nadati rđavom vremenu.

Za vreme vladavine despota Đurđa Brankovića, mošti svetog Luke prenete su iz Rogusa, gde su se tada nalazile, u novopodignutu Đurđevu prestonicu, Smederevo. Ovaj prenos je izvršen s litijom i na najsvečaniji način kroz srpske zemlje i koštao je despota preko 30.000 dukata, koje je u ime poklona morao dati sultanu i pašama u Jedrenu, da mu dozvole da svetog Luku prenese u svoju zemlju. Bilo je to polovinom petnaestog veka. Sveti Luka je bio položen u mitropolitskoj crkvi u Smederevu, koju je despot iznova sagradio i ukrasio. Despot Đurađ se nadao da će sveti Luka biti jaka odbrana Smedereva i pomoćnik srpskom narodu u onim teškim prilikama, posle Kosovskog boja. Međutim, nakon deset godina Turci osvojiše Smederevo, nebrojene ljude, žene i decu isekoše, a dvesta hiljada roblja odvedoše i rasprodaše po belom svetu. Srpski politički život uskoro sasvim ugasnu, a u tim teškim vremenima izgubio se i trag moštima svetog Luke.


novine.ca

SVETI ARHANĐEO MIHAILO - ARANĐELOVDAN

21. novembar / po starom, 8. novembar

Srpska pravoslavna crkva (SPC) i vernici slave u mesecu novembru svetog arhandjela Mihaila ili Arandjelovdan, koji je u Srbiji, prema broju vernika koji ga slave, na drugom mestu, posle svetog Nikole.

Aranđelovdan je i esnafska slava vrećara. U istočnoj Srbiji veruje se da je arhanđel Mihailo najodaniji Bogu. Praznik je ustanovljen u vreme rimskog pape Silvestra Prvog i aleksandrijskog patrijarha Aleksandra.


Arhanđeo Mihailo je, prema verovanju, "živi svetac", sedi na Mesecu i gleda šta ljudi rade, a povremeno i silazi medju ljude. Zbog verovanja da je živ svetac, neki slavari za taj dan ne kuvaju žito. Veruje se i da slavaru arhanđel Mihailo sve vreme slave stoji na desnom ramenu.

Prema učenju Crkve, u početku, kada je Bog stvarao svet, sem vidljivog ili materijalnog, najpre je stvorio duhovni, nevidljivi svet - duhove. U početku svi duhovi behu dobri, ali se jedan, Denica, poneo zbog velike moći koju je dobio od Boga, pa je postao neposlusan, čineci mnoga zla.

Tada su se duhovi podelili na dobre i na zle, na anđele i demone. Grčka reč angelos znači vesnik, a demon - pakosnik. Arhanđel Mihailo smatra se predvodnikom nebeske bestelesne sile, a ime
mu znači - koji je kao Bog.


Anđeli nemaju tela, ali se na ikonama prikazuju u ljudskom obliku. Živopišu se kao mladi ljudi i zbog toga što nemaju telesnih želja i briga kao ljudi. Pošto nemaju ničeg telesnog, pretpostavlja se da nemaju ništa sto bi im kvarilo i ružilo mladost i lepotu, zato su anđeli večno mladi i lepi.

Anđela je sedam, a imaju devet činova. Sveti arhandjel Mihailo slavi se u novembru, jer je to deveti mesec posle marta, u kojem je stvoren svet. Anđeoski činovi su: šestokrili Serafimi, mnogooki Heruvimi, bogonosni Prestoli, Gospodstva, Sile, Vlasti, Nacala, Arhanđeli i Anđeli, a svima je predvodnik arhanđel Mihailo.

Među anđelskim činovima, prema učenju Crkve, savršeno je slaganje, ljubav, jednomislije, jednodušnost, pokoravanje jedno drugom, a svi skupa pokoravaju se volji Božjoj.

Anđeli su uvek obučeni u belu odeću, plaštove, u znak čistote i nevinosti, a samo se arhistrat Mihailo živopiše u odelu, kako su, u davna vremena, nosile vojvode.

Veruje se da arhanđel Mihailo obilazi bolesnike. Prema verovanju, ako im stane više glave - bolesnik ce ozdraviti, a stane li bolnome kod nogu - dani su mu odbrojani. Veruje i da arhanđel Mihailo vucima zatvara čeljusti i ostavlja tajne znake kojima zveri ne smeju da pridju, pa tako štiti čobanska stada.




novine.ca

SVETI NIKOLA

19. decembar / po starom, 6. decembar


Pravoslavni vernici i Srpska pravoslavna crkva (SPC) praznuju dan Svetog Nikole Čudotvorca, zaštitnika putnika i moreplovaca.

Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja primorskog grada Patare u Maloazijskoj oblasti Likiji. Odmah po rođenju u Svetom Nikoli se, kako svedoči predanje, mogao raspoznati budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na svojim nogama bez ičije pomoći.

Pod uticajem svoga strica, koji je bio episkop grada Patare Sveti Nikola se posvetio svešteničkom životu i ubrzo se pročuo svojim neumornim radom, milosrđem i nepokolebljivom verom u Isusa Hrista. Posle smrti svojih roditelja, razdelio je svu imovimu siromasima ne ostaviviši ništa za sebe. O njegovim milosrdnim delima zapisane su mnoge priče a među njima i priča o tri kćeri.

Sveti Nikola se smatra zaštitnikom: dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, putnika uopšte... Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno. Isti motiv se vezuje i za Božić Batu.

PRIČA O TRI KĆERI

U Patari je živeo ugledan i imućan čovek, sa tri veoma lepe kćeri. Njega zadesi nevolja da izgubi sve svoje bogatstvo i naglo osiromaši. U očajanju i bedi, nemajući šta da jede ni šta da odene, čovek odluči da svoju kuću pretvori u bludilište a svoje kćeri u bludnice. Čuvši za krajnju bedu tog čoveka i njegovu zlu nameru, sveti Nikola reši da mu pomogne.
Poštujući reči jevanđelske da milostinju ne treba činiti pred ljudima koliko zbog reklame, toliko i radi želje da ne postidi čoveka koji iz velikog bogatstva zapade u bedu, sveti Nikola odluči da mu svoju pomoć pruži tajno.

Jedne noći uze sveti Nikola veliku kesu zlata i neprimetno je ubaci kroz prozorčić u kuću nesrećnog oca. Našavši sutradan kesu sa zlatnicima, presrećan i zadivljen a ne mogavši da objasni otkuda ona tu, čovek ovo neočekivano dobročinstvo pripisa Božjem proviđenju. Hvaleći Gospoda, on odluči da svo zlato koje je dobio da u miraz svojoj najstarijoj kćeri. Uskoro se ona srećno udade a sveti Nikola, čuvši da je ubogi čovek postupio po njegovoj želji i zakonitim brakom sačuvao kćer od greha, odluči da istu milost učini i drugoj kćeri.

I ne prođe mnogo vremena a otac na isti način udade i drugu kćer. Uzdajući se u Boga i u čvrstoj nadi da će On zbrinuti i treću kćer, čovek reši da sazna koga to tajnog dobrotvora Bog šalje sa zlatom. Jedne noći, bdijući kraj prozorčića, čovek začu zveket ubačenog novca i potrčavši za nepoznatim, prepoznade u njemu svima znanog svetitelja i izbavitelja. Presrećni otac pade k njegovim nogama, poče ih celivati i kazivati reči hvale, ali sveti Nikola ga podiže sa zemlje i zakle da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo.

Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona svetog Nikole a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora gde je bio običaj da se na taj dan ne isplovljava a da se brodovi na pučini usidre i plovidbu nastave sutradan.

Sveti Nikola je umro u petak 6. decembra (to je u našem veku 19. decembar po novom ili Grigorijanskom kalendaru) 343. godine i sahranjen je u sabornoj crkvi u Miri. Tu je njegovo telo počivalo više od šest vekova a hrišćani su dolazili na njegov grob i dovodili svoje bolesnike. Među njima su bili i Stari Sloveni sa reke Don čime se objašnjava zašto je sveti Nikola toliko poštovan kod Srba.

Kada su Turci u jedanaestom veku osvojili Likiju, mošti svetoga Nikole su 1096. prokrijumčarene iz Mira u Bari u Italiji i položene u Crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika.

Tri godine potom građani Barija podigli su velelepnu crkvu svetom Nikoli. Ovom hramu je docnije srpski kralj Stefan Dečanski slao bogate priloge i čitavu crkvu ukrasio srebrom u znak zahvalnosti jer mu je, kako je smatrao, sveti Nikola povratio vid.

Sveti Nikola zimski praznuje se 19. decembra po gregorijanskom kalendaru u znak sećanja na dan svečeve smrti, a letnji 22. maja, kada su svetiteljeve mošti prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari u Italiji. To je za mnoge porodice mala slava ili preslava.

U narodu se zove Mladi sveti Nikola, Letnji sveti Nikola, Nikolice ...


novine.ca

Đurđic



Sveti Georgije koji je, kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru, pogubljen je 303. godine. Propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica je preminula pre izvršenja carske naredbe.

Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama sveti Đorđe je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere, dok se na ikonama za praznik Đurđic predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci. U pravoslavnim manastirima sveti Đorđe je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.

Sveti Georgije je veoma poštovan u našem narodu i slavi se dva puta godišnje - kao praznik prenosa moštiju svetitelja (Đurđic) i 6. maja (23. aprila po kalendaru SPC) kada se obeležava dan njegove smrti (Đurđevdan). U bogoslužbenom kalendaru samo je Đurđevdan obeležen crvenim slovom, dok Đurđic ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Na liturgijama u hramovima pominju se stradanja svetog Đorđa, čije su mošti po želji samog svetitelja prenesene iz Nikomidije u Lidu palestinsku, u hram njemu posvećen. U vreme cara Konstantina hrišćani su sazidali hram svetom Đorđu u Lidi Palestinskoj, a prilikom osvećenja hrama, prenete se u i njemu sahranjene mošti sveca.


Praznik Svetog velikomučenika Georgija-Đurđic, slava ili preslava mnogih srpskih mesta i porodica.

Praznik Svetog Georgija (Đurđevdan) se slavi 6. maja, a jesenja slava je u spomen prenosa moštiju svetog Đorđa (Georgija) iz Nikomidije u Lidu Palestinsku.

U noći uoči stradanja, sveti Đorđe je video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti Đorđe je to snoviđenje ispričao svom slugi i zamolio ga da njegovo telo prenese u Palestinu, zavičaj njegove majke. U vreme cara Konstantina, u Lidi Palestinskoj, hrišćani su sazidali divan hram posvećen svetom Đorđu.

Prilikom osvećenja tog hrama, prenete su i sahranjene u njemu čudotvorne mošti svetog Đorđa, velikomučenika Hristovog.

Preslava - zavetina, to je slava koju pojedini gradovi ili sela slave kao svoju slavu. Ta mesta se mole jednom svetitelju kao zaštitniku svih žitelja. Ako se slavi pojedinačno, to je porodični praznik, kada porodica,naprimer, slavi Đurđevdan, onda obeležava i jesenji praznik Đurđic.

Žitije Svetog velikomučenika Georgija


Sveti Georgije je rođen u Kapadokiji, u Maloj Aziji, od bogatih i uglednih roditelja hrišćanske vere. Posle smrti majke, sve bogatstvo je podelio siromašnima. U to vreme idolopoklonstva, Rimskim Carstvom je vladao Dioklecijan. On ga je postavio, u dvadesetoj godini života, u čin vojvode. Ali, kada je car počeo goniti i ubijati hrišćane, po nagovoru svojih savetnika, sveti Georgije je smelo ispovedio veru. Car je, razjaren Georgijevim postupkom, naredio je vojnicima da ga muče. Muke koje je Svetitelj izdržao prevazilazile su ljudske mogućnosti. Ali, ukrepljivan milošću Božijom, sveti Georgije je sve izdržavao. Videvši ovo nadprirodno zbivanje, mnogi od prisutnih, među njima i kraljica Aleksandra, primili su hrišćanstvo. Videvši da se Svetitelj ne može slomiti telesnim mukama, zli car je naredio da se mačem pogube i sveti Georgije i carica Aleksandra, 6. maja (23. aprila) 303. godine. Taj dan se slavi kao praznik Svetog velikomučenika Georgija - đurđevdan.

Pre smrti je sveti velikomučenik zamolio svog slugu da njegovo telo pogrebe u Palestini, odakle mu je mati bila rodom.

U vreme rimskog cara Konstantina u Lidi, malom gradu u Palestini, sazidan je hram svetog Georgija. Prilikom osvećenja tog hrama verni sluga je ispunio poslednji Svetiteljev zavet prenošenjem moštiju. Na taj dan, 16. novembar (3. novembar), naša Crkva praznuje Prenos moštiju svetog velikomučenika Georgija iz Nikomidije, gde je postradao, u Lidu palestinsku. U narodu je ovaj praznik poznat kao đurđic.

U noći uoči stradanja, sveti đorđe je video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti đorđe je to snoviđenje ispričao svom slugi i zamolio ga da njegovo telo prenese u Palestinu, zavičaj njegove majke. U vreme cara Konstantina, u Lidi Palestinskoj, hrišćani su sazidali divan hram posvećen svetom đorđu.

Prilikom osvećenja tog hrama, prenete su i sahranjene u njemu čudotvorne mošti svetog đorđa, velikomučenika Hristovog.

Preslava - zavetina, to je slava koju pojedini gradovi ili sela slave kao svoju slavu. Ta mesta se mole jednom svetitelju kao zaštitniku svih žitelja. Ako se slavi pojedinačno, to je porodični praznik, kada porodica,naprimer, slavi đurđevdan, onda obeležava i jesenji praznik đurđic.

Život Svetog Đorđa


Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku.

Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu [ep. Nikolaj].' Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu [žrec je neznabožački sveštenik], koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj.

Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. Čudesima koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju.' [ep. Nikolaj].


kurir/info.rts.co.yu/srpskadijaspora

Св. Игњатије Богоносац


Назван је Богоносцем,јер је у своме срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса.
То се десило тачно у оне дане,када је Господ наш учио своје ученике смерности,те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: ''Ко се понизи као дете ово,тај је највећи у Царству небескоме'' (Мат. 18,4).
Касније када одрасте,постаде ученик Светог Јована Богослова,а затим,као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви,појање у две певнице(када на једној страни појање престане,на другој почиње).Такав начин појања открио се Св. Игњатију међу анђелима на небесима.

Пострадао је за Господа свога,Исуса Христа,зато што не хтеде,на захтев цара Трајана,да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима.Због тога цар нареди да га окују и баце лавовима у арену,а они га растргоше и изједоше,тако да је остало само срце његово и пар костију.У тим најстрашнијим мукама,све његове мисли и молитве биле су упућене Господу,да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти.Молитва му је била услишена.Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света,чинећи многа чудеса и помажуци свакога ко га призва у помоћ.

Тропар(глас 4):
И правом причастник,и престолом намјесник
апостолом бив,дјејаније обрјел јеси богодухноване
во видјенија восход;сего ради слово истини
исправњаја,и вјери ради пострадал јеси даже до
крове свјашченомучениче Игњатије,моли Христа
Бога спастисја дусам нашим.

Св. Бесребреници Козма и Дамјан

Два брата,бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан,родом беху из азије,од оца незнабожца и мајке хришћанке,по имену Теодотија.
Након очеве смрти,мајка се посветила служењу Христу,и Богоугодном животу,како је претходно и своје синове научила.
Васпитала их је у Хришћанском духу.Живели су они беспрекорно,по закону Господњем,добивши дар исцељивања,дајући здравље болесним душама и телима.Исцељивали су они све болести,немоћи људске,изгонили зле духове,како год код људи тако исто и код животиња,без икакве награде,већ искључиво у име Бога,који им је те способности и подарио,а по Христовој заповести; ''Забадава добисте,забадава дајите''(Мат.10,8 ).Због тога се и називају бесребреници и лекари.

Десило се да нека жена,Пеладија,разболела од тешке болести,која је прикова за кревет већ неколико година,и кад не могаше наћи јој лека,
позва она Козму и Дамјана да је излече,што они радо учинише.Када је хтела да им плати они одбисе,јер њихова је плата слава Богу,али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дартри јајета,што он учини не могавши то одбити не због плате,но због заклетве.
Сазнавши то његов брат,Козма,се ожалости и остави завестање да када умру,он и његов брат,не сахране их једног поред другог,јер он прекрси завет од Бога дата.Дође време и Свети Козма се први представи Богу,а недуго за њим и Свети Дамјан.Људи су били у недоумици где да га сахране,али у том часу по Божјем промисли,проговори камила,коју су њих двојица исцелили,људским гласом,да се не двоуме,већ да Дамјана сахране поред брата му Козме,јер он не прими она три јајета ради награде,већ ради имена Божјег.Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман.

Свој живот скончаше побожно и у миру,прославивши се многим чудесима,као усрдни посредници и исцељитељи наших душевних и телесних болести,како за живота тако и после смрти.
Јер они исцељују и помажу свакоме ко их призове у помоћ,у болести и у невољама и у данашње дане.

Тропар;
Свјати бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјане,посјетите немошчи нашја:туне пријасте,туне дадите нам.

Духови

Један од посебних дана у години за град Крагујевац и његове вернике, јесу Духови, слава старе Милошеве Цркве. Порта ове Цркве је била место где су одржаване седнице првих наших скупштина, ту је започео скупштински живот у тек ослобођеној Србији.

Зато и није чудо што је ова Црква посвећена Светој Тројици, празнику Силаска Светог Духа на апостоле.

Другог дана Духова 24.маја 2010. године на дан храмовне славе Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију.

Епископу су саслуживали старешина Старе Цркве протојереј Милић Марковић, јеромонах Теодор из епархије аустралијско-новозеландске, архијерејски намесници лепенички и крагујевачки протојереји-ставрофори Саво Арсенијевић и Рајко Стефановић, старешине Саборног храма и Белошевачке цркве протојереји - ставрофори Захарије Божовић и Милован Антонијевић, затим пензионисани протојереји-ставрофори Драгослав Степковић и Милан Борота, ђакони Мирослав Василијевић, Небојша Јаковљевић, Иван Гашић, и Александар Сенић. На Светој Литургији присуствовао је велики број Крагујевчана, на челу са градоначелником града Крагујевца господином Верољубом Стевановићем, а међу уваженим гостима били су и представници Војске Србије, Министарства унутрашњих послова и Ватрогасне јединице. На Литургији су певали ученици крагујевачке богословије Свети Јован Златоусти, предвођени професором Немањом Старовлахом.

Након читања зачала из Јевађеља по Матеју, беседу је одржао протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић. У својој беседи отац Рајко је објаснио улогу Духа Светога у стварању и конституисању Цркве. Дух Свети своју делатност исказује најпре у самој личности Господа Исуса Христа, ослобађајући Га као Сина Божијег нужности створене човечанске природе, смртности те створене природе, јер Га васкрсава из мртвих и омогућава Му да се Он као човек слободно сједињује са Богом Оцем, а то исто чини сада и са нама, односно, оним људима који то желе. Зато је сада Васкрсење и за нас људе могуће, кроз Сина Духом Светим.

По завршетку Литургије, Епископ Јован, свештенство и верни народ, дочекали су на улазу порте копију иконе Богородице Тројеручице, која је захваљујући сестринству манастира Каленића, донесена на целивање. Предходно је са иконом направљен трократни опход око храма, а затим је пререзан славски колач. Овогодишњи колачар био је господин Драган Марковић, а трпезу љубави приредила је Скупштина Града Крагујевца, која се и на овај начин укључила у прославу градске литије, која је организована у поподневим часовима.

Литија је кренула из порте Старе Цркве након читања Акатиста Пресветој Богородици, главном улицом, кроз пешачку зону града, традиционално до Крста, где је Епископ Јован прочитао молитве, после чега се литија поред Општинског суда, главном улицом, упутила ка Првој крагујевачкој гимназији, где су ученици Веронауке Музичке гимназије приредили краћи уметнички програм. У литији је учествовао градоначелник града Крагујевца г. Верољуб Стевановић, припадници Војске Србије, одред МУП-а, Ватрогасне јединице града Крагујевца, удружење Сокола, културно-уметничко друштво Смиље, и многи други. По повратку у порту културно-уметничко друштво Смиље одржало је свој програм, Прослава овог великог празника, рођендана Цркве је у вечерњим часовима настављена концертом народне и староградске музике.

Илиндан




Илиндан(Гръомовник) је хришћански и народни празник који се слави 20. јула по јулијанском календару, односно 2. августа по грегоријанском календару. Посвећен је Светом пророку Илији.

У српским песмама, Илија решава спор земље и неба о правди и кривди, пошто је неко време боравио на земљи и спознао да је «кривда на земљици црној». Илија кажњава људе за њихове грехове, затварајући небо на три године тако да сунце не греје, а киша не пада; шаље богиње. У народним представама, Илија је домаћин грома, муња и кише (уп. народне називе свеца — Гръомовник, Гръмоделац, Гръмоломник).

Руски сељаци из околине Смољенска су сматрали да киша пада на земљу када Илија небом развози воду за свеце, па је проспе. По веровањима Бугара, Илија приморава душе умрлих Цигана да праве град, који ће пасти на њиве грешника. По веровањима, муње су трагови Илија кола (бел.) или огњених стрела, којима Илија с неба гађа ђаволе, ламје, хале (ист. слов., јужнослов.). Од удара копита коња пророка Илије или од негових громовитих стрела настају извори, који су у народу поштовани као «свети»

Slavski podsetnik - Sveti Alimpije Stolpnik



SPC i njeni vernici 9. XII po novom ili 29. XI po starom kalendaru, proslavljaju prepodobnog Alimpija Stolpnika. Kao krsna slava pojavljuje se najčešće u Bosni i to u vlaseničkom, srebreničkom, gradiškom i dubičkom protoprezviteratu.

Sveti Alimpije Stolpnik je hrišćanski asketa iz 7. veka. Rođen je oko 522. godine u pobožnoj porodici u Andrijanapolju u Paflagoniji i još kao mali je bio predat na službu Bogu, služivši kao đakon andrijanapoljskog episkopa Teodora koji ga je i naučio Svetom pismu. Iako je bio voljen od svih, uvek je tražio načina da bude sam. Alimpije je želeo da živi u molitvi i usamljeništvu pa se povukao na jedno grčko groblje pored grada Paflagonije, od kojeg su ljudi bežali zbog demonskih priviđenja. Tu se nastanio na jednom stubu (stolpu), i na njemu na hladnoći i vrućini, u postu i molitvi, proveo veći deo života (prema hrišćanskom predanju oko 53 godine). Zbog toga je nazvan stolpnikom. Ni podsmeh ljudi, ni iskušenja nisu ga mogli odatle pomeriti. Najzad, posle nekog vremena, ljudi su počeli da ga poštuju i da mu dolaze radi utehe, pouke i isceljenja.



Oko njegovog stuba podignuta su dva manastira, jedan muški i jedan ženski. U ženskom manastiru živele su Alimpijeve majka i sestra, a on je sa svog stuba, primerom i rečima, ukazivao ljudima put ka spasenju. Po predanju, Alimpije je živeo 120 godina i upokojio se 640. godine u vreme cara Iraklija. Od njegovih moštiju sačuvana je glava u Kotlomuškom manastiru u Svetoj gori. Smatra se jednim od tri velika stolpnika, pored Simeona Stolpnika i Danila Stolpnika. Poštovan je i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.

Ovom svecu posvećeni su i neki hramovi. U našem narodu ovaj dan se u nekim krajevima naziva i Sveti Đorđe Alempije. To je zato što se toga dana slavi spomen osvećenja dva hrama Sv. velikomučenika Georgija, u Rusiji i u Grčkoj. Narod je kult oba svetitelja sjedinio u jedan.

Slava je strogo domaći kult. U narodu se smatra, a to ima svoje mesto i u narodnim pesmama, "ko krsno ime slavi onome i pomaže". U severoistočnoj Srbiji zajedno sa porodicom i kućom slavi i zemlja. Njoj se preko plodova i zdravica obraća kao živom biću. Ona slavi, jer je ona stalna, a sve drugo je prolazno. "Iz zemlje je sve poteklo i u nju se sve vraća" kaže se u narodu, prema tome slava je običaj i obred koji je imao veliki integracioni značaj u razvoju srpskog naroda, čuvanje njegove etničke svesti i drugih obeležja koja ga povezuju u određenu celinu, u posebnu etničku, istorijsku i društvenu zajednicu. U tome je zapravo i najveći značaj krsne slave za srpsku etničku zajednicu.



medias.

Slavski podsetnik - Sv. Andrej Prvozvani



Andrijevdan, Krsna slava koja se proslavlja 13.XII po novom, ili 30.XI po starom kalendaru poznata je i po tome što je proslavlja porodica Karađorđević. Ranije se svetkovala i kao narodni praznik, jer je za vreme Karađorđa na taj dan Beograd oslobođen od Turaka.

Sveti Andrej, prvi Hristov apostol (prvozvani) je i apstol Carigrada i Rusije, a bio je i patron Ruskog carstva i doma Romanovih. Prema predanju, sveti Andrej je bio stariji brat apostola Petra i učenik svetog Jovana Krstitelja, a Jevanđelje je propovedao u Vizantiji i Trakiji, u dunavskim zemljama, a potom u Rusiji i oko Crnog mora, u Epiru, Grčkoj i Peloponezu, gde je stradao. Iako razapet, sa krsta se obraćao okupljenom narodu, propovedao hrišćanstvo i molio se Bogu sve do smrti.



Crkva Sv. Andreja, Sofija, Bugarska

Narodne priče i verovanja o Sv. Andreju

Sveti Andrej se smatra zaštitnikom velikih životinja. Sa njima razgovara, a one su mu pokorne. Nekada su cigani mečkari slavili Andrijevdan, verujući da ovaj svetac kroti medvede kao pse, a da svetom putuje jašući na ovoj zveri.

Narodni običaji

Uoči Andrejevog dana, kuva se kukuruz za medvede, ili poseban kolač - mečkina pobojnica, kojim se tobože zavezivala čeljust medvedu, da ne kolje stoku. U istočnoj Srbiji dan Svetog Andreje naziva se Mečkin dan.

U krajevima gde ima medveda, uoči ovog dana, kuvao se kukuruz "za medvede", koji se ostavlja da prenoći na krovu, pa ako ga "mečke ne izjedu", onda ga ukućani pojedu ujutru. Po planinskim selima pravili su "mečkin kolač" - mečkina pobojnica, koji deca rano odnesu na "mečkina mesta", da medvedi ne kolju stoku. Veruje se da na taj dan medvedi ne čine štetu i ne diraju ljude, zato tada ne valja ići u lov na njih. Za ovaj dan su vezane i mnoge zabrane: u Šumadiji ne štavi se koža niti se bilo šta sa njom radi, a u Homolju ne radi se ništa sa odećom - da ga mečke ne bi pocepale. Vodeničari skupljaju priloge u brašnu, od koga prave „hleb za mečku“, za koji tvrde da ostaje svež godinu dana.



medias.

Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића.



Уношење Исуса Христа у храм

Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова.

Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој...“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду.

Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару.
Значајнији датуми

На Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је донет Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је слављен и као Дан уставности.
Од 2006. је Сретење и Дан војске Војске Србије


wikipedia.