VUK - TOTEMSKA ŽIVOTINJA SRBA


Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veomavažnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezanaza vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak oritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbogčega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji.

Mitologija

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog, bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivajuSvarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već irasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Štazapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi nageogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjemSeveru, u legendarnoj Hiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom jednog južnoslovenskog naroda- Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnostsamog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome boravemrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika,dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoruinače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo štoživotinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje.

Hromost Dažbogovogvuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut imasvoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca. Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskimrodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je nanivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svimfazama , sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinjaimati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođekaratkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno safazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći.Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.Još jedno božanstvovezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz- Bog Meseca i jutarnjeg Sunca.

Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovogizlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kaoživotinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe,ovo je i doba u kome se pojedini ljudi-vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka).Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva doKrima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego štoizađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičanvukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je«vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kaovukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranijeverovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom».Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskojmitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je imeManagarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemnisvet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana iDažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u kogaviše nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost iodnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca nalomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk.

Vanova sestra Poljelja saznaje damože spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo stećisvoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave nalomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara učoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kaotakav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod.

O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemoosvrtom na netradicionalnan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominjevuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu Bogova- Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utičuna zbivanja u svetu Bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca –Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopaganaslovenizovsno, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođevuk-Volh Zmajevič , odnosno srpski- Zmaj Ognjeni Vuk.

Aleksandar Asov spominjevenetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovogsina, tj. poštovalo je Bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji jenjihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog je Veles.

Kult vuka kod starih Slovena

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbiodavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinsji oblik smatra srpskimtotemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga,između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikomvukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretkakod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu senjegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpskamajka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledećuuspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazujeda su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučječeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjihamajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednjaamajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosiime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao štosu Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević,Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani zaime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. UBugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk»odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчиградь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si idan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjegkulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik SvetogSave takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpskisvetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga.

Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vukakoji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka iobezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće,najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. USrbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvimneprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običajda žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne baveovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena kojižive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učiniomnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegovevladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.

Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovimaktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog kojimu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i odkuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom.

Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvatihrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da munašteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da senjihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje uslovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima.

.Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstommagijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo iulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji senoću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana izsvih krajeva sveta.Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junakekoji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima-alovite ili
zmajevite ljude kao i zduhače.

Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduheili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ, kod Rusa волкодлак, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba i Hrvata vukodlak ..

Ova imenica se sastoji od dve reči vuk idlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i unordijskoj reči ulfsark , gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju. Oveimenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika-čoveka koji je svojom voljom zaživota ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom,što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sasvojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudikoji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti.


Izvor: Net
[You must be registered and logged in to see this image.]

Legende o zakopanom blagu

Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) je bila srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414.

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (car 1347-1354). Od njene porodice, u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin (†1463).

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jerina

Umrla je kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457, pretpostavlja se da ju je otrovao njen sin Lazar. Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima su po njoj dobili imena Jerinin grad. (Smederevo, Golubac...) Sa despotom Đurđem Brankovićem imala je šestoro dece. Turci su 1441. zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8. maja te godine ih oslepeli po naredbi sultana Murata II. Prema legendama Stefan je oslpeljen tako što su mu iglom boli oči, sve dok iz njih nije iscutrela sva tečnost. Da bi mu to izvršili, morao je nekoliko sati da sedi mirno, vezan i da gleda samo u jednu tačku.Tako slep se oženio mati Angelinom. Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza. Za Maru, Đurđevu, navodno, najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka. Za Jerinu se može reći da je bila tragičan lik, kome je narodno predanje učinilo veliku nepravdu. Po mom mišljenju ona je srpska Marija Antoaneta,francuska kraljica prema kojoj je više učinjeno zla nego što ga je i sama pravila. Ipak, legenda je uvek jača od istine. Narod teži da stvori mit o pojedinim ljudima, verovatno da se nikada ne zaborave, i da takvi, kao tipovi, predstavljaju simbole jednog vremena ili osobine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

O samoj Jerini ostala je u narodu veoma loša uspomena, pa je nazvana "prokleta Jerina". Njeno je ime neizbrisivo vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za veoma kratko vreme uz ogromne žrtve koje je podnelo stanovništvo Despotovine. Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzen. Koliko je to razmišljanje bilo rašireno u narodu vidi se i po tome što je još nekoliko građevina nazvano Jerininim, iako ona objektivno sa njim nije imala bilo kakve veze. Osim toga, Srbija je bila preplavljena Grcima, koji su zauzimali najistaknutija mesta, koja su omogućavala besomučno pljačkanje naroda i enormno bogaćenje. Na tom polju se naročito isticao drugi Jerinin brat, Toma, koji je u Srbiju došao bez ičega u Srbiju i za samo nekoliko godina postao njen najbogatiji stanovnik. Taj veliki uticaj Grka, ne bez razloga, pripisan je upravo Jerini. Jerini se pripisuje i odlučujući uticaj pri slanju Mare Branković, njene i Đurđeve ćerke, u turski harem. Ne mogavši se na drugi način nagoditi sa Turcima, Đurađ je tokom 1435. godine udao ćerku Maru ("carica Mara") za sultana Murata II. Impulsivni Đurađ se dugo razmišljao da li da ćerku, jedva petnaestogodišnju, pošalje u harem i tek na nagovor Jerine je to učinio. Slično ovome, Jerina se isto tako optužuje da je dozvolila da joj se druga ćerka, Kantakuzina, uda za grofa Ulriha II Celjskog. Dugačak je spisak svega onoga za čega se Jerina još optužuje. Ostala je poznata i po tome što je branioce Smedereva 1439. godine ostavila bez hrane, koju je prodala da bi namakla novac za neke svoje potrebe. To je, navodno, bio osnovni razlog zašto se Smederevo predalo, iako se pre toga tri meseca odupiralo turskim napadima. O tome Mavro Orbin kaže: "kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati (pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve žito), rešiše da se svojevoljno predaju Turčinu".U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je ovdašnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju "prokleta Jerina".

[You must be registered and logged in to see this image.]
Tvrđava

U selu Osipaonici na 17 kilometara od Smedereva, Leontije Pavlović je sredinom XX veka zabeležio predanje po kome je Jerina počela da zida Tvrđavu u Osipaonici, jer su je na to mesto dovele guske koje su poletele sa Nekudima. Kad tu nije našla vodu guske su odletele u selo Radinac nadomak Smedereva, gde je Jerina takođe počela da zida grad. Odatle su ptice prhnule na ušće Jezave u Dunav, gde je nikla Tvrđava, jer se guske više nisu selile. Ovo predanje odražava prastaro verovanje da postoje dobra i loša mesta za zidanje građevina. Po verovanju našeg naroda ako životinje mirno prespavaju na nekom mestu to je znak da je to mesto dobro za gradnju. Gatanje po letu ptica (auspicije) poznavali su još stari Rimljani. I graditelje Rima ptice su dovele na mesto pogodno za zidanje grada. U istom selu doktor Pavlović zapisao je i to kako je narod za vreme zidanja grada primetio da iz Jerine zrači neka demonska snaga. Svaki put kada bi ustala iz trave ona bi pod njom bila izgorela. Njena pratnja sastojala se od samih muškaraca, od kojih je ona zvala na prenoćište koga je htela. Posle jedne zajednički provedene noći svakog svog ljubavnika je ubijala i njegovu glavu nabijala na kolac.

Legenda dalje kaže da se, kada je noć provela sa Đurđem Smederevcem, koji je bio najlepši momak, zaljubila u njega i nije ga ubila već ga je uzela za muža. Ostalo je zabeleženo i kazivanje o tome da je on sa narodom postupao čovečno i olakšavao mu kuluk, zbog čega je narod sa većom voljom radio i brže završio grad. Predanje jasno pokazuje do koje je mere narodno sećanje opredeljeno protiv despotice Jerine. Želeći da opravda svog despota, narod je bio svu krivicu za ono što ga je snašlo svalio na njegovu ženu Grkinju Irinu Kantakuzin. Ona je prikazana kao biće demonske snage, za šta je dokaz i ona izgorela trava ispod nje. Njoj se pripisuje i zidanje grada Ostrovice na Rudniku, gde je despotica umrla. Predanje kaže da je prilikom zidanja ovog grada Jerina koristila kao radnu snagu trudne žene i steone krave i da se zato jedan lokalitet na Rudniku zove Trudelj. Predanje je, naravno, istorijski neosnovano, jer je taj grad postojao mnogo pre njenog dolaska u Srbiju. Ali, Jerina je, po narodnom predanju i pesmama, kriva i za potpadanje despotovine pod tursku vlast. U pesmi se kaže da je dala ćerku Maru za turskog sultana i sa njom zemlju i gradove u turske ruke. Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po njoj, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami "Despot Đurađ Branković" i Vojislav Ilić u pesmi "Pećina na Rudniku" prihvatili su legendu o materoubistvu. Sećanje na bogatstvo despota Đurđa, koji je zaista bio u svoje vreme jedan od najbogatijih vladara Evrope, zadržalo se u verovanjima o "blagu proklete Jerine". Mnogi lovci na blago vekovima su u smederevskom gradu tragali za njim. I danas se veruje, i neretko se ponovo može čuti, da ispod Tvrđave postoje još neotkriveni lagumi puni zlata, koje je tu sakriveno pred najezdom Turaka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovo verovanje dovelo je i do jedne tragične, mada, ispostaviće se, dobrovoljne ljudske žrtve. Legende o zakopanom blagu široko su rasprostranjene u našem narodu i često vezane za stare gradove. Veruje se da se uoči Ivandana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem. Onaj ko zna da pristupi ovakvom mestu na pravi način mogao je da se obogati preko noći. Po istom, verovanju ova mesta su čuvana od strane neke nevidljive sile i svako ko bi otkopao blago pre nego što prinese žrtvu morao bi biti ubijen. Lovci na blago su zato pre otkopavanja izvodili složene obrede koji su podrazumevali i žrtvovanje. Da bi saznali kakvu žrtvu treba prineti, kopači su mesto na kome su verovali da ima blaga posipali pepelom ili brašnom. Gledali su ujutro kakve će tragove videti u pepelu, pa su žrtvovali na tom mestu životinju, čije su tragove videli, ili čak čoveka, ako su tragovi bili ljudski. Danas je to neproverljivo, ali u narodu je ostala priča da je mnogo ciganske dece stradalo u ovakvim ritualima.

Jerina je opevana u mnogim, manje poznatim pesmama.

''Ti si kao prokleta Jerina
moja ljubav ne znaci ti nista
da ponovo Smederevo gradis
nosio bi kamen iz stalista
Ti si kao prokleta Jerina
moja ljubav ne znaci ti nista
na rukama nosio bih stene
da ponovo budes pored mene''

Na samom početku, tačnije u prvoj pesmi, gde se otvara poglavlje pesama o Jerini, biva viđena pozitivno, okarakterisana kao žena koja poseduje čoveštvo, a to je oslikano u pesmi „Ženidba Đurđa Smederevca". Tu je istaknuta kao svetao lik, žena koja govori svom mužu da pozove Srbe u svadbu (jer je on odbijao govoreći da su Srbi kavgadzije i pijanice). Istaknuta je sva njena veličina, ljudskost, hrabrost, ali i patriotizam. Međutim, pesma koje slede posle, pamte kao mučiteljku, prokletnicu, ubicu. Sva njena želja da sačuva Srbiju i njen narod, pogrešno je shvaćena. Zelela je da uzdigne Srbe, a Srbiju sačuva. Ipak,naš narod je rad koji je bio neophodan za sačuvanje Srbije shvatio kao hir i pakost jedne strankinje i zauvek je zamrzeo i prokleo najpogrdnijim rečima,počevši od samog njenog imena. Nijednog trenutka se nisu zapitali da li je njen jedini greh bio borba za Srbiju i ogromna ljubav muža. Đurađ biva negativno okarakterisan odbijanjem da pođe u Drugi kosovski boj, na čelu sa Jankom Sibinjaninom.

Ova žena je zaista bila zaboravljena u našoj istoriji. O njoj se danas malo govori, ne zna se mnogo o njenom privatnom životu, a i oni koji misle da nešto znaju, uglavnom znaju dosta iz njenog nadimka i misle da je to sasvim dovoljno. A da li je? Grob despotice Jerine nikada nije pronađen. Postoje različita mesta koja mu se pripisuju, ali niko do sada nije zvanično rekao gde je sahranjena.

Možda ona i dalje živi, negde u nekom svom velikom gradu. I gleda na one koji su je nepravedno osudili.


Velimir Mladenovic/b92net

PLANINA RTANJ

Rtanjska piramida oduvek je budila ljudsku maštu. Veliki broj legendi vezuje se za ovu planinu prelepih pejzaža. Planina Rtanj je veliki izazov za planinare, pa se svake godine organizuje noćni uspon do vrha. U akciji učestvuje veliki broj planinara. Kreće se oko ponoći i na vrh (Šiljak, 1565 m) se stiže oko 4 ujutro, kako bi se na vrhu dočekao izlazak sunca koji se dugo pamti. Između ostalog, Rtanj je poznat i po lekovitom bilju i čaju koji po njemu nosi ime


Procvat Rtnja vezuje se za nemačkog Jevrejina Samuila Minha koji se u ove krajeve doselio u drugoj polovini XIX veka. Nekoliko decenija kasnije, otvara rudnik uglja „Rtanj“ i gradi svu potrebnu infrastrukturu za veliki broj radnika koji je posao našao u ovom kraju. Podizali su parkove, sportske terene, pomagali radnicima i ostali upamćeni kao dobročinitelji. Tako je bilo sve do dolaska komunista na vlast, kada su Minhovi proterani a rudnik nacionalizovan. U godinama koje su usledile, sve je zapušteno i propalo.


Na najvišem vrhu Rtnja, između dva svetska rata, Greta Minh, udovica Julijusa Minha, podigla je kapelu posvećenu svetom Đorđu. Kapela je izgrađena od kamena koji je dovlačen iz podnožja. Odolevala je dugo zubu vremena, a onda su je devedesetih godina porušili razbojnici verujući da se u njoj krije blago Julijusa Minha. Ostaci kapele vidljivi su i danas.

RADAN PLANINA

Pojava da se teren koji ide prividno nizbrdo zapravo podiže, u psihologiji uopšte nije nepoznata – ona se naziva "iluzija nagiba" i neretko se pominje u literaturi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tragom senzacionalističke vesti da se na planini Radan, na jugu Srbije, pojavila "gravitaciona anomalija", ekipa "Vremena" i Društva za promociju i popularizaciju nauke obišla je lokaciju na asfaltnom putu u selu Ivanje gde se ugašeni automobili kreću "uzbrdo". Nekoliko jednostavnih fizičkih testova i merenja visine i nagiba terena GPS-om, pokazali su da nema nikakve gravitacione anomalije, već da je tu reč o nečem drugom, malo težem

[You must be registered and logged in to see this image.]


IZMEĐU DVE KRIVINE: Na lokaciju, koja je u nastavku sela Ivanje, izlazi se nakon još jedne oštre, planinske krivine. Tu je postavljena tabla sa crvenim natpisom "uzbrdna nizbrdica", nacrtanim automobilom i znakom čuđenja – vidimo i vozila na putu ispred nas, kamere i grupu ljudi. Čini se da smo na vrhu brega i da se kolovoz pred nama naglo spušta ka podnožju brda koje je udaljeno oko tri stotine metara od nas.

Predeo se na prvi pogled ni po čemu ne razlikuje od puta kojim smo došli, ali daje nesumnjiv utisak velike nizbrdice koja se otvorila pred nama – sa obe strane put je prilično obrastao okolnim rastinjem, sa desne strane je nekoliko kuća i jedan potok, a sa leve se protežu uglavnom njive. Napred na horizontu, put koji je ovde ušao u pravinu naglo skreće desno. Iznad njega se vide dva brda, gotovo poravnata jedno iznad drugog – prvo je niže, a drugo je greben Radan planine. Sa druge strane su Kuršumlija i čuvena Đavolja varoš.

Prvi utisak o famoznom gravitacionom fenomenu bez sumnje je impresivan – tako, pred očigledno jakom nizbrdicom gasimo motor, menjač izbacujemo iz brzine i događa se – automobil sam od sebe kreće unazad. I odmiče se od smera za koji nam oči govore da je nizbrdo. Kako vozilo dobija ubrzanje, nastaje prilična neverica i oduševljenje u kolima.

Sa nogama na asfaltu, sve je ipak drugačije. Zajedno sa ljudima iz Društva za promociju i popularizaciju nauke vadimo opremu i prvo otkrivamo da se sve zaista kotrlja prividno uzbrdo, u smeru kojim su išla i kola – lopta, klikeri, voda. Međutim, najobičnija zidarska libela odmah pokazuje da je to najlogičnija stvar na svetu – da se sve kotrlja samo nizbrdo – proveravamo na više desetina tačaka i sudeći po ovom jednostavnom instrumentu, istinska nizbrdica je zapravo na suprotnoj strani od one koju vidimo očima.

Put je, kad se i bez pokazivanja libele lokalno posmatra, bez podizanja pogleda ka horizontu, evidentno nagnut smeru prividne "uzbrdice", u onom kojim su se kola sama kretala. Dakle, nema misterije. Nju zapravo ne vide samo oni koji iz ko zna kojih razloga žele da budu prevareni iluzijom. Uz to, dok se nalazite u vozilu, nizbrdica izgleda više nego uverljivo. "Kako se niko nije setio da stavi libelu?", osmehuje nam se naš vodič.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Nismo ništa posebno planirali za ovu konkretnu lokaciju", kaže nam predsednik opštine koji potom objašnjava kako se u blizini planira izgradnja novog puta. Nekoliko meštana se okupilo, dok televizijska ekipa pokušava da sazna kako fenomen "uzbrdne nizbrdice" utiče na njihov život. Jedan seljak kaže da je primetio kako im u selu voće "čudno truli", drugi kaže da bi za početak ovde trebalo podići jedan kiosk, neko dobacuje da je ovo tako milenijumima, ali odmah ga ispravljaju kako je fenomen tek nedavno otkriven. Oko toga nema saglasja, ali se svi slažu da je sve zaista ozbiljnije počelo prošle nedelje, onda kad je emitovan prvi televizijski prilog.

Već prvi i najjednostavniji testovi među okupljenima izazivaju priličnu pažnju. "Dobro je da stručnjaci ovo jednom ispitaju", kaže neko među okupljenima. Pojedinci se raspituju o čemu je reč. Međutim, zaključak da je bez sumnje reč o optičkoj varci nije prihvaćen sa oduševljenjem. Svi su izuzetno suzdržani, ali je jasno da bi ih drugačiji ishod mnogo više osokolio. Neke su nade definitivno razvejane čak i za televizijsku ekipu. Smeju se samo vozači koji prolaze putem i zastaju kako bi "probali" navodnu uzbrdicu.

NEKOLIKO EKSPERIMENATA:

Kako bismo i kvantitativno, brojem, pokazali u kom smeru je istinska nizbrdica, sprovodimo nekoliko ne posebno složenih testova. Na asfaltu iscrtavamo skalu dugu 30 metara i u odnosu na zadatu horizontalu merimo pod kojim je uglom nagnuta podloga. Iz pet različitih merenja dobijamo da je put zapravo nagnut ka smeru kojim se kola kreću i to pod uglom od 35 lučnih minuta – na svakih 100 metara teren se spušta u proseku za jedan metar. A to je više nego dovoljno da se kola ubrzaju, ma šta nam oči rekle.

Potom sa dva GPS uređaja različitih proizvođača određujemo tačan geografski položaj početka (21° 34’ 43,9" E; 43° 00’ 09,6" N) i kraja nizbrdice (21° 34’ 40,2" E; 43° 00’ 08,5" N). Na više tačaka između ove dve određujemo i konkretnu nadmorsku visinu – hvatamo signal više satelita kako bismo dobili što precizniju vrednost relativnog nagiba terena. Uračunavajući sistemsku grešku ovih instrumenata, sprovodimo po šest nezavisnih merenja i oba puta dobijamo da je nagib terena oko jedan odsto – isto kao i sa geometrijskim merenjem, dobijamo da se teren na svakih 100 metara prosečno spušta za jedan metar. Naravno, spušta se u smeru prividne "uzbrdice", onom u kom se kola kreću.

Na kraju, kako bismo se dodatno uverili, proveravamo i vrednost gravitacionog ubrzanja na ovoj lokaciji. Eksperiment je dobro poznat i gotovo trivijalan – uz pomoć kanapa, za ovu priliku dugog 78,5 centimetara, i viska, na licu mesta postavljamo takozvano matematičko klatno na kome pobuđujemo male oscilacije. Merimo vreme za koje klatno napravi dvadeset oscilacija iz čega dobijamo da je period klatna oko 1,8 sekundi. Potom na osnovu jednačine za period klatna izračunavamo gravitaciono ubrzanje. Dobijamo približnu vrednost od 9,82 m/s2, što je potpuno u skladu sa geografskom širinom na kojoj inače živimo. Sila Zemljine teže ovde, naravno, deluje sasvim neometano.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Ovde ne postoji nikakva gravitaciona anomalija. Tamo gde se kreću kola je nizbrdo", kaže doktor fizike Milovan Šuvakov, predsednik Društva za promociju i popularizaciju nauke (DPPN), istraživač zaposlen na Institutu za fiziku u Beogradu i rukovodilac programa matematike u Istraživačkoj stanici Petnica, koji objašnjava šta je uzrok osećaja da se stvari prividno kreću uzbrdo. "Ovo je zapravo primer jedne lepe prirodne optičke varke", smatra Šuvakov.


Prividna linija horizonta, naime, nije na kraju puta, gde on nestaje sa pogleda, već se čini kao da se nalazi negde gore, verovatno zbog dva ravna brda. Zbog toga put kao da "udara ispod horizonta", što stvara utisak survavanja terena koji se zapravo podiže.

"Ovde je reč o iluziji gde se vizuelni sistem upinje da to izjednači sa horizontom", objašnjava Igor Smolić, takođe član DPPN-a, inače saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu koji je, tokom posete lokaciji, u Ivanju izveo čitav niz merenja položaja i nadmorske visine terena. On kaže da je pojava ove varke dovoljno uzbudljiva da i ona sama može biti jedna vrsta turističke atrakcije. Posebno jer se na drugoj strani puta, gde nema nikakvih brda, dešava igra sa perspektivom, pa se ne može lako videti da je to zapravo niža strana.

POMRAČENJE:

Pojava da se teren koji ide prividno uzbrdo zapravo spušta, u psihologiji uopšte nije nepoznata. Kako su kasnije za "Vreme" objasnili dr Sunčica Zdravković i dr Dejan Todorović iz Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ona se naziva "iluzija nagiba" i pominje se neretko u literaturi.

"Ovaj fenomen je sam po sebi prilično interesantan i ima turističke potencijale, ali ono što zabrinjava jeste kako su se mediji u zemlji poneli prema ovome fenomenu", smatra Šuvakov, koji kaže da su se, uprkos velikom broju stranica koje na internetu opisuju i objašnjavaju slične optičke pojave širom planete, domaći mediji odmah opredelili za širenje neistine o nekom natprirodnom fenomenu, "gravitacionoj anomaliji", čudnim silama ili povezanosti sa Đavoljom varoši.

Sa stanovišta nauke, ovakva anomalija je u dobroj meri besmislena – ona postoji samo u psihologiji. Međutim, na nju se mora nekako reagovati. Šta bi, uopšte, predstavljala jedna istinska, eksperimentalno dokazana anomalija u vidu tako intenzivnog odsustva gravitacionog polja na nekoj tački na Zemlji ili, daleko gore, njegovog delovanja u suprotnom smeru koje bi jedan automobil pokrenulo uzbrdo? Verovatno poremećaj od kog se savremena nauka i uopšte civilizacijska misao ne bi oporavile vekovima. Koji bi se zgodno mogao smestiti u globalni paket nesreća što je masa Srbije umanjena za nedaleku bivšu pokrajinu.

Međutim, ceo slučaj je ostao daleko prizemniji – samo jedan od onih koji podsećaju na histeriju u doba prethodnog režima, izazvanu širenjem straha uoči pomračenja Sunca 11. avgusta 1999. Nema sumnje da, kao i u tom slučaju, i sada presudna odgovornost leži na medijima i pratećim kvaziekspertima koji su se, poput geografa iz prvog priloga, pojavili sa svojim suludim tumačenjima, dajući neophodan autoritet za širenje još jedne masovne zablude. Koje se, nažalost, neće tako lako zaustaviti.

Jer, ma šta pokazivala merenja, GPS ili geometrija terena, bilo da se određuje jednostavnim ili složenim instrumentima, mit o "čudu na Radan planini" i "gravitacionoj anomaliji" teško će se ugasiti. Tako smo ovog leta dobili novu mistifikaciju, još jednu na spisku, sada i bukvalno o tome kako se nizbrdicom može ići uvis, što je možda iluzija koja gotovo da karakteriše naše društvo. A od kakve ni ovog puta niko neće imati koristi. Meštani Bojnika i okoline najmanje – kad mediji odu dalje, tiha planinska sela samo će potonuti dole ispod horizonta, dublje nego što su bila.

Pokojni Sava Savanović, vodeničar iz Valjeva, koji je važio za prvog srpskog vampira i po kome je Milovan Glišić napisao horor pripovetku "Leptirica", moraće ovu "titulu", kao starijem, da prepusti Petru Blagojeviću iz Kisiljeva kod Velikog Gradišta. Naime, prema najnovijim podacima, Blagojević se povampirio još početkom 18. veka, a o tome svedoči tekst u berlinskim novinama "Volkiše cajtung", objavljen u Berlinu 23. avgusta 1725. godine, pod naslovom "Vampir von Kisilevo".


- Ovaj tekst i izveštaj vlasti navode se u knjizi "Tajanstvene duhovne pojave: Čaranje, gatanje, vračanje i proricanje u našem i kod drugih naroda; Kremansko proročanstvo", autora Radovana N. Kuzmanovića, a i ja ga spominjem u svojoj knjizi koja bi uskoro trebalo da izađe iz štampe", kaže za "Vesti" šef mesne kancelarije Kisiljevo Mirko Bogičić, koji se već godinama bavi proučavanjem prošlosti i kulturne baštine ovog sela.


U novinama je naveden izveštaj austrijske vlasti, pod koju je severna Srbija potpala posle Požarevačkog mira 1718. godine, o tome da je u Kisiljevu 1725. godine deset nedelja posle smrti Petra Blagojevića umrlo devetoro ljudi u roku od osam dana, i to posle samo 24 sata bolovanja od nepoznate bolesti. Svi oni na samrti su pričali da im je Blagojević dolazio u san i davio ih i da sada ne mogu da izbegnu smrt. Petrova supruga, kojoj je on, takođe, dolazio u san tražeći da mu na onaj svet pošalje njegove opanke, pričala je da se vampiri poznaju po tome što im telo u zemlji ostaje neraspadnuto, da im rastu kosa, brada i nokti i da dobijaju novu kožu. Posle toga, ova žena je pobegla iz Kisiljeva. Ozlojeđeni zbog ovolikih smrti u selu, meštani su pozvali sveštenika i sa njim se dogovorili da otkopaju Petrov grob, pripremivši prethodno dobro zaoštren glogov kolac.


Ruža Vlajna

"Pored Blagojevića, još jedan poznati vampir u selu bila je i Ruža Vlajna, koja je dugo posle svoje smrti plašila meštane koji okasne, a prolaze usekom nedaleko od groblja. Razbijala im je zemljane sudove, koji bi nepažnjom ostajali preko noći u dvorištu i dozivala ih poimenično sa Dunava, po čijoj su je površini videli da hoda. Međutim, njenih potomaka više nema u selu, a meni nije poznato zbog čega je umrla i čime su joj "došli glave" da se više ne vampiri. Živela je na 100 metara od naše kuće i sećam se da je moj deda Jovan često spominjao, jer je celo selo zaziralo od nje", rekao je Jovan Marjanović iz Kisiljeva.


Pošto su otvorili sanduk, uverili su se da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno prethodnog dana. Posle probijanja glogovim kocem, iz tela, nosa i ušiju počela je da teče sveža, crvena krv. Po starom običaju uništavanja vampira, zapalili su telo, pretvorivši ga u prah, dok je sveštenik neprestano čitao molitve.
Ritual uništavanja vampira iskopavanjem i spaljivanjem u Srbiji je zabranjen, kako navodi u svojoj knjizi Kuzmanović, još od 14. veka i Dušanovog zakonika. Kazna nije bila simbolična, jer "kad se desi da se ljudi iz grobova vade te sažižu, ono selo koje bi to učinilo platiće vraždu, a raspopiće se pop koji je došao na to", navedeno je u Zakoniku.


Bilo kako bilo, na groblju u Kisiljevu ima dosta starih grobova, pa niko sa sigurnošću ne može da pokaže baš Petrov.
- Ipak, jedan od njih zaobilaze u većem krugu mada niko za to ne zna objašnjenje. Iako u selu ima još porodica sa istim prezimenom, nikome od njih nije poznato jesu li u nekom srodstvu sa Petrom - rekao je Bogičić.

Povlen je jedna od planina u lancu Valjevskih planina. Nalazi se na tridesetak kilometara jugozapadno od Valjeva, i čine je više vrhova od kojih su najvažniji Mali, Srednji i Veliki Povlen. To je jedna izrazito lepa i raznovrsna planina, jednostavnog reljefa, i ne mnogo visoka, prošarana raznim lepim pejzažima i prirodnim zanimljivostima odnosno kreacijama prirode, ali sa druge strane vrlo ćutljiva i ćudljiva, često skoro cela obavijena u oblake, te zbog toga i zbog gustih šuma i dubokih kanjona, ispresecanih brojnim i hučećim, pitkim vodenim tokovima: manjim i većim potocima i rečicama i raznolikom bujnom vegetacijom, i
tek tu i tamo po nekim manjim proplankom, teško prohodna, i nevoljno pušta u sebe bilo koga ko hoće da uđe u nju. Planina koja u sebi krije mnoge samo sebi svojstvene osobenosti, stimulativne da se potraže, nađu, vide i upoznaju: prirodne izuzetnosti, planinska sela, kulturno istorijska bogatstva, verske objekte, te već pomenute tajanstvene klance u kojima krije neke od svojih najtajanstvenijih lepota i tajni, kao što je čudnovata, neobična, tajanstvena, misteriozna kamena kugla u jednom od kanjona i reci u njoj planine Povlen


Ova kamena kugla, prečnika 102 santimetra, a obima približno 320 santimetara, nalazi se u Milinkovom potoku, pritoci Poličke reke, reke u slivu reke Jablanice, na nadmorskoj visini od 890 metara. Mestu koje je, vrlo živopisno i teško pristupačno. Od ulaza u oblast gde se u
jednom malom kanjonu i potoku u tom kanjonu ona nalazi put ide najpre kroz jednu, pa drugu šumu, gustu i mračnu, pa onda kroz šumu paprati džinovskih razmera, i onda preko jednog oborenog debla palog preko potoka u kanjonu, bogatog vodom, koja kroz njega teče u kaskadama, praveći u gornjem delu kanjona i reke velike a u donjem male vodopade,
do onog mesta u njemu gde je kugla. Kao i kada su u pitanju druge kamene kugle u svetu i o ovoj kamenoj kugli se malo toga zna. I kao i kod drugih, postoji više priča i ’’istina’’ o njenom poreklu i za sve kažu da su baš one te prave i istinite, a one druge ne. Mišljenja idu od toga da je došla iz svemira, da je obredni kamen,…odnosno da je nastala prirodnim putem… S tim što za razliku od drugih kugli po svetu ova u Milinkovom potoku u Srbiji, na sebi ima neke znake. Tačnije urezane crteže. Njih pet. Istaknutih i vidljivih Čije se poreklo i suština ne znaju. Bilo kako bilo, ovo je još jedna prvorazredna prirodno/neprirodna
izuzetnost zemlje Srbije, koju vredi pronaći, obići, videti i upoznati.


Nastale su vulkanskom aktivnošću, u podvodnim tektonskim poremećajima koji su slični onima koji danas potresaju područje Japana, pre 150 miliona godina, kada je na području Povlena bilo more.

Nauka je ostala imuna i neosetljiva na proizvoljne, mitske predstave o toj pojavi. No, činjenično, suvoparno objašnjenje ne raspaljuje maštu ni lokalnog, planinskog življa na Povlenu, ni avanturista - istraživača, pa zato u narodu, (čak i kod učenih), mistične predstave o tome pobeđuju naučnu istinu i - nastavljaju da žive. Sve na pobrđu Povlena pogoduje mitu.

Bogata i tajanstvena prošlost, nesvakidašnji predeli, nedostupne i tajnovite planinske vrleti, čak i neobična lokalna toponimija koja je u neskladu (Mali Povlen je, sasvim nelogično, viši od Velikog), ali najviše - bistri i maštoviti ljudi. Po predanju ovdašnjih gorštaka, služila je za vezivanje brodova u vreme kada je ovde, kako kažu - bilo more.

Zbilja otkrivaju neobično stenje koje neodoljivo podseća na morske hridi, ali od školjki, morskog peska pa ni alke za vezivanje lađa - ni traga...

Predeli izuzetnih odlika

Lelićki karst

Posebnu turističku atrakciju valjevskog kraja predstavljaju kraški oblici reljefa, kako površinski, tako i podzemni. Rečne doline kanjonskog tipa razdeljuju valjevski kras u nekoliko sekundarnih celina:Brezovački, Lelićki, Bačevački, Lepenički. Orjentisane su u pravcu jug-sever tj. u pravcu nagiba topografske površine i stupnjevito poređanih zaravni.

Najpoznatiji je Cvijićev lelićki karst (mero karst) sa svojom specifičnim nadzemnim i podzemnim oblicima. Dominantni oblici valjevskog krasa su vrtače. Najčešće se javljaju u nizovima, prateći karstifikovanu dolinsku mrežu. Pored niza vrtača javljaju se i slobodno raspoređene vrtače, na kraškim površinama ili na blažim padinama-nekadašnjim dolinskim stranama. Različitog su oblika i dimanzija, a veće se kreću od 50-100 m u prečniku dok su po obliku pretežno levkaste. Dubina pojedinih vrtača iznosi oko 20 m.

Pokrivene su zemljišnim slojem, obrasle samoniklom vegetacijom ili se obrađuju. Najplodnija su dna vrtača, u kojima se gaje povrtarske kulture.

ZMAJEVI NAD ĐAVOLJOM VAROŠI

U zapisima keltskih sveštenika objašnjeno postojanje zmajevih brazdi. Radiostezisti upozoravaju da ispod Radana protiče termalna podzemna reka koja stvara magnetni naboj.

Planina Radan i Đavolja varoš koja se na ovoj planini nalazi, već duže vreme golicaju maštu radoznalaca, pa se često otkrije poneko čudo koje je teško objasniti, a još teže shvatiti.



Jedan od revnosnih sakupljača tajni o Đavoljoj varoši Radovan Tanasković, turizmolog, početkom 1990. godine je grupi novinara kao vodič otkrio da se ovog mesto nalazi u zoni zmajevih brazdi ili, kako se još ova pojava naziva, zmajevih glava. Kako je objasnio, to je polje izraženog elektro-magnetnog delovanja i pojačane gravitacije.


- Za ovo sam saznao od prijatelja koji je, čeprkajući po starim papirima, naišao na zapise keltskih sveštenika gde se objašnjava postojanje ove prirodne pojave. Ne bi ni njega to toliko zainteresovalo da nije pročitao da se na Balkanu nalaze samo dve takve brazde: jedna iznad doline reke Mirne u Istri, a druga nad Radanom na čijim se obroncima nalazi Đavolja varoš. U prvi mah ovaj podatak i nije toliko zagolicao radoznalost čak ni posle objašnjenja da ovakvih brazda ima malo i da se na tim prostorima događaju neke čudne stvari. Međutim, one su početkom 1992. godine počele da se dešavaju – objašnjava Radovan Tanasković.


Naime, te godine nad Radanom pojavile su se zvezde lutalice čije poreklo nisu mogli da objasne ni najbolji poznavaoci nebeskih prilika ovog kraja. Zvezde bi se pojavile negde predveče i u zoru bi nestajale. Kao jedno od objašnjenja je bilo da se radi o avaksima i raznim špijuniranjima NATO-a koja su tada bila aktuelna. U isto vreme pao je veliki meteorit u Istri čija se svetlost videla i u susednoj Italiji. Ove dve pojave možda ne bi imale ničega zajedničkog da se obe nisu desile u zoni zmajevih brazdi. Da bi se ovo zapetljalo još više, u isto vreme iznad Kon Ajlanda u blizini Njujorka, gde su naučnici takođe utvrdili postojanje takozvanih zmajevih brazdi, američki putnički avion se srušio iz nepoznatih razloga, a uzroke nesreće ni moćna CIA nije mogla da objasni.

- Posle svih ovih događaja odmotalo se klupko misterija Đavolje varoši koje bi mogle da imaju kao osnovu delovanje zmajevih brazdi. Tako ponovo biva aktuelizovana priča o padu vojnog transportnog aviona DC -3 početkom pedesetih godina. Svedoci tog vremena tvrde da se avion srušio vrlo misteriozno i da je vojska duže vreme u blokadi držala ceo atar. Na kraju se sve svelo na oficijelno saopštenje da je uzrok nesreće bio ljudski faktor, priča Tanasković.


Avionom su upravljali iskusni piloti, kapetani vazduhoplovstva Dragoljub Rosić i Nidžo Nikolić. Avion je, iz nepoznatih razloga, udario u planinu i pored pilota Nikolića i Rosića, stradala je cela posada.


Nakon ovog događaja niko se nije oglašavao niti je pokušao da objasni, ako ne ništa drugo a ono gde je to zatajio ljudski faktor. Tek kada se o svemu ovome, početkom devedesetih, obilato počelo pisati, u novinama se pojavila izjava bivšeg komandanta niškog vojnog aerodroma Jovana Nedeljkovića, kome je slučaj aviona DC-3 bio poznat, jer je dobro poznavao pokojne pilote.


On tvrdi da je reč o izuzetno sposobnim pilotima koji nisu mogli da pogreše. Zbog čega se avion srušio, do tančina mu nije poznato, jer nikada nije mogao da vidi kompletnu dokumentaciju. Napominje da svi piloti znaju da se iznad Radana koristi isključivo žiro-kompas, jer je avio-magnetni u ovom području nepouzdana sprava, jer netačno odredi kurs.


Jedan od istraživača koji su pokušali da reše misteriju Đavolje varoši je radiestezista Stanimir Vučetić iz Beograda, penzionisani aviotehničar.

- Prema mojim istraživanjima, ispod Radana teče podzemna, termalna reka zasićena metalima, pa stvara jak naboj elektriciteta koji je akumuliran tako da stvori magnetno polje ograničeno lukom, sličnom dugi koje se prostire celim tokom. Ova reka izvire ispod Malog krša na susednoj planini Sokolovici i proteže se prema jugu, sve do granice sa Albanijom. Visina gornje granice luka je 973 metra, ali delovanje oseća za još 600 metara iznad ove granice i to bitno utiče na let aviona koji lete niže – objašnjava Vučetić.


Za sada zvaničnih i stručnih tumačenja ove pojave nema jer nema ni nekih ozbiljnijih izučavanja ovog lokaliteta koji, bar po magnetnom delovanju, spada u red retkih lokacija u svetu.


Da je malo čistija, rekaToplica bi svakako bila najlekovitija reka jer nastaje od voda iz Lukovske, Kuršumlijske, Prolom banje ijoš mnogo drugih. Tu se slivaju i visoko mineralizovane vode Đavolje varoši i vode neutvrđenog sastava sa Kopaonika, Jastrepca, Radan planine… Prvi evropski megapolis iz daleke preistorije, Pločnik, nalazio se na obalama Toplice, a Rimskih termi ima toliko da i putevi prelaze preko njih.


Toplicu čini posebnom njen tok kod Prokuplja: došla je do brda Hisar i tu jednostavno–potekla uzbrdo! Taj deo toka se okom registruje samo kao usporenje. Zanimljiv rečni tok prati i neobična padina na prokupačkom delu Radan planine, na kojoj se otkočen automobil ne kreće nizbrdo, već uzbrdo !

Piše Nebojša Ilić:

ĐAVOLI OBARAJU AVIONE ?

Zašo piloti izbegavaju oblast Đavolje varoši kod Kuršumlije Šta povezuje Đavolju varoš sa Njujorkom?  Zbog čega u ovoj oblasti padaju i vojni avioni?

Fenomen Đavolje varoši kod Kuršumlije, odnosno Prolom banje, potiče, najverovatnije, od prastarih dana kad se sa ovog područja povuklo ogromno jezero, na čijem dnu su se nalazile ove čudnovate piramide koje mnogi upoređuju sa Baštom bogova u SAD.
Od tada su nastale brojne legende koje ovu misterioznu prirodnu lepotu podno Radan planine, povezuju sa đavoljim i nečastivim silama.


Ali, da “nečeg” u svemu tome zaista i ima, svedoči nam i novija istorija ovog područja koje ne prestaje da zaokuplja pažnju znatiželjnika i turista.

Novija istorija beleži da na ovom području, iz do sada nepoznatih razloga, padaju i vojni avioni. Upečatljiv primer je rušenje vojnog transportnog aviona “Daglas DC-3”, početkom pedesetih godina prošlog veka.

ZAGONETNE  ĐAVOLJE  VODE

Na prostru Đavolje varoši postoje dve interesantne hidrografske pojave – đavolja voda i đavolje vrelo. Đavolja voda je skup nekoliko izvorčića koji se javljaju na visini od oko 700 metara, u koritu Đavolje jaruge. Ova voda je veoma mineralizovana i, kako naglašava dr Stanojević, opasna je za piće! Upotrebljava se u narodnoj medicini za zalečivanje rana i, ređe, za lečenje obolenja grla, usta i ždrela. Savremena medicina je ranije zabranjivala korišćenje Đavolje vode, a sada toleriše njenu upotrebu. Ova voda se u Prolom banji prodaje po veoma visokoj ceni!

Đavolje vrelo, kako ističe dr Stanojević, izbilo je 1070. godine iz geološke bušotine i od tada ova voda ističe i široko se razliva prema koritu Žutog potoka, taložeći gvožđeviti oksid i formirajući minijaturne crvene slapove. I ova voda je veoma mineralizovana, pa se, na kraju, postavlja pitanje da li sve ove vode ne potiču možda iz one velike termalne podzemne reke, za koju je radiestezista Vučetić tvrdio da protiče ispod Radan planine, ometajući letove aviona?!

Posle zvanične istrage, obelodanjeno je da je u pitanju bio “ljudski faktor”, ali je vaš novinar, sredinom devedesetih godina prošlog veka, o ovom udesu u kojem je stradala cela posada, razgovarao sa Jovanom Nedeljkovićem, bivšim komandantom niškog vojnog aerodroma. Nedeljković je u našem razgovoru potvrdio da su avionom upravljali iskusni piloti – Dragoljub Rosić i Nidžo Nikolić, zbog čega je on smatrao da se avion, ipak, srušio iz pomalo neobjašnjivih razloga.

Uz ovo je napomenuo da se iznad Radan planine i područja Đavolje varoši, što je poznato svim pilotima, koriste iskučivo žiro-kompasi, jer avio-magnetni kompas, iznad ovih terena, netačno i nepouzdano određuje kurs.

Balkanske brazde

Mnogobrojni istraživači su se bavili ovim fenoomenom, pa se, tako, početkom 2003. godine, u jednom beogradskom dnevnom listu pojavio tekst pod nazivom “Tajne zmajevih brazdi”, u kojem je autor još jednom “odmotao” priču o nesrećnom udesu vojnog aviona, pružajući i neka dodatna objašnjenja.

U ovom tekstu se, naime, pojavila izjava Stanimira Vučetića, penzionisanog avio-tehničara iz Beograda, za koga se tvrdilo da je radiestezista. Prema njegovim istraživanjima, kako je navedeno, ispod Radan planine teče podzemna termalna reka! Kako se dalje navodi, ova reka je zasićena raznim metalima, pa stvara jak naboj akumuliranog elektriciteta i tako se organizuje magnetno polje, ograničeno lukom, sličnom duginom i prostire celim njenim tokom.

Kako je Vučetić tada objasnio, ova reka izvire ispod Malog krša na susednoj planini Sokolovici i proteže se prema jugu – sve do granice sa Albanijom.

Visina gornje granice luka, prema njegovim istraživanjima, iznosi 973 metara, ali se delovanje oseća još 600 metara iznad ove granice, što bitno utiče na vazduhoplove koji lete niže, odnosno bliže ovom području.

U istom tekstu iz pomenute godine, pojavila se i izjava Radovana Tanaskovića, diplomiranog turizmologa iz Kuršumlije, vrsnog poznavaoca ovog kraja, koji je utvrdio da se lokalitet Đavolje varoši nalazi u zoni “zmajevih brazdi” ili, kako se još nazivaju, “zmajevih glava”.

Kako je Tanasković objasnio, to su, zapravo, polja izraženog elektromagnetnog delovanja i pojačane gravitacije, a o njima je saznao do nekog prijatelja koji je, čeprkajući po starim papirima, naišao na zapise keltskih sveštenika, u kojima se objašnjava postojanje ove prirodne pojave.

Prema tim spisima, kako je napomenuo Tanasković, na Balkanu se nalaze samo dve takve “brazde” – jedna iznad doline reke Mirne u Istri, a druga nad Radan planinom, na čijim je obroncima – famozna Đavolja varoš.

Pomenute “zmajeve brazde” nalaze se, kako je navedeno u tekstu, i iznad Koni Ajlenda, u blizini Njujorka. Sve ove tri “tačke”, početkom devedesetih godina prošlog veka, povezale su neki neobični događaji.

Naime, iznad Radan planine i Đavolje varoši pojavile su se “zvezde lutalice”, koje su dolazile sa predvečerjem i nestajale u zoru, što nisu mogli da objasne ni najbolji poznavaoci nebeskih prilika, dok se u Istri, u isto vreme, obrušio meteorit, čija se svetlost, pri padu, videla čak i u susednoj Italiji.

Iznad treće “zmajeve glave”, na području Koni Ajlenda, kod Njujorka, tada se misteriozno srušio američki putnički avion, a ni moćna CIA nije uspela da objasni šta je bio uzrok njegovog pada…


Varoš na jezerskoj terasi


Posle ovih napisa, u narodu je ponovo oživela priča o “skamenjenim đavoljim svatovima” i “okamenjenim đavoljim učenicima” sa prizvukom novih – tehnoloških misterija, pa se, između ostalog, čulo da to “đavoli obaraju avione”!


I za “zvezde lutalice” narod topličkog kraja imao je svoje objašnjenje, povezujući ih sa “avaksima”, koji su, po tim pričama, špijunirali za potrebe NATO ovo područje na granici sa Kosovom i Metohijom.

U sve ovo su se, naravno, “umešali” i ljudi iz nauke, pa je tako dr Mladen R. Stanojević, iz Prokuplja, u svojoj doktorskoj disertaciji “Turističke vrednosti topličkog kraja” čitavo jedno poglavlje posvetio fenomenu Đavolje varoši.


Prema opštem mišljenju, Đavolja varoš je jedinstveni prirodni spomenik na tlu Evrope, koji se, kako je i u tekstu napomenuto, može jedino porediti sa Baštom bogova u Koloradu, u SAD. Međutim, sve ove priče, izgleda, još uvek nisu doprle do ušiju evropskih turista, zbog čega, prema mišljenju dr Stanojevića, treba napraviti dugoročan turističko-propagandni plan kako bi se lokalitet Đavolje varoši u što boljem svetlu predstavio turistima iz Evrope i čitavog sveta. Ali, za sve to, i pored najbolje volje, nedostaju finansijska sredstva.


Ova je varoš, kako beleži dr Stanojević, najatraktivnija turističko-geomorfološka pojava u Toplici, koja je nastala erozivnim radom vode, odnosno njenim povlačenjem sa ovog terena, koji je, kako smo već napomenuli, bio pod jezerom dubokim oko 760 metara!
Uža lokacija Đavolje varoši, geološki gledano, kako napominje dr Stanojević, izgrađena je od andezita i piroklastita, hidro-termalno promenjenih, koji pripadaju Leckom andezitskom kompleksu, gornje oligocenske starosti.


Đavolja varoš je, prema istraživanjima dr Stanojevića, usečena na najvišem nivou nekadašnjeg jezera i predstavlja, ni manje, ni više, nego – jezersku terasu!
Stubovi iz Đavolje varoši, prema istraživanjima dr Stanojevića, u stvari su urezani u rastresiti jezerski pod i izgrađeni od tri sprata različitih sastava.

Dva potoka, prema istraživanjima dr Stanojevića, koji su se ulivali u jezero, donosili su i taložili po pribrežnoj terasi – rečni materijal. Posle većih kiša, oni su donosili krupno kamenje, koje je ostalo uloženo u mekšim sedimentima. Veći, stenoviti blokovi su obronjeni, dovaljani sa strmog odseka i, takođe, uloženi u jezerski materijal.
Tako su sa obe strane razvođa Đavolje i Paklene jaruge, kako napominje dr Stanojević, stvorene 202 piramide, čija se visina kreće od dva do 15 metara, dok im se širina, u osnovi, kreće od četiri do šest metara, a širina u vrhu svodi se na jedan do dva metara.
Kamene piramide s leve strane Đavolje jaruge su većih dimenzija, impozantnije su i meta svakog posetioca i fotoreportera, a njihova monumentalnost, kako ističe dr Stanojević, dolazi do punog izražaja kad se posmatraju iz korita ili sa desne strane Đavolje jaruge.

Misterije Radan planine

Radan planina na jugu Srbije, sem u partizanskim hronikama, prilicno je nepoznata sirem gradjanstvu. Na njoj je 1943. godine Slobodan Penezic Krcun, formirao OZNU, koja je s vremenom postala ideoloska prostirka za brojne partizanske zlocine. Na njoj je krajem rata, boraveci u svojstvu nacelnika partizanske bolnice, doktor Mladen Stojanovic zapazio jedan interesantan fenomen, a to je da rane kod ranjenika veoma brzo zaceljuju. Pa otuda ne cudi njegov pisani amanet i poziv da se buduce generacije ukljuce u izucavanje ovog fenomena. I to multidisciplinarno. Medjutim, koliko je poznato, ovo nepoznato svojstvo Radan planine niko do sada nije izucavao.



Od brojnih fenomena ove planine dva su najpoznatija: na jednom mestu voda teče uzbrdo, a u jednoj travki nalazi se  protivotrov  od zimjskog ujeda…

Za najboljeg poznavaoca Radan planine vazio je pokojni leskovacki profesor dr Vidak Jovanovic. On je na Radanu proveo silno vreme, multidisciplinarno izucavajuci ovu planinu. Planirao je da svoja saznanja posle odlaska u penziju sistematizuje. Iako u punoj snazi i vrlo vitalan, iznenada je umro odnevsi sa sobom brojne tajne u grob.

Osim mnogih stvari on je na Radanu tragao za nepoznatom travkom, za koju je imao dokaze da sadrzi protivotrov od zmijskog ujeda.

Vrsio je na naki nacin pomalo surove eksperimente. Pustali su da zmija otrovnica ujede macku. Macka bi potom najvecom brzinom zazdila u sumu i vracala se sutradan ziva i zdrava.

Potom bu i macijem zelucu nalazio ostatke neke travke koju je zatrovana macka, sluzeci se praiskonskim nagonom za odrzanje, pronalazila, ali profesoru Jovanovicu nije uspelo da utvrdi o kojoj se travki radi. Eksperiment je ponavljan u vise navrata i uvek bi macka prezivela, ali je bilo tesko pratiti je kroz gustu sumu do lekovite travke i tako travka nikada nije bila otkrivena.

ČUDNA VODA

Na Radan planini se ispoljava i jedan krajnje neobican fenomen, u naucnom smislu poznat kao gravitaciona anomalija. A to je da voda tece uzbrdo. Da budemo precizniji radi se o Ivanjskom potoku koji na jednom mestu, blizu Partizanskog doma, odista tece uzbrdo. I zacudjuje. Ovaj fenomen nije bas nepoznat i naucnici su ovo mesto znatno ranije posecivali.

Mestani koji zive u blizini tog mesta ovu cudnovatu pojavu objasnjavaju delovanjem natprirodnih sila, trude se da ga zaobidju i jednostavno ľ gledaju svoja posla. Medjutim, nauka kaze da se gravitacione anomalije manifestuju tako sto se na mestima njihovog ispoljavanja oseca umanjeno ili cak sasvim obrnuto dejstvo zemljine teze. Tako, na pomenutom mestu na Radanu voda tece uzbrdo ako se prolije na put, a otkoceno vozilo samo od sebe pocinje da se krece u smeru suoprotnom od ocekivanog ľ takodje uzbrdo.
Ovakvi fenomeni u svetu nisu bas nepoznati. Postoje odavno poznata mesta na kojima se ispoljavaju ľ Kavkaz, Kina, Amerika, Kanada ali je zanimljivo da ih u Srbiji, sem na Radanu, nema na drugim mestima. Preduslov da takva mesta budu otkrivena jeste da preko njih prolazi nekakav put. U suprotnom obično ostaju nezapažena.


fokus.rs

Prirodni rezervat „Crveni potok“

Prirodni rezervat „Crveni potok“ se nalazi na visoravni Mitrovac u središnjem delu Nacionalnog parka Tara. Naziv je dobio po tome što kroz njega protiče potok koji se u svom gornjem toku razliva preko zemljišta sastavljenog od crvene ilovače tako da u vreme jačih padavina dobija crvenu boju. Rezervat je obrastao mešovitom šumom smrče, jele, jove i Pančićeve omorike. Do proglašenja rezervata na lokalitetu Crveni potok nije bilo intenzivnije ekspolatacije šuma zbog toga je ovde očuvana šuma prašumskog tipa.

Lokalitet TEPIH LIVADA je deo šumo tresave u središtu rezervata. Lokalitet je dobio naziv jer još uvek nije u potpunosti obrastao tresavskom šumom i zbog mekoće podloge usled ugibanja tresetnih slojeva.

Tresetište u prirodnom rezervatu „Crveni potok“ je nastalo zadržavanjem površinske vode crvenog potoka usled nepropusne geološke podloge. Nedostatak kiseonika, višak vode, kisela sredina i niske temperature onemogućile su raspadanje i dovele do taloženja neraspadnutih biljnih ostataka. U uslovima hladne i vlažne klime na ovom staništu uspevaju pretežno biljne zajednice mahovine roda Sphagnum sp., bele mahovine, koja odumiranjem formira naslage belog treseta. Tresetište je počelo da se akumulira u postglacijalnom periodu, završetkom Ledenog doba. Staro je više hiljada godina i dalje raste oko 1mm godišnje.

Prirodni rezervat CRVENI POTOK je prirodni objekat od izuzetnog značaja za nauku. U tresetnim slojevima ovog rezervata sačuvana su fosilizovana polenova zrna koja čuvaju podatke o istoriji biljnog sveta, klimatskim promenama, uslovima staništa Tare i čitave Srbije.

Vidikovci na Tari

Predivan pogled i očuvana priroda učiniće da vam ipresivan prizor sa vidikovaca na Tari ostane duboko u sećanju.



BANjSKA STENA dugo je nosila naziv Kozja stena, međutim ovaj vidikovac se nalazi na Banjskom točilu pa otuda i naziv Banjska stena. Banjsko točilo je bilo dugačko 1100 m, od Banjske pa sve do Drine. Točilo je ustvari uvala, kao korito, i tuda su ljudi spustali seno i drva sve do Drine. Građa se spuštala do jezera Perućac, gde je bilo splavište, i odatle se splavovima niz Drinu i Savu prevozila sve do Beograda. Banjska stena se nalazi 7 km, 1 h pešačenja makadamom, od Mitrovca, na 1024 m nadmorske visine. Sa ovog vidikovca može se videti HE »Bajina Bašta« i srednji tok Drine sa svih sedam rečnih terasa. Vidik se pruža sve do sela Bačevci i planine Maljen. Zatim se može videti brdo Đurđevac, levo iznad jezera. Iznad Đurđevca se nalazi Osat, odakle potiču čuveni zidari-Osaćani.Na jugo-zapadu se mogu videti Zvezda i plato Božurne na kome rastu tri vrste božura koje predstavljaju relikte i endemite Tare. U Bosni se vidi Bela kuća u Sušici, koja je u stvari bila lovačka kuća. Tu je takođe stanište medveda.


BILjEŠKA STENA se nalazi u Zvezdi. Do ovog vidikovca se najlakše stiže od Perućca pored jezera, pa kroz Rastište i Sedaljku (mesto sa najmanje padavina na Tari, 596 mm godišnje), zatim se nastavlja asfaltom do Predovog Krsta, pa makadamom 7 km i stiže se na odredište. Bilješka stena se nalazi na samoj ivici kanjona i tu je stanište Pančićeve omorike. Od ivice vidikovca, i levo i desno, nalazi se Pančićeva omorika, kraljica Tare. Sa ivice se vidi izvorište potoka Nevelj, koji čini kanjon Grlca. Tim kanjonom se u prošlosti građa spuštala iz Zvezde do Drine. I sa Bilješke stene se može videti plato Božurne, sa svoje tri reliktne vrste vrste božura. Iznad livada se vidi vrh Orlov vis, zatim zaliv Klotjevac, a iza brda u Bosni Zeleni Jadar, gde izvire reka Jadar. Levo od Klotjevca je Crvena zemlja i čuveni rudnik Sase (ruda boksita). Na oko 1,5 km od Bilješke stene nalazi se Ravna Zvezda, gde je takođe hranilište za medvede. Na ivici platoa rukom možete dohvatiti vrhove omorika koje tu rastu.

BOROVO BRDO Vidikovac Crnjeskovo se nalazi na oko 30 min od hotela »Omorika«. Na tom mestuse nalazi spomen obeležje borcima račanske čete. Sa ovog vidikovca možete videti Bajinu Baštu i manastir Raču. Naspram vidikovca se vide plato Sokoline i stene kanjona reke Rače koji je nastanjen divokozama i medvedima, i gde se gnezdi jedini preostali par Surog orla, koji predstavlja pravu retkost. Na levoj strani se vide kanjon reke Rače i Dervente. U kanjonu Rače, 1865. godine, Josif Pančić je pronašao retku pticu puzgavac, koja nastanjuje samo taj deo Tare i jedan deo Istočne Srbije.

fokus.rs

PRIRODNI FENOMEN U BLIZINI PROLOM BANJE

Uoči Kosovske bitke, 25. juna 1389. godine, vojska kneza Lazara je stigla i do male crkve u blizini sela Prolom. Tu su zastali, Bogu se pomolili i na kraju pričestili. Tokom verskog obreda su šest puta obišli oko crkve, a kako se vojska kretala tako su se za njima okretala i stabla zasađenih šljiva. Vojska je nastavila dalje, u boj i propast, a za njima su ostala spiralno uvijena stabla, da bi i danas, šest vekova kasnije, podsećala na ovaj pomalo zaboravljeni događaj.


Ovo je samo jedno od brojnih predanja koja se i danas mogu čuti u Topličkom kraju. Međutim, ono što zaista pobuđuje pažnju je činjenica da šljive u porti crkve brvnare i dalje rastu na isti način. Bez obzira na to da li je reč od davno osušenim stablima ili tek zasađenim mladicama, šljive se i danas spiralno uvijaju, dajući time novi povod za razna tumačenja i narodna verovanja, ali i zadatak nauci koja, zasad, nema logično objašnjenje.

Mojsinjske planine i Stalaćka klisura Južne Morave

Tokom srednjovekovne srpske države na Mojsinjskim planinama „ništa drugo nisi mogao čuti, do brujanja zvona i pojanja svetih kaluđera, iz brojnih crkava i manastira. Danas su prisutni samo ostaci većine crkava i manastira, a oni sačuvani, skriveni su u dubinama šumovitih dolina potoka koji plahovito, kaskadama teku ka Južnoj Moravi.


Mojsinjske planine, blago zatalasano pobrđe u međurečju Zapadne i Južne Morave, kao masiv, među najstarijim u Srbiji, tipično su ruralno područje sa mozaikom fragmentisanih staništa, od oaza očuvane prirode, do šumaraka hrasta izdanačkog karaktera i velikih površina pod voćnjacima, vinogradima i njivama. U takvom ambijentu krije se veliki broj objekata kulturne baštine, od arheoloških lokaliteta sa praistorijskim nalazištima (Ukosa, Ornice, Jazbine, Selište, Kruškar, Gologlava), antičkim lokalitetima koji se dele u dve grupe i razlikuju se utvrđenja na uzvišenim mestima (Grad Stalać, Ukosa, Gradac) i naselja u rečnim dolinama (Duge njive, Kruškar, Braljina), dok najveću vrednost Mosinjske planine imaju za proučavanje srednjovekovne Srbije. Utvrđenja-gradovi kao što su Gradina (Jerinin grad) na ulasku u Stalaćku klisuru (atar sela Trubarevo) i Grad Stalać na izlasku iz klisure kao jedno od najvećih i strateški veoma važnih utvrđenih gradova Srbije u 14. i 15. veku, dok je sakralnih objekata bilo bar 40, a pominje se u literaturi i broj od 70 objekata, od koji danas postoji 28, a nekad je to „bila druga Sv. Gora, u kojoj ništa drugo nisi mogao čuti, do brujanja zvona i pojanja svetih kaluđera“.

Ukupna površina Predela izuzetnih odlika "Mojsinjske planine i Stalaćka klisura Južne Morave" za navedeno područje iznosi 3.984,79 ha, od čega je u režimu II stepena zaštite 1.223,40 ha.

Specifična geološka građa kristalastog masiva Mojsinjskih planina sa biotitskim, biotit-muskovitskim i muskovitskim gnajsevima, granitima i pegmatitima, predstavlja prostor Srpskog kristalastog jezgra u rodopsko-moravskom metamorfnom pojasu formiran u okviru kaledonsko-hercinskog ciklusa i kao takav jedan je od najstarijih terena u Srbiji. Pri tome je Južna Morava usekla domnu epigeniju koja u predeonom izgledu čini neraskidivo jedinstvo sa Mojsinjskim planinama. Tokom pleistocena su česte smene hladnijih i toplijih perioda uslovili ogoljavanje podloge, stepski karakter predela uz dominaciju intenzivnih vetrova koji su akumulirali velike količine lesnih sedimenata po dnu klisure, kroz koje se Južna Morava probijala i odnosila ih, tako da su danas u reljefu zaostale samo male oaze lesnih sedimenata.

Reljef na prostoru Mojsinjskih planina nije posebno izražen. Sa nivoa aluvijalnih ravni Južne i Zapadne Morave (135-140 m n.v.) uzdiže se brežuljkast reljef Mojsinjskog pobrđa pokriven šumarcima, vinogradima, voćnjacima i oranicama. Najviša tačka Mojsinjskih planina je vrh Šiljegarnik sa 493 m n.v, a ističu se još Drenova glava (488 m), Klikovi (453 m), Polom (423 m) i Donji pogled (398 m), tako da je i sam naziv neodgovarajući, jer ni jedan vrh ne prelazi 500 m n.v. tako da ne mogu da se svrstaju u planinski reljef.

Prema fitogeografskoj podeli Srbije područje Stalaćke klisure i Mojsinjskih planina pripada zapadnomezijskoj provinciji. Ova floristička provincija se odlikuje termofilnim i mezotermofilnim hrastovim šumama. Na ovom prostoru obrazovala se mešovita vegetacija listopadnih šuma na nadmorskoj visini između 150 m i 500 m. Od šuma, zastupljene su šume hrasta sladuna i cera (Quercetum-farnetto cerris Rud. 1949.), šume hrasta kitnjaka i cera (Quercetum petraeae-cerris Jov. 1979.), šume kitnjaka i graba (Querco-Carpinetum moesiacum Rud. 1949), šume brdske bukve (Fagetum moesiacae submontanum Rud. 1949.), šume bele vrbe (Salicetum albae Issl. 1936.), šume crne topole sa belom vrbom (Salici-Populetum nigrae Parabuc. 1965.), šume crne topole (Populetum nigrae Knapp 1948.), šume bele topole (Populetum albae balcanicum Karp. 1962.) i šume bele i crne topole (Populetum nigro-albae Slav. 1952.).

Prema ihtiofaunističkim karakteristikama ovaj deo Južne Morave bi trebalo da odgovara području rečne mrene. Međutim, rečna mrena je subdominatna vrsta, dok je dominantna vrsta najčešće skobalj i/ili klen. Zabeleženo je ukupno 19 vrsta herpetofaune (osam vrsta vodozemaca i jedanaest vrsta gmizavaca), što ovaj prostor čini područjem sa visokim diverzitetom herpetofaune. Prema raspoloživim podacima, potencijalnu faunu sisara područja Mojsinjskih planina čini ukupno 59 vrsta. Najviše vrsta - 18, pripada redu glodara (Rodentia). Redu slepih miševa (Chiroptera) pripada 17 vrsta. Zatim slede zveri (Carnivora) sa 13 vrsta, bubojedi (Insectivora – Erinaceomorpha i Soricomorpha) sa osam, papkari (Artiodactyla) sa dve i zečevi (Lagomorpha) sa jednom vrstom.

Specifičan geografski položaj i konfiguracija terena uslovili su prisustvo čoveka od najranije istorije prvobitnih zajednica. Postoje brojni arheološki lokaliteti sa praistorijskim nalazištima (Ukosa, Ornice, Jazbine, Selište, Kruškar, Gologlava), a antički lokaliteti se dele u dve grupe i razlikuju se utvrđenja na uzvišenim mestima (Grad Stalać, Ukosa, Gradac) i naselja u rečnim dolinama (Duge njive, Kruškar, Braljina), dok najveću vrednost Mosinjske planine imaju za proučavanje srednjevekovne Srbije. Utvrđenja-gradovi kao što su Gradina (Jerinin grad) na ulasku u Stalaćku klisuru (atar sela Trubarevo) i Grad Stalać na izlasku iz klisure kao jedno od najvećih i strateški veoma važnih utvrđenih gradova Srbije u 14. i 15. veku.


fokus.rs

Ко је био Палман Брахт

ПРВИ ВИТЕЗ



Најратоборнији владар Немањића унајмио је триста оклопника који су се запутили према Светој земљи и, умногоме уз помоћ њих, успео да до неслућених размера прошири границе своје државе. Њихов заповедник, пак, није био само величанствен ратник, већ и човек од највећег царевог поверења...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Cве, ама баш све, што је било до њега, чинио је и учинио. Узалуд. Грофица из Штајерске, његове постојбине, остала је хладна. Није помогло ни то што је у Венецији, код тамошњег најбољег лекара, оперисао такозвану двоструку зечију усну која му је од рођења ружила лице, нити што је, службујући код кнеза од Аустрије, проглашен за витеза. Несмирен али и даље надеждан, лутао је Средњом Европом, с турнира на турнир, из победе у победу, јачајући снагу и освајајући вештину. У једном од двобоја изгубио је и прст на руци. С друге стране га је и даље чекала ћутња, као да се у њено срце уселио мраз снеговитих Алпа. Он није био витез кога је чекала.
Сад већ четрдесетогодишњак, витез Палман Брахт, рођен око 1290. на очевом двору у Штајерској, више није имао ни времена ни разлога за ту горко-слатку стрепњу коју је толико дуго чекао. Оседлао је коња и с групом крсташа кренуо у освајање онога у чему је био највештији. Пут га је водио према Јерусалиму и Светој земљи.
Била је 1331. година кад је стигао у Зету и Приморје и ту остао. Управо у време кад је њом управљао „млади краљ” Душан борећи се за престо против оца, краља Стефана Дечанског. По свој прилици, у тим бојевима учествовао је и Палман Брахт, посебно у нападу на двор у Неродимљу, кад син више није био само „млади краљ” јер је отац убрзо заточен у тврђаву Звечан и задављен (?). Од тада је, за време целокупне владавине краља, а потом и цара Душана Силног, стално био уз њега, све до изненадне и загонетне смрти (1355) најратоборнијег од свих Немањића.

Милутин први почео

Повест вели да страни ратници, најамници, нису били новина новог краља. Они су се у Србији, односно Рашкој, одомаћили већ за време краља Милутина (владао од 1282. до 1321). Најбројнији су били Туркопули, христијанизовани Турци, које је он преузимао од Византинаца, у чијој су историји 14. века ови „пси рата” оставили више него опипљиве трагове. Постоје сведочанства да су за Милутина ратовали и западни витезови. Његов син, потоњи краљ Стефан Дечански, ослањао се на Каталонце који су своје услуге нудили у читавој Јужној Европи, ратујући за оног ко боље плаћа. Они су му, чак, помогли и да извојује велику победу против Бугара у гласовитој бици код Велбужда, 1330, која је била и окидач за побуну сина против оца, младог Душана против већ, за оно доба, времешног Стефана Дечанског.
Било је то време кад су добро наоружани и вешти коњаници у оклопу у овом делу Европе добијали на значају, посебно кад је ваљало кретати у освајања, али и бринути о унутрашњој сигурности владарског дома, односно саме владареве главе. А то је, подразумева се, и те како коштало. Писаних трагова о њиховом ценовнику у држави Немањића нема, али се – ако се упореди с плаћањем најамника у другим земљама – може закључити да им је месечна плата износила 2-3 златника. Узме ли се у обзир одред од петсто најамника, колико их је бивало у време краља и цара Душана, то је месечно износило око 1500 дуката или 3000 перпера. Поређења ради, годишњи порез на кућу у Србији у то време износио је један перпер. А владар који је државу проширивао до неслућених граница годинама их је држао по уговору. Били су то огромни издаци, без обзира што је у то време српска држава убирала велике приходе од рударства, трговине и царина. Уз то, своје најамнике, као неку врсту личне гарде, имала је и Душанова жена Јелена коју су, по једном сведочанству, пратили ратници пореклом из околине Венеције.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Кад нису били у (ратним) походима, најамници су живели у нарочитим насељима, неким врстама касарни, спремни да се у сваком тренутку лате оружја. А како им је војевање било основно занимање, у тим тренуцима такозваног предаха нису радили ништа друго него су се, попут гладијатора у римским аренама, борили једни против других, усавршавајући ратничке вештине. Не чуде зато многи турнири, двобоји, приређивани на задовољство доконе Душанове властеле.
У том и таквом окружењу налазио се и Палман Брахт, једини од бројних Душанових најамника којима је историја не само сачувала име, него забележила и многе догађаје везане за његов лик и дело.

Мачем од Дунава до Коринта

Снагу мишица и вештину баратања оружјем Палман је свом газди доказао, већ смо видели, у бици код Неродимља, 1331, после које је – по свој прилици – постао и капетан гарде новог краља, која је бројала око триста тешко оклопљених коњаника, немачких најамника. Где год је било неопходно оружјем решавати спорове први је питан за мишљење. А кад су се против тек крунисаног владара, годину дана касније, у Зети побунили војвода Богоја и Арбанас Димитрија Суме ваљало је одмах деловати. Капетан је на побуњенике упутио чету коју је предводио његов сестрић Георг. Немачки најамници су се победоносно вратили из похода.
Ратоборном владару, жељном да овлада Византијом, Палман Брахт готово да постаје десна рука. Где год се озбиљно војевало, био је у средишту боја. Триста оклопника без мане и страха у сјајним оклопима обично су изазивали страх код противника и пре него што би укрстили копља и мачеве. Чим би блистави метал изјахао из облака прашине. Ређале су се битке за Струмицу, Прилеп, Охрид, опкољавање Солуна...
Једни за другим падали су и град Сер (1345), те Халкидики, заједно са Светом Гором, освојени су Албанија, Епир и Тесалија, те се српско царство простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског на западу до Егејског мора на истоку. Улога витеза Палмана и његове оклопљене дружине била је значајна. Врло је вероватно да се немачки најамник налазио и међу ратницима који су, у сукобу с угарским краљем Лајошем, освојили и Београд (1353), једно време у саставу Душанове Србије.
Име Палмана Брахта као ратника забележио је у својим мемоарима и византијски цар Јован Кантакузен, у монаштву историчар. Он је посведочио да је, заузевши на превару од цара Душана град Бер, у посади затекао Брахта и његове најамнике, али им је поштедео живот и отпремио их на двор српског владара. И иначе је навео да су се немачки најамници борили уз српског владара у његовим најважнијим походима.

И проводаџија и јемац

Колико је Брахт био важна личност на двору цара Душана, не само као вешт и јуначан ратник, говори неколико сачуваних писаних трагова.
Некако с пролећа 1336. године Палман је, као поверљив човек српског владара и зналац немачког језика, преко Дубровника допратио у Србију посланство херцога (војводе) Отона Хабсбуршког, владара Аустрије. Тада се у сенци државних разговора повела и једна прилично лична прича, лична бар што се тиче српског владара. Наиме, он је већ четири године био ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, али наследник никако да стигне. Неки, истина непроверени, трагови упућују да је и Јелена била сагласна да Душан мора поново да се ожени и избор је (не зна се да ли баш у време посете помињане делегације) пао на синовицу херцога Отона и кћи немачког цара Фридриха Лепог Хабсбурга. Улога проводаџије додељена је Палману, по свој прилици не само због знања немачког језика.
Прича дотекла до нашег времена вели да се капетан одмах упутио у Аустрију и да се, ваљда једини пут за дугогодишњег службовања код Душана, вратио необављена посла. Разлог – несуђена друга жена првог српског цара изненада је умрла. Зли језици су причали да се на смрт преплашила од удаје у „једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена”. Било како било, тек Јелена је врло брзо затруднела и родила Уроша. Зли језици ни овог пута нису дангубили, па су закотрљали причице да последњи српски цар заправо и није био биолошки син првог српског цара...
Улога немачког најамника у животу српске државе оног времена била је вишеструка. Не само што је, видели смо, покушао да буде лични царев проводаџија, него се у неким списима помиње и као јемац кнезу Николи Бући, Душановом протовестијару чија би служба, по данашњим мерилима, одговарала рангу министра финансија или, бар, гувернера банке. Способан предузетник и један од најмоћнијих которских властелина једном приликом задужио се код дубровачког госпара Симона Бенешића, а за враћање дуга гарант (жирант) му је био Палман Брахт.

Миса у б-молу

О угледу човека који је због неузвраћене љубави одјездио у свет говори и документ из 1354. године, а писао га је папа Иноћентије ВИ. Наиме, шаљући посланике на двор цара Душана, највиши римокатолички достојанственик упутио је писма свим најважнијим људима моћне државе. Међу њих је, посебним писмом, сврстао и Палмана Брахта.
У њему, писму, молио је капетана, заповедника Душанове личне војске, да подржи замисао склапања уније српске и римокатоличке цркве. Наиме, цар Душан је веровао да ће успети да спречи продор Турака на Балкан, ако га папа именује за врховног капетана похода на „пошаст с Истока” и, новцем и људством, помогне у организовању акције. Идеја се брзо показала као пусти санак и српски владар је одбио сваки даљи разговор на ту тему. Католицима у својој војсци најстроже је забранио да присуствују миси коју је бискуп држао у цркви и запретио да ће ослепети свакога ко ту наредбу прекрши. Једино су то право имали Палман Брахт и његови ратници.

Напад на Хиландар

Страни ратници били су несумњиво вешти и
храбри, али не увек и поуздани најамници. Умели су да, мимо споразума с
господарем, нападају и пљачкају све што им се учинило вредним иза
граница државе у којој су званично службовали. Безобзирности им није
мањкало ни кад су у питању били поданици онога ко их је плаћао, посебно
кад кесе не би стигле на време. По томе су били најозлоглашенији
каталонски најамници које је почетком 14. века унајмио византијски цар
Андроник II, зарад борбе против малоазијских Турака.
Најамници су
временом постали велика опасност и за све манастире на Светој Гори.
Године 1307. напали су и Хиландар о чему је запис оставио ученик
тадашњег игумана Данила:
„Велика множина њих почеше једни сећи
врата града славнога манастира Хиландара, а други део њих позади
разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер, стреле падаху као капље
дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами
једногласно се дераху устремљујући се напред...”.
Хиландар је
одолео понајвећма заслугом игумана. Уз помоћ злата које је манастиру
даривао краљ Милутин, он је не само набавио провијант за опкољене него
чак упослио друге најамнике да бране (и одбране) светињу. А кад су се
Каталонци повукли сазнавши да су иза утврда манастира исто тако вешти и
храбри борци, једна чета игуманових најамника стигла је групу нападача,
посекли их до једног а од вође запленили леп мач који је Данило касније
поклонио краљу Милутину.
Хиландар су најамници нападали и 1308. и 1309. године, поново безуспешно. Тада су спалили манастир Панталејмон.

Последњи пут су се цар и његов капетан видели у новембру 1355.
године, кад га је владар послао у Северну Далмацију, да би од Угара
одбранио Скрадин и Клис. Душан је умро непун месец касније, 20.
децембра, још млад и у пуној снази. Узрок никада с поуздањем није
утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару и, чак, епилепсији.
О Палману Брахту зна се, истина у ретким траговима, да је отишао у
службу Душанове сестре Теодоре, удовице хрватског бана Младена Шубића.
Последњи пут његово име помиње се 1363. године у Дубровнику, кад му је
тамошњи властелин Менче Менчетић тестаментом завештао 40 перпера. Не зна
се кад је и где умро.
Зна се да Душанов наследник, Стефан Урош V
Немањић, познатији као Урош Нејаки, за шеснаест година царевања није
држао најамнике. Неки историчари склони су тврдњи да је могуће да је и
то разлог пропасти државе Немањића. После битке, сви су генерали...


[You must be registered and logged in to see this image.]

Vražje jezero

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nekada davno Jezera (danas prostrana, ali ogolela površina) bila su sva pod borovom šumom. I onda je grom zapalio jedan crni bor, vatra krenula i vetar je razneo po šumi.
A šuma je bila puna svakojakih zveri i utvara. Zveri su pobegle na Durmitor, vile se vinule u oblake, a vrag se sa svojom ženom sklonio u jezero. Tako su na dnu jezera napravili divan dvorac, sav od ledenih kristala. Zato je ovo jezero i dobilo ime Vražje i mada je toplije od gotovo svih 18 jezera na Durmitoru, uvek je hladno, jer se, navodno, od vražjeg ledenog dvorca širi studen.
A čim je dole vrag sa ženom, onda mira nema. Zato se, kažu često dešava da čim neka devojka zapliva preko jezera, izroni vrag iz svog dvorca, zgrabi je i odvuče na dno. Ako je zaplivao neki ugledan momak, onda iz dvorca iskače vražica, zgrabi momka za noge i dovuče u svoje dvorske odaje na dno jezera.
Neki kažu da se vrag obično pojavljuje u prvi mrak čak i na obali. Nekad su ga viđali i u obliku crnog paripa, a nekad se pojavi i u obliku crnog bika. Tada pase travu, strašno njišti i rže, buče i riče.
Ali, legenda ne bi bila ono što jeste da nije istovremeno i neka poruka ljudima. I ovde je vešto uobličena jedna poruka i jedno iskustvo.
Naime, u Vražjem jezeru ima dosta hladnih izvora, od hladne vode hvataju grčevi. I neukost se plaća, jer po okolnim selima ima dosta slabih plivača. I dok se stariji ljudi ne usuđuju da preplivaju jezero dotle se momci i devojke više uzdaju u snagu nego u veštinu i zato se tope.
Zaista, ovo jezero je dosad progutalo dosta divne mladosti i možda su zato stari ljudi, umesto saveta, ostavili ovu legendu kao upozorenje.

СРЕБРНИ ЦАР

Најлепша мома у Звижду, надалеко чувена са своје красоте, СМИЉАНА, јединица у оца и мајке, брала смиље у гори, па сишла с путељка и заврљала у шуми. Дуго се батргала зеленим густишем, пута не изнађе. Сноћи се већ и она заплаче у невиделици; уто спази чудесан сребрни шиб међу дрвећем. Помисли : добро ће јој доћи против шумских зверади и почне га заламати, ал' никако да га преломи ; шиб се превија баш к'о жив.Запе да га ишчупа –аоли ! – разјапи се рупчага, а у њој СРЕБРНЕ степенице; на првом басамаку човечуљак сребрне браде до паса, са СРЕБРНИМ штапом у руци. Он примири девојку речима:

«Не бој се, ја сам добри старац КУЧ, чувар блага СРЕБРНОГ ЦАРА који чу да ти плачеш у шуми, па мене посла да те доведем у СРЕБРНЕ дворе на коначиште .»

Смиљана се осмели, закорачи наниже за малишом, промине дубоке лагуме сребрни' зидова, пређе бистре речице са сребрним ћупријама. Најзад стигне до плаветњикастог језера ограђеног сребрним дрвећем. Усред те шуме-дворац Сребрног Цара.

Девојче изађе преда њ, а он, наочит младић да му пара нема: посади је за богату трпезу какву дотад не виде, повечера од сваке ђаконије кано у Цара, преспава ноћ у сребру и свили и јутром пође да се врати својима.Тад јој Цар рекне:

«Куда ћеш? Боље остани овде; буди ми ЦАРИЦА !»

Она му одговори: « Не могу поћи за те, јере су ми на памети невоље мога рода горе,те би овде у изобиљу вавек била невесела !»

На то ће њој цар: « Будиш ли ми царица, учинићу срећним људе на земљи: даћу им да копају моје сребро «.

Смиљана онда пристане и каже му: «Морам најпре да се јавим оцу и матери».

Он климне главом; старац Куч је доведе до сребрне шибљике и дометне:

«Цар обрече људима своје сребро и не каза ти да се не смеју примаћи дворцу наблизо. Приђу ли, угушиће и' кужним димом из лагума и потопити силном водом из језера. Е, ја ћу помоћи твојима. Како они куцну чекићем: ЧУК, ја ћу се одазвази својим именом КУЧ. Заћутим ли, нек' се узмакну -даље не смеју.»

Истом нестане и старца и сребрне удике. Девојче крене у своје село; путем закрши гранчице да би се по њима вратила цару. Стигне под планину, погледа: од насеља ни белега. Ничег до ли равне пољане. Мало у страну, нека чобанчад за стадом. Упита и' о селу, а они јој отповрате да никад не чуше за такво место, него јој покажу ћувик на ком' борави баба у црнини, крај празног гроба, можда ће она што знати.

На вису затече старицу где пали свеће на затрављеном 'умку. Пита и њу за село; она одговори:

«Дете моје, давно ли то беше! Још је мојој баби причала њена баба да је некоћ овде постојало тако село. Красила га Смиљана, девојка на гласу лепотица, што оде по смиље у планину и никад се више не врати. Отац и мати јој ископаше ову раку и палише воштанице за својега века. После насташе ратови и помори, народ се расели. Но оста обичај да најстарија жена у овом крају по'оди гроб без кости на дан кад Смиљана оста у гори.И ете, на мене дође ред.»

Девојка се каза старици да се загубила и у царске двори обрела и да се Сребрни Цар смиловао људима- даровао им несамерна блага, само им ваља утувити добро поруку старца Куча. Баба се учас загледа у девојче: оно СРЕБРНО!

Смиљана се сад врати Цару; стара сиђе међ' људе и разгласи што чу горе на гробу.Сељани се одма крену у планину; по заломљеном грању стигну до шибљичице и ту закопају будацима. Убрзо наиђу на сребро и почну га згртати..

Даномице су тако ишли за рудачом и вазда ослушкивали јек чекића: Чук и одјек Куч. Ако не би чули куч, враћали би се натраг. Једном се преваре: не чују куч а наставе копати ближе Царевом двору. У тај ма' из земље навру отрови и сви се погуше. Други, за њима, опет се примакну двору; из земље провре вода и све и' подави.

Временом људи престану вадити сребро из ове планине, али руднику и селу остаде име Кучајна по Царевом чувару Кучу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Прича преузета књиге «Легенде из наших крајева» Мирка Милојковића

Коњ у култу и обредној пракси код Срба

[You must be registered and logged in to see this image.]


Вратимо се сада српској верзији обреда који је везан за познати коњски празник. Најпре желим да поновим да је у источној Србији не само добро очуван култ Трачког коњаника већ и особени култ светог Тодора - који је добио христијанизовану транспозицију. То је покретни празник и пада у прву суботу ускршњег поста. Чистим понедељком почиње, а Тодоровом суботом завршава шестодневни празник: Тодорова недеља. Домаћинство које држи коње обавезно умеси тзв. "коњски колач", који се негде назива и копитњак. На обредним хлебовима из источне Србије, тај хлеб је или пробушен у средини, још у тесту - и у рупу стављен овас, негде и со, или је ексцентрично избушен, тако да подсећа на "коњску плочу" или "копиту" - отуда копитњак. У неким крајевима постављају се симболичне назнаке: "коњаник и коњ" или су, пак, сасвим реалистички рељефно приказани коњ и коњаник. Има и примера да је тај хлеб печен као целовит, а тек накнадно пробушен.
На дан Тодорове суботе, пошто се обаве трке коњима, односно пошто коњи буду пројахани по пољима - плодности ради, сваки домаћин своме коњу на "камену станцу", или како га народ источне Србије назива "столовном камену", ритуално даје да нагризе овај колач, или се, пак, со и овас - који су заједно печени са хлебом, ставе у зобницу и тако са осталом храном коњ нахрани у дворишту домаћина. У источној Србији домаћица има главну улогу у ритуалном храњењу коња. Међутим, код Срба жена која храни коња не мора, као у бугарском ритусу, да овом приликом фингира "коњско" рзање и подскакивање. Чињеница да жена учествује у ритуалу открива хтонски карактер демонског бића коме је обред посвећен.
С обзиром на структуру ритуала, наиме, да се на Тодорову суботу пали смеће, верује се да овај празник изражава тројни смисао: празнује се истовремено и за здравље коња, али и због хтонских митских коња и јахача, као и ради заштите од змија. Познато је да су основни атрибути "трачког хероја": коњ, змија и пас који чине његова митска и хтонска обележја. У источној Србији је и данас још веома живо предање о трачком коњанику, а негде и сам ритуал који се изводи у част и славу култа "трачког коњаника", разуме се, са словенским преосмишљавањем. Постоје, дакле, бројна указивања да је овај култ постојао и пре доласка Словена. На многим рељефима пронађеним у захвату приобаља Дунава, у источној Србији и Бугарској, приказана је, осим коња и коњаника, још и "змија", негде чак и "пас", односно "вук", посебно "хроми вук", чија је симболичка паралела лик "хромог коња".
Шта чини окосницу овога култа у српској митолошкој верзији? Срби верују да се одмах иза ноћи Тодорове суботе крећу поворке коња као поворке демона, покојника и предака, и да се, осим здравих у поворци налазе и хроми коњи. У појединим српским срединама тога дана је женама забрањено да перу косу; деца се морају окупати пре тзв. "коњских трка"; ватра се у кући не сме ложити. Веровало се да "тодорци" - зли демони, не воле дим. На ову чињеницу, наиме, да "огањ" и "коњ" доиста чине митолошко јединство, указују и наше изреке, односно заклетве, које, како је речено, треба сматрати "кристалима" народне мудрости: "Тако ме живи огањ не сажегао!" или "Тако ме коњска копита не сатрла!'', "Тако ми овога огња!'' (Караџић, 1987: бр. 5172, 5176, 5290).
Уколико је неопходно да се дете на дан Тодорове суботе окупа, постоји обавеза да се у корито са водом стави коњска потковица или плоча као апотропејон - магијско заштитно средство. Исто тако, невесте се тога дана не смеју чешљати, пре свега због змија, јер би, у супротном, могле касније видети змију у пољу. На простору "шопског културног ареала" због змија се, дакле, женама забрањује да перу косу. Веома је важна митолошка повезаност коња са чешљањем косе и са змијама, затим, са прањем косе, као и са забраном ложења ватре, односно грејања воде, и најзад, са димом који се не сме да одиже са земље. Постоји, наиме, веровање о повезаности змије и коња, односно да се генеза "змије" налази у коњској длаци.
И у околини Вршца - на простору источне вертикале наше државне територије Србије, за празник Светога Тодора, чији је култ у овом крају још увек доста добро сачуван, "домаћице месе колаче које називају 'тодорчићи'". У том смислу праве се од теста "облици потковица на које се у одређеном размаку стављају зрна кукуруза, која треба да означе клинце којима се потковица закива. Тодорчићи се, према народном веровању месе као заштита од Тодорових коња, који људима могу да направе велике штете, да погазе усеве, а и укућанима да нанесу зло. Стога се раније водило рачуна да, за време Тодорове недеље, укућани треба да буду у кући пре мрака" (Милут., 1971: 148).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Култ петла у митологији Срба

[You must be registered and logged in to see this image.]

Петао игра нарочиту улогу у српској митологији. Мрвама које се покупе са трпезе Бадње вечери, па заједно са кукурузом - који је био стављен испод бадњиданске софре која се прави на слами - и преосталим зрневљем жита које је од сламе отпало, ујутру се, на Божић, хране кокоши, дакле и петлови, којих обавезно има у јату, и то у кругу који се направи од конопца. Када се овоме дода ритуално уношење сламе - за постављање софре Бадње вечери, а затим да се те исте вечери на симболичан начин хране дивље животиње, и у томе реду дивље птице - штеточине, уз широко распрострањени обичај да се домаћа женска чељад првог дана Божића, рано ујутру мора најпре омрсити врапцем или голубом који се пече на огњу од бадњака - заједно са божићном печеницом, онда се као несумњив може извести закључак: добар део обичаја око Бадњег дана повезан је са житним демоном сагледаним у лику птице. Разуме се, и сам житни демон - петао, односно птица, показује се у амбивалентном облику, уосталом, слично митској змији, вуку и коњу. Наиме, житни демон има два противречна лика: доброћудни - кога репрезентују домаћа кокош и петао, и злоћудни и дивљи - у облику гаврана или вране, које знају да упропасте летину када у јату навале на поља у време сазревања жита и кукуруза, сунцокрета и другог сличног биља. Као што пас може бити полаженик, тако и кокош. Ова је пракса присутна и у источној Србији, посебно код земљорадничког становништва, нешто мање сточарског, код кога ту улогу преузимају пас, јагње или свиња, чак и крава.
2 - Петао атрибут хтонског или соларног Бога? Према старијим мишљењима "петао" се фиксира за хтонски свет. Ми ћемо се, пак, на основи бројних чињеница и сами уверити да се "петао", нарочито "бели петао", тумачи као атрибут соларних божанстава, пре свих: Перуна, Дажбога, Световида, Триглава. Има се утисак да се митолози сасвим слажу с тим да "петао" припада овим боговима словенског пантеона, али је разлика само у томе што наведена божанства интерпретирају као ликове "хтоничног пантеона". И сама обичајна пракса код Срба даје основу за амбивалентно тумачење праве функције митскога "петла". Чајкановић и Кулишић су покушали да проблем разреше тако што су приметили како се словенском Дабогу - данас сасвим извесно соларном богу, приносио на жртаву петао "познати атрибут хтоничних божанстава" (Чајк., Ш, 1994: 159). То исто важи и за култ соларног Световида. "Петао је, све до у XVIII век, приношен на жртву светоме Виту у Прагу", који беше заменио "ранијег незнабожачког Световида, који је код Словена био велико хтонично божанство [...]. Петао је, међутим, у вези са оним нашим свецима за које смо видели да су наследници старинског нашег бога мртвих: то су свети Мрата и св. Сава. Са светим Мратом стоји петао у интимној култној вези утолико што му се прописно приноси на жртву" (Чајк., III, 1994: 102). Са "хтоничним божанствима обично је у вези и петао. Још у старо-вавилонској религији он је манифестација Нергала, бога доњега света" (Чајк., III, 1994: 101). Једном речи, Чајкановић пориче и Дабогу и Световиду соларни карактер и, природно, доводећи их у везу са петлом, и митском "петлу" приписује хтонична својства. Овоме је сасвим супротно мишљење Владимира Живанчевића, према коме су "медвед, змија и зрикавац подземне, телеурске, хтонске животиње и стоје насупрот соларним животињама светлости: петлу, лаву и орлу" (Живан., 1963: 45).
Готово је у детаљу ово гледиште преузео Ш. Кулишић, додајући како је "у вјеровању и обичајима словенских народа пијетао уједно у вези са хтонским демонима, са којима се црни пијетао и потпуно поистовјећује. Нидерле посебно указује на улогу пијетла у погребним обичајима, о чему говоре остаци из старих словенских гробова [...]. Како истиче Нидерле, особито је значајно двојно значење које се у словенских народа придаје кокоши и пијетлу. Док им се, с једне стране, приписује плодотворна моћ, с друге стране, у њима је народ видео нечисшту силу. [...} код Срба у култу мртвих пијетао се често јавља као жртва замјене. [...] Цијели низ наших обичаја приликом првог орања и сјетве, жетве и вршидбе, а затим о Божићу и Новој години веома досљедно открива ово значење и ову улогу пијетла и кокоши. Ако бисмо, уз то, прихватили и мишљење Чајкановића да се у нашим обичајима на Бадње вече кокоши уједно појављују и као представници душа покојника" петао се, дакле, никако онда "не појављује као соларна животиња" (Кулишић, 1953: 205).
Међутим, пажљивим читањем Нидерлеа, могло би се закључити и то да се корен поменуте заблуде налази у неразликовању "црног" и "белог" петла, као год и у случају "белог" и "црног" коња. Како је еволуција ишла од хтонске ка соларној митологији, "петао" је и даље остао атрибут датога божанства, при чему је само божанство попримило соларна обележја поставши "ратни бог", односно Бог "јахач на коњу", док су његови атрибути: петао и коњ, променили боју, постали су "бели".

Вештица и мора

"У Кучима вјештица се, веле, рађа у црвеној кошуљици коју мајка од свакога крије и предаје ју шћери кад ова буде пунолетна и способна за кобно дјеловање'. У Грбљу вјерују: 'Које се дијете роди с тљеницом природном, која се овђек зове крвава кошуљица, ако је мушко ваља да буде вједогоња, а ако је женско да је вјештица" . /Тихомир Ђорђевић/
"У Гацку, кад која вештица хоће кога да умори, дође нада њ, па га удари оном шипком преко прсију. Прса се отворе и она извади срце намењујући каквом ће смрти он умријети и до колико дана" /Л. Грђић-Бјелокосић/

1 - Вештица је женски корелат вампира, како је "вештицу" одредио Тихомир Ђорђевић, приметивши како постоји и доследно мушки облик вештице у језичкој форми "вештац". "Вештица је женскиње, а вештац је мушкиње, или, како је то у једном нашем речнику објашњено, вештац је 'мушко што је женско вјештица'. И за вешца има у народу различитих имена: вјештац, вештер (у Скопској Котлини) [...] полуноћанин (у селима под Фрушком Гором)" (Ђорђевић Т., 1989; 53). Следећи већ објављени материјал из народног веровања, Вук Караџић га је синтетисао у целовитој слици о вештпци коју је описао у Рјечнику.
"Вјештица се зове жена која има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу: кад нађе човјека гдје спава, а она га удари некаквом шипком преко лијеве сисе те му се отворе прси док извади срце и изједе, па се онда прси опет срасту".
2 - Како постаје "вештица" и који су њени атрибути. У Скопској котлини постоји веровање да вештицом постаје стара жена после смрти. За овај став има више потврда у етноматеријалу и у веровању народа источне Србије, по коме вештице, као и вампири, живе у гробљу и отуда излазе ноћу па "море децу". Вук Врчевић је средином прошлога века забележио како "права вештица има крст под нос, свака злокобница по неколико брчних длака, а мађоница намрскана чела и крваве печате по образу. А да су највише похлепне на луду ђецу" (Врчевић, 1881: 93). Имајући све то у виду може се казати да вештица и вамиир припадају реду преанимистичких хтоничних демона. Вештица је демон везан само за једну уже сродничку, породичну заједницу. Индикативна је наша пословица: "Вјештица на своју крв трчи'', односно стихови из једне песме: „Вештице су ме изеле:/ Мајка ми срце вадила". За разлику од вампира, који углавном сише људску крв, вештица се храни људским срцима и џигерицом. Вештице врше своје послове преко целе године, пре свега ноћу, а што се годишњих доба тиче, врло су опасне и насртљиве у пролеће и то за време Белих поклада. Честа одбрана од вештица је и бели лук, будући да се "на санскритском језику назива бели лук убица сатвари" (Софрић, 1990:250).
Према народном веровању, вештицом постаје жена која је продала душу ђаволу или у коју се уселио ђаво, затим, која је зачета у одређеном, судбоносном тренутку, најзад, која је као и "вукодлак" рођена у "крвавој кошуљици" или је дошла на свет у последњој месечевој мени. За вештицу је карактеристично да може попримити бројне облике; најчешће форме њене метаморфозе су лептир, ноћни лептир или црна птица, кокошка, ћурка, гуска, ређе - жаба, мачка, пас, вук. Њене су хипостазе искре, светлуцава тела. Верује се да док вештица спава њена душа лети у виду лептира и чини штету људима. Као и хала, и вештица може предводити градоносне облаке, али према руским изворима она може и "штитити усеве свога села од градоносних облака", при чему се за то време њено тело, као год и тело Здухача или Змаја, налази у стању успаваности, и при томе се наводе примери са острва Брача (Ет. Слов, 1995: 367). У источној Србији сматра се да на Ђурђевдан вештице "обирају" људима млеко. Т. Ђорђевић (1989: 7) је цитирао занимљив опис "вештице" у народном веровању из пера Т. Драгачевића.
"У Босанској Крајини се приповеда како је неки човек имао жену за коју је народ у околини викао и сумњичио да је вјештица, али он у ње ништа није могао примјетити. Једна га бака посвјетује и он једне ноћи устане и почне будити жену, али је није могао пробудити. Он окрене жени главу гдје су биле ноге и запали вид (свијећу), па ће пазити када ће се пробудити. Кад су први орози запјевали долети у кућу мала, сињава птичица и стане облетати око жениних ногу гдје је прије била глава, и најпосле је стала тужно црвчати. Човјек окрене опет жену онако како је и прије лежала, а птичица улети жени у уста. Жена се на то протегне и пробуди. Човјек јој све каже што је било, али она није хтјела вјеровати, а кад ју стане бити призна да је вјештица'".
Према веровању нашег народа, "ако се неки зао дух претвори у лептира, кокошку или другу коју животињу он постаје вештица". Вештице се најрадије окупљају на ораху, гумну, а најчешће се појављују од Божића до Богојављања, у време "некрштених дана", када је по веровању "доњи свет отворен", тако да тада по земљи шетају вештице, авети и све друге нечастиве силе. Вештица која лети ноћу сија се као ватра (Василев, 1985: 158). Занимљиво је народно веровање да жена која је вештица, кад из ње изађе зао вештичин дух, њено тело лежи као мртво, и када би јој човек окренуо главу где су јој ноге, она се не би више пробудила. Наш народ, када види увече лептира, односно лептирице које облећу на светлу, најпре помисли да је то вештица. Како се према веровању може установити која би то жена била вештица? Када се посумња да је нека жена вештица, сељани такву особу вежу и баце у воду да виде може ли потонути, јер је уврежено мишљење да вештица не може потонути. Па ако сада таква жена потоне, народ је извуче напоље и пусти, а ако не може потонути, они је убију, дубоко верујући да је вештица.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Аждаја и ала

"За алу се мисли да има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на љетину" /Вук Караџић/.

[You must be registered and logged in to see this image.]

1 - Ала, змија и змај отеловљују исту органску структуру. Ала је демонско биће које се у југоисточној Србији, посебно у шопском културном ареалу, назива ламија или ламња. Неки филолози сматрају да је реч турског порекла. Према веровању српског народа, како смо већ показали, ала и змај су најчешће супротстављени, с једне стране је биће зла, а са друге је благородно биће. Док ала наводи облаке и град на летину, дотле змај насупрот томе, у облацима води борбу са њом. Занимљива је наша пословица: "Бори се као ала с берићетом (кад води облаке, па хоће љетину да побије градом)" (Караџић, 1987: бр. 440). Управо због тога чини се прихватљивом етимологија термина "хала" коју је предложила Иваничка Георгијева да "реч хала произлази од грчког - град'" (Георг., 1993: 119). Верује се да када ала падне на њиву спречава сазревање усева, будући да она обира плодност њива. Упозорили смо да ала предводи црне облаке са кишом и градом и том приликом, обилном кишом и градом које наноси пустоши све под собом. Слична је представа о али и у западној Бугарској.
Са алом су каткада везани извесни људи или жене утолико што њихова душа, као и у случају змаја, може изићи из њих и претворити се у алу. За то време њихово тело спава, тако да све оно што се догоди души када из тела изиђе, као и ране које буде добила у борби са змајевима, то ће се десити и њеном телу. У народу постоји веровање да су аловити пре свега епилептичари. Постоје две легенде о славним личностима наше националне историје за које се верује да су били аловити. У легенди о Немањи, односно о светоме Симеуну, дознајемо како је свети Сава успео да из тела Немањиног уклони алу.
"О Немањи се приповеда, да је био аловит. Св. Сава наиђе негде крај мора на место, где се спрема ручак 'цару Симеуну' (Немањи). Пекли волове, овнове, вепрове и т. д. па запита: 'Коме спремате ручак? ' - 'Цару Симеуну'. - 'Зар ће он то све појести?' - 'Хоће, јер је аловит.' Тада св. Сава позове цара Симеуна у шетњу по мору, на чамцу. Заиђу подаље у море, кад цар Симеун отпочне захтевати, да се врате, јер је гладан. Св. Сава знао шта је, па га заваркавао и говорио: 'Сад ћемо, сад ћемо'. У том, закомеша се ала у цара Симеуна; он падне па под чамац, а ала из његових уста искочи у море' (Васиљевић, 1996:64). Према другој легенди и Стефан Дечански је био аловит: "У криљи је халовита глава/ Побиће нас хали и времена,/ Неће нама родити шеница/ Ни у брду винова лозица/ Ни бијеле изјањити овце".
Але углавном ноћу вечерају на раскршћу, те је веома опасно нагазити на "алину софру", будући да такав човек може да буде осакаћен: постане слеп, глув, хром.

2 - Када је реч о аждаји, према веровању нашег народа, она је слична али и по облику и по функцији. То је огромно чудовиште неугледног облика које живи по великим водама, језерима, где сачекује пролазнике, и том приликом, изашавши из воде, прождире људе, као и животиње. "Кад би око поноћи, замуши се језеро, а из језера скочи аждаха па пође пут везировића да га удави" (Ђурић, 1990: 327). Она је ненасита, као и ала. Етимолошки гледано, реч "аждаја" је персијског порекла: aži Dahaka ('змија' Dahaka) = "аж-даха". То је познати змијски демон из иранских есхатолошких мотива.
Топоними са основом Ала: Алин поток, Алина глава, Алин брег, Алино брдо, Алино било.

Дивови

[You must be registered and logged in to see this image.]

1 - Не крије ли "див" основну супстанцију "бога"? Дивови се одликују: великом прождрљивошћу; хране се и људским месом; веома су груби и примитивни. Дивска мајка дојкама запреће хлеб, јер не зна за лопату; њихово оружје је камење; спољашност им је груба: обрве су им као шума, тако да се маказама морају сећи, да би див могао гледати. Верује се да се див рађа из брака човека и виле. У нашој народној поезији чест је мотив да див љуби жену, као и змај див отима девојке, јаше на лаву. Верује се да су функције дивова временом преузели други ликови из наше народне религије, нарочито јунак типа "Међедовић", као и псоглави. Неки наши митолози склони су да тврде да на дивове подсећају и извесне појединости у скаскама о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу, светоме Сави, Тројану, Арапима.
Да су дивови у религији имали некада угледније и одређеније место, може нам као доказ послужити реч "дивљи", који се као атрибут даје многобројним примерцима из целе фауне и флоре: дивокоза, дивљи голуб, уопште дивљач, дивље животиње; затим, дивља јабука. Дакле, реч је о животињама и биљкама које припадају дивовима - њима посвећеним. И данас се код нашег народа може наћи веровање да у свакој већој јами борави по једна "дивија баба".
2 - Примери из обичајне праксе. У источној Србији, а у Сврљигу сасвим извесно, у време Мратинаца, жене које иначе не смеју радити са вуном, изговарају се да то избегавају због "оних дивјина", мислећи при томе на вука, који, доиста, носи у себи амбивалентна својства. Исто тако, деци која се "не држе", па их "износе на раскрсје", где добијају новога кума, у појединим културним зонама, нпр. у "западној културној зони Сврљига" - кажу сељани - таквој се деци, "нађеној на раскрсју" надевају тзв. "дивја имена", пре свих: "Вук", Вукадин", "Вукослав", "Вукана", "Вукадинка", "Вукослава" или "Вукосова".
Све то може бити аргумент да дивови нису припадали само фолклору, већ да су у старини морали били саставни део наше религије. Уосталом, и само њихово име: "див" није Србима дошло из турскога див или дев, како се тврдило, већ је то изведеница од речи deivo, којим су сви индоевропски народи називали своје богове: индијски дева, староперсијски daeva, латински divus и deus. Српска реч див је, дакле, индоевропска, и она код Срба и других Словена означава зле демоне.
Много је топонима у Србији са основом див, дивљи. Наводим најзначајније форме израза: Дивизбор, Дивчевићи, Дивље, Дивљана, Дивљак, Дивљачки крај, Дивљански Манастир, Дивци, Дивчибаре, Дивићи, Дивостин, Диволеска, Дивља ријека, Дивачко брдо; у Црној Гори: Дивљак, Дивљаци, Дивљачки крш. У Босни: Дивичани, Дивојеве глав., Дивић, Дивјак, Дивовићи, Дивље косе, Дивин, Дивесело, Дивова вода, Дивич; у Македонији: Дивјаци, Диво поле, Дивљански дол, Дивље, Дивљак, Дивидија, Дивиче, Дивјанци; у Хрватској: Дивуша, Дивина гл., Дивов бриг, Дивић, Дивићи, Дивуље, Дивојовић; у Словенији: Дивача, Дивашка Јама, Дивјаки. У Бугарској: Дивоцитъ, Дивля, Дивчовото, Дивчова река, Дивдъдово, Джинотъ, Джиново.

Нави

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Нав је демонско биће које постаје од умрлог некрштеног детета. Наве су исто што и руске навке, деца утопљена и некрштена. Душа умрлог некрштеног детета уђе у птицу, која постаје нав". /Петар Ж. Петровић./
"У Пиротском округу се деца која умру некрштена зову некрштенци, а у неким селима око Пирота зову се навије. Таква деца, пошто их Бог прими, постају неки нарочити створови који никако не седе на једноме месту, већ вечито лете ноћу да сатиру малу децу и да материма одузимају млеко. Штавише, они могу и стоци да одузму млеко, на пример овцама и козама" /Владимир М. Николић/
У речницима Словенске митологије најчешће се за бића под именом Нави даје тумачење да је овде реч о једном нарочитом злом демону. По неким тумачењима термин Нави представља особени демонолошки лик који је, као и виле и русалке, дат у множини. Њиме су обухваћена сва она волшебна бића или демони који настају од душа умрле деце, које су мајке несвесно угушиле у сну, или су настали од душа ванбрачно рођене и потом одбачене деце; најзад, од душа мртво рођене или у мајчином телу већ умрле деце. Код Источних и Јужних Словена, посебно на простору источне Србије и западне Бугарске, реч нави стриктно означава душе умрле а некрштене деце. Бугарски нави, навјаци, односно српски навије у околини Пирота, словеначки навје од старословенског нави, или руски навъ, навъе, навей - сви ти термини имају значење душа умрлих. На украјинскомјезику термини навка, мавка, означавају "душу некрштене умрле девојчице", а чешки nav означава "царство мрака, онострано" (Reiter: 188).
Занимљиво је да у источној Бугарској није познато име нави. И. Георгијева наводи више термина којима се исказује суштина овога демона смрти: нави, навъе, навляци, навяци, сврейчета, душета, свирци, лаусничета. Нави се не виде, они лете ноћу и тада попримају облик голуждравих птица. Најчешће иду у домове где има породиља, трудница и новорођене деце; спуштају се тамо кроз оџак, а затим овим особама пију крв или их гуше; они лете од глувог доба ноћи до првих петлова, и при томе пиште, свирају, криче - испуштајући дечје гласове. Трудница или породиља када их чује одмах се онесвести, а каткада и умире (Георг., 1993: 206). У Бугарској постоји неколико интересантних топонима са основом овога злог демона: Свирчево, Г. Д. Свирови, Свирково, Свирачи.
У српском језику адекватан термин за нави јесте некрштенци, у хрватском невидинчићи, невидмићи. "Код Срба и Хрвата нави се приказују као велике птице са дечјим главама. Они поткрадају млеко од животиња које се музу. Онај ко је у истом часу рођен када и нави, у стању је да их види. Код Пољака и Украјинаца дечје душе се појављују делом у људском, а делом у животињском облику. Њихова обележја су истоветна као и на Балкану. Код Украјинаца се нави сматрају и кућним вампирима, код Великоруса се називају kikimory, то су кућни вампири" (К.е11ег: 189). Према Урбанчику првобитно су именима naw, nawie, nawka називане душе све деце која су убијена, уморена, сахрањена а да пре тога нису била крштена, затим неудате девојке и неожењени младићи, људи убијени и удављени. Једном речи, према традиционалном схватању постојао је страх од душа умрлих које су назване наве, тако да је овде реч о демону смрти. Постоје и писмени докази у Повести времених лет да су се епидемије у Плоску које су харале 1092. године објашњавале као дело нава (Повест, 1950).
Грим је дао драгоцену основу за разумевање смисла језичког облика овога демона. Наиме, он каже како је словенски термин смрт у свим словенским језицима женског облика, а да се у летонском јавља занимљив израз за смрт nahwe. Ту је још и израз код Словена за смрт Морена, Марана. Из овога произлази да су нави женски демони, који се у овом облику јављају у летонској митологији. Имајући све то у виду, можемо закључити да реч нав значи место куда умрли иду после свога живота. Именовање места, куда се иде после смрти, изражено је кореном нав, који је сродан са кореном ny, а све то изражава појам о умору. Тако код Чеха unaviti значи "уморан". Поред речи "нав" у словенским језицима постоји пансловенска реч "рај", па се може "претпоставити, да код незнабожачких Словена она значи шумско пребивалиште праведних, и разликује се од термина нав, која би представљала пакао (Леже, 1984: 164-165).
Нема никакве сумње да се овај демон, односно божанство, портретира као хтонско, коме се приписује читав низ посебних карактеристика. Према сведочењу неких писаца, божанство у облику Ниа сматрано је код неких словенских народа за бога пакла, док су други теоретичари управо у овом истом језичком облику "ниа" видели женско божанство, "богињу подземног света".
Код Руса на простору Карпата термином Мавкы или Навкы назива се једна врста Русалки, које представљају душе умрлих, а налазимо њихову паралелу и у Бугарској. Код Словенаца се термином Mavjе, Navje зову душе умрле некрштене деце, како је, уосталом, и код Срба. Чајкановић вели да и код српског народа постоји успомена на ова демонска и митолошка бића, додајући како у том истом старом словенском пантеону, поименице у нашој народној религији, велику улогу играју још и виле, вампири, вукодлаци. Једном речи, нави представљају суђенице, породиљску грозницу.

ZVEZDE kod SRBA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Srbi drže da su Vlašići sedmoro braće,te su svakoj zvezdi nadenuli posebno ime,mada se ne zna koje se ime na koju zvezdu odnosi..Milićević pominje dve grupe imena: Mika i Mioka,Rakai Raoka,Orisav i Borisav i sedmi Milisav...a zatim Vole i Voleta,Rale i Raleta,Mile i Mileta i mali Pržožak...

Drugi navode da se Vlašići zovu:Vao i Vaoka, Mio i Mioka, Skarabojo i Borisav i mali Biljurak, ili još:Mile i Mileta, rade i radeta,Bore i Boreta i mali Prigimiz, dok se u Konavlima spominju samo pet: Ale i Aleta,Šurko i Burko i mali Mišurko..Neki redjaju ova imena kao zagonetku, a odgonetka je :Vlašići.

O postanku Vlašića se u narodu različito priča:

1. Bušan (vezan za legendu o postanku duge) je otišao da traži sestru koju je zmaj odveo. On nadje sestru ,i oživi brata Milana (koga je zmaj prethodno ubio).Potom se Milan oženi ćerkom nekog cara sa kojom je imao "sedmoro dece zlatokose", koja naglo jedno za drugim poumiru..Duše te dečice padnu na nebo kao zlatne zvezde, i to su sedam Vlašića.

2. Više je poznata priča o carevoj kćeri koja je nestala iz zatvorene kule, pa neki rob podje u potragu za njom.Posle izvesnog vremena on nadje majku pet zmajeva,od kojih je jedan tako gadjao strelom "da će i samu zvezdu na najvišem nebu ustreliti", pa njihovom pomoću nadje kćer. Ovih pet zmajeva i rob (šest brata) i sedma im sestra stoje na nebu i jesu sedam Vlašića.Pa svake godine idu vetrovoj,Mesečevoj i Sunčevoj majci, da joj za savet zahvale, i onda se na nebu ne vide. A taj put traje od od Djurdjeva dne do Vidova dana, te se za to vreme ne vide ni Vlašići na nebu...

Da bi se objasnilo otkuda Vlašićima ovo ime, priča se sledeće:

1.Imala baba vrlo lepu ćerku Mizulinku, pa se neki Vlasi dogovore da je o Petrovdanu otmu.

"Baba opaziv otmicu udari pa plači danas i sutra,dokle Bogu nije dodijalo i on prikova otmičare na nebu da ih se svet spominje doklen bude sveta".Prve zvezde zovu se Mile i Mileta, druge dve Vule i Vuleta,a za njima je Škor-Bora i Bariša.Poslednja je Mizulinka koja zbog žalosti za majkom "sve zateže i neće da ide za svatovima do pola ****, a kada dodje do pola **** (po neba) ona prodje svatove i ide prva"..

2.Drugi vele da se Vlašići zovu tako što ima ljudi koji mogu po njima "na tanku tancatu vlas kazati koje je doba noći",

3.a treći,u Primorju, da je to stoga što izlaze iza planine sa vlaške strane.....

Ovaj autor (Nenad Dj.Janković, astronom) kaže dalje:

Ovaj skup zvezda poznat je od najdavnijih vremena,što se vidi iz pesama, u kojima Vlašići učestvuju u Sunčevim svatovima, ili su prosioci Danice, a u jednoj pesmi hrvatske zbirke Prehodnica (Venera=Zora,mislim) im je majka.

Oni se koji put smatraju kao jedno telo, celina, a ne skup odvojenih zvezda. osim toga,kako je slično ime za Vlašiće postojalo i u staroslovenskom jeziku,znači da se za njih znalo već u davnašnje doba,kada naši preci verovatno ništa nisu znali o Vlasima.

Varijante koje u staroslovenskom jeziku postoje za Vlašiće jesu: Vlaseželišti,Vlasoželišti,Vlasožilišti,Vlasožel.ci i Volosini (!!!!), a Rusi, pored Babi i Babino sazveždje,zovu ih još Volosožari (!!!), te se u ovim imenima (primećuje Ratko Nodilo),naročito poslednjem, oseća ime starog slovenskog boga stada Volosa ili Veleša, koji je bio i bog duša.

Vlašići bili bi ustvari Vološići,Velešići, sinovi Volosa,Veleša.Pretvaranje ovog slovenskog boga u hrišćanskog Sv.Vlasija,Vlaha, takodje zaštitnika stada, moglo je doprineti da se reč Vološići ili Velešići pretvori u Vlašići.Imena dvaju zvezda u njima,Vole i Voleta, takodje ukazuju na neku vezu sa pomenutim bogom.

Poreed opšte poznatog imena Vlašići, Jireček navodi još dva koja se drugde ne spominju: Vlaški sinovi i Bugarski kokoški, a Mihailović Kvočka sa pilićima.Nazivi slični ovom poslednjem mogu se naći kod Arabljana,Čeha i Francuza....Stari Grci su vlašićima,kao i Sabinjani ,podizali hramove i oltare,pa i kipove..

...Sa Venerom i Mesecom Vlašići su najsigurniji nebeski časovnik, a naročito u noćima kad se prva dva tela ne vide. Kada se o Petrovdanu(12.jul) pojave Vlašići, narod ide na kosidbu,jer njihova pojava znači da je dan blizu, na Božić(7.1.),pak, kada uzjutra zadju stavlja se pečenica na vatru. Otuda izreka " Vlašići na zaod, eto zore iza brda"......

Sa naše geografske širine Vlašići se ne mogu videti izvesno vreme u toku godine. Narod veli da se oni ne vide od Djurdjevdana do Petrovdana(6.maj dp 12.jul),te se kaže da Vlašići svojom pojavom otvaraju leto,a zatvaraju zimu..(Možda je tu veza sa astrologijom-Veles vlada Rakom, početak leta21.jun....)

Drugi navode da se Vlašići prvi put vide noću uoči Vidovdana (7.dan leta-delfi),pošto na Djurdjevdan behu iščezli, pa se stoga još govori da "Djurdjevska zora Vlašiće zatvara,a vidovdanska Zora Vlašiće otvara", od Vidovdana do Velike Gospojine (početak jeseni beše?) oni putuju danju, te se ne mogu videti od Sunčeve svetlosti.

Ova narodna zapažanja ne slažu se sa pravim nastajanjem Vlašića na našem nebu (autor ne zna o autohtonistima!). Zbog nestajanja Vlašića o Djurdjevdanu postojala je i zagonetka"Svi se raduju Djurdjevu dnu, samo se nji sedam' ne raduje"-ovih sedam jesu sedam zvezda u Vlašićima....

Ostaje još da se pomene zvezda putnica, koja putuje pored Vlašića kao večernjača pored Meseca,kako tvrdi Begović.(N.Dj.Janković ne daje bliže podatke..).

U blizini Vlašića nalazi se od sjajnijih zvezda,pored Aldebarana,alfa Tauri i beta Persej.Aldebaran je kod Arabljana,imao sličnu ulogu,pratio je Vlašiće,temu i ime, al-debaran, znači "sledeći,pratilica."

On je medjutim dosta daleko od Vlašića, te bi zvezda putnica mogla biti i neka manje sjajna zvezda,možda Alfa Tauri,koja je oko 5 (malo slovo m).

Kako se u našem narodu dobro zna za sedam najsjajnijih zvezda u Vlašićima, iako se sedma (Plejone) vrlo teško može videti nenaoružanim okom (pazi izraz), nije isključeno daje i za zvezdu putnicu izabrana koja zvezda slabog prividnog sjaja u neposrednijoj blizini ovoga jata......

PERUN, GROMOVNIK:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gospodar munje na nebu i vatre na zemlji

Perun je najmoćniji slovenski bog. Bio je gospodar oblaka, a slično će, u kasnijoj grčkoj civilizaciji, vrhovni bog Zevs biti označen kao skupljač oblaka. Slovio je kao nepobedivi ratnik, jer je bio tvorac munje i groma. Pripadale su mu i zvezde, Sunce i Mesec. Gospodario je i vatrom na zemlji, pa su sile, koje su u drevno doba izazivale strahopoštovanje, bile njegove.

Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre: ale i ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao divojarac i izumrlo goveče zubr, a od biljaka: hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunova obeležja bili su i: balvani, kremen kamen, zastave i rog. Pred njegovim kipom, vernici su održavali litije (krstonoše) i obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Kad nisu imali hramove (na koje podsećaju hrišćanske crkve), Sloveni su se molili Perunu u svetim gajevima, trebištima, ili ispod hrasta. Od toga se u hrišćanstvu zadržalo obožavanje drveta - zapisa, obično hrastovog.

Funkcije boga Peruna u hrišćanstvu pokrivaju: sveti Ilija i Pantelija i Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, Nikola, Spas, Arhanđel i Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je oko današnjeg Ilindana i to u četvrtak i naredni ponedeljak.

Perunovi drveni kipovi sadržavali su znakove Sunca, munje, kamena kremena, plodove hrasta i drugih biljaka. U ruci je držao rog, a kapa i delovi odeće upućivali su na ratnika oklopnika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stormfront.

SVETOVID, ČETVOROGLAVI:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svici, oko ratnika na belom konju

Svetovid je bog sa četiri glave, ali pod tom odlikom nije se podrazumevalo božanstvo-monstrum. U pitanju je samo mali panteon važnih slovenskih bogova: Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida (Svevida).

Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo - istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice (kresnice) i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali: božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su oba-vljala kola omladine, predvođena rusalkama - u hrišćanstvu kra-ljicama. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca i time su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans - padalice koje susrećemo i danas u Istočnoj i Južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana. Njegove funkcije u hrišćanstvu, pokrivaju: Sveti Vid i Sveti Lazar.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SVAROG, SUNČANI:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stvoritelj svega na nebu i zemlji
Kad nije bilo hrama, Sloveni su se Perunu, najmoćnijem, molili uz žrtve, ispod hrasta. Otud se u hrišćanstvu zadržao običaj obožavanja drveta

Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih on nadmašuje božanskim odlikama. Svarog je sunčani bog. Stvo-ritelj je svega na Nebu i Zemlji i bogotvorac je. Nazivan je Višnjim. Izdvojen je od ostalih bogova, čime se nagoveštava svojevrstan monoteizam u staroj slovenskoj religiji. Po jednoj legendi, Svarogova supruga Vida je zamolila Višnjeg da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je poslušao i udahnuo je svoj dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek - Dubravko. Drugom hrastu je podarila svoj dah Vida i od njega je postala prva žena - LJubljenica. Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figu-rom Sunca na svakom. Ispred njega su bili mali kipovi ostalih bogova, na kojima je pisalo da su Svarožići - njegova deca. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, iza kojih su se "krili" i vernicima želeli da takvi kolači budu i iduće godine. Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja, na kojima se gatalo. Predstavljao ga je orao, leska, orah, žito i vinova loza. U njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu: Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, njegove funkcije ima Bog.

[You must be registered and logged in to see this image.]

VELES (VOLOH), PŠENIČNI:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zaštitnik stočara i ratara

U kolektivnom pamćenju Slovena, bog Vesel je ostao duže od ostalih bogova. Posebno kod balkan-skih i karpatskih Slovena. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška. Na Balkanu su svi stočari nazivani vlasima u srednjem veku, a istovremeno ovaj socijalni naziv upotrebljavan je za oznaku nacionalne pripadnosti, pa su Vlasima označavani mnogi Srbi i često su poistovećivani ili su smatrani za srodnike stanovnika Vlaške u današnjoj Rumuniji. Austrijanci su zvali Vlasima i Srbe u Vojnoj Krajini, a srpsko područje u Zapadnoj Slavoniji Ma-lom Vlaškom.

Veles je zemaljsko božanstvo; zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su: njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. NJegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga: trava, vuk, crni petao i domaće životinje.

Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima: hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav (zmaj) je na vrhu repa imao cvet ljiljana. Velsova odeća je raskošna - kako i priliči zaštitniku stoča-ra. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa, verovatno, otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgo-vina.

Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu, pokrivaju sveci: Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Ivan, a delimično: Sava i Mrata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

MOKOŠ, BOGINJA MAJKA:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovce i pčele, lan i lipa
Kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka i krilatog lava s glavom orla. Brada mu je bila predstavljena klasjem pšenice, otud izreka "Puna šaka brade", kad rodi, ili kad se obavi dobra trgovina

Mada ime ovog božanstva podseća na muški rod, u pitanju je boginja, kod Srba nazivana i Vidom. (U srpskom jeziku je ženskog roda slična imenica - kokoš)

Mokoš je poznata i pod imenom Boginje Majke. Zaštitnica je porodice, braka i svih kućnih poslova. Po jednoj slovenskoj legendi, Vida je žena bogotvorca i stvoritelja Svaroga (Višnjeg Boga). Nagovorila ga je da stvori biće na Zemlji po sopstvenom obličju. Poslušao je i udahnuo je život jednom hrastu. Od njega je postao prvi čovek - Dubravko. Vida je podarila svoj dah drugom hrastu i postala je prva žena - LJubljenica.

Mokoš je uklanjala posledice urokljivih očiju i bila je vezana za duhovne pojave noćnih jahača Domovoja (kućni) i Lesovika (šumski). simbolizovale su je ovce i pčele, lipa, kantarion, kupina i lan. Pored hrama, kuća je bila jedino kultno mesto ove boginje. Zato su njeni predmeti bili oni kojima se vernici služe u kući: vuna, preslica, vreteno, sito i ostali, uz obavezne amajlije i prsten. NJen kip u hramovima je u sedećem stavu, kao i Svarogov. Ima ukrašenu kapu, poput skupocene kraljevske krune. Uz predmete domaćinstva, na dnu njene haljine izrezbareni su likovi žena, koji podsećaju na prela, radi pređe, pletenja i čipkanja. Dani Mokoše su oko Blagovesti, u proleće. Obred u njenu čast sastojao se od pranja kipova i drugih idola u vodi - Kupale. NJene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju: Bogorodica i Sveta Petka, a delimično Sveta Magdalena i Sveti Todor.

[You must be registered and logged in to see this image.]

TRIGLAV, RATNIK:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Crni konj u vreme noćno

Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Nema, Zemlje i Hada. Mora da je bio izuzetno poštovan kad su mu prvi hrišćani zamenjivali ime pogrdnijim nazivima: Troglav Jabučilo, Trojan i Trajan. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Noć je smatrana vremenom delovanja boga Triglava. Moguće je da su mu, zbog toga, na kipovima oči na svim glavama bile pokrivene povezom. U njego-voj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga: crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka: zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, uz njegovu obavez-nu opremu: mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su: koleda - s preskakanjem vatre radi očišćenja i s igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i ma-zije - kad su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini us-peti u tome, a da će krivci biti povre-đeni.

Na kipovima Triglava, dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao njegovu veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da je Triglavovo stanište bilo u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje.

U hrišćanstvu su funkcije boga Triglava prenesene na svece: Mihajla, Gavrila i Rafaela, a delimično i na Trifuna i Todora.

U slovenskim zemljama, mnoge planine i njihovi vrhovi nose ime boga Triglava.

[You must be registered and logged in to see this image.]