Najveći Srpski naučnici i pronalazači

Dr Maglić predstavio novu metodu u lečenju kancera


Dr Bogdan Maglić


Izum Srbina zasenio svet!  


Još jedan Srbin zasenio je svet svojim izumom. Dr Bogdan Maglić je sa svojim timom na Prvom svetskom kongresu o nanomedicini, održanom u Hjustonu u Americi, predstavio revolucionarni izum u ranom otkrivanju raka - uređaj koji utvrđuje hemijski sastav materije bez kontakta s njom!

Tim američkih lekara, fizičara i biologa koje je predvodio naučnik poreklom iz Srbije predstavio je svetu onkosenzor, dijagnostičku sondu koja otkriva maligne ćelije u samom začetku. Nova metoda se zove diferencijalna fento osimetrija i potpuno je bezbolna, a onkosenzor ima preciznost od 98 procenata, što je bolji rezultat čak i od hirurške biopsije.
- Kancerogeni tumori sadrže 50 do 90 odsto manje kiseonika nego zdravo
tkivo. Uređaj otkriva razliku u prisustvu kiseonika između malignog i zdravog tkiva i samim tim otkriva rak - pojasnio je Maglić u intervjuu za američki CNN i „Fox“.
Osim u otkrivanju raka, nova medicinska metoda prednjači i u ranom otkrivanju moždanog udara, Alchajmerove bolesti i svih kardiovaskularna oboljenja, a dalja istraživanja Maglićevog tima nastavljaju se u pravcu lečenja malignih bolesti ovom metodom. Eksperiment će se izvoditi na životinjama koje bi udisale karbogen, bezopasni gas obogaćen kiseonikom,čime bi se maligni tumori hranili kiseonikom i pretvarali u zdravo tkivo.

Dr Maglić je tehnološki direktor naučnog centra „Kalsek“ u Kaliforniji, a ugledan američki časopis „Fast Company“ ga je uvrstio među 50 šampiona inovatora. U naučnom timu „Kalseka“ nalazi se još nekoliko srpskih naučnika, među kojima su Aleksandar Šuvaković i Ana Radović, molekularnibiolog.
Tokom rada na ovom svetski značajnom projektu, dr Maglić je imao stalne konsultacije s kolegama iz Srpske akademije nauka i umetnosti.

Podigao spomenik Tesli

Maglić je rođen 1928. godine u Somboru. Posle rata, studirao je fiziku u Beogradu i kao stipendista Uneska, odlazi na Masačusetski institut za tehnologiju, gde je i doktorirao.
U svojoj bogatoj karijeri, bio je predsednik Korporacije za višu fiziku u Prinstonu i rukovodilac u NASA centru za vasionsku tehnologiju u Nju Meksiku. Zaslužan je za podizanje spomenika Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima. Dobitnik je priznanja Džona Kenedija za otkriće omega mezona1961. godine i odlikovan je ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem.

izvor:stormfront

Dejan Ilić, direktor kompanije ARRI u Minhenu i tvorac najtanje baterije na svetu, proglašen i treći put za menadžera godine u Nemačkoj



Pogodilo se, ne slučajno, da je upravo u godini u kojoj obeležava lični jubilej – 50. godina života – naš zemljak prof. dr Dejan Ilić, odbojkaš, pronalazač, inovator, "otac" mikrobaterije, predavač na više prestižnih fakulteta u Evropi i SAD, redovni član Američke akademije nauka u Njujorku, najuspešniji menadžer Nemačke i jedan od najistaknutijih Srba u rasejanju, prihvatio novi profesionalni i naučni
izazov. Posle dve decenije uzlazne karijere u čuvenoj "Varti", u kojoj je od 1992. godine vodio istraživački tim, a od 2001. preuzeo vođenje firme, postao je direktor kompanije ARRI, svetskog lidera u proizvodnji filmskih i televizijskih kamera.

Ovenčan mnogobrojnim nagradama i priznanjima za istraživački, naučni rad i uspešno vođenje preduzeća (ove i prethodne dve godine zaredom, proglašen za najboljeg menadžera Nemačke, dobitnik je najstarije svetske nagrade za inovacije, koju je u januaru primio u Frankfurtu, nagrade za preduzetništvo u 2005, i životne nagrade Svetskog udruženja hemičara sa sedištem u SAD), dr Ilić je stigao u Minhen, na novu dužnost, rešen da i u oblasti digitalizacije slike učini novi tehnološki pomak, kakvim se prethodno u "Varti" proslavio izumevši najtanju bateriju za MP3 plejer.

Slavni srpski naučnik i njegov tim su takođe zaslužni za razvoj litijum-polimer baterije poznatije kao "smart" (pametna) kartica i "polifleks" baterije koja se zahvaljujući malim dimenzijama a velikoj energetskoj snazi koristi u svim savremenim elektronskim uređajima, od mobilnih telefona do laptopa.

– Veoma sam ponosan na proizvode koje sam napravio sa svojim saradnicima u Elvangenu, u "Varti", naročito na nagrađenu minijaturnu bateriju u koju je "ugrađeno" čak 50 patenata. Ali, vreme je da krenem dalje. Prihvatio sam poziv ARRI-ja jer mi pruža priliku da se vratim svojoj osnovnoj struci, fizičkoj hemiji, i usavršim čip koji će značiti pravu revoluciju u filmskoj digitalnoj industriji: omogućiće da sliku vidimo kao trodimenzionalnu jer će podatke pretvarati u tri umesto sadašnje jedne boje. Trudićemo se da svako teorijsko otkriće odmah
primenimo u praksi, a verujem da će to biti ostvarljivo i zato što Bavarska namerava da postane evropski centar u oblasti visokih tehnologija i digitalizacije slike – kaže dr Ilić za "Politiku".

Na naše pitanje da li se u te planove "uklapa" i naučnoistraživačko i privredno povezivanje sa kolegama i preduzećima iz Srbije, on odgovarapotvrdno. S puno entuzijazma najavljuje nastavak saradnje sa Fakultetom za fizičku hemiju u Beogradu, koju redovno snabdeva najmodernijom opremom i neophodnim sastojcima za eksperimente, i čijim doktorandima obezbeđuje stručno usavršavanje u laboratorijama "Varte", ARRI-ja i Univerziteta u Gracu.

– Za početak želim da podržim mlade talente iz Srbije. Kasnije bih u svoje projekte uključio i akademske ustanove i istraživačke institute.Jedan od tih projekata, u oblasti HD tehnologije, obuhvatiće nekoliko firmi iz različitih zemalja i trajati pet godina – objašnjava naš sagovornik..

Dr Ilić, rodom iz mesta Selevca kraj Smedereva, diplomirao je u Beogradu, školovanje nastavio u Francuskoj, doktorirao na Tehničkom fakultetu u Drezdenu, a svih ovih godina nastavio je da se, veoma uspešno, bavi i sportom. Bio je odbojkaš u Smederevu i Beogradu, nastupao je u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, kasnije igrao u nemačkom TU Drezden i Elvangenu, gde je postao trener.

– Kao jedan od 100 najmoćnijih naših zemljaka i 20 najpoznatijih Srba u svetu (prema anketi "Blica"), dr Ilić svojim profesionalnim i ličnim zalaganjem služi na čast svojoj domovini, i svim Srbima u Nemačkoj i dijaspori – kaže za "Politiku" dr Ognjen Pribićević, ambasador Srbije u Berlinu, kojem je direktor ARRI-ja najavio predstavljanje ove firme u Beogradu, i obećao učešće u radu Srpsko-bavarske komisije.

Aleksandra Mijalković

izvor:politika.rs

Srbija bi mogla za veoma kratko vreme da postane regionalni centar filmske industrije, smatra dr Dejan Ilić, direktor firme ARRI, svetskog lidera u proizvodnji digitalne filmske opreme i rasvete, sa sedištem u Minhenu. Jedan od najuspešnijih Srba "u rasejanju" planira da, za početak, u Beogradu otvori dva studija za demonstraciju najprestižnije filmske digitalne opreme, a zatim i predstavništvo ARRI-ja za ovaj deo Evrope. – Dolazak kompanije ARRI u Srbiju bio bi koristan ne samo za naše tržište i privredu već i za domaći film, a predstavljao bi i dodatni podsticaj za ovdašnje mlade naučnike i inovatore – kaže za "Politiku" Ilić, doktor fizičke hemije, pronalazač, predavač na više prestižnih fakulteta u Evropi i SAD, redovni član Američke akademije nauka u Njujorku, najuspešniji menadžer Nemačke u 2007. godini, dobitnik mnogo stručnih priznanja, među kojima nekoliko za njegov najpoznatiji izum, minijaturnu samopuneću litijumsku bateriju koja se koristi za MPZ plejer (prethodno je razvio dosad najbolju bateriju za pejsmejker).

Na vrhuncu karijere u kompaniji "Varta Mikrobaterije", već proslavljeni srpski naučnik i menadžer ("trudim se da sopstvenim primerom uverim mlade talente da naučnoistraživački rad i biznis mogu veoma uspešno da se kombinuju") na lični poziv nemačkog ministra industrije prelazi u ARRI, s ciljem da uz pomoć ove kompanije dovede Bavarsku ispred Japana u pogledu digitalne tehnologije s novim čipom, na čijem razvoju će raditi.

– Dolazak u Minhen je za mene značio, s jedne strane, povratak svojoj "prvoj ljubavi" spektroskopiji, koja je osnov za najmodernije filmske kamere, lasere, sintetičko svetlo i optičke uređaje budućnosti, kao što je trodimenzionalna slika. Dakle, novi naučni izazov. S druge strane, to je mogućnost da u svoju domovinu dovedem prestižnu svetsku kompaniju, koja će tu uložiti kapital, podstaći privredu, angažovati mlade stručnjake... – navodi Ilić.

On već godinama sarađuje s Fakultetom za fizičku hemiju u Beogradu, čiji je odnedavno gostujući profesor: pored najmodernije opreme i neophodnih sastojaka za eksperimente, svojim je doktorandima obezbedio stručno usavršavanje u laboratorijama "Varte", ARRI-ja i Univerziteta u Gracu. A sad namerava da ih uključi u istraživanja u oblasti senzorske tehnike i digitalizacije slike za potrebe filmske industrije, dok bi diplomcima Elektrotehničkog fakulteta ponudio da se oprobaju u programiranju softvera za praktičnu primenu optičke tehnologije. Takođei ove godine će, na njegov predlog, deset postdiplomaca
Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu dobiti izdašne stipendije od
"Varte" (od 600 do 800 evra mesečno).

Uporedo sa podsticajem mladih naučnika i istraživača, dr Ilić pravi i druge planove. Nakon što obezbedi zemljište za izgradnju ARRI-jevog takozvanog šou ruma, odnosno studija za demonstraciju opreme ("naravno, pod uslovom da cena ne bude viša nego što je u drugim gradovima, na primer u Londonu ili Njujorku"), on planira da tu filmskim producentima iz celog sveta ponudi profesionalne usluge koje omogućuje vrhunska oprema za snimanje, razvijanje, obradu i projekciju filmova.

"To bi bila dobra tehnička baza i za razvoj srpske kinematografije", uveren je naš sagovornik.

Pitamo ga da li već ima iskustva u radu s "filmadžijama".

– U studiju u Nemačkoj naš tim je nedavno radio na obradi snimljenog materijala u filmu u kojem glumi Nikol Kidmen. Nezadovoljna izgledom u nekim scenama, razmažena glumica je besno i bučno zahtevala da se one izbace ili presnime. Napravila je strašnu scenu. Na kraju sam se i ja, onako iznerviran, umešao. Poručio sam zvezdi da se smiri, jer takvim nastupom možda i može nešto da postigne kod momaka iz Holivuda, ali ne i kod ovog iz srpskog Selevca – kaže dr Ilić i pri tom priznaje da ga je ta "filmska avantura" stajala velikog stresa i prvog u životu boravka u bolničkoj postelji.

"Brzo sam se oporavio, ali sam naučio da sa filmskim zvezdama treba samo da se smeškam i slikam!", primećuje Ilić.


izvor:politika.rs

[center]

Kako je prvi Oscar stigao i u Srbiju!






Prof. dr Dejan Ilić, naučnik svetskog glasa u oblasti elektrohemije, svojoj kolekcijipriznanja za naučna i menadžerska dostignuća, pridodao je i „Oskara”. Prestižna zlatna statueta uručena mu je na svečanoj godišnjoj dodeli 22. februara, kao generalnom menadžeru minhenske kompanije ARRI, čije je tehničko rešenje za filmsku rasvetu korišćeno u novom „Bondu”, Američka filmska akademija ocenila kao najveće dostignuće u oblasti filmske industrije u minuloj godini.

Nedugo posle svečane dodele „Oskara”, dr Dejan Ilić došao je u Srbiju i Smederevo, kako kaže, iz privatnih i poslovnih razloga, a rado se odazvao pozivu da govori za „Blic”, dodajući da mu laska i to, što je na listi 100 najuticajnijih Srba današnjice, u tradicionalnoj anketi našeg lista, zauzeo visoko četvrto mesto. Ilić kaže da je u decembru bio prijatno iznenađen vešću da je njegova kompanija nominovana za najprestižniju filmsku nagradu.[/size]

]Nisam to očekivao jer se takozvani tehnički oskar”do sada dodeljivao najuspešnijima u nekim
drugim oblastima, kao što su kamere, objektivi, elektronski uređaji za filmsku postprodukciju, specijalni efekti... Ovo je bio prvi put da se među nominovanima nađe novo rešenje u oblasti svetla - kaže dr Ilić

U uređaj ARRI–MAX, korišćen u snimanju novog filma o Džejmsu Bondu koji je ovoj kompaniji doneo „Oskara”, ugradio je sopstvena iskustva i rešenja iz oblasti elektrohemije još kada je, kao vodeći menadžer „Varte”, napravio tehnološku revoluciju u proizvodnji mikrobaterija. One
su našle primenu u medicini, za napajanje pejsmejkera.

- Naš uređaj, otprilike, verno imitira dnevnu svetlost. Više nisu u pitanju metali i metalni oksidi, već određeni polimeri, od kojih se izrađuju svetlosni elementi. To je izazvalo pravi šok u nauci jer su dobijeni fantastični efekti. Ovaj uređaj, trenutno, nema konkurenciju u filmskoj tehnici, a postao je popularan, jer ne emituje potencijalno štetne zračne elemente, niti toplotnu energiju. Kod klasičnog osvetljenja posle dužeg boravka pod reflektorima, glumci se znoje, a ovde toga nema. S druge strane, ovaj uređaj na noćnim snimanjima ostvaruje fantastične efekte - objašnjava Ilić, podsećajući da je ARRI–MAX posle „Bonda” korišćen na gotovo svim filmovima nominovanim za „Zlatni globus”, a za više od polovine nominovanih za „Oskara” kadrovi
su snimani pod ovakvom rasvetom.

Zajedno s njim, priznanje su dobila i dvojica njegovih saradnika. „Tehnički oskar” koji se dodeljuje pojedincima, razlikuje se od prepoznatljive statue, koju dobijaju najbolji filmovi, glumci, režiseri... Pravog „Oskara” dobija kompanija koja je plasirala novo tehničko dostignuće.

- Za mene, kao naučnika, ona manja statueta je pravi „Oskar”. Ne bih da umanjujem značaj doprinosa koji glumci, režiseri i ostali umetnički deo daju razvoju globalne duhovnosti, ali da je jedan Miki Rork dobio "Oskara”, nikada ne bih poželeo tu nagradu - kaže u šali naš sagovornik.

- „Oskar” je priznanje, koje čovek dobija jednom u životu, ali ne doživljavam ga kao najveću nagradu u karijeri. Toliko su mi vredna priznanja „Najstarija svetska inovacija u nemačkoj industriji” 2007. i AVAAC za životno delo.

Blic, Radan Jevtović

SRPSKI MENADŽER IZ MINHENA ŠIRI BIZNIS U DOMOVINU




Pored poslovnog uspeha na međunarodnoj sceni uspešni biznismen iz Minhena dr
Dejan Ilić (50) sve više se okreće otadžbini. U Beogradu bi uskoro trebalo daotvori predstavništvo kompanije "ARRI"na čijem je čelu, a već su počele pripreme za izgradnju reprezentativnog filmskog studija. Pored toga dr Ilić je izabran za gostujućeg profesora Univerziteta u Beogradu, gde pomaže budućim doktorantima na Prirodno-matematičkom fakultetu.

- Naš cilj je da u Beogradu kupimo zemljište i na njemu izgradimo objekat jedinstvenog spoljnog izgleda i unutrašnje opremljenosti koji bi predstavljao kompaniju "ARRI" zemljama u okruženju i celoj jugoistočnoj Evropi. Pre nego što dođu u Minhen, zainteresovani za filmsku i TV opremu mogli bi u Beogradu u najsavremenijem filmskom studiju da se obaveste o svemu važnom. To će biti centar celog regiona za promociju kompanije "ARRI" i njenih proizvoda, jer će zainteresovani moći da ugovore i kupe ceo studio ili delove studijske opreme. Očekujem da uskoro počnukonkretni poslovi realizacije ovog poslovnog poduhvata - kaže dr Dejan Ilić.

Kao vrlo uspešan naučnik i privrednik dr Ilić se afirmisao ne samo u Nemačkoj, pa je i svoje bogato znanje i naučno iskustvo u oblasti fizičke hemije stavio u službu prenošenja na mlađe generacije. On je već angažovan kao gostujući profesor na tri fakulteta -u francuskom gradu Medonu, kod Pariza, austrijskom Gracu i, kako
rekosmo, na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu.


Digitalna budućnost

Dr Dejan Ilić ističe da se danas 95 odsto visokokvalitetnih filmova snima
analognom filmskom tehnikom. On procenjuje da će za tri do pet godina
glavnu reč voditi digitalna filmska tehnika.
- Sad se filmovi snimljeni analognom tehnikom u obradi "prevode" elektronskim skeniranjem. Budućnost filma je u snimanju digitalnom filmskom kamerom, koja je u mojoj kompaniji napravljena pre tri godine, ali će njena prodaja početi ove godine. Time ćemo potvrditi svoj primat na svetskom tržištu - tvrdi dr Ilić.

izvor:srpskadijaspora.info

Ja sam čovek seljak. Ovde trošim energiju na fizičke poslove, zidam, okopavam, volim da vozim traktor u zamašćenim pantalonama. Napajam vijuge za nove ideje. Ovako govori prof. dr Dejan Ilić (48), jedan od najuspešnijih Srba u dijaspori, doskora direktor nemačke firme „Varta-mikrobateri“, a odskora prvi čovek kompanije za proizvodnju filmskih uređaja ARRI AG u Minhenu. Čovek koga su nazvali „papom za baterije“, vlasnik priznanja za najbolju svetsku inovaciju u oblasti industrije, pre svega je nepopravljivi Smederevac, rođen u Selevcu.

Ako će Smederevo ikada zaratiti sa Selevcem, biće to oko toga čiji je genije za fizičku hemiju, poznat pod pseudonimom „bog ideja“.
- Dejan je naš, Selevčanin, naučnik svetskog glasa, tata za baterije -
biranim rečima i baš tim redom će vas u Selevcu dočekati čim zaustite da pitate o doktoru Iliću. Vidimo, između njega i Selevčana ima podosta hemije. Dobro se osećaju, ali im ne nedostaje ni čista fizika.
- U selu se stalno nešto radi. Pomažem komšijama ako šta treba da se ponese, ozida. Sadim i orezujem ruže, traktorišem - kaže čovek koji je izumeo prvu evropsku litijumsku bateriju za pejsmejker i izazvao revoluciju u svetu mini baterija. Nesumnjivo je da odlično zna i kako najbolje da napuni sopstvene baterije. Dok naizmenično otpozdravlja prijateljima, prima interkontinentalne
pozive, kupuje gume, odgovara na pitanja, kaže da žali što u otadžbini ostaje tek nekoliko dana. Trenutno je među najtraženijim Srbima. Zovu ga akademici, vladini činovnici, pa i sam potpredsednik novoformirane vlade.
- Javiću im se. Danas ne mogu, obećao sam da gledam moje Selevčane. Igraju utakmicu - pravda se Dejan što će eskivirati važne face. Oni što imaju dobro pamćenje nisu ni sanjali da će nekadašnji dečak u okraćalim pantalonama, musav i nestašan, prošle godine biti proglašenjednim od 20 najboljih menadžera na svetu. U konkurenciji 1.000 najbriljantnijih mozgova, dr Ilić bio je jedini kome je mesto rođenja u Srbiji. Tačnije, u Selevcu.
- Kao mladić nisam do kraja pročitao nijednu knjigu. Moja braća od stričeva pročitala su čitavu smederevsku biblioteku. Roditelji su zbog toga bili nesrećni, stalno ponavljajući kako od mene neće ništa biti. Ipak, mnogo sam učio, upijao znanja, iskustva i stvarao svoj mozaik - govori Dejan.
Mnogo je mladih Smederevaca koji su zahvaljujući njemu nastavili školovanje i usavršavanje u Evropi.
- Najveći potencijal Srbije je pamet njenih ljudi i njihovo dobro obrazovanje. Recept za uspeh se ne prepisuje, kao što se ni kreativnost ne kupuje novcem. Srbija može da izvozi pamet, jer u svakome od nas zapravo leži po jedan mali Ajnštajn, samo ga treba otkriti - govori dr Ilić isprekidanim rečenicama dok okreće prase na ražnju pazeći da vatra ne bude prejaka.
On je svog uspavanog Ajnštajna probudio na vreme. Zato su ga tvorci modernih tehnologija uzeli u tim snova koji će maštarije pretočiti u stvarnost.
- Angažman u ARRI AG, najstarijoj kompaniji na svetu za proizvodnju filmskih uređaja, izazov je koji se ne odbija. Fizička hemija i spektroskopija su moja ljubav. Mogućnost da kreirate novi digitalni svet dobije se jednom u radnom veku. Pripremamo se za izradu novog čipa za
3D tehnologiju, što je prvi korak ka digitalizovanom bioskopu - objašnjava dr Ilić okupljenima u seoskoj kafani. Kaže da je novi posao prihvatio i zato što je Minhen u poređenju s Elvagenom, 200 kilometara bliži Selevcu. To ih je, izgleda, najviše raspametilo. Do naručivanja ture za celu kafanu. Piju i zamišljaju kako će gledati Dejanov digitalnibioskop baš u istoj zadimljenoj kafani.
Dok očarani slušaju o uspesima svog zemljaka, Selevčanima nije potreban slušni aparat marke „power one“ za čiju je bateriju dr Ilić dobio drugu svetsku nagradu za dizajn.

izvor:blic.rs

              MIHAILO PETROVIĆ rođen je 1868. godine u Beogradu kao prvo od petoro dece sveštenika Nikodima i Milice Petrović. Kako je već u sedmoj godini ostao bez oca, brigu o deci preuzeo je majčin otac, sveštenik Novica Lazarević, koji je izvršio veliki uticaj na Mihaila. Osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju u Beogradu završio je sa odličnim uspehom.

             Na Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta Velike škole Petrović se upisao 1885. godine. On nije studirao matematiku jer tako specijalizovane studije nisu postojale, već je ravnopravno učio i druge predmete. Već pri kraju prve godine studija, tj.1886. Petrović je napisao jedan seminarski rad iz matematike.
               Studije je završio jula 1889. U septembru iste godine šalje ga deda Novica u Pariz da se sprema za prijemni ispit u "Ecole Normale Superieure", glasovitu po teškim prijemnim ispitima, strogim i visokim režimom studija sa profesorima svetskog glasa.

             Period Petrovićevog studiranja u Parizu pada u vreme kada je francuska matematička nauka dostizala jednu od svojih kulminacionih tačaka. Studije je započeo o svom trošku, a od 1892. dobio državnu stipendiju. Za vreme studija u Parizu stekao je diplomu matematičkih i fizičkih nauka, a 1894. odbranio na Sorboni doktorsku disertaciju pod naslovom: "Fenomenološko preslikavanje i elementi matematičke fenomenologije", čime je stekao akademsku titulu doktora matematičkih nauka kao prvi student sa Balkanskog poluostrva. Dakle, sa nepunih 26 godina dr Mihailo Petrović bio je izuzetno obrazovan čovek koji je po najoštrijim svetskim merilima i sva slavna imena profesora svetske nauke, uspeo u tako kratkom roku da stekne diplome matematičkih i fizičkih nauka, i uz to da odbrani doktorsku disertaciju na Sorboni. Evo, šta je u vezi sa tim napisao Milutin Garašanin koji se tada isto nalazio na studijama u Parizu, a kasnije se posvetio politici:

             "Odbrana teza g. Mihaila Petrovića bila je u pravom smislu reči briljantna. Po svršenom ispitu Predsednik ga je pozdravio vrlo lepom i dirljivom besedom u kojoj mu je rekao da je on - g. Petrović - pravio čast Normalnoj školi, da je on pokazao uspehe koji su u njoj retki i da će njega njegovi profesori pamtiti i u njegovoj dalekoj otadžbini sa svojim simpatijama pratiti. Svoj govor završio je Predsednik (g. Hermite) proklamujući da je g Petrović doktor matematičkih nauka.

             Sa moje strane imam da dodam samo to, da sam bio duboko dirnut dokazima pažnje i simpatija kojih sam prema g. Petroviću bio svedok od strane onih što danas u najvišim vrhovima nauke matematičke svetle. U toj grani nauke g. Petrović je već uneo srpsko ime na dostojan način u naučni svet. G. Petrović je jedna naša vrlo ozbiljna tekovina za nauku. Taj mladić čini čast Srbiji".

             Što se tiče kretanja u službi dr Mihaila Petrovića, biografija je veoma jednostavna. Posle odbranjenog doktorata, 1894. kada se vratio u Beograd, pa do 1938. kada je otišao u zasluženu penziju, on je bio redovni profesor za "teorijsku matematiku" na Filozofskom fakultetu. Zakonom o univerzitetu od 1905. kada je Velika škola ukinuta, svi profesori su "stavljeni na raspolaganje". Prvih osam profesora novoosnovanog Univerziteta u Beogradu postavio je ministar prosvete i među njima bili su dr M. Petrović i dr J. Cvijić. Taj odbor osmorice je kasnije birao ostale nastavnike u svim zvanjima. Od tada je Petrović postao šef Katedre za matematiku. Bio je prodekan (1909-1913) i dekan (1908) tog fakulteta.

             Mihailo Petrović voleo je svoj nastavnički poziv i mnogo vremena posvetio tome. Njegova predavanja odlikovala su se jednostavnošću i ona su privlačila studente. On je imao strogo merilo koje je preneo i na svoje studente, time je doprineo da nastava matematike i u srednjim školama, gde su se diplomirani studenti uglavnom zaposlili, zauzme značajno mesto. U periodu pedagoškog rada (1894. do 1938) održao je 16 različitih kurseva i seminara koji su takođe bili dobro posećeni, iako su neki od njih bili više puta ponavljani. Za veći deo održanih seminara Petrović je izdao autorizovana skripta. Objavio je tri univerzitetska udžbenika koji su napisani na osnovu održanih redovnih predavanja i seminara. Petrović je uneo nov, svež duh na Katedru za matematiku. On je nastavu zamislio i izvodio po uzoru na parisku školu, tada verovatno i najbolju školu matematike.

               Snabdevao je biblioteku aktuelnim časopisima i učio je svoje studente da se koriste literaturom. Pedagoške metode kako na predavanjima, tako i na održanim seminarima bili su dobar način uvođenja mladih, kako u nastavnički, tako i u naučni rad.

             Uporedo sa izvođenjem nastave, Petrović se bavio naučnim radom. Zahvaljujući njemu, matematičke nauke u Srbiji prvi put izlaze na scenu na kojoj su i danas prisutne. Petrović je došao do impozantnih rezultata u diferencijalnim jednačinama, teoriji funkcija, algebri i računarstvu. Objavljivao je naučne radova u najuglednijim časopisima sveta. Njegovim rezultatima koristili su se mnogi naši i strani naučnici ili su o tome pisali. Nekoliko diferencijalnih jednačina, specijalnih funkcija i nejednakosti nose ime "M. Petrovića", a čuveni matematičar Kartan zapisao je da Petrović pripada grupi retkih naučnika koji su zasnovali nove naučne discipline (matematički spektri, matematička fenomenologija i integralna matematika).

             Iz Petrovićeve bibliografije vidi se da se bavio i pronalazaštvom, patentirao je pet pronalazaka koji su bili zaštićeni, tj. prijavljeni i realizovani u praksi. U oblasti računarstva je još krajem 19. veka objavio u SAD konstrukciju "analognog računara" (hidrointegratora) za rešavanje diferencijalnih jednačina, za šta su mu odali priznanje svetski naučnici (Kamke, Prajs, Moren). Ruska, poljska i američka nauka odale su Petroviću priznanje kao predskazatelju jedne nove savremene nauke "kibernetike" (čiji je utemeljivač kasnije bio Norbert Njiner). Na Svetskoj
               izložbi u Parizu 1900. u Paviljonu Srbije bio je izložen i hidrointegrator koji je nagrađen bronzanom medaljom. Petrović se ogledao i u primenjenoj matematici (fizika, mehanika i kriptografija). On je, kao većina ljudi toga doba, držao do svog vojnog čina "rezervnog inženjerskog pukovnika", pa je sarađivao sa vojskom, naročito na polju kriptolografije. Njegovi sistemi "šifrovanja" bili su u upotrebi u vojsci i diplomatiji. Pronalazak "daljinar" otkupljen je i realizovan za potrebe Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu i Rusiji. Konstruisao je i jedan tip "zupčastog prenosnika"koji je bio preteča automatskih menjača na automobilima. Njegov "Večiti kalendar" realizovan je u više hiljada primeraka.

             Naučni opus Mihaila Petrovića je veoma obiman. Pored navedenih patenata, objavio je 14 monografija i oko 260 stručno-naučnih rasprava. Prvi doktorat iz matematike, a drugi na Univerzitetu u Beogradu, izrađen je pod mentorstvom Petrovića (kandidat: Mladen Berić, odbranjen 13.05.1912). Kasnije je kod njega doktoriralo još 10 matematičara, a pored toga izveo je i više od 40 generacija matematičara na put prosvete.

             Za svoj obiman i plodonosan rad Mihailo Petrović je biran za člana više akademija nauka (Beograd, Zagreb, Prag, Varšava i Bukurešt) i naučno-matematičkih društava (Beograd, Pariz, Prag, Krakov, Lajcig, Lavov, Palermo, itd.). Pored toga, primio je više odlikovanja: ordenje Svetog Save petog do prvog reda, medalju Miloša Velikog, orden Belog orla, Orden rumunske krune, itd.

             Ribarstvo je predstavljao izuzetno važnu komponentu u životu Mihaila Petrovića. Još od rane mladosti, na insistiranje svog dede Novice, iz zdravstvenih razloga je znatan deo vremena provodio na Savi i Dunavu. Tu je upoznao profesionalne ribare, zavoleo njihov način života i stekao među njima iskrene prijatelje. Najpre je postao ribarski šegrt, kalfa, a 1895. položio je ispit za "ribarskog majstora" i od tada prijatelji su ga uglavnom zvali Mika Alas. Objavio je više stručnih radova iz ribarstva. U Torinu je 1911. održana velika međunarodna izložba, a u Paviljonu Srbije Mika Alas je izložio svoju zbirku koja se odnosila na beogradski ribolov i ta zbirka je nagrađena sa zlatnom medaljom, na šta je on bio veoma ponosan.

             Tokom leta 1931. Petrović je bio član Međunarodne naučne ekspedicije za ispitivanje Severne polarne oblasti. Tom prilikom je upoznao način života Eskima, učestvovao je u lovu na kitove, itd. Već u poodmaklim godinama života, Petrović je učestvovao u još tri naučne ekspedicije, u osvajanju Severne i Južne polarne oblasti. O svim ovim putovanjima i krstarenjima, napisao je četiri knjige, koje je izdala Srpska književna zadruga.

izvor:arhiva.glas-javnosti.rs

Mihailo Petrović Alas

Mihailo Petrović bio je đak Dimitrija Nešića, profesora više matematike na Liceju. Već na Liceju pokazao je interesovanje i talenat za matematiku, ali je u dva maha dobijao nagrade i za svetosavske temate. Po završetku Velike škole u Beogradu, 1889. godine, odlazi na studije u Francusku, mada nije dobio stipendiju od države. Godinu dana je spremao prijemni ispit da bi se mogao upisati u Ecole normale superieure. Postao je prvi od stranih studenata interni đak ove poznate škole. Lisans matematičkih završio je 1892., a posle godinu dana i lisans fizičkih nauka. Važio je za jednog od najboljih studenata. Pa ipak, tek početkom 1893. dobija punu stipendiju od Ministarstva prosvete Srbije.

Doktorirao je godinu dana pre roka sa disertacijom "O nulama i beskonačnostima
integrala algebarskih diferencijalnih jednačina" kojom je izazvao veliku pažnju naučne javnosti. Mihailo Petrović vratio se u Beograd 1894., kada je 22. oktobra/3. novembra postavljen za redovnog profesora Velike škole, a kada je 1905. prerasla u Univerzitet, postavljen je, prvim ukazom, sa još sedmoricom kolega, za profesora Univerziteta na kom je ostao do penzionisanja 1938. godine.
Već 1897. imao je oko dvadeset naučnih radova iz matematike. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka, a 1900. proglašen je za njenog redovnog člana. U svojoj bogatoj naučnoj djelatnosti objavio je preko 250 radova i 12 posebnih naučnih djela iz raznih grana matematike. Mihailo Petrović Alas zaslužan je za stvaranje novih naučnih disciplina - matematičke fenomenologije i teorije matematičkih spektara. Svoje radove prezentovao je na brojnim međunarodnim naučnim skupovima, i njegovo ime postaje poznato širom Evrope. Biran je za počasnog doktora na akademijama Bukurešta, Praga, Varšave, Krakova.

Mihailo Petrović bio je pasionirani putnik, proputovao je kroz sve evropske zemlje
i upoznao njihove glavne gradove, a obišao je i severni i južni pol. Pisao je i putopise, a napisao je i "Roman jegulje". Objavio je i knjigu "Đerdapski ribolovi u prošlosti i sadašnjosti". Uz "Roman jegulje" najpoznatija su mu djela: Kroz polarnu oblast, U carstvu gusara, Sa okeanskim ribarima, Po zabačenim ostrvima.
Mihailo Petrović dobio je nadimak "Alas" zbog svoje strasti prema ribarstvu. Bio je ne samo ljubitelj, nego i dobar poznavalac ribarstva, pa je u tom svojstvu učestvovao u pregovorima za zaključenje konvencije o ribolovu sa Rumunijom, kao i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austro-ugarskom. Bio je jedna od najpopularnijih ličnosti starog Beograda, poznat kao Mika-Alas.

Mika Alas. Ime koje predstavlja sinonim za najviša dostignuća u jednoj oblasti nacionalne kulture, kao Vuk, Njegoš, Tesla, Pupin, Milutin Milanković. Znan ne samo pregaocima nauke već i običnim ljudima. Čovek svoje sredine, ali i naučnik svetskog glasa. Uspeo je da našu naučnu sredinu izvede iz zaostalosti i otvori prostore novim naraštajima matematičara. Mihailo Petrović je drugovao sa običnim ljudima Savamale, Dunava, a bio je veoma viđen u krugu visokih intelektualaca. Ovakav splet prijatelja, od akademaca do ribara, od profesora Univerziteta i pravnika do jednostavnih vinogradara - možda je jedinstven na našem podneblju. Svoje "ja" podredio je podjednako i ribaru- meštaru Đuri Pupi, i mladom Jovanu Karamati, i prijatelju Jovanu Cvijiću a i vinogradaru Jeremiću. Brinuo je o starim i iznemoglim korandžijama Donjeg Dunava istom snagom kao i o mladim saradnicima u nauci. Njegov očinski pogled na prve naučne korake svojih učenika Mladena Berića, Sime Markovića i drugih, imao je isto značenje kao kada početnike - ribare uči laptašu i alovu. Ovakvo jedinstvo pogleda na život činilo ga je velikim. (...) Od mnogobrojnih sećanja pojedinih Francuza na Mihaila Petrovića izdvojili bismo sećanje Šarla Morensa: "Bio je šarmantan i mio drug, uvek dobro raspoložen, ponekad ćutljiv. Svirao je violinu kao Ciganin, ponekad nostalgično; violina je uvek bila pored njega i uzimao bi je neprimetno, uvek spreman da je ostavi ako bi pomislio da ometa rad svojih drugova. Voleo je duge šetnje i vodio nas je ponekad, kad se šetao Parizom i njegovom okolinom. Voleo je ribolov; nosio je sa sobom fotografiju jum ribe, mislim kečige, čija dužina je prevazilazila njegovu visinu."

prof. Dragan Trifunović ,
"Bard srpske matematike"


Mihailo Petrović Alas (24. 4. 1868 - 8. 6. 1943)


Srpski matematičar, profesor Beograd­skog univerziteta, akademik Srpske kraljevske akademije i alas. Između ostalog, njegov najznačajniji pronalazak je hidrogenerator za koji je dobio nagradu 1900. godine u Parizu na Svetskom sajmu naučnih dostignuća.

izvor:alasugljevik.tripod

Pronalazač popularne "nularice", konstruktor mašine za šišanje, najrasprostranjenijeg alata berberske struke na našoj planeti, rodio se u siromašnoj porodici u Neradinu 1823. godine. Posle školovanja u rodnom mestu. odlazi u Irig da uči berberski zanat. Još u Irigu je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi unapredila berbrsku delatnost, odnosno ubrzala postupak prilikom sisanja, jer je tadašnjim majstorima šišanje makazama oduzimalo dosta vremena, što je samo po sebi smanjivalo i broj lica koja su želela biti ošišana, pa je zarada bila manja. Kod svog majstora nije naišao na razumcvanje, pa ga je zbog svog "fanataziranja" napustio i prešao u Rumu, gde je 1836. godine položio kalfenski ispit. Njemu je tada zatrebalo 100 forinti da napravi i patentira svoje konstruktorsko delo. Sremci ne samo što mu nisu dali tu pozajmicu, nego su i šale zbijali sa njim.

Gotovo praznog novčanika napušta svoj zavičaj 1855. godine, a samo deceniju kasnije 1865, berbernice širom Evrope prepunile su mašine za šišanje, izumiteljske otkriće našeg zemljaka. U Londonu gde se nastanio, našao je finansijere za svoj izum, a odmah je niklo i nekoliko fabrika za proizvodnju. Uzeo je pseudonim Džon Smit, da bi lakše uspeo u svetu biznisa, a njegova materijalna dobra munjevito su se nagomilavala. Pored nebrojano mnogo akcija u fabrikama i bankama imao je izuzetno lepu i atraktivnu vilu u otmenoj londonskoj četvrti. Astronomskim ciframa merila se vrednost njegovog bogatstva.

Kada je umro u Londonu 1906. godine, njegova imovina je procenjena na 22 miliona funti sterlinga, što bi danas nekoliko desetina puta bilo više, svakako i od budžeta vascele naše državeSpletom nesrećnih okolnosti ili bolje reći nemarom sreskih vlasti u Irigu, ova finansijska imperija ostala je vlasništvo britanske države, iako je svojim testamentom "do šestog kolena" sve ostavio svojim rođacima u Neradinu.

Naime, godinu dana posle njegove smrti vlasti Engleske su tražile naslednike neradinskog brice u Irigu, sreskom centru, ali im je iz fruškogorske prestonice stigao odgovor "da takvi (Bizumići) ne postoje u Irigu". Slučajno ili namerno, tek iriške birokrate su ne samo porodicu Bizumić uskratile za veliko nasledstvo, već i sprečile veliki upliv finansijskih sredstava, iz zaostavštine maštovitog Fruškogorca, u samu državu.

izvor:serbdom.webs

Ljubomir Klerić rođen je 1844. godine u Subotici, u porodici nemačkih doseljenika. Po završetku osnovne škole sa porodicom prelazi u Beograd, gde se potpuno posrbio. Prezime je izveo od svog rođenog prezimena Kleru, a ime od imena Julius. On je zavoleo svoju novu domovinu vatrenije no mnogi njeni rođeni sinovi.U Beogradu, u Prvoj muškoj beogradskoj gimnaziji 1862. položio je ispit zrelosti u generaciji Sv. Markovioća, Sv. Nikolajevića, St. Poovića i dr.

             Iste godine upisao je Tehnički fakultet Velike škole, gde je završio dve godine studija. Njegova obdarenost za tehniku i odličan uspeh u studijama "sa izraženim sklonostima prema rudarstvu",bili su više nego dovoljna da kao "državni pitomac",bude poslat da izučava i studira rudarsku nauku, na Rudarskoj  akademiji u Frajburgu. Zimskog semestra 1867/68. prelazi na Cirišku politehniku, gde intenzivno izučava "mašinsku struku". Sledeće školske godine vraća se u Frajburg, na Rudarsku akademiju, na kojoj nastavlja i dovršava studije geologije i minerologije,još jednu godinu, i položi "diplomski ispit iz rudarstva",tako je postao naš prvi diplomirani inženjer - stručnjak iz te oblasti.

             Po odobrenju ministarstva prosvete, Klerić je 1869. otišao u Berlin na Rudarsku akademiju, gde je slušao po sopstvenom izboru još godinu dana, specijalističke kurseve iz rudarstva. Posle toga proveo na praktičnim radovima i posmatranjima nemačkih rudnika u Vestfaliji, Saksoniji i Gornjoj Šleziji, kao i u rudniku Pribrama u Češkoj.

             Stručnjak za rudarstvo i pronalazač

             Nakon diplomiranja 1870. Klerić se vraća u Beograd sa širokim znanjem iz rudarstva, mašinstva, minerologije, mehanike i matematike. Dobio je odmah državnu službu, ali nažalost, ne posao u rudarskoj inženjerskoj struci, već kao pisar ministarstva finansija u rudarskom odeljenju.

             Pred odlazak u inostranstvo 1872. Klerić je konstruisao "burgiju sa užetom" - za duboka bušenja. Za tu konstrukciju i model, koje je patentirao u Nemačkoj i Francuskoj, u svojoj biografiji kaže da je za to "od sviju evropskih država dobio i patent". Ovaj pronalazak je za kratko vreme uveden u široku upotrebu. Koristeći ovo patentno pravo od "svrdla sa užetom", imao je toliko prihoda da se mogao u inostranstvu od sopstvene zarade izdržavati. Radeći kao rudarski inženjer holandske kompanije "Albert & CO", i bušeći u Vestfalskoj, on se svojim inženjerskim stručnim radom i znanjem "toliko dokazao i preporučio" da su ga angažovali kao inženjera rudarstva - istraživača, da ispituje rudno bogatstvo u Srbiji.

             Klerić se vratio iz inostrasntva u Srbiju 1973. sa kolegom inženjerom Hofmanom. Oni su odmah prionuli na posao ispitivajući rudište magentita na Venčacu kod Aranđelovca. Nažalost, ubrzo su ustanovili da ovde nema dovoljne rude za masovnu eksploataciju. Kompanija "Albert & Co" šalje ga za Oran u Afriku, da bi tamo ispitao jedan rudnik gvožđa. On odlazi u Afriku gde je vršio uspešna istraživanja, međutim, spomenuta kompanija nije pogodila u ceni eksplatacije sa vlasnikom rudnika. Klerić je dobhio svoju nagradu i vratio se u Beograd, gde je ponovo primio državnu službu. U tom svojstvu iste 1875. godine, radi poslove u inženjerskoj struci, i to na geološkom ispitivanju železničke trase od Ćuprije do Aleksinca.

             Klerić se bavio proučavanjem "telemetra" i tom prilikom konstruisao, ispitao i izradio jedan novi tip telemetra i udesio ga "za merenje odstojanja na bojnom polju", i rešio je da se ti instrumenti ustupe vladi na upotrebu. On je konstruisao, za očiglednu nastavu, sledeće matematičke instrumente: polarni pantograf (1875), traktoriograf (1892), aparat za crtanje krivih linija drugog reda (1899). Sa svojim traktoriografom mehaničkim putem konstruisao iracionalne, transcendantne brojeve "P"i "e".

             Pedagoško-naučne, diplomatske i druge stručne delatnosti

             U Srbiji je industrijalizacija, krajem prošlog veka, se razvijala veoma sporo, ali je već u vreme osnivanja Velike škole (1863) radilo nekoliko fabrika, u kojima su se koristile parne mašine (Kneževa pivara, Parni mlin itd.). Sa time se javila potreba za stručnjacima sa inženjerskim znanjem. Izmenom i dopunom Zakoa o Velikoj školi (1873), na Tehnički fakultet uvedeni su novi predmeti: mehanika inauka o mašinama. To je bio veliki korak napred u osposobljavanju kadrova potrebnih za industriju, koja se u Srbiji počela postepeno razvijati.

             Godine 1875. raspisan je konkurs za profesora "mehanike i nauke o mašinama" na Velikoj školi, na koje se rudarski inženjer Lj. Klerić prijavio i bio izabran za "redovnog profesora". Pošto je do tada bio džravljanin Austrougarske on polaže zakletvu iz koje citiramo: "Ja Ljubomir Klerić zaklinjem se svemogućim Bogom, da ću vladajućem knjazu Milanu M. Obrenoviću Četvrtom veran biti i da ću dužnost moju po zakonskim naredbama pretpostavljenih mi vlasti tačno i savesno opravljati".

             Uporedo sa radom na Katedri za mehaniku, on se i dalje bavi inženjerskim radom, kao i inž. veštačenjem. U prilog tome govore sledeći podaci: Minstar vojni moli ministra prosvete da odobri učešće prof. Kleriću u komisiji određenoj da ispita uzroke eksplozije lokomobile u Vojnom mlinu u Jagodini i da odredi Kleriću da pregleda delove mašine na parobrodu "Deligrad". Aktom od 1885. prof. Klerić je postavljen i za upravnika parnih presa u Beogradu. Iz ovog proizilazi da je Klerić uživao glas stručnjaka, ne samo za rudarstvo nego i za mašinstvo.

             O multidisciplinarnom angažovanju Klerića, na osnovu njegovog širokog dijapazona stručnog, inženjerskog, teorijskog i eksperimentalnog, kao i opšteg znanja, dalje nam govore o sadržaju nekih, u arhivama sačuvanih dokumenata. On je sa profsorom Lozanićem, učestvovao u srpsko-turskom ratu (1876) u izradi i postavljanju podvodnih mina na Dunavu, a u srpsko-bugarskom ratu (1885) u Đusinskoj klisuri,a nakont oga i u vađenju postavljenih mina. Na predlog ministra za građevinu Lj. Klerić prof. Velike škole poslat je kao komesar srpski u Pešti, da prisustvuje pri ispitivanju našeg topčiderskog i dobranjskog kamena za gradnju železničkog mosta na Savi. Nakon tog, ponovo se nalazi u Pešti kao izaslanik Vlade Srpske, za pregledanje "projekta i uslova za licitaciju i gradnju savskog mosta".

             Za istoriju razvoja nastave iz mainske tehnike značajna je 1880. zato što je te godine Narodne skupština odlučila da se predmet mehanika i nauka o mašinama podeli u dva posebna predmeta, i to u "teorijsku mehaniku" i "nauku o mašinama". Prvi od ovih predmeta se izvodio u drugoj godini i predavao ga je prof. Klerić. Zbog izgradnje pruge Beograd - Ristovac, Kneževina Srbija bila je prinuđena da misli na proširenje mehanike, tako da se počela praviti razlika između mehanike primena na mašinama i primene mehanike na građevinske konstrukcije.

             Ministar prosvete i crkvenih poslova g. St. Novakovićo 1882. postavlja prof. Klerića za člana u Prosvetnom savetu. Iz sadržaja pisma upućenog rektoru Univerziteta 1886. vidi se da je Klerić postavljen za dekana, starešinu Tehničkog fakulteta. On se veoma angažovao na unapređenju celokupne nastave, a posebno je puno uradio na izradi Nastavnog plana i programa iz mehanike, kao i uvođenju katedre: Nacrtne geometrije sa projektivnom geometrijom i grafostatikom. Državni kalendar 1894/95. godine navodi da je prof. Klerić bio ministar prosvete i crkvenih poslova, dok za 1897. da je ministar narodne privrede. Zatim od strane Ministarstva prosvete 1899. imenovan je u Komisiji za i zradu projekta o Srpskom Univerzitetu, tj. prerastanju Velike škole u Univerzitet (1905).

             Član Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije

             Klerić je na osnovu svog stručnog rada, pre nego što je postavljen za profesora na Velikoj školi, 1872. izabran za redovnog člana Srpskog učenog društva u čijem Glasniku publikovao svoje stručne i naučne radove. U Godišnjaku Prve Srpske Kraljevske Akademije iz 1887. nalazi se akt o imenovanju u Akademiju prirodnih nauka, zajedno sa dr J. Pančićem, D. Nešićem i J. Žujovićem. Pristupna rasprava akademika Lj. Klerića je bila: "O teoriji kompenzacije", koju je održao na svečanom skupu marta 1888. godine. On je izabran za sekretara Akademije prirodnih nauka, na skupu celokupne Akademije 1891.

             Klerić je učestvovao u srpsko-turskom ratu kao miner i tom prilikom bio nagrađen jednom Medaljom za hrabrost i Takovskim krstom. Iz arhivskog dokumeenta saznajemo da je prof. Klerića nagradilo Leopoldovim ordenom, Njegovo veličanstvo kralj belgijski.

             Umro je kao državni savetnik u penziji 21. januara 1910. u Beogradu, gde je i sahranjen na Novom groblju. U ime Akademije, gde je istaknuta crna zastava, od pokojnika govorom se oprostio akademik B. Gavrilović.



izvor:arhiva.glas-javnosti.rs

Poreklom Nemac, bio je srpski naučnik i matematičar, zatim profesor mehanike na Velikoj školi, ministar prosvete i privrede Srbije, pronalazač i akademik Srpske kraljevske akademije od osnivanja 1887. godine. Radio je u Rudarskom odeljenju Ministarstva finansija Kneževine Srbije, na istraživanju gvožđa u Africi i rudišta na Rudniku i Kosmaju, a posle srpsko-turskog rata 1878, kao član ekipe rudara ratnika, odlazi u oslobođene krajeve na geološka istraživanja terena. Patentirao je više naprava sa primenom u rudarstvu (razmernik, naprava za lomljenje kamena...), od kojih je najznačajnija bušilica za duboke bušotine.

izvor:blic.rs

Nenad Vranješ i Marija Vranješ Milosavljević, naučni saradnici Instituta za fiziku u Zemunu

U srcu ATLAS eksperimenta

Nenad Vranješ i Marija Vranješ Milosavljević, od prvog radnog dana, ravnopravno sa više od 2900 istraživača iz 37 zemalja, učestvuju u kolaboraciji ATLAS (A Toroidal LHC Apparatus). Tako se zove najveći od četiri detektora u velikom hadronskom sudaraču (The Large Hadron Collider - LHC) u Evropskom centru za nukelarna istraživanja (CERN) kraj Ženeve. Više puta su boravili u CERN-u, a sada će zajedno provesti vreme specijalizacije

Biti učesnik najvećeg naučno-tehničko-tehnološkog poduhvata (gradnje velikog ubrzivača čestica, četiri detektora „do sada nezamislivog gabarita“ i eksperimenata koji su usledili od 20. novembra prošle godine, kada je veliki sistem na 75m do 150m pod zemljom ponovo pušten u rad bez ikakvih problema, privilegija je naučnog talenta, znanja i interesovanja.

„Uvek me je privlačila fizika visokih energija“, kaže Marija, koja je fiziku diplomirala o roku na Univerzitetu u Kragujevcu, a magistrirala i doktorirala pod vođstvom prof. Jelene Krstić sa Fizičkog fakulteta u Beogradu. Nenad je beogradski đak i upravo priprema doktorat (zajednički projekt univerziteta u Beogradu i Atini).

Marija Milosavljević (rođena u Jagodini) i Nenad Vranješ su, tako reći, vršnjaci ovog poduhvata koji je „nov pristup u nauci jer je na istom zadatku ogromna zajednica istraživača“. Ideju o „velikom hadronskom sudaraču“ uprava CERN-a je lansirala 1980, ozvaničla na simpozijumu u Lozani 1984, a njeno ostvarenje odobrila 16. decembra 1994.

-

Kada je Veliki hadronski sudarač, 10. septembra 2008, pušten u rad, bili smo na Univerzitetu u Atini. Prenos tog događaja posmatrali smo u amfiteatru i svi smo bili uzbuđeni i srećni zbog toga. Studenti su postavljali mnoštvo pitanja. Posle šoka izazvanog velikim kvarom, živeli smo u nadi da će se kvar brzo otkloniti i LHC nastaviti rad. Sve se, međutim, iskomplikovalo više nego što smo mogli da očekujemo. Mnogi doktoranti su polagali nadu u nove podatke i analize, neki su morali da napuste CERN i pređu na neki drugi eksperiment - kaže Marija.


„Predivno ušli u sudar“

Bili su na licu mesta kada je sistem obnovio rad 20. novembra prošle godine, na 2,6 TeV (teraelektron volti), što je bila najviša energija do tada.

„Nismo znali da će, baš u to vreme, LHC ponovo početi da radi. Bilo je nekoliko odlaganja ponovnog početka eksperimenta. Uprava nije htela da fiksira datum početka kao ranije, nego kada izvrši sve testove i tek u momentu kada su bili sigurni da se više ništa neprijatno neće desiti”.



Događaj od 30. marta ove godine , kada su snopovi „predivno ušli u sudar“ na energiji od 7 TeV, označio je „kraj dugog puta“ i „početak nove ere u nauci“, kako je taj „emotivni“ trenutak opisao velški naučnik dr Lin Evans, glavni konstruktor. Marija i Nenad nisu tada bili u kontrolnoj sali, gde su prisutni istraživači u navijačkom transu podsećali na prave fudbalske „tifoze“, ali su već sredinom aprila, zahvaljujući i stipendiji Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja za Marijino postdoktorsko usavršavanje, bili u CERN-u, središtu najvažnijih eksperimenata u fizici elementarnih čestica u naredne dve decenije. Nenad Vranješ u doktorskom radu traga za česticom W' (dabl ju prajm) koja bi, ako postoji i ima vidljivu masu, mogla biti detektovana na LHC, a Marija ima priliku da proveri rezultate svoje doktorske teze „zasnovane na Monte Karlo simulacijama, na predviđanjima onog što detektor može da da kao rezultat u punoj snazi rada preko hadronskog kolajdera“ jer je ATLAS eksperiment kasnije počeo sa radom.

Potraga za Higsovim bozonom

- Veliki hadronski sudarač će sigurno odgovoriti na pitanje kako Higsov bozon (nazvan po škotskom fizičaru Piteru Higsu), otkriven pre 25 godina, dobija masu. Veruje se da postoji bar jedna kopija ove čestice. U doktoratu pokušavam da tu česticu pronađem. Ako je ne pronađem, reći ću da čestica sigurno ne postoji do određene mase. Ako postoji, njena masa mora biti veća - to će biti eksperimentalni rezultat moje teze - objašnjava Vranješ.

Energiju od 7 TeV je CERN-ov menadžment odobrio kao kompromis između želje za što većom energijom i sigurnosti samog akceleratora, podvlače naši istraživači, kako se ne bi ponovio tragični incident od 19. septembra 2008.


-

Posle detaljnih analiza utvrđeno je da je 7 TeV (3.5 TeV + 3.5 TeV) optimalna energija na kojoj LHC može početi da radi u ovom trenutku. Odluka podrazumeva da LHC radi na ovoj energiji do kraja 2011. godine, do kada bi detektori trebalo da sakupe količinu podataka koja odgovara integralnoj luminoznosti od 1 inverznog femtobarna. Ova količina podataka bi mogla da bude dovoljna da se otkriju neke nove čestice kao što su supersimetrične čestice, novi gradijentni bozoni, čestice koje bi ukazivale na postojanje novih dimenzija itd. Čak nije isključeno da bi moglo doći do otkrića Higsovog bozona ukoliko je njegova masa oko 160 GeV (gigaelektron-volti). Ukoliko je njegova masa manja ili veća od
navedene, biće potrebno mnogo više vremena do njegovog definitvnog otkrića (ili odbacivanja hipoteze o postojanju ove čestice), naglašava član našeg ATLAS tima.

Prema odluci rukvodstva Centra LHC u 2012. godini neće raditi a planirana pauza biće iskorišćena za popravke na magnetnim spojevima, kako bi u 2013. kolajder počeo da radi na projektovanoj (ili veoma bliskoj) energiji od 14 TeV.

“Ponavljanje” otkrića

Mladi istraživači angažovani su u CERN-u na dva posla. Prvi je tzv. “servisni”, nadgledanja rada ATLAS detektora u kontrolnoj sobi.

- Konkretno, radimo na zadatku koji se zove “Tier-0 processing and operation” - kaže Nenad. - Kada ATLAS detektor uzima podatke iz sudara (ili iz kosmičkih zraka, ili samog prolaska jednog protonskog snopa kroz detektor), oni se zapisuju na velike računarske farme, a zatim sledi obrada (rekonstrukcija) tih događaja kroz ATLAS-ov softver.

- ATLAS računarski centar na kome se vrši rekonstrukcija događaja zove se Tier-0 (nulti red) i smešten je u samom CERN-u - prenose sagovornici „Planete“. - Kada se događaji rekonstruišu i pohrane u veliku količinu fajlova, ti fajlovi se onda transferišu u ostale kompjuteske centre širom sveta za dalju analizu. Ovi centri se zovu Tier-1 i Tier-2 (prvi i drugi red). Naš zadatak je da u kontrolnoj sobi pratimo rekonstrukciju događaja na Tier-0 i transfer podataka ka Tier-1 i Tier-2.

Drugi deo njihovog posla odnosi se na analiziranje prvih podataka.

- Naše teze se odnose na otkrića novih fenomana na ATLAS detektoru, ali je put do tih otkrića veoma dug. Prvi korak je razumevanje podataka koji dolaze iz detektora, njihovo upoređivanje sa predviđanjima zasnovanim na godinama kompjuterskih simulacija u kojima smo učestvovali. Ono čemu sada prisustvujemo je zapravo ‘ponavljanje' otkrića već otkrivenih čestica. Da biste bili sigurni da ste otkrili nešto novo, morate pre toga da dokažete da ste u stanju da detektujete i izmerite sve već otkrivene čestice i njihove osobine koje su izmerene na ranijim eksperimentima. Tek tada možete sa određenim nivoom poverenja da tvrdite da je ono što vidite u svojim podacima neka nova čestica, nov fenomen. Marija blisko sarađuje sa CERN-ovim timom koji analizira nedostajuću energiju u prvim podacima. Precizno merenje nedostajuće energije je od ključnog značaja za otkriće supersimetrije na kojoj se bazira njena teza. Ona radi na softverskom paketu koji treba da omogući pravilnu selekciju i popravke u rekonstrukciji nedostajuće energije u realnim podacima, a ja analiziram visokenergične mione i elektrone, gde su pravilna detekcija i merenje od suštinskog značaja za orkriće novog gradijetnog bozona W' na kome radim u svojoj tezi. Takođe, u završnoj smo fazi pripreme publikacije koja ima za cilj reevaluaciju mogućnosti ATLAS detektora za otkriće novih gradijentnih bozona na energiji 7 TeV.”

ATLAS detektor je „uhvatio“ prvu W (dabl ju) česticu, samo pet dana od početka rada hadronskog sudarača 30. marta 2010, na energiji 7 TeV. Ova čestica je otkrivena u CERN-u 1983. godine (za čije otkriće, sa otkrićem Z bozona, su Carlo Rubia i Simon van der Mer podelili Nobelovu nagradu 1984).


M. Rajković

izvor:planeta.org.rs

Kolega, svaka čast na radu na forumu. Čini mi se da nema tebe, ne bi se baš našlo previše zanimljivih stvari za pročitati.
Ova tema je stvarno zanimljiva i nadam se da ćeš nastaviti sa dodavanjem još naših genijalaca o kojima ne znamo previše.

Kad iscrpiš srpske znanstvenike, mogao bi se proširiti i na ostale republike pa da naučimo nešto o značajnim umovima bivše Juge.
Mislim da o takvim ljudima vrijedi i treba pisati, ja znam da uživam u čitanju takvih članaka.

MLADEN SELEK


Mladen Selak je rodjen 1921. godine u Bosanskoj Bojni gde je zavrsio dva razreda osnovne skole. U Novi Sad se preselio 1930. godine, gde je zavrsio osnovnu i srednju Gradjansku skolu. Skolovanje na Trgovackoj akademiji nije uspeo da zavrsi, jer je poceo Drugi svetski rat, pa je morao je da se vrati kod oca u Bosanksku Bojnu.

U to vreme stvarana je Nezavisna Drzava Hrvatska. Sticajem tragicnih okolnosti Mladen je uhapsen na putu do rodne kuce i odveden u zatvor u Glini. Na neverovatan nacin je spasen, pa je bio jedan od 12 prezivelih iz tog zatvora. U
rodnom mestu bio je samo tri nedelje, a onda se, pod izgovorom da ga regrutuju u vojsku, nasao u logoru Jasenovac. I odatle je ponovo spasen.Izbavio ga je njegov drug iz Novog Sada i u julu 1941. stigao je u Beograd kao izbeglica.

Proganjanje ga nije mimoislo ni u Beogradu. Nemacki okupatori su ga prisilno odveli u Borski rudnik, gde je do 1943. godine radio tezak posao u krajnje nehumanim uslovima. Jedino lepo sto mu se u ratnim godinama dogodilo je poznanstvo i vencanje sa Melanijom 22. februara 1943.

Zajedno su docekali oslobodjenje u Beogradu, gde im se rodio prvi sin , koji je posle tri meseca umro. Kasnije su dobili Melaniju (1946) i Nevenku (1948). Ipak,
posle oslobodjenja zivot nije bio lak. Mladen je morao da radi kako bi izdrzavao porodicu, ali njegove ambicije za daljim skolovanjem nisu prestajale. Tako je 1950. polozio prijemni ispit i upisao se na Pravni fakultet, na vanredne studije.

Posle dugog i napornog rada i svesnog odbijanja da postane clan Komunisticke partije, 1955. godine konacno je doneo odluku da potrazi mogucnost boljeg zivota i slobode za sebe i svoju porodicu, a posle 11 meseci cekanja u Austriji uspeli su da doputuju u Njujork.

Kao svaki vredan emigrant, u pocetku je Mladen morao da radi jednostavne poslove - farbao je i opravljao kuce, uceci engleski jezik usput.

Bez znanja jezika i bez zanata u tudjini je bilo tesko. Ipak postojao je optimizam da postoji mogucnost da se napreduje i da se zivi bolje. Imao je srece da se
zaposli na Politehnickom Institutu Brooklyn (graduate Center, Farmingdale, LI, NY), gde je radio u pripremanju i kopiranju teza naucnika ove visoke skole koji su se skolovali u Avio space Center. Dekan Politehnickog Instituta mu je pomogao da upise "mechanical egineering".

Profesori su imali razumevanja za njegovo nedovoljno znanje engleskog jezika, jer je bio vredan i ambiciozan. Posle tri godine Mladen je dobio "Sertifikat Jr.
Designer". Dve godine mu je nedostajalo da postane profesor.

Rad i studije na Politehnickom Institutu i vojna industrija koja je u to vreme cvetala u SAD, ucinile su da ideje koje je imao primeni u svakodnevnom zivotu.
Ponovo su iznenadne okolnosti diktirale Mladenov razvojni put i dale mu nov podsticaj. Oprobao se u grafickoj industriji. Ofset stampa koja je tek usla u primenu za njega je bila grandiozni izazov. Mladen je 1968. napravio prvi "ubacivac koverata-(freeder) u ofsetnu masinu" cime je ucetvorostrucio proizvodnju stampanja koverata.

Ono sto je veoma tesko za Mladena je i velicanstveno. Bez osnovnog kapitala razvijao je biznis u najtezim uslovima. Medjutim, posle recesije 1972/73. godine morao je da se preseli u Chicago i da prema ugovoru, pet godina radi u firmi koja je otkupila njegove patente. Te godine su za njega znacile nova znanja.
Pet godina kasnije, sada sa vec cetiri patenta i velikim iskustvom u grafickoj industiji, osniva “Astro Machinme Corporation” koja danas ima visoko mesto u ovoj grani industrije u svetu. Glavni motiv i filozofija uspeha ove korporacije izrazeni su u ideji “Progres kroz tehnologiju”, kao jos jedan dokaz o tome koliko Mladen Selak paznje posvecuje vrhunskom tehnickom razvoju i obrazovanju. Do danas ima 18 prijavljenih svetskih patenata i deluje usredsredjen na razvoj i progres sopstvene firme.

Sve sto je postigao bilo je sa mnogo napornog rada i sa 12 do 16 sati dnevno, ali je verovao od prvog dana da uspeh mora doci. Za sve sto je uradio bila je najvaznija podrska i poverenje porodice. Mladen Selak je otac petoro dece - cetiri
cerke i sina. Sa suprugom Melanijom je u braku vec 61 godinu.


Firma Mladena Selaka "Astromachine corp." uspesno proizvodi laserske ink-jet
stampace, a svoj plasman je osigurala kroz vise od 500 ugovora sa najvecim firmama sirom sveta koje su njeni klijenti. Mladen Selak je clan radnog odbora Hewlett Packard-a, koji koristi tehnologiju Astromachine corp.

“Postigao sam mnogo, ali bih zeleo da ono sto je Bog dao meni ja vratim svojoj zemlji. Zato sam uvek pomagao i bio donator u mnogim akcijama. Posebno mi je draga gramata koju sam dobio kao darodavac od Patrijarha srpskog gospodina Pavla u akciji “Udahnimo zivot”. Iskreno verujem da mladi stvaraju buducnost i
bez njihovog obrazovanja nema napretka nijedne nacije…”

Jugoslovenske pronalazace pomaze preko 10 godina zlazuci se da ta organizacija omasovi posebno sa mladim ljudima. Visoko priznanje “Tesla-Pupin”, nagradu za
pronalazastvo, Mladen Selak je dobio 2001. godine za svoj dugogodisnji rad na unapredjenju tehnologije, nauke i razvoja.

Zeljan da pomaze mladim, talentovanim ljudima u oblasti naucnog razvoja, osnovao je Fondaciju “Mladen Selak” za podsticaj mladih pronalazaca.

“Namera mi je da donesem duh pronalazactva u nasu zemlju, jer onaj ko ima ideju nema vremena da se bavi nepostenim stvarima. Radio sam sa najvecim gigantima sa svih meridijana, sa ljudima razlicitih nacija, religija, kultura, ali je uvekpostojalo postovanje i to obostrano. Ono sto zelite da drugi ucine vama, ucinite vi njima prvi".



I posle mnogo godina i dan danas sanja o otvaranju Naucnog centra u Srbiji u kome bi se susretali, radili i ozbiljno bavili naukom naucnici iz sveta i otadzbine.

Kroz sve ove godine Mladen Selak je posebnu paznju posvecivao srpskoj zajednici u Americi i narodu u svojoj otadzbini, pomazuci na razlicite nacine ljudima i organizacijamakojima je pomoc potrebna.

Kroz citav zivot vodio ga je moto: “Radi, zivi i daj drugom da zivi!”

Svojim casnim radom, zivotom i pruzanjem drugima, Mladen Selak postao je primer humanosti i dokaz da su snovi ostvarivi, ukoliko se silno zele i ukoliko se na njima ozbiljno i vredno radi.

izvor:selakfoundation.org

Jasmina Vujić karijeru započela u Vinči Jasmina Vujić, rođena Lozničanka, od jula će biti na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Ova Srpkinja je inače prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku, pri čuvenom američkom UniverzitetuBerkli. Rođena je u Loznici, 25. decembra 1953. Roditelji su bili učitelji u selu Zavlaka, u Rađevini, ali su dobili premeštaj za Šabac, tako da je tamo odrasla i završila osnovnu školu i gimnaziju. Bila je vukovac, učenje joj je bilo „mačji kašalj“. Bavila se aktivno i sportom – atletikom, rukometom, malim fudbalom. – Mogla sam da upišem bilo koji fakultet bez prijemnog, ali sam htela matematiku, dok je moja mama navijala za medicinu. Na kraju sam sistemom eliminacije i iz inata upisala fakultet za koji su govorili da je najteži – Elektrotehnički fakultet u Beogradu, odsek tehničke fizike.Od nas stotinak iz klase, samo je desetak završilo na vreme. Bila sam među najboljim studentima sa prosekom preko devet – priča Jasmina. Pošto je na ETF-u završila nuklearnu tehniku, odmah je dobila posao u Institutu Vinča. Nakon što je magistrirala, udala se za kolegu sa fakulteta Nenada Vujića i ubrzo rodila ćerku Nevenu. Život sa 700 dolara – Moja tadašnja direktorka u Vinči, Olga Mladenović najviše je kriva štosam otišla u Ameriku. Ta vredna i pametna žena zbog obaveza oko porodice nije uspela da doktorira, ali je mlađe kolege uvek podsticala. Pod njenim uticajem sam se i prijavila za doktorske studije na dva američka univerziteta i bila odmah primljena na oba. Neverovatno, ali dobila sam odmah i stipendiju iako strani studenti u SAD imaju male šanse da dobiju stipendije odmah. Prvo moraju da se pokažu i zasluže – kaže Jasmina.Pored stipendije, radila je i na istraživačkim projektima, jer je trebalo preživeti sa 700 dolara mesečno, od čega je samo za stan odlazilo više od pola. A bilo ih je troje. Studentska viza koju su dobili nije dozvoljavala da Nenad radi. – Nije bilo lako. Zato sam žurila da završim studije i za oko četiri godine sam magistrirala i doktorirala iz oblasti nuklearnih nauka na Mičigenskom univerzitetu – dodaje ona.Kada je 1989. godine završila studije, već je bilo jasno da su bezbrižni dani u Jugoslaviji gotovi, inflacija je počela da galopira, a ekonomski i drugi problemi počeli da se gomilaju. – Nismo otišli u SAD da se ne vratimo, ali smo ipak odlučili da potražimo posao u Americi, pa ako ga nađemo ostajemo, ako ne – vraćamo se. Ubrzo sam dobila posao u državnom institutu sličnom Vinči kod Čikaga, na razvoju softverskih paketa za analizu kompleksnih reaktorskih jezgara i vrlo brzo razvila metodu za koju sam dobila američki patent. Drugi paketi su nagrađeni i otkupljeni od velikih kompanija kao što su „Dženeral elektrik“ i „Tošiba“. Moj istraživački rad privukao je pažnju, tako da sam 1992. godine dobila ponudu od čuvenog Kalifornijskog univerziteta Berkli za mesto docenta. Prihvatila sam ponudu i počela da radim na jesen – priča naša sagovornica. Put do mesta dekana bio je dug i naporan, kaže Jasmina. Prvo je morala da se izbori da dobije stalni posao i unapređenje u vanrednog profesora.A sve to s malom ćerkom i uz istraživački i obrazovni rad, i to na stranom jeziku. U redovnog profesora unapređena je tek 2003, a 2005. godine su je kolege izabrale za dekana Fakulteta za nuklearnu tehniku, koji je među pet najboljih u SAD. – Da biste uspeli na nekom od vodećih istraživačkih univerziteta u SAD,morate biti potpuno posvećeni radu. Reizbor je na svake dve, tri godine,a nekoliko komisija vrlo ozbiljno analizira vaša dostignuća u nastavi, istraživačkom radu, broju objavljenih radova u stručnim časopisima, broju magistranata i doktoranata kojima ste bili mentor. Zato uvek kažemda mi nemamo jedan, nego tri posla i tri puna radna vremena – priča Jasmina.U poslednje četiri godine glavobolje joj zadaju univerzitetska administracija i birokratija. Nelogična pravila koja usporavaju ili sprečavaju razvoj nastave i istraživačkog rada veoma je iritiraju. – Budžet fakulteta je bio jedan od najvećih problema, jer je Berkli državni univerzitet, a Kalifornija odavno ima velikih problema s budžetom. Manje od 30 odsto univerzitetskog budžeta puni država, a za ostalo se sami snalazimo. To znači da sam morala da nabavljam dodatna sredstva od industrije, inostranih partnera, sponzora, što je dodatno opterećenje, uz predavanja i istraživački rad, kojim ne prestajem da se bavim – kaže ona.Međutim, s kolegama ima odličan odnos. Iako rade u različitim oblastima nuklearne tehnike, vrlo brzo prave timove kada treba da se konkuriše za finansiranje projekata. – Od jula ću čak biti na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Trenutno sam u Upravnom odboru Američkog nuklearnog društva, a i predsednik sam Sekcije za matematiku i računarstvo – dodaje. Penzija u Šumadiji Vujići se dosta druže sa sunarodnicima kojih, kako kažu, nema puno u San Francisko zalivu. Jasmina je član mnogih srpskih udruženja u dijaspori i jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja elektroinženjera našeg porekla u SAD. Do sada su poslali veliki broj kompjutera i opreme ETF-u u Beogradu, a preko njihovog udruženja je sagrađen i laboratorijski blok pri ETF-u. – Početkom maja uvek pravimo Đurđevdanski uranak u nekom od parkova u Zalivu. Prošlog maja nam je došlo oko 200 kolega sa decom. Uglavnom se družimo po našim crkvama, za slave i praznike – kaže ona.Život u Americi nije lak, nastavlja Jasmina. Mora puno da se radi da bi se uspelo, te retko ostane vremena za druženje. – To nam najviše nedostaje, jer Amerikanci nisu tako prisni i otvoreni kao mi. Pitanje da li ćemo se vratiti nikad nije postavljano. Samo ne znamo kada? Muž je odlučio da se penzioniše pre koju godinu i posveti održavanju imanja, koje imamo u centru Šumadije. Koze, ovce, svinje i pilići, učimo sve iz početka – kako se pravi sir, peče rakija, sprema zimnica. Do sada sam imala samo mesec dana slobodno da tu dotrčim, ali uskoro uzimam šest meseci odmora i sve ću provesti na imanju u Šumadiji.Srbija je prelepa, a Šumadija – raj na zemlji! izvor:blic.rs

Zlatibor – Posebnu znatiželju prisutnih na upravo završenom međunarodnom savetovanju „Energetika 2009”, koje je održano na Zlatiboru, privuklo je predavanje naučnice iz SAD Jasmine Vujić o nuklearnoj tehnologiji i energiji. To je prva žena dekan na čuvenom univerzitetu Berkli u Americi, naša Šapčanka, rekli su nam s ponosom učesnici ovog savetovanja.

U SAD Jasmina živi i radi četvrt veka. Poslednjih godina je dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na prestižnom državnom univerzitetu Berkli u Kaliforniji (sa 36.000 studenata) kod San Franciska. Ona je, kao prva i jedina žena profesor na tom fakultetu, za dekana birana tajnim glasanjem svih profesora.

Stalno je u poslu: rad sa studentima i postdiplomcima, istraživanja uoblasti nuklearne tehnike uz objavljivanje rezultata u najprestižnijim časopisima, rad na univerzitetu i profesionalnim udruženjima... Uostalom, univerzitetski profesori u SAD nedeljno rade od 60 do 80 časova, pa stalno pišu elaborate (za industriju, laboratorije, ministarstva) da bi zaradili za finansiranje doktoranada i magistranata kojima su mentori: jedan postdiplomac za godinu dana profesora košta oko 100.000 dolara. Udata je, sa suprugom se upoznala još pre tri decenije
na beogradskom ETF-u. Imaju ćerku koja se rodila u Beogradu, studije građevine završila na Berkliju i radi kao menadžer.

– Završila sam šabačku gimnaziju, pa Elektrotehnički fakultet u Beogradu kao jedan od najboljih studenata, oblast nuklearne tehnike. Od 1977. do 1985. godine radila sam u Institutu Vinča na poslovima obuke o zaštiti od zračenja, potom sam otišla u SAD da radim doktorat. Kad sam tamo doktorirala, zaposlila sam se u nuklearnoj laboratoriji Argon kod Čikaga, a kasnije sam dobila ponudu sa Berklija da postanem profesor. Predajem predmete iz fizike, vremenom sam od docenta postala redovni profesor i, evo, dekan – kazuje Jasmina.

Naročite rezultate postigla je na razvijanju softvera koji se koristeu analizi rada nuklearnih reaktora. Na kompjuteru simulira proces određivanja doza zračenja u medicini, kod terapija obolelih od raka. Ti programi pomažu da se, bez eksperimenata na ljudima, utvrdi koju dozu zračenja treba koristiti kod pacijenata, koji izotopi i gde, kako će se to detektovati i drugo. Takve softvere pravila je i za reaktorsko jezgro gde se proizvodi energija. U novije vreme, pored pravljenja softverskihpaketa, rad je proširila i na kompletnu fiziku nuklearnih reaktora i
dizajn budućih reaktora najnovije tehnologije.

-----------------------------------------------------------

Zagovornik izgradnje nuklearnih elektrana

Jasmina je zagovornik izgradnje nuklearnih elektrana, jer je, kako kaže, generacija modernih nuklearnih reaktora izuzetno sigurna, dobro urađena. „Naš istraživački tim radi na vrlo zanimljivim tipovima budućih reaktora, zamišljenih da budu mali, do 150 megavata, a prenosivi, da se prevezu na malo većoj prikolici. Oklopljeni su i zatvoreni, kao baterija, pa gde vam treba struja ubacite tu ’bateriju’ i koristite”, objašnjava Jasmina Vujuć.

I u SAD, pošto iz političkih razloga tri decenije nisu gradili takve elektrane, sada preovladava svest o njihovoj potrebi, jer im je potrebno da ne zavise od uvoza energije, napominje naša sagovornica, pa navodi i ideju za Srbiju, gde se o gradnji nuklearnih elektrana godinama ćutalo:

– Jedna nuklearna elektrana košta nekoliko milijardi dolara. ZaSrbiju je to velika investicija, ali ako se uključe i ostale zemlje iz regiona, poput Grčke, Mađarske, Bugarske, Crne Gore kojima takođe treba jeftina energija, moguće je sagraditi nuklearku. Evo, Mađari su sada vrlo zainteresovani, ima mesta kod njih gde može da se postavi elektrana, ili u Bugarskoj, koja sada gradi još dve – kaže Jasmina
Vujić.


Branko Pejović

izvor:politika.rs

Opaska pre čitanja teksta. Jasmina u intervjuu kaže: „Ne verujem da je naš velikan znao mnogo o mogućnostima nuklearne energije. On je upozorio da energiju iz atoma ne treba koristiti u ratne svrhe, s čim sam potpuno saglasna„. Naslov teksta je „Saglasna s Teslom, delimično„.

Intervju objavljen 23. aprila prenosimo u celosti, sa našom redakcijskom obradom (dodatne slike, naglašavanje teksta i prelom).





„Enriko Fermi je u dubokoj tajnosti ostvario prvu kontrolisanu nuklearnu lančanu reakciju 2. decembra 1942. u Čikagu, samo mesec dana pre nego što će Nikola Tesla umreti (7. januar 1943). Ne verujem da je naš velikan znao mnogo o mogućnostima nuklearne energije”,
naglašava prof. dr Jasmina Vujić sa Univerziteta Berkli, iz najužeg kruga nuklearnih naučnika i stručnjaka svetskog glasa.

Jasmina Vujić je iz najužeg kruga nuklearnih naučnika i stručnjaka svetskog glasa. Pojedini ovdašnji novinari nazvali su je „Srpska Marija Kiri”, čemu se ona protivi (izjava u okviru).

Prva žena dekan na Fakultetu za nuklearnu tehniku uglednog Kalifornijskog univerziteta u Berkliju (SAD), i to iz Srbije, brale (rođena u Loznici)! Izabrana tajnim glasanjem svojih kolega, na tom položaju provela je nekoliko godina. Objavila je dve knjige, više od 250 naučnih radova, od kojih preko 70 u vodećim svetskim naučnim časopisima, a nekoliko ih je nagrađeno. Diči se i jednim priznatim patentom.

Ima li bolje sagovornice za tumačenje najnovijih zbivanja u Japanu i u svetu?

Zašto iz Fukušime stižu protivrečni izveštaji? Koliko su stručnjaci izvan Japana u toku zbivanja?




Na Fakultetu za nuklearnu tehniku u Berkliju bili smo iznenađeni nedostatkom pravovremenih i tačnih podataka. Zato će sve što je privatna kompanija „Tepko” pokušala da popravi detaljno analizirati stručni timovi da bi izvukli bitne pouke za budućnost. Japanska vlada je s pravom naložila preventivno iseljenje stanovništva, prvenstveno zbog mogućeg zagađenja područja oko Fukušime. U sličnim nezgodama odmah valja pozvati međunarodne timove osposobljene za brzo reagovanje.

Mi smo u stalnoj vezi s kolegama na nekoliko univerziteta u Tokiju. Počev od 18. marta u Berkliju smo merili prisustvo izotopa radioaktivnog joda i cezijuma u vazduhu i kišnici i utvrdili smo da su potiču iz reaktorskog jezgra blokova 1, 2 ili 3, a ne iz bazena sa istrošenim gorivom, kako se sumnjalo. Na osnovu oskudnih činjenica ustanovili smo kada je oštećena košuljica gorivnih elemenata i da li su se i kada istopile gorivne šipke u reaktorskim jezgrima.


Jesu, delimično. Posle 23 časa došlo je do oštećenja gorivnih košuljica i ispuštanja joda i cezijuma. Nakon šest dana, koliko je radioaktivnom materijalu trebalo da stigne do Kalifornije, mi smo izmerili prisustvo oba. Pretpostavili smo da je već tada moralo doći do delimičnog topljenja gorivnih šipki, što je i potvrđeno.


Nikako, to su dva različita događaja, i po tome šta se desilo i po posledicama. Moja procena je da će posledice po stanovništvo i okolinu u slučaju Fukušime biti minimalne.

Kakve su već sada pouke iz ove nesreće? Hoće li loše vesti zaustaviti gradnju započetih nuklearki?

U SAD će se, svakako, preispitati sigurnosne mere u nuklearnim elektranama, kao što je to urađeno posle terorističkog napada 2001. Zbog bojazni da teroristi iskoriste avione za udare, iznova su pročešljane sigurnosne mere i razrađeni scenariji slični onome što se desilo u Fukušimi: gubitak primarnog i sekundarnog napajanja električnom energijom na duži rok. Nastavlja se produžavanje dozvola za rad sa 40 na 60 godina, a Nuklearna regulatorna agencija je izjavila da ne postoji razlog za promenu ustaljene, izuzetno stroge prakse.

Izgradnja nuklearnih elektrana će se nastaviti, niz zemalja, uključujući Kinu, Rusiju, Indiju, Južnu Koreju i Francusku, shvata da za sada nema alternative. Iako kao fizičar podržava nuklearnu energetiku, Angela Merkel morala je iz političkih razloga naglo da promeni stav i da naloži da se najstarije nuklearne elektrane zaustave radi provere.

Kada se očekuju potpuno bezbedni reaktori koji isključuju svaku ljudsku grešku? Da li je tako nešto tehnološki izvodljivo, imajući u vidu prirodnu stihiju?

Godinama se osmišljavaju (dizajn) reaktori četvrte generacije koji treba da ispune nekoliko najvažnijih zahteva:  ekonomski (sniženje početnih ulaganja, korišćenje nuklearnih elektrana za zagrevanje naselja…); održivost (odlaganje istrošenog goriva kroz preradu postojećeg i smanjenje stvaranja novog); sigurnost (poboljšanje postojećih i uvođenje tzv. pasivnih mera) i  sprečavanje širenja
nuklearnog materijala i tehnologije.

Mi na Berkliju radimo na nekoliko, uključujući reaktore male snage (tzv. nuklearne baterije), s dugim gorivnim ciklusom (više od 20 godina bez dodavanja goriva), prenosive, s minimalnim ostatkom istrošenog goriva, bez ikakvih cevi, pumpi, ventila (na kojima najčešće dolazi do kvarova) i s pasivnim hlađenjem.

Veoma je teško izbeći ljudske greške, što je očigledno u mnogim nesrećama.

Kako trajno zbrinuti tone radioaktivnog otpada? Postoji li pouzdan postupak?



Oduvek je radioaktivni otpad bio više političko nego tehničko pitanje.Najpodesnije je da se istrošeno gorivo prerađuje, da se izdvoje korisne količine uranijuma i plutonijuma i ponovo upotrebe kao gorivo (što rade Francuzi), a da se u podzemna skladišta smeštaju samo kratkoživeći izotopi. Imamo dvostruku korist: prerađujemo to što je upotrebljivo znatno smanjujući količinu onoga što možemo da nazovemo pravim otpadom. Moj predlog je da se sledećih 100 godina istrošeno gorivo u SAD odlaže u podzemno odlagalište u planini Juka (Nevada), gde će biti na sigurnom. Kada se usavrše delotvorni i jeftini postupci prerade, istrošeno gorivo će se preraditi, a pravi otpad vratiti u podzemno skladište.

Otkuda toliki strah od nuklearki? Kakvo objašnjenje nude naučnici?

Gotovo svako čovekovo delanje povezano je s nekim rizikom. Nećemo se odreći automobila, iako znamo koliko se gine na putevima Srbije; ni letenja avionom, uprkos tome što svake godine nastradaju stotine putnika.Ni toplih stanova i rashladnih (i drugih) uređaja, a znamo da povećavaju potrošnju električne energije. Nalazimo se pred izborom: da li da smanjimo životni standard i potrošnju energije ili da nastavimo istim tempom?

Ljudi se plaše onoga što malo poznaju, pogotovo što su nuklearnu energiju upoznali preko atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Razgovarala sam s Patrikom Morom, jednim od osnivača „Grinpisa”, koji jeposle više od 20 godina otišao i osnovao novi pokret „Grinspirit”. U američkom Kongresu 2005. on je rekao da je nuklearna energetika jedini izvor električne energije koji ne ispušta gasove „staklene bašte” i može uspešno da zameni termoelektrane. A bivšim saborcima je poručio da se upozorenja više zasnivaju na naučnim činjenicama, a manje na emocijama.

Može li čovečanstvo da se odrekne atomskih kilovata? Čime ih nadomestiti?

Termoelektrane i nuklearne elektrane predstavljaju osnovu industrije električne energije (dugo rade bez zaustavljanja, a proizvodni učinak dostiže 90 odsto; za razliku od vetrenjača i solarnih panela koji je ispod 25). Alternativni izvori koji mogu potpuno da ih istisnu još ne postoje.

Koliko nuklearni lobi utiče na političare, stručnjake i novinare, jer se u ovoj industriji okreću milijarde dolara?




Meni je neshvatljivo da se stalno pominje nekakav nuklearni lobi. U svetu danas postoji nekoliko zemalja s tehnologijom za izgradnju nuklearnih elektrana, nijedna nije preterano zainteresovana za Srbiju zbog političke nestabilnosti i teške ekonomske situacije!

Smatrate li da su fizičari propustili priliku da 1945. godine, posle užasa u Hirošimi i Nagasakiju, da ljudski (b)rod usmere na nenuklearnu stazu? Zar se Nikola Tesla nije tome usprotivio pre više od jednog veka?

Svetom, nažalost, ne upravljaju fizičari. Ne treba mešati mirnodopsko korišćenje nuklearne energije s vojnim. To je isto kao kada biste zahtevali da se ništa ne radi u hemiji, zbog postojanja i upotrebe bojnih otrova.Svaki napredak u tehnologiji koji poboljša život može se iskoristi za suprotne ciljeve.

Enriko Fermi je u dubokoj tajnosti ostvario prvu kontrolisanu nuklearnu lančanu reakciju 2. decembra 1942. u Čikagu, samo mesec dana pre nego što će Nikola Tesla umreti (7. januar 1943). Ne verujem da je naš velikan znao mnogo o mogućnostima nuklearne energije. On je upozorio da energiju iz atoma ne treba koristiti u ratne svrhe, s čim sam potpuno saglasna.

————————————————-


„Marija Kiri je svakako jedna od naučnica kojoj sam se uvek divila. Smatram da nema mesta poređenju, jer je ona živela u drugačijem vremenu.Jedna je od retkih naučnika, pogotovo žena,s dve Nobelove nagrade, i jedina u dve discipline: za fiziku (1903) i za hemiju (1911). Veoma cenim našu Milevu Marić i smatram da je dala doprinos čuvenim radovima Alberta Ajnštajnaiz 1905, a za teoriju iznetu u jednom od njih (fotoelektrični efekt) dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1921.

Vida Ognjenović je režirala pozorišnu predstavu „Mileva Ajnštajn”, koju sam imala prilike da pogledam. Izašla sam razočarana, jer to nije bila priča o Milevi, već o Albertu. Mileva je prikazana kao mračna i depresivna osoba, a sem jedne kratke scene s fakulteta, ni iz čega nije moglo da se zaključi da je ta mlada žena bila tek peta koja je položila prijemni ispit i upisala se na studije matematike i fizike na čuvenom ciriškom Politehničkom univerzitetu kad i Albert. Poreklom sa zaostalog i
brdovitog Balkana! Osim poslednjeg ispita iz matematike koji nije položila (tada već u vezi sa Albertom), bila je veoma dobar student, s dobrim prosekom ocena. Čak je u matematici bila bolja od Ajnštajna. Zato ne sumnjam da su zajedno radili na teorijama i radovima koji su objavljeni 1905.Drago mi je da je ona, makar nakratko, bila đak šabačke Gimnazije koju sam završila.

Moji junaci su, takođe, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin i Milutin Milanković. Na Berkliju sam uvela predmet o Nikoli Tesli. Umesto da se na ovim svetlim primerima vaspitava naša omladina, ona je primorana da gleda „Velikog brata”!

——————————————————-


„Srbija je najlepša zemlja na svetu, ima sve uslove da bude pravi raj na Zemlji: divna priroda, reke i izvori, planine i pašnjaci, plodna zemlja, dobra klima. Ali moramo da se vratimo našim tradicionalnim i porodičnim vrednostima, svemu onome što smo imali i na šta smo zaboravili. Treba ponovo da naučimo da cenimo sebe, svoje nacionalne, duhovne i istorijske vrednosti, svoje mitove, svoju kulturu, jezik, pismo i običaje. Ako mi ne cenimo sebe, kako onda da nas drugi cene?”

Stanko Stojiljković

izvor:owim1.wordpress.com

Dr Jasmina Vujić, prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu fiziku na kalifornijskom univerzitetu Berkli. Ministar Baraka Obame, nobelovac Stiven Ču je obavezno konsultuje. Uvek pomaže Srbiju




NOBELOVAC Stiven Ču, ministar energetike u vladi američkog predsednika
Baraka Obame, doskorašnji direktor državnog nuklearnog instituta pri kalifornijskom univerzitetu Berkli, vodio je nekoliko dugih diskusija o prednostima i manama nuklearne energije sa koleginicom dr Jasminom Vujić. Prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku u istoriji ne samo prestižnog kalifornijskog univerziteta Berkli, već i među 10 najvećih američkih istraživačkih univerziteta, koja će se od jula naći i na čelu udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD, Srpkinja Jasmina Vujić naučnik je kome Amerikanci skidaju kapu.
- Nova Obamina vlada, mada javno ne daje tako otvorenu podršku nuklearnoj energetici kao što je to činila Bušova, postavila je za ministra energetike nobelovca Čua, fizičara, koji uz veliku podršku obnovljivim energetskim izvorima, otvoreno zagovara izgradnju nuklearnih elektrana - kaže Vujićeva u razgovoru za “Novosti”.
Činjenica da je u SAD, koje žele da imaju energetiku nezavisnu od uvoza
sirovina, podneto čak tridesetak zahteva za gradnju novih nuklearki, podstiče na nezaobilazan razgovor o ovom, za mnoge kontroverznom, izvoru energije. Vujićeva, međutim, i tu ne vidi istinske opasnosti. Ističe da se u svetu radi na dizajnu novih reaktora četvrte generacije koji zadovoljavaju ključne uslove - bezbednosti, ekonomičnosti, minimalnog otpada i recikliranja. Vodeće zemlje, od Francuske, Britanije, Italije, do Kine i Južne Koreje, planiraju ubrzanu izgradnju novih nuklearki.Znači li to da ova vrsta energije neće zaobići ni Srbiju?
- Početna cena izgradnje nuklearke je velika, te jedna mala zemlja kao Srbija to sama ne bi mogla da izdrži. Najbolja opcija je da nekoliko zemalja jugoistočne Evrope napravi dugoročni energetski program razvoja,koji eventualno uključuje i izgradnju nuklearki - smatra Vujićeva.Spektar istraživačkih oblasti kojima se bavi Jasmina Vujić je vrlo širok, i kreće se od dizajna nuklearnih reaktora četvrte generacije, pa do primene zračenja u medicini za dijagnostiku i terapiju raka. Pojedini softverski paketi koje je razvila zaštićeni su američkim patentom i
uključeni u programe velikih kompanija, poput “Dženeral elektrika”, ili “Tošibe”.
- Trenutno radim na osnivanju Centra za nuklearnu energetiku na Berkliju za koji sam uspela da dobijem finansijsku podršku od nekoliko miliona dolara. Planiram da saradnju proširim na industriju i inostrane univerzitete i institute. Na jesen će centar početi sa finansiranjem šest novih postdiplomaca. Jedan dolazi iz Beograda - ističe sagovornica.Vujićeva nije zaboravila rodnu Srbiju, svoj Elektrotehnički fakultet, Institut “Vinču” u kome je radila pre nego što je otišla na doktorske
studije u SAD. Više od četvrt veka je trajao njen uspon do vrha svetske nauke, ali Jasmina Vujić zajedno sa svojom porodicom, suprugom i kćerkom, na najbolji način domovini vraća sve ono što je iz nje ponela.Aktivna je u mnogim pitanjima odnosa dijaspore i matice, kao i same Srbije. Držala je predavanja o dugotrajnim ekološkim i zdravstvenim posledicama osiromašenog urana koji je korišten u toku bombardovanja naše zemlje i osuđivala ovaj čin. Nesebično pomaže Srbiji.
- Nažalost, tokom poslednjih 15-20 godina mnogo mladih je napustilo Srbiju. Zemlja bez mladosti, nema ni budućnosti. Bilo bi dobro da se bar deo tih ljudi vrati. Ali, to ne može da se dogodi dok Srbija ne stane na noge ekonomski, socijalno, politički. Većina onih koji su bili na vlasti od 2001. godine do sada nisu imali kvalitete da vode zemlju u preporod, da ožive privredu, pokrenu nauku... Slušali su savete onih kojima dobrobit naše zemlje nije u interesu. A toliko izvanrednih stručnjaka imamo i u Srbiji i rasutih po celom svetu, uz čiju pomoć bi
do preporoda moglo da dođe daleko brže - zaključuje Vujićeva.

- Mora da se prestane sa uništavanjem budućnosti zemlje zbog nepoštedne
borbe za vlast i da se za svaku oblast naprave timovi eksperata iz matice i dijaspore koji će doneti ne samo strategijske planove, već i načine kako da se oni brzo i efikasno sprovedu. Srbija ima toliko pametnih, talentovanih i sposobnih ljudi koji jednostavno ne mogu da dođu do izražaja, jer se trenutno ceni sve - samo ne ove tri osobine!

Skromna, naizgled blaga, ali energična i istrajna, bila je među osnivačima organizacije koja okuplja bivše studente beogradskog Elektrotehničkog fakulteta iz celog sveta, koji danas aktivno sarađuju sa našim univerzitetom. Upravo je organizovala donaciju vrlo skupocene laboratorijske instrumentacije koja će biti poklonjena Institutu za fiziku i Elektrotehničkom fakuletetu

izvor:novosti.rs

Prvu leteću mašinu sa sopstvenim pogonom težu od vazduha na ovim prostorima konstruisao je i napravio Subatičanin Ivan Sarić, po ugledu na avion Luja Blerioa, koji je imao prilike da vidi prilikom boravka u Parizu, jula 1909. godine. Napravio ga je sa
više sopstvenih, originalnih rešenja

Dr Vladimir Aleksić

San čoveka da leti star je koliko i čovečanstvo, a rad na njegovom ostvarenju trajao je vekovima. Gotovo u svim civilizacijama Starog veka postoje mitovi i legende o čovekovim letovima i letećim mašinama. Krajem 15. veka, Leonardo Da Vinči bio je fasciniran letenjem. Za sobom je ostavio nacrte nekoliko mašina, među kojima i nacrt za helikopter koji bi bio pokretan snagom četiri čoveka i koji ne bi mogao da poleti, ali i mašina koje bi verovatno mogle poleteti. Osim što je napravio nacrte koji imitiraju ptičija krila, predlagao je i letelice sa krilima kao u slepog miša. U svojim beleškama se osvrće i na ideje o padobranu koje je razrađivao samo teoretski. Kao pogon predviđao je ljudsku snagu mada je znao da to može da se razmatra i funkcioniše samo teorijski.

Prvi letovi balona koji su se mogli popeti visoko u nebo delo su čuvenih Francuza, braće Montgolfijer. Oni su 1783. izvršila prvi let balonom dostigavši visinu od 300 m a sam balon je preleteo razdaljinu od 1500 m. Iste godine let je ponovljen, ali sa
ljudskom posadom pri čemu je balon preleteo Pariz i spustio se na tlo desetak kilometara od grada. Let je trajao 25 minuta.

Nemačkog mašinskog inženjera Ota Lilientala smatraju ocem jedriličarstva. Studirajući letove ptica, Liliental je razmišljao o pravljenju letelice sa pokretnim krilima, ali je ubrzo odbacio tu ideju i krenuo u razvoj letelice sa nepomičnim krilima. Godine 1891. obavio je prvi let jedrilicom koja je mogla da ponese čoveka. Taj let je trajao svega nekoliko sekundi, pri čemu je jedrilica preletela 25 m, ali je sve ovo dalo podstreka Lilientalu koji je sa novim modelima leteo i do 250 m. Obavio je više od dve hiljade letova jedrilicama svoje proizvodnje a nezgoda u kojoj je izgubio život sprečila ga je da testira jedrilicu pogonjenu motorom.

Izrada letelice u dvorištu sanatorijuma u Pančevu

Na prvi let avionom - letelicom na sopstveni pogon čekalo se do početka 20.
veka. Dvojica američkih biciklista, braća Vilbur i Orvil Rajt vršili su eksperimente leteći jedrilicama. Isprobavajući gotovo četrdeset modela,usavršili su način upravljanja, a zatim krenuli u razvoj prvog dvokrilca sa motornim pogonom. Avion je nazvan “flajer” i imao je ugrađen benzinski motor koji su braća sama napravila. Prvi let avionom
braća Rajt su ostvarila 17. decembra 1903. godine preletevši razdaljinu od 37 m za 12 sekundi.

Luj Blerio, francuski fabrikant automobila, bio je veliki zaljubljenik u leteće mašine, a u istoriji je ostao zabeležen kao jedan od pionira vazduhoplovstva. Leteo je na avionima sopstvene konstrukcije. Kada je engleski list “Daily Mail” raspisao nagradu od 25.000 franaka onome ko prvi preleti kanal La Manš, Blerio jeto učinio 25. jula 1909. Poleteo je iz francuskog grada Kalea i sleteo,posle 32 minuta, u engleski grad Dover, čime je postao prvi vazduhoplovac u istoriji koji je preleteo La Manš.

“A ondak je letijo jeroplan...“

Pioniri avijacije su, poneseni Blerioovim uspehom, priređivali letačke priredbe širom Evrope. Sam Luj Blerio bio je među promoterima novih letećih mašina pa je, septembra 1909. leteo u Berlinu, pred publikom i nemačkim carom, a zatim i u Beču. U oktobru je leteo u Bukureštu i Budimpešti, a početkom 1910. je u Carigradu doživeo
težak udes, zbog čega nije ostvarena poseta Beogradu, predviđena za 21. mart.

Češki pilot i mehaničar Rudolf Simon je, septembra 1910, došao u srpsku prestonicu, gde je planirao da zainteresovanom građanstvu predstavi aeroplan. Simon je avionom “loner-simon 2”, tokom trenažnog leta 18. septembra 1910, pred novinarima i malobrojnom publikom, izvršio prvi let avionom iznad Beograda. Poleteo je sa improvizovanog letelišta na Banjici, sa prostoraprekoputa današnje VMA. Simon se tog dana vinuo u nebo do visine od oko 15 m, napravio zaokret i uspešno prizemljio letelicu, na opšte oduševljenje prisutnih. Ohrabren ovim uspehom, zakazao je javnu
demonstraciju leta aeroplanom. Međutim, avion je zbog kvara motora u zaokretu krilom udario u zemlju, pri čemu je letelica teško oštećena.

Petar Sarić (drugi s desna)

Neposredno po odlasku Simona, u Beograd je doputovao ruski pilot Boris Maslenikov,
koji je avionom „moris farman“ došao iz Sofije, gde je novembra 1910. leteo sa bugarskim carem Borisom. Ovaj mladi avijatičar je ostao u Beogradu nekoliko nedelja i za to vreme obavio dvadesetak uspešnih letova, poletavši sa posebno uređenog Banjičkog polja koje je tako postalo prvo srpsko letelište. Prvi let znameniti Rus je obavio 18. decembra, a vest o ovom poduhvatu se brzo proširila Beogradom. Letački
program se sastojao od jednog do dva leta, na maloj visini, retko kad iznad stotinu metara.

Na Banjicu su 24. decembra došli i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, kraljević Đorđe i princ Pavle, koje je posle leta Maslenikov upoznao sa konstrukcijom letelice. Članovi kraljevske porodice su se narednih dana priključili Maslenikovu
kao putnici; najpre kraljević Đorđe a zatim i princ Pavle dok je kralj Petar I posmatrao letove sa zemlje. Do 2. januara 1911. sa Maslenikovim je letelo više oficira i građana.

Neposredno pred odlazak Maslenikova, u Beograd su doputovala dvojica vrsnih avijatičara, Srbin Mihajlo Merćep i Slovenac Eduard Rusjan. U Merćepovoj radionici u Zagrebu, tokom jeseni 1910, oni su sagradili jednokrilac koji su nazvali “merćep-rusjan”. Zbog snega na Banjici, za uzletište su odabrali zaravan nedaleko od
Nebojšine kule na Kalemegdanu i zakazali prvi let na pravoslavni Božić 1911. godine. Na dan zakazanog leta počela je da duva košava pa je let otkazan do 9. januara kada se vetar stišao. Aeroplan sa Rusjanom se brzo odlepio od zemlje i preleteo bedem tvrđave, zatim je napravio zaokret iznad Save i preleteo železničku stanicu, posle čega je Rusjan ponovo preleteo reku i krenuo ka mestu za sletanje. Avion je ubrzo uleteo u turbulenciju pri čemu je popustila krhka konstrukcija pa je avion pao nabedem pored reke. Edvard Rusjan je u tom udesu poginuo i postao prva žrtva avijacije u ovom delu Evrope.

Češki pilot Jan Čermak je bio naredni vazduhoplovac koji je leteo iznad Beograda, oktobra 1911. Na letelištu na Banjici, napravio je dvadeset pet uspešnih letova. Uleto 1912. žitelji Beograda su imali prilike da iznad centra grada, na potezu Kalemegdan-Terazije, vide avion “blerio 11” na visini od preko 500 m. Upravljao je Đovani Vidmar.

Izrada letelice u dvorištu sanatorijuma u Pančevu

Našu prvu jedrilicu sagradio je pančevački lekar dr Vladimir Aleksić. Pretpostavlja se da je Aleksić saznao nešto više o vazduhoplovstvu za vreme studija medicine u Gracu ili tokom svojih putovanja Evropom. Bio je odličan poznavalac istorije vazduhoplovstva, pratio je radove braće Rajt, a posedovao je i obimnu literaturu o tehnici i konstrukciji tadašnjih letelica. Tokom 1907. počeo je da pravi modele aviona koje je bacao sa krova sanatorijuma u kojem je radio.

Prema sećanju svedoka, prvi modeli su padali i lomili se, ali su kasniji uspešno leteli. Radeći na njima, uz tadašnja saznanja iz literature i štampe, odlučio je da se upusti u izradu letelice u prirodnoj veličini. Avgusta 1908. otputovao je u Pariz, gde je prisustvovao letovima braće Rajt i iskoristio priliku da pribavi materijale za izradu letelice i podatke o motorima koji su tada ugrađivani.

Po povratku u Pančevo, Aleksić je počeo sa konstruisanjem jedrilice većih dimenzija. Gradnja letelice je bila poverena iskusnom stolaru Jordanu, koji je po Aleksićevim nacrtima izradio jedrilice ujesen 1909. Reč je o dvokrilcu od drveta, španske
trske i platna. Krila su bila različitog raspona (gornje krilo je bilo većeg raspona) a jedrilica je bila dugačka 6 m. Cela naprava bila je teška oko 70 kg. Imala je noseće površine od 44 m2. Aeroplan, kako je svoju jedrilicu nazvao Aleksić, bio je izgrađen od drvenih cevi. Na krajevima gornje površine bili su pokretni delovi povezani čeličnim
užadima preko komandne palice, kojom se zauzimao željeni pravac. Umesto točkova upotrebio je skije. Jedrilica je bila velikih dimenzija jer je Aleksić planirao da ugradi motor i da je pretvori u avion.

Avion Vladimira Aleksića

Prvi let bio je zakazan za 17. oktobar 1909. na terenu gradskog vašarišta, na
području današnje fabrike aviona “Utva”, kod Pančeva. Pošto jedrilica nije imala pogon, Aleksić je poleteo tako što je letelica lansirana uz pomoć zategnute gume. Jedrilica se odigla od zemlje na svega nekoliko metara i, posle desetak metara, udarila o tle. Srećom, pilot je ostao nepovređen.

Iako je prvi let bio neupešan, Aleksić je bio prvi Srbin koji je poleteo na svom vazduhoplovu. Imao je planove da na jedrilicu ugradi motor i da promeni konstrukciju ali ga je u tome sprečila prerana smrt, 1911. godine.

Sarić pred poletanje, na hipodromu u Subotici

Svestrani sportista, Subotičanin Ivan Sarić se spletom okolnosti, juna 1909. našao na vojnom aerodromu u okolini Pariza, gde je prvi put video leteće mašine kojima su leteli pioniri vazduhoplovstva pripremajući se za prelet La Manša. Sarić je do tada imao prilike da u novinama čita o poduhvatima prvih vazduhoplovaca i, u trenutku kada je video avion, rodila mu se ideja da i sam izgradi jedan. U to vreme nije bilo
dozvoljeno fotografisanje letelica, ali je Sarić krišom napravio snimak letelice čuvenog Luja Blerioa kojom je ovaj preleteo La Manš.

Par dana posle ovog istorijskog susreta, Sarić je pravio skice aviona u rodnoj Subotici. Ubrzo je kupio potrebnu drvenu građu dok je većinu metalnih delova izradio sam, u radionici na tavanu porodične kuće.

Iako je Sarićev avion rađen po uzoru na Blerioov, nije mu se dopao sistem upravljanja pa je razvio sopstveni, pričvrstivši šarkama krilca na krajeve krila. Za stajni trap su poslužili točkovi teretnog bicikla, a u oskudnu pilotsku kabinu je
smestio baštensku stolicu od pletenog pruća. Oktobra 1909. bila je izrađena elisa a „anzani“ (delfos) motor stigao je u Suboticu početkom decembra. Na nagovor prijatelja, Sarić je izložio avion u foajeu Gradskog pozorišta, od 14. do 20. juna 1910. a potom ga prebacio u baraku koju je sagradio na hipodromu pored grada.

Ubrzoje počeo sa probama i pripremama za letenje. Leta te godine, posle nekoliko dugačkih rulanja, uspešno je poleteo svojim avionom. Narednih dana je svakodnevno leteo i uvežbavao tehniku pilotiranja.

Nije sve išlo glatko pa je, prilikom jednog od letova, kada je odlučio da napravi zaokret, zakačio krošnje drveća i završio na zemlji bez povrede. Istog dana je opravio aeroplan i nastaviosa vežbanjem. Sarićev let je obično bio na visini od oko 20 m a sastojao se od preleta hipodroma u dužini od oko 1000 m, posle čega bi
usledio zaokret i sletanje ispred hangara. Krajem jula doživeo je još jednu nezgodu, posle koje je zaključio da je „anzani“ motor preslab za njegovu letelicu.

Pošto nije imao sredstava za kupovinu snažnijeg motora, odlučio je da sam konstruiše i izradi motor od pet cilindara. Uz pomoć subotičkih majstora, izradio je većinu delova, iz Nemačke je nabavio osovinu, a karburator je skinuo sa “anzanija”. U prvoj verziji motor je radio kao rotativni, ali pošto nije razvijao dovoljno snage, Sarić ga je prepravio u fiksni.

Posle uspešnih proba sa novim motorom, Sarić je zakazao svoj prvi javni let za 16. oktobar 1910. na hipodromu. Iako su tog dana bile nepovoljne vremenske prilike, odlučio je da ne otkaže let. Pred oko 7000 ljudi, među kojima su se nalazili gradski
dostojanstvenici i novinari, Sarić je na visini do 30 m, u širokom luku,obleteo celo trkalište preletevši više od 3 km. Na sletanju, u drug?m l?tu puk?? je cilind?r n? m?t?ru, ali je Sarić ipak bezbedno sleteo, burno pozdravljen od okupljenog sveta.

Tokom 1911. počeo je da radi na novom avionu,kojim je obavljao probne letove ali su ga prilike pred rat omele. Bio je mobilisan i poslat u fabriku aviona, gde je kontrolisao gradnju. Po završetku rata, Sarić se povukao iz vazduhoplovstva i živeo mirnim životom u Subotici, do smrti u devedesetoj godini.



Grupa mladih Beograđana, na čelu sa Dragišom Stojadinovićem je od Merćepa naručila avion monokrilac koji je isporučen maja 1912. godine. Konstruktor je
doputovao u Beograd i doveo pilota i dva pomoćnika. Nakon što je avion bio sklopljen, na Banjičkoj poljani zakazan je javni let pred brojnim posmatračima.

Zbog lošeg terena, pilot Novak je odbio da poleti a sam Merćep, posle pogibije Edvarda Rusjana, nije leteo. Rezignirani Dragiša Stojadinović seo je u avion i, bez
prethodnog pilotskog znanja, dodao gas i poleteo! Let je bio kratak, na visini od 30-tak metara, a Stojadinović je sleteo tako što je ugasio motor i survao se u potok u koji je pao i Simon. Lakše oštećen avion je prebačen u hangar na Banjici, gde je dočekao početak Prvog balkanskog rata.

izvor:planeta.org.rs