Najveći Srpski naučnici i pronalazači

Akademik Đorđe Šijački

Đorđe Šijački je ugledao svet u Novom Sadu (1947) jer je tamo bilo porodilište najbliže Sremskim Karlovcima, gde su tada živeli njegovi roditelji. Otac Mirko je bio direktor Karlovacke gimnazije i predavao je matematiku, a majka Milena (rođena Stajčić, s one strane Drine) srpski jezik i književnost.

Porodica Šijački se potom seli u Sremsku Mitrovicu, Bačku Palanku gde je Đorđe pošao u školu, pa u Beograd. “Roditelji su me upisali u prvi razred sa šest godina ‘da izađu u susret mojoj znatiželji'. Bio sam u istom odeljenju sa Nikolom Tucićem,
biologom, sa kojim sam iste godine postao član SANU. U detinjstvu sam dosta vremena provodio u prirodi. Sa posebnom radošću se sećam leta provedenih na obali Dunava i uživanja na snegu, posebno vožnje u zaprežnim saonicama u Karađorđevu”.


Đorđe Šijački je odrastao a i danas živi na Dorćolu, koji je Svetlana Velmar-Janković s poetskom snagom ovekovečila u istoimenoj zbirci priča. Đački dani su mu protekli u Skadarliji i Prvojbeogradskoj gimnaziji. Još kao osnovca, više od ostalih predmeta
privlačile su ga matematika i fizika.

- Smatram da je za to odgovoran “gen Šijačkih”, kaže. - Moj deda po ocu, Živan Šijački, iz sela Voganj kod Rume, dobro je „stajao“ sa matematikom (na žalost, to je manje-više jedini pouzdani podatak koji znam o njemu, jer sam bio veoma mali kada
je umro), moj otac je završio studije matematike, a sestra Vera je profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu.

Nastavnik fizike i hemije je u velikoj meri uticao da se još u sedmom razredu “opredelio” za fiziku. “On bi vrlo uspešno, što bi sada rekli, ‘sažeo' gradivo pa bi nam ostalo oko dve nedelje na kraju školske godine. Tada bismo, rasterećeni, čitali
popularne knjige iz nauke, koje su budile našu maštu, pokretale vrteške snova i nadanja, planiranja velikih otkrića...”

U gimnaziji je imao sreću da bude u eksperimentalnom odeljenju za američki PSSC (Physics Science Study Committee), kurs fizike i da mu profesor bude Mihajlo Platiša, koji je potom predavao na Fizičkom fakultetu. “U odlično opremljenoj laboratoriji radili smo timski, u malim grupama, samostalno dolazili do fizičkih zakonitosti, koje smo potom diskutovali na času i tako na neki način sami dolazili do istih otkrića kao i
velikani fizike koji su ih zaista učinili. Tu sam se definitivno opredelio za fiziku i prvi put osetio čari istraživanja i otkrivanja. Tu sam stekao prvi osećaj za realne fizičke fenomene”.

Prateći druga na upis i sam se upisao na Odsek tehničke fizike (bivši Nuklearni odsek ) Elektortehničkog fakulteta. U javnosti je ovaj odsek u to vreme bio poznat kao “put ka Institutu u Vinči, centru tadašnjih istraživanja u atomskoj i nuklearnoj fizici”.

- Na moj interes za atomsku fiziku je posebno uticala knjiga Moj prijatelj atom koju sam od majke dobio u osnovnoj školi. Zagolicala mi je maštu za pojave u mikro svetu. To interesovanje mi je postalo životno opredeljenje a i dan-danas ponekad razlog
nesanice. Otac je takođe bio vrlo posvećen porodici i pedagoškom radu. Bio je čovek živog duha, maštovit, širokih znanja i interesovanja, uz to vrlo blag, ljubazan i strpljiv. Razgovori sa njim i stvari koje me je naučio umnogome su opredelili moj životni put.

Na fakultetu, Šijački je sa kolegama formirao tzv. “Studijsku grupu za fiziku”. Držali su seminare i diskutovali “velika” pitanja fizike, a samostalno se upoznavao sa kvantnom mehanikom i Opštom teorijom relativnosti.

- Profesor Fedor Boreli mi je omogućio da radim diplomski rad “Unitarne simetrije elementarnih čestica”, čime sam stekao svoje životne i naučne idole: Mareja Gelmana (Murray Gell-Mann) i Juvala Neemana (Yuval Ne'eman), veli.

Studije elektrotehnike je završio kao najbolji student generacije. Zaposlio se u teorijskoj grupi Fizičke laboratorije u Vinči. Upisavši poslediplomske studije teorijske fizike na Fizičkom fakultetu, vratio se izvorima ove nauke. Bio je student prve
generacije na smeru koji su formirali profesori Milan Vujičić, Fedor Herbut i Zvonko Marić.


- Magistrirao sam kod Vujičića i Herbuta na temu spajanja simetrija elementarnih čestica. Od njih sam naučio tajne istraživačkog zanata, osetio uzbuđenje naučnog otkrivanja. Učeći od njih i radeći sa njima postali smo prijatelji i to prijateljstvo je ostalo za čitav život. Oni su imali presudan uticaj na moj život naučnika. Preporučili su me za usavršavanje u SAD. Na njihov predlog nobelovcu Vigneru (Wigner) primljen sam na najprestižniju letnju školu fizike elementarnih čestic u Eričeu, na Siciliji. U tom seocetu, sa tradicijom još iz stare Grčke, jednoga sunčanog sicilijanskog dana, prišao mi je sam Vigner i pozvao da zajedno ručamo! Zamislite kako je bilo mladom magistru fizike, koji je tek zakoračio u svet nauke, dok je preznojen, sa knedlom u grlu, sedeo naspram jednog od najpoznatijih fizičara. Sav ushićen, tamo sam slušao i predavanja Mareja Gelmana.

Sa saradnicima instituta za fiziku

Boravak na američkom Djuk univerzitetu (Duke university), bio je presudan: kod
profesora Lavrensa Bidenharna (Lawrence Biedenharn) odbranio je doktorsku tezu The Unitary Irredicible Representations of SL(3,R) in the Algebraic Approach to Hadronic Physics. “Odmah po dolasku, održao sam seminar o svom magistarskom radu sa Vujičićem i Herbutom. Tada mi je prof. Bidenharn predložio da kod njega upišem doktorske studije pa sam tako, umesto godinu usavršavanja, na Djuku proveo dve godine, do odbrane doktorata. Bidenharn je pre mog dolaska boravio na Caltech-u (Kalifornijski institut za tehnologiju), gde ga je nobelovac Gelman zainteresovao za proučavanje SL(3,R) simetrije, koju sam dobio kao istraživački problem za doktorsku tezu. Bidenharn je bio matematički fizičar velikog formata, sa istančanim osećajem za konkretne fizičke fenomene. Kroz razgovore sa njim i njegove seminare dostigao sam viši stepen naučničke zrelosti i otkrio tajne rada u matematičkoj fizici, stekao osećaj za fenomenologiju i naučio da se oslanjam na intuiciju. Pred kraj boravka u SAD pohađao sam letnju školu i konferenciju na
Stanford univerzitetu u pionirskom periodu nastanka Standardnog modela
elementarnih čestica”.
Doktorska disertacija je izazvala veliki interes istraživača ne samo u nuklearnoj
i fizici čestica, koji su radili na problemima ”rotacionih vrpci” i Redže (Regge) trajektorija hadrona, već i u matematičkoj fizici i uvela mladog doktoranta u svetsku orbitu. Šijački je “razrešio konfuziju oko spinorskih reprezentacija”, došao do kompletnog skupa rešenja i objasnio zašto je jedan broj ranijih radova bio netačan. Po povratku u zemlju i odsluženja vojnog roka u mornarici, u Vinči, a kasnije na Institutu za fiziku, bavi se međusobno povezanim oblastima: reprezentacijama SL(n,R) simetrija, klasifikacijom hadrona (jako interagujućih nuklearnih čestica), generalizacijom Ajnštajnove opšte teorije relativnosti i simetrijama ekstendiranih objekata (strune, membrane) - koliko je moguće, uvek iz “svog ugla” (hromo-gravitacija je bio potpuno nov pristup fizici nuklearnih sila, tj. jakih interakcija).

Profesor Šijački se posebno zainteresovao za problem spinora u teoriji gravitacije. I tu je, zbog nekih znanja o svetskim spinorima, problem posmatrao iz “malo dugačijeg” ugla. “Pri prelasku sa specijalne na opštu teoriju relativnosti Ajnštajn je uveo fizička polja tzv. svetskih tenzora, koja opisuju bozonsku materiju. Fermionska materija se u Ajnštajnovoj teoriji suštinski i dalje opisuje korišćenjem specijalne relativnosti. Ispostavlja se da je suštinski opis fermionskih polja u zakrivljenom prostoru dat objektima sa beskonačno komponenti, opisanih simetrijama koje sam počeo da istražujem radeći doktorat. Rad na gravitaciji je postao nova inspiracija za dalje proučavanje tih simetrija i njihovih primena u opisu osnovne materije u mikrosvetu zakrivljenog prostor-vremena. Kompletirao sam sliku materije u kvantnoj relativističkoj fizici uvodeći svetske spinore, čime se, uz svetske tenzore, dobija jedinstven opis materije”.

Od prijema u Akademiju, Šijački je uspeo da nađe “uopštenje” čuvene Dirakove (Dirack) jednačine na beskonačno-komponentne svetske spinore u tri prostorno-vremenske dimenzije. “Moje duboko uverenje je”, kaže, “da će svetski spinori imati
značajnu ulogu u formulisanju buduće kvantne teorije gravitacije, največeg izazova savremene teorijske fizike“.

Sa Izraelcem Juvalom Neemanom, ocem simetrija elementarnih čestica, radio je na problemu klasifikacije hadrona. „Eksperimentalno je otkriveno da ovih čestica, kao što su proton i neutron, ima na stotine i postavlja se pitanje uvođenja njihove
organizacije slično redu u svetu atoma koji je uveo Mendeljejev. Koristeći SL(4,R) relativističko uopštenje SL(3,R) simetrije, koje sam predložio u doktorskoj tezi, došli smo do klasifikacione šeme hadrona koja se slaže sa eksperimentom. U daljem radu smo, polazeći od fundamentalne teorije kvantne hromo dinamike (QCD), koja opisuje
nuklearne interakcije kvarkova, formulisali dinamičku teoriju, ‘hromo-gravitaciju'. Hromo-gravitacija je dala dinamičko opravdanje za našu klasifikaciju hadrona i omogućila izvođenje čuvene relacije između mase i spina hadrona koji se nalaze na tzv. Redže trajektorijama. Spektar hadrona, vezanih stanja kvarkova, nije moguće teorijski izračunati direktno polazeći od QCD teorije zbog jačine same interakcije
(“zarobljavanje” kvarkova). Pokazali smo da se, na rastojanjima kvarkova kada interakcija raste i dolazi do formiranja hadrona, teorija može približno matematički opisati formalizmom opšte teorije relativnosti i tako došli do hromo-gravitacije.


Sadašnje vreme u fizici elementarnih čestica je vreme istraživanja na Velikom hadronskom sudaraču (LHC) u Evropskom centru za nuklearna istraživanja (CERN) u Ženevi i specijalnim, do sada nezamislivim, detektorima čestica. O ovom grandioznom naučnom projektu akademik Šijački je u Ogranku SANU u Novom Sadu (15. aprila 2009) održao predavanje Veliki Hadronski sudarač i savremena fizika elementarnih
čestica . “ATLAS detektor je najveći ikada sagrađeni eksperimentalni merni uređaj. Cela međunarodna naučna zajednica se okupila oko najvećeg naučnog poduhvata u istoriji svetske nauke, koji pored naučnog izazova predstavlja i najveći tehnološki i organizaciono-sociološki iskorak. Koliko god da je Srbija mala zemlja u svetskim naučnim razmerama”, ističe Šijački, “nezamislivo je samo pasivno posmatrati dešavanja pod velikim reflektorima na velikoj sceni svetske nauke. Tim istraživača iz
Instituta za fiziku, kome pripadam, je izborio ravnopravno učešće u radu ATLAS kolaboracije i time ćemo, pored tima iz Vinče, biti akteri velikih otkrića u toku narednih godina u CERN-u. Važno je istaći da ova aktivnost otvara značajne mogućnosti u sferi obrazovanja, uključenja drugih nauka (od tehničkih do bio-medicinskih) i dobijanja poslova za privredu zemlje”.

LHC treba da odgovori na velika pitanja: Zašto čestice imaju masu? Šta je sa supersimetrijom? Šta se desilo neposredno posle Velikog praska? Gde je antimaterija? Od čega se sastoji svemir i dr. „Pred nama je bogato i uzbudljivo razdoblje fizike“, tvrdi akademik Đorđe Šijački. A koju godinu ranije, na pitanje u nazivu predavanja povodom gradnje “velikog hadronskog sudarača” (The Large
Hadron Collider) Da li je na pomolu kraj fizike odgovorio je kroz “susret” fizike čestica i kosmologije: “Obe oblasti su unapređene i sve više se naslućuje nastanak grandiozne teorije svega koja će opisati sve fenomene u svemiru, i sam svemir”.

Radovi Đ. Šijačkog citiraju se i posle petnaest-dvadeset godina od objavljivanja. Rezultati iz doktorske disertacije se navode i dan-danas, kao i nekoliko značajnijih radova sa Neemanom. “Kad imate u vidu da se neki rad citira posle nekoliko
desetina godina od izvora to kod naučnika stvara jedno lepo osećanje”, veli Šijački. Pisao je poglavlja po pozivu za monografije posvećene poznatim naučnicima, nobelovcu A. Salamu, L. Bidenharnu, D. Ivanenku i dr., u prestižnoj ediciji Symmetries in Science II , V, VI, VII. Editor je knjiga “Frontiers in Particles Physics ‘83” (1984) i “Modern Trends in Particle Phyics ‘89” (izd. Nuclear Physics B, Norht-Holland Pub.,
1990), recenzent prestižnih časopisa, autor dve kapitalne publikacije o ATLAS eksperimentu...

Nerado govori o priznanjima. “Pomenuo bih dva momenta vezana za rad na SL(3,R) simetriji koji su mi imponovali. U literaturi iz čiste matematike dobio sam priznanje da sam rešio problem beskonačnih (unitarnih) reprezentacija ove simetrije. Prof. Milan Mijić mi je napisao, dok je bio student na doktorskim studijama na California
Institute of Technology, da me je, moj idol, Gelman istakao u predavanjima za rad na nekompaktnim grupama simetrija uz velikane Gelfanda i Najmarka”.

Na Fizičkom fakultetu je zasnovao predmete Simetrija elementarnih čestica i Teorija elementarnih čestica a na postdiplomskim studijama, gotovo četvrt veka, rukovodi smerom Teorijska fizika elementarnih čestica i gravitacije. “Kada je osnovana, škola
teorijske fizike je radila kako bi sada trebalo raditi na doktorskim studijama, koje su po zakonu pre godinu dana postale realnost. Držana su predavanja, vežbe, intenzivan istraživački rad sa studentima, što nije bila standardna praksa pri izradi dotorata”, primećuje dr Šijački, koji pored pedagoškog rada ima “osećaj” i za društveni aspekt nauke, kakav su imala dvojica velikana srpske fizike, Stevan Koički i Zvonko Marić. “Oni su kreirali lepu intelektualnu atmosferu, bili su umni i veoma
tolerantni, zainteresovani ne samo za uskonaučne nego i organizacione i popularne aspekte nauke, davali podršku mladima,”.

Posvećen struci, oragnizaciji naučnog rada, obrazovanju i porodici, ne ostaje mu vremena u danu za druge aktivnosti.

Miloslav Rajković

izvor:planeta.org.rs

Tokom uzbudljive i uspešne naučne karijere, prof. Šijački je sarađivao sa vodećim
ličnostima fizike čestica (J. Neeman) i gravitacije (W. Hehl).
- Leta 1978. godine učestvovao sam na vodećoj svetskoj konferenciji o simetrijama u fizici, u Tibingenu. Poslednjeg dana se pojavio Juval Neeman. Video sam ga kako na poslednjoj kafe pauzi razgovara sa grupom kolega. Odlučivši da mu se predstavim,
prišao sam. Pre nego što sam bilo šta izgovorio, bacivši pogled na moj bedž, preduhitrio me je: ”A, to ste vi!” Noge su mi se odsekle, a u glavi mi se zavrtelo: veliki Juval Ne'eman, moj idol, znao je za mene! Rekao je da, upravo tih dana, on i prof. Vilhelm Hel, čuveni gravitacionista, proučavaju moj rad iz doktorske teze. Povukli smo se u praznu učionicu i kroz razgovor uz tablu i kredu ustanovili da imamo veliko saglasje mišljenja o predmetu obostranog interesovanja. U jednom momentu, Ne'eman je konstatovao da zbog njega 15 minuta kasni završna sesija, kojoj on predsedava! Tako je počela naša dugogodišnja, bez lažne skromnosti, vrlo uspešna saradnja. Ne'eman je dva puta bio ministar nauke Izraela, tako da se deo našeg istraživanja odvijao i u njegovoj kancelariji u Knesetu. U toku saradnje postali smo i porodični prijatelji. Juval Ne'eman bio je najinteligentniji i najobrazovaniji čovek koga sam ikad poznavao, veliki erudita, poliglota, koji je šarmom i duhovitošću ostavljao druge bez daha i bio stožer svakog društva.
O Ne'emanu još veli da je bio je “maestralan organizator, osnivač i rektor Univerziteta u Tel Avivu, potpredsednik Nuklearne komisije i predsednik Svemirske agencije Izraela. Za otkriće SU(3) simetrije elementarnih čestica, koju sam proučavao za diplomski rad, bio je predložen za Nobelovu nagradu, koja mu je izmakla iz političkih razloga”.
Kod prof. Hela, u Kelnu, Šijački je proveo pola godine na post-doktorskom usavršavanju. Tu je upoznao niz istaknutih naučnika i unapredio svoja znanja iz savremenog pristupa gravitaciji “baziranog na lokalnim prostorno-vremenskim simetrijama”.


Đorđe ima tri ćerke, a supruga Ana Šijački je hirurg i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Najstarija Debora je pošla očevim stopama, diplomirala je
astromomiju u Padovi, doktorirala u Minhenu i potom dobila Otto Han medalju. Sada je na “post-doku” na Univerzitetu u Kembridžu, a narednih pet godina će biti na Harvard univerzitetu kao “Hubble fellow” prestižnog programa NASA-e. “Dve mlađe ćerke imaju ‘žicu' za matematiku i prirodne nauke, ali su u dobroj meri povukle i majčin gen. Tamara je gimnazijalka i još traži svoje profesionalno opredeljenje - od prirodnih nauka preko psihologije do dramskih i muzičkih umetnosti, sve joj dobro
ide, pa joj nije lako dati savet, a najmlađa Liora se izgleda definitivno opredelila za klasičnu gitaru u kojoj je već izborila zavidnu poziciju”.

izvor:planeta.org.rs

Pripremio: Vidosava Janković


O tome kako je jedan naš državni službenik doživeo Teslu i Pupina, govore zapisi iz beležnice Radoja Jankovića, kraljevskog jugoslovenskog generalnog konzula u Čikagu, a
potom u Njujorku od 1926. do 1937. godine. Uz kraće odlomke iz njegovog pera, tu su i usmena sećanja njegove supruge Natalije Janković, majke Vidosave Janković koja je tih godina bila u prilici da se češće sreće sa Mihailom Pupinom i njegovom porodicom, a ređe sa Nikolom Teslom. Deo priloga su lična sećanja Vidosave Janković


Kada sam 1926.godine pošao u Čikago”, beleži Radoje Janković, “još u Beogradu čuo sam od pojedinaca o g. Pupinu da je imućan, da voli da ga slušaju, da se obogatio na račun Srbije... na trgovini za Srbiju i srpsku vojsku. Kasnije, u Americi, video sam da je sve to o njegovom bogatstvu preterano, a ostalo netačno... G. Dajnli Prins, tadašnji
američki poslanik u Beogradu”, produžava Janković, “kada sam otišao da ga posetim pred moj put u Ameriku, rekao mi je da pozdravim Pupina, to je njegov dobar prijatelj. Pomenuvšui mu g. Teslu, Prins je rekao da Tesla nije ništa i da je g. Pupin bogat čovek. Ta izjava bila je odveć amerikansko gledište jer glas o Tesli svrstavao ga je u Americi među naučne apostole.«



»Pošto sam se nastanio u Čikagu, često sam opštio sa g. Pupinom pismima i ličnim sastancima. Pisao sam mu povodom raznih iseljeničkih pitanja... G. Pupin je došao na moj poziv da uzme učešća na čikaškom eparhijskom saboru koji sam sazvao da bismo pomogli eparhijskom imanju u Libertivilu, koje je bilo jako zaduženo, da bismo nastavili zidanje tamošnje crkve i da bismo doneli crkveno-školski ustav za Sjedinjene države i Kanadu. Na tom poslu, Pupin mi je mnogo pomogao rečju i novcem.Uz druge oblike njegove pomoći,


Pupin je ustanovio Fond za prosvetu iseljeničkih Srba... a iz novčanih ostataka Fonda, Pupin je darivao manastir u Libertivilu sve do 1934. godine, da bi se podmirili manastirski dugovi”.

Janković naglašava da je rado prihvatao saradnju sa Pupinom jer se naučnik pred iseljenicima pojavljivao lično, pisao članke o narodnoj stvari i davao novac. Janković dalje kaže: “Mene je kao generalnog konzula interesovao onaj koji baci štogod u narodni tas. G.Tesla to nije činio, bar ne javno.”

Kasnije je generalnom konzulu bilo jasno da Tesla nije raspolagao izdašnim sredstvima pa se založio da jugoslovenska vlada da Tesli novčanu pomoć u vidu svojevrsne penzije u iznosu od 125 dolara mesečno, i to preko našeg konzulata u Njujorku.

O daljim susretima sa Pupinom, Janković je zabeležio: “Negde tokom 1928. godine došao je g. Pupin u Čikago da primi medalju i priznanje od Društva američkih inženjera. Tom prilikom su ga pozvali čikaški bankari i industrijalci da održi predavanje sa temom: Fizičke nauke u Americi. U svom predavanju Pupin nije govorio o fizici
već uglavnom o Srbiji, o njenom seljaku i njenim idealima. Govorio je napamet čitav sahat. Pupinovi govori na engleskom su privlačni, humani, pitomi, a on je govorio tečno, držeći uza se pažnju publike. Za vreme predavanja, gospoda bankari u frakovima, svečani kao što su uvek američki bogataši, slušali su ga ne terpćući. Vladala je mrtva tišina za sve vreme. A po završetku besede, svi prisutni prilazili su g. Pupinu da mu stisnu ruku. Ček koji je Pupinu dat za putne troškove i predavanje, on je predao meni za manastir u Libertivilu.”


Iz Jankovićevih beležaka saznajemo i da je Pupin vodio živu prepisku sa pojedinim Srbima iz domovine. Pisali su mu ljudi svih profesija i sa mnogo strana, mahom tražeći novac. Seljaci, sveštenici, književnici - svi su mu se obraćali misleći da su njegova
sredstva neiscrpna. Pomagao je izdavanje pojedinih knjiga, publikacija i rad na pronalascima. Voleo je publicitet i radovao se kad bi u beogradskim novinama izašao kakav članak o njemu. “G.Pupin je uopšte”, zaključuje Janković, “slavoljubiv čovek. Mogli ste od njega laskavom reči dosta dobiti. Neko mi je među američkim profesorima jednom naglasio da bi g. Pupin želeo da dobije Nobelovu nagradu. To se nije dogodilo”, nastavlja Jankovića pa piše: “Tesla mi je rekao da mu je nuđena prva
Nobelova nagrada, tek pošto je ustanovljena, ali da ju je odbio. G. Tesla mi je takođe rekao da je dobio tri poziva (prvi 1905.godine) od nemačkog cara i carice da dođe na dvor u Berlin, ali da je odbio. Rekao mi je isto tako da mu je nuđena, pre mnogo godina, nagrada Karnegijevog instituta od 65.000 dolara, koju je takođe odbio. Ne znam da li je doslovce tačno što g. Tesla veli, ali znam pouzdano da bi g. Pupin
smatrao najvećom čašću ono što je g. Tesla odbijao.”

Autor beležaka žali što, uprkos veoma prijateljskog i čak drugarskog odnosa sa Pupinom, ovaj ga nije pomogao kada je od njega tražio da ga podupre da u velikim njujorškim novinama izađe njegov članak potreban našoj propagandi. “G.Pupin se kolebao da to učini. To je išlo dotle dok mu jednom nisam podviknuo da je sebičan i
da od njega nisam video hasne u pogledu kada se ticalo državnog posla. Iako su, na primer, napadi koje je g. Luj Adamič, Slovenac, 1933. i 1934. godine naneo pokojnom kralju Aleksandru i državi svojom knjigom “Povratak domoroca” (The Native s Return) teško delovali na Pupina, nisam mogao da ga krenem da napiše nekoliko redaka protiv Adamiča. Na mnoga navaljivanja i pošto sam mu dao sav materijal, Pupin je obećao da će napisati članak za objavljivanje u poznatoj publikaciji “The Yale
review” (Zbornik Univerziteta Jel). No, do danas članak nije izašao. Ja sam, istovremeno, telefonom govorio o Adamičevom uvredljivom stavu prema Jugoslaviji sa g. Teslom koji je obećao da će i on nešto napisati, ali to nije učinio. Izgleda da su se obojica bojala da diraju u neskrupuloznog Adamiča. Ali, kada je kralj Aleksandar poginuo i kada je istog dana Adamič napao mrtvog kralja u njujorškim listovima, g. Pupin i g. Tesla su napisali po jedan člančić o pokojnom kralju pomenuvši
Adamičevu neskrupuloznost.”


“Godine 1930. Pupinu je dodeljen Orden Sv. Save I stepena. On je sa osobitom radošću primio taj visoki znak priznanja mada mi je rekao: “Misle oni dole (u Beogradu) daja hajem za njinim počastima”. To je rekao ali nije tako mislio.

G.Pupin mi je sa naročitom revnošću pričao kako ga je 1919. godine pokojni Pašić pozvao u Pariz da pomogne oko sklapanja mira. Pupin je to učinio. Bivši američki predsednik Vilson ga je u isto vreme pozvao i konsultovao po pitanju naših granica prema Italiji i Austriji, te se o tome kasnije i zalagao u našu korist.”

Prijateljstvo i saradnja sa Mihailom Pupinom trajale su sve do njegove smrti 1935. godine. Do tog vremena generalni konzul Janković i njegova porodica često su se viđali sa Pupinom bilo kod njega u njujorškom stanu, bilo na seoskom imanju u državi
Konektikat, ili u našem stanu gde su Jankovićevi pozivali i Pupinovu ćerku Varvaru (Vavu) i njenog muža Grahama Smita.

Pupin nas je pozivao preko leta, o američkom Božiću i prazniku Dana zahvalnosti, u svoj dom u gradiću Norfolku, u Konektikatu. O pravoslavnom Božiću najčešće su Pupinovi dolazili k nama.Kao devojčica bila sam i ja gost uz roditelje na imanju u Norfolku. Moja najupečatljivija sećanja na starog naučnika vezana su za taj njegov
dom i ambijent u kojem se nalazio. U kasno leto i sve do pozne jeseni, listopadne šume u Konektikatu, kao i u ostalom delu Nove Engleske, prirodni su i pravi praznik boja, počev od plamenih grimiznih boja do zagasito zelenih i žarko crvenih i žutih u vreme tzv. babinog leta (Indian summer). Sa prozora Pupinove jednospartnice pogled na ovaj vatromet boja bio je nezaboravan. Pupinova kuća sazidana duž samog
seoskog druma, imala je veliki vrt kojim je tekao mali prirodni potok, štale i naokolo stara visoka stabla. Tu su vladali potpuni mir i tišina,daleko od susednih imanja. Kada smo upitali Pupina: zašto je svoju kuću sagradio neposredno iza ulazne kapije i takoreći uz seoski drum, odgovorio je: “Pa, tako je u mom rodnom Idvoru - tamo su sve kuće ušorene.”



Nasuprot društvenom Pupinu koji je za stanovanje izabrao seosku idilu, povučeni u
sebe Tesla proveo je ceo vek na najvišem spratu zdanja u najbučnijem srcu Manhatna, odakle je iz orlovske perspektive mogao da posmatra njujoršku vrevu na asfaltu.

U Pupinovoj trpezariji nalazio se veliki kamin iznad kojeg je bio dugi mermerni friz na kome je u reljefu prikazan srpski guslar a oko njega staro i mlado što ga pomno sluša. Koliko se sećam, to je bio Meštrovićev rad koji je Pupin naručio po svojoj zamisli. Ostali su mi u pamćenju svečani ručkovi za Pupinovim stolom kada je on gotovo ritualno uzimao veliki nož sa srebrnom drškom i sekao kriške pečenice, ćurke ili velike šunke da bi poslužio goste. Pri tome bi dizao čašu i izgovarao zdravice u našem narodnom duhu.

Iz Jankovićevih beležaka se vidi da su njegovi dodiri sa Nikolom Teslom bili retki. Ovo je naročito važilo u prvih nekoliko godina njegovog konzulovanja u Čikagu. Prelaskom u Njujork, ti su se kontakti umnožili a prijateljstvo sa Teslom produbilo.Generalni konzul je u nekoliko mahova posredovao između Tesle i Pupina koji su bili niz godina u opreci. Tesla se uglavnom osećao povređenim ali mu to nije smetalo da se interesuje za Pupina makar i preko posrednika. A Pupin je u više navrata pokušavao da premosti njihovo uzajamno otuđenje. Tako je, preko Jankovića kao posrednika, Tesla bio upoznat sa Pupinovim narušenim zdravljem, što se vidi iz pisma generalnom konzulu od 12. januara 1935. Tesla piše: “... Što se tiče posete gospodinu Pupinu koju ste mi predložili u pismu... jedini razlog bila bi moja želja da mu pomognem. Kako sam već kazao, on je otrovan mokrom kiselinom, tako da mu je čitavo telo kao pršut i usled toga dobio je ulcer u stomaku koji, ako ga zanemari, može postati najgora vrsta raka jer je površina ulcera velika. Ja sam osvedočen da, ako ima voljne sile, on bi se mogao podobro izlečiti. Nu, bojim se da nema dosta voljne sile radi velike spoljne prekomernosti, a kažu mi da uvek jede i pije kao da je zdrav i, dakako, ide od gorega do gorega....”

U pismu od 28. decembra 1934, opet u vezi sa Jankovićevim predlogom da poseti Pupina, Tesla piše: “Više sam puta mislio da posetim gospodina Pupina jer sam osvedočen da bih mu mogao pomoći. Po svoj prilici on se otrovao sa mokrom kiselinom. Edison je isto tako postradao. Njegovi doktori nisu znali kako da ga leče i on je umro od gladi. Činio sam sve što je bilo moguće da mu se život produži,
ali doktori nisu hteli da me slušaju...”



Sa druge strane, Pupina bi interesovale Tesline finansijske nevolje. Dva čeka iz Jankovićeve ostavštine svedoče o tome da je on, generalni konzul pozajmljivao izvesne svote Tesli kada mu je bilo potrebno a ovaj je to sa zahvalnošću prihvatao. Tesla, međutim, nikako nije prihvatao novčanu pomoć koju mu je Pupin mogao
pružiti preko svojih brojnih uticajnih veza u poslovnom svetu Amerike. Teslino pismo od 26. decembra 1934. upućeno Jankoviću, glasi: “Molim vas, javite odmah (dvostruko podvučeno) gospodinu Pupinu prije nego što se veliko zlo dogodi (i ovo je podvučeno) da ja neću ni da čujem o njegovom predlogu ako premda mu zahvaljujem. Takovo što ja bi smatrao kao najveću uvredu kad bi primio pomoć od ovih kompanija. Sav svet bi mislio da je moj rad okončat i svi moji veliki projekti bili bi propali.Bio bi ubijen kao iz puške. Meni ne treba pomoć nego teškoće. Čim teže
tim bolje. Ja najbolje radim u borbi. Kad god hoću mogao bi prodati svoje pronalaske ovim kompanijama i oni bi mi rado platili veliku svotu i garantirali dobar godišnji dohodak. Nu, ja nisam takova luda. Moji pronalasci će kontrolirati ove kompanije i, ako mi ne plate što zaištem,mogao bi ih uništiti. Samo malo pričekajte pa ćete videti da sam situaciju dobro shvatio. Zahvaljujem...” (u donjem levom uglu pisma stoji povučeno “u preši”)

Tesla je smatrao da svoj pronalazački rad ne sme da podjarmi novčanim obzirima. Pored slave, mogao je imati i velike prihode, ali je za njega novac bio zanemarljiva činjenica.


Kratko vreme posle ovog pisma njujorški listovi su doneli izjavu povodom 80. godišnjice rođenja “oca modernog elektriciteta” Nikole Tesle, kako ga izveštači nazivaju. U toj izjavi, Tesla obelodanjuje veoma uopštenu pojedinost svojih planova za budućnost te kaže da je stvorio nov sistem, tj. “telegeodinamiku” kojom će moći
da upravlja celokupnim telekomunikacionim sistemom, do najdubljih Zemljinih dubina, ali radi mirnodopskih potreba... Očito je da je celog života Tesla ostao sin svoje krševite Like i njene elementarne dinarske snage. Bio je oličenje skromnosti. Ali, iza te odluke krila se neograničena hrabrost i poverenje u vlastiti pronalazački duh. Teslin lik kao domaćina u skromnom stanu ostao je u pamćenju Natalije Janković.
Pričala je svojim prijateljima i ukućanima da je, prilikom večeri u Teslinom apartmanu, na koje je povremeno pozivana sa svojim suprugom, Tesla najljubaznije i napredusretljivije opštio sa svojim gostima. Naročito je prema damama bio “veliki kavaljer”. Imao je običaj da na trpezu iznese bocu crnog vina, koju uopšte nije otvarao niti pio iz nje.Jankovićka se sećala Teslinog saveta da meso ne treba jesti već ga samo dobro iscediite pa taj sok, odnosno supu njegovu konzumirati a meso
odstraniti.


Početkom marta 1935. Jankovićku je hitno pozvala Pupinova ćerka Vava rekavši joj da potraži Teslu i da ga, uprkos svemu iz prošlosti u njihovim odnosima, zamoli da bez odlaganja dođe do bolnice u kojoj je ležao Pupin jer, po njenim rečima, “papa ne želi da umre pre nego što se vidi sa gospodinom Teslom.” Zamolila je moju majku
da to učini jer je znala da je generalni konzul otišao u Beograd na referisanje.

Moja majke je odmah javila službeniku konzulata Tošiću da najavi njenu posetu Tesli i potom dođe po nju taksijem. Tesla ju je primio u svom apartmanu u hotelu “Njujorker”. Prenevši mu Pupinovu želju, strplijivo je čekala njegovu odluku dok je
on šetao po odaji sa rukama ukrštenim na leđima. Bio je ozbiljnog izraza lica i pognute glave. Kako su minuti odmicali, Jankovićka je izgovorila:” Znam da vi, gospodine Tesla nećete odbiti molbu jedne dame!” Tesla je klimnuo glavom i rekao: “Hajdemo”.

Žurno su ušli u taksi koji je čekao pred hotelom. Tokom vožnje, moja majka je došla na ideju da zamoli Teslu da pričeka u kolima dok ona svrati u naš stan da nešto uzme. Iz stana je ponela torbu sa priborom za slatko i teglicu sa slatkim od pomorandžine kore. Kada su stigli do bolnice, ispred bolesnikove sobe čekali su Vava,
Pupinov sekretar Kajganić, dežurne sestre i još neko sa odeljenja. Moja majke je na malom poslužavniku iznela slatko, potražila vodu od bolničarke i unela posluženje u Pupinovu sobu. Tesla je ušao za njom. Oslovila je Pupina rečima: “Evo, profesore, donela sam vam slatko koje volite a tu je i gospodin Tesla da vas poseti.”

Dok je služila Pupina, primetila je suze na njegovim obrazima. Tesline oči su takođe zasuzile. Posle tog tradicionalnog posluženja kao uvoda u ovaj susret pomirenja, moja majka je izašla iz sobe ostavivši Pupina i Teslu same. Ostala su tako njih
dvojica otprilike pola sata. Šta su jedan drugom rekli, ostaće zauvek tajna. Pupin je ubrzo posle tog susreta preminuo.

Vidosava Janković

izvor:planeta.org.rs

Ako, ili kada čovek ovlada svim tajnama matičnih ćelija i bude u stanju da koristi njihov puni terapijski potencijal, biće to još jedna prekretnica u medicini 21. veka. Koliko je molekularna bionauka blizu tome morali bismo da nagađamo, ali je sigurno da smo - posle više od pola veka proučavanja i primene adultnih matičnih ćelija u lečenju (transplantacijama) - na samom pragu jednog novog terapijskog pristupa, na početku regenerativne medicine. O tome suvereno svedoči profesor dr Bela Balint, načelnik Odeljenja za hemoterapiju i aferezno lečenje u Vojnomedicinskoj akademiji i naučni savetnik pri Institutu za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu.

Izučavanjem bazične hemobiologije matičnih ćelija, uvođenjem novih procedura i protokola njihovog prikupljanja, prečišćavanja, kriokonzervacije i terapijske primene, prof. Balint se bavi više od dve i po decenije pa se, zahvaljujući njegovim istraživanjima i naporima multidisciplinarnog Tima za transplantaciju matičnih ćelija, odnosno Tima za ćelijsku terapiju VMA, Srbija ubraja među zemlje koje su prve započele lečenje obolelih upotrebom matičnih ćelija i koje čine pionirske podvige na polju regenerativne medicine.

“Klasična” transplantacija kostne srži

Matične ćelije kostne srži koje učestvuju u hematopoezi (u procesima stvaranja krvnih ćelija) bile su prve prepoznate i ispitivane ćelije te vrste još tokom pedesetih i šezdesetihgodina prošlog veka. Pokazalo se da one imaju veliki potencijal za samoobnavljanje i sposobnost za razmnožavanje (proliferaciju) i sazrevanje (diferentovanje). Ubrzo se pojavila i realna osnova za njihovu terapijsku primenu - transplantaciju. Ta nova metoda lečenja omogućila je zamenu oštećenih, odnosno funkcionalno manje vrednih ćelija kostne srži, zdravim ćelijama.

Indikacije za njenu primenu isprva bila su fizička oštećenja kostne srži (na primer, akutna radijacijska bolest), a potom težak urođeni kombinovani deficit imunskog sistema (urođeni nedostatak ćelijskog i antitelima posredovanog imuniteta), teška aplastična anemija (usled teškog oštećenja i nefunkcionalnosti kostne srži) i različiti hematološki maligniteti (leukemije, limfomi, multipli mijelom...). U terapijske svrhe, u transplanatacijama su najpre korišćene matične ćelije prikupljene iz kostne srži, s ciljem da se obnovi prirodan proces stvaranja krvnih ćelija, od nezrelih matičnih ćelija do zrelih i funkcionalno sposobnih krvnih ćelija - eritrocita (prenosnika kiseonika), trombocita (koji učestvuju u hemostazi) i leukocita (zaduženih za imunski posredovane reakcije).


Prof. dr Bela Balint

Profesor Balint dodaje da su, posle saznanja da su matične ćelije kostne srži pogodne za transplantaciju, usledila istraživanja mogućnosti njihove terapijske primene najpre kod životinja, a potom i u lečenju ljudi sa hematološkim malignitetima, te da je te studije predvodio američki nobelovac E.D. Tomas, sredinom pedesetih godina prošlog veka. Međutim, u većini slučajeva su takve transplantacije bile neuspešne zbogdaljeg razvoja bolesti ili neprihvatanja “kalema”, kao i nepoznavanja transplantacijske imunologije. Krajem pedesetih, obavljene su transplantacije kostne srži kod bolesnika sa leukemijom, primenom matičnih ćelija uzetih od jednojajčanog blizanca, i transplantacije kod osoba koje su bile akcidentalno ozračene u havarijama nuklearnih reaktora. (Jedna od njih se pred kraj pedesetih dogodila i u Vinči, pa su u rad francuske lekarske ekipe koja je lečila obolele bili uključeni i naši hematolozi). U to vreme, kad je reč o akutnoj radijacionoj bolesti, nije isključivana ni mogućnost zbrinjavanja povređenih tokom nuklearnog rata te su započeta i ispitivanja mogućnosti kriokonzervacije - zamrzavanja i čuvanja matičnih ćelija u zamrznutom stanju (formiranja takozvanih banaka kriokonzervisanih matičnih ćelija). Iskustva stečena tokom proteklih decenija pokazala su, međutim, da ne bi bilo realno očekivati uspešno zbrinjavanje masovnih radijacionih povreda tako prikupljenim i čuvanim matičnim ćelijama.



Matične ćelije iz embriona



Matične ćelije iz odraslog organizma

Tokom šezdesetih godina se, pak, saznaje o postojanju i funkcionisanju tkivnog sistema podudarosti (sistem histokompatibilnosti) i razvija se transplantacijska imunologija. Na osnovu tipizacije pomenutog sistema (označenog i kao sistem HLA), danas se za potrebe takozvanih alogenih transplantacija odabiraju podudarni, odnosno kompatibilni srodni ili nesrodni davaoci matičnih ćelija (iz Međunarodnog registra potencijalnih nesrodnih donora matičnih ćelija).

Na osnovu stepena genetske podudarnosti davaoca i primaoca, transplantacije matičnih ćelija se razvrstavaju na singene, alogene i autologne. Singene transplantacije se izvode između genetski podudarnih osoba - jednojajnih blizanaca, alogene između genetski neidentičnih osoba, ali usklađenih na osnovu ispitivanja antigena glavnog sistema histokompatibilnosti, a autolognim se bolesnikova kostna srž obnavlja njegovim sopstvenim matičnim ćelijama, posle primene visokodozne radio-hemioterapije u lečenju malignih oboljenja.

Prof. Balint ističe da nepodudarnost krvnih grupa davaoca i primaoca u sistemu ABO nije kontraindikacija za transplantaciju matičnih ćalija; ali, da bi takav vid lečenja uspeo, on preporučuje da se pre transplantacije redukuju koncentracije krvnogrupnih aloantitela u cirkulaciji primaoca, i to izmenama plazme, i maksimalno otklone eritrociti iz aspirata kostne srži davaoca. Danas su, naime, potrebe za matičnim ćalijama sve veće pa ne mogu biti zadovoljene regrutovanjem davalaca isključivo iz najbliže rodbine
primaoca, već se koriste i pomenuti nesrodni davaoci alogenih matičnih ćelija. Centri za registrovanje nesrodnih davalaca zaduženi su da informišu potencijalne donore o postupku transplantacije, o svim rizicima procedura uzimanja matičnih ćelija iz kostne srži ili periferne krvi i mogućim ishodima transplantacije.



Prve transplantacije matičnih ćelija u našoj zemlji su izvedene početkom sedamdesetih godina. U svetu se tad već znalo za transplantacijski imunitet, pa su domaći stručnjaci u prvim zahvatima koristili jednojajne blizance, i singenim transplantacijama, koje su inače retka mogućnost, izbegavali potencijalne komplikacije. Profesor Balint za sobom ima 26 godina iskustva u transplantaciji matičnih ćelija i više od 700 takvih terapijskih zahvata (uključujući i “klasične” transplantacije i regenerativnu medicinu), u saradnji sa hematolozima i lekarima VMA drugih specijalnosti iz tima za transplantaciju, odnosno interventnim kardiolozima i kardiohirurzima. Centar za transplantaciju matičnih ćelija VMA je, kako ističe naš sagovornik, s područja Srbije jedini međunarodno punopravni član Evropskog udruženja za transplantaciju kostne srži (EBMT), akreditovan za izvođenje svih oblika transplantacija matičnih ćelija.

Terapijom matičnim ćelijama se u tom centru mogu lečiti oboleli od teške aplastične anemije, hronične i akutne leukemije, limfoma, miltiplog mijeloma i nekih drugih malignih tumora, uz pojedine autoimunske bolesti (na primer, multiplu sklerozu), pri čemu efekti lečenja, prema rečima prof. Balinta, variraju u zavisnosti od vrste, oblika i stadijuma osnovnog oboljenja, starosti bolesnika i termina transplantacije.

(Stem)ćelijska terapija

Višedecenijsku terapijsku primenu u okvirima “konvencionalne” transplantacije matičnih ćelija omogućile su tri već pomenute njihove osobine - sposobnost samoobnavljanja (održavanja sopstvene populacije), razmnožavanja (nastanak velikog broja ćelija - potomaka od jedne matične ćelije) i sazrevanja (od nefunkcionalne matične do zrelih ćelija sa specijalizovanim funkcijama) - da bi pre nešto više od decenije bila otkrivena i njihova osobina intersistemske “plastičnosti” ili “trans-diferencijacije”. Tim imenom nazvana je sposobnost matičnih ćelija da, u posebnim uslovima i pod dejstvom činilaca mikrosredine (in vivo ili in vitro), daju i ćelije–potomke drugih celularnih loza ili linija. To praktično znači da hematopoezne matične ćelije mogu da stvaraju ne samo različite krvne već i druge telesne ili takozvane somatske ćelije, što će postati osnova za njihovu primenu i u regenerativnoj medicini.

Prof. Balint objašnjava da, ukoliko postoji delovanje specifičnih stimulatora (uključujućii dejstvo spoljašnjih ili ezogenih faktora rasta), matične ćelije u nekim oštećenim organima ili tkivima mogu da stvaraju ćelije kostiju, hrskavice, jetre (hepatocite), mišića (miocite), ćelije srčanog mišića (kardiomiocite) ili ćelije sitnih krvnih sudova (endotelske ćelije). Zahvaljujući pomenutim svojstvima, takozvane primitivne populacije, odnosno nezrele matične ćelije (sa donekle “neograničenim” biološkim potencijalom) mogu da se “nakaleme” ili opstaju trajno (“homing”) i da obezbede kompletnu i dugotrajnu regeneraciju, rekonstituciju oštećenih organa i tkiva.

Prof. Balint se priseća da je za novi termin “ćelijska plastičnost” čuo pre desetak godina, na sesiji o stem ćelijama nekog od međunarodnih kongresa. Osnovne karakteristike i nove terapijske mogućnosti matičnih ćelija je zapisao ukratko, u vidu skice, ne sluteći da će posle par godina i sam početi eksperimentalna, a potom i preklinička ispitivanja na polju regenerativnog potencijala matičnih ćelija, u regeneretivnoj medicini (koja je u ono vreme češće označavana imenom “ćelijska terapija” solidnih organa).

U Vojnomedicinskoj akademiji su pripreme za uvođenje ovog novog modaliteta terapijske primene matičnih ćelija započete 2003. Već tokom naredne godine, zahvaljujući entuzijazmu Tima za ćelijsku terapiju VMA, kod jednog bolesnika koji je preživeo teški akutni infarkt miokarda “ćelijska terapija” je primenjena prvi put u našoj zemlji, ali i u širem okruženju, jer je Srbija praktično treća zemlja u svetu koje je sprovela i dokumentovala takav modalitet lečenja u kliničkim uslovima. Najpre je, objašnjava prof. Balint, izvršena rekanalizacija (ponovno uspostavljanje prohodnosti, invazivnom metodom primarne angioplastike) zahvaćenog koronarnog krvnog suda, a potom inplantacija sopstvenih (autolognih) bolesnikovih matičnih ćelija u infarktom zahvećeno područje miokarda. U opisanom slučaju, novinu u primeni “ćelijske terapije” predstavljalo je to što su bolesnikove matične ćelije (prikupljene multiplim aspiracijama iz kostne srži karlične kosti i potom prečišćene) ubrizgane u srce posredstvom katetera (kao kod koronarografije) direktno u zahvaćeni koronarni krvni sud (intrakoronarna aplikacija), radi bolje regeneracije srčanog mišića, odnosno sprečavanja komplikacija (na primer, remodeliranje miokarda). Kod nekih bolesnika sa slabošću leve komore srca (hronična srčana insuficijencija) takođe je primenjena “ćelijska terapija”. U tim slučajevima je osnovni cilj bio da se poboljša funkcija srca kao “pumpe”(obezbedi potpora takozvanoj ejekcionoj frakciji srca) a ne da se utiče na (re)vaskularizaciju srca ili snabdevanje miokarda kiseonikom. Ovaj vid ćelijske terapije, nazvan “biološkim kardiotonikom”, uveden je u kliničku praksu Vojnomedicinske akademije početkom 2006. godine.

Ipak, najveći izazov na polju regenerativne medicine kod srčanih bolesnika, u VMA a ujedno i u svetu, bila je terapijska primena matičnih ćelija u toku kardiohirurške intervencije, tokom premošćavanja koronarnih arterija (takozvanog koronarnog bypass-a), što su stručnjaci VMA prvi put izveli 2006. godine. Sopstvene (bolesnikove) matične ćelije uzete su u operacionoj sali iz karlične kosti na samom početku kardiohirurškog zahvata, neposredno po uvođenju bolesnika u opštu anesteziju. Tokom kardiohirurške operacije, prikupljeni aspirat kostne srži, sa prisutnim matičnim ćelijama, najpre je filtrovan radi otklanjanja partikula masnog i koštanog tkiva, a zatim je prečišćen po originalnom protokolu Centra VMA za aferezno prikupljanje i terapijsku primenu matičnih ćelija. Na kraju izvedenog dvostrukog ili trostrukog koronarnog bypass-a, ćelije su direktno ubrizgane u infarktom zahvaćeno područje srčanog mišića, pre zatvaranja grudnog koša bolesnika. Spomenuta “ćelijska terapija” je u VMA do sada primenjena u lečenju oko 50 srčanih bolesnika, uzrasta od 24 do 68 godina, a rezultati tih kliničkih studija su saopštavani usmeno na domaćim i svetskim skupovima o matičnim ćelijama, odnosno publikovani u međunarodnim stručnim časopisima.

U VMA je, za potrebe “ćelijske terapije”, izvedeno prikupljanje i prečišćavanje stem ćelija i kod desetak bolesnika sa cirozom jetre. Kod njih matične ćelije nisu uzete apsiracijama iz kostne srži, već aferezom pomoću separatora krvnih ćelija iz periferne krvi, i posle ex vivo obrade, ubrizgane su direktno u oštećeni organ. Prof. Balint ističe da je takav oblik lečenja bilo moguće izvesti zahvaljujući uspešnoj saradnji sa Kliničkim centrom Srbije i Institutom za medicinska istraživanja, kao i sa Bioistraživačkim centrom za izučavanje i terapijsku primenu matičnih ćelija iz Londona. Preliminarni rezultati laboratorijskih ispitivanja (parametara specifičnih za oštećenost funkcije jetre) i opšti oporavak bolesnika govore u prilog tome da bi i ovaj vid lečenja na polju regenerativne medicine mogao biti efikasan.

Još jedan medicinski podvig, takođe u obliku multicentrične kliničke studije, u VMA je izveden primenom novog modaliteta “ćelijske terapije” kod zasad troje bolesnika sa oštećenom funkcijom pankreasa. To je prvi put da je sproveden postupak takozvane “biokorekcije” dijabetesa tipa 1, što je pionirski potez ne samo kod nas već i jedna od prvih sličnih medicinskih intervencija u svetu.

Uz napomenu da kod obolelih koji su na VMA lečeni različitim postupcima “ćelijske terapije” do sad nije bilo neposrednih komplikacija, prof. Balint zaključuje da procenu dugoročnih pozitivnih efekata ovih metoda “biokorekcije” treba ostaviti za vreme kad terapija bude primenjena kod većeg broja pacijenata. On, međutim, naglašava da ekipe VMA, koje u ispitivanju mogućnosti lečenja oštećene jetre i pankreasa tesno sarađuju sa lekarima najboljih medicinskih centara u našoj zemlji, ali i sa britanskim i američkim kolegama, isključivo koriste adultne matične ćelije, i da to inače čine bilo da je reč o klasičnoj transplantaciji matičnih ćelija ili regenerativnim procedurama.

izvor:planeta.org.rs

Mihajlo Pupin


Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, od 1867. Austrougarska). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara.

Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća.

Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu:
“ Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.
”

Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu.

Obrazovanje

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja.

Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku.
“ Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a vise koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.

Studije u Americi i doktorat
Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku.

Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove.
Najava odbrane doktorske disertacije

Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike.

Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[5], na temu: "Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".

Akademska karijera i naučno-istraživački rad
Mihajlo Pupin (sedi) se rukuje sa prijateljem nobelovcem Albertom Ajnštajnom, 15. mart 1933. godine

Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar.

Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena.

Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni.

Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak Х-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje.

Pupinovi kalemovi
Prenos signala pomoću pupinovih kalemova.

Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova.
“ Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.

Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum.

Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika.

Istraživanja tokom Prvog svetskog rata

Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.

Spisak patenata

Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta.[12]

Patenti objavljeni u Americi[13][14]
Broj patenta Naziv patenta Engleski naziv Datum objavljivanja
519.346 Aparat za telegrafske i telefonske prenose Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. maj 1894.
519.347 Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. maj 1894.
640.515 Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. januar 1900.
640.516 Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola Electrical transmission by resonance circuits 2. januar 1900.
652.230 Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900.
652.231 Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900.
697.660 Mašina za namotavanje Winding-machine 15. april 1902.
707.007 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902.
707.008 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902.
713.044 Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. novembar 1902.
768.301 Bežično prenošenje električnih signala Wireless electrical signalling 23. avgust 1904.
761.995 Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. jun 1904.
1.334.165 Prenošenje električnih talasa Electric wave transmission 16. mart 1920.
1.336.378 Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom Antenna with distributed positive resistance 6. april 1920.
1.388.877 Zvučni generator Sound generator 3. decembar 1921.
1.388.441 Višestruka antena za prenošenje električnih talasa Multiple antenna for electrical wave transmission 23. decembar 1921.
1.415.845 Selektivna impedancija koja se suprostavlja primljenim električnim oscilacijama Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. maj 1922.
1.416.061 Radioprijemni sistem visoke selektivnosti Radio receiving system having high selectivity 10. maj 1922.
1.456.909 Talasni provodnik Wave conductor 29. maj 1922.
1.452.833 Aparat za selektivno pojačavanje Selective amplifying apparatus 24. april 1923.
1.446.769 Aperiodični pilotni provodnik Aperiodic pilot conductor 23. februar 1923.
1.488.514 Selektivni aparat za pojačavanje Selective amplifying apparatus 1. april 1923.
1.494.803 Električno podešavanje Electrical tuning 29. maj 1923.
1.503.875 Radiofonski prijemnik Tone producing radio receiver 29. april 1923.

Književna delatnost

Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve:

* Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927)
* Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930)

Ostali radovi koje je samostalno objavio:

* Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
* Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918)

Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS
Karta Kraljevine Jugoslavije 1918—1922. godine

Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD.

Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS.
“ Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.

Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.

U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom.

Zadužbine Mihajla Pupina
Portret Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

Počasti
Mihajlo Pupin na staroj novčanici u vrednosti 50 miliona jugoslovenskih dinara.
Poštanska marka sa likom Mihajla Pupina.

Mihajlo Pupin je bio:

* Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD
* Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926.
* Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke
* Predsednik Njujorške akademije nauka
* Član Francuske akademije nauka
* Član Srpske akademije nauka

Titule:

* Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)
* Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)
* Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)
* Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)
* Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)
* Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)
* Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)
* Doktor nauka Union Koledž (1925)
* Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)
* Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)
* Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)
* Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)
* Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)
* Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)
* Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)
* Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)
* Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)
* Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje
Bista Mihajla Pupina koja se nalazi u holu Kolumbija Univerziteta.

* Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.
* Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.
* Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.
* Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.
* Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.
* Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.
* Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.
* Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.
* Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom.

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom

Posebno priznanje
Srebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja.

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI).

Mihajlo Pupin

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u Idvoru, tada u Austrougarskoj. Otac Konstantin i majka Olimpijada, oboje zemljoradnici, imali su desetoro dece, pet sinova i pet kćeri. Majka je imala veliki uticaj na Pupina. Iako je bila nepismena, prepoznala je značaj obrazovanja i usmeravala svog sina ka nauci. Njene reči koje su ga celog života podsticale u napretku i nauci navodi u autobiografskom delu:

“Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.”

Školovanje je započeo u rodnom mestu da bi srednju školu upisao u Pančevu. Već tada se zainteresovao za prirodne nauke i istakao kao odličan učenik. Zbog aktivnosti u pokretu “Omladine srpske”, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Crkvena opština je odlučila da mu pomogne i finansira nastavak školovanja u Pragu. Tamo je završio šesti razred i prvi semestar sedmog. Posle očeve smrti odlučio je da zbog teške materijalne situacije ode u Ameriku. Stoga je 12. marta 1874. godine parobrodom “Vestfalija” (Westfalen) krenuo za američkim snom.

U Njujork je stigao sa svega pet centi u džepu koje je odmah potrošio na pitu od šljiva. O dolasku zapisao je sledeće:

“Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novca ako se odlučio da sam sebi krči put ka samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.”



Promenio je svet pomerajući lične granice i granice nauke

Pupin je svakako imao snage jer ga je, pre nego što je otpočeo uspešnu naučnu karijeru, čekao mukotrpan rad. Obavljao je teške fizičke poslove i na taj način obezbeđivao pare za život. Uporedo je učio engleski i pohađao večernju školu, a kada se zainteresovao za univerzitet “Kolumbija” morao je da savlada i latinski i grčki kako bi položio prijemni. Na ovaj prestižni univerzitet upisao se 1879. godine i bio je oslobođen plaćanja školarine. Na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade zbog izuzetnog uspeha iz matematike i grčkog jezika. Za vreme školovanja izdržavao se radeći teške fizičke poslove i držeći časove svojim kolegama. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike. Zajedno sa diplomom dobio je i američko državljanstvo. Profesorski savet mu je odobrio stipendiju za dalje studije na evropskim univerzitetima uz obavezu da se, po završetku, vrati na Kolumbiju.

Posle devet godina Pupin je prvi put posetio rodni Idvor. Majka ga je ponovo podstakla da nastavi ka svom cilju i da ga velike stvari tek čekaju na Kembridžu gde se uputio na nastavak studija.

Na Kembridžu je počeo da izučava eksperimentalnu fiziku. Proučavanje ove oblasti 1885. godine nastavio je na Univerzitetu u Berlinu kod profesora Hermana fon Helmholca (Hermann von Helmholtz). Takođe je posećivao i predavanja čuvenog profesora Kirhofa (Gustav Kirchhoff) i počeo izradu svoje doktorske disertacije na temu “Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”.

U Londonu se venčao sa sestrom druga sa Kolumbije, Sarom Katarinom Džekson (Sarah Catharine Jackson), i sledeće četiri decenije je proveo u Americi kao profesor teorijske i eksperimentalne fizike, elektrotehnike, fizičke hemije i telekomunikacija. Položaj profesora elektrotehnike usmerio ga je ka proučavanju elektromagnetskih fenomena. Oscilacije, pojava rezonancije i talasi, kao proces prenošenja oscilacija, opčinjavali su ga od detinjstva. Zbog toga je veliki broj njegovih radova posvećen upravo proučavanju električne rezonancije.

Rendgen (Wilhelm Röntgen) je 1895, godine objavio otkriće iks-zraka, za šta se Pupin veoma zainteresovao. Odmah je napravio snimke šake jednog pacijenta zahvaljujući kojima su mu lekari uspešno izvadili sačmu iz ruke. To je bio prvi slučaj primene rendgenskih zraka u medicini. Međutim, Pupin se nije zadovoljio time. Nastavio je da osmišljava način kako da skrati vreme rendgenskog snimanja. Između objekta koji se snima i fotografske ploče postavio je fluorescentni ekran i tako skratio vreme ekspozicije sa jednog sata na svega nekoliko sekundi. Ovaj metod se još uvek primenjuje. Potvrdio je i postojanje sekundarnih rendgenskih zraka.

I pored Pupinove svestranosti, oblasti koje su ga najviše privlačile bile su telegrafija i telefonija. Njegov najznačajniji pronalazak je poznat kao Pupinova teorija. U njoj je izneo način za rešavanje problema povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovim otkrićem omogućeno je uklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti voda što je ranije predstavljalo glavnu smetnju za prenos signala na veće razdaljine i ispoljavalo se pojavom šuma. Pupin je ovaj problem rešio postavljanjem induktivnih kalemova na tačno određenim rastojanjima duž voda. Kako je dobro vladao i matematičkim aparatom, sve proračune obavio je sam. Krenuo je od matematičkog Lagranžovog (Lagrange) rešenja za vibracije zategnute žice da bi uspeo da razradi novu teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama. Čitav izum zasniva se na ideji da se otpornost niskofrekventnih vodova može smanjiti povećanjem induktivnosti. Kalemovi su vršili ovu kompenzaciju, a projektovani su tako da uneta induktivnost odgovara akumuliranoj kapacitivnosti voda. Pupin je proračunao da bi kalemove tačno određene induktivnosti trebalo postavljati na svakih 1,000 do 1,700 m voda. Ovi kalemovi su u njegovu čast nazvani Pupinovi kalemovi, a sam proces prenosa signala naziva se pupinizacija.



Pupinova skica indukcionih kalemova

Upravo ovaj patent doneo mu je svetsku slavu i bogatstvo. Telefonske kompanije kao što su Bell i Siemens otkupile su pravo na korišćenje Pupinovih kalemova. Zahvaljujući Pupinovim pronalascima danas funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj, a njegovi kalemovi su našli primenu i u mobilnim radio-antenama.



Shematski prikaz Pupinovog voda

Posle ovog otkrića mnoge svetske akademije nauka izabrale su ga za redovnog ili dopisnog člana, a univerziteti su mu dodelili počasne doktorate nauka.

Pupin je učestvovao i u američkom državnom savetu za istraživanja tokom Prvog svetskog rata. Radio je na projektima otkrivanja podmornica i uspostavljanja telekomukacije između aviona. Za ovaj rad primio je posebnu zahvalnost američkog predsednika Hardinga (Warren G. Harding).

Mihajlo Pupin nije bio samo izvrstan naučnik i pronalazač već je bio uspešan i na društvenom planu. Razvijao je brojna poznanstva i veze. Kraljevina Srbija ga je 1912. godine proglasila za počasnog konzula u Americi, a na poziv Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca boravio je dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru 1919. godine. Zahvaljujući svom poznanstvu sa američkim predsednikom Vilsonom (Thomas Woodrow Wilson), doprineo je određivanju granica Kraljevine SHS i nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika i Italije.

Oprobao se i u ulozi pisca objavivši autobiografski roman “Sa pašnjaka do naučenjaka” za koji je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu.

Pupin je iza sebe ostavio i brojne zadužbine kao što je fond posvećen majci Olimpijadi, fondovi za školovanje omladine u njegovoj domovini, kao i organizacije koje su za cilj imale okupljanje Srba u dijaspori.

Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu.

Јован Цвијић



Јован Цвијић (1865—1927), чувени српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије (сада САНУ), професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.



Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по јулијанском календару) 1865. године у Лозници. Отац му се звао Тодор Цвијић. Пореклом је био Херцеговац и бавио се трговином. Мајка Марија (рођена Аврамовић), била је из угледне породице из места Коренита, села у области Јадар које се налази недалеко од манастира Троноша и Тршића, родног села Вука Караџића.

Цвијић је често говорио да је у детињству на његово духовно образовање највише утицала мајка и уопште мајчина породица, мирна, сталожена и домаћинска, док је о оцу и очевој породици писао са доста мање емоција. Ипак, Цвијић је у свом научно-истраживачком раду о народној психологији имао похвалне речи за динарски етнички тип и карактер, коме управо и припада његов отац.

Након основне школе коју је завршио у Лозници, завршио је нижу гимназију у Лозници (прве две године) и Шапцу (трећу и четврту годину), а потом се уписао и завршио вишу Прву београдску гимназију.[4]

Године 1884, по завршетку гимназије, хтео је да студира медицину, међутим лозничка општина није била у могућности да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је Владимир Карић, његов професор из шабачке гимназије, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године.

Током свог школовања Цвијић је био посвећен читању књига. У гимназији је учио енглески, немачки и француски језик који су му током студија веома користили с обзиром да није постојала одговарајућа научна литература на српском. Касније је на страним језицима писао и научне и друге радове.
Школске године 1888/89. радио је као предавач географије у Другој мушкој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац. У то време на Бечком Универзитету предавања из геоморфологије држао је чувени научник др Албрехт Пенк (нем. Albrecht Penck), геотектонику је држао професор Сис (тадашњи председник Аустријске академије наука), а климатологију Јулијус Хан.

Цвијић је докторирао 1893. године на Универзитету у Бечу. Његова докторска теза под називом „Das Karstphänomen“ представила га је широј јавности и учинила познатим у светским научним круговима. Овај рад је касније преведен на више језика (код нас „Карст“, 1895) а захваљујући њему Цвијић се у свету сматра утемељивачем карстологије. Британски научник Арчибалд Гики је написао да ово представља „заставничко дело“ науке.

Јован Цвијић je своја прва и најзначајнија теренска истраживања обављао на почетку каријере, радећи на терену кршевитих предела источне Србије. Посматрајући карст на Кучају и Преконошку пећину, дошао је на идеју за своју докторску дисертацију коју је на студијама у Бечу одбранио 1892. године, а свечано је промовисан 22. јануара 1893.

Цвијић се, поред тога, бавио и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом и неотектоником). Његова монографија о карсту (красу) изазвала је веома позитивне реакције у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. Пре Цвијића, карстом Србије су се бавили и други истраживачи али у знатно мањем обиму и по правилу не карстом као основном темом. То су били: Ото фон Пирх (нем. Otto von Pirch) — 1830, Ами Буе (нем. Ami Boué) — 1840. и Феликс Филип Каниц (нем. Felix Philipp Kanitz), Милан Ђ. Милићевић, Јован Жујовић, Владимир Карић. Записи њихових истраживања били су, пре свега, дескриптивног карактера и са општим закључцима.

Још један значајан помак у науци Цвијић је начинио док је посматрао околину Миџора, врха Старе планине и планину Рилу (Бугарска), где је препознао трагове глацијације у виду 102 горска ока, планинска језера. До тада се сматрало да овај регион није био захваћен глацијацијом, па је ово Цвијићево откриће направило прекретницу у изучавању глацијације по питању распрострањења.

Захваљујући својим истраживањима Цвијић је још једном направио помак у светској науци и то својим антропогеографским прегледом у делу „Балканско полуострво 1918“, 1922-I, 1931-II" на основу својих проучавања балканских психолошких типова.

Истраживачким радом, Цвијић се бавио око 38 година при чему је ишао на многобројне експедиције по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, чији су резултат била бројна научна дела.

Двотомна „Геоморфологија“ Јована Цвијића која даје геоморфолошки приказ терена на Балканском полуострву ни данас није изгубила на актуелности и представља изванредну полазну основу у савременим истраживањима.

Научни радови

Први његови објављени радови:
1889. „Ка познавању крша Источне Србије“;
1891. „Преконошка пећина“;
1893. „Географска испитивања области Кучаја“;
1893. „Пећине и подземна хидрографија у Источној Србији“;
1895. „Карст, географска монографија“;
1896. „Извори, тресаве и водопади у Источној Србији“.

Сва ова дела бавила су се проблематиком у Источној Србији.

Као зрео и искустан научник написао је:
1922. „Ђердапске терасе“;
1925. „Карст и човек“;
1925. „Карст и српске народне приповетке“.

Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је пар стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Умро је у 62. години 16. јануара 1927. у Београду а сахрањен је на Новом гробљу. Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву.

Контроверзе

Због специфичности везаних за предмет који је проучавао, Цвијић се током друге половине 20. века нашао под критиком, а његов научни рад подвргнут је оштром критичком преиспитивању. Ово се односило управо на његове радове везане за друштвену географију, етнографију и антропогеографију. Често је преиспитивано да ли је и у којој мери је његов субјективизам, српски патриотизам или национализам имао удела у научном расуђивању и да ли је на тај начин са намером успешно промовисао и помагао тадашњу српску политику те допринео ширењу српске државе и јачању њеног политичког утицаја на југу Европе. Сам Цвијић је дао одговор на ово у свом делу „О националном раду“ где је написао:“Право национално осећање не сме да буде осећање мржње према другим народима, затим не сме да буде прецењивање своје вредности и својих права, а потцењивање особина и права других народа.”


Неоспорна је чињеница да је Цвијић живео у доба националног препорода, политички турбулентним временима и добу када су се почеле формирати етно-политичке границе. Његов допринос је значајан управо на исцртавању таквих граница новоформиране државе, Краљевине СХС, у Паризу 1919/20. године.

MLAĐI BRAT MILEVE AJNŠTAJN

RUSI GA SLAVE A SRBI GA ZABORAVILI: Dr Miloš Marić klonirao još pre 70 godina!

Ruski naučnici tvrde da je dr Marić još pre sedam decenija postavio temelje oblasti medicine koja se danas zove kloniranje




SRBIJA - Pomalo zbog irge sudbine a pomalo i zbog našeg poslovičnog nemara prema svojim dičnim sunarodnicima, previđali smo mnoge naše velikane, a jedan od njih je dr Miloš Marić, mlađi brat Mileve Marić Ajnštajn, cenjeni histolog, univerzitetski profesor u Rusiji i jedan od začetnika kloniranja ćelija još pre sedam decenija.

Zbog velikog doprinosa nauci, sećanje na dr Miloša Marića u Rusiji se i danas predano neguje. Ali, u domovini Srbiji i dalje je nepoznat.

U Saratovu, gde Miloš Marić počiva, a gde je 1930. godine izabran za šefa katedre histologije na Državnom medicinskom univerzitetu, kojim je pre njega rukovodio čuveni naučnik B. A. Pavlov, danas postoji spomen-soba posvećena našem umnom sunarodniku.

Ruski naučnici, poput dr G. A. Kabolova, tvrde da Marićevi radovi i eksperimenti u oblasti amitoze imaju istorijski značaj, te da je dr Marić još pre sedam decenija postavio temelje oblasti medicine koja se danas zove kloniranje.

"Uporedo sa njegovim naučnim interesovanjem u oblastima mitoze i amitoze (indirektne i direktne deobe ćelija), dr Marić je radio pripreme za proučavanje nervnog sistema, ali je Veliki otadžbinski rat prekinuo te radove koji su publikovani tek posle rata i poslužili kao osnova za tri doktorske disertacije", zapisao je dr Kablov u Saratovu 1986. godine.

Na srpskom jeziku dr Marić se pominje samo u jednoj rečenici Enciklopedije Novog Sada - kao deset godina mlađi Milevin brat. Jedini zapis o njemu ostavio je Đorđe Krstić, novosadski fizičar koji već decenijama živi i radi u Sloveniji. Krstić je u svojoj knjizi “Mileva i Albert Ajnštajn” manje poglavlje posvetio Milošu.

I to je zasada sve. Nijedan Marićev naučni rad nije preveden na srpski jezik, ali na tome radi novosadsko “Malo istorijsko društvo”, na čelu sa dr Dragom Njegovanom. Društvo se bavi afirmacijom svih značajnih, a zaboravljenih velikana.

"Ni mnogoljudnije nacije ne dozvoljavaju sebi luksuz da zaboravljaju svoje velikane, pa ne bi trebalo da to činimo ni mi, mali ali daroviti narod. Kopije naučnih radova dr Marića trebalo bi da poseduju institucije, poput Matice srpske, a medicinski fakulteti da ga pominju i podsećaju studente da je postojao naučnik, naš sunarodnik, koji je, poput Tesle i Pupina, ostavio veliki naučni trag u inostranstvu", kaže dr Njegovan.


večernje novosti

Ognjeslav Kostović, Ruski Kralj pronalazača

Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!


Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne.

Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazdu­hoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski.



Ognjeslav Kostović kao kapetan očevog broda „Sloga“, više godina prevozio je šlepove sa žitom Dunavom

Podvodni izumi

– Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić.

Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što je tada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit.

– Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić.



Prvi idejni projekat za dirižabl iz 1879. godine

Unapređena letelica

Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.

– On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik.

Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina. Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta, Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen.

Najvažniji izum

– Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačenik benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve.

Uređaj za bombardovanje

Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista



102nd

Najveci srpski i svetski naucnik svih vremena Nikola Tesla.

U subotu, 12. decembra, navršava se godišnjica smrti jednog od najvećih srpskih i svjetskih naučnika Milutina Milankovića, utemeljivača moderne klimatologije i klimatskog modeliranja. Zbog značaja Milankovićevog naučnog rada 1970. godine, na 14. kongresu Međunarodne astronomske unije u Brajtonu, krater na Mesecu nazvan je po njemu, a 1973. i krater na Marsu.

Analizirajući problem uticaja astronomskih faktora na klimu tokom geološke prošlosti Zemlje, Milanković je na egzaktan način objasnio periodizacije nastanka, razvoja i povlačenja "glacijalnih faza" u proteklih 600.000 godina.





 
Primenjujući matematički aparat i koristeći prethodna naučna saznanja, uz pomoć kolege astronoma Vojislava Miškovića, Milanković je dokazao da su precesija, promena nagiba ose rotacije i ekscentrična putanja Zemlje oko Sunca dominantni dugoperiodični faktori za promenu klime u geološkoj prošlosti.
 
Njegovo delo "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" predstavlja najznačajnije dostignuće srpske nauke u 20. veku, a proračun količine osunčavanja i srednje godišnje temperature Marsove površine i donjeg sloja njegove atmosfere dokazan je kasnijim kosmičkim istraživanjima.
 
Milankovićev kalendar je do sada najprecizniji. U gregorijanskom su uočena dva krupna nedostatka - godina je predstavljena sa 365 i 1/4 dana, a navedeno je i da 235 lunarnih meseci predstavlja tačno 19 solarnih godina.

Milanković je svoj kalendar bazirao na anulaciji tadašnjih 13 dana - novi kalendar doveden je na isti datum kao gregorijanski, prestupne godine mogu biti one koje su deljive sa četiri bez ostatka, a sekularne godine biće samo onda prestupne ako njihov broj vekova kada se podeli sa devet daje ostatak dva ili šest.
 
Sve ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu preciznost do 2800. godine, odnosno do tada ne može biti nikakvog razmimoilaženja sa sadašnjim gregorijanskim kalendarom.
 
Milanković je istovremeno i jedan od tvoraca tektonike ploča koja se znatno primenjuje u geologiji.
 
Milanković je razradio numeričku sekularnu putanju polova rotacije, čime je dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj prošlosti bio bitno drugačiji od savremenog, odnosno da su se oni neminovno vremenom kretali.
 
Znatno kasnije, moderna geofizička merenja, satelitska geodezija i radiosignali potvrdili su tačnost ovih proračuna.
 
Milutin Milanković je naučni genije kojeg je svet definitivno priznao 10. decembra 1976. godine, kada su u časopisu "Nauka" objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta, čiji je osnovni zadatak bio da odgovori na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni.
 
Kada je potvrđeno da su varijacije Zemljine orbite, u stvari, "pejsmejker" ledenih doba - sve dotadašnje sumnje su raspršene, a Milankoviću je priznato zasluženo mesto u naučnoj svjetskoj eliti.

Godine 1948. izabran je za potpredsednika Srpske akademije nauka i umetnosti.
 
Milanković je rođen 1879. godine u Dalju, u Austrougarskoj monarhiji, a umro je 12. decembra 1958. godine.
 
Napisao je niz udžbenika, a posebno su bili korišćeni oni iz nebeske mehanike koju je držao na Beogradskom univerzitetu od svog dolaska 1909. pa sve do penzionisanja 1955. godine.
 
Napisao je dela kao što su "Istorija astronomske nauke", "Kroz carstvo nauka", "Tehnika u toku davnih vekova" i "Nauka i tehnika tokom vekova", a roman "Kroz vasionu i vekove" postao je njegov zaštitni znak.
 
Na internetu je dovoljno ući na sajt pod nazivom "Milankovitć" pa da pretraživač pokaže brojne podatke o velikom naučniku, čija su dostignuća ravnopravna sa dostignućima drugih velikih srpskih i svetskih naučnika - Tesle, Pupina, Cvijića, Mike Alasa ili Pančića.

Srbija Danas

MILEVA MARIĆ: NEPRIZNATI GENIJE?


Verovala mu je, i nepoznatom i poznatom. I nikada ga nije javno optužila, ni naružila. Uprkos gorčini koja ju je sve više izjedala nakon razvoda, sve do smrti. Ostala je Mileva Marić Ajnštajn. Stena s dva imena (ein Stein – jedna stena na nemačkom). Životna saputnica jednog od, verovatno, nablistavijih naučnika u istoriji. U dvadesetom stoleću, svakako. Koliko li mu je u tome pomogla?

(JEDNA) STENA SA DVA IMENA

Devedesetih godina minulog veka odjeknula je kao grom iz vedra neba izjava Avrama Fedoroviča Jofea da pametnoj Srpkinji ni izdaleka nije priznat udeo u potonjoj slavi svoga supruga. Na šta se pozvao ugledni sovjetski akademik?
Zašto nigde nije upisano ime Mileve Marić-Ajnštajn, neobjašnjivo zaboravljene saputnice Alberta Ajnštajna? Kao da nije ni postojala u životu i delu naučnika koji je na početku 20. veka izveo kopernikanski obrt u poimanju svekolikog beskraja, koji nas okružuje. Tek poneki nagoveštaj, i ništa više.

Ispredale su se svakovrsne priče da je Mileva Marić, rodom iz Titela, uradila Albertu Ajnštajnu sve proračune za čuvenu teoriju relativnosti. Uobrazilja pojedinaca protezala se dotle da je on smatran slabijim u matematici, što je potkrepljivano srednjoškolskim ocenama.
Devedesetih godina minulog veka odjeknula je kao grom iz vedra neba izjava Avrama Fedoroviča Jofea da pametnoj Srpkinji ni izdaleka nije priznat udeo u potonjoj slavi svoga supruga. Članak je osvanuo u francuskom naučno-popularnom magazinu „Nauka i život”. Ugledni sovjetski fizičar i akademik je 1905. video sva tri epohalna naučna članka Alberta Ajnštajna, na kojima je pisalo Marity (mađarizovano prezime Marić)!

U članku Aleksandra Dorozinskog „Gospođa Ajnštajn – nepriznati genije?” ovako počinje raspetljavanje velike misterije: „Dugo su je opisivali kao tajanstvenu srpsku ,dobru ženu’ koja je zasluživala da nosi naučnikovo ime. Ali Mileva Marić je bila više od toga: matematičar i fizičar dovoljno sposoban da blisko sarađuje sa svojim mužem pri nastanku i razvoju teorije relativnosti. U kojoj meri?”

Za mnoge je izvesno da su Albert i Mileva radili zajedno i prve naučne članke oboje potpisivali. No, do sada su oni samo Albertu Ajnštajnu pripisivani, iako on u pismima koja je slao Milevi govori o relativnosti kao „našem delu”!

Univerzitet u Prinstonu (SAD), na kojem je Albert Ajnštajn proveo svoje poslednje godine kao profesor, 1997. objavio je prvi tom njegovih zapisa. Među papirima su bila do tada nepoznata pisma i neobjavljena dokumenta, što je rasplamsalo raspravu. Neuobičajenom žestinom razmenjivani su dokazi. Iako se učesnici nisu složili o značaju uloge Mileve Marić, prihvatili su da je ona u brojnim naučnikovim biografijama zabašurena. Poneki su, čak, ispoljili antifeminizam i rasizam u odnosu na mladu Srpkinju.
„Odmah na početku studija 1896. upisano je na takozvani nastavni odsek za matematiku i fiziku samo petoro studenata, od kojih kao jedina studentkinja Novosađanka Mileva Marić, rođena u Titelu”, napisao je u svojoj zapaženoj studiji „Albert Ajnštajn – čovek i delo” počivši uvaženi srpski akademik Tatomir P. Anđelić.

„Ona je bila četiri godine starija od Ajnštajna i hroma (nasledno iščašenje levog kuka). Ajnštajn u svojim beleškama iz biografije saopštava, pored činjenice da nije redovno posećivao predavanja već se kod kuće bavio studijama teorijske fizike, samo ovo: , U ovom mom privatnom radu učestvovala je i srpska studentkinja Mileva Marić s kojom sam se kasnije oženio’. I to je sve.”

Za Aleksandra Dorozinskog „već činjenica da je mogla studirati na Politehničkoj školi dokazuje njen intelektualni nivo; samo retkim devojkama su bile dozvonjene visokoškolske studije koje su obezbeđivale naučnu karijeru”.

Upuštamo se u traganje za tragovima istine u, možda, najtajnovitijoj zagonetki prošlog stoleća koje je, u prvoj polovini 1990, senzacionalno podstakao američki fizičar Evan Haris Voker. Njegova smela pretpostavka o velikom udelu naše zemljakinje u najznamenitijim otkrićima svoga supruga, obelodanjena na godišnjem skupu Američkog udruženja za unapređenje nauke u Nju Orleansu, uskovitlala je naučne duhove. I odmah ih podelila na one „za” i na one „protiv”.

U školu s dečacima

Milevu Marić život nije poštedeo. Rođena je 19. decembra 1975. godine u Titelu, s kraćom levom nogom zbog iščašenja kuka, kao najstarije od troje dece u imućnoj porodici. Roditelji Marija i Miloš vodili su je kod najboljih lekara, učili je da pravilno hoda, ali to nije pomoglo. Najranije detinjstvo je provela kod babe i dede na salašu u Kaću.

Još kao mala se isticala u razredu, pa se otac potrudio da joj omogući dobro obrazovanje. Godine 1886. krenula u Žensku gimnaziju u Novom  Sadu,  a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.

U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu, a već u oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Bila je tek peta primljena žena.

Neiskreni otac Albert

Knjiga „Mileva i Albert Ajnštajn ljubav i zajednički naučni rad”, autora Đorđa Krstića, koju je početkom 2003. objavila, prema nedeljniku „Vreme” iz Beograda, slovenačka izdavačka kuća „Didakta”, u mnogome predstavlja delo koje jednog od najznačajnijih naučnika našeg vremena osvetljava na nov način.

Ovaj prilog za biografiju bavi se najmanje poznatim periodom stvaralaštva i zajedničkog života Alberta Ajnštajna i Mileve Marić i razotkriva nepoznate pojedinosti u razdoblju od 1898. do 1914. godine.

Penzionisani fizičar je građu počeo je da skuplja još kao đak i student. Rođen u Novom Sadu, on je često zalazio u kuću koju je u Kisačkoj ulici broj 20 podigao Miloš Marić. Od četrdesetih godina prošlog veka tu su stanovali su supružnici Gajin, Milevini kumovi, koji su mu pokazivali različite lične stvari Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, njihova pisma i fotografije, sećajući se dana kada su mladi supružnici dolazili u posetu Kaću i Novom Sadu.

Većina tih predmeta je postala vlasništvo Đorđa Krstića, koga zanimanje za sudbinu slavne Novosađanke nije napustilo ni posle studija fizike na Ljubljanskom univerzitetu. Tako je on, pored redovnog posla, tražeći odgovore o neistraženoj prošlosti posećivao mesta u kojima su zajedno živeli Albert i Mileva – od Ciriha preko Berna do Vojvodine.

„Imam pismo koje je napisala prva žena Hansa Alberta, koja je živela u istoj kući u Cirihu gde i Mileva. Na osnovu tog pisma, ali i analizom prepiske Alberta Ajnštajna i njegovih sinova uopšte ne sumnjam da je njegova ljubav ne samo prema Milevi nego i prema sinovima, naročito od 1913. godine, bila duboko nezrela i neiskrena”, poverio se novinarki Svetlani Vasović Mekini.

„To nije bila spontana, beskonačna, očinska, roditeljska ljubav. Uostalom, Albert Ajnštajn je propustio priliku da se oduži svom starijem sinu čak i na samrti – Hans Albert je bdeo pored očevog uzglavlja veče pre nego što je umro, a veći deo zaostavštine i nasledstva pripao je voljom njegovog oca sekretarici i posvojenoj ćerki…”

ZAGONETKA VANBRAČNE KĆERI
Kako je „Ilustrovana Politika” početkom 1993. godine, najverovatnije prva u nas, krenula u potragu za volšebno nestalom devojčicom? Ni Mileva ni Albert nikada nisu pričali o njoj, čak ni bliskim prijateljima!

Nećete verovati, „Ilustrovana Politika” je, po svemu sudeći, prva u nas krenula u potragu za vanbračnom ćerkicom Mileve i Alberta Ajnštajna, koja se zvala Lizica (Lieserl), što je deminutiv od Elizabeta! Otkrivajući jednu od novosadskih tajni, Radivoj Kovačević pokušao je da joj uđe u trag u svojoj reportaži „Kud je nestala Ajnštajnova kći”, objavljenoj u februaru 1993. godine. Šta je ustanovio?

„Mileva Marić, saradnica i supruga slavnog fizičara, porodila se u kući s dvanaest prozora u Kisačkoj ulici. Rodila ke kćer Lizu koja se pominje u pismisa, ali joj se izgubio svaki drugi trag.” Bolji zaplet ne bi sročila ni proslavljena Agata Kristi. Pa gde je iščezlo detence kome su srećni roditelji, iako još nevenčani, dirljivo tepali?

– Svet je tek nedavno saznao da je Ajnštajn s Milevom Marić, koju mnogi nazivaju „srpskom Madam Kiri”, imao godinu dana pre sklapanja braka i ćerku „rođenu negde u Bačkoj” – piše ovaj vrsni novinar. – Ni u jednoj Anštajnovoj biografiji nema nn i slutnje, a kamoli li pomena o kćerki!

Na izmaku leta 1901. započinje drama kada je Mileva Marić shvatila da je trudna. Nije imala kuda, jer je majka Alberta Ajnštajna, Paulina, osula na nju drvlje i kamenje. Iznenada je u zimu doputovala u Novi Sad, a dokoni susedi su počeli da je ogovaraju: „Mica (nadimak iz milošte) nosi trudničku `aljinu” i tako redom. Nesrećna mlada žena nije izlazila iz očeve kuće, čitajući knjige iz bogate porodične biblioteke i pisma svoga dragana.
Budući brižni otac se raspituje, najpre za svog sinčića, a kasnije za kćerkicu. Iz Šafhauzena 12. decembra poručuje: „…Jedino što je ostalo jeste da rešimo pitanje kako bismo mogli da uzmemo k nama našu Lizicu. Ne bih želeo da je moramo dati nekome i odvojiti je od nas…”

U sledećem javljanju 4. februara 1902. iz Berna piše: „…I naša draga Lizica mora odmah da upozna svet sa te strane… Vidiš, stvarno se rodila Lizica kako si ti želela. Da li je zdrava i da li već galami? Kakve ima očo? Na koga od nas više liči? Ko je hrani? Da li je gladna? Ja je nisam video, a već je tako volim. Možeš li da je slikaš? Može li već da uperi pogled u nešto? Sigurno već plače, a smeh se uči tek mnogo kasnije…”

Reporter „Ilustrovane Politike” saopštava čitaocima da Albert Ajnštajn, najverovatnije, nikada nije video svoju Lizicu, koja je ubrzo obolela od šarlaha. Nakon toga joj se gubi svaki trag: ne pominje se u pismima, ne pojavljuje se nigde, nije upisana ni u opštinskim ni u crkvenim knjigama Novog Sada, Kaća, Titela…

Iz razgovora s prof. dr Svetozarom Marićem, stručnim saradnike Matice srpske u Novom Sadu, saznajemo da je on, osim iščitavanja prepiske Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u razdoblju od 1897. do 1902. godine, bio zaokupljen odgonetanjem neobjašnjivog nestanka njihove kćerkice.

– Prosto je neshvatljivo – govorio je profesor Marić – da Ajnštajnove i Milevine vanbračne kćerke nema ni u jednom zvaničnom aktu u Novom Sadu i okolnim mestima u kojima se Mileva mogla poroditi. A znamo da je u to vreme austrougarska administracija bila revnosna i ne mogu ni da pomislim da nije u knjige rođenih ubeležila Lizicu. Ni u crkvenim knjigama nema traga. Boravio je ovde nedavno jedan američki istraživač i nedeljama prevrtao knjige, crkvene i opštinske, a od Lizice ni traga.

Možda su je dali nekome u Vojvodini ne usvojenje, jer su se godinu dana kasnije, na pravoslavni Badnji dan, venčali u Bernu? Ni parohu Nikolajevske crkve, kako opisuje novinar „Ilustrovane Politike”, ništa nije bilo jasno.

– I ja sam godinama pažljivo pregledao te knjižurine rođenih i umrlih ne bi li naišao na neki trag – izjavio prota Milorad Erdeljan. – Uzalud. Raspitivao sam kod paroha u Titelu i Kaću, gde Mileva Marić mogla eventualno u ono doba da se porodi. Nažalost, ni kod njih nema ni slova o Ajnštajnovoj devojčici.

Ni novosadski dečji lekar Petar Braca Mikić, koji je pisao o rađanju dece u Vojvodini krajem 19. i početkom 20. stoleća, ništa nije našao. Kao da je u zemlju propala! – Ko zna, možda je Lizica i živa? – zapitao se na kraju prof. dr Svetozar Marić. – Mislim, možda je živela u Vojvodini pod nekim drugim prezimenom. Recimo pod onim iz koje su je porodice usvojili. Niti je ima među umrlima, niti među rođenima, a ni među živima. Sada bi imala tačno 91 godinu!

Šest godina docnije ista znatiželja dovela je u Srbiju Mišel Zekhajm, američku slikarku i spisateljicu iz Grinič Vilidža (njujorška četvrt), iz čijeg je traganja – a posetila je brojna mesta i razgovaral s mnogim ličnostima – proisteklo štivo „Ajnštajnova kći (Potraga za Lizerl)”.

Opisuje se da je Paulina Ajnštajn bila slomljena kada je saznala da njen ljubljeni sin u vezi sa koleginicom, studentkinjom fizike, starijom devojkom druge vere, poreklom iz zabačenih krajeva Balkana. „Ako ona zatrudni, bićeš u velikoj nevolji”, upozorila ga je. Ali dvadesetdvogodišnji Albert, neobuzdan i samostalan u privatnom životu, baš kao što će to biti i u nauci, nije se obazirao i nastavio je ovu ljubavnu vezu.
Dana 27. januara 1902, devet meseci posle idiličnog odmora na jezeru Komo, Mileva Marić, Albertova koleginica sa studija i buduća žena, u potaji je rodila devojčicu u roditeljskoj kući u Srbiji. Ni Mileva ni Albert nikada nisu pričali o njoj, čak ni bliskim prijateljima. Beba je ubrzo volšebno nestala u balkanskoj tmini s početka dvadesetog stoleća.

I posle posmrtnog objavljivanja dodatnih sedam tomova spisa Alberta Ajnštajna i mnogih neprijatnih otkrića u vezi s privatnim životom (flertovi, buran razvod od Mileve, mogućnost postojanja veze sa kćerkom žene koja će mu postati druga supruga, otuđenost od dvojice sinova, od kojih je jedan bio shizofrenik) –sudbina iščezle devojčice pomračuje vešto uglačani mit nenadmašnog naučnika

U svojoj knjizi „Ajnštajnova kći: Potraga za Lizerl”, Mišel Zekhajm tvrdi da je Mileva Marić Ajnštajn, budući da nije bila u stanju da svoje dete pošalje u sirotište, niti da nađe nekoga ko bi je usvojio, ostavila novorođenče kod svojih roditelja. Ali, postoje još opipljiviji nagoveštaji koje u svojoj monografiji „Mileva Marić Ajnštajn (Život sa Albertom Ajnštajnom, najiscrpnijoj do sada na našem jeziku, osvetljava prof. dr Radmila Milentijević.
Tamna strana veze Alberta i Mileve prikazana je u dokumentarnom filmu „Mala moja veštice” u kome je norveška naučnica Anastasija Hajdi Larvol njihovu ljubavnu prepisku pretvorila u dijalog. Film je 2009. prikazan na komemorativnoj sednici u Cirihu, kad se srpska država posle 36 godina setila Mileve Marić, platila zakupninu njenog grobnog mesta i obnovila nadgrobni spomenik.

Njihovu ljubav je uništila Ajnštajnova ljubavnica Elza, pa je on od Mileve zatražio razvod braka 1916. godine. Mileva nije mogla da se pomiri da će izgubiti muža, pa je jedno vreme bila i u psihijatrijskoj bolnici. Tek 1919. godine dala je razvod braka Albertu, a on je obećao da će joj pokloniti sav novac ako ikada dobije Nobelovu nagradu, što je kasnije i učinio.
Što se tiče konačne sudbine vanbračnog deteta Mileve i Alberta Ajnštajna, ni japanski režiser Akira Kurosava (film „Rašomon”) ne bi umeo da smisli zamršeniji zaplet: malena Lizica je i umrla ubrzo nakon udomljenja, i prekrštena je u Ljubicu, i predata je najboljoj majčinoj drugarici iz mladosti i nadživela je slavnog oca! Izvolite, sami izaberite!

„Trećeg avgusta 1901. godine Mileva je krenula za Novi Sad”, piše Radmila Milentijević. „U roditeljsku kuću je stigla u trećem mesecu trudnoće, bez diplome. Nema dokaza da je Albert pisao Milevinom ocu. Moguće je da bila primorana da roditeljima sama predoči tešku vest. Njen susret s roditeljima je neumitno bio bolan, ali su je oni prihvatili bez obzira na razočarenje i tugu koje im je donela.”

Lizica (Lizerl) je rođena krajem januara 1902, „najverovatnije u domu Milevinih roditelja u Novom Sadu”. Jedini izvor koji na to ukazuje je pismo Alberta Ajnštajna od 4. februara. Porođaj je bio težak, da nije mogla ni da piše. Vest da je dobio kćer saopštio mu je njen otac Miloš Marić.

Odgovor je stigao iz Berna: „Kada sam primio pismo od tvog oca toliko sam se prestravio, da sam se bezmalo obeznanio, jer sam odmah naslutio neko zlo… Eto vidiš, zaista je došla Lizerl, baš kao što si ti želela…”
Na pravoslavno Badnje veče, 6. januara 1903, u Bernskoj gradskoj opštini venčali su se Mileva Marić i Albert Ajnštajn. Mlada je upravo napunila 27 i potpisala se kao Mileva Ajnštajn, rođena Marić (Mileva Einstein née Marity), a mladoženja maltene 24 godine. Kao što ćete uočiti, devojačko prezimena napisano je na mađarskom – Marity, baš kako ga je na tri epohalna naučna članka „oca relativnosti” zapazio sovjetski akademik Avram Fedorovič Jofe!

Kod gradskih vlasti u Bernu su se prijavili kao gospodin i gospođa Ajnštajn, bez dece.

„A u Vojvodini, njihova ćerka Lizerl imala je skoro godinu dana, ali za njeno postojanje švajcarske vlasti nisu znale”, pripoveda Radmila Milentijević. „Izgleda da je to bio Albertov uslov za brak… Tokom Milevine trudnoće, ona i Albert su razmatrali razne mogućnosti za budućnost tog deteta, među kojima je jedna bila i usvajanje. Dok god je Albert bio nezaposlen a brak nigde na vidiku, dovođenje Lizerl u Švajcarsku nije bilo moguće. A pod takvim okolnostima, Milevini roditelji su možda mislili i da bi dete mogli da smeste kod rođaka ili da ga daju na usvajanje.”

Ni u Švajcarskoj se u to vreme nije blagonaklono gledalo na postojanje vanbračnog deteta. Denis Overbaj, naučni pisac „Njujork tajmsa”, u knjizi „Zaljubljeni Ajnštajn” potresno dočarava koliki je to udarac bio za majku koja se protivila muževljvoj odluci: „Kao u nekoj grčkoj tragediji, cena koju je morala da plati za njihov zajednički život bila je njihovo dete. Mileva je bila dovoljno bistra i samosvesna žena da uvidi ironiju u tom postupku, kada se odlučila da sopstvenu sreću založi za Albertovu karijeru.”

U avgustu je otputovala u Novi Sad da prisustvuje usvajanju Lizerl. Uoči dolaska u celom kraju je izbila epidemija šarlaha, pa se razbolela i jednoipogodišnja devojčica, koja je već prohodala i izgovarala rečenice od dve-tri reči.

Albert u pismu od 19. spetembra odgovara na vest o Milevinoj novoj trudnoći: „Ni najmanje se ne ljutim što sirota Dokserl leže novo pilence. Zapravo, srećan sam zbog toga i već razmišljam zašto to ne bi bila nova Lizerl. Na kraju krajeva, ne treba ti uskraćivati ono što ima pravo svaka žena… Veoma mi je žao zbog toga što je snašlo Lizerl. Lako je moguće da šarlah ostavi trajne posledice.”
Zanimao se „(k)ako je dete upisano u evidenciju”, svedoči Radmila Milentijević, i kako je zabeleženo poreklo. Čim je usvajanje okončano, postao je nestrpljiv kada će mu se supruga vratiti. To je jedini dokaz da je devojčica data na usvojenje.

U potragu za odgonetkom kome je predata 1985. se upustio Džon Stačel, glavni urednik i direktor „Projekta Ajnštajn” (prikupljanje spisa slavnog naučnika), koji je u Beogradu posetio prof. dr Milana Popovića, unuka Helene Savić, jedne od dve najbolje Milevine drugarice iz mladosti, i preuzeo fotokopije njihove prepiske.

Sledeće godine u Novom Sadu, Kaću i Titelu boravio je urednik Robert Šulman tragajući za krštenicom Eržebet (Elizabet, Lizerl) Marić, ali bez uspeha. Obratio se za pomoć fizičaru Đorđu Krstiću koji je duže od tri decenije proučavao život Mileve Marić.

Sve potrage ukazuju – navodi se u izvanrednoj knjizi „Mileva Marić Ajnštajn (život sa Albertom Ajnštajnom)” – da je uklonjen svaki trag usvojenja. Milan Popović pretpostavlja da je njegova majka Julka uništila neka Milevina pisma zato što su se ticala Lizerl, potvrđujući da je Helena bila umešana u udomljenje vanbračne devojčice. I odbija da ju je ona usvojila.

Svoju pretpostavku zasniva na pisanoj izjavi čuvene pesnikinje Mire Alečković, rođake Marićevih: „Sećam se da mi je moja baka Milica Marić, bliska rođaka Miloša Marića, oca Mileve Marić-Ajnštajn, pričala da je Milevina vanbračna ćerka krštena u manastiru Kovilj kod Novog Sada. Dete je potom uzela Julka, sestra Miloša Marića, i predala ga jednoj Švabici da bi tako naučilo nemački jezik. Od bake sam čula da je dete umrlo septembra 1903. godine. Zvali su je Lizerl.”
Živko Marković, kustos Novosadskog muzeja, zapisao je: „Ono što je zacelo sigurno jeste da je krštena u majčinoj veri i da je dobila srpsko ime, koje je, prema sećanjima daljih rođaka, bilo Ljubica”.

Robert Šulman je docnije u jednom intervjuu rekao: „Ako sam u pravu, dete je preživelo i nadživelo Ajnštajna”.

Da li bi Akira Kurosava umeo da zamisli veće zamešateljstvo?

Otac nije mnogo mario

Iz knjige fizičara Đorđa Krstića „Mileva i Albert Ajnštajn – ljubav i zajednički naučni rad” saznajemo: „Čini se da Albert Ajnštajn nije mnogo mario za sudbinu vanbračnog deteta (pred porođaj je Milevi čak pisao da bi više voleo da bude sin).

Kasnije su osnovani čak i istraživački timovi i pravljene DNK analize, sve radi odgonetanja šta se desilo s Lizerl, o kojoj mnogo decenija pojma nije imao ni njen brat Hans Albert Ajnštajn, ali je sav napor ostao jalov. Mileva i Albert su, čini se, odneli u grob svoju veliku tajnu.”

Nije izdržao slavu

„Danas je potpuno jasno da se Paulina, Albertova majka, uopšte nije zanimala za unuke, Albertove sinove, sve dok Albert Ajnštajn nije postao slavan”, otkriva Đorđe Krstić. „Iz sećanja Hansa Alberta shvatio sam da ih baka čak nije ni viđala.

Tek kad je njen sin postao slavan, promenila je odnos prema njemu tako što je počela da ga bombarduje idejama kako da promeni način života. Popularnost je rasla, rodila se i isprva tajna ljubav prema sestričini i desilo se upravo ono čega se Mileva bojala – ljudski deo Alberta nije izdržao pritisak slave, a više nije podnosio ni sve veći majčin pritisak da ostavi Milevu.

Način na koji se razišao s Milevom i njegov kasniji odnos prema njoj i sinovima otkrivaju ne samo neobičnu mržnju i osvetoljubivost supruga prema bivšoj ženi već neku vrstu traume. Možda zato što je uz nekoliko najbliskijih prijatelja upravo Albert najbolje znao da je Mileva sve radila s njim i da ono što je postigao – nije samo njegovo. Da nije bilo tako – zar bi Albert celu Nobelovu nagradu dao Milevi?!”

NOBELOVA NAGRADA OBOMA
Hoće li ikada biti ustanovljeno koliko je ko od dvoje supružnika tome doprineo? Orginalni rukopisi pet naučnih članaka, objavljenih 1905. časopisu „Fizički anali”, na osnovu kojih je šesnaest godina docnije ovenčan nobelovskim odličjem – više ne postoje!

Zašto se Albert Ajnštajn odrekao celog novčanog iznosa od Nobelove nagrade za fiziku 1921. godine u korist svoje bivše supruge Mileve Marić-Ajnštajn?  U opticaju su nekolike pretpostavke, čak i takva da joj je priznao ravnopravan udeo u otkrićima za koja je nagrađen.

Albert Ajnštajn bio je izraziti teorijski fizičar, čiju prirodu oslikava jedna zgoda iz detinjstva. U ruke su mu dospeli kompas i neki udžbenik iz elementarne geometrije. I to ga je opčinjavalo: sprava ukazivanjem na izvesne tajne prirode, a knjiga uzornim rasuđivanjem. Kada su ga u zrelim godinama upitali gde mu je laboratorija, odgovorio je: „Samo glava i pero i ništa više”.
Tatomir Anđelić

„Kao teoretičar morao je dobro poznavati matematičke metode, a matematika mu je uvek išla od ruke”, piše Tatomir P. Anđelić. „U matematici je voleo sam problem i intuitivno je naslućivao rešenja, ali ga je često neophodno izvođenje operacija u matematici da bi se nešto dokazalo ili izveo zaključak zamaralo, i on to nije voleo… Stoga je njemu uvek neko morao u tim matematičkim računima da pomaže – najviše drug i prijatelj Marsel Grosman, ali i Mileva Marić.”

Mileva Marić ne samo da je shvatala rad svoga muža, nego mu je i pomagala, što je najvatrenije zastupao američki fizičar dr Evan Haris Voker. U jednom intervjuu smelo tvrdi: „Albert Ajnštajn i Mileva Marić su zajedno otkrili teoriju relativnosti”!

Blisko su sarađivali, čak i kada su ih daljine razdvajale. Kao dokaz navodi više pisama koje je on uputio svojoj supruzi. Tako je 27. marta 1901. napisao: „Kako ću biti srećan i ponosan kad budemo zajedno pobedonosno okončali naš rad o relativnom kretanju”.

Evan Haris Voker je izjavio da je pročitao sve što je Albert Ajnštajn napisao i što su drugi o njemu napisali: „U meni je pobudila interesovanje ličnost Mileve Marić upravo zato što je u zvaničnim biografijama uporno predstavljaju kao praznu i dosadnu osobu. Stalno sam se pitao šta je navelo briljantnog čoveka, kao što je Ajnštajn, da se oženi tako nezanimljivom ženom. Trebalo mi je dvadeset godina istraživanja da nađem odgovor na to pitanje. Našao sam istinu upravo u pismima koja je Ajnštajn  razmenjivao s Milevom između 1897. i 1902. godine, što znači pre njihovog venčanja.”Nobelovsko odličje (Vikipedija)

Na novinarsko pitanje da ima drugih dokaza, osim kurtoaznih rečenica, američki naučnik je uzvratio navodom iz pisma od 30. marta 1901. godine: „Mislim da Majer ima dovoljno empirijskog materijala za naša istraživanja. Ako odeš u biblioteku, možeš da proveriš.”

I još jednim iz pisma u maju iste godine: „Dao sam profesoru Veberu našu studiju. Samo da imamo sreće da zajedno nastavimo da idemo ovim veličanstvenim putem.”

Iz prepiske budućih supružnika izbija na videlo još jedna pojedinost: Mileva Marić je izvesno vreme pohađala predavanja o eksperimentalnoj fizici , koja je držao profesor Filip fon Lenard (docnije nobelovac) na Univerzitetu Hajdelberg. Svima je poznato da su ti eksperimenti bili praktična osnova za teoriju relativnosti.

Zanimljivo je da su Mileva Marić i Albert Ajnštajn sarađivali i u drugim oblastima: termodinamika, Braunovo kretanje, molekularne sile. Potkrepimo to njegovim rečenicama: „…Pri proučavanju Tomsonovog efekta okrenuo sam se novoj metodi, koja je u mnogočemu slična tvojoj kada određuješ zavisnost k od T…”, ili „…Imam vrlo korisnu ideju koja bi omogućila upotrebu naše teorije o molekularnim silama u gasovima…”, ili „…Dao sam naš rad (profesoru Veberu iz Berna…”

Zaustavimo se u nabrajanju sličnih iskaza.

Neku vrstu „krunskog dokaza” Evan Haris Voker nalazi u knjizi „U senci Alberta Ajnštajna”, srpske naučnice dr Desanke Đurić-Trbuhović: „…Genijalni gigant, Albert Ajnštajn, imao je nesumnjivu pomoć na polju matematike od svoje darovite žene Mileve, koja je s najvećim razumevanjem pratila njegov rad i upotpunjavala njegovo stvaranje dajući mu matematički izraz. On sam, a i njegovi poznavaoci nalaze da je on tu disciplinu (matematiku) bio zapustio. Pored drugih Milevinih podstreka na njegov rad, ona je bila i njegov matematičar.”Sovjetski akademik Avram Fedorovič Jofe je Desanki Đurić-Trbuhović ispričao da je svojevremeno bio u uređivačkom odboru časopisa „Fizički anali” (Annalen der Physik), u kojem je 1905. Albert Ajnštajn objavio prvi naučni članak o relativnosti, i da je video originale objavljenih tekstova iz te godine. Bili su potpisani sa – Einstein-Marity!Obnovljeni grob (Vikipedija)

Isti naučnik je redigovao članak na ruskom jeziku „Sećanja Alberta Ajnštajna”, u kojem je Mileva Marić navedena prezimenom Einstein-Marity. Kao što smo napomenuli, Marity je mađarski oblik prezimena Marić. Uostalom, ona se tako potpisala na 1903. na venčanom listu, a isto prezimeno joj je uklesano na nadgrobnom spomeniku u Cirihu (umrla 1948. godine)!

Kada su mu 1943. u SAD tražili da ih priloži u dobrotvorne svrhe, on je rukom ispisao rad o teoriji relativnosti, objavljen u „Fizičkim analima”, uz objašnjenje „originalni rukopis više ne postoji, jer sam ga posle objavljivanja bacio”.

Desanka Đurić-Trbuhović nastavlja svoje kazivanje: „Blagodareći Milevinim naporima, može se 1905. smatrati sudbonosnom i njihovom životu i radu”. Te godine je u „Fizičkim analima” štampano „pet njihovih radova, koji su njemu obezbedili svetsku slavu, a njoj beskrajnu sreću što je on to postigao”.

U istoriji nauke (osobito fizike) to se naziva „čudesnom godinom” (Annus mirabilis) Alberta Ajnštajna, što posredno potvrđuje njegov prijatelj David Rajhinštajn: „Značajno je kako je plodno bilo jedno kratko razdoblje njegovo života”.

Hoće li ikada biti ustanovljeno koliko je ko od dvoje supružnika tome doprineo? Naveliko je poznato da su zajedno radili još od studentskih dana, što u svojoj knjizi „Ajnštajn” nedvosmisleno potvrđuje publicista Piter Mičelmor: „Mileva mu je pomagala u rešavanju određenih matematičkih problema”.

Nije bila nevažna

Čuveni srpski teorijski fizičar, akademik Zvonko Marić, rekao je 1990. da za Milevu Marić ne postoji nijedan dokaz o pojedinačnom stvaralaštvu. Izvesno je da je hrabrila i inspirisala svoga supruga. U kojoj je meri to činila, jedino može da odgovori psihologija stvaralaštva.

„Očigledno je da Mileva nije bila nevažna ličnost u Ajnštajnovom životu”, izjavio je akademik Zvonko Marić. „Budući da je emocionalno i intelektualno bio vezan za nju, razumno je pretpostaviti da se u tim suptilnim odnosima njena ličnost ne može zanemariti. To ne znači, međutim, da bismo morali bez dokaza da je uzdiženo na nivo stvaraoca.”

„Jedinica” iz vežbi

Na završnoj godini Albert Ajnštaj je imao „jedinicu” iz laboratorijskh vežbi kod profesora Žana Pernea što se, prema pisanju akademika Tatomira P. Anđelića („Albert Ajnštajn – čovek i delo”) objašnjava „njegovim neurednim pohađanjem vežbi i nesporazumima s profesorom”

Doktorsku disertaciju „Jedno novo određivanje molekula” odbranio je na Ciriškom univerzitetu (a ne na Ciriškoj politehnici) 1905. godine.



AJNŠTAJNOVI POVERENICI
„Van svake sumnje je da je Mileva pomagala Albertu u matematičkim proračunima, jer on nije bio veliki matematičar”, izjavio je akademik Tatomir P. Anđelić 1990. godine. Zašto je Albert Ajnštajn odmah posle vesti o Milevinoj smrti poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su pročešljali papire?

Uprkos mnoštvu manje-više uverljivih iskaza da je Mileva Marić uveliko pomagala svom suprugu Albertu Ajštajnu u naučnim traganjima, ostaje nerasvetljeno koliki je to doprinos bio. Ima li nade da se ikad razgrne veo sa jedne od najvećih stvaralačkih zagonetki 20. stoleća?

Godine 1990. dr Senta Tremel-Ploc, lingvista iz Bona, kazale je na godišnjem sastanku Američkog udruženja za unapređenje nauke (AAAS) „da je u to vreme  sasvim uobičajeno bilo da muškarac prisvoji rad žene… A Ajnštna je bio sasvim normalan muškarac.”

Dotična naučnica je pomenula primer koji u knjizi „U senci Alberta Ajnštajna” opisuje dr Desanka Đurić-Trbuhović: „U saradnji s Paulom Habihtom (fizičar i Ajnštajnov prijatelj), Mileva je počela rad na konstruisanju jedne mašine za merenje malih električnih napona pomoću multiplikacije. Taj posao je trajao dugo, nešto zbog njene zaposlenosti na drugim radovima, a najviše zbog njenog studioznog ispitivanja svih mogućnosti usavršavanja.



Mileva Marić (Vikipedija)

Znamo da se ona u praktičnim naučnim radovima i u fizikalnim laboratorijama naročito odlikovala. Kad su postigli rezultat s kojim su bili zadovoljni, prepustili su Albertu da on, vičan poslu oko patentiranja, opiše rad te mašine i istakne njene prednosti. Prijavljena je mašina Federalnom zavodu za patente u Bernu pod imenom Ajnštajn-Habiht (patent br. 35693).

Kad je jedan od braće Habiht zapitao Milevu zašto ne stavi svoje ime u prijavi za patentiranje mašine, Mileva mu je odgovorila: ,Zašto? Nas oboje smo samo Ajnštajn!` (igra rečima: jedna stena). Pošto ona to nije učinila, onda ni Paul Habiht nije napisao svoje ime nego samo prezime – Habiht.”

Evan Haris Voker i Senta Tremel-Ploc izjavili su na tom savetovanju da je Mileva Marić Ajnštajn posle venčanja bila sve drugo samo ne „jedino domaćica koja se brine za svoju decu”.

Glavni urednik i direktor „Projekta Ajnštajn” (prikupljanje spisa slavnog naučnika), dr Džon Stačel komentariše nastojanje Evana Harisa Vokera: „Da bi Milevu Marić pretvorio u junakinju, spreman je da on Ajnštajna načini čudovištem… Voker je u stanju da insinuira da je Ajnštajn uništio Milevina pisma koja bi otkrila njen doprinos njegovom naučnom radu. Insinuirao bi čak da je ona napisala njegovu doktorsku tezu i da je prisvojio njene suštinske ideje koje su bile vodilje teorije relativnosti. Navodno je svojoj bivšoj ženi dao novac od Nobelove nagrade da bi ćutala o svojoj ulozi u razvoju teorije relativnosti.”

Ali dopušta da je Mileva imala veću ulogu nego što su neki spremni da joj priznaju, „izgleda da je ona bila pre svega neka vrsta ,rezonantne kutije` za Anštajnove ideje”.

Kada je gorepotpisani novinar 1990. zamolio akademika Tatomira P. Anđelića da se izjasni u svetlu novih saznanja, on je izjavio: „Van svake sumnje je da je Mileva pomagala Albertu u matematičkim proračunima, jer on nije bio veliki matematičar. Ona je to bolje umela da rasjasni. Ali ideja o relativnosti nije njena! Bez obzira što navijam za nju kao patriota, a zaista je bila pametna, moram da kažem sledeće: prvo, Mileva nema naučne radove, a Albert ih je objavio oko 300 i, drugo, otkrivanje relativnosti i neki drugi pronalasci su isključivo njegovi.”



Albert Ajnštajn  (Vikipedija)

Iste godine u Srpsku akademiju nauka i umetnosti u Beogradu stiglo je zanimljivo pismo dr Stivena Blumentala, potpredsednika Vokerovog instituta za rak, na čijem je čelu pominjani dr Evan Haris Voker (preminuo 2006). Da ne bude zabune, obojica su stekli obrazovanje iz fizike. Šta su tražili?

„Razlog zbog kojeg Vam pišem (obraća se tadašnjem predsedniku Dušanu Kanaziru) je taj da postoji nekoliko dokumenata koje je napisala Mileva i za koje smo saznali iz njenih pisama koja su još u vašoj zemlji”.

Navodi se da je dr Evan Haris Voker „glavni zastupnik Mileve Marić u SAD” i da je u poznatom časopisu „Fizika danas” (Physics Today) objavio priloženo pismo zbog kojeg je pozvan na godišnje zasedanje Američkog udruženja za unapređenje nauke. Tom prilikom predstavio je svoje istraživanje koje je izazvalo burnu raspravu, čiji su odjeci naširoko opisani u američkim i evropskim javnim glasilima.

Nije poznato da li su saznali koja su to dokumenta i da li su ih ikada primili. Uverili ste se i sami da je malo toga sačuvano, čak i nakon upokojenja Mileve Marić-Ajnštajn. Kao da je „nevidljiva ruka” uklanjala sve što je moglo da posvedoči kada, kako i koliko mu je pomogla da postane jedan od najslavnijih naučnika 20. stoleća i jedan od najpriznatijih u ljudskoj istoriji. Zar na to ne upućuje sledećih nekoliko rečeniva iz knjige „Mileva Marić Ajnštajn (život sa Albertom Ajnštajnom)”?

„Sin Hans Albert i njegova prva žena Frida utvrdili su da je Albert Ajnštajn odmah posle vesti o Milevinoj smrti poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su pročešljali papire i sasvim neovlašćeno uzeli razne njene lične stvari, između ostalog i deo korespondencije”, napisao je Đorđe Krstić. „Zato je utvrđivanje stvarnih činjenica o njihovom odnosu toliko teško. Ostalo je malo očuvanih i dostupnih dokumenata, iako sve što sam otkrio uzimam s rezervom, uvek sve proveravam i pazim da ne zaključujem na prečac.”

KRAJ

Potcenjivanje žena

„Ono što je nesumnjivo jeste da je upravo Mileva presudno uticala na Alberta, da su do kasno u noć u svom sobičku zajedno radili i promišljali probleme za istim stolom, iako se ona nikada nije isticala u javnosti”, saopštava Đorđe Krstić.



Đorđe Krstić (Vikipedija)

„Najzad, jasno je da je Mileva Ajnštajn veoma važna za sve nas, a naročito za srpski kulturni prostor. U Novom Sadu je 1994. godine održan simpozijum o značaju Mileve za nauku; tom skupu sam i sâm prisustvovao. Šteta što je na tome ostalo. Potcenjivanje ili nipodaštavanje njenog rada rezultat je generalnog nepoštovanja i potcenjivanja žena u ono vreme…

…Istorijska i naučna činjenica je da se posle razlaza Mileve i Alberta njihov stvaralački potencijal polako gubi. Albert Ajnštajn je manje-više živeo od stare slave, kao vatreni cionista bavio se društvenim pitanjima i popularizacijom nauke, u čemu je svakako bio veoma dobar.”

Počeli zajedno da rade

U knjizi „Albert Ajnštajn”, Amerikanka Katarina Ovens Pir obelodanjuje: „Gospođica Marić je u matematici kao i u fizici bila prominentna studentkinja. Albert se divio odgovorima koje davala na seminarskim vežbama i uskoro su počeli da rade zajedno. Davno pre ispita objavili su da će se jednog dana venčati.”

U autobiografskim beleškama on je zapisao: „U mome radu uzela je učešća jedna srpska studentkinja, Mileva Marić, kojom sam se kasnije oženio”.

Dobri anđeo čuvar

Na jednoj sedeljci kod Marićevih u Novom Sadu, u razgovoru sa ženama, Albert Ajnštajn je rekako: „Moja je žena meni potrebna. Ona meni sve matematičke probleme rešava.”

Kada mu je Milevin otac Miloš ponudio pomoć od 100.000 kruna, on je odbio: „Ona je moj genijalni inspirator. Ona je moj dobri anđeo čuvar od grešaka životnih i još više naučnih… Bez nje nikada ne bih postavio i završio ovo delo.”