Johan Volfgang Gete
DNEVNIK
Poverujemo po slušanju dugom:
ljudsko je srce večno neprozirno;
i hrišćanin je, priznajmo to s tugom,
ko svaki neznabožac grešan silno.
Najbolje: dajmo ruke jedno drugom
i ogrešenja prihvatajmo mirno:
jer nešto vlada kad nas zli duh kuša,
pa spaseni su vrlina i duša.
Od moje drage dugo već daleko,
posle sve dnevne zaposlene jave,
i ma šta da naučih ili stekoh,
ona mi ne izbijaše iz glave;
spomen na daljnu ljubav sine meko
ko noću zvezda roj kroz tamnu plavet,
te pero, pišuć što se obdan zbilo,
obličje njeno dočarava milo.
Pohitah natrag. Al' u tome času
slomi se točak; - još noć zakašnjenja!
Već sanjah: kola domu prispela su, -
a sada treba rada i strpljenja.
Kovač i kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu mirno i bez objašnjenja.
Bubica svaki zanat ima dosta.
Da čekam i da gunđam - to mi osta.
Kud ću sad? - Spaziv prvo konačište,
uđoh; izgledalo je kako-tako.
Cura sa svećom zapita: "Šta ište
gospodin?" Odmah osetih se lako.
Prijatnim nađoh trem i stepenište,
učini mi se divnim sopce svako.
Čoveka grešnog što slobodno leće
lepota svojim nitima upleće.
Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno šta se tokom dna zbilo,
da kao i pre, dok sve živo spije,
na radost sebi i dragani miloj
pišem; al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre, zbog svake tričarije lilo:
devojče mi se uz pozdrav pridruži,
večeru dostojanstveno posluži.
Obratih joj se, ona odgovori;
sa svakom rećju sve krasnija biva.
Pa kako lako i vešto sve tvori
krećucć rukom na način predivan -
ma šta da ludost u nama razgori -
tek, spopade me ludi zanos silan,
stolicu na pod sruših iznenada,
skočih i zagrlih je; ona tada
prošapta: "Pusti! Dole sluša stara
tetka ko zmaj i svaki tren mi broji;
kad zakasnim, i šiba me i kara,
jer dok sam ovde za čast mi se boji.
Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj,
pa će nas ponoć ljubazno da spoji."
Brzo se ote iz naručja moga,
ode, pa služeč dođe posle toga;
ali i gledajući! Pogled svaki
nebeske slasti meni obećava.
Ne sputava nijedan uzdah laki
što lepše grudi joj uobličava.
Kraj uha i po vratu joj se bakri
cvet mnogi što ga ljubav rascvetava;
sve obavivši, sa služenjem presta,
pođe, pa stade, obazre se, nesta.
Ponoćni čas se na sokake sveo;
čeka me prostran ležaj da me njiše,
al' da na njemu uzmem manji deo,
u ljubavnome pravilu to piše.
Taman sam sveće ugasiti hteo,
kad začuh nju gde ide ponajtiše;
pogledom žudnim pih je, a kad leže,
ruka u čvrsti zagrljaj je steže.
Al' otrže se: "Dozvoli da zborim,
ne želim da se ko neznanka dajem.
Privid je protiv mene; pre se borih
i stideh se pred muškim nasrtajem.
Ko nepristupačnu sav svet me kori;
al' srca strast sad prvi put saznajem:
čim spazih te, zavoleh te; da dam se
tebi - taj isti tren zaklela sam se.
Čistu me imaš; da je što u mene
i bolje, sve to dala bih ti sada."
Na grudi tad me privi ražarene,
ko da je samo mom grljenju rada.
Dok ljubih oči i usne medene,
čudno me nešto skoli iznenada:
onaj što majstor vatren je inače
bio, sad hladan uzmiče ko đače.
Ko poljupcem il' slatkom reći jednom
da sve što srce iste dobila je.
Kako li krotko, potčinjeno, čedno
pogledu mome bujno telo daje!
Vesela, ushićena, pa najednom
spokojna, ko da zadovoljna sva je.
Počivah i ja, na nju gledajući,
još u svog majstora se uzdajući.
Al' dok se jedih zbog udesa čudna,
dok jarosne sam duše sebe kleo
i grdio zbog posla uzaludna,
jer bolje ne b-, ma koliko hteo:
ona mi zaspa, lepša nego budna;
a fitilj skoro dogore već ceo.
Za trudnim danom san spopadne rado,
i nikad odveć rano, telo mlado.
Počivala je nebesnički lako
ko da za nju sva postelja je bila,
a stisnut zidu, zgnječen u sam pako,
nemoćan onaj kom sve je ponudila.
Ujeden zmijom, zedan putnik tako
sruši se ispred izvora, svog cilja.
Ona u susret snu milome spava;
on, da je ne prene, dah uzdržava.
Pribran pred tim što prvi put ga snašlo,
on veli sebi: sad iskusi i ti
zašto se krsti mladoženja plasno
da ne smute ga čarolijske niti.
Bolje u boju zateći se strašnom
nego ovako osramoćen biti!
Ne beše tako kad prvi put oči
videše dragu gde u salu kroči.
Tad planuše ti čula, srce granu,
u tebi sve je navrlo od žudi.
U hitri ples je smami niz dvoranu,
tek što je tače već smesti je u grudi,
kao da samog sebe želiš; planu
stostruko sve čim ona te uzbudi:
sve sile što nam duh i telo drže,
a onaj majstor od sveg ponajbrže.
Sve veća naklonost i žudnja raju
privedoše nas: sa njom, adiđarom,
najlepšim cvetom, verih se u maju;
kako li strast ovlada mladim parom!
Kad je u crkvu uvedoh na kraju -
priznaću sad: pred popom i oltarom,
pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste -
Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.
O, bračna noći! Vi, jastuci silni,
zastori gusti, rublje zlatotkano,
pokrivke što ste krile kril'ma svilnim
rvanje strašno dok dan nije svano!
Ptice što nas u novu strast umilnim
budiste pojem, nikad odveć rano!
Za igru beste štit nam kao stvoren:
pripravna ona, ja nikada smoren.
Dok potom krasmo kao deo plena
često gde bilo bračna sveta prava,
sred zrelog žita, u trsci kraj sena
ili sred bujnih mirisavih trava,
valjani sluga znade istog trena
i više puta da nas usrećava!
Sad, kleti slugo, nepomičan gledaš!
Najlepšu srešu gospodaru ne daš!
Al' majstor-Iste ima svoje ćudi,
naredba neće kod njega pomoći.
Najednom tu je, gle, tiho se budi,
k staroj se snazi uzdiže i moći;
sad može da odluči putnik hudi
hoće l' kraj vrela žedan da prenoći.
Da usnulu poljubi, k njoj se priže;
al' zape, nešto trže ga i diže.
Ko ga u čelik-snagu opet prenu
do onaj lik, taj večno drag mu znamen,
nje koju mlad je uzeo za ženu?
Odande blista svež i krepak plamen,
pa ko što maločas nemoćan svenu,
sada se plaši kad je jak i stamen;
drhtecćse sklanja, pažljivo, što tiše,
iz kruga čarobnog, pa seda, piše:
Bližih se domu, ali noć me ova
zamalo natrag baci i udalji,
no sad na mestu najčudnijem snova
za tobom verno srce se zapali.
Tajnovita na kraju čitaj slova:
tek bolest zdravog čoveka prekali.
Štošta ćeš lepo u svesci toj zateći,
al' ništa neću o najlepšem reći.
Tad petao se javi. Što može brže
zadiže ona pokrivač i skoči
i odenu se. Ali tad se trže,
videvši gde je, pa obori oči;
moje pak htedoše da je zadrže
kad mi iz sobe poslednji put kroći.
Al' rog vozačev odjeknuo beše,
pa uđoh, kola dragoj me ponese.
A pošto dela pesničkoga smera
poukom treba da krepe i snaže,
tom omiljenom običaju veran
i ja ću da vam nauk pesme kažem:
životni put je Džombast i čemeran,
ali sred ludog sveta moć pomaže
poluga dveju sred zemaljske tisme:
dužnost veoma, ljubav mnogo više.
Peter Paul Rubens, Leda and the Swan, 1599
Sre 14 Feb - 12:03
