MEDITACIJA U SLIVNIKU

O, stvari neopisive!
Stvari neizrecive!
Miris letnje noći.
Zečja pašteta spravljena s vuvrejskim vinom.
Flaute u Andima.
Crne krošnje naspram mesečine.
Ulica u sumrak
Ističe kao sećanje na zlatni trenutak
U tački nestajanja.

Sedeo sam naslonjen na poštansko sanduče
U koje spustih ljubavno pismo neke davne godine.
Još je bilo tamo, šaptalo mi,
A potom više ne.
Tih, suncem obasjan ugao, prazan
Taman za crnu mačku koja se upravo sprema
Da pređe ulicu na ćošku,
Jedna joj šapa u vazduhu
Kao da oseća te vešto ispredene niti
O kojima život jednako visi.

OBELEŽENE KARTE

Odneo sam televizor i kontrabas u zalagaonicu.
Potom su mi ukrali auto i sve sto je u njemu bilo.
Od jutros ne skidam vindjaknu i kućne papuče,
Ali veseo sam, premda pada sneg.
Ovo dokazuje da me ona voli, saopštio sam gomili
Na autobuskoj stanici. Plašili su se i da me pogledaju.

Namerno idem u dronjcima, objasnio sam.
Obeležio sam karte kako bih samog sebe varao.
Čitavog života podižem ulog, znajući da sam svakim
Novim gubitkom sigurniji u njenu bezrezervnu ljubav.
(Autobus je kasnio pa su morali da me saslušaju do kraja).
Rekoh im da je nikada nisam sreo, ali da ne sumnjam
U njenu jasnu slutnju o mom postojanju,
Kao što ja slutim nju. Možda je baš ovo čas
Kada će naići i prepoznati me dok stojim tu?

I pošto mi je naš prvi poljubac obuzeo misli,
Nisam ni čuo kada je autobus došao i otišao.
Visoko iznad krovova, nebo se već razvedravalo.
Umašćene karte bile su i dalje u mom džepu.
Pošto sam baksuz, računao sam, neće se pojaviti do sumraka.
Vukući noge kroz sneg, drhtao sam.
I bio spreman da založim ostatak odeće kladeći se na nju.

ĆORAVE BAKE

Smrt je ranoranilac.
Moraš da budeš zaista brz
Da joj isklizneš iz ruke
Pružene ka tebi na ulici.

Dok te češka noktima,
Pribij se uza zid.
Širom otvori oči
Kad se oko tebe zavrti,

Sa belom koprenom preko očiju
I rukama poput holandskih vetrenjača,
Ili pak džinovskih makaza
Na ulici gde već sve vrvi
Od dece koja idu u školu.

PASTORALNO ČEMBALO

Kuća i trem sa mrežama na prozorima
Na putu u bespuće.
Gospa naga do pasa zbog vrućine,
Na krilu kesa sa čipsom.
Na televiziji predsednik Buš
Motri na svaki njen zalogaj.

Loš prijem slike, to je jedna od prednosti
Nas ovde,
Objasnio sam džukcu koji mi je ležao uz noge
Uzdišući pun saosećanja.
Na drugom kanalu pojavio se sveštenik
U pratnji svog duha
I sklopio oči pune suza
Moleći se za dolare.

„Dodaj mi još jedno pivo“, obratih se gospi,
A kada je odbila da posluša,
Izađoh napolje da sviram kamernu muziku
Za suncokrete u dvorištu.

CRVENA POMORANDŽA

Tako je mračno da je moguće da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.

U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.

Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.

To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.

KASNI POZIV

Poruka za vas,
Govnaru:

Prešli ste nas.
Trebalo je da budete
Razapeti
U ime istine...

Ko, je l’ ja?

Tek puka mrvica, zahvalna,
Izmakla pogledu na kuhinjskom stolu,
Bez entuzijazma...
Jedan prosečan niko.

Ah, te brige...

U crnom ramu prozora
Moje usne zjape poharane.
Prestravljen.
Skup sudija sa crnim kapuljačama.

Ovo mora da je šala.
Nesporazum, ljudi.
Pogrešan broj, je l’ da?
Omaška?
Eratum?

JACKSTRAWS *

* Jackstraws je vrsta igre u kojoj igrači najpre naprave malu hrpu od slamčica, a potom se takmiče odvajajući jednu po jednu slamčicu iz gomilice tako da se ostatak ne pomeri. I mi smo nekada igrali sličnu igru, zvali smo je mikado. Ova reč takođe znači strašilo, nešto što samo nalikuje ljudskoj figuri a zapravo je lutka napunjena krpama, ili, prenosno, neka potpuno beznačajna osoba. (prim. prev.)

GLAS U 3 UJUTRO

Ko je ubacio smeh iz konzerve
U moju scenu raspeća?

ULICE POPLOČANE ZLATOM

Naši zatvori su opasno krcati
I sve vrvi od nasilja, čitam danas.
Je li zato ovaj gradić tako prazan?
U izlozima prodavnica znak „Lokal zatvoren“.
Čak je i glavni bioskop zamandaljen daskama,
A svetleća reklama rezervisana za reč ČUDOVIŠTE.

U nekoj prčvarnici o kojoj su nam pričali usamljena
Kelnerica beše se popela na stolicu
I sve vreme vešala božićne ukrase o kanap.
„Ona je poput idealiste u pogrebnom zavodu“,
Šapnula si dok smo čitali iz umašćenog jelovnika
Čekajući da se ona okrene i primeti nas.
„Život u ovakvim zabitima nikada se ne poklapa
Sa bilo čijom životnom filozofijom, tvojom ili
mojom“,
Hteo sam da kažem, ali bilo je suviše hladno za reči.
Na ulici sve beše zadobilo onaj potišteni izgled
Koji neminovno prati spoznaju ovakvih istina.
I parkiralište posta velika prostirka crnog leda.

MOJ PRIJATELJ NEKO

Nalet hladnog daha iznenada.
Možebiti, otvorio je vrata.
Negde u večernjoj tišini.
Neko okleva na pragu
Uz jedva vidljiv smešak
Kakvoj lepoj slutnji.

Na ovaj dan bez datuma,
U zabitoj uličici gde je sunce već zašlo,
Ali svetlost TV ekrana oglašava se
Tu i tamo,
Jedno usamljeno drvo u cvatu
Vuče za sobom kao voz
Čitavu kompoziciju belih latica i senki.

NOĆNI PIKNIK

Beše nebo, beskrajno, bez zvezda –
Dom svih nas naših mračnih misli –
Vrata širom otvorena tmini.
Dok ti, poput kasnog trgovačkog putnika,
Nudiš samo svoje uzlupano srce
Ispruženo na dlanu.

Sve postojeće prožeto je Božjim bićem
(Rekla si stišanim glasom
Kao da je njegov duh mogao da nas čuje) –
Crna šuma svuda oko nas,
Naša lica koja ne vidimo,
Hleb koji upravo jedemo.

Promišljao si detalje
Svoje kosmičke beznačajnosti
Između usporenih gutljaja vina.
U nastupajućoj tišini, čuo si
Njene male, oštre zube kako krckaju koru –
A onda i kako je konačno ovlažila usne.

NA ULICI

Kleknuo je da zaveže pertlu, što je ona pogrešno
Shvatila kao bračnu ponudu.
- Uspravi se, uspravi, dragi, rekla je dok su joj se
oči caklile od suza, a ljudi ih žurno zaobilazili kao
da ih je ubola pčela.
- Provešćemo dan ploveći vazduhom u balonu,
objavila je sva srećna.
- Bubne opne će mi popucati, pobunio se.
- Odeću ćemo baciti preko ograde i leteti sve
više i više.
- Zapaliću tompus što može da izazove vatromet.
- Ne brini, ljubavi, zagrlila ga je. I kada sve izgleda
crno, ja imam tajni izlaz.

PRAZAN RAM ZA SLIKU

Svuda te srećem u nastojanju da uramiš
Skromni delić Njegove veličine,
Što, pretpostavljam, znači puno neba
Vedrog i u nijansama plavog,
Nad starim grobljem, recimo,
Ili ponad đubrišta novoga grada
Sa poljem i tri strašila u pozadini.

Jedno od njih mogao bi biti onaj nemački monah, Ekhart,
Koji kaže: „Ako je čovek u potrazi za ničim,
S kojim pravom se žali ako nađe ništa?“
Tačno. Pošto se nije našao ni jedan jedini kos
Da motri na mladi kukuruz,
Podigli smo ram malo više
Tamo gde tišina saopštava sve.

TRI FOTOGRAFIJE

Mogao sam da budem taj klinac
Na staroj fotografiji iz srednje škole
Koju sam pronašao u svaštarnici,
Bezazleno lice zaokruženo crnim.

Na drugoj, pružao se pogled na Bruklinski most
I krov neke zgradurine gde lete golubovi,
A dečaci ih dugačkim motkama
Love u olujnom nebu.

Na trećoj, videh starca kako kleči
Sa ustima punim čioda
Pred visokom, bezglavom ženom u belom.

Bio sam bez novca a radno vreme je isteklo.
Osećao sam nesigurnost
Hodajući ka izlazu u večernju tamu.

Jackstraws


Moja senka i tvoja senka na zidu
Zatečene s rukama u vazduhu
Kao da prikazuju uzbunu,
Sada kada čak i šapat, dah samo
Može da uznemiri preostale slamke
Koje odolevaju na stolu.
U žutom krugu svetlosti lampe,
Ovih nekoliko krovnih greda i stubova
Nečega što je moglo biti raskošna palata.
Princ gricka svoje dugačke nokte.
Princeza spušta zelene kapke.
Oboje puno puše,
Nikada ne ležu pre zore.

Igla


Kad god se neka izgubi igla
Ona načini savršen krug.
Njeno sićušno uho još sićušnije postane
Tako da se tišina udene u njega.
Šibica zbog nje upaljena umire
U omci od dima. Svaka nit na svetu
Pocrni. Svinuta leđa moje majke
Sada su drevni kamen.
Sada ispod svega što je
Meko, nežno i podatno
Njezin oštar mali jezik bdi.
Pripazi,
Ili ćeš zbog nje
Zavikati u snu.

Čudo od deteta


Odrastao sam nagnut
nad šahovskom tablom.
Voleo sam reč završnica.
Svi moji mali rođaci
izgledali su zabrinuto.
Bila je mala, ta kuća
pokraj rimskoga groblja.
Avioni i tenkovi
drmusali su joj okna.
Neki penzionisani profesor astronomije
naučio me je toj igri.
To mora da je bilo 1944.
U garnituri koju smo koristili,
boja je bila skoro zguljena
s crnih figura.
Nedostajao je beli kralj
pa je morao da bude nečim zamenjen.
Kažu mi, ali ne verujem
da sam tog leta video ljude
obešene o telefonske bandere.
Sećam se da mi je majka
često pokrivala oči.
Umela je nekako da mi najednom
ututka glavu pod svoj mantil.
I u šahu, govorio mi je taj profesor,
majstori igraju pokrivenih očiju,
oni veliki i na poviše tabli
u isto vreme.

Crvena pomorandža


Tako je mračno da je moguće
da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.
U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.
Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.
To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.

Ljudi obožavani zbog svoje svireposti


Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?
Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.
Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.
Moj zamor od epskih proporcija
Sviđa mi se kada ubiju Ahila
pa čak i druškana mu Patrokla
i onu usijanu glavu Hektora
i kad je celokupna grčka i trojanska jeunesse d oree
manje više stručno poklana
tako da je najzad mir i tišina
(bogovi su za trenutak zavezali)
može se čuti kako peva ptica
i neka ćerka pita majku sme li da ode do izvora
pa naravno da sme
tom finom malom stazom
što vijuga kroz maslinjak.

1938.


Те godine su nacisti umarširali u Beč,
Supermen se prvi put pojavio u Action Comics,
Staljin je tamanio svoju braću revolucionare,
Prvi Dairy Queen restoran otvoren je u Kenkakiju, Ilinois,
Dok sam ležao u svojoj kolevci i zapišavao pelene.

„Моrа da si bio divna beba", pevao je Bing Krozbi.
Pilot kog su novine prozvale „Pogrešan smjer" Korigen
Poleteo je iz Njujorka prema Kaliforniji
Ali je, umesto toga, sletio u Irsku, dok sam posmatrao svoju majku
Kako iz svoje plave spavaćice izvlači dojku i postaje mi sve bliža.

Tog septembra uragan je čitav jedan bioskop
U Vesthempton Biču oduvao u more.
Ljudi su se pribojavali smaka sveta.
Riba za koju se verovalo da je izumrla pre 70 miliona godina
Pojavila se u mreži južnoafričkih ribara.

Ležao sam u kolevci dok su dani postajali hladniji i kraći,
I prvi teški sneg je pao preko noći
Ispunjavajući moju sobu tišinom.
Verujem da sam još dugo, dugo slušao svoj plač.

Čarls Simić: Školu života sam izučio na beogradskim ulicama
Melanholija burnih ljubavnih noći, nazgled naivne dileme o opstajanju, delići lepote u surovoj svakodnevici…bile su neke od tema pesama Čarlsa Simića koje je cenjeni američki pesnik srpskog porekla sinoć čitao publici u beogradskom Domu omladine.

Sala Amerikana bila je ispunjena poštovaocima poezije jednog od najznačajnijih svetskih pesnika koji u Beogradu boravi peti put od kada je zajedno sa porodocom 1952. godine otišao u SAD.

U svečanoj tišini Simić je čitao svoje pesme na engleskom jeziku, dok ih je u prevodu na srpski interpretirao Dejan Đurović.

Simić se posle čitanja pesama, u razgovoru sa Vesnom Roganović koja je prevodila njegove pesme, prisećao detinjstva na beogradskim ulicama.

– Istina je da sam školu života izučio na beogradskim ulicama, pre nego što sam se zainteresovao za bilo kakvo formalno obrazovanje. Kada sam 1982. godine došao iz Amerike u Beograd, komšije su mi kazale: ‘Jadna ona tvoja majka sa tobom za vreme Drugog svetskog rata. Samo je vikala za tobom po ulici’. Bio sam dete i ignorisao sam molbe roditelja da ne idem dalje od kapije. Naučio sam život rano na beogradskim ulicama. Svašta sam video na tim ulicama za vreme rata – rekao je Simić.

Slavni pesnik je uz osmeh “priznao” publici u Domu omladine da je bio loš đak u gimnaziji: “Ponavljao sam drugi razred gimnazije, jer sam bežao iz škole i išao da gledam filmove u bioskopu ‘Balkan'”.

– U tom bioskopu su prolazili pacovi ispred platna i po sali za vreme projekcija filmova…Iz gimnazije su na kraju poslali kući policiju, kako bi obavestili moju majku kako sam neodgovoran đak. Sve naše komšije su mislile da ću na robiji da završim – pričao je Simić.

O svojim interesovanjima za literaturu Simić “krivi” veliku biblioteku njegovog oca.

– Tu sam otkrio knjige. U emigraciji ste jako usamljeni, a mi smo pre Amerike bili u Parizu godinu dana i tamo sam čitao. U tamošnjoj gimnaziji se opet nisam proslavio. Profesor Bertan je sa zadavoljstvom čitao moje ocene: Algebra – nula, jezik – nula…sve nule. Mislio je ‘ovaj mali balkanac je niža rasa’ i sa zadovoljstvom je čitao te ocene. Kasnije sam stigao u Ameriku i shvatio da bez obrazovanja nema ništa – kazao je Simić.

Cenjeni pesnik i esejista prisećao se i školskih ferija provedenih u selu Belanovica odakle je bila familija njegove majke.

– Leti sam bio kod dede u Belanovici, strašno sam mrzeo što moram da delim raspust sa nekim seoskom klincima koji nikada nisu videli ni jedan film. Bio sam pravi beogradski snob. Ipak nije bilo loše gledati prasiće, kokoške, guske… Na sreću 1973. godine dobio sam posao na Univerzitetu u Nju Hempširu i kupili smo kuću blizu tog mesta. Opet sam bio uz krave, prasiće, guske…sve domaće životinje i poneku divlju kao što su medved ili lisica. Jako volim to mesto, moju američku Belanovicu. Deca su mi odrasla tamo – kazao je Simić.

Njegova prvobitna ambicija je bila da bude slikar ali ga je druženje sa nekim prijateljima koji su se razumeli u savremenu literaturu odvelo u poeziju.

– Moji roditelji su se razveli i nije mi bilo lako…Sa 18 godina sam našao posao, a uveče išao na Univerzitet. Počeo sam da pišem ali nikome nisam pričao da sam pesnik. Tu moju tajnu je znalo tek nekoliko prijatelja. Prvu knjigu sam objavio 1959. godine i tako je počelo – seća se Simić, prenosi Tanjug.

Autor:gloria.rs

Vilijam Mervin zamolio da ga zamenim, jer je sa devojkom hteo da poseti neki manastir. Pošto je bio stariji i mnogo poznatiji od mene, i pošto sam bio njegov obožavalac, nisam mogao da odbijem i otišao sam na skup, a da nisam imao pojma šta ću da kažem. Na moje zaprepašćenje, ostali učesnici su došli dobro pripremljeni, citirajući brojne beleške ili, u slučaju jednog sovjetskog pesnika, čitajući poduži kucani tekst smelih predviđanja o zlatnom dobu poezije u tada već komunističkom svetu, koji će prvi put u istoriji živeti u slozi.
Došao je red na mene, iako sam bio u takoreći komatoznom stanju od neprekidnog pijenja, pušenja i pričanja otkad sam došao na festival, nakon 24-časovnog putovanja iz San Franciska, na kojem nisam oka sklopio. Međutim, kako su me razbudile brbljarije prethodnog govornika, rekao sam da je predviđanje budućnosti poezije potpuno gubljenje vremena, jer se poezija u suštini nije promenila za proteklih dvadeset pet vekova, pa verujem da neće ni u narednih sto godina. Budući da sam samo za toliko imao snage, zaćutao sam i do kraja nisam otvarao usta. Što se tiče mojih sagovornika, mislim da niko od njih nije odgovorio na ono što sam rekao, samo su nastavili da se prepiru o budućnosti poezije.
To što sam tada rekao iznenadilo je i mene, kao što je verovatno iznenadilo i ostale u sali, jer tada sam bio poznat kao nadrealistički pesnik, neko ko rutinski veliča avangardu. Moji prijatelji i ja bili smo kao stari marksisti, ubeđeni da razumemo istorijske zakonitosti. Bili smo sigurni da je apstraktno slikarstvo naprednije od figurativnog, da je slobodan stih superiorniji od metra i rime. Za mene je novina bila ključni preduslov umetnosti, kao što je i danas. Slagao sam se sa Volasom Stivensom, koji je napisao da čovek:

Živi u toku, ne na čvrstom kamenu.
Čvrstina je bila era, period
Sa odgovarajućim, mahom engleskim nameštajem
Kontrolisana nadanjem u Božić.
Za njega je istorija bila proces u kojem nijedna zamisao stvarnosti nije konačna, a poezija je bila deo te progresivne metamorfoze stvarnosti. Pesnik koga vredi čitati živi u sadašnjici, koja se konstantno menja u nešto drugo. Ono što je juče uspevalo u poeziji danas ne uspeva, tako da pesnik nema izbora nego da nađe načina da se suoči sa vremenom u kome živi. Međutim, ono što se ne menja jeste da smo mi još uvek isto što smo bili i vekovima ranije, umovi koji u sebi traže tragove za odgonetanje smisla svog postojanja, povremeno zaprepašćeni jer su živi, ali ipak uvek svesni sopstvene smrtnosti.

Značenje toga što sam rekao u Strugi shvatio sam mnogo godina kasnije, dok sam jednog lepog majskog popodneva stajao na uglu 5. avenije i 42. ulice u Njujorku, i čekao prijatelja koji je kasnio. Bilo je pet popodne, vreme kada se kancelarije prazne i hiljade ljudi kuljaju na ulice na putu ka železničkoj ili autobuskoj stanici. Prethodnih sat vremena proveo sam u obližnjoj knjižari, čuvenoj po tome što je držala sve najnovije književne časopise i zbirke pesama, listao sam knjige i tu i tamo čitao poneku pesmu. Stojeći na zakrčenoj raskrsnici, iznenada sam pomislio da drevna grčka pesnikinja Sapfo, kada bi videla ovo što ja sad gledam, ne bi ništa razumela, ali bi se strašno preplašila. Međutim, da može da vidi pesme koje sam upravo čitao, samo bi znalački klimnula glavom, jer poput njenih pesama, mnoge od tih novih pesama govorile su o patnjama i radostima nekog ljudskog bića. Nepoverljive prema svakoj zvaničnoj istini, one drsko proglašavaju sopstvenu istinu, nesigurne i zabrinute za osobu čiji život opisuju. Ovaj glas, koji bi Sapfo prepoznala, tiho nam se obraća u pesmama od nastanka lirske poezije.

Averzija prema utopijskom mišljenu potiče iz mog odrastanja u komunističkoj Jugoslaviji. Slike Marksa, Staljina i maršala Tita visile su nad tablom u mojoj učionici, a njih trojica su samouvereno gledali u budućnost. Učitelji su nam govorili kako imamo sreće što živimo u društvu koje će hiljadama godina biti uzor ostatku čovečanstva. Baka me je kod kuće pelcovala protiv svakog sličnog verovanja, jer je preživela dva svetska rata, austrijsku i nemačku okupaciju, i građanski rat, i ko će znati kakve još nesreće koje su snašle našu porodicu u prethodnom veku. Ona se, poput moje majke, nije nadala ničemu dobrom od budućnosti – samo većoj bedi, novim bombama i još strašnijoj patnji. Nijedna od njih nije verovala u zagrobni život, iako su poticale iz stare svešteničke porodice. Prizivale su Boga kada bi čule lošu vest, krstile se kad bi nas snašla neka sreća i palile sveće za mrtve u crkvi, ali bi vas sažaljivo pogledale ako biste ih pitali da li veruju u raj i pakao.
„Poezija živi u sopstvenoj trajnoj utopiji“, napisao je Vilijam Hazlit, veliki britanski esejista romantizma. Uprkos svemu što sam rekao, mislim da je u pravu. U odnosu na budućnost, pesma je kao poruka zatvorena u bocu i bačena u more. Pisanje pesme je čin nesagledive, skoro iracionalne nade da će neka slika, metafora, stih ili glas iz nje imati dugovečni, posthumni život. „Pesma želi da dotakne Drugog, taj Drugi joj je potreban“, govorio je Pol Selan. Što se ponekad i desi.

Mladić iz nekog gradića u Patagoniji ili Kanzasu čita starog kineskog pesnika u knjizi iz biblioteke, i zaljubljuje se u pesmu, koju neprekidno čita dok pada letnja noć. Sa svakim novim čitanjem, on oživljava glas mrtvog pesnika. U jednom nezaboravnom trenutku, on iskoračuje iz svog skučenog identiteta i ulazi u život nepoznatih ljudi, vidi svet njihovim očima, oseća to što su oni nekad osećali, i misli ono što su oni jednom mislili. Ako poezija nije najveći utopistički projekat koji su ljudi ikad smislili, stvarno ne znam šta jeste.

NYRBlog
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net,

Uteha neobjašnjivog

Prikaz knjige pesama Jane Prikryl „The After Party / Zabava posle žurke“, Tim Duggan Books 2016.

U poslednjih tridesetak godina u Americi je napisano toliko poezije da čak i najpasioniraniji čitaoci, u koje ubrajam i sebe, teško mogu da postignu širok, obuhvatan pregled hiljada pesama koje su za to vreme objavljene u knjigama i književnim časopisima. Nije uvek bilo tako.

Pedesetih godina prošlog veka američka poezija je bila barica sa nekoliko krupnih riba oko kojih su plivale manje, pa je bilo lako videti ko koga podražava, čije potomstvo raste a čije je bolešljivo. Naravno, bilo je i onih koji su se durili po muljevitom dnu i odbijali da se izjasne, ali njih uglavnom nismo računali.

Sa bitnicima je došlo do ogromne promene. Oni su tako uzburkali vodu da su čak i srednjoškolci čitali Allena Ginsberga i Lawrencea Ferlinghettija. Zahvaljujući njihovoj popularnosti, barovi i kafići su uveli čitanja poezije, a koledži i univerziteti su se uskoro poveli za njima i počeli da pozivaju nove pesnike da studentima čitaju svoju poeziju i možda ostanu kao nastavnici kreativnog pisanja. Danas, kada mnogi ljudi koji su završili kurseve pisanja – a iz godine u godinu ih je sve više – objavljuju svoje zbirke, teško je poverovati da knjiga pesama može biti sasvim originalna, ali i to se ponekad desi.

Poezija je kao stari sat koji povremeno prestane da kuca i mora žestoko da se prodrma da bi proradio: ako to ne upali, mora se rasklopiti i ponovo sastaviti nakon što mu se zupčanici očiste, podmažu i osposobe za kretanje. Za razliku od sajdžija, pesnici popravljaju svoje pesme tako što iza sebe ostavljaju one delove koji su se posle više vekova upotrebe pokazali nepotrebnima za njihovo funkcionisanje. Koliko god to izgledalo neverovatno, lirski pesnici još uvek koriste sprave stare više hiljada godina, popravljaju ih i usavršavaju i ne žure da ih se otarase. Zato se poezija stalno menja, a ostaje ista.

Da nije tako, kako bismo danas još uvek razumeli stare grčke, rimske i kineske pesme, divili im se i u njima se prepoznavali iako ne znamo ništa o svetovima u kojima su živeli njihovi pesnici? Dok sam čitao pesme Jane Prikryl, pomislio sam da bi ih William Blake i Emily Dickinson razumeli bez većeg truda.

Moljac
Nova istraživanja nagoveštavaju da leptiri i moljci sa sobom nose mentalni prtljag zaostao iz njihovog života u fazi larve. (Science)

Rado bi se poveo za svojim novim ja
ali sećanja sede u njemu i bodu ga svojim pogledima.

Ponekad neki miris nagovesti novu
ideju i on poleti
ali to se ispostavi kao tek još jedna zadata forma.

Pomisli da bi let bio pravo rešenje,
moć da se sve proseje kroz vazduh
a svaka misao ostavi na njenom starom mestu,
zajedno sa svim neprijateljstvima.

Strese se i krila
vrlo precizno zatrepere,
priroda će morati da se zadovolji onim što je stvorila,
njemu čak ni malodušnost ne ide od ruke
bez paradiranja otmenošću.

Delo pesnika je stecište uticaja, bilo vešto prikrivenih, kao što je Keats u Stevensovim ranim pesmama, ili jasno vidljivih, kao što su Laforgue i neki njegovi francuski savremenici u Eliotovoj poeziji iz prve decenije 20. veka. „Moljac“ može da nas podseti na druge pesme (pomislio sam na Whitmanovog „Nemog strpljivog pauka“), ali nema očiglednih uticaja. Odakle dolazi originalnost u poeziji? Iz petljanja s nekim starijim poetskim modelom. Iz uočavanja njegovih mana zajedno s njihovim čarima. Iz trezvenog razmišljanja i iz slepog pipanja u mraku. Iz bogzna i iz vrag bi ga znao čega. Izvestan stepen nepoštovanja uzora uvek je tu. Klečanje pred remek-delom (video sam jednom čoveka kako kleči pred El Grekovim Hristom na krstu kome se dive dva darodavca) ne vodi daleko.

***

Jana Prikryl je rođena u komunističkoj Čehoslovačkoj, u sumornom industrijskom gradu Ostravi, nekoliko kilometara od granice sa Poljskom. Imala je pet godina kada su njeni roditelji prijavili svoje redovno kampovanje u Dalmaciji u Jugoslaviji, preko koje su mnogi njihovi sunarodnici bežali na zapad. Stigli su u Zagreb, gde su otkrili da mogu da dobiju turističku vizu za Austriju koja važi četiri dana i „legalno“ prešli granicu mada je njihov pasoš važio samo za Jugoslaviju i mada su mogli biti uhvaćeni i poslati kući, gde bi njeni roditelji završili u zatvoru. Uspeli su da se provuku i dospeli u Kanadu. Jana je stekla diplomu na Univerzitetu Toronta i živela je u Dablinu pre nego što se preselila u Njujork, gde je magistrirala na Univerzitetu Njujorka u oblasti kulturne kritike.

Zato nije nije neobično što se u njenim pesmama izmenjuju zemlje i što su ljudi koje u njima susrećemo apatridi. Iako se pominju roditelji, braća i sestre, muževi i ljubavnici, često nemamo pojma ko su oni. Prikryl nam malo kaže o njima i čitanje nekih njenih pesama liči na ulazak u bioskop usred filma o kome ništa ne znamo, pa pokušavamo da shvatimo šta se događa na platnu; u početku smo iznervirani što odgovor ne stiže, a onda nas postepeno očarava misterija svakog lica i svakog zbivanja, nezavisno od konteksta. Za razliku od pesnika koji žude da svoje čitaoce nadugačko i podrobno obveste o ličnom životu, ova pesnikinja je diskretna. Ona ostaje verna neodređenosti naše egzistencije, onog stanja svesti u kome sve što činimo ili trpimo ima višestruko značenje, i kloni se da izabere jedno na uštrb ostalih i zanemari poeziju koja uz njih ide.

Najpre sam naišao na njene eseje o filmu i fotografiji u The New York Review i Nation, a potom i na pesme u The Paris Review, The New Yorker, London Review of Books, i drugim uglednim publikacijama. Zabava posle žurke je njena prva knjiga pesama. Podeljena je na dva dela; prvi čine 32 pesme, neke sa intrigantnim i nepristupačnim naslovima kao što su „Pisma Georgea Kennana i Johna Lucasa, prošarana nekim mojim snovima“, „Vestalka Claudia Quinta vuče čamac sa statuom Kibele Benvenuta Tisija“ i „Ne ide dok čitam Dnevnik žalosti i Svetlu komoru Rolanda Barthesa“. Evo jedne pesme jednostavnijeg naslova, ali zanimljivog zapleta:

Ontarijski gotički roman
1.

Patuljasti javor mi je privukao pažnju
na zlokoban način, ljubičasto,
tamnoljubičasto lišće – kao izlizane rukavice
što pokretom poručuju „Ne brini, ne brini“,
među lebdećim albino košarkaškim loptama hortenzija
među ostalim biljkama što su ih ljudi odgajili
kao lažne trepavice oko oka
što onda celog leta hvataju oblake
i sve drugo što prolazi pa i,
moramo pretpostaviti,
ravnodušan izraz
na licu putnika koji baca pogled kroz prozor.

2.

Na pola puta se prešao na zadnje sedište
da se pridruži svojoj ženi i meni. Ne treba ni da vam pričam
koliko sam se istegla, kako mi je ruka bila uklještena
između vozačevog sedišta i vrata
dok sam vrhovima prstiju upravljala volanom,
u tom kraju gde su putevi preuski i za jedna kola.
Opsednuta brigom da nas ne ubijem
nisam odgonetala zašto je hteo
da preuzmem volan; zaokupljao me je saobraćaj,
stvar što je razjapila gubicu, a pozadi
njih dvoje su
šaputali u svom kutku,
na vrlo malom prostoru,
manjem nego što je bi bilo u redu,
pa sve manjem i manjem, i dahtali od šale koju je pokrenuo.

Poezija je vizuelna umetnost jednako kao što su to slikarstvo i fotografija. Čitamo poeziju iz istog razloga iz koga odlazimo da se provozamo, da vidimo sveže vidike. Slike su mamac, one nam zarobe svest, ožive naša sopstvena sećanja i pokrenu našu uobrazilju. Obratite pažnju na niz slika što prate  „patuljasti javor“ koji u prvom stihu pesme primećuje neidentifikovani govornik; svaka je sve čudnija i strašnija od prethodne, od ljubičastih listova kao izlizanih rukavica koje nam pokretom govore „Ne brini“, do cvetova hortenzije što lebde kao albino košarkaške lopte, a sve se odvija usporeno i kulminira u biljkama nalik lažnim trepavicama oko očiju i ravnodušnom pogledu posmatrača koji baca pogled kroz prozor – ljudi se prisećaju takvih slika u trenucima pre saobraćajnih udesa.

Druga strofa čini zaplet složenijim. U kolima je, čini se, troje ljudi, dve žene pozadi i muškarac koji vozi (ili je možda zastoj u saobraćaju?), a onda se on pridružuje svojoj ženi pozadi i prepušta naratorki da uhvati volan najbolje što može i upravlja autom vrhovima prstiju dok se njih dvoje stiskaju u kutku pored nje, šapuću i maze, dahćući od farse koju je muškarac pokrenuo i dok ih saobraćaj napada „razjapljene gubice“. Izostavljajući mnogo detalja, Jana Prikryl poziva svoje čitaoce da izvedu ostalo (kao što sam ja učinio) jer želi da im prenese osećanje da se sve zbiva u trenutku panike kakvu svakako oseća žena koja se bori da održi kola na putu i ne dozvoli da svo troje poginu.

„Gotički“ u naslovu evocira, naravno, atmosferu napetosti i horora koja prožima priče tog žanra strave i užasa. Ali ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da situacija opisana u pesmi nije samo jeziva već i ludo komična: žena koja rukom priklještenom između vozačkog sedišta i vrata upravlja kolima držeći volan vrhovima prstiju dok su putnici zauzeti ljubavnom predigrom kao da je izašla iz nekog kratkog filma Bustera Keatona.

***

Pesme Jane Prikryl su drugačije zahvaljujući načinu na koji ona remeti ili sasvim izostavlja hronologiju događaja, zamagljuje identitete, naglo prelazi s jedne scene na drugu bez objašnjenja i prepušta čitaočevoj uobrazilji da premosti praznine. U početku nam to izgleda kao izazov sa kojim nismo spremni da se rvemo u poeziji, ali kad je neko vreme čitamo, naviknemo se. Evo još jedne njene divne pesme o muškarcu koji jednoj ženi piše ceduljice za vreme pogreba i pravi planove za njihov susret.

Mesto kao svako drugo
Na pogrebu političara koji je umro mlad
Čekala sam. Urolane kao štapić bile su u mojoj ruci

maramice ožalošćenih,
koje nisam bacila kao što je trebalo,

neke s tvojim naškrabanim porukama meni.
Kako su me našle u toj gomili, nemam pojma,

kao ni da li je blajhana plavuša tvoja žena
i da li ja imam muža.

Sedeli smo dovoljno blizu da
zamenimo noževe i viljuške – ostatke sale za ručak

Plavuša ti se pela u krilo
i igrala se dugmetima na tvom kaputu.

Onda smo svi ustali i kretali se više vrtložno
nego kao muzičke stolice. Ti na dalekom kraju gozbe.

Tad si mi napisao te porukice, jednu za drugom,
koje su u mojoj ruci otvrdle u štampana slova.

Povremeno sam te nalazila očima
i ukrstili bismo poglede kao protivnici u šahu.

Kosa ti je još bila gusta i tamna,
nisam brinula da li izgledam starije.

Dok sam te čekala napolju, stežući maramice
i čupkajući pramenje trave, predstavilo mi se

rame tvog prijatelja. Rekao mi je da živiš u ovom gradu
i da te ne smeju videti kako odlaziš sa mnom.

Klimnula sam glavom i šmugnula u salon s panelima
gde je on ležao bez svesti na linoleumu.

Složio se da me odvede na filmski festival.
Bićeš tamo u mraku s nepoznatim ženama i muškarcima,

zadubljena u slike poštenije od ovih,
ako te ikad ponovo nađem.

Prikazujući knjige Pauline Kael i knjige o njoj u The New York Review, Prikryl kaže da je filmsku kritičarku „privlačila komedija zato što ona uvek nalazi prečice do strašne istine“. Mislim da se to može reći i o Jani Prikryl. Ako se „Ontarijski gotički roman“ graniči s farsom, ovo je suptilniji humor, više o mogućnosti romantične veze nego o mogućnosti stvarnog saobraćajnog udesa, više pokušaj muškarca i žene da zakažu sastanak na sahrani političara koja je krenula u pogrešnom pravcu. Jana Prikryl ima oko za satiru. Ona izbliza posmatra ljude. Ova pesma je nalik dobrom ogovaranju, puna sočnih vizuelnih detalja. Njen vrcavi humor me podseća na Dorothy Parker, duhovitu gospođu koja je jednom nekom rekla: „Nemojte me gledati tim tonom“.

Pored mešanja epoha, zemalja i civilizacija, pesme u knjizi Zabava posle žurke veoma se međusobno razlikuju po načinu na koji su napisane. Ako bih nabrajao neke od najboljih – „Pisma Georga Kennana i Johna Lucasa, prošarana nekim mojim snovima“, „Braća i sestre i polubraća i polusestre“, „Prevrnuta pesma za fluorisane gospođe iz škole u Plezent Veliju“, „Oluja“, „Stanley Cavell pravi predah na Aventinu“, „Pričati o promenjenim telima“, „Njujork Njujork“ i „Krekeri“ – bilo bi mi teško da precizno pokažem šta im je zajedničko osim prodornog intelekta uvek budnog za čudnovatost naših života kao i za naše otuđenje od samih sebe, i oka „prijemčivog za utehe/analogije“, kao što pesnikinja kaže u drugoj pesmi. Evo soneta koji govori o jastuku na kom pesnikinja spava i o njihovom zajedničkom položaju apatrida: