Dvjesto dana nesrećnog Jovijana

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prelaskom rijeke Tigris, granice Rimskog Carstva i Persije, rimsku vojsku kao da je stigla kletva porušenih domova na njihovom osvajačkom pohodu. Suviše dugo traje opsada i otpor Persijanaca, a u jednom sukobu sa njima hrabri car Julijan smrtno je ranjen.
Tribuni i najviši oficiri u legiji, okupljeni da izaberu novog cara, nisu ni slutili da će da budu svjedoci najčudnijeg izbora u istoriji Rima. Ogroman šator u kome su se nalazili bio je okružen legionarima koji su sa nestrpljenjem očekivali odluku tribuna. Odjednom su se začuli povici: "Jovijan, Jovijan ... " od grupe legionara iz zadnjih redova. Prečuvši ime, pomislili su da bučni legionari uzvikuju ime cara Julijana u znak posmrtnog pozdrava i sa odobravanjem, podignutih ruku, to prihvatili. Ono što će se potom dogoditi uvjeriće tribune kako nedisciplina i neozbiljnost legionara postaju opasna zbilja.
Okružen legionarima, među kojima su najbrojniji bili Gali i Iliri, pred njih je stupio dostojanstveni dugajlija u odori komandanta carske garde. Tek tada su shvatili da su svojim odobravanjem ovog čovjeka imenovali carem. Ali, nesporazum više nije mogao da se ispravi jer su i ostali legionari gromoglasnim skandiranjem prihvatili novog imperatora.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tako je 26. juna 363. godine Jovijan Avgust, rodom iz Singidunuma, postao novi rimski imperator, kako je zapisao njegov savremenik, istoričar Amijan.
Njegovim izborom kao da počinju sudbonosni dani za Rimsko Carstvo, ali i za cara Jovijana, čovjeka vesele i blage naravi. Već prvi dani vladavine počeli su veoma burno. Jedan od legionarskih oficira, koji je od ranije bio u sukobu sa njim, u strahu od osvete prebjegao je Persijancima i caru Saporu otkrio tajnu o smrti cara Julijana, njihovog protivnika.
Ohrabreni Persijanci kreću u napad na Rimljane koristeći svoje tajno oružje - slonove - koji prave pravu pometnju u redovima rimske vojske. Rimljeni uz velike gubitke uspjevaju da se izvuku i dođu do rijeke Tigris. Prvi okršaj prošao je ne baš slavno za novog cara. Uz pomoć Saracena, Persijanci ne ostavljaju na miru Rimljane i oni moraju da se povlače dalje. Pontonski most od volujskih mješina je popustio i tako su mnogi, pošto nisu znali da plivaju, ostali u Tigrisu.
Iste noći, car Jovijan je odredio grupu Germana i Gala, dobrih plivača, da pod okriljem mraka preplivaju rijeku i napadnu Persijance. Napravili su stravičan pokolj. Lukavstvo je uspjelo i car Sapor šalje izaslanike da pregovaraju o miru, ali pregovori su se otegli.
Pored nediscipline, u redovima Rimljana pojavila se i glad. Car Jovijan je kasno shvatio da je otezanje pregovora u stvari lukavstvo cara Sapora pa je odlučio da se povuče. Uz strašne napore, oskudjevajući u hrani, stigao je do ruševina prastarog sumerskog grada Ura i smjestio se u jednoj tvrđavi iz koje šalje izaslanike da po Iliriku i Galiji objave njegov izbor za imepratora. Put ih je vodio i kroz Sirmijum (današnja Sremska Mitrovica) da bi predali povelju kojom Jovijan svog tasta Licijana imenuje magistrom konjice i pješadije i zadužuje ga da ide u savezne provincije i spriječi mogućnost pobune.
Iako su se legije cara Jovijana oporavile u tvrđavi Ur, Persijanci su ih opet prinudili na povlačenje, mučno i dugo, sve do grada Pilibe u koji nisu ušli jer je Jovijan znao da ga ne može odbraniti od Persijanaca. Nisu pomogla ni preklinjanja stanovnika Pilibe i nekih legionarskih tribuna pa je došlo do razdora među legionarima. Da zavede red, Jovijan je morao da pogubi svog imenjaka pisara Jovijana. Naredio je da ga bace u isušeni bunar i zatrpaju kamenjem.
Stanovnici Pilibe nisu željeli da sačekaju Persijance. Uz plač djece i kuknjavu žena napuštali su svoje domove i krenuli za vojskom u neizvjesnost. Car Jovijan podnosio je sve ovo veoma teško, piše istoričar i njegov saborac Amijan. Kao da se srdžba bogova sručila na njega u šta se uskoro i uvjerio. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjašnjivo je nestala tučana krigla iz ruke statue cara Maksimilijana. Grede u zgradi Senata počele su jezivo da pucketaju a na nebu se usred dana pojavila kometa. Sve ovo je bilo i previše za nesrećnog imperatora. Brzo napušta Antiohiju i stiže na Kapadokiju gdje se susreće sa izaslanicima koje je iz Ura poslao u Galiju i Ilirik. Ali, vijesti koje je dobio uvjeriće ga još jednom da bogovi nisu na njegovoj strani. Slaba utjeha bio je glas da ga je jedan dio Galije priznao za cara i poslao svoje predstavnike da mu se poklone.
U Ankari, sa sinom Veronijanom u kolijevci, prisustvuje ceremoniji dodjele počasne titule konzula. Djete je toliko plakalo da je svečanost protekla krajnje neugodno. I ovo je protumačeno kao loš predznak. Još jedan u zaista čudnom carevanju cara Jovijana. Iste noći stižu glasnici sa viješću da je njegov tast Licijan ubijen u jednoj pobuni.

Noć 17. februara 364. godine, biće poslednja u životu imperatora Jovijana. U zoru je nađen mrtav u svom krevetu. Zagonetna smrt objašnjavana je isparavanjima iz svježe okrečenih zidova a po drugima od lošeg uglja kojim je ložena peć u carskoj odaji.
Tako je car iz Singidunuma završio svoje kratko carevanje isto onako kako je i započeo - u mučnom povlačenju pred neprijateljem iz mjesta u mjesto donoseći njihovim stanovnicima samo nesreću. Nije doživio da ga sunarodnici vide kao rimskog cara, umro je daleko od rodnog mu Singidunuma - kod mjesta Šalun Kapsija, zapadno od Ankare. Njegova smrt kao da je označila početak raspada Rimskog Carstva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

17 rimskih imperatora rođenih u Srbiji

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rimski carevi - meštani Beograda, Niša, Smedereva, Sremske Mitrovice

Impresivni tragovi slavne Rimske Imperije (27.g. p.n.e – 476.g.) itekako su vidljivi na prostoru današnje Srbije gde je rođeno čak 17 rimskih imperatora. Ostaci veličanstvene imperije kriju tajne iz života rimskih vladara, ali i pobuđuju interesovanje istraživača rimske kulture za naše prostore.

Rimljani su nama ostavili da se ponosimo i pokazujemo pred svetom:

Viminacijum u blizini Smedereva, nekadašnjeg rimskog grada i vojnog logora bio je glavni polis nekadašnje rimske provincije Gornje Mezije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Feliks Romulijana - sedište cara Maksimijana predstavlja krunu rimske dvorske ahitekture u arheološkom nalazištu Gamzigrad.

Medijana – predgrađe antičkog grada Naissusa, rodnog mesta rimskog cara Konstantina, ponos je svih Nišlija.

Justinijana Prima - Caričin grad u blizini Leskovca gde je rođen car Justinijan.

Trajanova tabla i most i Dijana – sve nastalo za vreme vladavine cara Trajana. Tabla obaveštava o završetku radova na izgradnji vojnog puta kroz klisure Dunava, od mosta koji je sagrađen da bi se osvojila Dakija, ostao je samo masivan stub,a Dijana je jedno od najvećih i najbolje očuvanih rimskih utvrđenja na Dunavu.

Singidunum (današnji Beograd) bio je važno strategijsko mesto Rimljana.

Sirmium (današnja Sremska Mitrovica) jedna je od četiri rimske prestonice na teritoriji Srbije.

Red je i da se upoznamo sa onima koji su se rodili na srpskom tlu (većina ih je rođena u okolini današnje Sremske Mitrovice).

1. Konstantin Hlor (Constantius Chlorus)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nosio je nadimak Hlor zbog bledog lica, a poznat je po aferi sa ćerkom gostioničara - Helenom, koja mu je rodila sina Konstantina - jednog od najznačajnijih rimskih imperatora. Proslavio se nizom pobeda u Britaniji.

2. Licinije (Licinious)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Upravljao je Ilirikom, Trakijom i Panonijom. Istakao se u borbi sa Persijancima, ali ga je pogubio Konstantin Veliki, polubrat njegove žene.

3. Vetranije (Vetranio)

Iskusan vojnik i oficir koji se u Sirmijumu proglasio za cara, a završio kao običan građanin u Maloj Aziji.

4. Decije Trajan (Trajan Decius)

Brojne legende su ispredane o njemu, a pojavljuje se čak i u slovenskoj mitologiji kao bog (ili demon) Trojan. Inače, Trajan je od običnog oficira uspeo da postane rimski car.


[You must be registered and logged in to see this image.]

5. Aurelijan (Aurelian)

Borio se sa dvojicom rimskih vladara za prevlast i kada je postao car uspeo je da prevaziđe krizu tadašnjeg Rimskog carstva i uspostavi jedinstvo.

6. Prob (Probus)

Za vreme njegove vladavine prvi put je vinova loza zasađena van postora Italije i to na Fruškoj gori.

7. Maksimijan Herkulije (Maximianus Herculius)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bio je izuzetan u borbama protiv Karpa na Dunavu.

8. Konstantin II (Constantius II)

Dobio je titulu od oca i surovo se obračunavao sa ostalim naslednicima.

9. Gracijan (Gratian)

Bio je razvratan i odavao se raznim uživanjima zbog kojih mu je opadao uticaj u carstvu. Uspeo je da porazi Varvare na Balkanu.

10. Jovijan (Jovian)

Vladao je samo 8 meseci i ostao je upamćen po neslavnom miru sklopljenim sa persijskim kraljem, ali i kao jedini rimski car rođen u Beogradu (tadašnjem Singidunumu).


11. Hostilijan (Hostilian)

Živeo je u senci starijeg brata Herenija, nakon čije smrti su mu priznata prava na titulu.

12. Galerijus (Galerius)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedan od najvećih progonitelja hrišćana koji je pred smrt, izmoren teškom bolešću, izdao edikt o toleranciji prema hrišćanima. U tom periodu živeo je u svom gradu na prostoru današnjeg Gamzigrada.

13. Maksimin Daja (Maximinus Daia)

Postao je avgust uz pomoć svojih vojnika i progonio je hrišćane uprkos donetom ediktu o toleranciji.

14. Konstantin III (Constantius III)

Najpre istaknuti vojskovođa koji je rođen u Nišu, tadašnjem Naissusu, a onda i vladar.

15. Klaudije II (Claudius II Gothicus)

Bio je uspešan i poštovan vladar. Pobedio je Gote u bici kod Niša. On je naredio ubistvo hrišćanskog monaha za koga se smatra da je sveti Valentin.

16. Flavije Sever (Flavius Severus)

Bio je vojnik jedne balkanske provincije pre dolaska na vlast.

17. Konstantin I (Constantine I)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Defininativno najpoznatiji od svih rimskih vladara rođenih na teritoriji Srbije. Veliki reformator i prvi hrišćanski car postavio je temelje Vizantijskom carstvu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Didije Julijan

[You must be registered and logged in to see this image.]

Marcus Didius Severus Julianus (Milano, 30. januara 133. - Rim, 2. juna 193.), od 28. marta 193. do svoje smrti bio je rimski car.

Didije Julijan je rođen 133 godine u rimskoj plemićkoj porodici konzulskog ranga koja je u prvoj godini tri cara dala Otona. Djetinjstvo kao i svi drugi carevi prvo i drugog vijeka koji dolaze na vlast nakon nasilne smrti prethodnika provodi na carskom dvoru. Svojoj prvi posao u državnoj službi Julijan će dobiti uz pomoć majke cara Marka Aurelija. Vjerojatno 152 godine on se ženi s Aemilijom Clarom iz patricijske porodice Manlia koja će sljedeću godinu roditi njihovu jedinu kćer.

Zahvaljujući porodičnim vezama i vlastitoj sposobnosti Julijan se veoma brzo uzdiže u državnoj službi tako da prije smrti cara Marka Aurelija i svoje 48 godine on je već bio 3 puta guverner različitih provincija i dvaput konzul (175 i 179 godine). Njegov zadnji državni posao prije ubojstva careva Komoda i Pertinaksa je bio zapovjednik vatrogasaca grada Rima.

Kupovina Carstva

Ubistvo Pertinaksa od strane pretorijanaca je šokiralo i grad Rim i Carstvo. U panici zbog ubistva drugog cara u manje od četri mjeseca veliki broj senatora i plemića je napustio grad kako bi onemogućili pokušaj da baš oni postanu novi carevi. Ta situacija je iznenadila pretorijance kojima su pokušaji da "pronađu" novog cara neočekivano propali. U toj situaciji oni se odlučuju na prodaju Carstva osobi koja ponudi najviše novca. Kako se kod njih već nalazio gradski perfekt i otac Pertinaksove žene Sulpicianus koji je tamo došao po naređenju sada pokojnog cara u pokušaju da ih smiri pretorijanci su samo čekali drugog natjecatelja koji je uskoro došao u liku Didije Julijana kojeg su na kraju i izabrali u strahu da bi Sulpicianus mogao osvetiti muža svoje kćeri.

Taj izbor Didije Julijan je platio obećanjem da će svakom pretorijancu dati 25,000 sestercija. U stvarnosti zadnja ponuda Sulpicianus-a je bila 20,000 ali mu nije bilo dopušteno dati ponudu od 30,000

Car

Prvi potez novog cara je bio da sebi da pojačanu vojnu zaštitu. Da li je to bilo u strahu od ubojstva ili reakcije naroda kada se otkrije da je kupio Carstvo danas se više ne može si sigurnošću utvrditi. Dok je tako pod vojnom zaštitom išao po ulici prema carskoj palači u oštroj suprotnosti s rimskom tradicijom narod mu nije davao čestitke ili vikao najbolje želje nego prokletstva zbog načina na koji je postao car. Na natjecanjima u Circus Maximus narod je javno pred carem pozivao generala Niger-a do dođe iz istočnih provincija kako bi spasio Carstvo.

U takvoj situaciji sva tri glavna rimska generala (Albin, Niger i Sever) se bune i proglašavaju sebe osvetnicima dobrog cara Pertinaksa. Kao da to nije bio dovoljno veliki problem novom caru i pretorijanci su postali nezadovoljni kada su uvidjeli da Julijan ne može isplatiti obećani novac. Bez obzira na sve to car odlučuje da okupi senat kako bi generala Severa koji mu je s svojom vojskom najbliži proglasio državnim neprijateljem, a ujedno je izdao naređenje da se pretorijanci i ostali vojnici na području Italije mobiliziraju i pripreme za borbu.

Ta nada za borbu Didije Julijana je ipak ubrzo bila uništena kada je postalo očito da se nitko ne želi za njega žrtvovati. U očaju zbog svoje situacije nekoliko dan a prije ubojstva on saziva senat kako bi od njega zatražio da postane pregovarač u dogovoru oko svoje abdikacije u korist Severa, ali jedini rezultat postaje glasovanje kojim će senat proglasiti Sever-a novim carem. Tokom sljedeće noći, Didije Julijan je ubijen od strane vojnika poslanog od novog cara.

Posljedice

Proglašavanje Didije Julijana rimskim carem i njegova smrt ostavljaju strahovite posljedice po Rimsko Carstvo. August i svi njegovi nasljednici posvećivali veliki pažnju kontroli vojske koja je bila smatrana jedinim faktorom koji trajno može uništiti državu. U dugogodišnjim građanskom ratu koji će uslijediti pobjednik će postati Septimije Sever koji će državnu vlast premjestiti iz palače u glavni vojni stožer čime počinje kraj principata stvorenog od Augusta



wikipedija

Elagabal

[You must be registered and logged in to see this image.]

Elagabal

Elagabal (lat. Elagabalus ili Heliogabalus) rimski car (203. - 11. ožujka 222.) znan i kao Heliogabal ili Marko Aurelije Antonin.

Rođen kao Avit Varije Basijan, bio je podrijetlom Sirijac, sin Julije Simiamire i Seksta Varija Marcela, te je već od najranijih dana služio orijentalnom bogu El-gabalu u svome rodnome gradu Emesi.

Uspon na tron

Godine 217. ubijen je car Karakala i za novog cara postavljen je pretorijanski prefekt Opelije Makrin. No bogata Julija Meza, Karakalina tetka s majčine strane, uspješno je potplatila Treću Legiju koja ja za cara postavila njezinog najstarijeg unuka, Varija Basijana. Makrin je pobjeđen u bitci kod Antioha 8. lipnja 218. g., te je tako na prijestolje stigao Elagabal i započeo skandalima prožetu vladavinu.

Elagabal je postao rimski car sa samo 14 godina, te još naviknut na svoj svećenički život u Emesi, nije znao u što se upušta. O samom gradu Rimu je znao malo. Legenda kaže da je, kad je stigao u grad, zatražio da mu se sakupi sva paučina iz grada. Car se kladio sa svojim društvom kako će mu skupiti 1000 libri paučine (libra iznosi nešto manje od pola kila). Nemalo se iznenadio kada su mu donijeli 10 000 libri paučine.

Religijske kontroverze

Car je malo mario za rimske religijske običaje, bolje je reći da ih nije shvaćao a niti se trudio, jer je bio uvjeren u moć njegova boga El-gabala. Spisi bilježe njegovo nepojavljivanje na raznim religijskim festivalima, kako i njegovo prisiljavanje senatora da skupa snjim štuju samo jednog boga, onog njegovog. Rimska je religija, istini za volju nastala, na temelju ostalih, te su mistični kultovi poput Mitrina bili izrazito slavljeni, no ono što je smetalo vladajućim slojevima, a kasnije i onim potlačeni je Elagabalova netolerancija i nametljivost. Ipak sam car nije mislio da čini išta loše, on je samo činio ono što su ga odmalena učili, a uostalom on je bio adolescent, tek na pragu puberteta, u biološkoj nemogućnosti da se prilagodi svim tim raznim i drukčijim običajima.

Ono za što je razljutilo stanovnike Rima bila je provokacija koja je prelila čašu. Car Elagabal oženio je Vestalku, svećenicu rimskoga najsvetijeg kulta Veste koja je morala ostati nevina i čista do kraja pontifikata. Ako bi na ikoji način prekršila svoj zavjet bila bi u praksi živa pokopana. Ta se Vestalka zvala Akvileja Severa te mu je bila neka dalja rođakinja.

Seksualni skandali

Elagabal Antonin je ipak bio i ostao najpoznatiji po svojim seksualnim tabuima. Postoje zapisi da je uživao u grupnom seksu, poglavito favorizirajući muškarce s velikim penisima (Historia Augusta). Taj povjesni skript također donisi izvješća poput onih da se Elagabal povlačio po javnim kućama odjeven u ženu, da se volio preoblačiti u Veneru te trčati po palači dok bi ga njegovi brojni ljubavnici lovili i penetrirali ga. Imao je i najmilijeg ljubavnika, vozača kočije iz Karije Hijerokla s kojim se pojavljivao u javnosti i kojeg je pokušao proglasiti nasljednikom na zgražanje puka. Kao vrhunac, navode izvori, toliko je uživao biti ženom da je naredio svojim liječnicima da mu načine rodnicu. Liječnici su se ustručavali znajući da to nije bilo moguće, pa ih je on kastrirao za uzvrat. Na kraju si je samo pokušao obistiniti san što je umalo završilo s kobnim posljedicama. On je tako vjerojatno prvi priznati transeksualac u povijesti.

Doprinos carstvu

Elagabal se malo miješao u političke i administrativbe sfere. Osim par pobuna koje je ugušio i nekoliko ubojstava koja je naredio, Elagabal je mijenjao državu u jednom području koje jednostavno nije smio taknuti, u religiju. Ipak činjenica da je na vlasti ostao, unatoč skandalima, čak 4 godine, može se pripisati njegovoj stvoriteljici, Juliji Mezi. Meza je pokušavala umanjiti njegove skandale, no imala je još jedan problem, Simiamiru. Elagabalova majka se ponašala također razvratno ne poštivajući rimsku kulturu, te se pojavljujući na sjednicama senata odmah do cara činila najveće svetogrđe toj drevnoj instituciji.

Pad istočnog cara

Kako bi ga održala na vlasti, Meza je Elagabalu predložila da posvoji svog rođaka Aleksandra, omiljenog među pretorijancima i vojskom, kako bi se vratio već ozbiljno narušen ugled a time i sigurnost. No to je samo pogoršalo stvari. Vidjevši kako se svi okreću Aleksandru, Elagabal je ljubomorno Aleksandra razriješio dužnosti konzula, maknuo mu naslov Caesara koji ga je označavao nasljednikom te je obavijestio pretorijance kako je Aleksandar osuđen na smrt, želeći vidjeti kako će oni reagirati na to. Pretorijancima je bilo svega dosta. Dana 11. ožujka pozvali su Elagabala i Aleksandra u svoj kamp. Počeli su klicati Aleksandru i proglasili su ga carem, a pritom su ignorirali Elagabala. Elagabal je doživio živčani slom prijeteći pretorijancima ako ga ovaj tren ne priznaju za cara. Garda je ubila Elagabala i njegovu majku na licu mjesta, odrezala im glave i vukla tijela ulicama grada da bi ih na kraju bacila u Tiber na opće oduševljenje puka. To se dogodilo 222. g. kada je Elagabal imao samo 18 godina.

Elagabalove vizije

Iz opisa koji nude rimski izvori mogli bi zaključiti da je Elagabal bio kukavički, nesposobni, razvratni balavac koji je Rimski Imperij doveo do ruba propasti. No koliko je to točno? Ključni je aspekt promotriti Elagabalovo podrijetlo. On je bio s Istoka, dakle orijentalno okrenut. Ono što je on pokušavao stvoriti je totalitaran i apsolutni sustav s jednim čovjekom kao vladarom i kao bogom, baš kao na istoku. Dovoljno je promotriti egipatske faraone i prezijske careve da bi se shvatila Elagabalovu filozofija. On je pokušao maknuti već odavno nepotrebno državno tijelo, senat. Htio je maknuti labilan privid republike i iznijeti na vidjelo, te doraditi apsolutni imperij u kojem vlada jedan čovjek direktno povezan s narodom, a ne preko senata. No padom senata pala bi elita Carstva, te bi to značilo propast za aristokratske slojeve. Severovci nikad nisu bili senatori, već vitezovi bez slavnih predaka. No Elagabal je pretjerao čak i za mnogo tolerantniji puk, a senat ga je odavno htio maknuti. Rim nije bio spreman za dominat, već će se to dogoditi šezdesetak godina kasnije dolaskom Dioklecijana kada će svi shvatiti da je doba senata i republike već odavno prošlo.


Wikipedia

Flavije Klaudije Julijan

[You must be registered and logged in to see this image.]

Car Julijan

Flavije Klaudije Julijan (lat. Flavius Claudius Iulianus, rođen 331. godine, stupio na presto 361. godine, umro 363. godine) bio je rimski car iz Konstantinove dinastije. On je bio poslednji paganin na čelu Rimskog carstva te je pokušao reformisati tradicionalnu rimsku religiju u pokušaju da spreči opadanje carstva.

Zbog svog proučavanja filozofije i pisanja bio je zvan "Julijan Filozof". S druge strane, hrišćanski ga izvori nepogrešivo nazivaju "Julijan Otpadnik" (grč. Apostates) jer se odrekao hrišćanstva i vratio se tradicionalnoj rimskoj veri, zapravo teurgiji, poznoantičkom obliku neoplatonizma. Takođe se ponekad naziva i Julijanom II da bi ga se razlikovalo od Didija Julijana.

Julijan, koji je zbog svoje mladosti bio pošteđen tokom pokolja Konstantinove porodice 337. godine, odrastao je daleko od dvora i nesumnjivo mu je bila namenjena sveštenička karijera. Ipak, bilo mu je dozvoljeno da pohađa retorsku i filozofsku školu u Efesu, a kasnije u Atini: zavoleo je grčku književnost i tajno se odrekao hrišćanske vere oko 351. godine. Nakon što je krajem 361. godine postao jedini car Rimskog carstva, izdao je 362. godine Edikt o toleranciji, u kojem je obznanio svoju pagansku veru, naredio ponovno otvaranje paganskih hramova, vraćanje hramova zauzetih pod Konstancijem i oslobađanje svih biskupa koje su arijanci bili izgnali, kako bi se hrišćanstvo oslabilo obnavljanjem doktrinarnih rasprava. Religija koju je on sam propagirao sastojala se od tradicionalnih nehrišćanskih elemenata pobožnosti i teologije, kakvi su se mogli naći u gotovo svakoj intelektualnoj osobi prethodnih vekova, zatim od elemenata neoplatonizma koje su, dve ili tri generacije ranije, razvili Porfirije i Jamblih, te, konačno, od mnogih elemenata hrišćanske crkvene organizacije i socijalne etike. Od neoplatonizma je naučio tehnike direktne komunikacije s bogovima ("teurgija") putem molitve i invokacije; od crkve je usvojio hijerarhiju moći (kao što je sama crkva tu hijerarhiju ranije preuzela od ustrojstva civilne uprave carstva): provincijska, mitropilitska, gradska vlast, pri čemu je on sam bio najviši pontifik. Njegova duboka ljubav prema tradicionalnoj antičkoj kulturi izazvala je, međutim, njegov sukob s hrišćanskim intelektualcima i učiteljima, koji, kako je trvdio, nemaju nikakvo pravo na Homera ili Platona. Mnogi hrišćani, i pre i posle njega, slagali su se s njim, jer je i njih same uznemiravao odnos između hrišćanstva i nasleđene antičke književnosti i misli, koje su prožete paganskim verovanjima.

U drugom delu svoje osamnaestomesečne vladavine Julijan je hrišćanima zabranio da budu učitelji, započeo je ponovnu izgradnju Jerusalimskog hrama, obnovio je mnoga paganska svetilišta, i pokazivao je preteranu pobožnost. Dok je Konstantin (i u manjoj meri njegova dva sina) doveo veliki broj hrišćana na više položaje u vojsci i upravi, što je pak dovelo do relativnog pariteta između članova dve religije, Julijan je započeo obratni proces. U kratkom vremenu Julijan je u svom poduhvatu bio dovoljno uspešan da izazove strah i mržnju među hrišćanima, koji su ga dugo vremena smatrali Antihristom.

U političkoj sferi, Julijan je želeo da se vrati liberalnom principatu antoninske dinastije – u vreme pre reformi Dioklecijana i Konstantina, koje je prezirao. Zaustavio je teror koji su sprovodili Konstancijevi evnusi i kontrolori nazvani agentes in rebus, te je smanjio osoblje i troškove dvora, a sam je živeo asketskim životom. U provincijama je olakšao finansijski teret pojedincima tako što je smanjio capitatio, a gradovima tako što je smanjo aurum coronarium i vratio muncipalnu imovinu koju je Konstancije bio konfiskovao. S druge strane, uvećao je broj kurijala tako što je ponovo uspostavio brojna činovnička mesta, pokušavajući da vrati stari sjaj municipalnom životu. Tako je zadobio zahvalnost paganskih intelektualaca, koji su bili obuzeti prošlošću slobodne Grčke; Amijan Marcelin ga je učinio glavnim herojem svog istoriografskog dela.

Sledeći Trajanov san, Julijan je hteo da definitivno porazi sasanidsku Persiju tako što će snage carstva povesti u ofanzivni rat, koji će olakšati opštu rekoncilijaciju i povratak paganskim bogovima. Međutim, njegova je vojska bila slaba – iskvarena možda i zbog velikog broja vojnika-hrišćana. Posle sjajnog početka, bio je poražen kod Ktesifona i prisiljen na bolno povlačenje. Ubijen je 26. juna 363. godine pod nejasnim okolnostima.

Wikipedia

Stari Rim

[You must be registered and logged in to see this image.]

Blizanci, Romul i Rem, koji su, u korpi, bačeni niz reku i isplivali su u blizini pećine Lupercal, po legendi 21. aprila 753. godine p.n.e. primljeni su u hraniteljsku porodicu vučice. Romul je na bregu Palatinu, jednom od sedam na levoj, istočnoj strani Tibra (“sete colli” : Kapitol (Capitolino), Palatin (Palatino), Kvirinal (Quirinale), Viminal (Viminale), Eskvilin (Esquillino), Celije (Celio) i Aventin (Aventino)), na samoj granici s Etrurijom podigao zidove i proglasio ih za svoju imovinu. Brat Rem mu se podsmevao i ušao na "njegovu" teritoriju, što ga je koštalo života. I danas se na Palatinu nalazi Faustulova koluba, u kojoj su navodno odrasli blizanci. Svaki korak načinjen u Rimu, korak je u istoriju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Do 509. godine p.n.e. Rimom su vladali kraljevi. Proterivanje poslednjeg rimskog kralja poklopilo se sa slabljenjem etrurske sile. Od tada Rim je republika, na čijem su se čelu nalazila dva konzula koje je birao Senat. Guske su spasile Rim 390. godine p.n.e. kada su svojim graktanjem probudile uspavane rimske legionare i opomenule ih na dolazak Gala (390.-188. g.p.n.e.). Prvi primer alarma! Već 260. godine p.n.e. Rim suvereno vlada Sredozemljem. Republika je nestala u metežu građanskih ratova.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 218. p.n.e. kartaginski vođa, Hanibal, iz Španije preko Alpa, na slonovima napao je Rim. Doduše, do Rima je stigao samo jedan primerak tih surlatih životinja. A, ako što je poznato, za sreću ih je potrebno sedam. Identično broju rimskih brežuljaka. Valjda zbog toga, odnevši odlučujuću pobedu, Hanibal okleva da ujaše u Rim i time ga, nesvesno, spašava. Rim je, radi odbrane, žrtvovao dve vestalske device i četiri rimska građana, tako što ih je žive zakopao. U isto vreme Rimski senat stavlja na licitaciju zemljiše koje su zauzele kartaginske trupe, demonstrirajući time svoju aroganciju ili možda motivisajući građane za odbranu. Priča se završava tako što su ljubazni domaćini Hanibala otpratili natrag kući. On utehu pronalazi u politici, pa suzbija korupciju i sprovodi reforme. Iz Sirije, 183 godine p.n.e, opet se obrušava na Rim. No Rimljani su ga zarobili, a Hanibal ispija otrov, skriven u prstenu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Julije Cezar je Rimom vladao kao doživotni diktator. Kako je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca, Cezar je dobio, za ono vreme, vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku, gde je učio govorništvo. Dok je bio mlad zarobili su ga gusari. Tražili su otkup u vrednosti od 20 talenata. U šali on im je rekao da će ih sve povešati. Čim je oslobođen Cezar je organizovao poteru, zarobio ih i razapeo na krst. Na porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija, od koje su hteli da ga razdvoje. Prva funkcija na kojoj se našao, uključivala je regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih gradskih poslova u Rimu. Položaj je podrazumevao i organizovanje igara u rimskom cirkusu. Budžet je bio ograničen, ali Cezar nije bio džimrija. Godina je završila tako da je Cezar bio omiljen u narodu, ali s ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Iste godine je izabran za pretora i razveo od svoje druge žene, Pompeje. U Španiji u vojnim osvajanjima se poprilično obogatio. Pompej, najslavniji rimski general i Kras, verovatno najbogatiji Rimljanin sklapaju savez sa njim. Kako bi učvrstili savez, Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je strasna. Nakon Krasove smrti, Pompej i Cezar su se razišli i zaratili. Cezar osvaja Galiju, dok Pompej lobira u Senatu. Kada je došlo vreme da se vrati u Rim, Senat od njega zahteva da raspusti vojsku i dođe sam. On se ne obazire na naredbu, i s vojskom prelazi reku Rubikon (što se odmah smatralo državnim udarom) izgovarajući čuveno:

"Alea iacta est!" ("Kocka je bačena!)


Ne znajući da sa sobom vodi samo jednu legiju, mnogi senatori su se dali u beg. Tako je Cezar trijumfovao, a onda krenuo na Egipat, u poteru za odbeglim Pompejem. Veliki vojskovođa je ređao pobedu za pobedom, ali nije odoleo čarima egipatske vladarke Kleopatre. Nije mnogo uživao, zavernici su ga, pri ulasku u Senat, s 23 uboda noževima, ubili na Martovske ide (15. marta 44. godine p.n.e.). U zaveri je učestvovao i Marko Junije Brut. Čuvene su poslednje Cezareve reči:

"Zar i ti sine Brute?"

[You must be registered and logged in to see this image.]

U krvavoj ostavinskoj raspravi Cezarov sin Oktavijan (Avgust) je dobio tron i postao prvi rimski car (kasnije je proglašen za boga), a Marko Antonije Kleopatru, koja se pred njim pojavila iz savijenog tepiha. Svetu je ostavio savremeni kalendar, tako što je rimsku godinu produžio za deset dana i uveo sistem prestupnih godina. U to vreme su ga ismejavali, optužujući ga da je prisvojio Jupiterova ovlašćenja. Oktavijan je zadržao republikanske državne ustanove, menjajući značajno njihovu ulogu. Najviši organ rimske države, Senat, koji je u republici odlučivao o unutarašnjoj i spoljnoj politici, ako i o finansijama, preuzeo je zakonodavnu i sudsku funkciju. I sam grad Rim doživljava metamorfozu, pa iz grada od opeke prerasta u grad od mermera. Podižu se pozorišta, vodovodi, terme i hramovi. Carevi će Rimom vladati narednih 400 godina. Posle značajnih pobeda, rimski carevi nosili su venac napravljen od lovorovog lišča.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon smrti cara Tiberija, Rimljani su mislili da će odahnuti, pošto je on bio oličenje okrutnosti. Od Kaligule su očekivali da će povratiti čast Rimske imperije. Kaligula (Gaj Julije Cezar Germanik) rođen je 12. godine, kao treće dete ratnog heroja Germanika i Agripine, Avgustove unuke. Rano je izgubio oca, koga je otrovao Tiberije. Njegove žrtve, ubrzo su postale i Kaligulina majka i braća. On se, kao mlad, provukao s izgnanstvom na Kapri. Otud i hedonistička izreka:

"Vidi Kapri pa umri!".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poznat je po nadimku „Kaligula“ (od rimske reči „caligula“, što označava čizmicu, cipelicu). Kaligula je rasipao novac na predstave i velelepna zdanja. U početku je kohabitirao sa Senatom, ali je vrlo brzo počeo da pokazuje želju da zloupotrebi vlast. Neki tvrde da je za to kriva teška bolest, te da je on sišao s uma. Ubrzo otpočinje sa progonima političkih neistomišljenika (senatora). Zahtevao je da ga tretiraju kao boga, zaveo je duboke naklone i celivanje njegovih nogu. Njegov biograf Svetonije opsivao ga je kao velikog krvnika. Piše tako da je Kaligula zahtevao laganu, bolnu likvidaciju žrtve dok je večeravao. Odsecao je jezike, mučio, ponižavao i ubijao na najsvirepije načine. Bio je žedan ljudske krvi, obožavajući da posmatra patnju umirućih. Voleo je da govori:

"Odĕrint dum metuant" ("Neka me mrze, samo dok me se plaše!")

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još kao dečak, Kaligula je imao ljubavne veze sa svojim sestrama. Jedna od njih, Drusila zatrudnela je, a Kaligula lud od ljubomore i uplašen za božanski presto, otvorio joj je utrobu, izvukao dete i pojeo ga. U trenucima razbrzibrige, naređivao je da se nekome odseče glava, rečima:

"Eh, da Rim ima jednu glavu, da mogu da je odrubim jednim udarcem mača".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svog konja Incitatusa proglasio je za konzula. Ženio se nekoliko puta, a nije se libio da sa samog venčanja otme mladu. Stupao je u seksualne odnose s zatvorenicima, vojnicima i senatorima, nije bio mnogo probirljiv. Dopustio je robovima da potkazuju svoje gospodare, a senatorske žene i ćerke odveo je u kupleraj kako bi napunio državnu kasu. Sve to je uticalo da ga pretorijanska garda izbodene 24. januara 41. godine p.n.e. pri povratku uz pozorišta i ranjenog ga ostavili na ulici da skonča.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na rimski presto postavili su Klaudija, smatrajući da će biti popustljiv i poslušan vladar. Klaudije je smatran vrlo neprikladnim izborom za imperatora iako je bio konzul. Razlog za to je njegov fizički izgled. Čitavog života je hramljao na jednu nogu i mucao, pa ga je očajna porodica izopštila iz javnog života. Ono što mu je bio hendikep, možda mu je spasilo život i dovelo na najviši položaj u Rimu. Otpočeo je spektakularno proširivši rimsku luku kod Ostije i pokorivši Britaniju. No nije imao sreća s ženama. Njegova žena Mesalina, ogrezla je u razvratu, te se Klaudije od nje razveo, a ona izvršila samoubistvo. Klaudije se oženio Agripinom mlađom, svojom nećakinjom, radi čega je doneo specijalnu senatorsku odluku ("lex specialis"). Iako je imao sina Britanika, usvojio je Lucija Domicija Ahenobarba, Agripininog sina iz prethodnog braka, koji je dobio ime Neron Klaudije Cezar. Time je mladom Neronu trasiran put. Ostalo je samo da Agripina otruje Klaudija. Ništa lakše. Kao da sva ta poniženja nisu dovoljna, Seneka je u satiričnom prikazi "Igra o Klaudijevoj smrti" ("Ludus de morte Claudii") ismejao njegovo proglašenje za boga.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hadfrijanov zid

Rimski vladari su, svako na svoj način, obeležili svoje vreme. Hadrijan je podigao zid, dug oko 120 kilometara, kako bi se ogradio od divljih Kaledonjana, koji su naseljavali današnju Škotsku. Avgust je sredio grad i uveo prvu vatrogasni i policisku službu, čije prostorije još postoje u neposrednoj blizini reke Tibar. Neron je poslednji Avgustov potomak, a zbog njega su se 64. godine p.n.e. vatrogasci rastrčali po Rimu. Navodno je hteo da grad preuredi tako što će ga prvo spaliti. Urbanizam je čudo! U požaru je stradala i kuća samoga Nerona, pa je on na rimskom brežuljku Palatin podigao velelepnu palatu, nazvanu Zlatna palata ("Domus aurea"), čiji ostaci i danas postoje. Kada se Neronova majka usprotivila njegovom braku s Popoejom Sabinom, on ju je, bez razmišljanja, osudio na smrt. Svoju prvu ženu Oktaviju, pod lažnom optužbom za preljubu, prognao je iz Rima, naredivši slugama da joj odrube glavu. Druga žena bila mu je, već pomenuta Popeja, koja je preminula od njegovog udarca u stomak, dok je čekala njegovo drugo dete. Treću ženu, Mesalinu preoteo je od muža, koga je naterao na samoubistvo. Naveli smo nasilničku stranu njegove ličnost, pa pominimo i njegovu umetničku prirodu; bavio se crtanjem, slikarstvom, vajarstvom, pevao je i pisao pesme. Sponzorisao je umetnost i organizovao muzička i dramska takmičenja, na kojima je ponekada i sam nastupao. Takve sklonosti, skandalizovale su senatorski stalež i velikim su delom odgovorne za carevu nepopularnost. Česte predstave i ulaganja u infrastrukturu iziskivale su ogromna finansijska sredstva. Senat ga je proglasio državnim neprijateljem. Neron je izvršio samoubistvo, a po Svetonijevim beleškama poslednje reči su mu bile :

"Qualis artifex, pereo!" ("Kakav umetnik, a umirem!")

Njegova je vladavina je, po naređenju Senata, formalno izbrisana iz spiska vladara. to jest urađen je "damnatio memoriae". Po tome je bio jedinstven među rimskim imperatorima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rimsko društvo je bilo robovlasničko. Pored slobodnih rimskih građana i ljudi iz rimskih provincija (bez građanskih prava) postojali su i robovi. Građani su se delili po staležima. Robovi su bili ratni zarobljenici, deca robova ili su to postajali po odluci suda. Robovi koji su bili gladijatori, ako dovoljno dugo prežive, mogli su se nadati slobodi. Brak je, uglavnom, ugovoran, bilo iz političkih ili finansijskih razloga. Muškarac je bio vlasnik robova, žene i dece. Rimska deca su s navršenih sedam godina polazila u školu. Rimljani su bili mnogobošci, sve do Konstantivog vremena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svaki rimski grad imao je forum, trg na kome su se nalazile javne zgrade. Pored kuće u gradu, mnogi Rimljani su imati i vikednice. Kuće su obavezno imale dvorište (atrium). Sirotinja je živela u zajedničkim višespratnicima, insulama, nalik današnjim višespratnicama. Doduše bez sanitarnog čvora. Porastom visine na kojoj je stanovao rimski građanin, opadao je njegov društveni status. U prizemlju ovih zgrada nalazile su se prodavnice. Bogati su živeli u posebnim kućama, nalik na današnje vile, tzv "domuse" s podovima u raskošnim mozaicima. Domaćinstva su osvetljavana uljanim lampama, od keramike ili bronze. Voda je stizala iz rimskog vodovoda. Tek poneka kuća je imala kupatilo, pa je većina građana odlazila u javna. U početku su se kupali skupa, žene i muškarci. No car Hadrijan doneo je edikt Pro sexibus separavit i prekinuo zabavu...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Od tada su muškarci išli odvojeno od žena. Ako im ni fiskultura ne bi pomogla, lečili su se u banjama, lekovitim biljem, a medecinski instrumenti liče na one koje je kasnije stručno upšotrebljavala Inkvizicija. Pri epidemiji kuge, zaraženi su lečeni na ostrvcetu na reci Tibar. Rimljani su retko doživljavali pedesetu. U početku su kremirani, a kasnije i sahranjivani. Rimski verski zakoni zabranjivali su sahranjivanje u gradu, pa su pokopani van njega, u svojevrsnim ulicama mrtvih. S pojavom hrišćana, otpočelo je sahranjivanje u katakombama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vestalske device služile su boginji Vesti. Pomenutu boginju silovao je bog Mars. Device, buduće sveštenice, birane su među devojčicama od 6 do 10 godina. One su imale dva zadatka: da se plamen u hramu ne ugasi i da ne izgube nevinost, a prekršaj je kažnjavanje tako što bi bivalle žive zakopavane. Desetak devojaka je doživelo ovu jezivu sudbinu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zauzvrat, imale su brojne povlastice, pa su smele da se voze kočijama (što ostalim ženama nije bilo dozvoljeno), posedovale su VIP propusnice za raznorazne "evente", a primale su i redovnu državnu platu. Jedna vestalska devica zaljubila se u Cezarevog naslednika, Oktavijana i upustila se u političke spletke (što je bilo strogo zabranjeno). Istorijski nije dokazano da li mu je uz svoje srce, podarila i svoje devičanstvo. Posle tridesete Vestalkama je prestajala služba i mogle su se udavati i rađati. Ugovoreni brakovi s sveštenicama boginje Veste smatrani su stvarom prestiža u drevnom Rimu.

Još su luđi bili sledbenici Magna Mater. Oni su verovali da će spasiti prirodu tako što će se kastrirati. Pomenuti ritual obavljali su u martu mesecu, a kao da im to nije bilo dovoljno, dodatno su se šibali.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rimski imperator poreklom iz Niša (Naisus), Konstantin Veliki (306.-337.) uveo je hrišćansto, napisavši zajedno sa Licinijem Edikt o toleranciji (333. g. Milano) i udarivši time stubove nove religije. On je pobedonosno ujahao u Rim 28. oktobra 312. godine, posle pobede nad Maksencijem. Osnovao je Konstantinopolj, prestonicu budućeg Istočnog rimskog carstva i Vizantije. Umro je u Nikomedeju, negdašnjoj Smirni, a današnjem Izmiru.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hleba i igara - Koloseum

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovo eliptično zdanje dimenzija 188 puta 156 metara, visoko je 57 metara. Radi dopreme građevinskog materija iz Tivolija, izgrađen je i poseban put širok šest metara. Ulazi su bili numerisani, radi lakšeg snalaženja publike. Mogao je da primi 50 hiljada posetilaca. Nije mi poznato da li je bilo tapkaroša. Osmišljen je tako da ako je bio pun, svi posetioci su mogli da ga napuste u roku od pet minuta, kroz jedan od osamdeset izlaza. Sama latinska reč arena označava pesak koji je upijao krv ubijenih. Jamačno, to je mesto gde se prolivala krv gladijatora i divljih zveri, u prigodnom dekoru. Ali i smaknuća i druge vrste kažnjavanja politički neistomišljenika. Gladijatori bi cara pozdravljali rečima:


"Ave, Imperator, mortituri te salutant!" (Zdravo, care, pozdravljaju te oni koji će umreti).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istovremeno se borilo više parova ratnika ili grupe. Pobednik je rimskom caru prepuštao odluku o životu i smrti pobeđenog. Odluku je donosio na osnovu sugestije publike. Palac podignut nagore značio je da je pobeđeni pošteđen, a nadole, da su mu dani odbrojani. Kada bi to sve dosadilo gledaocima, punili bi arenu vodom i izvodili pomorske borbe (naumahije). Sagradivši podzemne arene, Domicijan je stavio tačku na ovaj vid zabave. Cezaru su zamerali što je za vreme predstava, čitao poštu. To i ne čudi, ako se zna da su borbe trajale čitav dan, od rane zore do mrklog mraka. Sva sreća, da jednom do papa (Sikstu V) nije uspela sumanuta zamisao, da od Koloseuma napravi predionicu vune, kako bi uposlio rimske prostitutke. Kao da one već nisu imale zanat. Najstariji.

Malo humanije, a opet u svrhu zadovoljenja zabave puka osmišljen je Hipodrom (Circus Maximus), koje je mogao da primi do 250 hiljada gledalaca. Ostaci trkališta nalaze se u podnožju Aventina. Arena je bila dimenzija 83x370 metara. Start je označavan bacanjem bele maramice. Posle sedam krugova, preživeli bi pobedonosno prolazili pored carske lože. Ovde je bilo važno kad konj, tj. kola prođu kroz cilj, čak i ako bi vozač, tokom trke, ispao.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rimljani su rado odlazili i u pozorište. Ta tradicija preuzeta je od Grka. Glumci su bili muškarci pod maskama. Izvodile su se i komedije i tragedije. Ulaznice su bile besplatne. Hleba i igara (panem et circenses). Rimljani su izmislili pantonimu. Muzika se izvodila na fruli, flauti, diplama, horni, liri i činčilama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pantenon (Panthenon), Piazza della Rotonda, podigao je Marko Agripa u I veku, u slavu paganskoj boginji Gei, obnovio Hadrijan 119. godine, a hrišćanska crkva je postao 609. godine. Kupola ima prečnik od 43,3 metara i uzdiže se 22 metara iznad baze. Otvor (okulos) ovog zdanja osam. Neki teolozi kažu da su kroz ovaj otvor utekli demoni, kada je ovo postala hrišćanska crkva. U zidove debele 6 metara ugrađeni su lukovi od cigala, kako bi se rasteretila tavanica. Masivna mesingana vrata su iz rimskog perioda, a mermerni pod iz XIX veka. Unutrašnjost krije grobove Viktora Emanuela II (1820.-1878.) i Rafaela (1483.-1520):

"Za života priroda se plašila da će je nadmašiti, ali sada, kada je mrtav i ona se boji da će umreti".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rafael počiva u antičkom sarkofagu, ispod Lorenceove statue Madone. Kada je sahranjivan njegovom pogrebu nije prisustvovala žena Fornarina sa kojom je živeo. Možda i zbog činjenice da je bio veren sa sestičinom kardinala Bibinija, Marijom. Lord Bajron nije našao prave reči, kojima bi dočarao svoje oduševljenje pri poseti ovom mističnom mestu. Rituali prinošenja žrtve počinjao je molitvom bogovima. zatim bi životinju poprskali vodom, a odsečeni pramen krzna bacili u vatru. Oštrilm nožem napravili bi rez od čela nesećne životinje do repa uz magične reči:

"Hostia matca est!" (Životinja je ubijena!)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trajanov stub visok 42 metara krase urezana latinična slova savršenih proporcija. Na ovom stubu, poput stripa u 17 tambura, opisane su njegove pobede s one strane Dunava, u Trakiji. Podigao ga je Apolodor iz Damaska (106.-113.), a nekada je bio obojen. Trajan je bio imperator sa naših prostora. Život je završio tako što se utopio u tračkoj močvari prilikom vojnog pohoda 117. godine, a njegov pepeo i pepeo njegove žene Plotine počivaju u podnožju stuba. U unutrašnjosti stuba nalaze se spiralne stepenice koje vode do vrha. Put je osvetljen malenim prozorčićima, nevidljivim spolja. Trajanova figura krasila je vrh stuba do 1587. godine, kada ju je papa Sikst V zamenio statuom svetog Petra.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]


Преторијанска гарда је 193. године буквално приредила аукцију на којој је продала царски престо оном ко је навише одрешио кесу. Римски цар је тако постао пребогати сенатор Дидије Јулијан који је обећао сваком преторијанцу по 25.000 сребрњака (сестерција)

Флавио Грацијан

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Гала Плацидија са децом)

Флавио Грацијан, један од најобразованијих владара антике. Констанције III владао непуну годину дана

Флавије Грацијан (367-383) је последњи – шести римски цар рођен у самом граду Сирмијуму. Старији син будућег цара Валентијана (364-375) и његове прве жене Севере име је добио по свом деди Грацијану, познатом мегданџији и победнику у свим вашарским борбама у којима је учествовао. За разлику од деде, унук је више волео филозофију и књижевност, од укуса битке. Упамћен је као један од најобразованијих владара касне антике!

Када се Валентијан, са братом Валенсом, огрнуо царским пурпуром 364. године препознао је у Грацијану племенит ков и унајмио је чувеног учитеља Аузонија да га подучава. Учитељ је несебично даровао младог ученика изузетним знањем о филозофији, књижевности и реторици. Хроничари тог доба су записали да су се у Грацијану наслућивале идеје и поступци царева Трајана, Хадријана и Марка Аурелија.Отац га је рано, 387. године, увео у власт. Имао је свега осам или девет година када му је дао титулу августа. Валентијаново представљање свог сина војсци, пренео је њихов савременик, римски историчар Амијан Марцелин:

“Овога Грацијана, мога већ стасалог сина, који је дуго живео међу вашом децом, ви волите као спону између нас. Да би свуда обезбедио јавни мир, намеравам да га придружим себи у звању августа, ако наклоност вишњег божанства и воља вас, сувереног народа, потпомогне намеру очинске љубави. Он није, као ми, од малена одгајан по строгим начелима живота, нити је увежбан да поднесе тешкоће, и није – као што видите – вичан Марсовом попришту.

Други Нерон

Како мени изгледа, а о томе често размишљам, његов карактер и тежње, мада још није сасвим одрастао, јесу овакви: на почетку младости, будући васпитан на хуманистичким наукама и вештинама биће у стању да праведним судом оцени вредност исправних и погрешних дела. Радиће тако да ће поштени људи знати да их он разуме. Јуриће напред за славним делима, држећи се војничких застава и орлова, подносиће снег, мраз, жеђ и бдење, уколико буде потребно; браниће логор и ризиковаће живот за спас другова. А што је права и највиша дужност родољуба, он ће бити у стању да воли отаџбину као очински и дедовски дом…”

Одушевљена војска извикала је Грацијана за августа.

Да ли је Грацијан испунио њихова очекивања?

На почетку владавине – јесте. Одлично је организовао управљање државом. На важна места постављао је стручне и одговорне људе. У ратним походима – победио је ратоборне Аламане, убио је, чак, њиховог вођу Пријарија. После 379, међутим, направио је нагли заокрет. Висока уверења подредио је личним задовољствима. Све мање је марио за државну управу. Сукобљавао се са незадовољном војском. Дане је проводио на двору, окружен реторима и ласкавцима.Историчар Марцелин наводи да би у неком другом, мање суровом времену, Грацијанова култивисаност, образовање и интересовање више дошли до изражаја. За разлику од оца који је био неутралан у црквеним споровима и стрица Валенса, убеђеног аријанца, Грацијан се вратио православљу. Те 379. године прогласио је све јереси незаконитим. Упамћен је као “уништитељ паганства”! Чак је из римског сената избацио статуу Викторије, која је више од пола миленијума бдела над римским победама! Постао је први цар који се и формално одрекао титуле врховног паганског свештеника, која је припадала владару још од доба првог римског цара Октавијана Августа.

Изгледало је невероватно како је “младић изванредне способности, речит, умерен, ратоборан, милостив, који је напредовао такмичећи се са најбољим царевима” прешао на другу страну. Неправда, борба за наклоност и куповина заслуга, постале су саставни део живота на двору. Сам Грацијан се препустио лакомисленим задовољствима – војничке вештине, попут јахања, бацања копља, гађања стрелом, користио је само у лову. Уживао је у испразној ловачкој победи и ореолу лажног јунака. Историчари Марцелин и Виктор у овом смислу га пореде са царем Комодом, а Филосторгијус, чак, са Нероном.

Незадовољство војске искористио је узурпатор Магнус Максим. У Британији је побунио трупе против њега. Грацијан се одлучио за бег, уместо за отпор! На путу ка областима којима је владао његов брат Валентијан II, убијен је у заседи. Вероватно се то збило код Лиона, мада историчар Зосим наводи да је убијен на прилазу Сингидунуму. Имао је, тек, двадесет четири године.

На молбу његовог брата, сахрањен је у Тријеру, а 386. године милански епископ Амброзије га преноси у меморијални комплекс његовог оца у Милану. Мада се два пута женио, први пут са Констанцијом, ћерком цара Констанција II, а други пут са Летом, није оставио потомство.Оловни дечији саркофаг, са представом крста на поклопцу и три бисте са царским дијадемама, за које се сматра да представљају Грацијана, Валентијана и Теодосија, пронађен приликом археолошких ископавања у Нишу, сведочи да је боравио на овим просторима.

Стижу варвари

У годинама које су уследиле још један човек рођен у овој области испео се на римски трон. Констанције III, рођен у Наису, проглашен је за августа 421. године. Песник Олимпиодор наводи да је он, “као и Константин Велики рођен у Наису, али није био у рођачким везама са његовим царским домом. Међутим, као да му је припадао: био је величанственог изгледа и имао одлике владара рођеног у пурпуру”.

Констанције је током десетак година био најутицајнији војник на двору цара Хонорија. Олимпиодор га упоређује са грчким херојима позивајући се на епске примере код Еурипида. Успеси у борбама против варвара и разних узурпатора обезбедили су му руку чувене Гале Плацидије, Хоноријеве сестре и једне од најмоћнијих жена касне антике. Гала је пре Констанција била удата за визиготског краља Атаулфа. Римљани су га убрзо убили, њу вратили у Равену и силом удали за Констанција. Са њом је имао сина Валентијана, који ће касније постати Валентијан III, последњи знаменити владар Западног римског царства. Хонорије је верном Констанцију доделио титулу августа 421. године. Међутим, Констанције убрзо умире, а да није провео ни годину дана на трону.

Наступило је тешко време за римску царевину. Владали су варварски генерали. Цар је постао само аветињска прилика, све до оног дана када ће један варварин Одоакар 476. стргнути царски плашт и дијадему са последњег императора Западног римског царства (Ромул Августул) и послати их у Цариград, као знак да више нема августа у Риму! Но, Балканско полуострво ће и даље стварати значајне цараве у Источном римском царству. Највећи међу византијским владарима остаће Јустинијан, рођен, такође, на тлу данашње Србије.


zan.istorija

Бедеми око Рима

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Аурелије слави у Риму)

Аурелијан наредио изградњу високих бедема да би заштитио Рим. Клаудије наредио убиство св. Валентина

Сунце се тек промолило на хоризонту, тог септембарског дана крајем седме деценије трећег века, када је далматинска коњица разбила напад готских јахача. Невични тактичком ратовању, Готи, чија се снага огледала само у мноштву, почели су да се повлаче према логору. Римска војска то је искористила за јуриш. У масакру који је настао ударом легија, убијено је и рањено између 30.000 и 55.000 готских војника.

Пораз Гота у бици код Наиса (Ниш) завртео је точак историје у супротном смеру. Спречена је велика најезда која је претила да уздрма Римско царство. Тријумф Римљана зауставио је Готе, који после овог краха скоро читав век нису прелазили римску границу. Из историјских извора тешко се може докучити да ли је цар Галијен, чија је владавина запамћена по многим невољама, у то време био жив или је император био Клаудије II, који је у част победе назван Готски. Још један будући римски цар, који је као и Клаудије рођен на нашем тлу, истакао се у овој бици. Био је то Аурелијан.

Детаљи како је Клаудије Готски 268. године постао римски цар нису у потпуности јасни. Легенда каже да је неколико официра, пореклом из Илирика (Балканско полуострво), сковало заверу да један од њих, најспособнији или најжељнији владарске славе, постане римски цар. Коцка је пала на Клаудија Готског. Једне ноћи, током опсаде Медиоланума (Милана), у шатор цара Галијена упали су унезверени војници. Обавестили су га да се непријатељ приближава. Изненађен, не стигавши да навуче оклоп, изашао је напоље. Смртоносна стрела је полетела, а упутио ју је командант коњице Цекропије или сам Клаудије. Те оптужбе никад нису доказане. Завереници објављују да је цар за наследника прогласио једног од најугледнијих војсковођа – Клаудија Готског. Претпоставља се да је то била њихова измишљотина, јер је Галијен имао сина и брата.

Бивши цар је имао доста присталица међу војницима и Клаудије је морао да смисли начин да избегне побуну. Одабрао је проверено средство: поделио је војницима по двадесет златника!

Спасао царство

Нико од њих није могао да одоли том поклону, јер је у Галијеново доба државна каса била празна. Цар је био приморан да кује новац који је имао тек танку сребрну превлаку преко бакра и био је скоро безвредан. У таквим условима Клаудијев поклон био је напросто – неодољив.Порекло Клаудија Готског обавијено је велом тајне. Рођен је у Дарданији, негде између Наиса (Ниша), Улпијане (Липљана) и Скупија (Скопља). Описан је као човека високог стаса, сјајних очију, широког лица, прстију који су могли да сломе вилицу коњу или мазги, озбиљног, узорног, беспрекорног понашања, који је волео доста да једе, али не и да пије вино. Разлог за величање његових позитивних особина јесте то што је касније проглашен за родоначелника династије коју је основао Констанције Хлор – отац Консантина Великог. Упамћен је и по томе што је наредио убиство једног хришћанског монаха, касније познатог под именом свети Валентин. Убиство се догодило 14. фебруара 269. године, и тај датум се код католика обележава као дан светог Валентина, празник заљубљених.

За непуне три године, колико је трајала његова владавина, успео је да заустави растакање Римског царства и започео враћање отцепљених римских провинција под окриље. Није му било суђено да влада дуго. Почетком 270. године, када је припремао рат против вандалских племена која су пљачкала Панонију, пао је као жртва куге у Сирмијуму (Сремска Митровица). Ту му је приређена сахрана. Римски сенат му је доделио божанске почасти и поставио златну статуу на Капитолу.

Извори кажу да је, непосредно пред смрт, за свог наследника именовао Аурелијана, који је од почетка имао подршку војске. Аурелијан је добар стратег и ратник, о чему сведочи и надимак „Рука на мачу“ (manu ad ferrum). За само пет година, колико је трајала његова владавина, постигао је успехе у обнови царства. Сваке године водио је по један рат и излазио као победник.

Рођен је на малом сеоском имању у околини Сирмијума или, према другим изворима, негде у Горњој Мезији. Отац му је био сиромашан сељак, а мајка свештеница Соловог култа. Легенда каже да је његова мајка имала пророчки дар и да је, док је био беба, предвидела је да ће бити император.Прве године Аурелијанове власти нису обећавале ништа добро. Ослободивши се супарника, Клаудијевог млађег брата Квинтија, у Риму се суочио са устанком радника ковнице новца. Тек што се ова побуна завршила, на Италију се обрушила још једна најезда Германа. С крајњим напором, у више битака, успео је да разбије варварске хорде. Није могао да зна да је својим војним интервенцијама успео да заустави варваре, који наредних неколико стотина година неће нападати Италију. Сматрао је да је безбедност Рима угрожена и наредио да се изграде високи бедеми којима ће бити опасан цео град. То су први бедеми око града Рима још од времена краљева. Њих ће неколико година касније завршити император Проб.

Убице – гардисти

Победа у походу који је предузео против Палмире, након што је обезбедио мир у Риму, спада у његов најзначајнији успех. У то доба успон Палмире и њене неодољиве краљице Зенобије довели су у опасност римске области на истоку. Врхунац је било њено освајање Египта и проглашавање за наследницу Клеопатре. Кренуо је у војни поход. Користећи ратно лукавство, успео је да разбије противничку војску и поврати територије. Бунтовну краљицу, оковану у ланце од чистог злата, одвешће у Рим. Била је најлепши украс у његовом великом тријумфу.

Забележено је да је овај цар често учествовао у непосредним окршајима на бојним пољу. У једној бици са Сарматима, сам је савладао 48 непријатељских војника, а укупно је дотукао 950 ратника. Повратио је провинције Галију, Шпанију и Британију. Познате су његове бесплатне деобе хлеба и уља најсиромашнијем сановништву. Неколико пута је свим становницима поделио по 500 денара.

У јесен 275. године кренуо је у рат против Персије. Негде на путу између Бизанта и Перинта убили су га његови гардисти. Заверу је организовао његов лични секретар, евнух Ерос. Док је уз највеће војне почасти спаљен на том месту, супруга Улпија Северина покушала је да задржи власт у Риму.


zan.istorija

Велики ратник Проб

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Новац императора Проба)

Римски цар Марко Аурелије умро је у Сирмијуму (Сремска Митровица) 180. године. Пола века касније у овом античком граду рођен је још један император са тим именом, који се, такође, вољом илирских легија испео на царски трон. За разлику од осећајног и углађеног цара-филозофа, Марко Аурелије назван Проб (276-282) је био неписмен, сиров војник

Веза у имену потиче из тадашњег обичаја да се оно мења у моменту кад неко промени грађански статус. Тако је приликом усвојења посинак мењао не само породично, него и лично име, па, чак, и надимак. У Пробовом случају вероватно је било другачије. Наиме, за време императора Каракала, 212. године, сви становници Римског царства добили су статус римских грађана. До тада су ту привилегију имали само становници Италије. Према традицији сви су добили нова имена по његовом званичном – Марко Аурелије Антонин. Статус грађана тада су стекли Пробов отац или деда. Упркос краткој владавини и чињеници да су сазнања о његовом животу оскудна, Проб је у неким областима Европе јако познат, и то због виноградарства. Легенда каже да је у време његове владавине први пут засађена винова лоза ван Италије, и то на брду Главица, на Фрушкој гори, код данашњег села Шуљам. Такође, Проб је свим Галима, Хиспанцима и Британцима допустио да поседују винову лозу и производе вино. Због тога се у деловима Аустрије и Француске сматра римским царем који је у тим крајевима увео виноградарство. Римљани су, међутим, у та подручја давно пре Проба донели винову лозу, а ова прича само указује да је у његово доба цветало виноградарство.

Проб спада у владаре који су више времена провели у ратовима, него у уређењу државе. Рођен је 232. у Сирмијуму. Отац Максимус или Далмације био је баштован или војник, који је од малих ногу учио сина да напорно ради. Проб се највероватније рано посветио војничком позиву. У тим временима, једино је војничка каријера омогућавала успон на друштвеној лествици. Није познато да ли се женио и имао деце.

Са непуне 24 године, далеко пре него што је то било уобичајено, ступио је на дужност трибуна, високог официра царске легије. Тадашњи цар Валеријан препознао је храброст и поузданост овог младића. Проб је указано поверење убрзо оправдао сјајном победом над Сарматима. Валеријан, који је само захваљујући Пробовом јунаштву избегао смрт, уручио му је изузетно значајно војно одликовање: наруквицу, огрлицу, копље и венац.

Напредовао је вртоглавом брзином. У почетку је заповедао над три, потом над десет легија, пет пута му је додељена титула конзула.

Опијен славом

Ратовао је по целом римском царству. Каже се да је тријумфовао на четири реке – Рајни, Дунаву, Еуфрату и Нилу. Припада оним императорима који су понели епитет семпер вицториосо (вечити победник), што је касније ковано на реверсу његовог новца.

Када је Аурелијан (270-275), који је као и Проб рођен у Сирмијуму, дошао на чело Римског царства, ставио га је уз свој трон. Вест о неочекиваном Аурелијановом убиству, затекла га је у Египту, где је смиривао побуну. Мада је имао подршку војске, није се одмах експонирао као претендент на престо. Није желео сукоб са сенатом који је поставио већ остарелог Тацита (275-276) да руководи царством. Одмах након Тацитове смрти улази у грађански рат против његовог брата Флоријана, који се прогласио за цара. Флоријан није имао подршку војске и Проб после победе у бици код Тарсуса из грађанског рата излази као победник. Сенат је Проба прихватио као римског императора и одао му почасти, какве, према историјским изворима, нису виђене од времена његовог имењака – Марка Аурелија!

Чим је ступио на престо, Проб је сурово казнио Аурелијанове убице. Затим је, попут свог претходника, кренуо у походе против варвара, који су поново почели да угрожавају границе царства. Аутор књиге “Тло Србије завичај римских царева”, Александар Јовановић наводи да су Пробови савременици били запањени да један човек у тако кратком периоду може да води толико ратова на далеким размеђама царства. Обновио је мир у свим провинцијама. Умирио је опасну границу у Ретији, скршио је сармитске упаде у Панонији, Готе је натерао на мир и сарадњу, победио бројне узурпаторе престола, персијски краљ му је понудио повољан мир. Као искусан војник, знајући да стабилност лимеса (границе) одбија непријатеља, завршио је рајански и дунавски лимес и изградњу Аурелијанових бедема, којима је опасан Рим.

Након пет година непрекидног ратовања, враћа се у Рим где слави тријумф. Опијен славом, објављује како ће Рим ускоро постати толико моћан да му војска више неће бити потребна. Војници широм царства су ову изјаву примили као увреду.Посебан успех, који се приписује Пробу је што је у римску војску укључио велики број варвара, посебно Германа. Према неким изворима чак, 16.000! Са жељом да економски ојача царство, заробљене непријатељске војнике није убијао, већ их је насељавао као колоне да обрађују земљу. Из историјских докумената се види да је после повратка са истока у римску провинцију Тракију населио чак 100.000 варвара.

Кајање убица

Попут Ханибала, који је своје војнике терао да саде маслине, Проб је наредио да за време мира саде винову лозу у Галији, Панонији, и Мезији. Антички историчари наводе да је подизао винограде на Фрушкој гори, са намером да побољша живот у родној земљи. Управо то је било кобно за самог Проба.Наводно, једног врелог августовског дана Проб је извео војнике да праве канале за одводњавање мочвара око Сирмијума. Раздражени од врућине, напора и изнурености, легионари су се побунили. Препознавши опасност, Проб се склонио у “гвоздену кулу”, за коју до данас није разјашњено шта је представљала, да ли је то била посебна кула, која је служила за надгледање радова у пољу или кула гвоздене капије Сирмијума. Кула је освојена, а мачеви легионара завршили су у телу несрећног Проба.

Према предању, убице је одмах након почињеног убиства преплавило кајање и туга. Неки од њих су не могавши да поднесу грижу савести извршили самоубиство, други су га оплакивали и величали. Сахранили су га са свим почастима. Много је, међутим, вероватније, да је убиство било последица побуне легија на западу, које су, како пише Душко Лопандић у књизи “Пурпур империје”, за цара прогласиле свог команданта Каруса.Неколико година после овог догађаја, Пробова смрт је освећена. Учинио је то његов земљак из Илирика – Диокле, касније назван Диоклецијан.

Мачем освојио круну

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Новац Максимијана)

Римски цар из плејаде императора рођених у Сирмијуму (Сремска Митровица), Максимијан Херкулије (285-305, 310) спада у оне монархе који су извојевали царски положај пре бруталношћу и мачем, него владарским способностима

Уздигао се уз свог најбољег пријатеља, императора Диоклецијана (284-305), до царског престола. Обједињавало их је скромно илирско порекло, сјајна војничка каријера, а забележено је да су, чак, истог дана славили рођендан! Пар који је две деценије успешно владао Римским царством битно се разликовао. Насупрот Диоклецијану, Максимијан је, према наводима античких извора, био необразован, бруталан и немаран према реду и правилима, али и према датој речи. Мач му је био пречи него знање, а ласкање угодније од истине. Диоклецијан је био вођа, Максимијан суров, снажан и необуздан извршилац. У јавности су се појављивали као браћа. Још на почетку свог управљања римском империјом, Диоклецијан је схватио да не може у истом тренутку да заповеда војском на истоку и западу, па је одлучио да има сувладара. Изабрао је свог земљака Максимијана, већ прекаљеног војника. На свечаности у Никомедији 285. године прогласио га је за августа, с том разликом што је за себе узео титулу старијег августа. Додали су божанска имена: Диоклецијан је постао и Јовије (Јовис), према врховном богу Јупитеру, а Максимијан – Херкулије (Херцулиус), са очигледном асоцијацијом на Херкула и његову снагу. Диоклецијан је добио источни, у то доба утицајнији део Римског царства, а Максимијан остатак империје – уморан и испошћен запад. Никомедија је била Диоклецијанова престоница, а Милано (Медиоланум) Максимијанова. Здања која су у то доба подигнута у Милану – палата са хиподромом, циркус, театар, велике терме, ковнице новца, двоструки бедем – уздигла су овај град. Тада су основане Пета Јупитерова и Шеста Херкулова легија, у којима су били елитни војници Илирика. Те легије су децeнијама коришћене за специјалне задатке.

Нови обичаји

Неколико година касније, сматрајући да за цело Римско царство два владара нису довољна, Диоклецијан је повећао њихов број на четири и тиме створио тетрархију, тзв. владавину четворице. Право на римски престо стицало се укључивањем у Јупитерову породицу чином усвојења. Диоклецијан је тада у реформу управљања државом унео одредбу да када августи прославе двадесетогодишњицу своје владавине, драговољно се одричу престола и своја места, права и титуле препуштају цезарима. Њоме је непосредно мотивисана изградња царских палата у Сплиту и Гамзиграду. Диоклецијан је за сувладара и наследника узео Галерија Максимијана (293-311), а Максимијан Херкулије – Констанција Хлора (293-306). Добили су титулу цезара. Искусни цареви брачним везама обавезали су цезаре на лојалност – Галерије се оженио Диоклецијановом ћерком Валеријом, а Констанције Хлор Максимијановом усвојеницом Констанцијом. Диоклецијан је потпуно изменио правила понашања на двору. По угледу на Аурелијана увео је источњачки обичај клањања и љубљења царске одоре. Цару који је постао господар и бог, много се теже прилазило, него у доба када се сматрао само првим међу грађанима и сенаторима, док је “божанство” постајао тек после смрти. Увео је протокл, који је, заправо, представљао вишестепену заштиту од издаје. Пре проглашења тетрархије, Максимијан је упешно водио ратове на рајанском лимесу, а хроничари описују да је тим походима успео да уђе у “германски океан”. Мачем је умирио бунтовничке провинције у Африци и Шпанији, заједно са Диоклецијаном водио је ратове против Сармата. У годинама када је римска империја поново упознала мир, Максимијан је живео, како наводе антички хроничари, раскошно и порочно. Негде у то доба, на мајске каленаде 305. године, у Никомедији, први и последњи пут је испоштован Диоклецијанов указ: после две деценије владавине оба августа су одступила од престола и своје титуле пренела на цезаре Галерија и Констанција Хлора. Изабрани су нови цезари: Максимин Деја и Флавије Север, такође, рођени на простору данашње Србије. Диоклецијан се исте године повукао у своју палату у Сплиту да, како саопштавају историјски извори, у миру проведе преостале године живота, а Максимијан у дворац у Луканији, недалеко од Милана, мада је у свом завичају имао резиденцијално здање, за које се претпоставља да се налазило у војвођанском месту Чалма.

Зла коб

Одан Диоклецијану док су владали, Максимијан се после одрицања од престола није држао постигнутог договора. Опседнут жељом за влашћу и моћи, на све начине је учестовао у уништавању идеје о тетрархији, како би повратио титулу августа. Прилика се указала следеће године, када су преторијанци и сенат у Риму за августа незаконито прогласили његовог сина Максенција. Римско царство је поново било у хаосу. Максимијан се 307. године проглашава августом. Галерије је покренуо војску против Максимијана и са њом стигао до Рима. Пошто није успео да га савлада, јер су војници одбијали да се боре против свог старог команданта и прешли на Максимијанову страну, препустио му је Италију. Како би ојачао свој положај, Максимијан удаје ћерку за цезара Константина Великог, сина Констанција Хлора, који влада у Галији и на Рајни. Убрзо после тога покушава да преотме власт од свог сина Максенција, који је, званично непризнат, владао у Риму као самопрокламовани август. После пропасти, бежи код зета и ћерке у Галију. Живећи на Константиновом двору допринео је његовом учвршћивању на власти. Због Максимијановог лошег понашања, следеће године организован је историјски скуп у Карантуму. Ту га је Диоклецијан наводно убедио да се одрекне царске одоре. Поред Диоклецијанових и Галеријевих напора, властољубиви Максимијан није одустајао. У лето 310. године у двору у Тријеру поново себе проглашава августом. Римска империја је тада имала седам, што признатих што непризнатих августа (Галерије, Максимин Деја, Константин, Максимијан, Лициније, Максенције и Домиције Александар). Коб грађанског рата, коме је и сам умногоме допринео, није га мимоишла. Убијен је или натеран да изврши самоубиство 310. у Марсељу. Тако је “овај велики римски цар”, наводи хроничар Лактанције, “окончао живот срамном и недостојном смрћу”. Деценију касније када се буду мериле заслуге императора Марка Аурелија Валерија Максимијана, побожног сретног непобедивог августа, понтифекса, максимуса (врховни свештеник), победника Германа (пет пута), Сармата (четири пута), Персијанаца (два пута), Британаца, Карпа, Армена, Међана, трибуна (седам пута), конзула (шест пута), императора (седамнаест пута), оца домовине, проконзула и његова лаковерна страст за влашћу – доживеће рехабилитацију.


zan.istorija

Дворац Гаја Валерија

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Felix Romuliana)

Палата Феликс Ромулијана, врхунац уметности тог периода. Биографија налик бајци у којој пастир постаје цар

Имератор Гај Галерије Валерије Максимијан (293-311) једна је од најпротивречнијих личности Римског царства. Једни су га славили као спасиоца империје, новог Ромула и Александра Великог, а други ружили и сматрали најлошијим владаром и човеком. Док су га пагански писци описали као одважно храброг, херкуловски снажног, предодређеног за победе, са лепотом, која се сматрала божијим даром, хришћански историчари су га приказали као монструозног господара, непријатеља сваке културе и учености, који је, чак, и свог очуха Диоклецијана отерао са престола!

Галерије је у младалачким годинама задобио највише војничке чинове и наклоност цара Диоклецијана, који га је усинио и 293. године прогласио за цезара и свог сувладара. У зрелим годинама однео је једну од највећих победа у римској историји, а у тренутку када га је задесила смрт, у време његове највеће моћи и славе, сахрањен је и уврштен међу богове у Феликс Ромулијани (Гамзиград код Зајечара), данас једном од највећих археолошких налазишта у Европи, на листи Унескових споменика. За његово име везује се и последњи велики прогони хришћана 303. и 304. године, али и први едикт о толеранцији хришћанства из 311. године.

Поразио Персијанце

Галеријева биографија личи на бајку у којој пастир постаје цар. Рођен је око 260. године на малом пољском имању Секундијана у Приобалној Дакији. Његов отац, чије име није сачувано, бавио се земљорадњом. Мајка Ромула била је свештеница “планинских богова”. Имао је сестру, мајку будућег императора Максимина Деје. Као дечак, Галерије је чувао стоку и стекао надимак Говедар. Тог надимка се никад није одрекао, јер је у њему слутио везу са Силваном, шумским божанством.Као и остали тетрарси, у војсци је напредовао у време својих земљака Аурелијана и Проба, касније и код Диоклецијана, који га је 293. године, узео уз своје скуте и прогласио цезаром. Тим чином Галерије је ушао у божански ред Јовија, са којим се Диоклецијан изједначавао. Постао је Јупитеров син, други Марс. Претходно је напустио прву супругу с којом је имао кћер Максимилу и оженио се Диоклецијановом ћерком Валеријом.У крајевима у којима је владао, градио је палате, тријумфалне лукове, терме, а дворове је имао у Сердици (Софија) и Салоники (Солун). Претпоставља се да је његова главна резиденција пре 299. године била у Сирмијуму (Сремска Митровица), јер је одатле у првим годинама владавине могао предузимати војне подухвате како би заштитио границу на Дунаву. По окончању тих ратова, дао је да се искрче шуме у Панонији и исуши Пелсонско језеро (Блатно језеро). Ту панонску провинцију назвао је по својој жени Валерији којој исказао захвалност, што је као свог, прихватила његовог сина Кандидијана, којег му је родила љубавница.

Најзначајнији догађај у Галеријевом животу одиграо се 297-298. године. Био је то рат који је водио против Персије. Са својим војницима, Галерије је успео да савлада Персијанце. Галерије је, попут Александра Великог, који се после победе постарао за породицу побеђеног цара Дарија, заштитио породицу Нарсеса од насртаја и отмице, заслуживши велико поштовање. После овог пораза, Персијанци су напустили Месопотамију, а Галерије слављен у целој империји као други Ромул и Александар. Од тог тренутка почиње Галеријева приповест о божанском пореклу: он је син бога Марса и Ромулов брат, а његова мајка Ромула, попут Олимпијаде, мајке Александра Великог, зачела га је са самим богом, који се приближио у виду аждаје.

Одгонетач Ромулијане, археолог Драгослав Срејовић наводи да је Галеријева мајка од те године морала уживати посебно поштовање. Галерије је замислио да сагради палату названу по мајци Ромулијана, по узору на Диоклецијанову палату у Сплиту. Обе палате су представљале до тад јединствене градитељске подухвате у римском свету. Имале су двоструку намену: да служе за живота владара као раскошни дворци, да им обезбеде достојанствену и спокојну старост када се после две деценије повуку са трона, а након њихове смрти требало је да постану маузолеји.

У Галеријево родно место из свих делова царства стигли су најбољи градитељи, чувени уметници, клесари, сликари и занатлије, да од скупоценог мермера изграде и украсе раскошну палату. Нова, грандиознија палата започета је да се гради на темељима старе, поново Ромули у част, 305. године и грађена је до Галеријеве смрти. На северној страни овог комплекса биле су две раскошне палате, са дворанама украшеним мозаицима, фрескама и скулптурама.

Освета цару

Дела сачувана у Ромулијани представљају врхунац уметности тог периода. Између две палате био је мали храм са жртвеником, посвећен Великој мајци или боговима Либеру и Либери. Из налаза у палати може се закључити да је Галерије био склон боговима који су, као и он, имали смртну мајку и бесмрног оца, као што су Херкул, Ескулап, посебно Дионисије, што се види по мозаицима и скулптурама са његовим представама.

Галеријева тешка болест зауставила га је да спроведе свој наум до краја. Умро је годину дана пре завршетка Феликс Ромулијане. Ломача која је 311. године означила Галеријеву апотеозу последњи пут је у обележила такав традиционални римски ритуал.На самртничкој постељи, супругу Валерију и сина Кандијана поверио је цару Лицинују на старање. Валерија је кратко уживала Лицинијеву заштиту. Неколико месеци касније напустила је двор и прешла у део царства којим је управљао Максимин Деја. Понудио јој је брак. Хтео је да се преко ње повеже са Диоклецијаном. Кад га је одбила, изгубила је сваку заштиту. Одузета су јој сва добра, а почетком 312. са мајком Приском, Диоклецијановом супругом прогнана је у Сирију. После Дејове смрти, покушала је да се приближи Лицинију. Када је чула да је Лициније наредио Кандијаново убиство, са мајком се сакрила у околину Солуна, али су их пронашли и убили. То је био Лицинијев коначни обрачун са тетрархијом и са успоменама на Галерија.

После тих догађаја обустављена је свака градитељска делатност у Ромулијани. Претпоставља се да је комплекс у четвртом веку потпао под управу цркве, која је у сред Галеријеве палате саградила базилику. Највероватније је то био начин освете цару који је сурово прогонио хришћане. У време најезде Хуна у петом веку, Ромулијана је разорена и спаљена. Поново је разрушена у седмом веку. Тек у 11. веку, напуштене зидине наслелили су Словени, који нису знали ни назив царског дворца, нити некадашњег власника. Феликс Ромулијана је добила ново име – Гамзиград.

Царевина у мираз

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Остављена – Јелена)

Хлор оставио Јелену и оженио се Теодором која му је донела славу. Јелена је 283. године родила Константина

Жеља за влашћу будућег римског императора Констанција Хлора (293-306) била је јача од љубави. Да би постао један од четири господара света, морао је да се ожени Теодором, усвојеницом августа Максимијана Херкулија (285-305, 310). Тај брак му је донео славу о којој је сањао, а однео жену коју је волео.Одлука да напусти Јелену (Хелена), са којом је имао сина Константина, касније названог Велики (306-337) имала је дугорочан одјек у европској и светској историји. Наиме, то је пресудно утицало да њихов јединац Константин, касније назван Велики, огрне царски пурпур и постане монарх – један од најзначајнијих. Константин је прихватио хришћанство, био први цар који је постао хришћанин и основао Константинопољ, који ће хиљаду година бити главни град измењене римске империје.

Порекло Констанција Хлора остало је замагљено. Као и остали владари тог доба, потекао је из Илирика (Балканско полуострво). Рођен је 250. године, највероватније, у Наису (Ниш). Његов отац Еутропије био је један од угледних људи из Дарданије, док о пореклу његове мајке, чије је име, вероватно, било Клаудија, извори нису сагласни. Верује се да је била нећака цара Клаудија Готског (268-270), можда кћер његовог брата Криспа. Касноантички писац Еутропије претпоставља да је била његова сестричина или унука, а други извори наводе да је Констанције унук Клаудијевог брата, што се може видети и на натписима на којима Констанције себе назива унуком божанског Клаудија.

Царски гардист

Младост је провео у војсци. Обдарен храброшћу, благошћу, доброћушношћу, разликовао се од осталих војника који су мачем крчили пут до успона. Говорили су да је његова лепота достојна самог Аполона. Надимак Хлор добио је због свог бледог тена, какав су имали Ахил и Александар Велики. Такође, Хлорис је била римска богиња цвећа, пуна сунчевог сјаја, уз коју је ишло руменило стидљивости и скромности. Ови епитети пратили су Констанција.Са Јеленом се упознао око 270. године, када је као гардиста цара Аурелијана боравио у Битинији. Била је жена снажног карактера и великих амбиција, но, према наводима историјских извора, ниског рода. Епископ Милана Амброзије, Јелену је називао гостионичарком.

Како љубав не пита за порекло и не мари за друштвена правила, Јелена и Констанције су се спојили. До данас није јасно да ли су били у класичном браку или су живели невенчано. У то време било је забрањено да супружници буду из неспојивих друштвених сталежа, па је Јелена, ипак, била Констанцијева ванбрачна жена. Око 283. родила је Константина у Наису.

Тих година Максимијан Херкулије, који је већ постао Диоклецијанов сувладар, запазио је Константинове војничке способности. Предложио му је да се ожени његовом поћерком Теодором. Констанције је попустио под политичким притиском, вероватно и ради напредовања у каријери. Отпустио је вољену Јелену. Са Теодором је добио два сина Флавија Далмација и Флавија Јулија Констанција, чије су судбине, нажалост, биле трагичне и ниједан није оставио траг у историји.Оснивањем прве тетрархије, постао је цезар у западном делу империје. Четири тетрарха – Диоклецијан, Максимијан, Галерије и Констанције Хлор – требало је да представљају симбол који је у старим цивилизацијама означавао четири велика царства – Персију, Асирију, Египат и Хеладу. Добио је управу над немирним провинцијама Галијом и Британијом. Столовао је у Тријеру, где је подигао резиденцијалну палату са хиподромом, велике, царске терме, базилику, амфитеатар, обновио мост Марка Аурелија и познату Порта нигра, која је и данас симбол овог града.

Када су у Никомедији 305. године на свечаном скупу Диоклецијан и Максимијан Херкулије предавали власт новим августима Галерију и Констанцију Хлору и цезарима Максимијану Деју и Флавију Северу прављена су поређења нових августа, указује др Александар Јовановић, у књизи ”Тло Србије завичај римских царева”. Галерије је наступио са гордом охолошћу победника над Персијанцима, чији се тријумф поредио са Александровим, док је Констанције пленио својом благошћу, умереношћу и отвореношћу.

Окретање Христу

Флавије Север је тада постао његов млађи сувладар са титулом цезара. Препустио му је Италију и Африку, а себи придодао Шпанију. У пратњи сина Константина, Констанције 305. године прелази у Британију, где су извојевали победу над непријатељем. Међутим, убрзо након те победе, изненада се разболео и умро у данашњем Јорку. Ожаливши га са достојним поштовањем, војници су за наследника престола прогласили његовог сина Константина. Време владара које су бирали легионари поново се вратило.

Сматра се да је након тога Јелена, о којој се до тог времена мало зна, дошла на синовљев двор у Триру. После победе над Максенцијем, сином Максимијана Херкула, који се сам прогласио за императора и владао Италијом, Константин се окренуо хришћанској вери и, по речима савременика и царевог биографа, Евсевија Цезарејског превео је читаву своју породицу, укључујући и мајку, у хришћанство. Константин је својој мајци поклонио посед на самом југоистоку Рима и на том имању подигнута је можда и најстарија црква у овом граду, посвећена мученицима Диоклецијановог периода, светом Марселину и Петру. На истом месту налазила се и Хеленина палата, која је потицала из времена Септимија Севера. Археолошким ископавањима утврђено је да је једна од просторија те палате претворена у хришћанску капелу.Убрзо по прослави Константинове десетогодишњице владавине, Хелена се, према наводима Цезарејског, упутила на ходочашће у Свету земљу. По митрополиту Палестине, циљ Јелениног пута био је да обиђе сва хришћанска места и искаже хришћанско човекољубље. Међутим, Евсевије отворено каже да је могуће да је Константинов нагли заокрет у верској политици и уклањање некадашњег владара Лицинија, изазвало немире у источним провинцијама. Јелена је поделила новац војницима и на тај начин их је, вероватно, умирила. Обишла је Свету земљу, цркву Христовог рођења у Витлејему и Христовог гроба у Јерусалиму, које је њен син почео да гради. Недуго по повратку са пута по истоку, Јелена је умрла.у средњем веку, Јелена је била узор многим владаркама, као прва царица која је, према предању, открила заборављени Часни крст на коме је разапет Исус, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина и на крају грешница која се покајала. Била је и остала популарна светица у различитим деловима света. У јужној Француској сматра се заштитницом од муња, громова и ватре, у Алпима и рајнској области слави се као заштитница рудара, на Кипру се верује да је протерала отровне змије са острва. Историјска Јелена била је инспирација многим уметницима, често је представљана на делима великих мајстора, попут Рубенса и Франческа. Многобројна литерарна дела писана од Велса до Чешке, од Италије до Шведске, славе Јелену и њене подвиге.


zan.istorija