Jednodnevni izlet po Banatu Bela Crkva, Vršac, Zrenjanin
Piše: Slobodan OgrizovićŠta je potrebno da se napravi jednodnevni izlet po Srbiji (iz Beogradske perspektive)? Prvo, otvorite kartu Srbije i pogledate šta sve može da se vidi u okolini Beograda (100 do 150 km od Beograda); zatim se odlučite za ona mesta u kojima ili nikada niste bili ili ste bili sa školom, na ekskurziji, pre par decenija ili više, zavisno od godišta… Kada se odlučite za neku, blisku destinaciju, sednete malo za
Internet, pa pretražite zanimljive sajtove; eventualno kupite neki od časopisa namenjenih turistima, raspitate se (obavezno) kod svojih prijatelja, rođaka, kolega na poslu – da li su skoro bili u mestima koja vi želite da vidite i šta preporučuju za obilazak; veoma je bitno i da vas upute na neki dobar lokalni restoran da ne lutate bez razloga…
Sad vam trebaju još i „tehnička“ sredstva – kola i nekoliko hiljada dinara, što je, uz dobro raspoloženje, već više nego dovoljno… Lepih i sunčanih dana ima više nego dovoljno na raspolaganju i samo površni izgovori ili prolećna lenjost mogu da vas zaustave da krenete na put.
Do Bele Crkve, koja se nalazi na manje od 100 km od Beograda, stiže se za oko sat vremena, putem preko Pančeva i Kovina.Deo puta vodi kroz Deliblatsku peščaru, gde se nalazi Nacionalni park,izletište i lovište na krupnu divljač. Ne očekujte da vidite predeo tipa Sahare, ali peska ima na sve strane, mada uglavnom prekrivenim
tankim slojem trave i rastinja. Kažu da u Banatskoj Palanci (ili Staroj Palanci), na ušću kanala Dunav-Tisa-Dunav (DTD) u Dunav (logično), možete probati odličnu riblju čorbu, u nekom od restorana, a odatle se može i skelom preći Dunav i obići staro rimsko utvrđenje „Ram“.
Bela Crkva leži u kotlini reke Nere, okružena ograncima Karpata. Odmah na prilazu gradu nalazi se niz malih jezera (sedam od njih je pogodno za kupanje) zbog čega Belu Crkvu zovu još i „Vojvođanska Venecija“. Ko se malo duže zadrži u mestu može da baci pogled i na fasade baroknog stila, na mesne parkove, može priviriti u gradski muzej iz 1877. godine (arheološke kolekcije i dela belocrkvanskih slikara iz
19. veka) Ako se u Beloj Crkvi zateknete sredinom juna, bićete učesnik „Karnevala cveća“, sedmodnevne fešte sa kulturno-umetničkim programima, izložbama, sportskim takmičenjima… Glavni događaj karnevala je povorka u kojoj defiluju eksponati pripremljeni baš za tu priliku. Nisam nigde našao naziv „Vojvođanski Rio de Žaneiro“, ali…
Pola sata (ili 35 km) od Bele Crkve nalazi se Vršac. Ne možete ga promašiti jer se Vršački breg na čijem se obodu Vršac smestio vidi maltene iz celog Banata. Najviši (Gudurički) vrh je visok po jednima (čak) 639 metara, a po drugim izvorima i 641 metar! To je ujedno i najviši vrh Vojvodine, pa ovaj breg prilično nestvarno izgleda usred nepregledne ravnice. Negde na samom ulasku u grad iz pravca Bele Crkve,
postoji odvajanje ka manastiru Mesić. Posle nekih devet kilometara puta kroz čuvene vršačke vinograde stižete u ovaj manastir, sa crkvom Svetog Jovana Krstitelja (crkva posvećena rođenju Svetog Jovana Krstitelja).
Po narodnom predanju, manastir je osnovan 1225 godine od strane hilandarskog monaha Arsenija Bogdanovića, koga je Sveti Sava proizveo za prvog igumana ovog manastira. Drugi zapis pominje kraj 15. veka kao vreme podizanja manastira, u doba despota Jovana Brankovića. Moguće je da su i oba podatka tačna, jer su se manastiri oduvek podizali na ruševinama prethodno sagrađenih i srušenih… Kao i svi naši manastiri i Mesić je znatno stradao tokom brojnih ratova. Manastirska crkva je živopisana 1743. godine (zografi Dimitrije, Petar i Jovan, slikarstvo je blisko životopisu manastira Vraćevšnica). Današnji izgled manastir je dobio krajem 18. veka kada je dozidan visoki barokni zvonik. Freske u crkvi su prilično oštećene, ali i pored toga je unutrašnjost crkve u duhu najlepše oslikanih pravoslavnih hramova. Centralno mesto zauzima ikona „Dostojno jest“, kopija originalne ikone koja se nalazi u Protatskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, verovatno najstarijoj i
najslavnijoj crkvi na čitavoj Svetoj Gori…
Mesić je sada (od pedesetih godina prošlog veka) ženski manastir. Ako želite da čujete više o istoriji manastira, zamolite neku od monahinja da to učini, ili barem da pusti snimljenu kasetu – priču sa najvažnijim informacijama o manastiru. Nove tehnologije se daju primetiti i na spoljnoj strani manastira, gde prilično bode oči klima uređaj! Nadam se da će se u budućnosti naći ipak neki elegantniji način za klimatizacijuunutrašnjosti crkve…
U povratku ka Vršcu, postoji skretanje ka Vršačkom bregu i ka Vršačkoj kuli. Kula je podignuta u 15. veku i jedini je ostatak nekadašnje tvrđave (srušene u 18. veku) od koje su ostali samo temelji. Kula je u veoma lošem stanju i nije preporučljivo da joj se mnogo približavate. Sa ovog mesta pruža se predivan pogled na banatsku ravnicu. Nažalost, opet zbog novih tehnologija (antena, predajnika) pogled na sam grad Vršac je zaklonjen. Ceo ovaj predeo je glavno vršačko izletište, nešto slično onome što je Avala za Beograd. Ako vam se dalje ne putuje, možete nastaviti šetnju po obroncima brega, spustiti se malo niže do crkve na Kalvariji (iz 1728. godine), ili čak skroz do centra Vršca. Ali ako ste kola ostavili na vrhu brega, kod kule, to baš i nije najpametnija ideja…
Posle dotadašnje vožnje i nekih iskustava iz prethodnih „turneja“ po Vojvodini, odmah se može primetiti kako je Vršac jedan od retkih gradova sređenog lica, renoviranih fasada… Svakako ne pruža onaj osećaj zapuštenosti kakav imate u nekim drugim mestima (naravno, ne samo u Vojvodini, već i u celoj Srbiji). Drugo, nažalost, dok se vozite kroz banatsku ravnicu, na puno mesta možete videti male deponije – kojima tu svakako nije mesto. I ne zahteva mnogo truda da se uklone, dok ne „porastu“.
Dakle, Vršac je, verovatno najviše zahvaljujući svojoj privredi, predvođenoj „Hemofarmom“ i velikim ulaganjima tokom prethodnih godina (uključujući i organizaciju dela evropskog prvenstva u košarci, 2005. godine; nećemo sada o rezultatima reprezentacije), jedan lep, sređen gradić. Vršac je inače i rodni grad Paje Jovanovića, Jovana Sterije Popovića, Bore Kostića, Vaska Pope…
Za obilazak centra i nekoliko najzanimljivijih građevina i delova Vršca možete
odvojiti sat, nekoliko sati ili ceo dan.
U svakom slučaju treba videti Vladičanski dvor, pravoslavnu sabornu crkvu posvećenu Svetom Nikoli iz 1785. godine sa impresivnim ikonostasom, srpsku pravoslavnu Uspensku crkvu iz 1766, Gradski magistrat na Trgu Slobode, zdanje Stare apoteke (Apoteka na stepenicama) gde je radila najstarija vršačka apoteka „Kod Spasitelja“ od 1784. pa sve do 1965. godine… Lepa je i rumunska crkvica Svetog Spasa, ali je još lepša najupečatljivija građevina Vršca – katolička katedrala čija dva tornja vidite još dok prilazite Vršcu. Ovo zdanje podignuto je 1860.
godine.
Na oko devedeset kilometara zapadno od Vršca, nalazi se Zrenjanin. Ako imate loše „prolazno vreme“ bolje je da se još malo zadržite u Vršcu i okolini i onda lagano krenete nazad prema Pančevu (i Beogradu) ali sada drugim putem preko Alibunara, i Banatskog novog sela.
Ko se do sada nije zamorio, može da nastavi ka Zrenjaninu. Negde na tridesetom kilometru puta ka Zrenjaninu, u mestu Hajdučica, odmah na ulazu u mesto, možete skrenuti ulevo ka Dvorcu Dunđerski. To je lepa zgrada pravougaone osnove sa velikim parkom i bazenom, a po funkciji više je to manji letnjikovac nego dvorac. Zgrada je bila zatvorena tako da se nije moglo nešto specijalno (tj. ništa) videti. Uzgred, ovo nije „onaj“ Dvorac Dunđerski ili kako se danas naziva – hotel „Fantast“,
veliki uređeni turistički kompleks koji se nalazi na putu od Bečeja ka Bačkoj Topoli (desetak kilometara od Bečeja). Jedan iz familije Dvoraca Dunđerski postoji i u Čelarevu, blizu Bačke Palanke…
Zrenjanin je već „velegrad“. Od Trga JNA gde postoji veliki parking, mostom preko Begeja, i zatim preko Trga Republike, ulazite u centralnu gradsku ulicu i pešačku zonu (ulica Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića).
Veliki pešački most se nalazi na mestu gde je nekada bila „Bečkerečka ćuprija“. Za prvi doživljaj nekoga grada uvek je više nego dovoljno prošetati centralnim gradskim ulicama. Ne možete a da ne primetite predivne zrenjaninske građevine – zgradu opštine Zrenjanin u baroknom stilu iz 19. veka, Rimokatoličku katedralu (sa čuvenim orguljama) iz 1864. godine, Gradsku biblioteku „Žarko Zrenjanin“, veliki spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću (srušenom 1941. i obnovljenom pre dve
godine) … U starom gradskom jezgru, najstarija građevina je Uspenski
pravoslavni hram iz 1746. godine.Naravno, Zrenjanin je veliki grad, i bilo bi pretenciozno očekivati da prvi kontakt bude nešto više od turističke šetnje glavnom ulicom i kratak odmor u, recimo, nacionalnom restoranu – pivnici „Četir` konja debela“ sa pogledom na Trg Slobode. Ako ste baš ozbiljan turista i pravite
celodnevni izlet po Zrenjaninu, po sajtovima i knjigama o Zrenjaninu preporučuju se i posete baroknoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, iz 1839. godine, obilazak Narodnog muzeja, i dalje šetnje po bočnim zrenjaninskim ulicama. Lep pogled imate i sa tzv. Malog mosta, odakle imate zaokružen pogled i na muzičku školu „Josif Marinković“, Zrenjaninsku gimnaziju, Kulturni centar, Reformatorsku
crkvu, palatu suda i na neobični ostatak gradskog toka Begeja…Nažalost, iako je bio pravi trenutak za ručak, nismo imali informaciju o dobrim restoranima u centru Zrenjanina. Stara dobra izletnička korpa sa sendvičima, jajima, paradajzom… još uvek je odlično rešenje za izletnike.
Okolina Zrenjanina prosto vrvi od zanimljivih mesta i izletišta.
Tu je Ečka, nekadašnje sedište vlastelinstva grofova Lazar. Njihov dvorac „Kaštel“, u engleskom stilu, postao je centar društvenog i kulturnog života, veći i od samog Bečkereka. Na otvaranju dvorca, uz prisustvo najbogatijeg tadašnjeg vlastelina Ugarske, grofa Esterhazija, svirao je i devetogodišnji Franc List, muzički vunderkind. Kaštel je sada u renoviranju i kako nam rekoše na gradilištu, radovi verovatno neće biti završeni tokom ove godine. Na 2 km od Ečke je i istoimeni ribnjak, nadaleko poznat. A tu je i, već četiri decenije, Umetnička kolonija, sa zbirkom od više od dve hiljade eksponata. U smeru ka Kikindi nalaze se Melenci, seosko naselje na čijem obodu se nalazi poznato lečilište i izletište Banja Rusanda – odakle se lekovito blato izvozilo i u evropskeprestonice. Tu se može videti i jedan od poslednjih sačuvanih mlinova na vetar – Bošnjakova vetrenjača (prema popisu iz 1885. godine bilo je
čak 280 vetrenjača u Banatu i Bačkoj), a na lokalnom groblju se nalazi Kapela Dimitrijevića, čiji je ikonostas oslikao Uroš Predić. Sa druge strane Zrenjanina, iza Ečke, kod Stajićeva, nalazi se čuveni prirodni rezervat – Carska bara.
Naš izbor za nastavak izleta bio je upravo ovaj rezervat, koji pokriva skoro 1700 hektara i obuhvata Carsku, Perlesku i baru Tiganjiku, ali i staro korito Begeja. Stigli smo prekasno (oko 5 popodne) da bismo se provozali brodićem, ali zato imate staza za pešačenje koliko god želite. Ovo je jedno od najbogatijih staništa ptičjeg sveta i tu se nalaze skoro sve ptičje vrste koje žive u Vojvodini; tu se mogu videti
svih osam vrsti čaplji koje postoje u Evropi; a zbog vodenog okruženja,ovo je raj i za ribe – deverike, karaša, soma, šarana… Od alatki za lov i ribolov dopušten je samo fotoaparat, može i digitalni. Od zverki,u rezervatu žive vidre i divlje mačke, a posle svih onih emisija po televizijama nekako stalno očekujete da iskoči čak i neki krokodil… Komaraca nije bilo, a pretpostavljam da smo jednostavno imali sreće sa
„tajmingom“ za obilazak. Rezervat je inače zatvoren za posetioce između 22 i pet sati ujutru. Carsku baru su neki putopisci prozvali i Banatskim Amazonom, što je sasvim logično ako smo Belu Crkvu krstili kao Vojvođanski Rio de Žaneiro?
Posle ovako prijatnog, celodnevnog napora, možete da odlučite da prespavate u Carskoj bari, ali ne na drvetu, već u obližnjem hotelu „Sibila“. Druga varijanta je da krenete nazad za Beograd, ali da se, zasluženo, počastite u divnom restoranu „Trofej“ na samom uključenju na Zrenjaninski put po izlasku sa puta od Carske Bare. U okviru ovog simpatičnog mesta nalazi se i mali zoološki vrt (!) sa srnama, divljim guskama i plovkama, paunovima, zečevima i jednim pravim mrkim medvedom
(možda ga puštaju napolje u vreme fajronta?) Unutrašnjost restorana je okićena lovačkim trofejima, a pored restoranske bašte možete videti i etno-kućicu, vetrenjaču i mali zabavni park – idealno rešenje za decu koja ne mogu mirno da dočekaju kelnera za stolom. Naravno, na meniju se nalaze sva moguća jela od divljači, ali je ipak klasično, mešano meso sa roštilja bilo savršeno...
Puni utisaka, ali i punih stomaka, za malo više od pola sata stižete do Beograda (malo više od 50 km od Carske bare). Sve bogatija i bogatija ponuda male privrede duž puta ali i razni miomirisi; autobusi GSB-a i sve gušći saobraćaj, nepogrešivo vas dovode do Pančevačkog mosta i ulaska u Beograd.
Svi putevi kroz Banat su bili kvalitetni, bez mnogo saobraćaja i jako prijatni za vožnju. Ovo napominjem samo zbog toga da se ne obeshrabrite ukupnom cifrom od 350 pređenih kilometara tokom, ipak, jednodnevnog izleta. Ukoliko vam nije do toliko aktivnosti za jedan dan, i Bela Crkvai Vršac i Zrenjanin su na oko sat vremena od Beograda, pa uvek možete napraviti tri jednodnevna izleta umesto jednog…
izvor:beautifulserbia.info
Sub 8 Okt - 18:22
