Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila.

Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima.

Ray Manzarek, the Doors.

Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ,,vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove. Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog. Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao. Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The End) kao svom jedinom prijatelju. Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja. Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće.

Bio je istinski bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back door man, Roadhouse blues, Close to you, Who do you love, Little red rooster, Crawlin’ king snake, Been down so long ili Cars hiss by my window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume. Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen, zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti. Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne ,,lagane kapitulacije“, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla. Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan.

Carstva blaženstva, carstva svetlosti.

Nisu svi rođeni za slatke radosti,

neki su rođeni za beskrajne noći,

za kraj noći..

Ako je modernizam predstavljao širi skup radikalnih umetničkih pokreta koji su izvršili subverzivni kulturni raskid sa dotadašnjom tradicijom, a avangarda radikalni oblik modernizma koji je pokazao da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture, te promeniti svet estetizacijom života, onda je bitnik i pesnik Morrison sve to do krajnosti pretvorio u jedinstveni nihilistično-individualistički bunt, proizašavši iz kulturnog rascepa Amerike, podeljene veoma oštro turbulentnih šezdesetih godina 20. veka. Tokom druge polovine pomenute decenije, nastupajući kao frontmen i pesnik unutar benda The Doors, Morrison biva označen kao simbol radikalnih, antisistemskih buntovnih snaga, oličenje pobune mase mladih ljudi, alternativnih, underground pokreta, nihilistični anti junak veoma opasan po društvo.

Ozloglašeni FBI počinje da ga prati, diše mu za vratom, hapsi sve češće na samoj pozornici i priprema konačnu osvetu ,, demokratskog“ Sistema, protiv kojega je drski Morrison nepravedno i ničim izazvan bezobrazno ustao. Čekala se samo prava prilika, koja je ubrzo i stigla. Naime, količina rezignacije i negativnog naboja rasla je vremenom u Jimu Morrisonu, tražeći izlaz, oslobađajući ventil za nagomilane frustracije i nepravde – kako umetničke, tako i lične, sociološke. Pozorišna predstava provokativne underground trupe The Living theatar, koju je Jim sa oduševljenjem pogledao početkom 1969. godine, radikalno politički je progovorila o duhu jednog nemirnog vremena:

Do promena se može doći samo odbacivanjem svih pravila, inicirala je konačnu eksploziju Morrisonovog nagomilanog bunta i rezignacije svim i svačim..

Legendarni koncert Dorsa, održan 1. marta 1969. u pretrpanom i uzavrelom bivšem vojnom hangaru, u gradu Majamiju, Morrisonove rodne Floride, bio je kap koja je prelila čašu sistemskog strpljenja, strpljenja svih dežurnih moralizatora, urlatora i večnih, sveprisutnih dušebrižnika, tačka preloma nakon koje je Amerika definitivno uzvratila udarac podižući mesec dana kasnije optužnicu protiv Morrisona zbog navodnog nemorala i skandala – penisa pokazanog svim licemerima i zlobnicima. Iznerviran i frustriran glupošću, svim mogućim pritiscima i ucenama, nerazumevanjem i zlobom sredine, Morrison napokon svu svoju nagomilanu gorčinu istresa do kraja, obraćajući se publici: Slušajte sad ovamo!, kao pucanj je odjeknuo promukli Morrisonov glas, prekinuvši koncert i jezu potonje uskomešane tišine prisutnih.

Ja ne govorim o revoluciji! Ja ne govorim o demonstracijama! Samo vam kažem da se zabavljate. Ja govorim o ljubavi! Ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav… zgrabite svoju jebenu voljenu osobu. Hajmo! Hej, čujte, ja sam usamljen! Treba mi malo ljubavi, svi vi! Treba mi malo zabave i ljubavi, srce!… Vi ste gomila jebenih idiota! Vi ste gomila robova koja dopušta drugima da im kažu šta da rade! Koliko dugo će vas naguravati okolo? Možda volite to! Možda volite da vam je lice zagnjureno u govna! Šta ćete preduzeti u vezi sa tim !!!.

Nakon Majamija, ništa više nije bilo isto – usledile su sve moguće zabrane i ucene, ostao je, po ko zna koji put u istoriji stranaca, svih onih koji ne pristaju da sagnu glavu, ćute i prave trule kompromise“ gorak ukus u ustima – sudbina The Doors i Jima Morrisona bile su zapečaćene. Prećutno, mučki, uz saglasnost manje-više svih. Okretanje leđa valjda je već deo tradicije u takvim situacijama.

Okidač, koji je tada povučen, bio je fatalan po Jima Morrisona dve godine kasnije – 3. jula 1971. godine pronađen je mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima (reči je ponovo bilo o klišeu – priči o ubistvu, samoubistvu ili nesretnom slučaju, dok su Parižani tvrdili da je herion doneo konačni kraj laganoj kapitulaciji) u gradu svetlosti, tami zabranjenih i odbačenih. Ista sudbina zadesiće čitav jedan hrabri, alternativni radikalni pokret mladih i jednu jednostavnu ljudsku ideju – potragu za slobodom ili možda samo snovima, neuhvatljivim duhom FANTOMA SLOBODE. Jahači oluje zauvek su utihnuli..

Smrt Jima Morrisona pretvorila se u legendu i neprovereni mit. Istina je da niko ne zna kako je zapravo umro, kako je i na koji način ,,zauvek“ nestao ili otišao čovek koji je iz temelja, kao niko pre ni posle njega, gotovo sam uzdrmao neverovatnom silinom jedno brutalno, rigidno, perfidno i izuzetno nasilno društvo i zemlju koja će od slobodarske i pionirske vremenom postati nekom vrstom sofisticiranog koncentracionog logora za neposlušne i nepodobne. Bez ikakvog političkog angažovanja i učešća u okviru pacifističkog hipi pokreta, Jim Morrison će postati jednim od simbola otpora, radikalnog bunta i reza, beskompromisni borac u potrazi za slobodom ili možda fantomom slobode koji neuhvatljiv kruži kroz krvavu i perfidnu istoriju zlog starog sveta i njemu sličnog, ljudskog roda.

Ovo je kraj,divni prijatelju, ovo je kraj,moj jedini prijatelju, kraj. Boli me što te puštam da odeš jer me nikada nećeš slediti. Kraj je smehu i finim lažima, kraj noći u kojoj smo probali smrt..