Ivo Andrić

BUDITE NEPOVERLJIVI PREMA SEBI (Ivo Andrić)


Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i raspoloženjima.
Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši.
Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu.

Uzbudljiv život jedinog jugoslovenskog nobelovca


Jedini jugolovenski nobelovac Ivo Andrić rodio se na današnji dan


 pre 125 godina, tačnije 9. oktobra 1892. godine u Dolcu kod Travnika u BiH.







Rođenje Ive Andrića upisao je u matici rođenih Crkve Svetoga Ivana Krstitelja u Travniku župnik Juraj Pušek pod rednim brojem 70. Tu je zapisano da je Ivan Andrić, zakoniti sin upravnika Antuna Andrića (1863 – 1896.) i majke Katarine (rođene Pejić), rođen 9. aprila u Travniku u Ulici Zenjak br. 13, kršten u katoličkoj crkvi. 

Koliko je zanimljiv život imao svedoči i činjenica da je Ivo bio i ponavljač sedmog razreda Sarajevske gimnazije, mason, diplomata, predsednik tajne đačke protivaustrijske organizacije Hrvatska napredna omladina, ali i član Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice, ambasador Jugoslavije kod Adolfa Hitlera, ali i predsednik Saveza književnika Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata i član Komunističke partije, ali nikada Titov intimus poput Miroslava Krleže. Ali, prvenstveno – najveći jugoslovenski pisac svih vremena. 

Nobelova nagrada 

Njegovo prožimanje života na Balkanu u delima “Na Drini ćuprija“, “Travnička hronika“, “Prokleta avlija“ i mnogim drugima, kao i doprinos književnosti nije ostalo neprimećeno - 26. oktobra 1961. godine Ivo Andrić dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Time je postao prvi Jugosloven dobitnik najprestižnije svetske nagrade za književno stvaralaštvo. Na vest o dodeli nagrade Ivo Andrić je izjavio: "Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje".

Susret sa Hitlerom 

U knjizi “Gospodar priče” akademik Krešimir Nemec opisuje i Andrićeva ambasadorska iskustva u Berlinu. Pomalo je neobično da je Hitlerova Nemačka prihvatila Andrića za jugoslovenskog ambasadora s obzirom na to da je Andrić bio pristalica atentata na nadvojvodu Franju Ferdinanda, pobornik ujedinjenja južnoslovenskih naroda i uvereni protivnik germanizacije. Ipak, Nemec piše da je Viktor fon Hiren, šef nemačke ambasade u Beogradu, slao telegrame na više berlinskih adresa u kojima zagovara da se Andrićevo imenovanje prihvati. Andrića opisuje rečima: "On tečno govori nemački, ima oko 45 godina, neoženjen je, Hrvat je iz Bosne, pisac po zanimanju i uvek je bio smatran jednim od politički najsposobnijih rukovodilaca u diplomatskoj službi Jugoslavije. Za vreme svog dugog delovanja u Ministarstvu spoljnih poslova Andrić je uvek održavao vrlo prisne odnose s ambasadom Nemačke i u svim pregovorima pokazivao je duboko razumevanje zahteva i interesa nemačke politike. Svrha njegovog upućivanja u Berlin je da se pokaže koliko se velika važnost pridaje mestu predstavnika u Berlinu i kako postoji snažna želja da se naglasi kontinuitet sadašnje politike prema Nemačkoj. Andrić je dobio odlikovanje Grosskreuz nakon posete gospodina Nojrata Beogradu.“ 



Kako se navodi u Nemecovoj knjizi, Andrić je obučen u tamnoplavi frak izvezen zlatnim šarama, ogrnut pelerinom, s trorogim šeširom ukrašenim belim nojevim perjem na glavi, 19. aprila u prisustvu ministra spoljnih poslova Joakima fon Ribentropa predao diplomatsku notu nemačkom kancelaru Adolfu Hitleru. Nakon ceremonije održan je i prijem na kojem je Hitler bio domaćin. Kancelar je s Andrićem kurtoazno razgovarao o unapređenju nemačko-jugoslovenskih veza u nauci i kulturi. Dan nakon predaje diplomatske note Andrić je sedeo u počasnoj loži na velikoj paradi priređenoj u čast Hitlerovog rođendana, piše Nemec.


....................

........


Zadužbina Ive Andrića






U času smrti, 13. marta 1975. godine imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog ''javnog radnika'' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju..." 

Prema testamentu koji je juna 1975. proglašen punovažnim, obrazovana je Zadužbina Ive Andrića kojoj su pripala sva sredstva od autorskih honorara kao i piščeva ušteđevina uključujući novčani deo Nobelove nagrade. 

Prva sednica Upravnog odbora kojoj je predsedavao Rodoljub Čolaković održana je godinu nakon piščeve smrti, 12. marta 1976, a za prvog upravnika izabrana je njegova višedecenijska saradnica Vera Stojić. Od tada pa do danas Zadužbina bdi nad Andrićevom književnom baštinom i dodeljuje nagradu koja nosi njegovo ime, a dodeljuje se godišnje za najbolju pripovetku ili knjigu priča. Svake godine Zadužbina prodaje prava na objavljivanje Andrićevih dela na raznim svetskim jezicima. 

U utorak 10. oktobra, na rođendan Ive Andrića u Zadužbini koja nosi njegovo ime kao i svake godine, biti uručena Andrićeva nagrada i predstavljen godišnjak “Sveske”, koji izlazi već četrdesetak godina i uvek je u celini posvećen Andriću i njegovom delu. Kako će se još obeležiti Andrićev rođendan pročitajte OVDE.

Andrićev tihi glas

Povodom obeležavanja 125 godina od rođenja Ive Andrića, u ponedeljak 9. oktobra u 18 časova u Maloj sali Dečjeg kulturnog centra Beograd, biće izveden interaktivni muzičko-scenski događaj "ANDRIĆEV TIHI GLAS“. 

U okviru programa publika će imati prilike da čuje pripovedanje o životu i radu nobelovca u izvedbi glumice Tatjane Dimitrijević. Odlomke iz njegovih dela, piščeve mudre misli na raznovrsne teme kao i čuvenu besedu „O priči i pričanju“, izgovorenu u Stokholmu prilikom dodele „Nobelove nagrade“ 1961. godine, predstaviće glumac i voditelj, Dejan Đurović. Događaj će biti praćen video-projekcijom dokumentarnog materijala, uz klavirsku pratnju Baneta Zarina da bi na kraju svi otpevali i decu naučili pesmu „Oj jesenjske duge noći“, izvođenoj prilikom dodele „Nobelove nagrade“. 

Režija i scenario: Zorica Simović, dramaturg 

Ulaz slobodan.


Odlomak iz knjige "Znakovi pored puta"
“Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali, čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Tu  školu nismo još prošli, ni taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla, i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. ...”


b92.net

-Dodju tako vremena kad pametni zasuti,budala progovori a fukara se obogati...
Ivo Andric

Sad uvidjam, gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve. Jer gubiti malo donosi žalost i suze i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola.

Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako, ne može živeti bez opraštanja. Svi su mi ljudi i te kako potrebni. Svi, od one starice koja me je primila na ruke kad sam došao na svet, pa do onog nepoznatog prolaznika koji će, kad mene budu nosili na neko groblje neki ljudi, skinuti kapu i prekrstiti se i zaželeti mi večni mir i laku zemlju.

Ivo Andrić - Ex Ponto

Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, 
jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može. Da
 biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno,
 dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na površinu, osloboditi se. To važi 
za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete, za život čula, 
za muku duha.

Iako je svrstana u pripovetke, Andrićeva „Jelena, žena koje nema“ protivi se osnovnoj karakteristici epskog dela – ne da se prepričati, ona nema fabulu. Ona je kao lep san, koji uprkos silnom trudu, nikako ne može da se rečima opiše. Ali ko je zapravo bila čuvena Jelena?



Andrić, u prvom licu jednine, priča da svoju Jelenu najčešće viđa od proleća do jeseni, dok sedi u sobi kraj otvorenog prozora, na putovanjima, na praznom sedištu kupea, u predsoblju među stvarima, na ulici. Za tu viziju neophodne su posebne okolnosti, u Andrićevom slučaju to je prigušena svetlost: 

[size=24]„Kad sam ušao u predsoblje, vladao je u njemu već polumrak sa kojim se nemoćno borio jedini prozor, još crven od večernjeg neba. Na podu je ležao moj prtljag već spremljen za put. Među koferima sa glavom na najvećem od njih, sa licem okrenutim ka zemlji, ležala je Jelena.“[/size]

[size=24][size=14]Andrić je u Beogradu u kontinuitetu proveo četiri godine tokom kojih je živeo u hotelu Ekscelzior, intenzivno pišući prvi deo triptiha "Jelena, žena koje nema". Ovo delo je godinama stvaralo misteriozno pitanje ko je ona koje nema? [/size][/size]


ndrić je voleo devojke kao igračke sa nedugim rokom trajanja. Među njima je bila i prva školovana srpska kostimografkinja Milica Babić, udata Jovanović. Ona je sačuvala Andrićeva pisma koja joj je slao, dok je još bila u braku sa Nenadom Jovanovićem.

Uprkos činjenici da je tokom tri decenije poznanstva sa grešnom ljubavi, kako je sredina opisivala njegov odnos sa Milicom, Ivo čestim putovanjima bežao od nje, još češće joj se vraćao na druženje s njom i njenim suprugom.

Punih trideset godina čekao je da njegova  Milica bude slobodna kako bi se oženio s njom. Imao je šezdeset šest godina kada se to desilo, a ona mu je bila prva i jedina žena. Svojim iskustvom kao da je potvrdio svoju čuvenu rečenicu: "Ništa ne biva pre nego što treba da bude."

Nakon venčanja, Andrić više nije krio da je pišući priču Jelena žena koje nema imao na umu baš Milicu i s njom je svio i svoj prvi pravi dom u stanu u kome je danas njegov spomen muzej u Ulici Proleterskih brigada 2a. 

SD