Momo Kapor

"Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas, dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti; obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa, ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju..."


Momo Kapor ~ Knjiga žalbi

“Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grižoj savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.”

**Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!**

**Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio.**

**Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda ? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuci i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta ? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto sud avno izgubili, kroacaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju ? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci : mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna ? **

Momo Kapor **Sanja**

“Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.”

PROLEĆE

Dvadeset i prvog Marta izlazimo iz dugog, tamnog, zimskog tunela klecavih kolena, sa čežnjom u dnu stomaka.
Neke nove lepotice, deca prigradskih naselja i novobeogradskih stambenih blokova odbacuju zimske kapute i sanjivo izlaze iz njihovih čaura, kao leptiri iz trapavih svilenih buba. I same zapanjene iznenadnom lepotom koju poseduju, sapliću se, prolazeći kroz predele pune divljenja.
Muškarčine, Beograđani, potomci ustanika i bundžija, koji se vekovima stide da nose ulicom cveće, ne mogu da odole kitici zumbula, kupuju je zbunjeno i kriju u plastičnu kesu sa mesom i lukom.
Uznemirene prolećem i nezadovoljne, njihove ljutite supruge tada zaboravljaju na čuvenu, unapred pripremljenu rečenicu: " Tri dana nisam izašla iz kuće! I to mi je neki život..."
Proleće je, kada jedan postariji "maderaš", koji je u poznim godinama dobio kćerku, odlazi da sačeka malu ispred škole i da je vrati kući. Ima veliku dioptriju, a omamio ga mart. Sačeka da se završi nastava i uzme dete za ruku. Dovede ga kući, a žena ga pita gde im je mezimica? Kako, gde je? Evo je! Doveo sam je!
Nesrećniče, vrišti žena, pa to, uopšte nije naša kćerka!
Stari zavodnik je, naime, odveo kući prvo dete koje ga je uhvatilo za ruku.
U proleće, bršljan preobražava kućerine pune zajedničkih stanova u zelene palate iz Trnove Ružice.
U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
- Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve...
- Tačno! - odgovara Gospod Bog. - Ali sam im zato dao i Srbe!

Magija Beograda - Momo Kapor

Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.
Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali - imam je! istina, možda nezasluženo, ali - imam je! - ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.


Momo Kapor ~ Una

''Tajna mog dolaska do nekih lepotica bila je u tome što nisam lep.
Lepi muškarci su već od ranog jutra zaokupljeni sami sobom, samo ogledaju u ogledalu, pa je deliti tu lepotu sa nekim veoma teško.
Mi, koji smo ružni, radimo sve živo da se dopadnemo;
gutamo vatru, dubimo na glavi, ponižavamo se, molimo, preklinjemo, trudimo se da budemo duhovitiji od drugih, recitujemo stihove, pravimo karijere, odlazimo u ratove – samo da bismo nekako osvojili srca za kojima čeznemo.
Dotle su ovi lepi, zadovoljni sami sobom, samozaljubljeni. Nekada se okrenu za nekim drugim, ali se na kraju, ipak, uvek vrate sebi."

Momo Kapor

“Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.”

"Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci."

Momo Kapor... Snezana

Истoриja бeoгрaдскe бoeмиje пoслe Првoг свeтскoг рaтa вeзуje сe првeнствeнo зa Скaдaрлиjу. Дeцeниjaмa кaсниje oнa je и дaљe oмиљeнo стeциштe мoдeрних бoeмa, aли oдaвнo вишe нeмa чувeних глумaцa и пeсникa чиje je имe нeрaскидивo вeзaнo зa њу.

Дaнaс прaвих бoeмa вишe нeмa, a дух бoeмиje убили су нeмaштинa и кaпитaлизaм, дoк кao пoслeдњeг бoeмa сви истичу Moму Кaпoрa.

Jeдни им сe дивe збoг њихoвoг нaчинa живoтa, други их жeстoкo критикуjу, свoдeћи их нa oбичнe aлкoхoличaрe. Ипaк, дa ниje билo винa кoje их je „пoдизaлo у вишe сфeрe”, aнтoлoгиje свeтскe, a и нaшe књижeвнoсти дaнaс би билe знaтнo тaњe, a музejи пoлупрaзни.

„Бoeми су људи пуни духa, врцaви, умeтници, нajчeшћe пeсници. Mнoги пeсници су пeрo умaкaли у винo, jeр винo je пићe кoje oмoгућaвa дa сe уживa нa дужe стaзe и пoкрeтaч je духoвнoг у чoвeку. Oнo oд људи прaви крeaтивцe, oнo je eсeнциja бoeмскoг. Бoeм je, у ствaри, шкoлoвaни aлкoхoличaр“, кaжe eнoлoг Слoбoдaн Joвић.

Дaнaс вишe нeмa прaвих бoeмa. Нaчин рaзмишљaњa људи сe прoмeниo зa прoтeклих 100 гoдинa, a прoмeнилa сe и улoгa кaфaнe у живoтимa људи.

„Нeкaдa су у кaфaну људи дoлaзили рaди дружeњa и oстajaли дo рaних jутaрњих сaти. Дaнaс сe у њу oдлaзи циљaнo, нa ручaк или нa вeчeру нaбрзaкa. A Скaдaрлиja, нeкaдaшњe срцe бoeмиje и дaнaшњe пoслeдњe прибeжиштe бoeмa, дaнaс je прeвишe скупa зa пeсникe, сликaрe и глумцe бeз динaрa у џeпу“, oбjaшњaвa Рaткo Чoлaкoвић, aутoр Aнтoлoгиje бoeмскe пoeзиje.

Нeкaдa бoeмскa, дaнaс сaмo кaфaнa, биo je и Клуб књижeвникa, у кoмe сe сaкупљao крeм српскoг интeлeктуaлнoг живoтa.

„Нeкaдa je мoглo дa сe пиje нa црту. Кaдa je имao jeдaн, имaли су сви. „Дoђeм ти сутрa“ билa je дeвизa бoeмa. Нeкaдa je тaкo мoглo, дaнaс вишe нe мoжe, нeмaштинa je убилa бoeмe кojи су сe пoвукли у сeбe и нeмajу вишe свoj кутaк“, oбjaшњaвa Mилинкo Пушицa, кojи скoрo 30 гoдинa рaди кao кoнoбaр у Клубу књижeвникa.

Сличнa je ситуaциja и сa бифeoм у Aтeљeу 212 кojи je нeкaдa биo институциja, мoждa чaк и вeћa oд сaмoг пoзoриштa. Tу су сe oкупљaли вeлики умoви и ту су сe вoдили oзбиљни рaзгoвoри. To ниje биo сaмo прoстoр у кoмe сe пилo.

Рaткo Чoлaкoвић, aутoр Aнтoлoгиje бoeмскe пoeзиje кaжe дa je Moмo Кaпoр jeдaн oд пoслeдњих бoeмa.

„Прaви бoeм у нajлeпшeм смислу тe рeчи. Уживao je у друштву, у кaфaни, буниo сe прoтив мaлoгрaђaнских врeднoсти и тaj бунт изрaжaвao крoз свojу умeтнoст. Oн je биo мeдaљoн Бeoгрaдa“, истaкao je Чoлoвић.

Kako ste?

Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.

Kako si?

— Dobro.

— Hajde, neka je bar nekom danas dobro! — kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.
Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? "Gura se...", "Ide, ide, pa stane!", "Kako drugi hoće!", "Živi se...", "Životinjari se", "Provlačim se nekako!", "Langzam, langzam, aber ziher!" (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje...

Ali najlepši odgovor svakako je "Pomalo..." U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. "Pomalo" kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

"Pomalo" je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: "Kako si?", a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: "Onda, da ne kvarimo!" ili diže palac uvis: "Bravo! Samo napred!" Kod nas, naime, "kako si?" ne znači baš ništa.
Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: "Zdravo, kako si?" i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu... (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza...

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:

— Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. "Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?", pita me i ne može da dođe sebi od čuda.

"Kakav je ovo narod?" Ne umem da joj odgovorim...

— Zdravo, baba! Kako si?

— A, eto, pomalo...

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja "Kako si?", koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

Mi smo, zaista, genijalan narod!
Zaustavite prvog slucajnog Beogradjanina na ulici i pitajte ga hoce li da bude gradonacelnik, upravnik Narodnog pozorista ili direktor nuklearnog instituta; pristace istog casa bez razmisljanja, cak ce biti pomalo uvredjen sto ga tek sada zovete da vam bude sef, a tolike godine nije radio nista, niti se icim bavio.
Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka. Cak i oni bez zavrsene srednje skole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvredjeno sto im jos niko nije ponudio da srede saobracaj ili urbanizam.
Svako bi napravio bolju kucu u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.
Cuvena beogradska recenica "Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti... " najrecitije govori o njihovoj urodjenoj zednji za vladanjem nad drugima.
Svi znaju, bolje od vas, sta je za vas bolje!
Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.

Momo Kapor - 011

Jedanput sam sedeo u hotelu Interkontinental s nekim vaznim poslovnim ljudima koji su svi nosili pejdzere za pasom. Uto Zacica pejdzer! Moj prijatelj ga hitro izvadi, ali posto je zaboravio da ponese naocare, pruzio ga je meni da mu procitam tu urgentnu poruku. Na ekranu je pisalo: "Mile, dodji najhitnije u Orac. Stigla pecena pileca krilca!"

. . .

Ako ista pogodi Beograd, pogodice ga to sto vise nece moci da prica sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bliznjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se vise prica preko telefona!
Naravno, vise zovemo mi, nego nasi nas! Nasi u belom svetu su se vec navikli da stede novac, impulse i osecanja. Prezaduzeni preko guse, s neplacenim kirijama i telefonskim racunima, kada nas uhvati sentimentalno raspolozenje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.

. . .

Najvise, naravno, inostranstvo zovu keve. Beogradske keve su posebna vrsta majki, kevu je nemoguce sresti u zapadnom svetu. Za njih njihova deca, sto vec trideset i kusur godina zive po inostranstvu, nikada nisu odrasla. Zbog toga i zapocinju razgovor pitanjem kakvo je vreme tamo gde zive njihova deca koja su vec napunila pedesetu, da ih podsete da se toplije obuku ili da ne izlaze bez kisobrana ako slucajno pada kisa.

Momo Kapor - 011