Momo Kapor

Momo Kapor - "Knjiga žalbi"
Ne, ne, ja zaista ne bi smeo nikuda da izlazim uveče! Najsigurniji sam u svojoj kuhinji. Ako već moram da pijem, piću samo za svojim stolom. Volim taj noćni predeo: crveno-bela kockasta mušema, cigarete, šibice, pepeljara, novine, čaša vina. Noć. Sedim. Gledam u sto. Postojim. Ćutim... Tako bi, možda, trebalo da ostarim, a da usput ne grešim.
Ali neki đavo me neprestano goni da prihvatim i najluđe pozive, da se mešam sa svetom, i onda, posle dve-tri čaše, počinje da me obuzima divna privremena radost što pripadam velikom ljudskom bratstvu; naravno, tada se otvaram kao meta više no što bih smeo, osigurači mi popuštaju, sve je tada moguće, svi su dobronamerni i svi me obožavaju - evo, čak me i ova lepa neznanka sluša sa divljenjem i ja smelo dodirujem njeno oblo koleno ispod stola... Jednostavno, otkačim i gotovo! - mada znam da posle svega nailazi kajanje.

PRIJATELJI - Momo Kapor

– Kuda izlaziš uveče?

– Da ti pravo kažem, nikuda.

– S kim se družiš?

– Da ti pravo kažem, ni sa kim!

Ljudi moji, ljudi moji, kud nam se pogubiše prijatelji? Godina je sve više – a prijatelja sve manje. I sve se manje usuđujemo da kažemo: imam mnogo prijatelja… Je li to zbog toga što smo tražili suviše od prijateljstva? Jesu li krivi previsoki zahtevi koje smo postavljali pred prijatelje?
Poznavao sam jednog čoveka iz „Tri grozda“ koji nije mogao da sedne za sto bez tridesetak prijatelja. Plaćao im je crveno vino i glavu u škembetu. Telefon ga je svaki čas zvao za šank – to su mu prijatelji telefonirali i pitali mogu li da dođu. Bio je srećen taj čovek iz „Tri grozda“. Ponekad bi nedeljom išao sa njim Knez Mihajlovom puna dva sata od „Ruskog cara“ do Kalemegdana; toliko se zaustavljao i rukovao sa prijateljima, raspitivao za prijatelje prijatelja, za njihovu decu, za vreme i bolesti. Onda su jednoga dana stvari krenule nizbrdo i danas čovek sa njim može mnogo brže da prođe Knez Mihajlovom, jer ljudi okreću glavu na drugu stranu kad ga vide. Taj čovek iz „Tri grozda“ sada razgovara sa svojim psom, jednim malim jazavičarem. To mu je jedini prijatelj.
Poznavao sam jednog mladića, koji je često govorio da ima mnogo prijatelja. Koliko, mnogo? – pitao ga je njegov otac, mudri neki čovek. Pomislio je na njih pedeset, zaustio da kaže: dvadeset pet, a rekao: pa, recimo, dvanaest, šta ja znam? A otac kazao: dvanaest? Dobro šest… – rekao je mladić pokoleban, ljuteći se na oca što je toliko sumnjičav, ljuteće se na sebe što nije dovoljno hrabar da proveri prijateljstvo njih šestorice. Sada je tom mladiću četrdeset godina i govori da ima dva i po prijatelja! Onaj treći nije dovoljno pouzdan, pa ga računa kao polovinu, a i to je, plaši se suviše optimistički.
Počinjemo tako sa mnogo prijatelja; koračamo zajedno srećni i nasmejani, okruženi njihovoim prijateljstvom u obliku srebrne prašine, idemo bosi sa cipelama oko vrata i zadirkujemo se, a kada se potučemo sa dečacima iz drugog kaja, udarci manje bole, jer znamo da nam uvek neko štiti leđa. Zaklinjemo se posle velike mature, pred odlazak u vojsku, u drugi grad, u uspeh ili na svadbeni put, da se nikada nećemo zaboraviti, ali gle zaboravljamo se, gubimo se razvejani po svetu, jer svet od nas traži da trčimo i da nekud stignemo prvi, pa jurimo bez daha u grudima, nemajući ni za koga vremena.
Okrenemo se oko sebe, kad oko nas – stranci. Prijatelji se gube tako tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, neke druge, strane zemlje, kradu nam ih njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu nam ih naše reči o njima za koje su čuli od trećih prijatelja… Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.
Zavidim kao pas prijateljstvima starim pedeset godina. Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabosti; koliko lukavstava da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna, koliko mnogo razumevanja, da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između ova dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u „Mažestiku“ u podne, posle svih ratova, godina, smrti, požara i poraza, potresa, zamki i mržnje. Dva starca u „Mažestiku“ u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, rupe u tarabi, sede posle svega u podne: jedan put kafu plaća jedan, drugi put – drugi.
Ponekad tako, stojim na nekom trgu i ne znam kome da odem u posetu, s kim da se družim? Potrebno je prethodno telefonirati, a ja mrzim telefone. Vozim se onda preko planina i tražim svoje izgubljene prijatelje po malim gradovima gde se još neguju prijateljstva. Sedim za onim istim starim sastavljenim stolovima i otkrivam ukus nekadašnjeg drugarstva u dimu zagorele zaprške što kulja kroz šiber, u snenoj izmaglici dokolice. Sve naš je više za stolom, sve više; pevamo stare šlagere i neko viče baš kao nekada šef malog orkestra na jednoj igranci u predgrađu: „Molim cenjene dame da ne uvaljuju korpe vojnicima!“ i baš kao nekad, teturamo posle ponoći pustim ulicama prateći jedan drugog, šutiramo praznu konzervu, nadlajavamo se sa psima, pijemo tuđe mleko u kapijama, zagledamo tamu iza poluotvorenih prozora iz kojih se čuje duboko disanje
pavača; noć je tajanstvena – ta noć nam obećava čuda – povratak mladosti i prijateljstva, ali ja više ne smem da ostanem suviše dugo sa njima, mojim starim drugarima i već ujutru bežim kao kradljivac prijateljstva iz tog grada, jer znam da ono ne može dugo potrajati, ako se mnogo koristi. Zahvalan sam za to veče od kojeg ću živeti dugo, tamo odakle sam pobegao u potrazi za sastavljenim stolovima.

„Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!”

„Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”

„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane *********, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”

Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”

„Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”

„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”

„Vidite, draga moja – rekao je drugarici Mitrović – svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća… Hteli mi to ili ne, možemo reći da živimo u doba krize ideologije.”

Hodajući, učio se da živi bez Une. Da korača, istina, kao rekonvalescent, ali, ipak, da korača. Da jede. Da pije sam. Da diše, da spava, da se smeje, što mu je najteže polazilo za rukom.”

Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.”

„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.”

„Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.”

Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.”

„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”
„Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”

„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane *********, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”

„Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.”

Momo Kapor

"Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo."

"A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!"

"Često poželim tvoj hod, ali ne bih ga pratio. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta."

"Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo."

Kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima. Kada poželimo nekog drugog, onda se smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta.

Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!

Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane *********, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?

Zanimljivo je da ljubavna pisma čuvaju najčešće i najduže žene kojima život nije ispunio ono što su očekivale. Pisma izmešana sa fotografijama, na kojima su sve starije i sve neutešnije (fotografisani kaleidoskop poraza), poslednji su dokaz da su nekada bile voljene i tražene, da su ih vredni ljudi preklinjali za malo milostinje u obliku ljubavi.

- Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce.

- Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.