Momo Kapor

U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do
juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom
(kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice,
igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledalista,
poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu:
"Blago meni", kaže, "što moj čo'ek nije ništa!"

nogo beogradskih devojcica luta po svetu. Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno. Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super. Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!" Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno pitanje: "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste.
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (a bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom."

Skupština Beograda usvojila je danas inicijativu da se deo Mačvanske ulice na Vračaru nazove po književniku i slikaru Momi Kaporu.

Podršku tom predlogu dali su svi gradski odbornici.

Incijativa da Momo Kapor dobije ulicu u Beogradu potekla je od lista "Politika", a Komisija za spomenik i nazive ulice i trgova usvojila je taj predlog 15. maja.

Gradska skupština usvojila je danas predloge za nazive još tri ulica.

Po umetniku i akademiku Ivanu Tabakoviću, nazvana je ulica u naselju Repište na opštini Čukarica, dok je fudbaler, trener i novinar Rajko Mitić dobio ulicu na Banjičkom vencu.

Po azerbejdžanskom pesniku i doktoru filoloških nauka Bahtijaru Vagabzadeu, nazvana je ulica na Voždovcu.

Odbornik opozicione Demokratske stranke Zoran Alimpić ocenio je tokom rasprave da je "neozbiljno" što ulicu dobija azerbejdžanski pesnik, s obzirom da nijedno njegovo delo nije prevedeno na srpski.

"Sigurno će biti teško sugrađanima da izgovore ime svoje ulice, ali želeo bih da pitam i ko je ovde od prisutnih pročitao neko njegovo delo, niko, jer nije ni mogao, pošto nijedno nije prevedeno na srpski", naveo je Alimpić.

Odbornici su glasali i da se usvoje rešenja za podizanje skulpture "Bogojavljenski plivač" koja bi trebalo da bude postavljena na Zemunskom keju, na mestu gde se tradicionalno održava plivanje za časni krst. Skulptura je rad vajara Bobana Jovanovića.

Podržan je i predlog Udruženja književnika Srbije da se u gradu postavi skulptura "Beogradski čitač", rad studenta Fakulteta primenjenih umetnosti Andrije Vasiljevića. Nije precizirano gde će se ta skulptura nalaziti, već je u odluci navedeno "da bi stajao uz ili pored" jednog od autobuskih stajališta u centru prestonice.

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.

DUH BEOGRADA

Beograd ne voli da se slika.

Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama i uvek liči na neko drugo mesto.
Nije to Pariz koji ume da se mazi sa slikarima.
Ni London, koji zna da se umiljava fotografima.
Ni Rim, što se kiti suvenirima.
Ni Beč, zgodan da se ugravira na pepeljaru.
Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.
Ni Berlin, od kojeg mogu da se naprave divni privesci za ključeve.
Ni Budimpešta, koja voli da se naslikana izležava na šarenim tanjirima ispod toplog ribljeg paprikaša.
Ni Istambul, sa zubima od zlata.
Ni Atina, kameni pritiskivač za stare rukopise...

Malo je stvari u njemu koje već nigde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi. Iz ta tri prastara elementa rađa se jedinstveni duh Beograda

OGLAS

Traži se svaštara: ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna - dvesta pedeset puta ispisana rečenica:"Ne valja se kititi tuđim perjem!" Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav... Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna, njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo po kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojo piše "Istorija". Možda setaj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, akoja se traži u ovom oglasu.

Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима!
Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они исчезли, расељени, изгубљени, пожењени,
траже се сви они који су нас разносили
комад по комад, део по део:
Делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате ЉУБАВ!

Момо Капор

RODOSLOV



Dođe tako jedan dan u životu, jedno veče, jedan čas, kad čovek iznenada pomisli na svoje pretke i staru postojbinu. Dosadi mu, valjda, da bude samo list koji slučajni vetrovi nose tamo-amo: poželi da pronađe koren kome pripada i da, umesto na ničiji asfalt, ispod koga leže cevi i žice, stane nogom na zemlju za koju može mirno reći: tu smo od pamtiveka, moji su odavde - to je naše!
Niko nije zauvek pošteđen od tog ludila. Kada zađu u neke godine, mnogi, inače sabrani i naoko razumni ljudi, počinju da traže korenje, da crtaju porodična stabla. "U Holivudu", rekao je Frenk Sinatra, "svako ko zna prezime svog oca smara se aristokratom!".
Sretao sam ljude po Americi koji su imali sve, ali im to ni izdaleka nije bilo dovoljno. Hteli su poreklo. Putovali su čak u Centralnu Afiku da ga pronađu, kupoval u Lihtenštajnu i Monaku plemićke titule, da se uteše što ga nemaju. Za razliku od njih, nemam ništa, ali bar imam solidne pretke. Idem da ih posetim. Biće im sigurno drago da me vide. Hoću precima! Idem u pradedovsku kuću, u selo Miriloviće ispod planine Viduše, o koju su se lupali saveznički avioni jer nije ucrtana na kartama...
Srce mi udara kao ludo dok se vozim prema plavičastim brdima u daljini . Što dalje od losiona za negu kože! U Hercegovinu! Mali smo narod, ali smo dobro raspoređeni. Ima nas svuda. Hercegovina nije mogla da ishrani sve Hercegovce, pa ih je poslala u svet. Niko se nije tamo izgubio. Kad god se sretnemo, oči nam se nekako zacakle i zasuze čim izgovorimo svoja prezimena. To je zbog toga što smo mnogo patili, pa nam drago što smo ipak živi, da nas još ima.
Prolazim kroz predele o kojima sam slušao od detinjstva: Trebinje, Mosko Ljubomir, Brani Do: evo vodenice, evo karaula, nanizanog duvana, evo zmija, evo zabrađenih starica, ruševina zaraslih u travu...
Najzad, usred kamenjara pronađoh pradedovsku kuću. Ispred nje, orah - porodično stablo. U kuhinji, gusle i puška. Na peći lonac pun slatkog kupusa i ovčetine. Ljubimo se, kako je to red, po tri puta. Cmok. Cmok. Cmok. Ma jesi li to ti? Jesam. Evo me! Žene stoje i služe. Kako sam smešan u ovim belim patikama, okruženim opancima od opute!
Sedimo po kamenju i savijamo kratke, tupe cigare. U ovom selu nema ni vode, ni struje, ni novina: ničeg nema doli vremena za razmišljanje. Zato odmah pričamo o politici. Hoće li Vijetnam udariti na Tajland? Šta će uraditi Kinezi, a šta Kampućijci?
- A šta na to kaže Turska? - pita jedan đed. - Ne bih ja tu pravio račun bez Ingliza...
Kako da mu objasnim da Turska već odavno nije važna. Neće mi verovati. Sedimo i ćutimo, a sumrak lagano klizi niz Vidušu, zaraslu u bodljikavo žbunje koje nema ko da brsti, jer su crne hercegovačke koze već odavno zabranjene. I ognjišta su zabranjena: ona iznad kojih je sušeno meso. Kroz šikaru se provlače vuci, uleglih slabina, olinjale dlake: spuštaju se na jezero hidrocentrale da piju vodu, jer je u planini suša. Juče su zaklali tri ovce i jedno ždrebe. Došao sam da upoznam pretke, a evo, nemamo šta jedni drugima da kažemo. Niti ja mogu pomoći njima, niti oni meni. Preskačući vekove, preskočili smo sami sebe.
- Kakav smo narod? - pitam starog Tomu.
- Ne damo se! - odgovara.
U ovakvim selima, znači, sve započinje. Duboko pod posnom, crvenom zemljom, naše korenje - brkati Radani, Radovani, Luke, Jakovi, a na vrhovim stabala: stjuardi boeinga 707, profesori, disk-džokeji, ministri, pesnici, blazirani tipovi...

Kada sam bio mali uoči Svetog Nikole ostavljao sam sa strepnjom čizmu u prozor našeg stana i ujutru očekivao da je puna bombona i igračaka. Ko ih je doneo? Sveti Nikola, odgovarali su. Malo je poznato zašto se to čini; da bi sprečio devojke iz Patare da se zbog siromaštva ne odaju prostituciji sa mornarima iz luke, Sveti Nikola je noću obilazio njihove kuće i prozorima ostavljao kese sa dukatima za miraz potreban da se udaju.
To se zove sevap. Zuko Džumhur mi je pričao, u svoje vreme, da su se bogati ljudi, trgovci, u njegovom rodnom Konjicu, raspitivali o sirotinjskim kućama u kojima se oskudno jelo, pa bi noću slali svoje seize sa vrećom brašna ili pirinča, a ovi bi te vreće samo preko zida i nestali, tako da se nikada ne bi saznalo ko ih je poslao.
Kad čovek čini dobro delo javno, on očekuje prinanje, ali ako to učini tajno, samo alah će saznati šta je uradio.

"Umorni smo od istorije. Drogiraju nas njome od malih nogu, usta su nam puna gipsa i mrtvih mudrih reči koje ne mogu da nam pomognu, jer svako od nas sam za sebe mora da reši misteriju svog postojanja na ovoj planeti."

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav. Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života. Kakvo je to prokletsvo? S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao. Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova — ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe kod njih."

Halo, Beograd je završni deo trilogije zapisa o Beograđanima, o njihovom gradu i životu u njemu, koju sačinjavaju i ranije objavlјene knjige 011 i Istok-Zapad. Tekstovi su objavljivani u popularnoj nedelјnoj rubrici „011”, koju je u listu Politika godinama vodio beogradski pisac i slikar Momo Kapor. Svoje delo autor je ilustrovao mnoštvom crno-belih crteža.
Ova knjiga pomaže Beograđanima u tuđini da ne zaborave svoj grad. Ona je, takođe, i podsetnik na jedan Beograd koga više nema. Literarni telefonski imenik sastavlјen od iščezlih lica, ličnosti, melodija, mesta i događaja – svega onog sa čime smo odrasli...

Beograd nije sav u Beogradu! Mnogo veći deo Beograda jeste u čežnji za Beogradom, koja ga čini većim i lepšim nego što u stvari jeste. Beograd nije u Beogradu jer Beograd i nije samo grad – on je metafora, poseban način života, ugao gledanja na stvari.

Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god se prenese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo gde je jedinica za merenje stila – šarm!

Beograd je rasut na sve četiri strane sveta. Čeznem da jednoga dana svi ovi Beogradi budu na okupu...

Možda je knjiga Halo, Beograd pokušaj da se to ostvari?

„Šta da ostavimo deci i unucima što im niko ne bi mogao porušiti, zapaliti, oduzeti? Možda kakav pouzdan zanat koji se može obavljati pod svim sistemima i okolnostima? Ili samo dobro vaspitanje, znanje jezika koje će im pomoći da se isele tragom davnih seoba? A možda je nasigurnije - naoružati ih prezirom prema posedovanju, pomoću koga ce napuštati svoja gnezda laka srca, zviždućući i sa rukama u džepovima?”
— Momo Kapor