Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vaznju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to- domovina ? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u musickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana Vanja. Oh, nista ! Mladez…- odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu !- rece on. Zaista ?, obradova se ona, podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes…- rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li dabudes moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se !- rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja- sto ne bih podnela da zavolis neku drugu ! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice !- pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot !

Onda su se vencali i na ovom mesti bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman !- rece uplaseno- A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja , sta ti je ? Sta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista !- odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan !- zacudi se Vanja. –Pa, sta ?- rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedo, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. –Je l’ me jos volis ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori on, zevnusi. Isto kao pre ? Ne ! Ne volis me kao pre ? Volim te mnogo vise !

Ali u trenutku kada je Vanja pozeleo u sebi jednu slavnu zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara. Sve cesce je morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerki cija je boja podsecala na Vanjine plave oci. Ali i to je imalo svoju dobru stranu- veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin ! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz « Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad dog bi Vanja pozeleo neku od lepotica koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna macka premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini haljine postale- maksi ! No i to je imalo svojih dobrih strana : osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo. Onda je Sanja pocela da se oblaci po prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadeset i jednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes- krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili i u zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je samo porasla kcerka !- rece- Kako se zoves, duso ? –Sanja !- rece Sanja. –Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne ?- rece dama/ I licis mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratis kuci ! –Hvala, gospodjo ! Hocu…- rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara ! Onda su jendog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova smanjiti njegovu prvu ljubav- Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na noncom ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo I zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine velicine I presvlacili je u njihove haljine, Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica- lutaka, I to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi enko usao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno- on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli vise nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti : nije morala da kupuje novi nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti. Sanja, koja ej bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rolsuama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rolsue izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kada je okretala okk zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi na svoj dlan : -Jao, sto je slatka igrackica !- rece Vanji- A gde joj se menjaju baterije ? –Budalo !- viknu Sanja – Ja sam ziva ! Ziva sam ! Ziva ! – Pa, ona ume i da govori !- zacudi se dama- Sigurno ste je kupili u Italiji ? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekad, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju « Za Elizu », trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige ? u jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine, i krecuci se na njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala od napora i nije uspevala da dnevno procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja… -Necu vise da zivim sa vama !- govorila je tuzno. –Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite ! Uz to ste prevrtljivi i neprestano nesto lazete. Ne drzite se obecanja ! Ne umte da bidete verni.idem natrag u svoju bajku! Pred njoj se nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari I sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu, sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije- sve je to bila samo odstampana iluzija. –Oh, hocu li se ikad probuditi iz ovog ruznog sna!- uzdahnu ona I zaspi na jastucicu za igle. Ali I to je imalo svojih dobrih strana- posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistro vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekda je jedrila I na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje, Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilzila citav globus peske. Gledala je lavove I slonoce u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu… Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno prepodne! Sto je najlepse, ljudi I zivotinje koje je sretala u setnji globusom, bili su takodje, mali kao I ona I sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci I ona mu je pricala sta je sve videla I dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci ! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je sa njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao ! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta sve ima u njemu ! Naravno, akos te fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku… Ako niste, sta se tu moze- za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocesta macka ili odneti slucajna vrana… Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kako bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav ! Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpunoz aboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice, ona se ipak odluci na ocajniski poduhvat : isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satima po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic Sanja mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice ! – Hej, pa to si ti !- rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio- Zar nisi ostala u dzepu ? –Molim te, ne govori tako glasno !- zamoli ga Sanja- Plasim se da ces me oduvati… Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja uvek bila uz njega, umesto priveska na lancicu… I vise se nisu razdvajali.

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kada se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo, vikao : -Sanjaaaaaa ! Sanjaaaa ! Gde si ? Javi se !- Ku-ku ! Ku-ku !- zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba. –Gde si bio do sada ?- pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku…- lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja postal toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor sirkusa « Evropa ». Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja nije dao. –Zasto ?- cudio se direktor cirkusa.- Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati ! –Zato sto je volim !- odgovorio je Vanja I Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za citavih pola metra. Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golim okom, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda ? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuci i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta ? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto sud avno izgubili, kroacaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju ? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci : mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna ?

Smrt ne boli - priče iz poslednjeg rata
U pitanju je najnovija zbirka priča iz poslednjeg rata našeg istaknutog pripovedača i slikara. Ova knjiga predstavlja "đerdan čovekoljubivih i redoljubivih zapisa o ratu u njegovom zavičaju-Hercegovini, toj oazi hrabrosti, čestitosti i etike u ovom delu sveta, u toj zemlji trpljenja gde u kamenim selima ispred kuća sede starci guslari kao slepi Homeri. Na vatrenoj liniji čovek nauči najvažniju lekciju u životu-kako savladati strah od smrti. Prošao sam pored jednog tenka na kojem je pisalo: "Smrt ne boli"! Na vatrenoj liniji ljudi ćute, a reči su škrte i skupe. Ne plaši se zvižduka kuršuma, onog koji te pogodi, jedino nećeš čuti", zapisao je Kapor. (

...Када на почетку овог малог огледа о крсним славама поменух Чачак, нисам то случајно учинио; сетих се још давне с почетка осамдесетих(не питајте ме никада за године, не знам ни сам колико их имам). Дакле, у Чачку је имао породичну кућу, наследство од оца, режисер Пуриша Ђорђевић звани Пурке. Кућа је била дуга приземљуша дебелих зидова а у дну авлије налазила се магаза од које смо хтели да направимо кинотеку или џез клуб. Кућа је иначе изгледала као испала па заборављена из неке старовременске приповетке Јанка Веселиновића. Читавом њеном дужином протезао се јабучњак који је рађао мале зелене плодове што су отпадали туп-туп одбројавајући срећне ноћи тога лета. Скупљао сам их са земље, љуштио, резао и кувао у вангли огромне компоте са мало шећера и штанглицама ваниле. Испред куће је стајао дуги храстов црвоточни астал са две климаве клупе за којим су по цео дан седеле чачанске бадавџије; судија врховног суда Кери, Кукић уредник чувеног чачанског "Градца", један зубар Бојанић, и Мика који је и лети и зими возио бицикл и пецао на Морави. Столом је владао легендарни Ћетен, шверцер са чачанске пијаце који нам је доносио по кило тек испечене прасетине из прве печењаре у Србији. Повремено би лепа комшиница пребацивала преко плота пола плеха гибанице, а сваког дана би у авлију улазио са бициклом понеки дечак који је једном руком возио а другом носио у мрежи шерпу са пуњеним паприкама. "Послала мама али рекла да вратите шерпу!"

Има ли то игде у свету ?

"Крсне славе "- последња, недовршена колумна доконог шетача, недељник НИН

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори. Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: "Нема..."

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног "нема"? Та реч

предуго траје.

Мајка каже: "Погледај још мало...", и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца

остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.Наши стари су нас

учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч –задужбина.Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи

контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе

грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од

нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама.

Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и

недопушене цигарете. Зову их –ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и

чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...Недавно сам у неким новинама, у додатку "Некретнине", видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра –једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црнe мокасине.Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела,препловили море времена и заборава.Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација.

Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данассваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са који је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак –бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке –поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха –хладне одсеве метематике и кристала.

Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог

Рагузински.Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир

Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени

Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела"Бристол", готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке

станице.Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју

предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у

Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на

памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, гутају све

чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.

Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би

рекао народ –нарочито они што живе на Западу

. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.

Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке

као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер

ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у

банци имам неколико стотина евра, што се каже –ни за сахрану. Није ми жао и ако

пропадну...

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ,

Хиландарац, отац Митрофан: "Наше је само оно што поклонимо другима." А из ђубрета

поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: "Нема!" И поред

свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку,

некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.
Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.

Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.
Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova – ona je u nama.

Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.

"Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.
Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zašto je plakala?
Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?
Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći."

Odem ja tako na slavu kod jednog domacina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov
osmogodisnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne mice se. Rucak, razumete, kao sto je red, pocne gibanicom,
ja taman da uzmem, kad onaj mali veli:
"Ciko, da vidite sta imamo u rerni!"
Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na pocetku, nego posle, te preskocim i
pilecu corbu, hladne batacice i belo meso, a kad dode sarma na red, taman pruzih ruku, a mali me
povuce za rukav i sapuce:
"Ciko, da samo vidite sta imamo u rerni!"
Odustanem opet. Sacekacu to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju sto ne jedem
nista. Ni pecene krompire nisam takao, ni tursiju ni proju, ni kajmak, nista. Vidim iznesose se i kolaci,
a tu nam je i oprostajna kafa.
"Ciko", vuce me onaj mali za rukav, "da vidite sta ima u rerni!"
"Sta ima u toj rerni?", pitam besno, a mali kaze:
"Omacila se nasa maca."

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice "Kako si"?, a vi mu odgovorite da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje "Onda da ne kvarimo!" ili diže palac uvis "Bravo! Samo napred!" Kod nas, naime, "kako si" ne znači baš ništa.

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika, obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.”

Vi ste, zaista bogata zemlja - kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo - odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo! Bog čuva Srbiju, pandur ćupriju, a budala pare.

Knjiga Zalbi

,,Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oci da bih na cas-dva zbrisao iz svog filma,
bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u cijem se okviru neprestano smenjuju prizori.
Stakla knjizare su, inace, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti;
obicno zagledaju lice ili odecu, pazljivo popravljaju neposlusni pramen kose ili cvor na kravati,
narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujuci ga u prolazu, zene ovlaze usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa,
ne znajuci da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmesane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlacna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla,
cini mi se da je citav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum,
u kome se cudni primerci covekolikih riba love, preganjaju, progone, prozdiru, hrane u hodu, razmnozavaju..."

Knjiga Zalbi

,,Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oci da bih na cas-dva zbrisao iz svog filma,
bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u cijem se okviru neprestano smenjuju prizori.
Stakla knjizare su, inace, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti;
obicno zagledaju lice ili odecu, pazljivo popravljaju neposlusni pramen kose ili cvor na kravati,
narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujuci ga u prolazu, zene ovlaze usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa,
ne znajuci da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmesane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlacna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla,
cini mi se da je citav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum,
u kome se cudni primerci covekolikih riba love, preganjaju, progone, prozdiru, hrane u hodu, razmnozavaju..."

NIKAD NARODU UDOVOLJITI



Jeste li možda zaboravili na naše mane i vrline, pa vas podsećam ovim malim pismom kakav smo mi narod i kako nam je nemoguće udovoljiti.
Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju. Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno!
E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!

"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga?

Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte!

Ili što reče jedan:

"Da prođe i ova demokratija, pa da živimo ko ljudi!"

Šatroperamikalaza
Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.

Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se dogadjaju.

Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski! Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:"Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?"- pitala me je."Gospodjo", kazao sam, "Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a da nije znao ni reči engleskog!"

Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:"U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite.

Pišete da je to koštalo kao /kajgana svetog Petra . / Odakle znate da je sv. Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter's scrambled eggs?/*

Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz /jaje na oko/? Šta je to? */Egg on eye/*? Zasto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd." Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio /"pljunuti otac"/? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom?

Zanima ga, takodje, izraz /"buni se k'o Grk u apsu" /Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao?

I kako je, uopšte, moguće da nekome /"padne sekira u med"/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom /"spava k'o zaklan",/ imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /"prdnuo u čabar",/ to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /"mrtvo puvalo"/ (mrtav a puše) ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa - /landara pišore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /šatro, Pera,>Mika, Laza/!

Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš /španska sela/ (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska? Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači /rasturi ga k'o Bugarin ćurku/ i zbog čega se neko /smeje k'o lud na brašno/? Šta ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme: Ne plači mi na kućnome pragu,da mi vrata ne povuku vlagu.

Sanja - Momo Kapor



Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vaznju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to- domovina ? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u musickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana Vanja. Oh, nista ! Mladez…- odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu !- rece on. Zaista ?, obradova se ona, podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes…- rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li dabudes moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se !- rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja- sto ne bih podnela da zavolis neku drugu ! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice !- pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot !

Onda su se vencali i na ovom mesti bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman !- rece uplaseno- A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja , sta ti je ? Sta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista !- odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan !- zacudi se Vanja. –Pa, sta ?- rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedo, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. –Je l’ me jos volis ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori on, zevnusi. Isto kao pre ? Ne ! Ne volis me kao pre ? Volim te mnogo vise !

Ponekad se sam sa sobom igram stare igre hoću-neću!
Pa kažem:
Neću da moram!
Neću, ako mi naredjuju, neću, za inat!
Hoću, ako me lepo zamolite.
Hoću da me ostavite na miru!
Neću da mi govore kako danas sjajno izgledam! Kad sam,zaista, izgledao dobro, niko mi to nije govorio, jer se podrazumevalo samo po sebi.
Neću da mu se javim prvi, pa makar crko!
Hoću da budem mudar i da se ne zalećem, ali ne mogu; to je jače od mene.
Mada na madjarskom Kapor znači – začin, neću da budem u svakoj čorbi mirodjija.
Neću da se mešam.
Hoću da i drugi znaju šta hoće.
Mnogo toga hoću, a znam da ne mogu…

MIR

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija ce obaviti ostalo.
Necu više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vucem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osecanja.
Teglim na ledima ljubomoru,od cije mi tezine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ruzem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprisštem se vuce magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više nece trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
kljucevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Necu da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na zivot i smrt, a
sutra ce, ionako, menja posteljina.

Kafana je poput trga: svako može da vam priđe i tresne neprijatnu istinu u lice o vama i vašem javnom ponašanju... Kada neko dolazi u kafanu, mora doći čista srca i mirne savesti, da može svima da pogleda u oči i da, ako ima para, svakom naruči piće i da zna da će taj piće prihvatiti.
Srbi su, izgleda, narod koji ne može bez kafane.

Ono što je u antičkoj Grčkoj bio trg, osunčani javni prostor gde se izlazi, sreće, odvija društveni život, drže govori, sklapaju zavere i vrše prevrati, gde se pronalaze ljubavnici, stvara umetnost i govore stihovi, to je za Srbe, zbog klime u kojoj žive, kafana - mesto gde se ljudi sreću i gde se događa mnogo važnih stvari u našim životima.

Škоlicа је, prе svеgа, pоziv nа igru – јеdinstеvеnа sintеzа crtеžа i pоkrеtа, prаvа uličnа umеtnоst kоја sе spоntаnо rаđа prеkо dаnа а iščеzаvа nоću pоd šmrkоvimа uličnih pоlivаčа ili pоd stоpаlimа prоlаznikа. Оnа је i primitivni trоtоаrski krst оd kоgа bеžе ulični dеmоni – umеtnоst nајsirоmаšniје grаdskе dеcе zа kојu niје pоtrеbnа drugа vrstа ulаznicе sеm kоmаdićа ciglе kојi sе kао žеtоn nа kоckаrskоm stоlu pоkrеćе skаkаnjеm nа јеdnој nоzi."

KAKO STE?

Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.
Kako si?
— Dobro.
— Hajde, neka je bar nekom danas dobro! — kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? "Gura se...", "Ide, ide, pa stane!", "Kako drugi hoće!", "Živi se...", "Životinjari se", "Provlačim se nekako!", "Langzam, langzam, aber ziher!" (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje...

Ali najlepši odgovor svakako je "Pomalo..." U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. "Pomalo" kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

"Pomalo" je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: "Kako si?", a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: "Onda, da ne kvarimo!" ili diže palac uvis: "Bravo! Samo napred!" Kod nas, naime, "kako si?" ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: "Zdravo, kako si?" i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu... (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza...

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:
— Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. "Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?", pita me i ne može da dođe sebi od čuda.
"Kakav je ovo narod?" Ne umem da joj odgovorim...

— Zdravo, baba! Kako si?
— A, eto, pomalo...

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja "Kako si?", koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim!
Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali bilo je već kasno.
Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju hoću da baš sad živim, ako si razumeo šta hoću da kažem?