Profesor doktor Žarko Trebješanin je u svojoj psihološkoj studiji "Dete u srpskoj kulturi" opisao šta čeka dete koje se rodi u Srbiji. Ova studija je jedina na ovim prostorima. Samo jedan čovek je našao za shodno da proučava i analizira na koji način roditelji vaspitavaju i neguju svoju decu.
U ovoj revolucionarnoj studiji se kaže da se deci obraduju svi na rođenju. Slavi se i raduje, veseli i pije. Mnogo je običaja vezano za taj čin. "Šta se valja" činiti kad se rodi dete.
"Valja se" pocepati košulja ako je prvorodeno dete sin... običaj je i čašćavati taj dan. Svi običaji spadaju u rituale i obrede, i znak su paganstva, i civilizacijske neprimerenosti.
Radost je unutrašnji emocionalni doživljaj, čija se manifestacija vremenom pretvara u ljubav, nežnost, brižnost, naklonost, podršku... Čovek se uvek raduje objektu svoje ljubavi, ličnom ostvarenju ili uspehu. A deca to jesu. To bi trebalo da budu...
Profesor Dr Žarko Trebješanin u svojoj studiji navodi da u Srbiji deca to nisu. Od brige, radosti i sreće sa kojom se obasipa dete na rođenju, vremenom ne ostane ništa. Dete ostaje bez prave i iskrene podrške za razvoj svoje ličnosti. Na preprekama koje život nosi, deca u srpskoj kulturi se sapliću, padaju... iz tih padova nastaju rane koje vrlo teško, ili skoro nikada ne zacele. Jer deca po pravilu nikad ne ispune roditeljska očekivanja.
Usrećiti roditelje u "srpskoj kulturi" vrlo je teško. Uvek se mora biti najbolji... makar bolji od komšijskog deteta. Roditelji uspesima svoje dece veličaju sopstveni ego. Zaceljuju sopstvene rane ponete iz detinjstva. Kada su odrastali bez podrške i razumevanja.
Najstrašnije je što to isto čine svojoj deci. Ne umeju drugačije. A ne trude se ni da pronadu drugi način. I tako u krug. Staro je psihološko pravilo da štićenici domova za nezbrinutu decu kada odrastu svoju decu dovode u te iste domove.

I još je mnogo životom potvrđenih pravila da deca uglavnom ponavljaju greške svojih roditelja. Psiholozi, pedagozi, sociolozi i kulturolozi i dan danas tragaju za odgovorom zašto je to tako. Jasnih i dokazanih objašnjenja još uvek nema. Zato što se analize vaspitnih stereotipa uglavnom svedu na "ne treba tako vaspitavati dete". A odgovor kako ga treba vaspitavati još uvek nema.
Roditeljska uputstva, kao i pedagoško-psihološka još uvek se zasnivaju na saznanjima šta deca ne smeju da rade. Kao da deca to ne znaju. Znaju. Samo im niko nije rekao šta treba da rade. "Budi dobar" je izjava i ujedno zahtev, koji se najčešće stavlja pred decu. A u realnosti je nešto sasvim suprotno. Deca koja su naučena da budu dobra ne mogu da se snađu.
U Srbiji u kojoj nikad nije bilo validnog sistema od 1389. pa do dana današnjeg; (izuzev kratko pokušaja od 5. oktobra 2000. pa do 12. marta 2003.) i nije se moglo naći mesta za vredne i poštene. Ako obrazovni sistem da validna znanja (u kojima ne mogu biti svi jednaki) zašto se ne može učestvovati u društvenom životu naspram tih znanja? Postoje dobri, bolji i najbolji. Najbolji treba najviše da rade za opšte dobro i javni interes.
Medutim, najbolji su uvek odlazili. Niko im nikada nije rekao da su najbolji. Niti da ova zemlja računa na njih i njihove sposobnosti. Niko nije pokušao da napravi sistem u društvu i državi gde ce oni koji su najviše činili za opšte dobro svih nas, dobiti i licno dobro u vidu dobrog materijalnog statusa i društvenog ugleda.
Obrazovni sistem je zatajio, jer nije prepoznavao najbolje, nije davao na značaju ovoj vrsti ljudskih resursa. Kada se ima u vidu ovaj propust obrazovnog sistema kao i svi propusti porodičnih činjenja u vaspitanju o odrastanju dece u "srpskoj kulturi, nameće se objektivno pitanje da li dete koje se rodi na ovim prostorima ikada može biti srećno.
Uvreženo je mišljenje da je sreća relativan pojam. A nije. I nikada ne može biti.. srećan je svaki onaj čovek (dete) koji je razvio sve kapacitete svoje ličnosti u realne kvalitete, pomoću kojih može da čini dobro ljudima oko sebe, sebi i na kraju društvu kome pripada. Kada čovek nade sklad izmedu opšteg i ličnog dobra, tek tada postoje koristan i konstruktivan član društva i države.
Obrazovni sistem bi trebalo da izgradi sve kapacitete dečjih ličnosti, i da ih nauči kako ce spram njih raditi za opšti interes i ličnu satisfakciju. Bez tog mehanizma neće biti moguće uredenje države, čiju ce stabilnost činiti upravo dobro vaspitani pojedinci.
To je prilika da obrazovni sistem nadomesti, sve ono što je zatajilo u porodici i izgradi stabilne ličnosti koje će imati svest o sopstvenoj vrednosti na realnim osnovama. Bez precenjivanja. Bez potcenjivanja.

Snežana Živanić





Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete
Nećete mi verovati
I veliki pesnik Gete
Nekada je bio beba
I veoma nemirno dete
Brkati hajduk Veljko
Što je zlotvoru prašio pete
U početku je sisao palac
I bio nemoguće dete
Junaci kosmosa
Što lete na druge planete
Prvo su sedeli na nošama A posle su seli u rakete
Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete

NAPISAO
Ljubivoje Ršumović

Danas se u svim školama u Srbiji proslavlja praznik posvećen srpskom prosvetitelju
i zaštitniku školstva Svetom Savi, ocu srpske državnosti i čoveku koji je zadužio srpsku
naciju.
Prigodnim programima deca se odužuju velikom ktitoru prosvetiteljstva, koji nam je
u naslednje ostavio nemerljive tragove
....

Cвети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен око 1174.[1] у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму). Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.
Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Црној Гори је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просветe.

Izvor: Vikipedija

Krštenje
Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta
Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.

Znamenje
Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.
Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.

Šta je potrebno za krštenje
Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

Majka na krštenju
Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

Vreme krštenja
Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.

Kum na krštenju
Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".

Krštavanje odraslih
Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli.

Krštenje u nuždi
Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:
Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.